Obavezno glasanje

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА

2010

Бирачко право и обавезно гласање

Специјалистички рад

специјализанткиња:

Милица Ж. Марковић

бр. индекса 01/2008

ментор:

проф. др Милан Јовановић

Б Е О Г Р А Д

СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ РАД: БИРАЧКО ПРАВО И ОБАВЕЗНО ГЛАСАЊЕ МИЛИЦА Ж. МАРКОВИЋ

_______________________________________________________________________________

1

Стварање овог рада не би било могуће без подршке, разумевања и помоћи

моје породице,

пријатеља,

ментора,

и уважених колега:

Братислава Ђокића,

Саше Могића

проф. др Коичи Катоа.

ХВАЛА ВАМ ОД СВЕГ СРЦА!


_______________________________________________________________________________

2

САДРЖАЈ

УВОД .......................................................................................................................................................... 4

I ИЗБОРНО ПРАВО ............................................................................................................................... 6

1. Активно бирачко право ........................................................................................................ 7

1.1. Правна природа активног бирачког права ........................................................... 8

1.1.1. Активно бирачко право као субјективно право ......................................... 9

а) Активно бирачко право као субјективно приватно право......... 10

б) Активно бирачко право као субјективно јавно право.................. 10

1.1.2. Активно бирачко право као јавна функција ............................................. 11

1.1.3. Активно бирачко право као субјективно право и као јавна функција ....12

1.2. Својства активног бирачког права ...................................................................... 13

1.3. Субјекти активног бирачког права ...................................................................... 16

1.4. Садржај активног бирачког права ...................................................................... 17

2. Право гласа ........................................................................................................................... 17

II ПРОБЛЕМ НИСКЕ ИЗЛАЗНОСТИ ............................................................................................. 18

1. Мoгућа решења проблема ниске излазности ................................................................. 19

1.1. Механизми за олакшавање гласања ..................................................................... 19

1.2. Концентрација власти .......................................................................................... 20

1.3. Мањи број становника .......................................................................................... 20

1.4. Пропорционално представљање .......................................................................... 21

1.5. Грађанско васпитање ............................................................................................ 21

1.6. Обавезно гласање ................................................................................................... 22

2. Оцена представљених решења .......................................................................................... 23

III ОБАВЕЗНО ГЛАСАЊЕ СА АСПЕКТА ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА .................................. 24

1. Настанак закона који уводе обавезно гласање .............................................................. 24

1.1. Стратешки аспект увођења обавезног гласања ............................................... 26

1.1.1. Последице увођења обавезног гласања ............................................... 26

1.1.2. Стратешке калкулације политичара .................................................... 28

1.1.3. Изборно окружење ................................................................................ 28

1.1.4. Алтернативне хипотезе ........................................................................ 31


_______________________________________________________________________________

3

IV АНАЛИЗА СИСТЕМА ОБАВЕЗНОГ ГЛАСАЊА У ГРЧКОЈ И АУСТРАЛИЈИ .............. 34

1. ОБАВЕЗНО ГЛАСАЊЕ У ГРЧКОЈ ................................................................................. 35

1.1. Век изградње једног принципа ............................................................................... 36

1.2. Експеримент из 19. века ......................................................................................... 38

1.3. „Уопштавање“ општег: дебата из 1911. године ................................................ 39

1.4. Политички протест и легитимност: дебата из 1923. године............................ 42

1.5. Усвојен, али не и примењен: изборни закон из 1926. године................................. 45

1.6. Закључак .................................................................................................................... 47

2. ОБАВЕЗНО ГЛАСАЊЕ У АУСТРАЛИЈИ .................................................................... 49

2.1. Увођење обавезног гласања у Аустралији ............................................................. 51

2.2. Приказ изборног система у Аустралији ................................................................ 55

2.3. Обавезно гласање на националним изборима у Аустралији .................................56

2.4. Аргументи „за“ и „против“ обавезног гласања .................................................. 60

2.4.1. Противници обавезног гласања ............................................................ 60

2.4.2. Подршка обавезном гласању ................................................................. 63

2.5. Политички утицај обавезног гласања .................................................................... 65

3. УПОРЕДНА АНАЛИЗА ИЗЛАЗНОСТИ У ЗЕМЉАМА СА И БЕЗ ОБАВЕЗНОГ ГЛАСАЊА ............................................................................................................................ 66

3.1. Аустралија ...............................................................................................................66

3.2. Белгија ...................................................................................................................... 67

3.3. Нови Зеланд ............................................................................................................. 68

3.4. Велика Британија ................................................................................................... 69

3.5. Канада ...................................................................................................................... 70

3.6. САД ........................................................................................................................... 71

3.7.Закључак ................................................................................................................... 72

V УМЕСТО ЗАКЉУЧКА .................................................................................................................... 73

ЛИТЕРАТУРА ...................................................................................................................................... 78


_______________________________________________________________________________

4

УВОД

„Демократија је најгора форма владавине, ако изузмемо све остале.“

Винстон Черчил

Није се много тога променило, у протеклих шездесет година, након ове изјаве

чувеног британског политичара. Демократија – као популаран облик владавине, суочена је

са многим изазовима, кризама, протестима и питањима. Све чешће се доводи у сумњу

стабилност и легитимитет тзв. „демократских“ институција, као што је, пре свега,

парламент – дом представника грађана. Кажемо – такозваних, јер је тема овог рада

заправо појачавање подршке датим институцијама, имајући у виду да изборе – чија је

функција да грађани изаберу и подрже оне који ће их представљати, без обзира на ком се

нивоу спроводе, - прати све веће опадање излазности.

Уколико за пример узмемо последње изборе за Европски парламент, одржане у

јуну 2009. године, и упоредимо излазност са првим изборима ЕУ, од када се посланици

бирају непосредно, 1979. године, уочићемо пад излазности са 63% на свега 43%, дакле за

читавих 20% опала je подршка Европском парламенту међу грађанима ЕУ (У Словачкој је

рецимо, стопа излазности била свега 19,64%).1 Наравно, ови подаци нису апсолутно

упоредиви, пошто се број држава чланица у међувремену мењао и у некима од њих још је

рано тражити идентификацију гласача са Европском унијом, али ако желимо да постанемо

део тог система, потребно је и да га разумемо кроз евентуално поређење са нашим

системом, у оној мери у којој је то могуће.

Иако је Европска унија специфична заједница држава, која се, услед недостатка

прецизних дефиниција, најчешће назива sui generis творевином, она се суочава са

проблемима са којима се срећу и поједине државе, које се сматрају модерним

демократијама. Ту се свакако истичу и САД, где је излазност у стрмоглавом паду, рећи

1 http://www.europarl.europa.eu/parliament/archive/elections2009/en/index_en.html

http://www.europarl.europa.eu/parliament/archive/elections2009/en/index_en.html


_______________________________________________________________________________

5

ћемо само да је Бил Клинтон на изборима 1996. године победио уз подршку свега 25%

становника са правом гласа!?2 У неким државама се доводе у питање и сами темељи

представничке демократије – услед слабе легитимности изабраних представника јача

ауторитет извршне власти, конституише се власт мањине и демократија се постепено

деформише у партократију што води све већој политичкој апатији и обесмишљавању

избора као основног инструмента постављања и смењивања власти која себе и даље

сматра демократском.

Како би се овакве консеквенце избегле потребно је повећати легитимност

државних органа и представника власти и утицати на позитивно понашање грађана када је

у питању партиципација на изборима. Међутим, није увек лако прећи са речи на дела, јер

свака промена изборног система нужно захтева трајније и опширније теоријске стручне

расправе, што међу креаторима изборног система, што на нивоу политичких партија,

односно носилаца власти који ипак, на крају – о томе доносе одлуку.

Један од инструмената чији се утицај на пораст излазности не може оспорити,

свакако је институт обавезног гласања на који ће се овај рад и фокусирати.

Бирачко право је врло жива материја. Наиме, колико год да је дуга историја

одржавања разних врста избора, константно се јављају нове идеје, предлози и критике, све

у циљу унапређења овог основног услова демократије. На поједине карактеристике

бирачког права и његову еволуцију, биће указано у уводном делу рада, а затим ће се

пажња усредсредити на остваривање и вршење бирачког права путем гласања

Како, кад, и где се примењује систем обавезног гласања и који су његови ефекти,

анализираћемо на низу репрезентативних примера, без циља да наметнемо коначне

одговоре. Јер као што је речено, одлучивање о правном уређивању бирачког права никад

није апсолутно у рукама стручњака, већ и оних којима смо ми, као грађани, посредно или

непосредно, дали ту моћ одлучивања, управо на изборима– без обзира да ли смо на њих

изашли или не, јер свако понашање (или уздржавање од њега) доприноси, напослетку,

резултату.

2 Извор: http://www.historycentral.com/elections/

http://www.historycentral.com/elections/


_______________________________________________________________________________

6

I ИЗБОРНО ПРАВО

Изборно право је једно од политичких права и спада у групу основних права

грађана. У теорији уставног права ова група права назива се још и изворним,

незастаривим, неотуђивим, природним правима и сл. Сви ови термини указују на битну

заједничку карактеристику ових права – то су права која припадају сфери слободе,

гарантована су, заштићена и уређена уставом. Гарантовање основних права и њихова

заштита претпоставка је успостављања и функционисања државе као политичке заједнице,

а уколико се посматра само остваривање изборног права, оно је основни услов да се таква

држава назове и демократском.3 Из овога произлази и чињеница да ова права имају

примат над државом, у смислу да је њихово постојање, остваривање и заштита предуслов

постојања државе.

Изборно право грађана гарантују већ прве велике декларације о слободама и

правима грађана које ово право одређују као: право грађана да установе политичку

заједницу у циљу заштите својих слобода и права; право грађана да учествују лично или

преко својих представника у доношењу закона; право грађана да измене, укину или

изаберу нову владу када нека форма владавине постане штетна по основне циљеве

заједнице и сл. Касније ово право постаје уставно право и гарантују га први писани

устави, а у савременим уставима оно се одређује као активно и пасивно бирачко право

које је опште, једнако, непосредно и тајно.

Поред устава, изборно право загарантовано је данас и актима међународног права,

међународним конвенцијама и уговорима. Овим актима, посебно Међународним пактом о

грађанским и политичким правима, изборно право зајемчено је као једно међу правима

грађана на учешће у управљању заједницом и јавним пословима4. Суштина гаранције

права грађана на партиципацију у управљању пословима заједнице је у томе да се нико не

може искључити из вођења јавних послова нити се било ко у том послу може

фаворизовати. У поменутом документу то се изражава кроз искључење било какве

3 Наравно, уколико се изборно право остварује у складу са демократским принципима, прим. аут. 4 Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима ("Сл. лист СФРЈ", бр. 7/71) Члан 25, б)


_______________________________________________________________________________

7

дискриминације грађана у остваривању права на партиципацију у управљању јавним

пословима, као и било каква неадекватна ограничења у стицању ових права, уз

формулисање основних облика у којима се испољава право грађана да учествују у

обављању јавних послова. Грађани могу ова права остваривати непосредно или преко

слободно изабраних представника. Изборна права грађана су дакле, једна група права у

оквиру шире постављеног права на партиципацију у управљању заједницом које обухвата

и друга права, као нпр. право на равноправни приступ јавним службама, право на

различите облике непосредног учешћа у јавним пословима (путем референдума, народне

иницијативе и др.).

Међународне конвенције и ближе одређују садржај изборних права грађана, као и

нека битна својства изборних права, као на пример, право сваког грађанина да бира

(активно бирачко право), да буде биран (пасивно бирачко право), право на поштене изборе

који, осим задовољавања стандарда и формалности и законитости избора, пружају

грађанину стварну могућност да бира између алтернатива, право надгледања и

посматрања избора и др. Поред тога, акти међународног права ближе утврђују обележја

бирачког права које је опште – стиче се и ужива под истим условима и једнако – вредност

сваког датог гласа је иста.

Имајући у виду наведено, изборно право је сложено право кога чини више

посебних права међу којима се, по свом значају, издвајају: активно бирачко право,

пасивно бирачко право, право кандидовања, право на упис у евиденцију бирача, право

гласа, право на информисање о изборима, право контроле избора и на крају, право на

заштиту изборних права.

За потребе овог рада, посебно ће се обратити пажња на садржину и поступак

остваривања активног бирачког права.

1. Активно бирачко право

Активно бирачко право је једно од изборних права грађана. Најшире посматрано то

је право грађана да учествују у избору представничких тела и других органа власти који се

бирају непосредно од стране грађана. Кроз остваривање активног бирачког права,

грађанин учествује на локалним, регионалним и парламентарним изборима бирајући


_______________________________________________________________________________

8

непосредно своје представнике у представничка тела локалних и регионалних заједница,

као и своје представнике у законодавно тело федералних јединица или законодавно тело

централне власти, већ у зависности од политичког уређења државе. Такође, поред ових,

грађани могу учествовати и на изборима за шефа државе, градоначелника, председника

општине, опет у односу на то какво је уређење и да ли се ова лица, иначе носиоци

извршне власти, бирају непосредно.

Када се говори о активном бирачком праву, постављају се два значајна претходна

питања: прво се односи на одређивање принципа на којима се успоставља активно

бирачко право, а друго на круг субјеката којима то право припада, у конкретној уставној

организацији једне државе. Да би се одговорило на прво питање, потребно је ближе

одредити природу активног бирачког права, док на друго питање одговарају

позитивноправни прописи дате државе који уређују изборно право, пре свега, то су устав

и изборно законодавство.

1.1. Правна природа активног бирачког права

Међу теоретичарима права и посебно, међу конституционалистима, вођена је, а и

даље се води, дебата о правној природи активног бирачког права. У жижи ове дебате

налази се питање да ли је активно бирачко право основно субјективно право грађана или

је то једна јавна функција коју грађани обављају бирајући чланове представничких тела?

Током дебате је формулисано и мишљење које жели да помири ова два супротстављена

става, путем њихове својеврсне синтезе. Присталице ове „помирујуће“ теорије сматрају да

је концепција и природа активног бирачког права сложена, те да је ово право истовремено

и једно од субјективних права грађана, али и јавна функција коју грађани обављају.

Дискусија о правној природи активног бирачког права има своје корене још у доба

Француске револуције. Поред тога што је била предмет полемике у научним круговима,

ова расправа имала је и непосредан утицај на законодавство и конкретна решења у

изборним системима што се може видети и данас, уколико се анализирају решења у

упоредном изборном законодавству.


_______________________________________________________________________________

9

1.1.1. Активно бирачко право као субјективно право грађана

Када се активно бирачко право посматра као субјективно право грађана, основно

полазиште је начело народне суверености и начело природних права грађана. Врло често

се присталице ове теорије позивају на Русоово схватање права гласа које он сликовито

дефинише: „Чим један народ дâ себи представнике није више слободан“, при том посебно

коментарише искуство Енглеске где је народ, како он сматра „слободан само за време

избора чланова парламента: чим су они изабрани, он је роб, он је ништа.“5

Оно што је такође у основи ове теорије је начело народне суверености које

претпоставља да је сваки појединац носилац дела суверенитета који подразумева и право

гласа, путем кога се та сувереност манифестује и то под једнаким условима. О овоме је,

поред Русоа и његовог „Друштвеног уговора“, писао и Џон Лок, али наравно више кроз

призму теорије о држави и уставу, него саме природе активног бирачког права.

Из ових становишта следи да је активно бирачко право једно од природних права

грађана – сваки грађанин ужива активно бирачко право и то право му нико не може

одузети, јер му га нико није ни подарио, већ га је он стекао самим рођењем. Зато држава

мора признати сваком грађанину бирачко право, а његово стицање не може да условљава

додатним условима.6

Оваква разрада активног бирачког права и његово схватање као субјективног и

природног права грађана, требало је пре свега да послужи у прилог увођења општег права

гласа – ако човек, односно бирач, као члан народа, самим рођењем стиче ово право, онда

нема основа по коме би се иједан грађанин искључио из бирачког тела.

Међутим, и међу присталицама ове теорије, има разлике, иако полазе од истих

премиса. Наиме, пошто субјективна (и друга) права по својој ужој природи могу бити

приватна и јавна, где онда сврстати активно бирачко право? У вези са различитим

схватањем, различите су и последице по изборни систем, посебно с обзиром на обавезност

(добровољност) остваривања активног бирачког права и на природу односа између бирача

и њихових изабраних представника (везани или слободни мандат). 5 Наведено према М. Пајванчић Изборно право, 1999, Графика академика, Нови Сад, стр. 58. 6 Ово се пре свега мора разумети у временском контексту настанка ове теорије, када је започињала борба за опште право гласа (без имовинског, образовног и других врста цензуса тј. ограничења), прим. аут.


_______________________________________________________________________________

10

а) Активно бирачко право као субјективно приватно право грађана

Уколико се активно бирачко право посматра на овакав начин, логична последица

као и код сваког субјективног приватног права је факултативност његовог вршења, а уз то

подразумева и везани (императивни) мандат и право бирача да опозову изабраног

представника.

Дакле, у оваквој поставци активног бирачког права, грађани слободно одлучују да

ли ће се користити овим својим правом и учествовати на изборима или не, што самим тим

значи да правна обавеза коришћења једног од њихових субјективних права не постоји.

Бирач се не одриче своје суверености, нити је њен носилац само у тренутку избора,

већ и после избора за време читавог трајања мандата. Између бирача и изабраног

представника успоставља се трајна веза, јер је изабрани представник везан упутствима

бирача и приликом одлучивања он може поступати само у оквирима који су му унапред

одобрени и постављени од стране бирача. Посланик је, дакле, само својеврстан

привремени пуномоћник бирача који су му указали поверење својим избором. Из оваквог

међусобног односа бирача и изабраних лица произлази и једна од моралних вредности

коју нажалост многи актуелни изборни системи не препознају, бар не у свом видљивом

функционисању, а то је – одговорност изабраних представника према бирачима. Право

њиховог опозива које је на располагању бирачима само је појавни облик и корелатив

таквог активног бирачког права које представља субјективно приватно право грађана –

бирач не губи бирачко право после избора и може га користити у свако доба. Опозив

изабраног представника је само крајња последица и санкција за изабраног представника

који изађе из оквира везаних мандатом.

б) Активно бирачко право као субјективно јавно право грађана

Присталице овог становишта схватају активно бирачко право као субјективно јавно

право бирача. Из оваквог става логично произлазе и одређене консеквенце у изборном

праву и изборном систему, а то су, пре свега: обавезност гласања и слободан мандат.


_______________________________________________________________________________

11

И овде се активно бирачко право убраја у субјективна права грађана, али се

ограничава слобода да грађанин одлучује о томе да ли ће користити ово своје право или

не. Границе његове слободе поставља управо овако схваћена природа активног бирачког

права јер као јавно субјективно право, вршење активног бирачког права се не може

препустити слободном избору и вољи грађана пошто интерес за правилно остваривање

овог права има читава политичка заједница. Из тог разлога постоји и потреба да се

активно бирачко право учини правно обавезним кроз предвиђање обавезе бирача да гласа

и сходно томе, санкције за пропуштање испуњења ове обавезе.

1.1.2. Активно бирачко право као јавна функција

Насупрот схватању активног бирачког права као субјективног права, у теорији

уставног права и теорији изборних система односно, изборног права уопште, постоје и

мишљења која то право посматрају као одређену јавну служби чије је вршење поверено

грађанима.

