Odabrane price o ljubavi

Myo Thant Oung

Odabrane priče

O LJUBAVI

Živorad Tasić

2 Odabrane priče o ljubavi

August 16, 2008

Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

Ivo Andrić

3 U PROLAZU

August 16, 2008

Sadržaj U PROLAZU ....................................................................................................... 4

ČESMA U DVORIŠTU ..................................................................................... 11

TRI STOTINE METARA .................................................................................. 17

SVETI PANTELEJMON ................................................................................... 21

STOLICA ZA LJULJANJE ............................................................................... 28

KIŠA U BALKANSKOJ ULICI ........................................................................ 35

ŠEST VISOKIH POTPETICA ........................................................................... 42

GAŠENJE KAMERE ........................................................................................ 49

SAN O TIŠINI ................................................................................................... 57

PRIČA PRIGRADSKOG PANTERA ................................................................ 64

EMINA .............................................................................................................. 69

SUSEDI ............................................................................................................. 75

TRI EPILOGA ................................................................................................... 82

STADO STRICA RADOVANA ........................................................................ 90

POFEZNE ......................................................................................................... 98

44,2 U HLADU ............................................................................................... 104

DVADESET PET GODINA ............................................................................ 112

SVETSKI PUTNIK ......................................................................................... 118

UKRŠTANJE PROŠLOSTI ............................................................................. 124

JULSKA PRIČA .............................................................................................. 130

SALATA I BELI LUK .................................................................................... 137

PISMA IZ PROŠLOSTI .................................................................................. 145

TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA ........................................... 151

MANGUPI IZ KRAJA .................................................................................... 160


August 16, 2008

U PROLAZU Videla sam ga prvi put ispred one knjižare preko puta pijace. Stajao je ispred izloga i buljio u redove knjiga. Uspravan (neko bi rekao ukočen), vitak, u džinsu i «starkama» na nogama. Ruke u džepovima, kao da tamo čuva nekakvo blago ili nešto slično. Kosa mu je malo vijorila na jutarnjem vetriću. Imao je izgled nekoga ko ne zna kuda će – izgubljeni pas ili slično. Prosto me je nešto bocnulo u srce kad sam ga videla. Onda sam kupila to cveće i kad sam se osvrnula ponovo njega više nije bilo. Nekako mi je bilo žao što ga nema više. U stvari, shvatila sam kasnije – on je bio moj prizor za taj dan. Lep prizor. Dugo sam razmišljala o tome kako bi se on mogao zvati, čime bi se mogao baviti, ali su mi misli nekako bežale na obris njegovog lica i njegov pogled, tako neizostavno koncentrisan na sve te knjige... U današnje vreme... Ko još može deset minuta da zuri u izlog knjižare?

Dva dana sam nekako kao želela da ga ponovo vidim... Možda i da ga sretnem, da se upoznamo, da saznam bar kako se zove... Onda, u subotu – kod robne kuće... Ona zgrada pored, na četiri sprata... Upravo sam se bila srela sa Karlom – sa njim razgovoru nikad kraja, jer mu moraš izvlačiti kleštima reči iz usta... Kad – iz ulaza izađe on! I, tada sam mogla bolje da mu vidim lice. I oči. U stvari sam zanemela u jednom trenutku i nisam skidala pogled sa njega, sve dok se nije osvrnuo, pogledao me na čas, a onda se izgubio u gužvi... Imala sam nameru da krenem za njim – toliko me je «uhvatilo». Ali, nisam... Bila sam nekako zadovoljna što sada znam gde stanuje, mada nisam bila sasvim sigurna. I, posle sam tražila svaki izgovor da krenem negde oko robne kuće, vrebajući ga, kao špijun, kao nekakav policajac na tajnom zadatku... Bože, baš sam bila blesava!

Jesam... Raspitivala sam se. Koga god sam znala, naročito one koji su stanovali tu negde oko robne kuće, pitala sam, opisujući ga, mada su moji opisi uvek bili preuveličani... I niko ga nije poznavao. Tek dve nedelje kasnije... Gurala sam se u redu za telefon, onaj mobilni, muzički, sa kamerom, ispred poslovnice, i onda se najednom pojavio on, u nekakavoj zelenoj jakni, razbarušen i osmehnut... Samo još da je taj osmeh bio namenjen meni... Ali, on se osmehivao nekom tipu ispred mene i trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim da se osmehuje tipu iz obezbeđenja... Onda je taj iz obezbeđenja doviknuo: «Mišo...» i onda sam znala i kako se zove. Gledala sam ga opet i učinilo mi se da je primetio, ali kao da je preleteo pogledom preko mene... Telefon sam dočekala, ali on je, u međuvremenu, odmaglio... Miša iz zgrade pored robne kuće! I, šta?! Šta sam još znala o njemu? Ništa!

5 U PROLAZU

August 16, 2008

Ali, iz glave, ili iz srca, mi izlazio nije... Sanjala sam ga, iako nisam znala, čak ni u snu, koga ja to sanjam. Da li je dobar ili zao, da li je ljubomoran, da li je učen ili samo tako izgleda, da li voli rok ili narodnjake, da li ovo, da li ono... Mučila sam sebe takvim i sličnim pitanjima. Naravno, u kući nisam govorila o njemu, jer bi me majka posle zapitkivala do besvesti, a otac bi se preko prijatelja raspitivao ko je on i šta je. Znaš i sama kako to matorci mogu...

Prolazili su dani, a ja Mišu nisam mogla da zaboravim... Onda, negde početkom decembra, bila je ona izložba, čuvena, «Kroz istoriju», kako li se zvala... Sećaš se, ti si me pozvala i išle smo tamo, samo što sam se ja izgubila pre ulaza... Nisam ti rekla zašto sam se izgubila... On se pojavio! Bio je tamo, na samom ulazu i da sam ušla prošla bih mu na dvadeset santimetara od nosa, a to nisam nekako mogla i izgubila sam se u gužvi. Ali, ostala sam u blizini i gledala sam kako se osvrćeš i tražiš me pogledom... A ja sam gledala samo njega. Razgovarao je sa direktorom kulturnog centra... Bože, u tom trenutku sam pomislila da je on samo jedan od onih koji će mi pobeći, izgubiće se, nestaće, rasplinuće se u onom vrućem vazduhu u galeriji i nikada ga više neću ni videti... Još manje upoznati...

Tebe sam ostavila u galeriji i krenula sam kući, a počeo je da pada sneg... Nije me bilo briga. Bilo mi je svejedno da li pada sneg ili bilo šta. Utučena – eto kako sam se osećala... Potunjena – eto tako... Krenula sam peške, lagano, a pahulje su mi padale po kosi i onda sam pomislila kako sam ja jedna usamljena duša koja neće nikada moći da bude pravo, odraslo žensko... I, umalo nisam rešila da ostanem usedelica, tada...

Najednom se jedan «Ford», stari, videlo se, izanđali, zaustavio ispred mene i iz njega je izašao Miša. Naslonio se na vrata, osmehnuo se i rekao: «Nema smisla da stigneš kući mokra...» Meni se učinilo da ne govori meni, pa sam se osvrnula nekoliko puta, ali, osim mene, na ulici nije bilo nikoga. On je potom rekao: «Hajde, uđi, odbaciću te kući, ma gde stanovala!» Nisam mogla da verujem! Da li mi se priviđalo? Tek, prišla sam i on mi je otvorio vrata i ja sam sela u njegov automobil... Njegov, hej! Sami, na pedalj udaljenosti i ja nisam bila svesna toga. Ćutala sam, kao mutava... Pitao me je gde stanujem i kako se zovem i ja sam samo zevala... Jedva sam izgovorila adresu, a ime nekako nerazumljivo i meni samoj... Uopšte nisam znala da li me je čuo i razumeo... Sama vožnja je trajala prekratko i kad me je dovezao ispred zgrade prosto je rekao: «Tek da znaš... Ja sam Mihajlo. Zovu me Miša.»

Otkud znam kako je znao da sam se raspitivala. Nemam pojma! Tek, ostavio je utisak kao da mi baš on, lično, odgovara na sva ona pitanja koja su me, eto, mesecima mučila. No, ja sam dograbila onu ručku na vratima i gotovo istrčala iz automobila i utrčala u zgradu pre nego što je mogao da nastavi... Ama, znaš ono – kad želiš nešto toliko, pa ti se onda iznenada ostvari, pa ne možeš da veruješ da ti se događa, pa blokiraš! E, ja sam blokirala! Načisto! Posle sam se pokajala i kajala se dugo, ali uzalud... Doznala sam, od njega samog, ono što sam već znala i nisam uspela da mu kažem ništa o sebi. Nisam stigla, nisam se odvažila da mu kažem kako mogu da mu sredim kosu, kako mogu da mu spremim palačinke sa orasima, kako mogu da ga držim pod ruku (kao tatu, recimo), kako mogu da ćutim sa njim u nekom šumarku i da slušam kako diše, kako mogu da drhtim kad me


August 16, 2008

dodirne, ako me dodirne, kako mogu da... Bilo šta... Ali samo sa njim. Osećala sam se glupo. I, bila sam glupa. Tada sam zaista bila glupa.

U stvari, ja sam se samo užasno bojala. Uplašilo me je čak i to što on poznaje direktora kulturnog centra. I nekako nisam mogla sebe da zamislim sa njim. Kao da je bio sa drugog sveta. Marsovac! Kulturne razlike, društvene razlike, obrazovne razlike... Danima sam slušala «Dorse» i «Cepeline» i ponekad bi mi došlo da se samo dobro isplačem i da sve prođe, kao što inače sve prolazi, ali on nije mogao, nije smeo, nije hteo da prođe – u meni. A, nisam htela da iko sazna šta se to događa u meni... Sećaš li se, u prvom srednje, nekako tako sam se osećala i kada sam zablesavila za onim visokim, koji je kasnije izjavio da sam «dobra riba, ali nevina», pa sam se unesrećila, razočarala i posle toga godinama nikoga nisam ni pogledala, pa su svi, uključujući i tebe, pre nego što smo se upoznale, mislili da sam jednostavno uobražena.