Основно полазиште за присталице ове теорије је такође принцип народног

суверенитета, али се носиоцем суверенитета не сматра грађанин као појединац, већ цела

нација као заједница. Тако се и поставља активно бирачко право, као право на

учествовање заједнице у јавним пословима, а не као право бирача појединачно, јер, према

овом схватању, бирач као индивидуа нема интереса да остварује ово право. Парламент

стога и не представља бираче по себи већ читаву нацију са сукобима и поделама који у

њој постоје.

У прилог ове теорије износи се више аргумената. Наиме, приликом избора

представника у парламент као носиоца законодавне власти, бирачи само обављају своју

службу, док законодавну власт врши изабрани парламент, а не они непосредно. Зато је

њихова улога у том смислу ограничена, али се они сматрају својеврсним државним

органима у тренутку избора, када ефективно врше активно бирачко право, јер без тог

сегмента не би био могућ поступак формирања законодавног органа.

У изборном праву, схватање активног бирачког права као јавне службе има више

консеквенци, посебно с обзиром на субјекте права, обавезност (факултативност) гласања и

природу посланичког мандата.


_______________________________________________________________________________

12

Тако, активно бирачко право није природно право грађана – то је законско право.

Оно не припада грађанима по себи, већ је посао законодавца да одреди која лица, путем

избора чланова представничког тела, могу изразити општу вољу народа. Према Слободану

Јовановићу7 „бирачко право је функција успостављена уставом у циљу изражавања

националне воље“ и то је „субјективно право (грађана) на вршење бирачке службе, али

сама бирачка служба није њихово субјективно право“ јер им није дата „у њиховом

приватном него у државном интересу“.

Отуд и овлашћење законодавца да уреди ко су субјекти којима припада то

субјективно право на вршење субјективне бирачке службе и под којим условима они

стичу бирачко право што је потврђено и у историји. Током борбе за увођење општег права

гласа, тај круг субјеката је прошириван да би се данас принцип општег права гласа

подразумевао у модерним демократијама. Како је и сама садржина активног бирачког

права у рукама законодавца, он одређује облик у коме се остварује активно бирачко право

(посредно/непосредно) и начин његовог вршења (обавезно/факултативно).

С тим у вези, ако се активно бирачко право сматра државном функцијом то право

могу уживати само њени држављани. У супротном, ако се странцима повери то право,

односно, дозволи да гласају, то би нарушило принцип суверенитета, који, у складу са овим

схватањем, потиче из нације, а не појединца.

1.1.3. Активно бирачко право као субјективно право и као јавна функција

Као у многим другим дебатама када су теоритичари покушали да пронађу решење

које би задовољило обе стране, у нашем случају супротстављене око природе активног

бирачког права – формирано је становиште према коме је активно бирачко право

истовремено и субјективно бирачко право грађана, али и одређена јавна функција.

Активно бирачко право је једно од субјективних права бирача. Учешћем на

изборима и коришћењем свог права гласа, бирач учествује у заједничкој радњи бирања –

остварујући на тај начин, одређену јавну, друштвену функцију. Кроз своје индивидуално

право, бирач учествује у радњи бирања, али истовремено, самим својим учешћем у тој

радњи он постаје функционер.

7 С. Јовановић, О држави, Издавачка књижница Геце Кона, Београд 1922, стр. 301-302.


_______________________________________________________________________________

13

Активно бирачко право несумњиво је једно субјективно право бирача и то из реда

основних субјективних права. У највећем броју држава, уставом је зајемчено активно

бирачко право као једно од основних политичких права грађана. С. Јовановић наводи

посебно два аргумента који то потврђују: непосредни интерес бирача да учествују у

изборима и тако врше један јавни посао и њихово субјективно право да им буде признат и

познат њихов положај као државних службеника. Према томе, бирачко право није

субјективно приватно право грађана, оно је загарантовано у државном, а не у његовом

приватном интересу те додаје да „сваки покушај бирача да из бирачке службе извуче

личну корист кажњава се као бирачка корупција“.8

Најзад, овакво схватање огледа се у уставном гарантовању и заштити активног

бирачког права као субјективног и основног политичког права грађана, факултативности

гласања и слободном мандату изабраних представника.

1.2. Својства активног бирачког права

За савремене изборне системе карактеристично је да се активно бирачко право

гарантује уставом, највишим и основним правним актом сваке државе. У већини устава

оно је загарантовано у групи основних политичких права и такође, спада у групу основних

индивидуалних права. После Другог светског рата, на наднационалном нивоу,

међународне конвенције о правима и слободама грађана гарантују активно бирачко право.

Заједничка обележја активног бирачког права, која су загарантована уставима и

међународним правним актима биће представљена у даљем тексту.

Активно бирачко право је опште.

Насупрот ограниченом бирачком праву које подразумева искључивање одређених

категорија грађана из вршења бирачког права, карактеристичном за одређени период

развоја изборног права, данас је активно бирачко право опште. Оно припада, начелно,

свим држављанима, независно од њихове расе, пола, прихода, поседа, образовања или

занимања, вере и политичког уверења. Овако постављена претпоставка, не значи, наравно

да ово право по аутоматизму стичу сви грађани, већ подразумева такве услове за

8 С. Јовановић, О држави, Издавачка књижница Геце Кона, Београд 1922, стр. 301-302.


_______________________________________________________________________________

14

остваривање овог права, које може испунити сваки грађанин и из којих је апсолутно

искључен сваки вид дискриминације. Остаје могућност да неки грађани немају бирачко

право јер не испуњавају захтеване услове, али не постоји могућност да се ти услови

дефинишу на дискриминаторан начин.

Активно бирачко право је једнако.

Супротно од неједнаког бирачког права, које се одликује неједнаком вредношћу

гласова бирача или вишеструким гласовима којима располажу поједине категорије бирача,

што је такође, карактеристично за одређени период у еволуцији изборног права, активно

бирачко право данас је једнако. Слично принципу општег бирачког права и овде је

искључен сваки вид дискриминације, али се не односи на бираче као појединце, већ на

њихове гласове. Захтева се да сви гласови имају исту тежину. Најчешће се користи

принцип „један бирач = један глас“, а уколико постоји множина гласова која је на

располагању бирачу, тада се гарантује да тај исти број гласова има сваки бирач. Начело

једнаког права гласа треба имати у виду и приликом формирања изборних јединица, као и

приликом расподеле мандата, како би одређени број гласова подразумевао и одређени

(исти) број освојених мандата, у свакој изборној јединици.

Активно бирачко право је слободно.

Ово својство активног бирачког права има уже и шире значење. У ужем смислу,

слободно бирачко право односи се на слободно одлучивање бирача о томе да ли ће се

користити бирачком правом и учествовати на изборима, или не. Тако схваћена слобода

активног бирачког права изражена кроз факултативност гласања стоји насупрот

обавезности гласања. То је теоријско тумачење, а овај рад ће, у анализи обавезног гласања,

дати аргументе који не нарушавају слободу активног бирачког права, а опет допуштају

увођење обавезе гласања. У ширем смислу, слобода активног бирачког права значи да је

чин гласања ослобођен принуде и недопуштеног притиска. Ту се опет може приговорити

да је обавезно гласање институт који својом обавезношћу подразумева принуду, али и за

такву опаску постоје контрааргументи које ће овај рад предочити.

Истакли бисмо још два својства активног бирачког права која се помињу, иако се

не везују уско за активно бирачко право, већ за само остваривање права гласа. Иако

постоје терминолошке несугласице, како међу теоретичарима тако и у самим прописима


_______________________________________________________________________________

15

изборног права, понекад, ипак не треба заобићи ове две карактеристике. То су начело

тајности и начело непосредности.

Начело тајности представља, на неки начин, и срж права гласа, јер уколико

грађанин не може да гласа својом вољом, без присуства и мешања других грађана, онда му

само право да гласа не би ништа значило. Дакле, начело тајности подразумева да грађанин

своју изборну вољу изражава на гласачком листићу, у тајности - скривен (односно,

одвојен од других, у физичком смислу), и тако заштићен од спољних утицаја који би

могли да утичу на његово понашање пре гласања или да после изврше увид у то како је он

гласао.

Начело непосредности, које се такође уже везује за само право гласа, али је важно и

овде га објаснити, још један је плод развоја изборног права. Овај принцип се манифестује

кроз право грађана, који имају активно бирачко право, да га остварују непосредно, сами,

својом вољом, без заступника и других лица која би могла посредовати у том поступку,

као што је то раније био случај, када је бирачко право било ограничено, сматрало се да

онај ко је носилац бирачког права, својим гласањем изражава и вољу своје породице, свог

супружника, деце и сл. Данас се непосредност гласања сматра једним од принципа сваког

изборног система у модерним демократијама.

Како мислите „Један човек – један глас“?

- Зар то није оно што ја одувек радим?

слика 1. Карикатура на тему општег и једнаког бирачког права

извор: www.google/images.com


_______________________________________________________________________________

16

1.3. Субјекти активног бирачког права

Носиоци активног бирачког права, односно његови субјекти – су грађани. Као што

је речено, активно бирачко право је данас у највећем броју држава загарантовано као

опште право, али то не значи и његово аутоматско остваривање. Општи карактер активног

бирачког права је гаранција која искључује сваки облик дискриминације, иако захтева

испуњење одређених услова за само вршење тог права.

Правила према којима грађани стичу активно бирачко право проистекла су из овог

полазног начела.

Прво је правило да сваки грађанин не стиче бирачко право аутоматски и није

обавеза сваког грађанина да ужива активно бирачко право.

Друго правило налаже да се у сваком правном систему активно бирачко право

гарантује правним прописима, по правилу уставом, а ређе законима.

Треће правило везује стицање активног бирачког права за испуњавање одређених

услова, који, како је напоменуто, нису дискриминишући. Ови услови дефинишу се

уставом, ређе законом, и њих грађанин мора испунити да би стекао бирачку способност и

да би могао да остварује активно бирачко право.

Четврто правило, надовезује се на претходно и односи се на карактер поменутих

услова за стицање активног бирачког права. Услови не могу почивати на социјалним

критеријумима и могу се узети у обзир само општи услови, које, у начелу, може испунити

сваки грађанин. Међународне конвенције не предвиђају изричито који су то услови и која

су ограничења дозвољена, већ се то препушта државама да саме уреде, уз напомену да та

ограничења не смеју бити неадекватна. Тако се у већини уставних система, као услови за

стицање активног бирачког права предвиђају: држављанство, минималне године старости,

пословна способност и понегде, уживање грађанских права – чија суспензија заправо

повлачи за собом лишење или ограничење остваривања активног бирачког права, с

обзиром на то да се овај статус не захтева од свих грађана, већ се односи (у негативном

смислу) на она лица за која је то утврђено на основу судске, или одлуке другог органа,

донете у складу са прописима.


_______________________________________________________________________________

17

1.4. Садржај активног бирачког права

Стицањем активног бирачког права, грађанин стиче и сва остала изборна права. Са

активним бирачком правом – правом да бира, грађанин, у суштини, стиче право да

непосредно ужива и сва остала изборна права која заједно представљају садржину

активног бирачког права. Садржај активног бирачког права обухвата и право на његову

заштиту. Право на заштиту активног бирачког права подразумева овлашћење бирача и

других субјеката у изборном процесу да од надлежних органа – изборних комисија,

редовних судова, али и уставних судова, затраже заштиту свог права у случају ако је

бирачко право повређено или ако је бирач онемогућен да се ефективно користи овим

правом.

2. Право гласа

Право гласа је термин који се често користи да би се њиме означио садржај који

обухвата бирачко право, па чак и садржај који обухвата појам изборног права. Садржај

права гласа односно, значење овог термина, ужи је од наведених појмова. Право гласа

обухвата само једно у низу изборних права и то као уже право у оквиру активног бирачког

права. Имајући у виду његов садржај, то је несумњиво основно и најважније право међу

изборним правима грађана јер се оно везује уз сам чин гласања којим се непосредно

реализује бирачка воља.

Како је ово право уже у поређењу са активним бирачким правом, према њему стоји

у односу посебног према општем. Иако је на први поглед, ово само једно право, и оно се

може разложити на више права која има бирач у моменту када даје свој глас кандидату

или листи које жели да изабере. То су, између осталог, право да гласа непосредно, право

да гласа преко пуномоћника, право да гласа путем писма, право да гласа слободно и тајно,

право да од чланова бирачког одбора захтева да му објасне поступак гласања и друга

права, а неки аутори сматрају да је чинилац права гласа, односно његова могућа

материјализација, и право да се не гласа. Из тог разлога је и дат овај посебан осврт на

садржај права гласа, јер је то један од аргумената против обавезног гласања о чему ће

касније бити речи.


_______________________________________________________________________________

18

II ПРОБЛЕМ НИСКЕ ИЗЛАЗНОСТИ

Оно што покреће идеју обавезног гласања и намеће га као решење и лек за

„болести“ модерних демократија, у великој мери лежи у проблему ниске излазности и то

углавном post factum, дакле, када изборни резултати покажу да се бирачко тело

определило за останак код куће уместо одласка на биралишта.

Лајпхарт је ниску излазност оценио озбиљним проблемом за демократију из пет

разлога:

1) ниска излазност истовремено означава и неједнаку излазност, односно, систематско

занемаривање нижих слојева друштва, јер, како је познато теоретичарима који се баве

изборима, на изборе више излазе припадници виших класа;

2) из неједнаке партиципације на изборима следи и неједнаки политички утицај;

3) тренд опадања излазности, почев од САД, уочен је и у другим државама;

4) излазност на изборима нижих нивоа, или на оним супранационалним, чија се важност

ни на који начин не може сматрати мањом од парламентарних или председничких избора,

такође показује тенденцију опадања што нас доводи до закључка да:

5) по свему судећи, свуда, током времена, долази до опадања излазности. 9

Даље, он сматра да се проблем неједнаке партиципације на изборима може решити

институционалним механизмима који максимизирају излазност. Једна могућност је

комбинација правила за регистрацију бирача на једноставнији начин (тзв. voter-friendly

registration rules), пропорционалног представљања, смањивања учесталости избора,

гласања викендом и одржавања мање истакнутих избора истовремено са најзначајнијим

националним изборима. Друга могућност, која сама по себи може повећати излазност је

обавезно гласање. Његове предности далеко надмашују нормативна и практична

супротстављања овом институту.

Пре него се усредсредимо на Лајпхартове тврдње и анализу изборних система који

примењују обавезно гласање, размотрићемо и остала могућа решења за проблем ниске

излазности.

9 Lijphart, Arend. 1997. Unequal participation: Democracy's unresolved dilemma. American Political Science Review 91(1): 1-14, стр. 1.


_______________________________________________________________________________

19

1. Moгућа решења проблема ниске излазности

Избори су према свом ефекту, колективна активност чији резултат треба да буде

адекватно представљање грађана, док је само гласање индивидуално понашање.10 Из тога

следи да се повећање укупне излазности, као жељени циљ, не може постићи ако сваки

грађанин понаособ није довољно мотивисан да гласа. Другим речима, сваки појединац

врши процену својих користи и трошкова које би му гласање донело. Ако процени да су

очекиване користи од гласања, за њега лично, веће од трошкова, изаћи ће на изборе, а у

супротном, неће. На основу тога можемо предложити две врсте решења проблема ниске

излазности:

1) мере којима се умањују индивидуални трошкови гласања;

2) мере којима се повећавају очекиване индивидуалне користи од гласања.

У наредном делу рада представићемо неке од најзаступљенијих мера за решавање

проблема ниске излазности.

1.1. Механизми за олакшавање гласања

Ако се очекивани трошкови гласања умање, излазност ће се повећати. Постоји

више начина за смањење трошкова гласања, као што је аутоматска регистрација,

машинско гласање, кратки гласачки листићи (према садржини, не величини), дуго трајање

периода гласања – отвореност бирачких места, гласање викендом, гласање у више

изборних дана, гласање путем поште, гласање у одсуству, доступност бирачких места и

њихово организовање за мањи број бирача. Емпиријске студије показују да овакви

механизми доприносе порасту излазности до неког нивоа, али понекад, због трошкова које

само њихово увођење захтева, нису доступни свим државама. С обзиром на то да

развијене демократије које су и економски јаке, могу то приуштити, не значи да то и чине,

јер су у овим земљама изборни трошкови скоро сведени на минимум и не могу се додатно

смањити. Како онда решити и даље важан проблем ниске излазности? Понуђен је низ

одговора.

10 Kato, Koichi. 2008. Evaluating Compulsory Voting: Australia in Comparative Perspective. PhD dissertation. University of London, стр. 22;


_______________________________________________________________________________

20

1.2. Концентрација власти

Ако је значај изборних резултата већи (нпр. стварна моћ парламента),

индивидуални бирач добиће више различитих користи када његова партија/кандидат

победи. Концентрација власти (путем укидања другог дома, федерални систем, локалне

власти, председнички систем или реферeндумско изјашњавање) може бити корисна у

побољшању различитих изборних добити, али та добит је релативна ствар јер зависи од

изборне воље грађана који, у консолидованим демократијама, не могу унапред знати која

ће партија/кандидат победити. Стога се концентрација власти не може сматрати

атрактивним механизмом за повећање излазности јер се ни теоретски тиме нужно не

постиже промена нивоа излазности. Наравно, принцип поделе власти као основно начело

демократије у супротности је са идејом концентрације власти и зато се она не

препоручује, посебно ако је циљ незнатно повећање излазности.

1.3. Мањи број становника

Ако је број становника мањи, вероватноћа да се појединачан глас утиче на изборни

резултат је већа.11 Самим тим и очекиване изборне користи индивидуалних бирача бивају

веће и утичу на раст излазности на изборе. Веома висока излазност на Малти је

интересантан пример ове претпоставке. Анализе показују да мањи број становника има

позитивну везу са излазношћу, али величина становништва треба да буде врло мала да би,

према обављеним студијама, имала позитиван ефекат на излазност. Територија и

становништво сваке државе одређени су историјом, културом, језиком, народношћу,

религијом, односима са суседним државама и сл, тако да би евентуална подела једне

државе на мање територијалне јединице, које би само требало да произведу већу

излазност, била суштински неоправдана.

11 Kato, Koichi, наведено дело, стр. 22


_______________________________________________________________________________

21

1.4. Пропорционално представљање

Пропорционално представљање смањује број расутих гласова12 и тако повећава

могућност утицаја сваког гласа појединачно на изборни резултат. Ова хипотеза делује

прихватљиво, али има и велики недостатак, сличан недостатку концентрације власти као

механизма за повећање излазности, јер сама чињеница да глас неће бити расут не значи

нужно и да ће довести до победе жељеног кандидата/партије.

Увођење пропорционалног система је свакако велика изборна реформа која

вероватно не може да буде прихваћена само из разлога ниске излазности како би је

евентуално повећала. Ако је у некој држави друштво хомогено и постоји већински систем

са појединачним представљањем13 и двопартијски систем, тешко да ће доћи до увођења

пропорционалног система јер две већинске партије, која год да је на власти, немају

интерес да врше такве измене изборног система које би могле угрозити њихову

политичку/изборну доминацију. Пропорционални систем би могао довести до негативних

резултата – тешке политичке ситуације у земљи, настао би вишепартијски систем,

коалиционе владе, па чак и могућа нестабилност владе.