Ni tebi nisam govorila o tome kako mi je padalo na pamet da pokušam da upišem nekakav fakultet... Mislim, nekako sam imala osećaj da sam njemu, Miši, nevažna kao frizerka i da bih trebala da budem obrazovana ne znam kako da bih mu dorasla... A ja, tada, u stvari, nisam ni znala da li je on obrazovan, osim što je tako nekako izgledao. Kao intelektualac... A, onda sam pročitala, u nekom časopisu, da se Branko Miljković, onaj pesnik iz Niša, onaj što je pisao kao da mu svevišnji pokreće ruku sa perom... E, on se ubio – zbog frizerke. Sad, koliko je verovati u tako nešto, ne znam, ali bilo je moguće, čak i verovatno... Uhvatila sam se toga – Branko Miljković i frizerka!

Dvadeset devetog decembra, u osam časova po srednjoevropskom vremenu, kad mi se završavala smena u salonu... Bio je već odavno pao mrak, a ti znaš kako ona svetiljka ispred salona zna da škilji i štuca (nikako da dođu da je poprave), i baš sam bila odahnula i svukla kecelju, kad me je nešto nateralo da pogledam prema ulaznim vratima... I, opet mi se događalo da vidim nešto u šta nisam smela, nisam mogla biti sigurna... Miša je stajao ispred vrata, u kratkoj bundi, onoj «kaubojki», kako je zovu i sa nekakvim svemirski debelim čizmama na nogama... Rukavice, da, ali – gologlav... Stajao je i gledao ravno u mene... Oduzela sam se na čas, ali sam se onda setila tog pesnika i njegove frizerke i ubedila sebe da mi treba biti svejedno... Vrlo lagano sam se presvukla i vrlo lagano se uputila ka vratima... Zaboravila sam koleginicama i da kažem «laku noć»...

Mislim da sam se samo blesavo osmehivala kada sam stala ispred njega, jer je on celo vreme gledao u mene i bilo je sasvim jasno da me je prosto čekao da završim posao. U tom trenutku mi nije ni padalo na pamet da se zapitam kako je doznao gde radim, i verovatno (pre toga) i sve ostalo... Stajala sam ispred njega i čekala da progovori, a on se blago osmehivao i ja uopšte nisam primećivala da su mu se mišići lica gotovo smrzli... Onda je rekao: «Zašto si onako otišla?» Slegla sam ramenima. Nisam znala da mu objasnim sve što se dešavalo poslednjih nekoliko meseci u meni i nisam umela da mu kažem da je sve to zbog njega. «Hajde... Sad ću da te odvezem kući, pa ćemo usput pričati,» rekao je on i tek tada mi je bilo jasno da mu je hladno, a možda i više od toga. Ušli smo u njegov «Ford» i onda je on nastavio tamo gde je stao prethodni put – onda kada sam ja iskočila iz automobila i zbrisala...

7 U PROLAZU

August 16, 2008

Rekao mi je da je završio istoriju umetnosti i da se vratio u grad pre nekoliko meseci i da mu je sada sve neobično, kao da se grad smanjio, a u stvari je on izgleda porastao, i rekao mi je da ne poznaje previše ljudi, da se sve izmenilo, da su se čak i njegovi drugovi iz gimnazije nekako rasuli, ili poženili ili preselili ili bilo šta... Rekao mi je da je jedinac u porodici i rekao mi je da mu je otac apotekar, a majka nastavnica u osnovnoj školi i rekao mi je da me je zapazio još dok je, sećaš se, zurio u izlog knjižare, kod pijace i da se onda zapitao ko sam ja i da me je mesecima nekako tražio i, eto, uspeo da me «ulovi» posle one izložbe (koju nisam ni videla), ali da sam mu pobegla, i rekao mi je da voli džez i stari rokenrol, i rekao mi je da bi voleo da se družimo...

Znaš li šta mi je tada bilo u glavi? «Zašto ja?! Zašto da se druži baš sa mnom?!» - eto to mi je bilo u glavi. Kao da mu nisam poverovala ni jednu jedinu reč, kao da je sve što je rekao otišlo u vetar, kao da ga uopšte nisam slušala... Malo je ćutao. Verovatno je očekivao da i ja imam ponešto da kažem, ali se meni jezik vezao u čvor i samo sam bledo gledala ravno ispred sebe (on je parkirao blizu moje zgrade), ukočena kao da sam progutala nekakve daske ili nešto slično. Onda je on još rekao da je jedan njegov drug iz osnovne oženio jednu moju drugaricu iz srednje, i rekao mi je i njegovo i njeno ime, ali sam nekako kao bila ogluvela i nisam ni zapamtila o kome se tu radilo. I, rekao je, ona, ta žena, mu je kazala gde živim i gde radim i ko su mi roditelji i sve ostalo... Alapača!

«Dobro,» rekla sam ja, a grlo mi se stiskalo kao da sam pre toga gutala stipsu ili nešto slično. I rekla sam još: «Laku noć!» Hej! «Laku noć!» I uhvatila se za vrata... Nisam umela ništa drugo da mu kažem, a on mi je ponudio druženje, samo što je to morali biti više od druženja, i on je bio tu da mi sve to izgovori što je izgovorio i da mi ponudi to – druženje... A, ja sam mu poželela laku noć i krenula da ponovo zbrišem i da sam imala imalo pameti, tada, bilo bi mi sasvim jasno da me on više ne bi tražio, niti se raspitivao o meni, i da nikada više ne bi stajao ceo sat ispred moje radnje i smrzavao se i da ga možda nikada više ne bih ni videla, osim u prolazu... Ali, on je spustio svoj dlan na moju nadlanicu i tako me zaustavio... Našla sam se, kao razapeta, između želje da ponovo pobegnem i užasne, bolne želje da ostanem tu, u njegovom «Fordu» i da ga poljubim, da se milujemo, da mu bar pokažem, kad se nisam usuđivala da mu kažem, da mi je stalo, do njega... Pogledala sam ga ravno u oči i imam osećaj da je to bio očajnički pogled, jer se on osmehnuo, nekako kao da želi da me ohrabri, i rekao: «Doći ću i sutra da te dovezem kući... Može?!»

Tu noć nisam spavala uopšte. Mislim, nije da sam bila uzbuđena ili nešto slično, ali nekako nije bilo smisla spavati posle njegovih osmeha i reči. Ponavljala sam u sebi sve što je rekao i opet me je prelilo osećanje da nisam dostojna ili tako nekako... Usred noći sam otišla u kupatilo i dobro se pogledala u ogledalo. U stvari, nisam ja loša devojka. Hoću da kažem, muškarci su se okretali za mnom tu i tamo, ili bi me poneko pogledao «onako» i, sve u svemu, šta znam – da sam ja nešto kao muško sigurno bi se svidela samoj sebi. Imam sve ono što imaju i one njihove duplerice iz «Plejboja», a imam i ponešto u glavi, iako mi je škola bila nekako odvratna... Nisam glupa, to hoću da kažem... Onda bih se vratila u postelju i opet razmišljala o Miši i, da vidiš, o nekoj našoj kao budućnosti. Nisam mogla baš da zamislim kako bi nam izgledala deca, ali sam sigurna da bi bili slatki


August 16, 2008

klinci... Moja razmišljanja bi se zaustavljala na venčanju... E, to nisam mogla da zamislim pod šatrom i uz onu odurnu cigansku muziku. Sanjarila sam o tome da prosto zbrišemo nekuda i venčamo se bez svadbe i sličnih gluposti... Eto, o tome sam razmišljala tu noć, kao da je Miša već moj i ja njegova zauvek...

Sutradan sam ceo dan bila smušena i zbrkana i zgužvana i spetljana. Na posao sam zakasnila i sve vreme sam se okretala prema ulaznim vratima očekujući da ga ugledam u toj njegovoj bundici kako se smrzava i sve. Pojavio se dva minuta pre završetka radnog vremena i samo mi je mahnuo kad sam ga primetila. Mahnuo mi, prijateljski, kao da sam trebala i morala da očekujem da on bude tu i kao da je bilo stoprocentno sigurno da će on doći i da ću ja čekati da on dođe. Kada sam izašla, a koraci su mi se nešto usitnili i sve koleginice su mogle da vide, i sa leđa, da sam do ušiju zaljubljena i da više ne znam ni šta radim ni kako koračam ni da li ću uspeti da ga pozdravim kako treba... A, on, kad sam izašla – prišao mi je i prebacio je ruku preko mog ramena, ne kao oni mangupi koji tim pokretom žele da kažu celom svetu da je «riba» njihova, već više kao da želi da mi pomogne da došepam do automobila. A, ja sam ćutala kao da sam izgubila jezik, i tek kada sam ušla u automobil i okrenula se prema njemu i videla njegov osmeh, nešto kao da se otkačilo u meni i ja sam počela da govorim...

I, odmah sam mu rekla da mi se dopao još tamo, kod knjižare, dok je zurio u one knjige i rekla sam mu da sam se i ja raspitivala o njemu i doznala malo, sasvim malo, i da mi nije bilo ni na kraj pameti da neko od mojih drugova i drugarica može njega da poznaje, ali sam mu rekla i da sam shvatila da stanuje kod robne kuće i rekla sam mu da sam se sva svezala, onda, posle izložbe (na kojoj nisam ni bila), i rekla sam mu da hoću da se družimo i da hoću i više od toga i rekla sam mu da tog trenutka ne znam šta bi sa sobom, a još manje šta bih sa njim, kad je tako bespomoćan, u automobilu... I, onda sam jednostavno skočila na njega. Baš skočila, prekoračivši glupi menjač i sve. I poljubili smo se... U stvari, prvo sam ja poljubila njega, a onda je on, uz osmeh, poljubio mene i nastavili smo da se ljubimo, a naokolo je ponovo počeo da pada sneg i mene uopšte nije bilo briga da li nas ko vidi i da li uopšte može da nas vidi, jer su se stakla zamaglila...

U neko vreme smo prestali i ja sam bila sva zajapurena, jer sam ga osetila, imala sam ga u rukama, imala sam ga u zagrljaju, pod usnama. Bio je sladak, tako sladak. Sada je bio red na njega da bude zbunjen i bio je. Hteo je da izvuče cigarete iz džepa. Hteo je da zagladi tu svoju nemirnu, neukrotivu kosu. Hteo je čak i da izbriše tragove poljupca sa usana, ali je odustajao od svega i samo se osmehivao, ne gledajući u mene, a kada je konačno shvatio da sam ja tu i da smo se upravo poljubili prvi put, huknuo je i pogledao me i rekao da je prestravljen i da se nije nadao da će to izgledati tako... «Kako?» upitala sam. «Tako... Divno...» odgovorio je on i onda smo se još malo mazili, pa sam ja odlepršala kući, a on je ostao u kolima, i posle sam proveravala i gledala sa prozora i on je još uvek bio tamo... Otprilike jedan sat ili nešto duže.

Šta da ti kažem... Sada je već bilo prilično ozbiljno. On je postao moj Miša i ja sam postala njegova i bili smo zajedno. Jedino što je u meni ostalo još neke sumnjičavosti... Nisam ja sumnjala u njega. Kako bih i mogla?! Ali, sumnjala sam u sebe. Sve sam se pitala da li sam ja zaslužila toliku sreću i da li sve to može da

9 U PROLAZU

August 16, 2008

potraje i sve tako neke gluposti... Ponašala sam se krajnje retardirano prema samoj sebi, kao i obično...

Sutradan me je čekao ispred kuće kada sam krenula na posao i (možeš li zamisliti) izvinjavao se, jer se njemu, kao, učinilo da bi to moglo izgledati kao da on mene prati, proverava, davi... A, u stvari, samo je želeo da mi ponudi da pođem sa njim na doček Nove godine, u planinarski dom ili neku lovačku kuću, ne znam kako bih to nazvala, jer dolaze neki njegovi drugovi sa fakulteta, a on ne bi voleo da dočeka Novu godinu bez mene... «Ne bih se osećao dobro,» rekao je. Bio je u pravu – ni ja se ne bih osećala dobro bez njega. Nisam pitala ni koliko to može da košta, ni kako ćemo stići u planinu, ni koliko ćemo se zadržati, ni ko su ti njegovi drugovi... Pristala sam na neviđeno... Nisam se čak ni zainteresovala gde ću ja tamo gore da spavam... U stvari, nadala sam se da imaju manjak kreveta i da ćemo Miša i ja morati da delimo jedan, ako baš hoćeš da znaš.

Kada sam rekla u kući da idem u planinu da čekam Novu godinu odmah su hteli da znaju «s kim»... «Sa Mišom!» izgovorila sam jasno i glasno i ponosno. Naravno, odmah su hteli da znaju i ko je Miša, pa sam morala da im potanko objasnim, s tim što sam preskakala neke bitne delove slike... Nisam im rekla da sam ga primetila ispred knjižare i nisam im rekla da sam pobegla kada me je prvi put dovezao kući, posle te izložbe... Posle svega samo su me pitali kad će oni moći da ga upoznaju, na šta sam ih samo pogledala. Ama, šta oni imaju da ga upoznaju!? Valjda ja prvo treba da ga upoznam. I on mene... Ipak smo nas dvoje u glavnim ulogama u tom filmu, ako razumeš o čemu govorim. Samo što me nisu pitali «Kad će svadba?»

I, tako... Otišli smo, trideset prvog decembra, oko dva sata, put planine i bilo nam je divno... Njegovo društvo, svi sa fakulteta, bili su svi sjajni ljudi... I momci i devojke, i ja u stvari nemam pojma kako sam se ja uklopila među njih... Već to posle podne, dok smo spremali nekakvu kao večeru, ne znam kako svečanu, a momci dovlačili piće i kitili prostoriju... Sa kaminom! Hej! Dočekala sam Novu godinu u Mišinom zagrljaju, ispred kamina... Dva njegova druga su donela gitare i baš oko dvanaest časova su svirali «Kucajući na nebeska vrata»... Ono, od Boba Dilana... I ja sam sklopila oči i jednostavno znala da mi je neko ta vrata otvorio. Možda Miša, možda ja sama, možda smo ih otvarali zajedno... Treba da se posebno zahvalim mom stricu, koji me je navukao na tu muziku, dok su svi ostali ganjali narodnjake i takve gluposti... Jer, i ja sam znala reči kad su svi tamo pevali... Bilo je to iznenađenje i za Mišu.

I tako, eto, već tri meseca smo zajedno i svakog dana postaje sve ozbiljnije i, u stvari, ja sam svratila samo da te nešto pitam...

- Šta? - Pa, to... - Jesi li spremna da jednog dana prosto nestaneš iz grada i da odeš sa nama do

Novog Sada... Znaš, Miša tamo ima neku rodbinu i baš se pogodilo da jedan od tih radi u opštini... Hteli bismo da se venčamo! Miša je dobio posao u galeriji. Ja već imam nekakav posao. On kaže da može da dobije i nekakav


August 16, 2008

stan, doduše samo na poslugu, ali na dve ili tri godine... I to bi bio nekakav početak... I, tako... Ja bih volela da mi budeš kuma. Shvataš?!

11 ČESMA U DVORIŠTU

August 16, 2008

ČESMA U DVORIŠTU

Stan sam našao valjda čudom. Jedan stariji kolega sa fakulteta mi je rekao da na toj adresi ima nekakav stan i ja sam otišao, upoznao gazdaricu, debelu, stariju ženu mrkog pogleda i razbarušene kose i već sutradan se uselio. Nalazio se u dvorišnoj zgradi i bio je, u stvari, nešto improvizovano – dve prostorije sa maleckim kupatilcem u kojem uglavnom nikad nije bilo vode, prastari nameštaj, koji se klimao i škripao, ali meni je i to bilo dovoljno. Odlučila je, naravno, cena...

U dvorištu su se nalazile još neke građevine, jer jednostavno nisam smeo da ih nazovem kućama, prepune stanara koji su se mahom bavili suđenjima, o vlasništvu i drugim pravima legitimnih vlasnika. Jedan penzionerski bračni par, koji je držao nekakvu tezgu na pijaci – ne znam šta su prodavali. Mladi radnici, građevinari, čudnog rečnika – nikad nisam mogao do kraja da ih razumem. Gazdarica, koju sam viđao samo prvog u mesecu – večito je nešto računala, puvala, kao da ima nekakve brige i zahvalno klimala glavom kad bih joj, ponekad, doneo neku sitnicu – novine, plastične papuče, koje je jedan moj drug prodavao na Adi, pepeljaru iz nekog restorana, upaljače za jednokratnu upotrebu i slične stvari, koje me nisu koštale ništa, a utisak na gazdaricu sam ipak ostavljao. I jedna žena, sa petnaestogodišnjim sinom...

Nju sam upoznao jedne noći, vraćajući se kasno sa nekog koncerta. Stajala je pored one jedne jedine česme u dvorištu i pokušavala da je zavrne dovoljno dobro da ne kaplje, a kapljala je stalno – ponekad ne bih mogao da zaspim, kad bi neko od mojih suseda zaboravio kakvu šerpu ispod česme. U stvari, nisam je upoznao – tek, primetio sam je, jer je pre toga, a živeo sam tu već nekoliko meseci, nisam ni video. Obučena u nekakvu staru kućnu haljinu preko koje je bila prebacila olinjalu kratku bundicu, koja je odavno izgubila svoju cenu, na nogama je nosila nekakve krive klompe, kao sažvakane, od nošenja. Međutim, nije mi to privuklo pažnju. Ono što me je iznenadilo kod nje bilo je lice – svetlo, u stvari belo, okruženo veoma uredno očešljanom kosom, crnom kao najcrnja noć. Taj kontrast me je naterao da zastanem i pogledam je bolje... Čak sam je i pozdravio. Ona me je sumnjičavo odmerila svojim crnim, veoma crnim očima i samo pokrenula usne, valjda da mi otpozdravi. Potom je napustila ideju da ukroti česmu i prosto je otišla u svoj deo dvorišta – znam da sam, s vremena na vreme, u tom malom dvorištu, unutar našeg zajedničkog, velikog, viđao dečaka, visokog i nekako mrkog, ozbiljnog petnaestogodišnjaka, ponekad sa knjigom u ruci... I, to je bilo sve.


August 16, 2008

U stvari – ne! To nije bilo sve. Jer, kad je stala pred svoja vrata i okrenula se i uputila mi nekakav čudan pogled sav sam se naježio. Ama, nije ona bila veštica niti bilo šta slično. Taj pogled bio je pogled ranjene zveri. Baš zveri. Zveri koja, najednom, vidi opasnost, samo što meni u tom trenutku nije moglo biti jasno odakle i kakva bi ta opasnost mogla uopšte biti. A, ja... Ja sam podigao ruku, na pozdrav. Ja sam joj mahnuo... U stvari, nešto kao domahnuo... I, ona je nestala u tim vratima.

Tek kasnije, u toku noći, iznad «Pravnog sistema države» i «Kapitala», koji mi nisu ulazili u memoriju, ma koliko pokušavao, shvatio sam njenu lepotu... Njen pogled, prepun traženja i odbijanja, istovremeno, govorio je da je spremna da se brani ali i da se prepusti. Imala je usko lice ukrašeno malim, prćastim nosem i usne, kao natekle, ali nekako stisnute, kao da se boje da izgovore sve ono što je tišti ili sve ono što bi htela da izgovori, ali nije sigurna da želi. Verujem da je imala nešto preko trideset godina, ali čak ni ta stara odeća koju je nosila te noći nije mogla da sakrije vitkost njenog tela. Bila je nekako građena kao devojčica, uskih ramena, skoro bez grudi, ne mnogo širih bokova i nogu koje su činile njen korak laganim – kao da korača kroz paperje. Bilo mi je pomalo nezamislivo da je ona majka tog dečaka, ali bila je, što mi je potvrdila gazdarica, kojoj sam sledećeg dana odneo sadnice vinove loze, mada ih nije tražila. Ipak, obradovala se i rado mi ispričala sve što zna o Smilji...

Bila je samohrana majka, pristigla u Beograd iz neke provincije – ona nije znala tačno da kaže – sećala se kako je Smilja tražila nekakav jeftin smeštaj, pre desetak godina i ona, gazdarica, se sažalila na nju i iznajmila joj taj stan po prihvatljivoj ceni. Tek kasnije se zaposlila kod neke žene, u Balkanskoj ulici, koja je držala šeširdžijsku radnju – gazdarica nije znala tačno da kaže šta je Smilja tamo radila. Rekla mi je još da se ne seća da je izlazila iz te kućice u dvorištu, osim na posao. Smilja je, rekla je, bila ćutljiva žena, i rekla je da verovatno krije nekakvu veliku tragediju ili nesreću o kojoj nije htela da govori... Zanemario sam te tragedije i nesreće. Čim sam imao vremena otišao sam u Balkansku ulicu i obišao sve šeširdžijske radnje, pretvarajući se da hoću sebi da kupim lovačku kapu, ali tamo nisam našao Smilju ili je bar nisam video.