1.5. Грађанско васпитање

За неке људе апстиненција представља лични неуспех, а гласање значи

задовољство, независно од изборног резултата, насупрот људима који су индиферентни

према чину гласања као таквом. Оваква врста бола/задовољства може имати позитиван

ефекат на излазност. Оно што може бити проблем је то што тај осећај потиче од

политичке културе и политичке социјализације те је њиме тешко, готово немогуће,

управљати путем институционалних механизама. Један од видова могућег утицаја на

овакво понашање грађана је грађанско образовање. Многе земље, укључујући и Србију,14

предвиђају могућност похађања школске наставе из ове области. Пошто је ово релативно

нова пракса, истраживања о утицају овог института на изборну излазност нису развијена у 12 Расутим гласовима сматрају се гласови који при расподели мандата не улазе у обзир, прим. аут. 13 У једној изборној јединици бира се један кандидат – суштина је да грађани тачно знају ко их представља, по имену и презимену, прим. аут. 14 Одлуком Министарства просвете Грађанско васпитање или васпитање за демократију и грађанско друштво, у систем образовања Републике Србије уведено је школске 2001/2002. године.


_______________________________________________________________________________

22

довољној мери те се не може прецизно утврдити какав би облик грађанског образовања

утицао на изборну излазност односно, да ли би оно могло да се конципира и да делује тако

да мотивише децу да гласају када достигну узраст потребан за стицање бирачког права,

као и касније.

Дакле, постоји претпоставка да политичка свесност, изложеност политичким

темама и разговор о њима на часовима грађанског васпитања, може допринети већој

политичкој партиципацији15. Међутим, о грађанском васпитању као мери повећања

излазности данас се још увек не расправља, јер као што смо напоменули овај релативно

нови институт (и с обзиром на то да се односи на дечју популацију) не може тако брзо

одговорити на смањење излазности која је у овом тренутку проблем.

1.6. Обавезно гласање

Обавезно гласање предвиђа санкције за апстиненте, чиме их дестимулише да се

уздрже од гласања. То је начин на који обавезно гласање повећава излазност. Док, с једне

стране, сваки бирач процењује трошкове изласка на изборе, с друге стране, мора узети у

обзир и трошкове које ће имати уколико апстинира. Обавезно гласање није достигло

највећи степен излазности у свим државама у којима је уведено, али истраживања и

преглед података о изборима показују да се повећање излазности – настало као резултат

обавезног гласања, креће, у просеку, од 7-16%.16 Ако су у развијеним земљама трошкови

гласања већ минимизирани, довољна је незнатна санкција за негласање да мотивише

бираче да изађу на изборе.

15 Kato, Koichi. 2008. Evaluating Compulsory Voting: Australia in Comparative Perspective. PhD dissertation. University of London, стр. 25. 16 Lijphart, Arend. 1997. Unequal participation: Democracy's unresolved dilemma. American Political Science Review 91(1): 1-14, стр. 8.


_______________________________________________________________________________

23

2. Оцена представљених решења

Међу свим представљеним решењима за проблем ниске излазности, обавезно

гласање има најбоље изгледе да доведе до позитивног резултата. У неким индустријским

земљама са оваквим системом достигнут је и висок ниво излазности, мада има и примера

где је оваква пракса укинута. У Холандији, обавезно гласање уведено 1917. год, укинуто је

1970; број Швајцарских кантона са обавезним гласањем спао је на један; у Аустрији је у

три провинције гласање било обавезно на парламентарним изборима, али је укинуто 1992.

године. Обавезно гласање се сматра грубом мером за повећање излазности и стога је

разумљиво што су политичари па и теоретичари оклевали у дебатама и предлагању

обавезног гласања.

Решење проблема ниске излазности мора бити применљиво и ефикасно. Мере

којима се побољшава различита корист изборног резултата (нпр. концентрација власти) и

мере које повећавају могућност промене изборног резултата сваким појединачним гласом

(нпр. поделом велике земље на мање изборне јединице, увођењем пропорционалног

гласања) су неефикасне или непрактичне.

Дакле, да закључимо, у борби против ниске излазности, политичким актерима,

односно снагама које одлучују о реформи изборног система на располагању су следеће

могућности:

1) Механизми за лако гласање који смањују трошкове гласања

2) Грађанско образовање као мера „слабе снаге“ за мотивацију грађана да гласају, и

3) Обавезно гласање као мера „чврсте снаге“ за мотивацију грађана.


_______________________________________________________________________________

24

III ОБАВЕЗНО ГЛАСАЊЕ СА АСПЕКТА ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА

Између 1862. и 1998. године, тридесет три државе донеле су законе којима се уводи

обавезно гласање, од којих је већина у Западној Европи и Јужној Америци. 17 Иако ћемо се

највише бавити ефектима које овај институт прозводи, треба размотрити и како и када су

овакви закони усвојени. Користећи доступне податке из различитих земаља и

истраживања разних аутора, може се извести закључак да стратешка разматрања – да ли

партије верују да ће имати користи или штете на изборима у условима обавезног гласања

– заправо обликују одлуку да ти закони буду усвојени. Дакле, кроз посматрање настанка

закона који уводе обавезно гласање, видећемо у ком степену увођење изборних правила и

институција зависи од партијских стратегија и да ли су резултат партијског надметања?

1. Настанак закона који уводе обавезно гласање

Увек актуелно питање које се поставља пре реформе изборног система је – зашто

владајућа класа која је добила на изборима, у складу са једним изборним правилима, жели

да усвоји друга? У случају успостављања обавезног гласања, историјски докази делују

делимично збуњујуће: иако су често партије деснице заговарале увођење обавезног

гласања, испостављало се да је левица имала више изборне користи. Зашто, дакле,

политичари ризикују увођење правила изборне игре, ако то може за њих произвести

негативне последице?

До сада се аутори углавном нису бавили овим питањима, пре свега јер су више

пажње посвећивали самим ефектима обавезног гласања. Установљено је и чврсто

усвојено, од већине теоретичара, да обавезно гласање утиче како на пораст излазности,

тако и на повећан број неважећих листића на таквим изборима.18 Имајући у виду ове

налазе, научници и грађани воде дуготрајне дебате о потреби да се гласање учини

обавезним. Али системски одговори на питање зашто политичке партије желе обавезно

гласање, остали су ускраћени. Хелмке и Мегвид покушали су у својој презентацији на

17 G. Helmke, B. M. Meguid: Endogenous institutions – The Origin of Compulsory Voting Laws, стр.1. 18 G. Helmke, B. M. Meguid: наведено дело,стр.1.


_______________________________________________________________________________

25

универзитету Принстон, 2008. године, да објасне зашто порекло обавезног гласања има

корене у логици изборне компетиције и максимизирању гласова. Идеја је једноставна:

партије упоређују вероватноћу којом би њихови бирачи и присталице конкурентских

партија изашли на изборе у два могућа стања: status quo – када је гласање добровољно или

у другом случају, када је гласање обавезно. Партије немају интереса да подржавају

увођење обавезног гласања, ако сматрају да ће на изборе изаћи мање присталица

конкурентских партија него њихових, у режиму добровољности гласања. Насупрот томе,

ако се партије плаше да ће, у status quo стању њихови бирачи више апстинирати него

бирачи других партија, онда ће они подстицати рад на увођењу обавезног гласања. Зато се

то дешава и код партија на власти, иако су изабране по изборним правилима која су им

донела победу, уколико истраживања показују да је извесна апстиненција њихових

присталица на предстојећим изборима, оне ће покушати да своју победу обезбеде путем

обавезног гласања. Подаци којима располажемо, у односу на Западну Европу и Јужну

Америку, потврђују управо овакво оправдање за увођење обавезног гласања. Потребно је,

међутим, спровести још истраживања како би се утврдило да ли ова аргументација може

имати ширу примену.

На први поглед, не изгледа да се идеја о обавезном гласању уклапа у стратешке

циљеве политичких партија у погледу институција. Скептици с правом тврде да се

институције често мењају под условима изузетне политичке несигурности и да се на крају

политичари прикажу као стратешке незналице, најблаже речено. Ова оптужба добија

додатну чврстину чињеницом да тамо где је уведено обавезно гласање, оно је, током

времена, произвело негативне ефекте на партије које су га увеле. Ипак, иако политички

актери не разумеју у потпуности последице својих одлука за које се на крају испостави да

су биле потпуно погрешне, то не значи да се они нису понашали промишљено.

Доказивање да су политичари исправно реаговали, са друге стране, није нужно потребно,

нити довољно, са стратешке перспективе. Битно је, заправо, само то како политичари

одлучују у складу са својим ставом формираним на основу података и уверења које су

имали у конкретном тренутку.

О стратешком увођењу обавезног гласања, односно о формирању такве одлуке код

политичара, може се развити широка и шароликa аргументација из које се изводи

неколико проверљивих хипотеза. За разлику од истраживања која се баве искључиво


_______________________________________________________________________________

26

земљама у којима постоји обавезно гласање, ради лакшег сагледавања утицаја овог

института, у складу са одређеним варијаблама, могуће је извршити и поређење са земљама

у којима таква пракса не постоји. Описна и вишефункционална анализа обезбедиће

подршку, бар претходну, изнетом ставу да партије усвајају обавезно гласање онда када им

прети изборни пораз. Следећи део рада представља корак у разумевању мотивације и

очекивања политичких партија када разматрају успостављање обавезног гласања.

1.1. Стратешки аспект увођења обавезног гласања

У проширивању стратешког приступа усвајању закона о обавезном гласању, могу

се пратити и развијати три сукцесивна елемента: а) последице увођења обавезног гласања,

б) стратешке калкулације политичара и в) спољне промене у политичком окружењу.

1.1.1 Последице увођења обавезног гласања

Као и сваки институт, обавезно гласање има вишеструке, и понекад сукобљене,

последице. Поред тога што се за њега везује појава већег броја неважећих листића,

обавезно гласање доприноси и појави тзв. „магарећих гласова“, у којој гласачи просто

изаберу кандидата који је први на листи. Једна од наводних последица, посебно међу

присталицама обавезног гласања, је и већи квалитет политичких кампања, јер се не мора

радити на убеђивању грађана да изађу на изборе и тако допринесу легитимитету

изабраних представника, већ се пажња посвећује њиховом суштинском мотивисању преко

програма и циљева политичких партија и тако се долази до треће, важне последице која

представља партијску идентификацију бирача. Од других последица обавезног гласања,

треба навести смањење социјално-економских разлика у излазности бирача, стварање

социјално демократских политика којима се политичари окрећу просечном гласачу и, у

складу са претходно реченим, смањују се партијски напори усмерени на мобилизацију

бирача.

Најјаснија и најзначајнија последица увођења обавезног гласања је, свакако, та да

оно повећава излазност бирача. Бројне студије о модерним индустријалистичким


_______________________________________________________________________________

27

државама процењују да обавезно гласање повећава излазност од 7 до 16 процентних

поена, док се у Јужној Америци слично оцењује да је повећање од 11 до 17%.19

Механизам преко кога обавезно гласање утиче на пораст излазности релативно је

јасан. Обавезно гласање чини апстиненцију трошком за индивидуалне гласаче.

Професор права са јапанског универзитета у Токију и Јокохами, Коичи Като,

описује индивидуалну корист за гласање у систему обавезног гласања кроз формулу: 20

R = pB – C + D – S

где је R индивидуална корист коју појединац има када је гласање обавезно,

p је вероватноћа да бирач одлучује на озборима и тако добије своју изборну корист – B,

С су трошкови које има бирач када иде да гласа,

D је такозвани „Duty term“ односно корист која произлази из гласања, а не односи се на

појединца лично и

S је (негативна по гласача) санкција предвиђена за апстиненцију.

Док год су користи од гласања (pB + D) + трошак за апстиненцију већи од трошкова

гласања С, грађанин са бирачким правом ће изаћи на изборе. Али ми знамо да су користи

од гласања ефективно врло мале, када је у питању лично бирач, или се могу довести у

сумњу, када се односе на ширу сферу D. Трошкови изласка на изборе су увек, уопште

гледано минимизирани (једноставна је регистрација бирача, избори се одржавају

нерадним данима и сл.). Тако да је S – санкција предвиђена за апстиненцију, опредељујућа

чињеница која утиче на рачуницу бирача и доприноси изласку на изборе. Из наведеног

следи и први аргумент за обавезно гласање да се од њега очекује да промени изборно

понашање грађана преко повећања бирачке партиципације.

19 G. Helmke, B. M. Meguid, наведено дело, стр.4. 20 Kato, Koichi, наведено дело, 57.


_______________________________________________________________________________

28

1.1.2. Стратешке калкулације политичара

Други аргумент који стратешки приступ даје обавезном гласању полази од опште

претпоставке да сваки институт производи вишеслојне ефекте. То се огледа, рецимо, у

чињеници да, у систему добровољног гласања, апстиненција није случајна, већ постоји

као деловање одређеног припадништва класи, социјалног статуса, места, образовања и сл.

С обзиром на то да се различите партије обраћају различитим групама бирача,

партије ће имати различите користи од увођења обавезног гласања. Партије које

представљају бираче који у систему добровољног гласања углавном не гласају имаће већу

добит од партија чији бирачи излазе на изборе. Дакле, одлука партије да подржи увођење

обавезног гласања зависи од тога да ли партија верује да значајан део њених бирача неће

гласати у status quo режиму или да ће присталице конкурентских партија изаћи на

гласање, односно да, ако присталице супротне стране неће гласати тај број ипак неће бити

већи од њених присталица које неће изаћи на изборе.

Иако овај прорачун наводи на помисао да свака партија може тежити увођењу

обавезног гласања, оно ће бити усвојено само ако та партија има капацитет да промени

правила изборне игре. Другим речима, владајућа партија је та која мора веровати да је

мобилизација њеног бирачког контигента у опадању у односу на опозицију, да би

предложила увођење обавезног гласања. Што се више лидери плаше да ли ће њихови

бирачи изаћи на биралишта, више ће бити примедби на постојећи систем гласања

супротан обавезном гласању. У наредном делу рада обратићемо пажњу на то шта утиче

на стварање оваквог става код владајуће партије?

1.1.3 Изборно окружење

Стратешке калкулације захтевају утврђивање шта су веровања и очекивања

појединца у време доношења одлуке. Тако, трећи елемент којим се у том погледу бавимо,

јесте изборно окружење. Почећемо од чињенице да је крајем 19. и до средине 20. века,

када је дошло до првог увођења обавезног гласања, бирачко тело у Западној Европи и

Јужној Америци било у стању експанзије. Пораст бирачког тела као последица укидања


_______________________________________________________________________________

29

различитих цензуса, драматично је утицао на величину и састав гласачке популације.

Истовремено, индустријализација је изнедрила радничку класу и створила нове политичке

идентитете.

Политичко укључивање радника и пораст социјално оријентисаних партија дубоко

је променило прорачуне владајућих елита, посебно деснице. Током овог периода,

организациона способност левице да мобилише своје потенцијалне гласаче константно је

расла и друге партије се нису могле ни поредити са њом. Пошто су изборни резултати

зависили од могућности партија да убеде своје бираче да изађу на изборе, јаки капацитети

левице претили су да угрозе партије деснице. Десничарске владе ипак нису остале без

одбрамбених средстава. Ако десница и даље располаже довољно великим бројем

неактивних присталица, обавезно гласање може да послужи као лек за њене

организационе слабости и да буде одговор на пораст изборне претње од стране левице.

Аналитичко разматрање овог периода потврђују да су се партије деснице заиста

плашиле организационих моћи левице и да их је то одвело ка разматрању обавезног

гласања. На пример, у Белгији у позном 19. веку, пораст бирачког тела повећао је

забринутост да ће само присталице екстремне левице изаћи на бирачка места. Ови

страхови су кључна мотивација за увођење обавезног гласања јер су конзервативци били

забринути да већина просечних грађана неће изаћи на изборе и гласати док ће они

најрадикалнији бити покренути и заиста гласати. Последице би могле бити у одређеном

успону радикалних партија и посебно Радничке партије. Њихов страх је био да већина

конзервативних особа, у ширем смислу, неће гласати; они су храбре особе, индиферентне

или стидљиве. Они не схватају да негласањем отварају пут радикалима, ексцесним и

насилним људима који не морају бити подстицани да изађу на изборе.21

Слична забринутост изражена је и у образлагању увођења обавезног гласања које је

изнео потпредседник Аргентине пре усвајања закона којим се тај институт уводи у

Аргентини, 1912. године. Циљ обавезног гласања је да мобилише „богате и задовољне“ и

од стране конзервативне партије виђено је као фактор стабилизације у борби са опасном

масом која би могла бити искушена страшћу упркос разума.22

21 Јеan Benoit Pilet,Choosing compulsory voting in Belgium: Strategy and ideas combine, (Paper prepared for the ECPR Workshop Compulsory Voting: Principles and Practice, 7th -12th May 2007, University of Helsinki, Finland) 22 G. Helmke, B. M. Meguid, наведено дело, стр.7.


_______________________________________________________________________________

30

Слично томе, у дебатама које су претходиле увођењу обавезног гласања у Грчкој,

главни аргумент заговорника обавезног гласања био је усмерен на његову свеобухватност.

Увођење такве мере подстакло би долазак на бирачка места свих друштвених слојева,

посебно богатих чланова високе буржоазије. Сам Комитет за ревизију устава каже да би

обавезно гласање допринело обухватању широког неоправданог запуштања политичког

учешћа, нажалост уоченог код развијених класа, чиме они, заправо, воде погрешну

политику сами према себи.23 Ови буржоаски гласачи обично су заузимали умерене или

флексибилне политичке ставове и могли би у сваком случају, зауставити или бар парирати

бирачима са радикалнијим преференцијама.

Да закључимо, обавезно гласање партије предлажу тада када очекују веће изборне

користи од таквог гласања у односу на друге партије. Пре свега када желе да одговоре на

могућности других партија да своје присталице изведу на биралишта. Што им се

могућности других партија чине већим, увођење обавезног гласања изгледа мање ризично.

Обавезно гласање је, другим речима, засновано на веровању владајућих партија да је број

негласача једнак броју њихових присталица. Док теоретски свака партија може веровати у

то, практична искуства показују да десница има више разлога за таква очекивања у односу

на левицу.

У складу са оваквом логиком, изнете су следеће хипотезе подложне провери:24

Х1 Што се више повећава изборна моћ левице, већа је вероватноћа да десничарска

влада усвоји обавезно гласање.

Образложење иза оваквог очекивања је једноставно у томе да успон изборне моћи

левице представља знак за десницу да је капацитет левице да мобилизује своје присталице

у порасту. Тако, под условом да је десница на власти, обавезно гласање ће бити усвојено

да узврати на опасност од левице.

Х2 Што је већи број чврстих присталица деснице, већа је вероватноћа да ће десница

увести обавезно гласање

23 Наведено према: Anthoula Malkopoulou, Compulsory voting in Greece: A history of concepts in motion стр. 6. 24 G. Helmke, B. M. Meguid, наведено дело. стр. 8-11.


_______________________________________________________________________________

31

Друга хипотеза бави се веровањем деснице у величину свог бирачког тела. Основна

идеја је да што више чврстих присталица десница може да мобилизује увођењем

обавезног гласања, више ће му тежити како би парирала опозицији.