Te večeri sam video dečaka, Luku, kako se ispostavilo da se zove. Izmislio sam da mi je za fakultet potreban nešto atlas, pa sam mu se obratio i to se pretvorilo u dug razgovor. Luka je bio ozbiljno dete, u osmom osnovne imao je sve petice, ali nešto na njegovom licu me je odnekuda upućivalo na onu tragediju ili nesreću o kojoj je gazdarica govorila. On mi je otkrio da mu majka radi u šivačnici kapa, kao obična serijska švalja, i da se radionica nalazi negde na Senjaku – zbog toga je nisam video u Balkanskoj. Pozajmio mi je atlas i, uglavnom, izgleda da se obradovao što, eto, sad ima druga u susedstvu. Pitao me je odakle sam i šta studiram i takve stvari...

Posle predavanja i vežbi trčao sam u stan i vrebao, ne bih li ugledao Smilju, ali ni ujutru rano, ni uveče kasno ona se nije ukazivala. Posle tri dana njen sin mi je pokucao na vrata – bilo je oko devet uveče – da zatraži atlas. Pozvao sam ga da uđe, ali on je uljudno odbio i posle sam gledao za njim. Učinilo mi se na tren da sam video Smilju, u vratima, kada je dečko ušao u stan, ali izgleda da mi se samo


August 16, 2008

učinilo. Jedva sam čekao nedelju i proveo sam gotovo ceo dan pored prozora zureći prema njenom stanu, ali ona nije izlazila, iako sam dečaka video kako ujutro kupuje hleb i nekoliko puta u toku dana kako odlazi nekuda a zatim se vraća... Oko jedanaest i petnaest sam izašao da na dvorišnoj česmi uzmem vodu – šta da se radi, ona česma u stanu je bila beskorisna – i dok sam prilazio česmi, kao da me je nešto nateralo da pogledam prema Smiljinom stanu...

Ona je stajala ispod trema, u senci, jedva vidljiva, kao prikaza, ruku prekrštenih na grudima i, učinilo mi se u tami, gledala ravno u mene. Zastao sam pored česme i pokušao da nazrem te tamne oči, a njen lik se nekako gubio na trenutke i ponovo se, kao ni iz čega, ukazivao... Sve dok nije zakoračila. Prema česmi... U tami, lice joj je izgledalo kao sa ikone. Kretala se ne toliko sporo, ali sam ja stekao utisak da mi prilazi minutima, pri čemu... Kao da je klizila vazduhom, kao da nije koračala...

- Dobro veče! – rekao sam, a grlo mi se stiskalo. - Zdravo – rekla je ona i ja sam primetio da joj se usne miču na neobičan način,

kao da žure da izgovore bilo šta pre nego što se opet stisnu. – Ti si student koji pozajmljuje atlase...

- Hm! Da... Jesam... – rekao sam što sam mogao mirnije. - U redu – kao da je zaključila da sam to odista ja. – Mislim da nije fer... - Ne razumem... – kao da sam zavapio. - Ti ne želiš da se družiš sa njim – rekla je tvrdo. - Zašto to mislite? – uzvratio sam pitanjem, mada mi se učinilo da je brzopleto. - Tebi ne treba atlas. Kom studentu je još zatrebao atlas iz osnovne škole? Ti

samo pokušavaš da se dodvoriš mom sinu da bi stigao do mene... – rekla je smireno, bez ikakvog naglašavanja, gledajući me tim crnim očima ravno u zenice. Bez ikakvog izraza. Bez žestine. Bez ljutnje. I bez upozorenja.

- Ne znam... – započeo sam da se izvlačim. Uistinu nisam bio spreman da njoj baš priznam da je to što govori istina.

- Mlad si – rekla je ona mirno. – Suviše si mlad. I, ne znaš ni o sebi dovoljno, a kamoli o drugim ljudima. Veruj mi da ti nismo potrebni, ni ja ni moj sin.

- On je mlađi od mene, koliko... Pet, šest ili možda sedam godina – rekao sam. – Izgleda da smo se svideli jedan drugom i ne razumem zašto...

- To su njegove odluke – prekinula me je. – Hoće li sa tobom na fudbalsku utakmicu ili u bioskop ili na neki koncert ili bilo kuda... Mada sumnjam. Ja sam nešto drugo, mladiću.

- Vi ste nešto drugo?! – namerno sam to rekao sa velikom dozom nečega što je trebalo da izgleda kao iznenađenje.

- Da – potvrdila je ponovo krajnje mirno. – Ja sam nešto sasvim drugo. Ja sam žena, mladiću... I, svesna sam da ima na ovom svetu mnogo takvih kao što si ti...

- Ali, vi me ne poznajete – rekao sam, pomalo očajnički. - Ne. Ali znam da me nisi gledao one noći, i da me nisi tražio po Balkanskoj

onog dana, tek da me vidiš... Znam šta tebi treba. Znam za čime žudiš i o čemu sanjaš i zašto ne spavaš... I, onda, učinilo ti se da sam ja zgodna da zadovoljim tvoje potrebe. Sad, ukoliko potrošiš više vremena na mene, utoliko ću ti biti draži plen... Nemoj da odmahuješ glavom. Tebi je dvadeseta,


August 16, 2008

dvadeset prva ili druga... Meni je trideset treća. Ne samo zbog toga, nas dvoje smo dva različita sveta, mladiću.

- Razlika u godinama... – započeo sam nekakvu glupavu priču, a onda samog sebe ujeo za jezik i prekinuo. Samo sam se glupavo osmehivao.

- Ti studiraš, ne znam šta, i nije ni bitno... Ja šijem kape... I lovačke, kakve si tražio... Nisam ni upola obrazovana kao ti... Ali, ti snažno osećaš nešto što ne možeš da objasniš ni samom sebi, prema meni. Vidi, mladiću... To tvoje odmahivanje glavom ne vodi nikuda. Ja sam došla da porazgovaramo kao odrasli ljudi, ako si takav. I ne želim da lažem ni sebe ni tebe... To malo milovanja između mene i tebe može da prija i meni i tebi, ali, zaboga, ni u ludilu ne može da potraje... Meni nije stalo do površnih i kratkih veza sa muškarcima. Imala sam jednu takvu i više ne bih, nikako. Naučila sam da se kontrolišem. Tebi bi trebalo da bude jasno da me ne viđaš, koliko bi ti bilo milo, samo zato što meni nije stalo da viđam bilo koga, uključujući i tebe...

- Bojim se da ste pogrešno shvatili – opet sam zavapio. - Ne. Nisam pogrešno shvatila – rekla je ponovo savršeno mirno. Bez

uzbuđenja. – Svesna sam da izgledam tako da se neki muškarci prosto «zalepe» za moj izgled... Kao i ti. To kako ja izgledam su, u stvari, geni mojih roditelja i ja tu ništa ne mogu, a i neću da menjam. Meni je dovoljno... Međutim, moja iskustva sa muškarcima, ma koliko kratka i, u svakom slučaju nedovoljna za ženu mojih godina, naučila su me koječemu... Ne uzmi mi za zlo, ali između tebe i mene ne može biti ništa.

U tom trenutku ona mi je bila privlačnija nego ikad. Tako smirena, tako spokojna, kao da je ništa neće i ne može poremetiti iz nekog njenog mira i sigurnosti. Rečima me je odbijala, ali mi se činilo da me njeno telo poziva u zagrljaj i u jednom vrlo kratkom trenutku sam pomislio da treba da napravim ta dva koraka prema njoj i da je zagrlim i poljubim, ne bih li joj nedvosmisleno stavio do znanja da sam zaljubljen baš u nju, ako se sve to moglo nazvati zaljubljenošću. No, taj poriv me je napustio još hitrije nego što me je uhvatio i samo sam stajao ne uspevajući da smislim šta da joj kažem na njene izjave...

- Razumem... – izgovorio sam konačno, ali me to nije nateralo da se okrenem i pođem. Prosto sam osećao toplinu njene kože i to je bilo prijatno.

- Možda i razumeš – rekla je ona. – Možda si čak i iskren, donekle... Bilo bi mnogo iskrenije da kažeš da želiš mene, svu.

«Svu»! Ta reč me zabole u ušima. Ona je i dalje stajala ispred mene, nekako u odbrambenoj pozi, sa rukama prekrštenim na grudima. Pomislio sam da se ona, u stvari, boji da se ne prepusti... Pomislio sam – žena, toliko godina sama, bez muškarca i sada je otkrila da se neko interesuje za nju, kao ženu, i ona se brani od sopstvenih osećaja, ne od mene.

- U stvari... – izgovorio sam vrlo tiho. – To je tačno. - Šta? – upitala je, za nijansu življe. - To – rekoh. – To... Da ja želim tebe. Želim da te upoznam. Želim da te grlim. - Pošteno – izgovorila je ona, ni za dlaku uznemirenija. Naglo je spustila ruke

niz telo. – Sad smo raščistili neke stvari, mladiću. Laku noć!


August 16, 2008

Okrenula se i odlebdela prema svom stanu, ne osvrćući se, ostavljajući me. Zabezeknutog. Nisam imao pojma šta smo to raščistili, osim ako nije imala na umu činjenicu da mi je stavila do znanja da me ona interesuje i da me je odbila. Činilo mi se definitivno. Otišao sam u svoj stan... I opet nisam mogao da zaspem.

Prirodno, nisam prestao da mislim na nju. I, kad god sam bio u stanu virkao sam kroz prozor ne bih li je opet ugledao, ali ona kao da je ostala sasvim dosledna svojoj nevidljivosti. Nisam više viđao ni dečaka...

I, tako je prošlo još više od mesec dana. Ja sam se bavio fakultetom, vežbama, seminarima, učenjem. Ali, nisam zaboravljao Smilju i ponekad bih hvatao samog sebe kako zamišljam da se srećemo pod nekim drugim okolnostima, bez njenog sina, bez mog fakulteta, recimo usred leta, na nekoj usamljenoj plaži, recimo, ili bilo kako... Puste fantazije!

Jedne večeri sam se vratio kasno sa neke žurke na kojoj sam popio dve boce piva i uživao u jalovoj priči o globalizmu sa dvojicom kolega sa fakulteta. Devojke, koje su se muvale po prostoriji nisu bile vredne pažnje. I mirisale su prejako na nekakve glupe, turske parfeme, od čega me je zabolela glava... Pre nego što sam ušao u stan otišao sam na česmu u dvorištu i umio se. Voda je bila hladna. Uopšte, bilo je prilično hladno i nebo je bilo prepuno oblaka, ali onih beskišnih, jalovih. Ušao sam u stan, oprao zube, pogledao, sa neviđenom lenjošću, udžbenike, koji su stajali na malom stolu pored kreveta i svukao košulju... U tom trenutku je neko pokucao na vrata. Pogledao sam na časovnik – bilo je pola dva, gotovo jutro... Prišao sam vratima i otvorio ih tek toliko da mogu da vidim ko je.

- Ja sam – rekla je Smilja. Bila je vrlo uredno počešljana i stiskala je oko sebe neku vrstu kućne haljine.

- Uđi – rekao sam, ne znajući šta drugo treba da kažem, i on a je ušla u moj stan.

Stajala je pored vrata, još uvek stiskajući onu haljinu oko sebe, iako u stanu nije bilo hladno. Gledala me je u oči, kao da želi da otkrije po mom pogledu šta mislim. Još gore – kao da mi je čitala misli...

- O čemu se radi? – upitao sam, udišući njen miris. Mirisala je na sveže kupanje. Na sapun od lavande.

- Molim te... – rekla je tiho. – Ugasi svetlo i ćuti.

Ugasio sam svetlo. I ćutao sam, privikavajući se na tamu. Jedna jadna sijalica na stubu u dvorištu osvetlila nas je. Nju prvo... Opustila je ruke niz telo. Haljina se otvorila i pokazala mi da ima samo grudnjak i gaćice. Ništa drugo. Mislim da sam u tom času imao šta da kažem ili barem upitam, ali sam ćutao. Zanesen. Ona mi je prišla i osetio sam njene male, meke dlanove na potiljku. Morala je da se uspravi na prste da dohvati usnama moje usne. Pokrenuo sam ruke želeći i ja nju da zagrlim, ali ih je ona odbila... Zatim me je gurnula, lako, prema krevetu.

- Ćuti – šapnula je. – I ne dodiruj me!


August 16, 2008

Nisam je dodirivao. Svukla me je, mučeći se malo sa dugmićima na pantalonama. Neko vreme sam stajao i ljubili smo se, bez dodatnih dodira, što me je činilo nervoznim, ja u gaćicama, ona u grudnjaku i gaćicama. Potom smo legli. Ja na leđa...

- Raširi ruke i ne čini ništa – rekla je i brzo dodala šapatom: - Molim te!

Poslušao sam je i gledao kako se sva trese od strasti, sklapa oči i oblizuje usne. Tiho, bez glasa, bez najmanjeg jauka, bešumno, kao da je na mene legla nekakva laka breza koja samo nečujno šušti u tami, od čega sav rastem i širim se, sve dok ne obuhvatim sve... I to dvorište sa česmom i svoj i Smiljin stan i njen i svoj ceo život i fakultet i Beograd i svoj rodni grad i sve šumarke i brda na putu od zavičaja do Beograda... Bojao sam se da otvorim oči i da ne shvatim da Smilja nije tu. No, ona je bila tu, tiha, kao svečana... Samo se čulo njeno disanje, u početku duboko i sporo, kasnije sve brže, nekako ushićeno... Kao zvuk veoma tihog voza koji prolazi kroz sve te krajeve koje je moja duša raskririla preko svega.

- Znaš... – šaputala je kasnije, samo ležeći preko mene kao preko velikog jastuka, gotovo nepomična. – Njegov otac. Otac mog sina... On me je silovao. Ali, bilo je to u nekom drugom gradu, negde daleko... I, nisam poželela muškarca, dok se ti nisi pojavio u dvorištu. Znala sam da ćeš biti moj... Na kratko. Samo za jednu noć.

- Kako to «samo za jednu noć»?! – upitao sam, takođe šapatom. - Samo noćas – izgovorila je ubeđeno, samouvereno, kao da izriče presudu. –

Samo za noćas. Jer, više ti neću dolaziti. Ni ti ne smeš da me tražiš. Ne smeš da mi priđeš. Ovo je bilo samo sad i nikad više.

Nisam mogao da razumem to «samo sad i nikad više». U tom trenutku nisam razumeo ni zašto je došla, ni zašto smo baš tada vodili ljubav, ni zašto me je grlila kao da grli prvi put... Ništa nisam razumeo...

Nikada je posle nisam ni video... Godinu dana kasnije preselio sam se u studentski dom i samo ponekad prolazio ulicom sa tim dvorištem i dvorišnom česmom... Ali, ostala je, eto, uspomena... Ne jedna od mnogih. Jedna.

17 TRI STOTINE METARA

August 16, 2008

TRI STOTINE METARA Tumarao je pre nego što je ušao u prodavnicu, kupio mleko, koje je veštačka plavuša za blagajnom spustila u tanku, plastičnu kesu, i onda je izašao, zastao tek da zapali cigaretu, a onda nastavio prema stanu, tri stotine metara dalje...

Imao je pedeset osam godina i već tri godine je bio penzioner. Bivši novinar, svojevremeno čak i dobar novinar, sada je živeo u stanu svog oca, devedesettrogodišnjeg bivšeg oficira, džangrizavog i mušičavog preko svake mere. Posle četiri braka, dvoje dece i karijere koja je pamtila više padova nego uzleta, sada je bio sam, sa starim, izlapelim ocem za vratom i penzijom koja nikako nije stizala da pokrije vrlo skromne potrebe. Koračao je sporo, veoma sporo, a nebo se smračivalo i spremala se kiša. Mučile su ga uspomene. Fizički. Osećao je bol u grudima i još jači bol u želucu od njih...

Uspomena na Goricu. Prva uspomena na ženu... U stvari, devojčicu, prerano sazrelu, sa kojom se krio po parkovima rodnog grada i, sav zajapuren i izbezumljen od takvih otkrića, dodirivao njene grudi i butine, što je posle ostavljalo rumen trag na njegovim dlanovima. Tih nekoliko nedelja otkrivanja ženskih čari, koje nikada nije razumeo, niti pokušavao da razume. Znao je da je ona, mnogo kasnije, postala ugledna supruga nekakvog lokalnog političara. Izrodila troje problematične dece i kasnije se topila u alkoholu. Uostalom, kao i on, u danima početka novinarske karijere...

Zatim Nevena. Bili su zajedno, u istom odelenju osnovne škole. U osmom razredu... Niska, neverovatno skladna, sa sivom kosom podšišanom u čuvenu paž-frizuru, koja joj je stajala bolno izazovno. Sećao se njenih pomalo krivih nogu u nekakvim mrežastim, tada modernim, čarapama, u večitoj mini-suknji, od koje ga je bolelo u zatiljku. I, sećao se svog straha od njenog pogleda, a imala je sive, mutne oči, koje kao da su znale neku tajnu koju nikada neće otkriti. I, sećao se one Nove godine kada ga je uhvatila samog, u školskom toaletu i poljubila ga, čestitajući mu – njen dah je mirisao na mentol-cigarete, a njen jezik je bio slastan i živahan, gotovo nestašan... Nikada posle mu nije prišla na taj način i pravila se da se u toaletu ništa nije dogodilo. Odselila se nekuda u svet, posle...

Milka, zatim, kći nekog poljoprivrednika iz okoline grada. Drugi razred gimnazije. Bože! Ona ga je, ko zna zašto, bolela najviše... Sa njom je izgubio nevinost. U liftu njene zgrade, gde je stanovala kod tetke. Pritisnuli su, jedne večeri, dok ju je pratio kući, dugme koje zaustavlja lift između spratova i, tako, stojeći, zadahtani, nespretni, brzi i zbunjeni svojom odvažnošću... Dva meseca


August 16, 2008

kasnije mu je, u jednoj bezazlenoj šetnji, rekla da se neće više viđati... Zašto? To mu nikada nije objasnila. Viđao ju je kasnije, čak i u vreme kada su već bili odrasli. Udala se za nekog taksistu i bila nesrećna...

Zastao je, prolazeći pored grupe devojčica koje su kretale u školu. Nije ih gledao. Nije se osvrnuo. Prošle su i on je ponovo žedno srknuo dim iz dogorele cigarete. Sećao se Slavice, ćerke direktora lokalne bolnice, odrasle u porodici intelektualaca, visoke devojke sa licem nimfe i pitomom dušom. Bio je zaljubljen u nju i sećao se da ju je jurio, pratio, sretao i gugutao nekakve ljubavne, tinejdžerske gluposti, prepune obećanja, sve dok se nije naslonila na njegovu kragnu, na izlazu iz kafića i priznala da joj se on odavno dopada. Tri godine kasnije dobio je pismo – poziv od njenog oca, koji ga je primio u kabinetu, u bolnici, i vrlo smireno razgovarao sa njim. Upozorio ga je da se ne igra i da bi najbolje bilo da sa njegovom ćerkom ne računa za budućnost. Sve se, tada, u njemu, pobunilo protiv toga, ali je sve i bilo završeno – Slavica je otišla na studije u London... Videli su se tri ili četiri puta posle toga, ali više nije bilo žara, ni ljubavi... Šta li je danas sa njom?

Zorana, onda, iz vremena studija i prvog alkohola, prvih članaka za novine, prvog osećanja da pripada profesiji od koje će mu ostati samo minimalna penzija i sećanja. Zorana, ćerka nekakvog zamenika direktora, nije se više sećao čega, sva patkasta, ali sa licem koje se predavalo i pre nego što bi joj prišao. Posećivali su okolna izletišta, potom hotele, potom stanove prijatelja. Išli su na putovanja, samo njih dvoje, po Evropi. Četiri godine. I celo to vreme on se pitao da li je ona njegova budućnost... Zaključio je, u neopreznom času, da nije i prekinuo vezu, verovatno pijan ili barem pripit. Sećao se njenih suza i sećao se njenog razumevanja. Odselila se u Grčku i tamo venčala za nekog vlasnika restorana, koji ju je varao, varao, varao... Toliko da je, pri jednoj poseti, kada su se ponovo sreli, otvoreno pozvala njega u svoju postelju, ali on je znao da je to osveta, a ne onaj odavno ugasli ljubavnički žar. Uostalom, tada je već bio u braku, sa Jasnom...