С обзиром на то да успон левице значи претпоставку увођења обавезног гласања

као одбрамбеног инструмента деснице, тако се овај институт може претворити у

офанзивно средство, уколико је на власти левица. То значи да би левица могла разматрати

увођење обавезног гласања као стратешке мере вредне ризика само онда када њени

мобилизациони напори ка бирачима не уроде плодом. Ако је претпоставка да је левица,

углавном, боља у мобилисању својих присталица, тачна, онда би левица била посебно

осетљива на опасност да би обавезно гласање могло, уместо њених, мобилисати

присталице опозиције. То нас доводи до следеће две хипотезе:

Х3 Владајућа левица је мање склона увођењу обавезног гласања у односу на десницу

Х4 Што је већа изборна моћ левице, мања је вероватноћа да ће владајућа левица

увести обавезно гласање

Логика Х3 је очигледна: ако је левица, уопштено, боља од деснице у довођењу

својих гласача на биралишта, онда би увођење обавезног гласања њој нудило мање

користи, а носило би више ризика. Идеја Х4 је да левица није имуна на стицање додатних

гласова путем обавезног гласања, али док год може обезбедити довољну изборну снагу, не

жели да ризикује довођењем тзв. „богатих и задовољних“ на бирачка места.

1.1.4. Алтернативне хипотезе

Иако смо до сада разматрали обавезно гласање као производ стратешке одлуке

партија које желе да повећају своју изборну снагу, можда је уместо тога основни разлог

увођења овог института једноставно жеља да се повећа политичка партиципација

грађана.25 Овакво објашњење проистиче из правног аргумента да је учешће грађана

неопходно за функционисање демократије и на крају, од велике је важности само по себи.

Ако су владајуће партије мотивисане просто веровањем да би општа излазност била

жељени исход за обезбеђивање здраве демократије, могу се поставити следеће хипотезе: 25 Lijphart, Arend. 1997. Unequal participation: Democracy's unresolved dilemma. American Political Science Review 91(1): 1-14, стр. 11.


_______________________________________________________________________________

32

Х5 Обавезно гласање има већу вероватноћу увођења, ако је излазност на

последњим изборима била ниска

Другачији скуп алтернативних хипотеза повезује зависност увођења обавезног

гласања од културних и историјских обележја државе. На основу идеје да се

партиципација може сматрати „моралном облигацијом“,26 постоји веза између нивоа

католичанства у једној држави и усвајања обавезног гласања. Можда због таквог односа

може да се повуче веза између шпанског, насупрот британском, колонијалног наслеђа и

обавезног гласања. То нас доводи до следеће две хипотезе:

Х6 Обавезно гласање има већу вероватноћу увођења у католичким земљама.

Х7 Обавезно гласање има већу вероватноћу увођења у земљама шпанског

колонијалног наслеђа него британског.

Трећи могући фактор везан за увођење обавезног гласања јесте величина

становништва једне државе. Неки теоретичари тврде да је лакше увести и спроводити

законе о обавезном гласању у мањим земљама док други наводе доказе који подупиру

позитивну везу између броја становника и увођења обавезног гласања – јер већина држава

у којима је гласање обавезно има популацију већу од држава средње величине. Иако је

потребно додатно обрадити ова два аргумента, они нас доводе до још хипотеза:

Х8а Обавезно гласање ће пре бити усвојено у мањим државама

Х8б Обавезно гласање ће пре бити усвојено у већим државама

Како је већина (иако не сви) случајева обавезног гласања концентрисана у Јужној

Америци и Западној Европи и уведена у међуратном периоду, долазимо до новог могућег

објашњења заснованог на идеји расипања. Насупрот горепоменутим хипотезама ефекат

расипања није, колико је познато, био помињан као узрок усвајања обавезног гласања.

Помиње се само као део ширег приступа увођењу институција који наглашава тежњу

реформи да се умножавају у времену и простору. Специфични механизам путем којег

долази до ефекта расипања у земљама истог региона или у истом временском периоду,

делује попут заједничког окидача за одређену реакцију или попут железничке

26 Louis Massicotte: Establishing the Rules of the Game: Election Laws in Democracies, наведено према: G. Helmke, B. M. Meguid: Endogenous institutions – The Origin of Compulsory Voting Laws, стр. 10.


_______________________________________________________________________________

33

композиције, где земље опонашају активности једне државе – локомотиве у реформама, а

може бити и последица простог преливања информација у датом моменту. У том смислу,

механизам заједничког окидача сасвим поткрепљује тврдњу да успон левице који се јавља

делује мање или више конкурентно у региону делујући као окидач за одговор деснице.

Други скуп механизама не уклапа се у првобитну теорију, јер услове за увођење обавезног

гласања тражи у спољашњим факторима, а не у калкулацијама владајуће елите. Тако,

може се десити да усвајање реформи у једној држави независно допринесе могућностима

за остварење реформи у другој држави. За почетак разматрања може ли ефекат расипања

да делује независно од стратешких мотивација за увођење обавезног гласања, предлаже се

следећа хипотеза:

Х9 Под условом истих околности, држава ће пре усвојити обавезно гласање,

ако су и земље у региону то учиниле.


_______________________________________________________________________________

34

IV АНАЛИЗА СИСТЕМА ОБАВЕЗНОГ ГЛАСАЊА У ГРЧКОЈ И АУСТРАЛИЈИ

Увођење обавезног гласања имало је различит пут у свакој држави где је

успостављено, што је и логично, с обзиром на то да свака држава има различита

историјска, социјална и културолошка обележја. У модерној правној и политичкој науци,

данас се најчешће говори о аустралијском систему, када је у питању обавезно гласање.

Разлог за то није, највероватније, његова изузетност у сваком погледу, већ је углавном

практичне природе - о аустралијском систему се највише писало и пише, а због

распрострањености енглеског језика таква литература се највише и анализира. На нашим

просторима често се говорило и о грчком систему обавезног гласања, о санкцијама које су

предвиђене за негласаче и другим карактеристикама обавезног гласања у овој европској

земљи са којом ми имамо, а и немамо, много сличности.

Имајући у виду наведено, овај рад ће покушати да дâ слику система обавезног

гласања у ове две државе, са њиховим сличностима и разликама, разлозима за увођење,

ефектима и санкцијама.

1. Обавезно гласање у Грчкој

Устав Грчке прошао је 2001. године кроз своју седму ревизију. Једна од промена

која је најмање примећена, тиче се управо обавезног гласања. Заправо, на свом последњем

заседању, грчки парламент је повукао нацрт закона који је требало да разради систем

санкција уведених за оне који не гласају. Иако санкције готово никад нису спровођене, од

увођења обавезног гласања, последња интервенција (тачније, одустајање од интервенције)

учинила је ову норму неважећом, чистим lex imperfecta који негира снагу закона, а и самог

законодавца.

Овакав феномен, „симболичан“ закон који постоји само номинално личи на

„светиљку која не осветљава и ватру која не пече“27 и представља прави изазов за

теоретичаре политичких и правних наука. Зашто скупштина није једноставно укинула 27 Anastasios Nerantzes, Parliamentary Proceedings – 7th Revision Assembly, 22.2.2001, нав. према: Anthoula Malkopoulou, MA Compulsory voting in Greece: A history of concepts in motion, стр. 1.


_______________________________________________________________________________

35

комплетан институт? Шта чини обавезно гласање овако трајним питањем вредним дебате

о потреби укидања, измене или давања праве правне снаге? Које идеје леже испод

површине овог појма и чине његову природу контроверзном?

Постоје различити приступи који се баве уставним питањима и посебно, изборним

принципима. Из широког спектра метода, који се креће од правних до филозофских

анализа преко различитих научних истраживања у политичким наукама, овде ћемо се

послужити историјским методом.

Разлог за то је претпоставка да ефикасно разматрање проблема само у садашњем

тренутку, са ограниченим аналитичким могућностима, није оствариво, јер се често своди

на просто извештавање и генерализацију закључака. Понекад је потребно, што ћемо и ми

покушати, да се вратимо у прошлост, како бисмо боље разумели садашњост, кроз

посматрање развоја обавезног гласања и евентуалног деловања у будућности. Тако ће се, у

ствари, ова актуелна загонетка решити сама од себе – ако се не концентришемо на

проналажење решења већ се окренемо настанку и развоју овог института током одређеног

временског периода. Увођењем временске димензије, наши хоризонти се шире, а и сама

политичка утакмица постаје транспарентнија.

Овај рад ће разматрати одлуке које су у грчкој политичкој арени доношене по

питању обавезног гласања, од његовог увођења – које обухвата период друге и треће

деценије двадесетог века, али је углавном осликан у дебатама у три различита тренутка:

1911, 1923. и 1926. године. Значај у навођењу ових дебата и њихових кључних,

супротстављених становишта огледа се у томе што оне претендују да формулишу основне

политичке и правне принципе. Природа овог института је таква да расправе о њему

покрећу бројна питања реформе и иновације које се тичу теорије и праксе у демократском

представљању грађана, односа међу владама, партијама и грађанима, као и различитих

схватања појма изборне слободе. Током разматрања ових дебата, циљ није да се било која

партија, односно њен став, фаворизује, нити да се намеће закључак да је нешто тачно или

погрешно, не, напротив, овај рад жели да осветли ова питања јер их сматра доприносом

развоју обавезног гласања кроз различите партијске идеологије.

Фокус је, заправо, на развоју политичке промисли у току ових дебата, посебно о

појмовима „слободе“, „гласача“, „демократије“, „репрезентативности“, њиховим

синонимима, појмовима и појавама који их прате. Тако ће се посматрати различити


_______________________________________________________________________________

36

концепти, као резултати различитих политичких идеологија, а не као глобалан приказ

владајућег става у одређеном периоду.

1. 1. Век изградње једног принципа

Прва системска дискусија о обавезном гласању у Грчкој, одржала се током 1911.

године, у време конституционалних реформи (2. априла 1911.). Неколико недеља раније,

предлог да се уведе оваква одредба, усвојен је од стране тридесеточланог уставног одбора.

Као резултат, у члану 66. који прописује принципе избора, додато је: „остваривање овог

права је обавезно, и ближе регулисано законом.“28 Комитет за уставну ревизију у свом

извештају, и сам посланик који је предложио ову одредбу, у уводном говору 2. априла,

повезао је овај институт са древном политичком теоријом и праксом. Надаље, у оба ова

извора, наглашено је да је обавезно гласање, теоријски и практично, укорењено у античкој

Грчкој. Извештај комитета наводи да је новоусвојена мера „принцип чије је порекло чисто

грчко“, док посланик у свом обраћању скупштини тврди да је то „обавеза препозната још

у античком времену“.29 Не узимајући у обзир теоријске ставове античких текстова, овакво

повезивање обавезног гласања са прошлошћу и историјом, носило је велику

аргументативну снагу. Прво, елемент наведене припадности грчкој традицији помогао је

да се нова легислативна мера учини блиском и прихватљивом, посебно као одговор на

примедбу да се нека законодавна решења просто преузимају из других држава. Друго,

елемент старости и континуитета учинио је обавезно гласање „лако сварљивим“ пошто се

верује да ауторитет традиције почива на легитимним и, штавише, светим основама.

Носиоци реформе су конкретно тврдили да идеја налик обавезном гласању постоји

и у чувеним Солоновим законима из архаичног периода. Према становиштима које је дао

Плутарх, срж Солонових реформи био је заустављање економског застоја изазваног

великом социјалном неједнакошћу грађана Атине у 6. веку п.н.е. Али његове хитне

реформе нису имале за циљ само регулисање социјалног конфликта - тако што би се

побољшао живот сиромашних, а користиле предности богатих, већ су биле усмерене и на

успостављање равнотеже између политичких партија. Солон је покушао да идеолошки

28 Наведено према: Anthoula Malkopoulou, Compulsory voting in Greece: A history of concepts in motion, стр. 2. 29 Anthoula Malkopoulou, наведено дело, стр. 3


_______________________________________________________________________________

37

створи средњи, односно заједнички, именитељ племства и обичних људи, кроз

институцију грађанства (stasis), промовисањем политичке солидарности - осећаја за

политичку дужност коју деле сви.

Међу свим осталим његовим законима, један је посебно интересантан и

изненађујућ, јер по први пут, Солон предлаже Атињанима да своје приватне интересе

поставе испод јавног добра како би се обезбедило функционисање политичке заједнице и

грађанског консензуса упркос олигархијском социјалном систему.30 Поред Солонових

реформи, помињу се Платон и Аристотел са идејом политичке дужности. У свом делу

Држава, Платон изричито критикује оне који се уздржавају од бављења политиком: „Од

свих казни је највећа она да будеш под влашћу горег, кад већ сам нећеш да владаш“31.

Тако, у идеалном друштву, страх од лоше власти, губитка новца или части, подстиче људе

да се баве политиком. Другим речима, интерес за самоодржањем мотивише појединце да

узму активно учешће у политици. Аристотел је, с друге стране, замислио политичку

праксу владања и оних над којима се влада као извршавање заједничке послушности коју

је видео као услов за остваривање слободе.32

Наравно, атински систем директног учешћа у политици, у општим народним

скупштинама, еклезијама, разликује се од представничке демократије која је већ потпуно

успостављена у време кад је питање обавезног гласања ушло на актуелан политички

дневни ред. Чини се да у оба случаја, идеал грађанске партиципације у политици долази

одозго и врло често не наилази на позитивну и доборовољну реакцију у виду прихватања,

од стране самих грађана. Заиста, чак и грађанска партиципација у античко доба није била

ништа више спонтана од оне са почетка двадесетог века. Из неког разлога,

индиферентност према бављењу политиком остала је дуготрајан феномен, а мере против

таквог понашања мењале су облик и карактер из једне епохе у другу.

Модерне демократије данас располажу различитим врстама дисциплинских мера

чији је примарни индикатор новчано кажњавање.

30 Plutarch, 75. Lives, Solon, превод на енг. J. Dryden доступно на: http://classics.mit.edu/Plutarch/solon.html 31 Платон, Држава, БИГЗ, Београд, 2002, стр. 26. 32 Aristotle, 350. BC. Politics, Book Seven, Part IV, доступно на: http://classics.mit.edu/Aristotle/politics.7.seven.html

http://classics.mit.edu/Plutarch/solon.html

http://classics.mit.edu/Aristotle/politics.7.seven.html


_______________________________________________________________________________

38

1. 2. Експеримент из 19. века

Друга врста аргумената за увођење уставне одредбе о обавезном гласању позивала

се на старије законодавство и званична разматрања овог питања. Постојале су тврдње да

изборно законодавство већ препознаје обавезност гласања према члану 14. Устава.

Заправо, Закон о организацији општина и заједница од 27.12.1833. године, прописује да

„сваки члан заједнице који има право гласа мора изаћи на општинске изборе и гласати на

њима.“ Уколико на изборе не изађе 2/3 бирачког тела, резултати се сматрају неважећим.

У том случају, они апстиненти који нису оправдали своје неучешће на изборима (болест,

одсуство...) позивају се на допунске изборе и сносе трошкове за њих.33 Иако су ове

дисциплинске мере својим обавезивањем апстинената да учествују на изборима, изгледале

правичне и ефикасне у теорији, у пракси је њихова примена била врло отежана и закон

није имао скоро никакву практичну вредност.

То, ипак потврђује неке ране тенденције ка подстицању партиципације у

демократским институцијама. Ова појава се везује за „природну“ самоидентификацију

грчког народа у 19. веку, са демократијом, коју даље повезује са традиционално слабом

социјалном стратификацијом, партиципативним учешћем у власти за време Отоманског

царства и антидинастичким набојем током грчког рата за независност, 1821. године.

Неколико година раније, Скупштина острва Крит такође је разматрала питање

обавезног гласања у оквиру уставне ревизије 1899. Елефтериос Венизелос је у то време

обављао функцију министра правде у Високом представништву. Он сам је и предложио

обавезно гласање које је је, уз тесну већину, претходно одобрио шеснаесточлани одбор.

Али принц Георгије, сматрао је ову одредбу потпуно неприменљивом: “Судови не могу“,

нагласио је, „да после сваких избора остављају свој посао по страни како би судили

људима који нису учествовали на изборима.“34 Овакво мишљење победило је Венизелосов

предлог и обавезно гласање није ушло у критске конституционалне реформе. Уместо тога,

овим реформама уведен је принцип општег права гласа са пропорционалним

представљањем као један од начина који треба гласаче да изведе на биралишта. Дванаест

33 Anthoula Malkopoulou, Compulsory voting in Greece: A history of concepts in motion, стр. 5. 34 Anthoula Malkopoulou, наведено дело, стр. 5.


_______________________________________________________________________________

39

година касније, Венизелос тврди да су управо ове реформе довеле до пораста излазности

на острву у поређењу са континенталим делом Грчке (85-90% према 65%).35

Други разлог за увођење обавезног гласања, грчки политичари налазе у његовој

успешној примени у другим земљама. Узимајући, пре свега, Белгију за пример, они

истичу да је увођењем обавезног гласања уставом из 1893. године изненађујуће успешно

спречена тенденција пораста апстиненције. Оваква иницијатива у Белгији потекла је од

либерала и католичке цркве који су веровали да ће се масовнијим изласком на изборе

спречити успон Социјалистичке партије. Другим речима, гласачки потенцијал

социјалиста, који се налазио пре свега у радикалној и растућој радној снази, добио је

одговор буржоаских представника који су углавном били циљна група за увођење

обавезног гласања. У Немачкој, такође, страх од Социјалистичке партије допринео је

развоју стратегије о обавезивању грађања да гласају на изборима 1907. године. Уместо

доношења конкретних прописа, владајућа државна управа вршила је притисак на

чиновнике путем незваничних „упутстава“ на састанцима на радним местима и

понављаним изјавама министара унутрашњих послова у федеративним државама о

„патриотској дужности гласања“. Као обезбеђење извршења користили су претње отказом

или премештајем.

1. 3. „Уопштавање“ општег: дебата из 1911. године

Главни аргумент заговорника обавезног гласања упућивао је на његову

свеобухватност и укључивост. Сматрајући да би оваква мера довела на биралишта све

друштвене слојеве, посебно богате представнике високе буржоаске класе, према речима

чланова Комитета за ревизију устава, то би допринело узимању у обзир ширег,

неоправданог запостављања политике, нажалост уоченог код развијених класа, јер као

што је познато буржоаски гласачи углавном заузимају умерене или флексибилне

политичке ставове и иако би могли у сваком тренутку да парирају гласачима са

радикалним преференцијама, потребно је да се ти гласови, односно гласачи, анимирају.

С друге стране, увођење обавезног гласања донело би корист сиромашнијим

класама, тако што би коришћењем својих политичких права, односно моћи да гласају, они

35 Anthoula Malkopoulou, наведено дело, стр. 5.


_______________________________________________________________________________

40

били у позицији да се ослободе ропства у којем су се фактички налазили у односу на

богате и утицајне грађане. Док су неки чланови комитета сматрали да би се тако спречило

искоришћавање сељака, други су тврдили да новчана казна предвиђена за апстиненте,

заправо више утиче на сиромашније, док богатима не представља никакву претњу.

Посебна група аргумената односила се на концепт репрезентативности. Страхови

који су изнети говорили су о угрожености „праве“, „стварне“ или „пуне“

репрезентативности у случају да је излазак на биралишта добровољан. Ако се гласање

постави само као право, онда би свако могао и да одлучи да га не користи и тада би

нестало било какве репрезентативности. Дакле, ако би се као улог посматрала

репрезентативност, систем не-обавезног гласања би у теорији, а и у пракси, могао довести

до распадања репрезентативних, односно, представничких система.

Потреба да се заштити принцип репрезентативности довела је до питања о природи

права гласа. Изгледало је да обе идеје - посматрање гласања као права и гласања као

обавезе, могу представљати позитиван аргумент за увођење обавезног гласања. Прва идеја

изнедрила је становиште о општем бирачком праву које постаје уставна категорија.

Неизлазак на изборе и добровољно гласање супротстављали би се остваривању овог

уставног принципа, док би, насупрот томе, обавезно гласање дало потврду општег

бирачког права и служило би као својеврсна реафирмација принципа народне

суверености, нека врста самодисциплиновања грађана према својим политичким правима.

Идеја о гласању као обавези везује се за републикански период Француске

револуције и мада су неки посланици тврдили да самим кажњавањем негласача, право

постаје обавеза, треба се осврнути и на природу „друштвеног уговора“ која се овде може

посматрати кроз однос бирача према својим изабраним представницима, где се држава

јавља као уговорна страна те има право да од грђана принудно захтева извршење њихове

обавезе. Упркос обавези да гласају, грађани и даље имају право на слободу савести и

индивидуални суверенитет (неповредивост личности и достојанства), а управо

извршавање „светог“ права гласа, грађанима даје статус слободних личности.

У англосаксонском праву тумачење је другачије, за њих бирач има слободну вољу

да одлучује о коришћењу својих политичких права, укључујући и саму одлуку о томе да


_______________________________________________________________________________

41

ли ће да гласа и уопште учествује у изборима, у супротном систем би производио више

гласача, али и мањи број оних који су стварно представљени.36

Међутим, не сме се сасвим негирати право на негласање, јер и сами посланици као

представници грађана, нису увек присутни у току процедуре израде закона, па би било

апсурдно и лицемерно очекивати такво понашање грађана.37 Претпоставка је да

представници треба да буду модел понашања онима које представљају у односу на своју

политичку улогу и политичку одговорност и из тога јасно произлази да апстиненција као

израз уздржавања представља легитиман избор.

Још један негативан аргумент усмерен је на практичне потешкоће везане за

спровођење гласања: трошкови везани за транспорт, обезбеђивање ефикасног превоза до

бирачких места, одлучивање о врстама казни – новчане казне или брисање из бирачког

списка нпр, изградња судског механизма способног да се ухвати у коштац са поступцима

кажњавања негласача и да обради довољан број предмета и сл.

С обзиром на то, Венизелос је, иако заговорник обавезног гласања на родном му

Криту 1899, променио мишљење 1911. године и предложио је друге, прихватљивије и

мање контроверзне мере, за решавање проблема пуне репрезентативности. Његов предлог

је укључивао укидање гласања помоћу куглица и увођење плуралног гласања, уз подршку

идеје појединачног гласа и посебно, система који би гарантовао заступљеност мањина.

Нови и праведнији изборни систем изгледао је као лакше решење и предлог за оснивање

посебног одбора који би се бавио овом темом, наишао је на одобравање обе стране.

У сваком случају, скупштина је 1911. одлучила да у члан 66. Устава дода одредбу

да „закон може успоставити обавезно извршавање права гласа“. Међутим, ова одредба је

изузета из званично објављеног текста Устава, што значи да је већ у почетку имала слабу

правну снагу. Као што је Венизелос и предвидео, из овакве одредбе није проистекла

ниједна каснија активност, у смислу доношења легислативног текста. Али неуспешан

нацрт устава из 1920. године садржао је ову одредбу, припремајући политичко тло за

измене пре избора 1923. године.

36Према Hauriou M. 1923. Precis de Droit Constitutionnel, Paris; Receuil Sirey, p 631 у Anthoula Malkopoulou, Compulsory voting in Greece: A history of concepts in motion, стр. 7. 37 С. Јовановић, О држави, Издавачка књижница Геце Кона, Београд 1922, стр. 303.


_______________________________________________________________________________

42

1. 4. Политички протест и легитимност: дебата из 1923. године

У међувремену, историја изборних резултата бележи учестали раст партијске

апстиненције. Скупштина која је усвојила и донела устав суочила се са бојкотом избора

1910. године од стране старих олигархијских партија, али је имала подршку краља, док су

старе партије на тај начин желеле да избегну одговорност за предстојеће реформе. Избори

1912. одржани су без проблема, али следећи, 1915. године, нису наишли на одобрење

краља јер се победник избора, Венизелос, није слагао са жељом краља да учествује у

Првом светском рату. Краљ Константин је распустио парламент и расписао нове изборе,

овог пута бојкотоване од стране либерала. Али парламент је поново сазван, због

међународне интервенције која је приморала краља да преда престо свом сину и да се

Грчка укључи у рат на страни Антанте. Ово ипак није спречило њихов губитак на

изборима 1920. године – за шта је одговоран већински систем. На референдуму исте

године, о повратку Константина I на престо, венизелисти су изразили своје неповерење и

незадовољство апстинирањем. Константиново слабо вођство грчке војске у биткама у

Анатолији 1922. године довело је до тешког пораза и формирања новог милитантног

покрета који га је приморао да распише нове изборе за 16. децембар 1923. године.

У светлу ових догађаја и најављеног колективног негласања – овог пута код

монархиста, обавезно гласање поново улази на политички дневни ред. Редизајнирање

изборних јединица и намера да се формира уставотворна скупштина изазвала је реакције

антивенизелиста који су почели да планирају нови бојкот избора, јер је у том тренутку

неизлазак на изборе, као облик политичке реакције већ била уобичајена пракса. Њихов

прави циљ је заправо био да се тактички удаље од антимонархистичких реформи које

следе. Као одговор на њихове планове, непосредно пре изборног дана, револуционарне

снаге су издале декрет којим се прописује обавезно гласање, наводно 1. децембра.38 Ова

објава имала је велику стратешку вредност, имајући у виду систематске позиве опозиције

на бојкот и као пред-бојкотна мера представљала је политички покрет који жели да

унапред обезбеди легитимност резултата предстојећих избора. Реакције су биле муњевите

и од тог тренутка обавезно гласање постаје доминантна тема предизборне кампање.

38 Према „Patris“, 1.12.1923. у Anthoula Malkopoulou, Compulsory voting in Greece: A history of concepts in motion, стр. 9.


_______________________________________________________________________________

43

Серија посредних мера, укључујући привремена отпуштања, суспензију трајно запослених

политичких службеника као и унапређивање судског, војног и особља поште и

телекомуникација имала је за циљ да запрети потенцијалним апстинентима. Један од

ефеката био је страх великог броја избеглица из Мале Азије да ће изгубити помоћ и

бенефиције уколико не гласају. Антивенизелисти су узвраћали штампањем публикација у

којима се позивају на основне слободе, осуђујући представнике опозиције који би изашли

на изборе и унапред не прихватајући изборне резултате, тражећи притом заштиту

међународне заједнице. Став владајуће партије био је непопустљив, са изјавама уочи

избора да ниједном бирачу није дозвољено да апстинира и да је неизлазак на изборе из

политичких разлога злочин против отаџбине као и да ће државни службеници којима није

попуњена гласачка картица, бити строго кажњени.

Политичка супротстављања око питања обавезног гласања у ово време су

умањивала значај правних аспеката и више пажње посвећивала морално педагошкој

димензији, тако што је свака страна имала чврсто становиште утемељено на правној

традицији, наравно, узимајући у обзир различите основе (политичка слобода vs. потпуна

партиципација и сл.), али са истим закључцима у појединим сегментима. Међутим,

политичка природа овог питања је пресудна и она објашњава зашто је било немогуће и

бескорисно увести овај институт: немогуће, јер победницима избора није у интересу да

гоне и пресуђују онима који нису гласали, а бескорисно је ако партије које промовишу

неизлазак на изборе имају слабо идентификоване бираче који би тада свакако гласали, без

обзира на постојање правне обавезе на то, и обрнуто, ако су присталице чврсте у одлуци

да не гласају, никаква казна их у томе неће спречити. Треба напоменути да присталице

опозиције нису негирале принцип обавезног гласања сам по себи, већ су критиковали

време његовог увођења и образложење за то, сматрајући их резултатом опортунизма и

пристрасности.

Током времена идеја о моралној дужности гласања егзистирала је и укорењивала се

у политичкој клими Грчке те је 1952. уграђена у Устав. Имала је значај у смислу

педагошких ефеката у унапређењу политичке писмености међу грађанима повећавајући

њихову свест о важности гласања, ако ни због чега другог, ради заштите њихових личних

интереса. Један од проблема који се понављају у многим државама је и недостатак

поверења у демократске институције. Оно што гласаче не привлачи да изађу на биралишта


_______________________________________________________________________________

44

често је и осећај да њихов глас не може донети промену и да они који буду изабрани неће

њима учинити никакво добро. Разлог за овакво опште уверење може се објаснити кроз два

фактора: незадовољство изборним системом и техничком проблемима који се односе на

конкретне физичке препреке за излазак на биралишта или принципијелно одбијање

система представљања у целини. Наравно није лако закључити да ли овакво понашање

има више узрока у лошој управи или целокупној институцији избора. Друго становиште је

углавном заступљено у тоталитарним државама, где бирачи имају нпр. само једну листу за

коју могу гласати па чак и када изгледа да се избори спроводе правично, власти могу

фалсификовати резултате и тако поверење гласача у изборни резултат може бити одлучна

чињеница за њих да ли ће изаћи на изборе или не.

Како би убедили опозицију, представљени су нови примери обавезног гласања у

пракси у другим земљама. Мађарски систем није могао бити примењен као модел јер је

његова сврха била успостављање контроле над мањим етничким заједницама. У Немачкој

такав закон није ни постојао упркос тврдњама немачке владе?! Постојао је само покушај

увођења такве одредбе у Устав, 1923. године као последица избора из претходне године за

Дом Саксоније, где су раднички савети критиковали бираче који нису користили право

гласа називајући их неодговорним „непријатељима радничке класе“.39 Буржоазија је

претрпела пораз на изборима и тада је у јавности почела да се развија прича о обавезном

гласању која ипак није добила своју потврду у немачком уставу, пре свега због тога што је

схваћена као потпуно супротна већ укорењеном уставном принципу „слободних избора“.

У Француској је окидач за идеју обавезног гласања био страх од грађанске апатије која је

сматрана „највећом опасношћу по демократију“. Негласање из разлога

незаинтересованости за политички живот не уклапа се у републикански идеал

партиципације грађана у јавним пословима. У грчком контексту, циљ увођења обавезног

гласања није био да мотивише индивидуалне гласаче, напротив, већ да спречи масовни

бојкот који изражава озбиљан политички протест. Самим тим, просто „пресађивање“

модела из других земаља није се чинило врло смисленим, већ је било потребно посветити

посебну пажњу конкретној ситуацији пошто уобичајене процедуре и средства регулисања

излазности нису могла да понуде задовољавајући одговор.

39 Према „Ethniki Ora“, 5.12.1923. u Anthoula Malkopoulou, Compulsory voting in Greece: A history of concepts in motion, стр. 5.


_______________________________________________________________________________

45

1. 5. Усвојен, али не и примењен: изборни закон из 1926. године

Генерал Пангалос40 безуспешно је покушао да организује изборе са применом

обавезног гласања и тада долази до поновог разматрања овог питања у оквиру израде

нацрта новог устава и изборног закона. Четврта народна скупштина, изгласала је у јуну

1925. измене изборног закона, уводећи систем пропорционалног представљања и

коришћење гласачких листића уместо куглица. Након што је Пангалос преузео контролу,

скупштина је замењена тридесеточланим одбором на чијем челу је био Александрос

Папанастасиу. Резултат расправе која је трајала од 7. јула до 9. септембра 1925. није се

допао ауторитативном Пангалосу и закон остаје непромењен до августа 1926. када је нови

државни удар, ненасилним путем, довео генерала Кондилиса на власт, са овлашћењима

премијера. Тек тада је нови изборни закон, који укључује обавезно гласање, коначно

угледао светлост дана. Први избори са применом пропорционалног система одржани су 7.

новембра, а у та два месеца између доношења закона и изборног дана, о тој теми се мало

расправљало. Изгледало је да је Папанастасиу, заклети републиканац и повремени

следбеник либерала, остао једини истакнути заговорник обавезног гласања. У складу са

теоријским објашњењем принципа пропорционалности, он је рекао да „они који не

учествују на изборима губе своје право да протествују против одлука донетих у њиховом

одсуству, иначе политички живот у држави не може да постоји.“41 Дакле, одбијање

учешћа у изборима искључује све могућности било каквог каснијег политичког

ангажовања, тако да тај краткотрајни чин неизласка на изборе садржи одлуку о

искључивању појединца из политичке игре која се простире на дужи временски период.

Наравно, треба поновити да се нису сви слагали са увођењем нове мере иако је у

принципу наишла на општу подршку. Народ Грчке, без обзира на партијску припадност

имао је право и обавезу да гласањем допринесе повратку уставности и парламентарне

стабилности у земљи. Међутим, обавезивати га, под претњом казне, да изрази своју

изборну вољу на до тад „непознатом језику“ – нови пропорционални изборни систем и

40 Генерал Теодорос Пангалос пучем је свргнуо с власти председника Павлоса Контуриотиса 24. јуна 1925. године, прогласио се диктатором и као председник владао Грчком до 24. августа 1926, када је након контра-удара на власт враћен његов претходник. Унук генерала Пангалоса, такође Теодорос, данас је члан социјалистичке партије ПАСОК и заменик премијера Грчке (извор: http://en.wikipedia.org/wiki ) 41 Према „Еleftheron Vema“, 6.9.1926. u Anthoula Malkopoulou, Compulsory voting in Greece: A history of concepts in motion, стр. 12.

http://en.wikipedia.org/wiki


_______________________________________________________________________________

46

гласачки листићи уместо куглица – представљало је увреду за уобичајено схватање

изборне слободе јер свака интервенција државе подрива интегритет и потпуну свест

гласача. Очигледно је да су овакви напади били усмерни против арбитрарног и уопште

неизједначеног састава комитета и владе која је предложила закон.

Кондилис, који је планирао нове изборе, био је принуђен да дâ оставку неколико

дана касније. Антивенизелисти су му претили новим таласом бојкота, али он није сматрао

да је обавезно гласање добро решење јер му се чинило практично неспроводљивим. Много

ефикаснији за привлачење грађана на биралишта био је пропорционални систем јер кроз

њега партије развијају идеологије које треба да одговоре на интересе свих друштвених

класа, а бирачи хитају на биралишта да обезбеде најбоље услове за своје личне интересе,

што је боље од тренутне ситуације у којој се партије воде само принципима за партијске

интересе. Кондилис је предвидео реструктуирање постојећих партијских структура и

реконфигурацију њихове изборне снаге. Заиста, насупрот двема партијама које су биле

представљене у грчком парламенту након избора из 1920. и неуједначеног присуства

либерала 1923, бар осам партија постало је парламентарно сада и чак десет до 1928. уз

велики број независних кандидата. Дакле, обавезно гласање није било примењено на

изборима, више од једне трећине бирачког тела није гласало, али свакако не онолико

колико је опозиција тврдила. Питање обавезног гласања је некако заборављено и није

сматрано довољно важним да уђе у нови Устав који је усвојен у јуну 1927. Унутрашња

подела парламента довела је до позива Венизелосу да оформи кабинет што је било

омогућено новим изборима. У августу 1928. Венизелос је вратио већински систем и издао

законски декрет којим потврђује важење осталих делова изборног закона из 1926. године

укључујући обавезно гласање. Али и по други пут, није дошло до спровођења закона од

стране суда због великог броја прекршилаца закона. Пропуштање примене након првог

увођења закона наговестило је каква ће бити пракса у примени овог института током

читавог двадесетог века. Ипак, симболична вредност обавезног гласања довела је до

правног оснаживања 1929. године, када је закон употпуњен одредбом по којој ће се

казнити „свако ко спречи бирача да изађе на гласање посебно ако је бирач са том особом у

зависном односу (родитељи, старатељи...)“. Ово нам доказује да је током времена дошло

до кристализације одређених ставова у историји политичких слобода.


_______________________________________________________________________________

47

1.6. Закључак

Можемо рећи да је грчка дебата о обавезном гласању, према специфичним

политичким констелацијама у сваком историјском раздобљу, показала да је то питање

током времена носило различита значења.

На почетку, током 1911. године, постојала је потреба у већини европских земаља,

да се на изборе доведу представници виших класа, у страху од чврстих присталица

радикалних партија, посебно социјалиста. То је такође послужило као лек против изборне

корупције, која је била погубна по сиромашне гласаче.

Уопштено, идеја о обавезивању бирача да гласају дошла је као испуњење принципа

општег бирачког права. У оквиру републиканских идеала, који сежу далеко у прошлост, уз

обликовање представничке демократије као оперативног политичког система, ово питање

се више посматрало као морална обавеза него кроз теоријске импликације на бирачко тело

и излазност.

Иако су обе димензије као права и као обавезе могле да оправдају његово увођење,

обавезно гласање је остало отворено питање, пре свега због своје непрактичне природе и

несразмерних користи које је нудило различитим политичким, односно, класним групама.

Нешто касније, 1923. године, политичка димензија овог питања постаје јаснија.

Покушај да се ова мера против негласача уведе пар дана пре избора покренула је жучне

дебате, опозиција је то окарактерисала као тирански потез владе, док је власт сматрала

негласаче потенцијалним терористима, који нарушавају јавни поредак. Право на

апстиненцију као облик политичког протеста суочено је са потребом легитимности избора

и стабилношћу владе. У тој ситуацији, осликан је дубок и непремостив јаз међу партијама

који је ставио на коцку читаво политичко уређење и показао недостатке „друштвеног

уговора“.

До 1926. године, стварање нових партија под утицајем пропорционалног система

умањило је интересовање за обавезно гласање, баш у време када је оно и

институционализовано. Шта више, његово званично увођење и бројна касније ре-увођења,

укључујући његову конституционализацију Уставом из 1952, никад није било праћено

применом, односно спроведеним санкцијама, чак ни до дана данашњег. Сам тај парадокс


_______________________________________________________________________________

48

представља довољно јак аргумент против ове институције и објашњава се неуспехом да се

морални идеал помири са практичном немогућношћу спровођења овог система.

Браниоци политичких слобода имају аргументе и за и против обавезног гласања. У

ствари, либерали су вођени иницијативом Елефтериоса Венизелоса, каснијег оснивача

Либералне партије, предложили обавезно гласање у уставу Крита. Монархисти су се

супротстављали, јер су то сматрали нарушавањем основних политичких слобода.

Разлика у овим ставовима проистиче из тумачења политичких слобода и да ли се

наглашава улога државе или појединца? Либерали су заговарали увођење обавезног

гласања јер би тако државна власт стекла легитимност, сматрајући да се слобода може

остварити само преко државе, која их штити од унутрашњих и спољних непријатеља и

гарантује им једнакост. Супротно томе, монархисти су сматрали да је сваки појединац

благословљен својом слободом и да се она манифестује кроз одсуство било какве

интервенције државе на његово понашање и лични живот, укључујући изборе. Они су

сматрали право гласа уједно и правом да се НЕ гласа.

Да закључимо, два супоротстављена становишта о слободном гласању

представљају такође и два супротстављена схватања појма државе. Прво државу сматра

колективом појединаца који су слободни јер су једнаки и независни једни од других.

Друго државу види као суперструктуру која окупља појединце, али такође и сама може

представљати опасност по њих саме. Ова разлика у полазним претпоставкама о

политичком уређењу послужила је као основ за супротстављање и борбу аргумената и

богату расправу о питању обавезног гласања у Грчкој.

Паралелно, па чак и пре грчке дебате, многе сличне расправе су се одвијале широм

света, а и сада је тако јер институт обавезног гласања представља изазов и велику промену

изборног система и његових консеквенци, па остаје да видимо како ће се даље развијати и

да ли ће и када у Грчкој заживети као потпуна правна норма...