Sa Jasnom je počeo da se druži u kafani. Pili su zajedno, jeli zajedno, čak nekoliko nedelja spavali u istom stanu, u posebnim krevetima, zajedno. I, onda je njemu palo na pamet da bi bilo rešenje jedno neupadljivo, gotovo sakriveno venčanje, protiv čega su se njegovi roditelji grdno pobunili, ali nisu mu mogli ništa. Jasna se uvek pojavljivala sa novom bocom, kad bi u staroj ponestalo pića. Bila je sekretarica jedne od redakcija sa kojima je sarađivao i jedno vreme delila sa njim sve profesionalne izazove. Dece nisu imali, srećom... Ona je završila na klinici za lečenje bolesti zavisnosti, pre nego što su se i zvanično razveli, posle svih onih devojaka i žena, udatih žena, kroz čije je krevete protutnjao, ne ostavljajući nikakav trag, čak ni u sopstvenom sećanju.

Stao je ispred knjižare. Nekada je gladno zurio u izloge knjižara i ulazio i kupovao knjige i imao je u stanu veliku kolekciju, koja skuplja prašinu i ne služi više ničemu. Ni sada nije gledao u izlog. Samo je stajao... I sećao se njegove Japanke – Murasaki. Odavno je namerno, sistematski zaboravljajući detalje, izbrisao iz sećanja gotovo sve vezano za nju. Bila je nekakvim postdiplomskim studijama u Beogradu. Arhitektonskim postdiplomskim studijama. Upoznali su se na otvaranju neke izložbe na Ušću. Nije izgledala privlačno, ali joj se on toliko dopao

19 TRI STOTINE METARA

August 16, 2008

da su se našli već prvog dana poznanstva u zagrljaju, strasnom, koji je potrajao tri dana... Bilo je muke sa njom, pre svega zbog administracije, pa su jedva, dve godine kasnije, uspeli da se venčaju... Bilo je još više muke, godinu dana posle venčanja, da izdejstvuju razvod. Murasaki mu je ostala u sećanju kao nimfomanka. On je tada ostavljao alkohol i drmale su ga apstinentske krize i, uopšte, bio je sav zaguljen i smušen i taj razvod kao da mu je doneo olakšanje...

Godinu potom nije ni pogledao ništa žensko. Izlečio se od alkohola, izlečio se od žena i poverovao da je dovoljno zreo za ponašanje odraslog čoveka. U međuvremenu mu je umrla majka, ostavljajući mu gorak trag nečeg optužujućeg u umu. Onda je sreo Dušicu, dizajnerku i modnu kreatorku, ozbiljnu i, pomišljao je, tada, osobu sa obe noge na zemlji. Privukle su ga njene duge noge i lepo lice i smiren govor, kojim kao da je znala da objasni sve na svetu. Venčali su se posle šest meseci smirenog i strpljivog poznanstva, oboje verujući da je to ono pravo... Onda se rodila Mina, četiri godine potom i Miloš. Preselili su se na more, u jedno malo, zabačeno mesto, gde su živeli prilično spokojno sledećih desetak godina, ili petnaest... Više se nije dobro sećao – mešale su mu se neke stvari i pojave i ljudi u glavi... Razveli su se, takođe smireno, bez uzbuđenja i bez suvišnih reči, čak i bez svađe. Jednostavno su osetili da to više nije to, da ne uživaju čak ni u seksu, ni u razgovoru, ni u deljenju sitnih zaduženja... Čak ni u sopstvenoj deci više nisu mogli da uživaju zajedno. Dušica je bila vrlo posesivna i ambiciozna majka, on neverovatno popustljiv i sklon da zanemari disciplinu, koja je bila primarna kod njegove, tada, žene... Nju je posle viđao kada bi viđao i decu... Hvala Bogu, odrasli su pametni i sposobni da se o sebi staraju mnogo bolje nego što je on to ikada bio u stanju...

Imao je godina više nego što je bio spreman sebi da prizna kada je, već treći put razveden, sreo Miljušu, Ruskinju, bivšu pripadnicu nekog vojnog korpusa, koji se neko vreme, prošlo, na sreću, zabavljao po Avganistanu. Ali, u to vreme njega to nije zanimalo. On je bio očaran činjenicom da je još uvek u stanju da privuče žensku pažnju... Miljuša je bila raspuštenica već dva puta i imala je odraslog sina, dvadesetogodišnjaka, koji je već odavno brinuo sam o sebi, svirajući gitaru u nekakvom kafanskom orkestru. Miljuša je slikala i prodavala svoje slike, mada od obrazovanja nije imala više od dva razreda srednje škole. Miljuša je ličila na pravu Ruskinju – bujne grudi, obli bokovi, mišićave noge, natekle usne i krupne, plave oči... Ispostavilo se da ni on nije bio zarđao. Bar ne u postelji. Bar ne u trenucima strasti... Miljuša se, onda, razbolela i posle dva meseca neuspelog lečenja, umrla, mirno, tiho, kao da je nikada nije bilo, a on je ostavio njenu kuću, u kojoj su zajedno živeli, njenom sinu i otišao da živi kod oca.

Tada je nekako bio došao i red na nekakvu reorganizaciju u njegovoj redakciji. Pojavili su se novi vlasnici i ponudili mu penziju, umesto uredničkog mesta, procenjujući da neće moći da radi kao do tada. U početku se bunio, pregovarao i razgovarao, ali su mu novi vlasnici postavili uslov – ili penzija ili redovno mesto na birou rada. Ogorčen na sve, podneo je zahtev za penziju, ni ne sanjajući da će biti tako mala... Posle je tek bio ogorčen. Išao je gradom smračen i spreman da se pobije sa bilo kim... Onda se pogledao u ogledalo i video svoje zborano lice. Prebrojao zube koji mu nedostaju. Opipao svoje mlitave mišiće...


August 16, 2008

Dva meseca kasnije ga je pogodio infarkt. Mesec dana kasnije još jedan – zbog koga je proveo nekoliko nedelja u bolnici, ležeći u postelji tiho, ćutke, prebirući po uspomenama, tražeći greške koje je pravio u izborima, optužujući sebe za sve i svašta, tonući u sve dublju depresiju iz koje se uopšte nije izvukao... Vrativši se kući mogao je samo da podvuče crtu, postavi znak jednakosti – bio je gubitnik. Bio je veliki gubitnik u životu...

Ko zna odakle je našao snage da počne da piše nekakav roman, čiju je osmu verziju dorađivao tih dana, svestan da to nikada neće videti ukoričeno, u izlogu neke knjižare...

Zastao je ponovo ispred zgrade u kojoj je živeo... Taj stan je dobio otac kada je otišao u penziju i, evo, živeo je u njemu – koliko godina... To mu je bilo strano, to brojanje godina... Dovoljno je bilo da prebroji svoje. Godine i uspomene. Začudo, nije nalazio ničega lepog u uspomenama. Uglavnom se sećao samo gorkih i ružnih stvari, onih zbog kojih je neko patio, najčešće on sam, ali i sve te njegove žene iz prošlosti... Progutao je tu gorčinu, osećajući kako se razliva po utrobi. Sada je trebalo da uđe u tu zgradu, otvori vrata i ugleda starca, koji mu je bio otac, koji ga gleda sa optužujućom pažnjom i pita da li je kupio mleko, koje posle nije pio. Sada je trebalo da uđe u stan i pregrmi susret sa starcem i uđe u svoj sobičak i sedne za pisaći sto i nastavi, ili ponovo počne, da piše...

Uzalud... Iz zgrade je izašla susetka... Raskošna, mlada, plavuša sa tim pegicama na licu, koje su joj davale izgled osobe mlađe nego što su joj godine govorile. Njena ramena bila su uspravna, široka, stabilna, obla i lepa. Znao je da ne nosi grudnjak, a ipak – grudi su joj stajale uspravno, kao spremne za ljubavnu bitku. Nazreo je i njene bradavice, ispod lake tkanine njene bluze. Pogled mu je, bez namere i bez neke posebne volje, skliznuo ka njenom struku, čvrstom i ravnom, struku gimnastičarke, ispod kojih su se sasvim lepo videli njeni bokovi, koji kao da su želeli mušku ruku... Ne njegovu! Zatim, noge... Duge, zategnute, noge koje su se završavale pitkim i živahnim stopalima, ženskim, sjajnim stopalima spremnim da pregaze svet, svemir...

Klimnuo je glavom na njen pozdrav ili na njen osmeh. Prošla je, ostavljajući neki od onih prolećnih mirisa iza sebe i on je najednom poželeo da se okrene i vidi je još jednom...

Kesa sa mlekom mu je ispala iz ruku. On je zaklopio oči. Iza sklopljenih kapaka je počelo da mu se vrti sve – i ono što je do pre sekunde gledao i ono što je bilo davno i ono što nikada nije bilo...

Našli su ga, nešto kasnije, sklupčanog, u dnu stepenica. Jedva je disao, kratko i užurbano, nadajući se da će to disanje prestati samo od sebe, bezbolno i lako... Ali, ono nije prestajalo.

21 SVETI PANTELEJMON

August 16, 2008

SVETI PANTELEJMON Tog leta su stigli ti studenti sa profesorima i počeli da nešto mere i kopaju, gore kod manastira, a šta su merili i kopali ne znam. Znam samo da je Bogoljub po ceo dan bivao sa njima na tom kopanju i vraćao se s večeri sav oznojen i nekako kao uzbuđen, a kad smo ga pitali gde je bio govorio bi da je bio sa arheolozima i da oni traže Svetog Pantelejmona. Sad, nikome nije bilo jasno kakvog to oni sveca traže gore kod manastira, kad celo selo slavi Svetog Đorđa od kako se uopšte zna za selo i niko nikada nije ni pominjao Svetog Pantelejmona, a sad su došli studenti sa profesorima da ga traže. Bogoljub nije znao da nam objasni o čemu se tu radi, a kako bi i znao kad je, jadničak, bio nepismen, iako je imao već sedamnaest godina. A, to je zbog te noge njegove, nesrećne – kad je bio još beba, njegova baba ga ponese na njivu sa ostalima, u povojima, i ostavi u hladovini, a dedovi su nekako taj dan svratili u zadrugu i isponapijali se piva, pa, kad su se vraćali nateraju volovska kola onuda i preko malog Bogoljuba i tu mu kola slome nogu... Posle je ispalo da smo ga kasno doneli u bolnicu, a imao je četiri operacije i opet mu je ta noga bila pet ili šest santimetara kraća, pa je ceo život nabadao na nju. Mada se, kasnije, izveštio i, da vidiš, mogao i da potrči...