_______________________________________________________________________________

49

2. Обавезно гласање у Аустралији

Обавезно гласање је у аустралијско законодавство уведено за националне изборе

још 1924. године. У овом делу рада, биће приказан настанак обавезног гласања у

Аустралији, његова употреба, ефекти, аргументи за и против и евентуални предлози за

реформу, пошто је ово питање увек актуелно, како за теоретичаре са аустралијских

универзитета, тако и за саме политичаре, посебно уочи нових избора.

Аустралија је једна од двадесетак земаља у свету која од својих грађана захтева да

гласају на националним изборима. Упркос томе што се обавезно гласање спроводи од

1924. године, увек постоје противници тог система. Након анализе изборних резултата

2004. године, неки чланови Либералне партије предлагали су уклањање обавезног гласања

из изборне регулативе иако је премијер касније изјавио да се о увођењу добровољног

гласања неће размишљати до наредних избора. Оваква ситуација се периодично понавља,

али обавезно гласање у Аустралији и даље функционише.

Критичари тврде да обавезно гласање није демократска тековина, да показује

тежњу државе за већом влашћу, да је неправедно према гласачима који немају политички

став - односно нису наклоњени ни једној партији, затим да олакшава посао партијама које

тако игноришу своје чврсте присталице као и да на биралишта доводи људе чији ставови

не утичу на резултате самим тим што у гласачке кутије убацују неважеће листиће. Онима

који указују да би добровољно гласање знатно умањило излазност, противници обавезног

гласања кажу да би се тако постигла „здрава“ излазност која је карактеристична за

демократије са добровољним гласањем.

Присталице обавезног гласања наводе да оно повећава излазност и да на тај начин

обезбеђује легитимност влади Аустралије. Такође помињу и друге обавезе које грађани

Аустралије морају да испуњавају, као што су плаћање пореза, чланство у пороти и сл, и

питају зашто би се обавезно гласање посматрало другачије од ових обавеза? Тврде да се у

земљама са добровољним гласањем велики део партијских активности (и средстава)

користи за мотивисање грађана да изађу на изборе уместо за јавне дебате и суштинско

бављење политиком. Такође, они који подржавају обавезно гласање истичу и његову

традиционалну вредност, питајући зашто би требало укинути нешто што више од 80

година добро функционише?


_______________________________________________________________________________

50

Какав утицај обавезно гласање има на аустралијску политику? Које би биле

евентуалне последице његовог укидања? Дебата се фокусира углавном на излазност,

неважеће листиће и ефекте на партије.

Академске анализе доказују да обавезно гласање производи велику излазност на

изборе у свакој земљи у којој постоји. Нема сумње да је то случај и у Аустралији јер

Аустралија је земља са највећом излазношћу у свету, у континуитету – и просеку 94,5% на

последњих 24 избора, од 1946. године. Рецимо, у Холандији је излазност била 94,7% у

просеку – док обавезно гласање није укинуто 1971. године, а након тога просек је 81,4%. У

старијим демократијама са добровољним гласањем, излазност се кретала од 70 до 80 %,

али већина њих се на последњим изборима суочава са значајним опадањем излазности.42

Критичари обавезног гласања указују да је повећани број неважећих листића на

последњим изборима показатељ реакције грађана против обавезног гласања тако што

своје гласачке листиће оставе празним. Немогуће је, међутим, са сигурношћу рећи зашто

је гласач оставио листић непопуњен, а студије Аустралијске изборне комисије показују да

је већи број листића који су погрешно попуњени или неважећи из других разлога, од оних

који су остављени сасвим празни.

Неки аналитичари верују да конзервативним партијама више одговара висока

излазност и да у Аустралији више присталица радничке партије не изађе на изборе у

поређењу са другим бирачима. Али овакве тврдње нису одрживе јер се обавезно гласање

користи деценијама, владајуће партије се смењују и након толико времена употребе

ниједна партија или политичка група не може бити сигурна у то како и да ли би, на њу

утицало укидање обавезног гласања.

Иако неки Аустралијанци, без сумње, избегавају излазак на биралишта,

истраживања јавног мнења показују да постоји солидна подршка грађана према обавезном

гласању. Може ли се онда догодити да дође до тихог отпора и опадања броја гласача ако

се оно укине? Или је могуће увести неке промене како би се систем обавезног гласања

реформисао и учинио повољнијим и ефикаснијим?

Касније ћемо покушати да одговоримо на ова питања, а у наредном делу рада биће

речи о увођењу обавезног гласања у аустралијски изборни систем.

42 Извор: http://www.idea.int/vt/country_view.cfm?country=AU , http://www.idea.int/vt/country_view.cfm?country=NL

http://www.idea.int/vt/country_view.cfm?country=AU

http://www.idea.int/vt/country_view.cfm?country=NL


_______________________________________________________________________________

51

2.1. Увођење обавезног гласања у Аустралији

Прву употребу обавезног гласања у Аустралији подржала је либерална партија – на

изборима у држави Квинсленд, 1915. године. Исте године, Краљевска комисија за изборно

право и администрацију Комонвелта препоручила је увођење обавезног гласања на

изборима у Комонвелту. До тога није дошло брзо, јер се Закон о обавезном гласању из

1915. године односио само на референдуме. Одредбе овог закона примењене су на

плебисциту о регрутацији 1916. и 1917. године.

Посланик Националне партије, Сидни Сампсон, предложио је амандман да се

обавезно гласање уведе за националне изборе Комонвелта, Изборним законом из 1918.

године, додајући да се о обавезном гласању често говори широм земље. Такође је

сликовито објаснио да неки људи неће изаћи на избора никако осим ако их неко буквално

не донесе до биралишта „по могућству колима на моторни погон“ и изјавио је да ако сви

грађани имају иста изборна и друга права, постоји и њихова обавеза да својим гласовима

томе допринесу. У знак подршке, други посланик Вилијем Малони, говорио је о гласању

као о „светој дужности, чије обављање захтева демократија“.43 Одговор противника овом

амандману био је да обавезно гласање „још више ставља бираче под власт партијских

машина“ и да представља притисак на руралне гласаче који често живе врло далеко од

биралишта. Министар за унутрашње послове и територије, Патрик Глин, нагласио је да је

дошло до стабилног пораста излазности на последњим изборима у Комонвелту и изразио

уверење да 78,3% колико је достигнуто на изборима 1917. показује да нема потребе за

променом система гласања. Тако је Сампсонов амандман културно одбијен.44

Глин је био у праву што се тиче излазности у то време. Први избори у Комонвелту

имали су излазност од 55,3%, али већ на следећих четири проценат је скочио и у просеку

био 74,3. Стога је деловало изненађујуће и запрепашћујуће када је бројка о излазности на

изборе 1922. године опала на само 59,4%. То је код многих људи довело до промене

43 Sydney Sampson (Nationalist), House of Representatives, Debates, /. November 1918, p.7565; William Maloney (ALP), ibid, p. 7568, наведено према Parliament of Australia: Compulsory voting in Australian national elections стр.3 44 John Lynch (Nationalist), Arthur Rodgers (Nationalist), Patrick Glynn (Nationalist), House of Representatives, Debates, /. November 1918, p.7565-7570, наведено према Parliament of Australia: Compulsory voting in Australian national elections стр.3


_______________________________________________________________________________

52

ставова, као што је један сенатор рекао „сада се проширила идеја да нешто треба учинити

како би се незаинтересовани грађани довели на биралишта.“45 Јасно је да је утисак

оставила и промена понашања гласача из Квинсленда чији је удео у укупној излазности у

држави пре 1914. био око 2,9%, а након увођења обавезног гласања, знатно су

премашивали национални просек. Чинило се стога неизбежним закључити да је воља

гласача Квинсленда да изађу на изборе, како државне тако и на изборе Комонвелта,

недвосмислено повећана увођењем обавезног гласања на националним изборима.

Табела 1. Излазност на изборима Комонвелта 1914-22.

1914. (%) 1917. (%) 1919. (%) 1922. (%)

Нови Јужни Велс 66,1 71,2 67,0 58,0

Викторија 80,4 84,2 76,5 57,3

Квинсленд 76,4 89,0 84,9 82,7

Јужна Аустралија 79,9 72,2 66,4 53,2

Западна Аустралија 71,6 78,2 63,1 50,0

Тасманија 77,4 76,2 58,7 45,6

Комонвелт 73,5 78,3 71,6 59,4

однос гласова у Квинсленду према националном просеку (у%)

+2,9 +10,7 +13,3 +23,3

извор: „Compulsory voting in Australian elections“, Parlamentary library, 31 October 2005, revised 3 March 2008

no. 6, 2005-06 ISSN 1832-2883

Многи људи, међу којима и сенатор Херберт Пејн (из Националне партије) били су

шокирани чињеницом да је пад излазности у Квинсленду на изборима 1922. само 2,2% у

односу на изборе из 1919. године, док је у целој држави просек био 15,5%. Пејн је ово

навео као одлучујући фактор за његову одлуку да поднесе посланички предлог 1924. за

увођење обавезног гласања на изборима у Комонвелту. Влада, односно владајућа

национална партија није имала намеру да донесе такав закон, али пошто су тај предлог у

45 Senator Albert Gardiner (ALP), Senate, Debates, 17. July 1924, p.2180, наведено према Parliament of Australia: Compulsory voting in Australian national elections, стр.3


_______________________________________________________________________________

53

оба дома поднели њени чланови Пејн и Едвард Ман, она их је врло радо подржала.46 Ово

је брзо учињено, и Изборни закон Комонвелта из 1924. ушуњао се у законску регулативу

„као лопов у ноћи“, што је довело до касније тврдње историчара да је то била победа

партијских лидера над партијским системом који су тако избегли свако могуће

суротстављање овом питању. Први избори у Комонвелту са обавезним гласањем одржани

су 1925, када се цифра излазности попела до 91,4 %, што је представљало пораст од чак 32

процентна поена у односу на претходне изборе.

Три државе чланице Комонвелта убрзо затим су увеле обавезно гласање и на

својим националним изборима. Викторија је то учинила 1926, а Нови Јужни Велс и

Тасманија две године касније. Западна Аустралија није ништа мењала до 1936, а Јужна

Аустралија је последња држава која је увела обавезно гласање за Дом представника 1942,

али тек 1985. и за Законодавно веће. У свим државама, након увођења обавезног гласања

дошло је до значајног повећања излазности, што је приказано и у следећој табели:

Табела 2: Излазност на националним изборима у државама Комонвелта пре и после увођења

обавезног гласања

држава Излазност пре увођења

обавезног гласања (%)

Излазност после

увођења обавезног

гласања (%)

Пораст излазности (%)

Нови Јужни велс 82,5 (1927) 94,9 (1930) 12,4

Викторија 59,2 (1924) 91,8 (1927) 32,6

Квинсленд 75,5 (1912) 88,1 (1915) 12,6

Јужна Аустралија * 50,7 (1941) 88,5 (1944) 37,8

Западна Аустралија 70,1 (1936) 91,6 (1939) 21,5

Тасманија 81,9 (1928) 95,0 (1931) 13,1

* Само за Дом представника

Обавезно гласање је тако постало и норма за изборе у Комонвелту и за националне

изборе, као и за Северне територије и Територију главног града Аустралије по

проглашењу њихове самоуправе. Током година јасно се видео утицај обавезног гласања на

пораст излазности, с обзиром на то да је излазност у свим државама, изузев Северне 46 Gavin Souter, Acts of Parliament: A narrative history of the Senate and the House of Representatives, Commonwealth of Australia, Melbourne University Press, Melbourne, 1988, p. 203, наведено према Parliament of Australia: Compulsory voting in Australian national elections, стр.4


_______________________________________________________________________________

54

територије, углавном изнад 90 процената. Одлучујући фактор који умањује излазност

изгледа да је географска величина и положај изборних јединица као и слаба, односно

ретка насељеност појединих руралних делова Аустралије. Северна територија стога још

није достигла 90 проценат у излазности, док и Квинсленд и Западна Аустралија имају

мању излазност у односу на суседне, гушће насељене, изборне јединице због свог

бирачког тела које је ретко насељено и расуто по подручју, често у физичкој немогућности

да гласа.

У следећој табели дати су проценти излазности по државама Комонвелта:

Табела 3: Просечне стопе излазности, на државним и територијалним изборима у Аустралији 1985-2005

Држава или територија

Излазност (%)

Нови Јужни Велс 93,2

Викторија 93,5

Квинсленд 91,8

Јужна Аустралија 93,4

Западна Аустралија 91,0

Тасманија 94,4

Северна територија 78,9

ACT (Australian Capital

Teritorry)

90,8

С времена на време, политичари су говорили о уклањању обавезног гласања из

прописа, али је једино у Јужној Аустралији било и званичног покушаја да се то учини.

1994. године влада либерала изашла је са таквим предлогом, али је он блокиран у

Законодавном већу од стране Радничке и Аустралијске демократске партије.


_______________________________________________________________________________

55

2.2. Приказ изборног система Аустралије

Аустралијски аналитичари повремено наводе да је Аустралија необична по својој

пракси обавезног гласања, али према подацима Међународног института за демократију и

изборе, са седиштем у Штокхолму, под именом ИДЕА47, још најмање 20 држава захтева

од својих грађана да гласају. Пет од њих налазе се у Европи – Белгија, Луксембург, Кипар,

Грчка и Лихтенштајн (према неким изворима и гласање у Турској је обавезно), седам их је

у Јужној Америци – Аргентина, Боливија, Бразил, Чиле, Еквадор, Перу и Уругвај, три су у

Централној Америци – Коста Рика, Доминиканска република и Панама, затим две државе

у Азији – Сингапур и Тајланд, такође две у Океанији – Фиџи и Науру и једна у Африци –

Египат. У неким државама гласање је обавезно у појединим административно-

територијалним јединицама, нпр.у Аустрији и Швајцарској.

ИДЕА примећује да сама констатација да одређена држава има обавезно гласање не

говори много сама по себи, јер се овај систем широм света користи на различите начине.

У неким земљама, обавезно гласање се строго примењује као што је случај у Аустралији и

три европске државе – Луксембургу, Белгији и Кипру, у некима је примена слаба, док се у

неким земљама одредба закона у пракси уопште и не примењује. Чак и када је у питању

строга примена, различите су тежине санкција за непоштовање ове правне норме. У

Аустралији је рецимо казна од 20 долара врло блага у односу на 200 фунти на Кипру.

Осим разлика у новчаним казнама различит је и степен ангажовања државних институција

на кажњавању апстинената. Према подацима којима располаже ИДЕА, у Белгији ће

грађанин који не гласа на изборима током 15 година највероватније бити лишен тог

грађанског права, Перуанац који нема оверену ознаку у гласачкој карти губи могућност да

добија одређене услуге јавних служби, док у Грчкој негласач може имати проблема

приликом стицања новог пасоша или возачке дозволе.48

У даљем тексту биће приказан аустралијски изборни систем, у оном делу који се

односи на правила изборног поступка, односно на сам чин гласања.

47 http://www.idea.int/vt/compulsory_voting.cfm 48 Податак је преузет са наведеног сајта, у раду је приказан позитиван изборни систем Грчке, али је овај податак интенциозно остављен јер је очигледно владајуће мишљење међу теоретичарима, али и грађанима, да је у Грчкој заиста такво поступање са негласачима, упркос непостојању правне норме која то прописује, прим. аут.

http://www.idea.int/vt/compulsory_voting.cfm


_______________________________________________________________________________

56

2.3. Обавезно гласање на националним изборима у Аустралији

У аустралијској изборној пракси одавно је прихваћено, да одредба изборног закона

Комонвелта из 1918. о обавезном гласању подразумева и да се изборни поступак учини

што једноставнијим. Ово се може учинити на више начина: Аустралија је једна од ретких

земаља које за изборни дан одређују суботу и предвиђен је велики број лако доступних

бирачких места. Затим, бирач може гласати и путем „декларативног гласа“ који се може

слати поштом, доставити пре изборног дана и може се гласати у одсуству. Од осамдесетих

година 20. века у употреби су и покретна бирачка места која се користе да гласање учине

лакшим и доступнијим пензионерима, људима у болницама и грађанима у удаљеним

областима.

Кад гласач дође на бирачко место од њега се очекује да се „без одлагања“ „повуче“

у „слободну“ кабину за гласање, где ће „у приватности“ означити на гласачком листићу за

кога жели да гласа. Бирач затим мора пресавити гласачки листић „тако да сакрије свој

глас“ и да га убаци у гласачку кутију предвиђену за ту сврху. „Обавезно гласање“ дакле,

онако како се примењује на изборима у Комонвелту је погрешан назив пошто само

гласање није обавезно, односно, не захтева се да бирач правилно попуни гласачки листић

како би се регистровао исправан глас, напротив, не захтева се да уопште било како попуни

гласачки листић. Међутим, у теорији је, а и пракси, устаљен је овај назив те ћемо га и

даље користити, имајући у виду претходно наведено појашњење.

У року од три месеца након одржавања избора, Окружни надзорници над изборима

(Divisional returnig officers)49, иначе запослени у Аустралијској изборној комисији, морају

послати обавештење о казни сваком бирачу чије име се не налази на списку оних који су

гласали. Ово обавештење такође информише бираче који нису гласали да, ако не желе да

се поступак изнесе пред суд, морају дати образложење да ли су гласали и под каквим

околностима, или, ако то није могуће, морају дати „тачан и оправдан разлог зашто то нису

учинили (изашли на гласање) у супротном – мораће да плате казну од 20$. Ако се не

49 Овај термин није могуће сасвим прецизно превести на српски језик, али би у разумевању његове садржине могла помоћи законска дефиниција доступна на сајту: http://www.austlii.edu.au/cgi-bin/sinodisp/au/legis/cth/consol_act/cea1918233/s32.html?stem=0&synonyms=0&query=divisional%20returning%20officers као и објашњење на http://en.wikipedia.org/wiki/Returning_officer

http://www.austlii.edu.au/cgi-bin/sinodisp/au/legis/cth/consol_act/cea1918233/s32.html?stem=0&synonyms=0&query=divisional%20returning%20officers



http://en.wikipedia.org/wiki/Returning_officer


_______________________________________________________________________________

57

постигне задовољавајући жељени резултат, односно бирач не плати казну, сматраће се

кривим за прекршај за који је тренутна казна 50$.

Након сваких избора има бирача којима се наложи да плате казну због негласања, а

повремено су неки лишавани слободе због избегавања да плате казну. После избора 1993.

на пример, најмање 43 бирача који су одбили да палте казне осуђено је на један или два

дана у затвору. Повремено се дешава да поједини случајеви апстинената који изражавају

став против обавезног гласања дођу у жижу интересовања јавности. Такав случај је био са

Мелисом Менсон из Ноксфилда, Мелбурн, која је 18. априла 1994. осуђена због негласања

на изборима у Комонвелту 1993. казном од 40$. 1. априла 1997, она је такође проглашена

кривом због негласања на изборима 1996. године и то казном од 20$ уз 30$ трошкова

поступка. Ни у једном случају није платила новчану казну.50

У прилогу можете видети како изгледа то тзв. оправдање које се доставља

бирачима који нису гласали и на које они треба да одговоре. Дат је оригиналан пример, на

енглеском језику, пошто је о садржини већ речено, сматрамо да није сврсисходно

преводити један овакав документ, како се не би нарушио смисао његовог садржаја, али

такође сматрамо да није на одмет бар илустративно приказати како он изгледа.

50 Media reports – Melissa Manson: Prosecution for Failure to pay Fine, media release, Canberra, 31 March 1999. наведено према Parliament of Australia: Compulsory voting in Australian national elections, стр.7.


_______________________________________________________________________________

58

Слика 3. Пример обрасца обавештења негласачима Аустралијске изборне комисије

Address for correspondence Divisional Returning Officer for GOLDSTEIN PO BOX 184 BRIGHTON VIC 3186

Australian Electoral Commission. AEC

Division of GOLDSTEIN SUITE 6 8 ST ANDREWS ST BRIGHTON VIC 3186

Telephone 03 9593 1072

V0111-0122 JOHN DOE CITIZEN 10 SEATTLE ST BRIGHTON VIC 3186

Apparent Failure to Vote

Commonwealth Electoral Act 1918 Penalty Notice under section 245

Dear Elector

According to my records it appears that you did not vote at the Federal Election held on Saturday 2 March 1996.

In order to resolve this matter would you please complete the form on the back of this notice and return it to me by 13 June 1996. If the elector to whom this letter is addressed is absent or incapacitated this form may be completed by another person acting on his or her behalf.

Please complete all 3 sections. When answering section 2 complete only one of the following parts:

• Part A if you DID VOTE; OR

• Part B if you DID NOT VOTE and believe you have a valid and sufficient reason for not voting; OR

• Part C if you DID NOT VOTE and wish to pay the $20 penalty and finalise the matter. This payment fully discharges you of any liability and you will not be regarded as having been convicted of an offence.

I wish to advise you that it is an offence to fail to vote at an election without a valid and sufficient reason, and the penalty for failing to vote is $20 if paid to the Australian Electoral Commission, or a maximum of $50 (plus any court costs) if the matter is dealt with by the Court.

If you do not respond to this notice by the due date I am obliged to have the matter dealt with by a court.

Thank you for your co-operation.

Your Divisional Returning Officer 20 May 1996. EF043(a) 3/93


_______________________________________________________________________________

59

Your enrolment as at Polling Day was:

V0111-0122 JOHN DOE CITIZEN 10 SEATTLE ST, BRIGHTON VIC 3186

Please complete sections 1, 2 and 3 and return in the envelope provided. PLEASE PRINT

Section 1.

Name of elector Daytime phone contact

Current residential address

When answering section 2 complete either Part A, Part B or Part C.

Section 2.

A. If you DID vote complete this part.

EITHER Write the name of the polling place at which you voted:_ _ _ _ _ _ _ _ _

OR Tick the box if you voted by post.

OR

B. If you DID NOT vote and believe you have a valid and sufficient reason complete this part (I will advise you if your reason is not acceptable.)

I did not vote because _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

OR

C. If you DID NOT vote and wish to pay the penalty of $20 and finalise the matter complete this part.

Method of payment:

Cash (Counter Payments ONLY)

Cheque or money order (made payable to 'Collector of Public Monies') Note: Payment of the $20 penalty fully discharges any liability in relation to your apparent failure to vote. No further proceedings can be taken against you and you will not be regarded as having been convicted of an offence. However, if for any reason your cheque is not honoured by your bank it will be deemed that payment of the penalty has not been made.

Section 3.

Signature of elector or person acting on his or her behalf.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Date: / /

If this form is completed by another person acting on behalf of the elector please print your name below your signature.

Return Address

Divisional Returning Officer Division of GOLDSTEIN PO BOX 184 BRIGHTON VIC 3186

Please fold this form where indicated and place in the single window Reply-Paid envelope provided. Ensure that the return address at left appears in the window.

EF043(r) 3/93


_______________________________________________________________________________

60

2.4. Аргументи „за“ и „против“ обавезног гласања

У изборним системима са обавезним гласањем, али и у онима где је гласање

добровољно, повремено долази до разматрања промене система. Разлози су различити,

тамо где је гласање обавезно и углавном, традиционално, долази до јачања либералних

идеја које у таквој врсти обавезности виде угрожавање политичких слобода грађана, док у

земљама у којима је гласање добровољно разлог за размишљање о обавезном гласању

најчешће лежи у проблему који је, на неки начин и основа овог рада, а то је ниска

излазност.

Међутим, аргументи за или против су у већини случајева исти51, а овде ћемо их

конкретно размотрити на примеру Аустралије где се, дакле, периодично поставља питање:

Задржати или укинути обавезно гласање?

Као што је већ речено, од самог увођења обавезног гласања у изборни систем

Аустралије, Изборним законом Комонвелта из 1918. године, постоје критичари тог

система, као и они који сматрају да га треба задржати. Навешћемо аргументе и ставове тих

супротстављених гледишта.52

2.4.1. Противници обавезног гласања

У основи, противници обавезног гласања у Аустралији сматрају га несрећним

недостатком аустралијског система власти, из следећих разлога:

• многи постављају питање да ли је демократски приморавати људе да гласају.

Професорка Верити Бургман са Универзитета у Мелбурну тврди да је право да се

не гласа „значајно право које се Аустралијанцима ускраћује“,

• бивши посланик из Новог Јужног Велса, Џим Камерон, изражава склоност

друштва да се осећа као жртва „надвладања“, односно тежње власти за већом моћи,

док британски посланик Фердинанд Маунт даје још сликовитију дефиницију

51 Видети и у: Јовановић, Милан, „Обавезно гласање – за и против“ у Избори и изборне коалиције, (2006), Идес, Бијељина стр. 271-288 52 Parliament of Australia: Compulsory voting in Australian national elections, стр. 7-11.


_______________________________________________________________________________

61

тврдећи да је обавезно гласање „антидруштвено понашање названо другим

именом“,

• још чвршћи став има бивши сенатор Ворвик Парер, који тврди да наметнута

обавезност представља неуспех демократије. Има и екстремних ставова који

сматрају да употреба обавезног гласања чини Аустралију сличном јужноамеричким

диктатурама,

• тврдња да је обавезно гласање прихваћени начин изборних поступака у

аустралијском друштву доживела је изазов, јер, како се истиче, обавезно гласање се

не практикује у многим другим јавним институцијама у земљи, попут годишњих

скупштина у компанијама или синдикатима. Такође и саме политичке партије које

бране принцип обавезног гласања не спроводе и саме такво гласање када су њихови

унутарпартијски избори у питању. Зашто би онда требало да се примењује за

националне, државне и територијалне изборе?

• за обавезно гласање се даље каже да је неправедно према бирачима које не

привлачи ни један кандидат или партија. Како могу грађани да поштују закон и да

гласају за неког ако искрено не желе ни за кога? Зар не би ти људи имали право да

не гласају ако заиста не подржавају ни једног кандидата ни партију?

• Ејми МекГрат, из удружења Х. С. Чепмен, описује обавезно гласање као систем

који награђује непоштене и кажњава поштене:

„Непоштени бирачи појаве се на бирачким местима и њихово име је забележено у

регистру оних који су гласали, тако су они испунили своју „дужност“ чак и ако је њихов

гласачки листић непопуњен или попуњен погрешно. Поштени гласачи, који из разлога

своје савести нису дошли да гласају, бивају кажњени.“

• увек актуелан аргумент је и то да обавезно гласање чини политичке активности

партија лакшим него што би требало. Удружени стални комитет за изборна питања

изнео је 1997. године мишљење да су политичке партије „у завери да користе

закон“ како би максимизирале излазност на изборе – што у другим државама

морају да чине својим залагањем,

• привлачење бирача на бирачка места у земљама са добровољним гласањем захтева

од партија да имају много чланова посвећених том циљу. Професор Дон Еткин, са

Универзитета у Канбери, тврди да је једна од последица обавезног гласања то да у


_______________________________________________________________________________

62

Аустралији партије немају потребу за масовним чланством. Напротив, оне своје

политичке послове поверавају само неколицини: „Партије су постале

каријеристичка структура за политички активне.“

• издавач и новински колумниста, Питер Рајан, отишао је и мало даље, сматрајући

да обавезно гласање обесмишљава изборне кампање. Рекао је да, рецимо, кампања

за изборе 1984. године није произвела ни једну стварну дискусију о државним

проблемима:

„Оно што нас је довело на биралишта било је тек нешто више од дуела фризера

који су се у суштини надметали око испране плаве или таласасто златне боје косе

Господина Сокола и Господина Петла“ – „то је оно што добијате од обавезног гласања“ –

закључио је Рајан,

• логичка последица увођења добровољног гласања била би дакле, да партије морају

више да се потруде у промоцији своје политике. Према истраживачу јавног мнења

Роду Камерону, тако би се достигао виши ниво политичке дебате јер би „заправо

могло да се разговара о политици“.

• једна од тврдњи је и да, због обавезног гласања, партије показују склоност ка

игнорисању тзв. чврстог бирачког тела током кампање. То значи да већина

Аустралијанаца има „мало контакта са демократским процесима све до изборног

дана“, што би се могло исправити увођењем добровољног гласања.

• још 1924. године, сенатор Алберт Гардинер изјавио је да „мишљење

незаинтересованог и апатичног дела бирачког тела није вредно узимања у обзир“. у

каснијим годинама, било је још присталица овог става међу којима су, посланик

Берт Кели, сенатор Џанин Хејнс, професор Џефри Блејни и Род Камерон. За

сенатора Дона Чипа, обавезно гласање једноставно обезбеђује да се „морони“

аустралијског друштва упуте да изађу на бирачка места.

• неки противници обавезног гласања, као што је бивши јавни тужилац Јужне

Аустралије, Кен Грифин, тврде да је последица обавезног гласања и повећан број

неважећих листића путем којих грађани изражавају своје незадовољство што су

били приморани да изађу на биралишта,


_______________________________________________________________________________

63

• слично томе, постоје и мишљења да тзв. „магарећи гласови“, односно гласање

насумично, за првог или последњег кандидата или партију, на гласачком листићу –

представља још једну од последица обавезног гласања,

• други тврде да би квалитет представљања грађана у парламенту био побољшан у

систему добровољног гласања јер би кандидати морали бити „ближи“ са својим

бирачким телом, морали би више да се труде да обезбеде подршку, свако за себе

појединачно. Према речима сенатора Џима МекКлеланда, на овај начин би

политичари били приморани да изађу из својих „кристалних палата“ и да „продају

своје производе у стварном свету“ и

• последњи аргумент који се наводи против обавезног гласања у Аустралији је да се

због њега Аустралија често представља као земља која је „ван корака са светом“ јер

приморава своје грађане да изађу на гласање.

2.4.2. Подршка обавезном гласању

Браниоци обавезног гласања истичу предности које се тиме дају аустралијском друштву:

• обавезно гласање се сматра само још једном од обавеза које грађани имају према

држави. Зашто би се људи противили обавези да гласају, пита се и новинарка Лори

Оукс? Обавезни су да плаћају порез, учествују у пороти и да школују децу (мисли

се на основно образовање). Зар није захтев за обавезним гласањем још једна

обавеза чије испуњење држава може да очекује од својих грађана?

• поједини аутори примећују да се противници обавезног гласања не противе

обавезној регистрацији бирача или обавезном додељивању преференцијалних

гласова, већ напротив, само томе што је обавезно присуство на бирачким местима и

уписивање у изборне спискове гласача, након гласања.

• други имају аргумент a contrario, пошто обавезно гласање повећава излазност,

добровољно гласање би је сигурно смањило.

• већа излазност самим тим значи и да је већи узорак јавног мнења узет у обзир (на

последњим изборима излазност је 93,21%).53

53 Листа излазности по изборним јединицама: http://vtr.aec.gov.au/HouseTurnoutByDivision-15508-NAT.htm

http://vtr.aec.gov.au/HouseTurnoutByDivision-15508-NAT.htm


_______________________________________________________________________________

64

• из тога такође, произлази и схватање да је легитимност владе много прихватљивија

уколико је била велика излазност на изборима.

• обавезно гласање чини да се грађани, у изборном периоду, стимулишу да

размишљају о свом политичком ставу и да га изнесу на изборима, за разлику од

добровољног гласања које фаворизује боље образоване људе и самим тим оно је

елитистичко и анти-демократско.54

• један од аргумената „напредне демократије“ код обавезног гласања је општа

претпоставка да оно повећава интерес грађана за политику и власт и „подстиче

људе да постављају више питања него што би иначе“.55

• присталице обавезног гласања у њему виде и извесну сигурност, изражену у

бројевима, на дан избора. Највећа могућа излазност омогућава да бар сваке три

године већина грађана размишља о изборима и радећи то, онемогућава настајање

било каквог екстремизма. Обавезно гласање делује као појас за спасавање од

могућих негативних појава.56

• један од аргумената за обавезно гласање је и тврдња да насупрот њему,

добровољно гласање чини изборе скупљим и мање партиципативним. Чињеница је

да у системима са добровољним гласањем партије троше велику количину

средстава на само „довођење гласача на изборе“ – према неким проценама између

18 и 25% трошкова кампање код Републиканаца и Демократа, потроши се у те

сврхе.57 То представља и опасност од корупције, платити некоме да изађе на изборе

је противзаконито, али то би било тешко открити и санкционисати.

• Лајпхарт додаје да би гарантована висока излазност у склопу обавезног гласања

довела до смањења иначе високог степена негативног маркетинга, као што је онај

који се уочава у САД.58

• поједине присталице обавезног гласања у Аустралији наглашавају да је оно

постало већ природно Аустралијанцима. Постоји висок ниво поштовања овог

система у јавности, његова примена не ствара административне препреке, 54 Sun-Herald Defending our voting system, 25.May 1991. наведено према: Parliament of Australia: Compulsory voting in Australian national elections стр. 10, 55 Бивши премијер Малколм Фрејзер, наведено дело стр. 10. 56 Сер Вилијам Нокс, наведено дело, стр. 10. 57 Кристофер Пин, бивши председавајући Сталног комитета за изборна питања, према нав делу, стр.10. 58 Lijphart, Arend. 1997. Unequal participation:Democracy's unresolved dilemma. стр. 10.


_______________________________________________________________________________

65

очигледно нема ни захтева јавности да се оно уклони, врло ретки су случајеви

бојкотовања избора и сва истраживања јавног мнења током година показују чврсту

подршку. Зашто би онда требало да се ишта мења?

• овај став – да је обавезно гласање интегрални део аустралијске политичке културе

проширен је и тврдњама да оно игра значајну улогу у социјализацији имиграната,

када се натурализују и стекну право гласа. Програм Аустралијске информационе

комисије за гласаче са различитим етничким пореклом, 1995. године почео је

речима: „Аустралијски систем обавезног гласања је веома важан гласачима

рођеним ван ове земље. Обавезно гласање је најмасовнија грађанска активност и

када стекну право гласа, мигранти у Аустралији знају да припадају аустралијској

породици.“59

2.5. Политички утицај обавезног гласања

Велики део дискусије о обавезном гласању током времена је обележен

„страственим сукобима мишљења“ између критичара и бранилаца овог система. Снага те

страсти је несумњиво повезана са схватањем како обавезно гласање утиче на аустралијску

политику. Присталице и опоненти обавезног гласања говоре о принципима, мада је, у

суштини, у пракси тешко одвојити принципе од политике. Када се имају у виду претходно

дате хипотезе о стратешким аспектима увођења обавезног гласања, може се закључити да

се политика, а зашто не рећи и принципи, мењају брзином опортунитета према оном

изборном систему који у датом тренутку даје или гарантује већу излазност и подршку.

Када се бројке ставе на папир, ипак мало више превагне математика него

принципи. Можда је то, у ствари, коначан смисао политике?

59 Слично је речено и у аустралијском Водичу за упис и гласање на федералним изборима, који је доступан на интернет адреси: http://www.aec.gov.au/pdf/translated/serbian/your-vote-may-2009-serbian.pdf

http://www.aec.gov.au/pdf/translated/serbian/your-vote-may-2009-serbian.pdf


_______________________________________________________________________________

66

3. Упоредна анализа излазности у земљама са и без обавезног гласања

Стручне анализе показују да је свуда где се користи обавезно гласање оно довело

до повећања излазности регистрованих бирача. Британска професорка и истраживач, Пипа

Норис, са Универзитета у Харварду, анализирала је излазност бирача у тзв. старим

демократијама, током деведесетих година прошлог века, и дошла до резултата да је

излазност у земљама са обавезним гласањем у просеку већа за 14 процената него у

земљама где је гласање добровољно.

Табела 4. Обавезно гласање и излазност на изборе

начин остваривања

гласачког права Излазност (у %)

Број анализираних

држава

Обавезно гласање 86.9 7

Добровољно гласање 72,7 32

Извор: Pippa Norris, Electoral engeneering: Voting Rules and Political Behaviuor, Cambridge University Press 2004. p. 169- наведено према Compulsory voting in Australian national election, стр. 12

3.1. Аустралија

График 1. Излазност у Аустралији 1946-2004

Извор: Gerard Newman, „Federal election results 1949-2004“, наведено према Compulsory voting in Australian national election, стр. 12 .


_______________________________________________________________________________

67

Нема сумње да је аустралијски изборни систем, односно обавезно гласање као

његов елемент, произвео велику цифру када је у питању излазност – штавише, висока

излазност на изборе у Аустралији једна је од најконзистентнијих у свету, и износи у

просеку 94,5% на одржаних 24 избора од 1946. до 2004. године.

3.2. Бeлгија

Aустралијска висока излазност може се упоредити једино са излазношћу у Белгији,

која је друга демократска држава са строго уређеним правилима о обавезном гласању, где

се излазност кретала око 92,7% у просеку, на деветнаест избора одржаних од 1946. до

2004. године.

График 2. Излазност у Белгији 1946-2004

Извор: International IDEA, наведено према Compulsory voting in Australian national election, стр. 13.

Из приложених табела се види да бројке које означавају излазност, остају

константно на високом нивоу, у Аустралији и Белгији, у поређењу са излазношћу у

већини других земаља које се сматрају демократским. Резултати избора у појединим, за

потребе овог рада изабраним државама, то јасно и показују.


_______________________________________________________________________________

68

3.3. Нови Зеланд

Нови Зеланд, који се често посматра као упоредни систем, због географске близине

са Аустралијом, али у исто време са супротним изборним правилима, односно, са

добровољним гласањем, дуго је уживао статус државе у којој је стопа излазности на

високом нивоу упркос поменутој добровољности гласања. Годинама су Аустралијанци

могли да „баце поглед“ преко Тасманије и да виде изборне резултате својих комшија, са

високом излазношћу на изборима. Заговорници укидања обавезног гласања, тврдили су да

би увођење добровољног гласања произвело сличне цифре када је у питању излазност, као

на Новом Зеланду. И заиста, излазност је била висока како су изборни циклуси пролазили

све док резултати избора одржаних последња два пута нису изненадили и многе

политичке аналитичаре.

График 3. Излазност на Новом Зеланду 1946-2004


Невероватан пад излазности на 77 процената 2002. године деловао је узнемирујуће

на посматраче, који су уочили да је то најнижа излазност откако је прописан обавезан

упис у бирачки списак, 1924. У односу на претходне изборе, 1999, излазност је опала за

7,8 процената, у односу на 1996. годину за 11,3% и чак 20,6% у поређењу са изборима из

1946. године. Ипак, са доношењем коначног става о овом питању, чекало се до следећих


_______________________________________________________________________________

69

избора 2005, како би се утврдило да ли је излазност из 2002. случајност или знак да је и

Нови Зеланд искусио опадање излазности које се бележи у другим демократским земљама.

Међутим, излазност од само 80,9 процената на изборима 2005. године, уз излазност са

претходних избора, представља најнижу излазност у последњих шездесет година.