Zbog toga nije ni išao u školu. A, kako će, sirotan, kad je škola osam kilometara daleko. Treba da se pešači, a njemu ta noga, eto, bangava. I reše da ga ostave kod kuće... Bio je vredan – da skoči i pripomogne kome god je trebalo... Sa stokom, nije bilo boljega, a na njivi, kad se okopava, prvi! Sad, nije naučio da kosi, ali to i nije mnogo važno. U licu lep, rumen, i rano je počeo da pušta brkove. Jedino, eto, ta noga... I, kad mu je bilo sedamnaest, u najboljim godinama, umeo je lepo i da se obuče, kao da je gradski dečko. E, baš tada su došli ti... Arheolozi.

Svi smo išli da ih vidimo, jer su oni bili tri i po meseca u selu, tražeći tog Svetog Pantelejmona. I ljudi i žene su ih videli – osam studenata i dva profesora, koji su se od studenata razlikovali samo po zboranim licima. Svi oni su bili obučeni, ili razgolićeni, na isti način. Kratke pantalone – čak i devojke. Majice sa kratkim rukavima... Takve stvari. Među njima su bile tri devojke, studentkinje. Jedna, sitna i sva brza i hitra, kao veverica. Druga, ružnjikava i kosata i večito nasmejana. Treća, visoka, lepa, plava, zgodna... E, Bogoljub kao da je nju izdvojio iz sve te grupe...

U stvari, Bogoljub ih je primetio tek drugi dan njihovog boravka u selu. A, oni su spavali pod šatorima, onim velikim, vojničkim. Bio je jedan šator za profesore, dva za studente i jedan za devojke, i svi šatori su bili smešteni gore kod manastira. Taj naš manastir je bio napušten već pedesetak godina i od zgrade su ostali, u


August 16, 2008

stvari, samo zidovi i ta mala crkvica pored napuštene zgrade, u kojoj su o Svetom Đorđu i preslavi, i za Uskrs i Božić, služili popovi iz grada, a jednom je i sam patrijarh bio, pre tridesetak godina. Sad, bili su tu ti arheolozi. Pod šatorima.

Bogoljub, tako nam je ispričao, je prolazio tim putem idući prema mlinu da se raspita nešto i onda je video prvo šatore... Govorio je, posle, da je u prvi mah mislio da se to vojska raširila pored manastira, kao što je znala ranije, ali kada se približio ugledao je prvo – nju! Visoku devojku, kratke kose i začuđenih, velikih očiju, u majici sa kratkim rukavima na kojoj je nešto pisalo, samo što Bogoljub nije znao šta piše, i u kratkim pantalonama, toliko kratkim da je Bogoljub pocrveneo videvši njene duge, lepe noge, bez malja i bez velikih mišića... Ni nalik na noge onih seljančica koje je Bogoljub već video, na potoku, kad su prale noge i prskale se međusobno.

- Dobar dan! – rekla je devojka i time toliko zbunila Bogoljuba da nije ni odgovorio, već se prosto okrenuo i otšepao odakle je i došao, sav crven u licu i posramljen u duši.

Predveče tog dana put ga je ponovo naneo pokraj manastira i Bogoljub je skupio svu snagu da priđe vatri, koju su dva studenta upravo palila ispred šatora. Tada se javio i rekao kako se zove. Studenti su ga častili pivom i cigaretama i svi su se smejali, ali tada nije video i visoku devojku, od koje je pobegao tog jutra. Ona je došla tek kasnije, kada je Bogoljub već popio dva piva, što mu je bilo dovoljno da ponovo pocrveni kada je ona stigla, sa nekakvim rančićem preko ramena i stala, raširenoh nogu ispred njega i kazala:

- Opet se srećemo, junače...

Tada je doznao da se ona zove Mirjana, ali nije doznao i da je najbolja studentkinja na godini, i sjajna odbojkašica (toliko sjajna da su je nagovarala dva kluba da zaigra profesionalno, ali ona je takve ponude odbila bez žaljenja). I piljio je u nju tako upadljivo da su to, prirodno, primetili i svi studenti, pa čak i jedan od profesora, koji se pridružio kada su kobasice, koje su pekli na žaru od vatre, počele da šire svoj miris naokolo. Taj profesor se čak i rukovao sa Bogoljubom, a kada je ovaj ponovio svoje ime, profesor je rekao:

- Mi ćemo te zvati Bogi.

Sutradan je Bogoljub poranio, nahranio i napojio stoku, a potom se izgubio, tražeći studente i profesore, koji su u to vreme još krmeljali pod šatorima. I, prva osoba koju su videli kad su izvirili iz šatora bio je njihov Bogi, koji je samo stajao, desetak koraka dalje od šatora, sa dve testije, sa dobrom i hladnom vodom sa Klenčinog izvora, koji je bio daleko od manastira najmanje tri kilometra. Kad su mu nazvali dobro jutro Bogoljub je prišao i jednostavno rekao:

- Doneo sam vam vode. Sa Klenčinog izvora. Ta je najbolja u kraju.

I zakoračio je da im da vodu, a onda se iz ženskog šatora pojavila Mirjana, sa peškirom u ruci i Bogoljub je klecnuo na onu nogu i umalo nije ispustio testije i prosuo vodu. Ipak im je vodu dao, a onda se hitro okrenuo i otišao, vrativši se


August 16, 2008

kući i tražeći sebi posla u nevreme. Smirio se tek u šljiviku iza kuće, sedeći u hladovini i nervozno pušeći. Kad su ga pitali zašto je nervozan samo je othuknuo u stranu – nije odgovorio ništa. Ipak, nije izdržao da u sumrak opet ne pođe do manastira...

Predveče se i inače na taj deo brda spusti uvek, leti, nekakva izmaglica, od velike bare ispod brda, pa je i te večeri bila, i Bogoljub se primicao manastiru uskim puteljkom koji je prolazio kroz stari manastirski jabučnjak (bile su, tada, jabuke rodile, onako sitne, nekalemljene, toliko da su se grane lomile). Onda je naglo skrenuo ka potoku, misleći da će, eto, opet ispasti da se nameće i misleći kako nije dobro došao u njihov mali logor pored manastira... I seo je na zemlju, vadeći kutiju sa cigaretama, stišavajući sopstveno disanje. Onda je, pričao je kasnije, čuo nekakvo grgoljenje i pljuskanje, ali nije čuo nikakav ljudski glas. I, govorio je, to ga je podsetilo na onu staru seosku priču o vilama daviteljkama, koje kao žive u tom potoku kod manastira. Ali, đavo mu nije davao mira, pa je krenuo, četvoronoške, prema tom grgoljenju i pljuskanju i zavukao se u neki grm, što je iznad potoka rastao na uzvišici...

Ono što je tog trenutka, u potoku ugledao, ličilo je Bogoljubu na san koji nikada nije i nikada neće sanjati. Uzdrhtao je celim telom i osetio kako mu se prsti i na rukama i na nogama naglo hlade... U potoku se kupala Mirjana, sasvim gola! Pod vrlo strmim zracima sunca sjaktale su senke na njenim butinama, igrajući se oko kolena. Ona je nekakvim lončetom zahvatala vodu i izlivala sebi na glavu i voda je skakutala po njenim mišićima, tako glatkim i tako bliskim. Dojke joj behu male, uspravne, čvrste i iznenađujuće tamne, za razliku od bedara, gde se lepo videla belina... I sve ostalo... Bogoljub je osećao sopstvene suze posmatrajući Mirjanu kako se saginje da ponovo napuni taj lončić, i grizao je sopstveni jezik da se ne bi odao, pokušavajući da natera sebe da nečujno otpuzi nazad, što dalje od te scene, ali sve što je uspevao bilo je da se grčevito drži za grane tog žbuna da se ne bi naglavačio u potok. I video je kako ona malim sapunom prelazi preko unutrašnje strane butina, a zatim opet iz onog malog lonca sliva vodu niz butine, isturajući kukove napred, a telo joj je bilo svo čvrsto i toplo...

Mirjana rastresa neveliku kosu i izlazi iz vode, nesvesna da bi bilo ko mogao da se skriva i posmatra je. Zatim se dugo, kao sa uživanjem, briše peškirom, temeljno, deo po deo tela, prst po prst... Zatim se oblači – gaćice, male, uske kao tračice, kratke pantalone i majicu... Potom sa pažnjom vraća sapunčić u nekakvu plastičnu kutijicu, istresa peškir, navlači japanke i gubi se, stazom koja vodi do manastira... A, Bogoljub, bez daha, lijući neshvatljive suze, ostaje u onom grmu iznad potoka, bled kao leš i sav uzdrhtao, kao u groznici, nemoćan da se pokrene...

Izvukao se iz tog gustiša kada je već bio potpuni mrak. Pipajući je sišao, promašivši stazu, sa brda i uputio se u selo, kući, klecajući još jače nego obično, svestan svoje šantave noge više nego ikada. Seo je u seno pored komšijske kuće i disao, samo disao, pokušavajući da u skučena najednom pluća ubaci što više vazduha, ali nikako nije uspevao u tome. Kući se vratio, još uvek bled, tek oko ponoći i legao u postelju bez večere, kao nikad do tada. Cele noći se prevrtao i grizao usne, da ne bi zastenjao od bola u grudima koji ga je raznosio na sve strane. Ujutru su ga budili da nahrani i napoji stoku, i onda otkrili da ima visoku


August 16, 2008

temperaturu, pa su mu kuvali čaj i pripremali kajganu za doručak, koji Bogoljub nije ni pogledao.

Sledećeg dana više nije imao visoku temperaturu, ali mu se videlo da je bolestan po velikim podočnjacima i bledilu u licu. Ipak, otišao je za stokom na pašnjak, ne govoreći ništa i ne odgovarajući na, za njega, nerazumljiva i nerazumna pitanja... Niko nije znao šta mu je bilo i zbog čega je bolovao. Pašnjak je bio na sasvim drugom kraju sela, daleko i od sela i od manastira, a kad je vratio stoku i napojio je, Bogoljub se u štali dobro umio, sapunom, obukao čistu košulju i pantalone i otišao, ćutke... Niko ga nije ni pitao kuda će. Svi su odnekud znali da ide u manastir...