Просечна излазност у периоду од 1946. до 1999. била је 90,3%, док је на поменутим

изборима 2002. и 2005. та цифра само 79 процената.

3.4. Велика Британија

Излазност на општим изборима у Великој Британији 1950. била је 83,6%, док је

2001. опала за 24,2 процента. Излазност у поменутој 2001. години од 59,4% као и она из

2005. од 61,3% заправо су две најниже цифре од избора из 1918, одржаним у току рата,

када је излазност била 58,9%.

График 4. Излазност у Великој Британији 1945-2004


За само нешто више од педесет година, излазност у Великој Британији прешла је

пут од импресивне илустрације која је доказивала да се висок ниво одзива на изборе не

мења иако је гласање добровољно, до чак, можемо рећи вапаја за увођење обавезног

гласања након поражавајућих цифара из 2001. и 2005. године.


_______________________________________________________________________________

70

2001. године поднет је Парламенту предлог грађана у том циљу, а након избора

2005. Лорд тајног печата, Геф Хун, захтевао је да се уведе обавезно гласање као покушај

да се супротстави политичкој алијенацији, да се поврати осећај заједништва и да се

покрене питање такозваних „озбиљних негласача“. Тврдећи да се обавезно гласање широм

света показало као најефикаснији механизам за повећање излазности, Хун је изразио

страховање да ће „старији гласачи који чине већи део бирачког тела полако умирати, а ми

ћемо остати са значајним бројем (сада млађих) људи, за које гласање није ни навика ни

обавеза “.

Истраживање јавног мнења спроведено 1991. године заправо показује да је више

британских гласача било за увођење обавезног гласања него против. 60

3.5. Канада

У периоду од 1945. до 1997. године, у Канади је око три четвртине гласача

излазило на биралишта. Међутим, последња два пута, бележи се рекордно ниска

излазност.

График 5. Излазност у Канади 1945-2004

Извор: International IDEA, наведено према Compulsory voting in Australian national election, стр. 16

60 Chris Sear and Pat Strickland, „Compulsory voting“, Parliament and Constitution Centre, House of Commons Library, Stnadard Note SN/PC/954, 3. July 2003, http://www.parliament.uk/commons/lib/research/notes/snpc-oo954.pdf

http://www.parliament.uk/commons/lib/research/notes/snpc-oo954.pdf



_______________________________________________________________________________

71

Као у Великој Британији и на Новом Зеланду, Канађани су, такође, забринути због

овог изненадног пада излазности. Како тврде у организацији „Поштено гласање у

Канади“, коју чини група заинтересованих грађана, основана 2000. са циљем покретања

националне кампање за реформу изборног система, Канада је деведесетих година била

109-та од 163 земље, по стопи излазности.61

У фебруару 2005, поднета је сенаторска иницијатива за увођење обавезног гласања

чије је образлагање предлагач започео речима: „Док аналитичари наводе бројне разлоге за

опадање излазности, који укључују, нажалост, презир према политичарима,

незаинтересованост за политичке теме и напорне захтеве модерног живота, ја верујем да је

најзначајнији фактор заправо то што временом све више бледи осећај грађанске дужности

када је у питању учешће на изборима за наше демократске институције.“

Ова иницијатива није донела резултат у виду промене изборних прописа, али је

свакако показала да до промене свести долази постепено чак и у оним демократијама које

„до јуче“ нису сумњале у степен подршке грађана исказане на изборима.

3.6. САД

График 6. Излазност у САД 1945-2004

Извор: International IDEA, наведено према Compulsory voting in Australian national election, стр. 17. 61 Fair Vote Canada, „Ten lowest points in Canadian federal elections 1980-2004“, http://www.fairvotecanada.org/fvc/?section=10_Low_Points_in_Canadian_Elections

http://www.fairvotecanada.org/fvc/?section=10_Low_Points_in_Canadian_Elections


_______________________________________________________________________________

72

1964. године, на председничким изборима у Сједињеним америчким државама,

96,8% регистрованих бирача изашло је на изборе; 1996. ова цифра опала је на само 63,4%.

Иако су се ове бројке донекле повећале на изборима 2000. и 2004. године, просек је и даље

низак, једва достиже 70%. Просечна излазност од 1964. била је 77,2% док је на изборима

за Конгрес још и мања, свега 66,6% у просеку.62

3.7. Закључак

На основу приказаних табела и графикона, врло је јасна дистинкција између

излазности на изборе у земљама са обавезним гласањем у поређењу са онима у којима је

гласање добровољно. Намеће се потреба, сасвим логично, да се сложимо са Лајпхартовом

тврдњом да излазност на биралишта тамо где није обавезно гласање опада и то у већини

модерних демократија.

Како ће се овај проблем, чији се значај не може и не сме занемарити, решавати у

наведеним, а и другим државама које се сусрећу са опадањем излазности, остаје да се

разматра у некој ближој или даљој будућности, јер ако би се нека од земаља одлучила за

увођење обавезног гласања, као мере за постизање вишег нивоа излазности, видели смо да

је то често дуготрајан процес, који се на крају може завршити и неуспехом.

Приликом промишљања о реформи изборног система треба имати у виду

претходно речено о стратешким калкулацијама политичких партија у том процесу, јер се

на крају крајева, што је такође већ поменуто, политички принципи сукобљавају са

математиком, која, ако доноси гласове и власт, у тој борби против принципа увек однесе

победу.

62 International IDEA, наведено према Compulsory voting in Australian national election, стр. 17


_______________________________________________________________________________

73

V УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Као што је речено на почетку, циљ овог рада није био да наметне коначне и тачне

одговоре, јер у области којом се бави, такви одговори су врло често и немогући.

Ипак, на основу ове анализе института обавезног гласања може се бар хипотетички

размотрити његово увођење у Србији, у овом временском и друштвено-политичком

контексту, а имајући у виду претходно изнете ставове и закључке цитираних аутора.

Ако пођемо од Лајпхартове претпоставке, коју смо више пута потврдили током

анализирања изабраних изборних система, да је обавезно гласање ефикасан механизам за

повећање излазности, потребно је да осмотримо излазност на изборима у Републици

Србији која је приказана, у складу са коришћеном методологијом, на следећем графику:

График 7. Излазност у Србији 1990-2004. године

Излазност у Србији 1990-2004

101520253035404550556065707580859095

100

1990

1992

1992

1993

1996

1997

1997

1997

1997

2000

2002

2002

2002

2003

2003

2004

2004

Извор: Републички завод за статистику http://webrzs.stat.gov.rs/axd/Izbori/izlaznost.htm

Ради јаснијег приказа ових података дата је табела са сајта Републичког завода за

статистику http://webrzs.stat.gov.rs/axd/Izbori/izlaznost.htm са нажалост, не сасвим

ажурираним подацима, али довољним за сагледавање слике о излазности на изборе у

Србији и њеном тенденцијом:

http://webrzs.stat.gov.rs/axd/Izbori/izlaznost.htm



_______________________________________________________________________________

74

Табела 5. Излазност на изборима у Србији 1990-2004.

ИЗЛАЗНОСТ

БИРАЧКОГ ТЕЛА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НА ИЗБОРИМА ОД 1990. ДО 2004.

Датум одржавања Избори за Број

уписаних бирача

Бирачи који су гласали

укупно %

09.12.1990. За председника Републике Србије

7 033 610 5 029 123 71.5

31.05.1992. За посланике Већа грађана Савезне скупштине СР Југославије

6 946 140 3 838 371 55.26

20.12.1992. За народне посланике Народне скупштине Републике Србије

6 774 995 4 723 711 69,72


7 010 389 4 300 440 61,34

03.11.1996. За посланике Већа грађана Савезне скупштине СР Југославије

7 141 484 4 308 502 60,33

21.09.1997. За председника Републике Србије - I круг

7 188 544 4 131 487 57,47

05.10.1997. Поновљено гласање - II круг 7 210 557 3 531 063 48,97

07.12 1997. За председника Републике Србије - I круг

7 226 947 3 812 010 52,75


24.09.2000.

Председнички, савезни и локални избори за одборнике скупштина општина и градова

6 261 199 4 676 118 74,68



_______________________________________________________________________________

75


6 508 856 3 752 170 57,64


6 553 042 3 637 062 55,50



6 525 760 2 947 7481)

45,17


6 506 505 2 524 5221)

38,80


6 511 450 3 825 471 58,75


6 532 263 3 119 7891)

47,76

27.06.2004. Поновљено гласање - II круг 6 532 940 3 159 1941)

48,36

19.09.2004. Локални избори за одборнике скупштина општина и градова

6 375 371 2 553 693 40,06

1) Бирачи који су изашли на изборе.

Извор: Републички завод за статистику

Дакле, по опадању излазности Србија, нажалост, дели судбину модерних

европских, а и прекоокеанских демократија које се суочавају са истим проблемом,

наравно, говоримо о оним државама које не примењују обавезно гласање.


_______________________________________________________________________________

76

Пре одређеног времена, тачније непосредно пре референдума за нови Устав

Србије63, истраживање које за "Политику" спровела агенција за истраживање тржишта и

испитивање јавног мнења "Фактор плус" показало је да је у Србији, у време спровођења

тог истраживања, био готово једнак број оних који би на изборе сигурно изашли (40,8 %)

и оних који не желе да гласају (37,9%), док је оних који се још двоуме мањи од

четвртине.64

Занимљиво је да је више од 60 испитаника одговорило да не би променили

мишљење чак ни у случају да је гласање по закону обавезно, при чему је готово подједнак

број оних којима је уверење важније од могуће казне (30,1 %) и оних који мишљење неће

променити јер верују да санкције не могу бити оштре (32,3%). Четвртину грађана би ипак

претња казном натерала да гласају. Велики број (49,9%) анкетираних не сматра да би

излазак на изборе требало да буде законска обавеза, 21,6% би увело као обавезу само за

питања која захтевају одређену излазност, док свега 15,7 процената сматра да би гласање

по закону требало да буде обавезно.

Ови подаци дају нам могућност да донекле сагледамо схватања јавног мнења у

Србији, иако нам није позната структура анкетираних испитаника као ни садржај

упитника. Користићемо их зато са резервом, за разматрање бар основних идеја о увођењу

обавезног гласања у Србији. Видимо да је висок проценат оних који сматрају да је

уверење важније од могуће казне – из тога се може закључити да свест грађана у Србији о

поштовању демократских институција и целокупног државног уређења и политичког

система, није напредовала онако како се очекивало након увођења вишепартијског

система, може се чак додати – напротив. Можда разлог оваквог одговора лежи у

чињеници непознавања суштине система обавезног гласања, јер као што је познато, нико

није приморан да фактички гласа, већ је једина обавеза бирача само присуство на

бирачком месту и евидентирање у бирачком списку да је дошао на гласање, а можда су

испитаници желели да и на овај начин изразе бунт против државе (односно власти) јер

сматрају да она жели да их контролише и приморава на гласање како би обезбедила свој

легитимитет и покриће за евентуалне будуће грешке.

63 Референдум је одржан 28.октобра.2006. године 64 Чланак о овом истраживању доступан је на http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Svi-nashi-izbori/t6892.lt.html

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Svi-nashi-izbori/t6892.lt.html

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Svi-nashi-izbori/t6892.lt.html


_______________________________________________________________________________

77

Тешко је рећи који су фактори определили мишљења грађана, оно што се чини

поузданим је свакако чињеница да је Србија још увек далеко од консолидовања

демократије, почев од њених основних постулата попут владавине права, искорењивања

корупције и др, те је свака евентуална расправа о могућности увођења обавезног гласања

само идеја ближа машти него реалности.

Међутим, оних 15,7% испитаника који сматрају да би гласање требало да буде

обавезно, вероватно знају више (или мање), али свакако имају аргументе којима би то

поткрепили. Да ли они виде решење у надокнађивању легитимности државних

институција, кроз повећање излазности односно, подршке на изборима, или сматрају да би

нас апатија довела у нове кризне периоде, могло би се још анализирати.

Мишљења смо да је свакако корисно имати сазнања о другим и другачијим

системима, и износити их у расправама, посебно оним стручним приликом израде

нормативних аката са изборним правилима, јер се кроз сукобљавање и размену ставова

лакше и креативније долази до решења.


_______________________________________________________________________________

78

ЛИТЕРАТУРА:

1. Јовановић, Милан, „Обавезно гласање – за и против“ у ИЗБОРИ И ИЗБОРНЕ КОАЛИЦИЈЕ, (2006), Идес, Бијељина стр. 271-288;

2. Joвановић, Милан, (2004), ИЗБОРНИ СИСТЕМ ПОСТКОМУНИСТИЧКИХ ДРЖАВА, Службени лист Србије и Црне Горе, Институт за политичке студије, Београд;

3. Joвановић, Милан, (2006), ОБЛИКОВАЊЕ ИЗБОРНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ, Службени лист СЦГ, Институт за политичке студије, Београд;

4. Јовановић, Слободан, (1922), О ДРЖАВИ, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд;

5. Лучић, Зоран и др, (2008), ПРЕПОРУКЕ ЗА ИЗМЕНУ ИЗБОРНОГ ЗАКОНОДАВСТВА У СРБИЈИ, ЦЕСИД, Београд;

6. Орловић, Славиша, (2008), ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ СРБИЈЕ – ИЗМЕЂУ ПАРТОКРАТИЈЕ И ДЕМОКРАТИЈЕ, Београд, Службени гласник;

7. Пајванчић, Маријана, (1999), ИЗБОРНО ПРАВО, Графика академика, Нови Сад;

8. Пајванчић, Маријана, (1997), ИЗБОРИ. ПРАВИЛА И ПРОРАЧУНИ, Наша Борба, Нови Сад, доступно на http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/;

9. Пајванчић, Маријана (2001) УСТАВНО ПРАВО, Универзитет у Новом Саду, Правни факултет, Нови Сад;

10. Платон, ДРЖАВА, БИГЗ, Београд, 2002

11. Стојиљковић, Зоран и др, (2007) БИРАЧИ И АПСТИНЕНТИ У СРБИЈИ, Friedrich Ebert Stiftung, ФПН, Институт друштвених наука, Београд;

12. Aristotle, 350. BC. POLITICS, Book Seven, Part IV, доступно на: http://classics.mit.edu/Aristotle/politics.7.seven.html

13. Dean, W. John, IS IT TIME TO CONSIDER MANDATORY VOTING LAWS? WORSENING VOTING STATISTICS MAKE A STRONG CASE;

14. Engelen, Bart, WHY COMPULSORY VOTING CAN ENHANCE DEMOCRACY, доступно на www.palgrave-journals.com/ap;

15. Fair Vote Canada, TEN LOWEST POINTS IN CANADIAN FEDERAL ELECTIONS 1980-2004, www.fairvotecanada.org/fvc/?section=10_Low_Points_in_Canadian_Electionss,

http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/

http://classics.mit.edu/Aristotle/politics.7.seven.html

http://www.palgrave-journals.com/ap

http://www.fairvotecanada.org/fvc/?section=10_Low_Points_in_Canadian_Electionss


_______________________________________________________________________________

79

16. Franklin, N. Mark, и други, VOTER TURNOUT AND THE DYNAMICS OF ELECTORAL COMPETITION IN ESTABLISHED DEMOCRACIES SINCE 1945, Тrinity College Connecticut, Cambridge University Press; доступно на: http://books.google.com/books,

17. G. Helmke, B. M. Meguid: ENDOGENOUS INSTITUTIONS – THE ORIGIN OF COMPULSORY VOTING LAWS, доступно на: http://www.sscnet.ucla.edu/polisci/cpworkshop/papers/Meguid.pdf,

18. Kato, Koichi. 2008. EVALUATING COMPULSORY VOTING: AUSTRALIA IN COMPARATIVE PERSPECTIVE. , PhD dissertation. University of London,

19. Keaney, Emily/ Rogers, Ben, A CITIZEN’S DUTY – VOTER INEQUALITY AND THE CASE OF COMPULSORY TURNOUT, доступно на www.ippr.org;

20. Lijphart, Arend. 1997. UNEQUAL PARTICIPATION: DEMOCRACY'S UNRESOLVED DILEMMA.American Political Science Review 91(1): 1-14, доступно на: http://csallen.myweb.uga.edu/lijphart_unequal_apsr_1997.pdf,

21. Malkopoulou, Anthoula MA, COMPULSORY VOTING IN GREECE: A HISTORY OF CONCEPTS IN MOTION (Paper prepared for the ECPR Workshop “Compulsory Voting: Principles and Practice”, 7th -12th May 2007, University of Helsinki, Finland),

22. Massicotte, Louis: ESTABLISHING THE RULES OF THE GAME: ELECTION LAWS IN DEMOCRACIES, доступно на: http://books.google.com/books,

23. Parliament of Australia: COMPULSORY VOTING IN AUSTRALIAN NATIONAL ELECTIONS, доступно на: http://www.aph.gov.au/library/pubs/rb/2005-06/06rb06.pdf,

24. Pilet, Јеan Benoit: CHOOSING COMPULSORY VOTING IN BELGIUM: STRATEGY AND IDEAS COMBINED, (Paper prepared for the ECPR Workshop “Compulsory Voting: Principles and Practice”, 7th -12th May 2007, University of Helsinki, Finland),

25. Plutarch, 75. LIVES, SOLON, превод на енг. J. Dryden доступно на: http://classics.mit.edu/Plutarch/solon.html

26. Russel, dr Andrew, TURNOUT, VOTER ENGAGEMENT AND YOUNG PEOPLE IN BRITAIN, Univ. of Manchester, доступно на www.electoralcomission.org.uk;

27. Sear, Chris and Strickland, Pat, COMPULSORY VOTING, Parliament and Constitution Centre, House of Commons Library, Standard Note SN/PC/954, 3. July 2003, http://www.parliament.uk/commons/lib/research/notes/snpc-oo954.pdf

http://books.google.com/books

http://www.sscnet.ucla.edu/polisci/cpworkshop/papers/Meguid.pdf

http://www.ippr.org/

http://csallen.myweb.uga.edu/lijphart_unequal_apsr_1997.pdf

http://books.google.com/books

http://www.aph.gov.au/library/pubs/rb/2005-06/06rb06.pdf

http://classics.mit.edu/Plutarch/solon.html

http://www.electoralcomission.org.uk/



_______________________________________________________________________________

80

Списак сајтова који се баве тематиком обавезног гласања:

1. http://www.politicalbase.com/issues/mandatory-voting/

2. http://www.idea.int/vt/compulsoryvoting.cfm

3. http://www.electoral-reform.org.uk/

4. http://www.spiritus-temporis.com/compulsory-voting

5. http://moritzlaw.osu.edu/electionlaw/reform/

6. http://www.ippr.org.uk

7. http://writ.news.findlaw.com

8. www.ippr.org

9. www.austlii.edu.au

10. http://www.philosophyblog.com.au/compulsory-voting/

11. http://www.aph.gov.au/

http://www.politicalbase.com/issues/mandatory-voting/

http://www.idea.int/vt/compulsoryvoting.cfm

http://www.electoral-reform.org.uk/article.php?id=46

http://www.spiritus-temporis.com/compulsory-voting

http://moritzlaw.osu.edu/electionlaw/reform/documents/wangsoa6-29-06.pdf

http://www.ippr.org.uk/articles/?id=2138

http://writ.news.findlaw.com/

http://www.ippr.org/

http://www.austlii.edu.au/

http://www.philosophyblog.com.au/compulsory-voting/

http://www.aph.gov.au/library/pubs/RB/2005-06/06rb06.pdf

Documents

Obavezno glasanje