Tog dana su arheolozi uspeli da pronađu temelje već vekovima srušene crkve Svetog Pantelejmona, pa su dve iskopine, koje su načinili, prekrili plastičnom folijom i zadovoljni urađenim spremali se za slavlje. Profesori su mobilnim telefonom obaveštavali kolege stručnjake i svoje prijatelje da su uspeli, Mirjana i jedan od njenih kolega su dobili zadatak da sroče pismo rukovodstvu arheološkog fakulteta i pismo za neke novinare, a ostali su seli u džip i otišli čak u grad, po piće i hranu... U takvom raspoloženju ih je zatekao i Bogoljub...

- Bogi, pronašli smo vašeg Svetog Pantelejmona – rekao mu je jedan student umesto pozdrava i pozvao ga da im se pridruži.

Bila je to prilika da Bogoljub prvi put u životu proba kavijar, koga su studenti jedva pronašli i u gradu, koji mu se nije svideo, ali ga je probao da ne ispadne kukavica pred Mirjanom, koja je sedela preko puta njega, oko velike vatre koju su zapalili. I, prvi put je pio viski, koji mu se svideo, ali je, budući povučen i skroman, odustao posle druge plastične čaše, jer mu se učinilo da će brzo izgubiti pamet ako nastavi sa tim viskijem, a to ne bi bilo dobro... Jer, Bogoljub je znao da bi pijan sigurno izrekao svu svoju ljubav i opčinjenost prema Mirjani, koju je sada imao priliku mirno da gleda, znajući šta krije ispod majice, preko koje je prebacila nekakav lagani džemper, i ispod (za tu priliku) crnih farmerki iz Rima...

Nije se zanosio da ga ona gleda, kao što je on gledao nju. Viski mu nije popio mozak, Znao je da je ona, iako tu, na dva metra od njega, u stvari, daleka, užasno daleka, nedohvatna i skliska kao jedna riba, koju je sanjao jedne noći, koja mu je stalno izmicala iz ruku i iz pogleda. Ali, uživao je gledajući Mirjanu kako se smeje i kako zabacuje glavu nekako ukoso, prema desnom ramenu, pri tom. U utrobi mu je kuvalo, pluća su mu se sužavala, ali on je sve to izdržavao, samo da bude još malo tu, u njenoj blizini. Kada se, te večeri, prilično kasno vratio u kuću svi su spavali i nikome nije mogao da kaže ono što je sledećeg jutra glasno objavio:

- Našli su Svetog Pantelejmona!

Sada se po celom selu prenela vest o tome da su arheolozi pronašli Svetog Pantelejmona i svako je hteo da vidi sve to i nekoliko dana su svi obilazili oko iskopina, čudeći se studentima i profesorima i još više se čudeći tim iskopinama. Jer, u plitkim jamama nije bilo ničega drugog do kamenja, doduše poređanog po nekakvom redu koji seljanima nije mogao biti jasan, ali arheolozi su tvrdili da su


August 16, 2008

baš to ostaci stare crkve Svetog Pantelejmona. Kada je veliko zanimanje utihnulo, kao što sve utihne i sasuši se vremenom, jedino je Bogoljub još ostao uz arheologe, odlazeći svakodnevno tamo, možda u nadi da će ponovo nabasati na golu Mirjanu, kojoj inače nije prilazio i nije započinjao razgovor sa njom, kao što je rado razgovarao sa ostalim studentima. Arheolozi su zaključili da taj radoznali mladić nije beskoristan – donosio im je mleko i sir iz sela, ponekad i poneku bocu rakije, zatim vodu u testijama i, uopšte, trudio se da im se nađe na pomoći. U selu su se obično raspitivali kog đavola Bogoljub traži oko manastira i šta tamo radi sa erheolozima, sve dok jednog dana, ispred zadruge sam Bogoljub nije objasnio grupi ljudi, koji su po običaju čučali i ispijali ko zna koje pivo po redu...

- Ljudi i Bog su hteli da ne idem u školu – govorio je Bogoljub, bez ljutnje, žaljena i gorčine. – Nepismen sam, evo, u sedmanaestoj godini... I, sad su došli ti studenti i ja sa njima tražim tog Svetog Pantelejmona kao da mi je on neko rođeni. Da barem jednom u životu budem koristan boljima od sebe i da barem jednom u životu osetim kako je to kada petnaest godina ideš u školu i znaš sve ono što ja niti znam niti bih mogao da naučim.

Mirjanu, naravno, nije pominjao. Ni sebi ni drugima. Ali, uvek, kada bi se našao sa arheolozima pogled bi mu bežao (od njega samog) i tražio visoka ramena Mirjanina, i njene sada potamnele mišice i njene duge butine, nazirući ponekad i njene grudi ispod majice, i njene oči koje pažljivo gledaju kako profesori nekakvom metlicom ili četkicom stružu sa kamenja ostatke nečega nevažnog, da bi im se ukazao lep, vidljivo rukom obrađen kamen do koga im je izgleda stalo... Provodeći tako sa njima dane primetio je da Mirjana zna da crta i to vrlo lepo, vrlo precizno, jer ju je gledao nekoliko puta kako sedi na zemlji, iznad iskopina sa velikim papirima i malom olovkom u ruci i iscrtava nekakve obrise i siluete, od čega na kraju ispadnu zidovi, i glavni i pregradni, i lepo može da se vidi da su to temelji nečega što su oni zvali Sveti Pantelejmon.

Usput, u razgovorima sa studentima, koji su ga konačno sasvim prihvatili (kao sebi ravnog) Bogoljub je doznao da je na tom mestu, u osmom veku (mada se on nije baš dobro snalazio sa vekovima), nekakav lokalni knez dao da se izgradi crkvica, i da ju je posvetio Svetom Pentelejmonu, i da su u desetom veku nekakva divlja plemena (Avari, kako su mu objašnjavali, ali on nije mogao da zamisli te Avare baš nikako) napala selo i popalili sve kuće i srušili i zapalili i tu crkvicu, u kojoj se, kako su pretpostavljali, nalazio nekakav prepis grčke Biblije iz šestog veka... U Bogoljubu su od te priče počeli da se mešaju vekovi i vremena, pa nije znao ni koliko godina sadrži jedan vek, a kamoli dvanaest, i jedino je znao da će uvek kada dođe na iskopine videti Mirjanu.

I tako, leto se bližilo kraju, a sa njim i dan kada će ti šatori kod manastira jednostavno nestati. Bogoljub je bio vrlo svestan toga i unapred je bio nesrećan što će za nekoliko dana Mirjana nestati, otići u Beograd, ispariti iz njegovog života. Ležeći svu noć budan, u postelji, počinjao je da žali samog sebe i svoju sudbinu, koja mu nije odredila da se školuje, makar tako sakat, i da jednog dana i on krene na neke iskopine, možda tražeći nekog svog Svetog Pantelejmona, a izjutra bi, u štali, zavrtao nogavicu i gledao svoju osakaćenu nogu kao da želi pogledom da je izleči.


August 16, 2008

Leto se igralo krajem avgusta – iz svežih jutara bi izrasli vreli dani i sve je bilo već žuto od te vrućine. Arheolozi su se polako pakovali. Pronašli su temelje onoga što su tražili i nadali se da će se naći nešto novca za nastavak istraživanja sledećeg leta. Prvi su otišli profesori, ostavljajući studentima da dignu šatore i spakuju sve... Iskopine behu ili delimično zatrpane zemljom ili prekrivene plastičnim folijama, čiji su krajevi bili zakucani u zemlju. Sve je govorilo da se bliži dan odlaska... Bogoljub tih dana nije odlazio u njihov mali logor. Kao da je izbegavao, mada bi mu svaki mišić zaigrao u telu, ako bi prošao makar i blizu staze koja je iz polja kretala ka manistiru. Opet su ga sustizale visoke temperature, s vremena na vreme, i nešto slično groznici, koju bi preboleo preko noći i izjutra opet išao za stokom ili u zadrugu...

Neki studenti već behu otišli. I, dogodilo se da baš Mirjana, jednog dana, upita glasno:

- Nešto nam nema Bogija ovih dana. Kao da ne želi da se oprostimo... - Valjda su stigli kukuruzi za berbu, pa ne može od posla – rekao je neko i na

tome je ostalo.

Poslednjeg petka u mesecu digoše i preostale šatore, po koje je došao nekakav kamionet iz grada, složiše svoje stvari u torbe i rančeve, obiđoše još jednom nalazište i potrpaše se u dva džipa, pa kretoše preko pašnjaka, da što pre stignu na asfalt, njima tako poznat i drag. Iza njih je bio veliki posao i svi oni su to znali i bili su tihi, kao svečani, misleći o svemu tome i osećajući da će, možda jednog dana, i oni tako, kao profesori, voditi grupu studenata na iskopavanja. Na sedištu suvozača, u drugom džipu, sedela je Mirjana zagledana u požuteo pašnjak ispred sebe...

Najednom, kao iznikao iz zemlje, ispred džipova se ukaza naherena Bogoljubova prilika. Samo je stajao gledajući suvim, unezverenim pogledom u vozila i držaći ruke sklopljene ispred sebe, kao da u njima ima nečega vrednog i dragocenog. Nije im mahao, iako je hteo i, kažem, samo je stajao tako... Prvi džip je prošao pored njega i on je krivio glavu ne bi li video koga ima u njemu, pa kad je utvrdio da u njemu nema Mirjane, odmah je skrenuo pogled na drugi džip. Koji se zaustavi!

Mirjana je izašla iz džipa i zakoračila prema Bogoljubu, ali on kao da je napravio mali korak unazad i zbunio ju je tim pokretom.

- Bogi, gde si ti ovih dana? – upitala je devojka. – Mislili smo da se oprostimo od tebe, a tebe nema...

- Imao sam neka... Tako... – mucao je Bogoljub, neodlučan. Rukama kao da je krio nešto.

- Dobro – rekla je Mirjana. – Zbogom, Bogoljube i hvala ti na svemu. Sinoć smo razgovarali o tebi i zaključili da si bio jedan od nas. U svemu si nam pomagao. Hvala ti!

- Ništa, ništa... – iscedio je nekakav slab osmejak iz sebe Bogoljub. Potom, kao otkačen sa lanca, priđe Mirjani brzim koracima i pruži sastavljene ruke prema njoj.


August 16, 2008

- Šta? – upita ona. - Ako ožedniš, usput, ili ako bi da se zasladiš... – reče Bogoljub i spusti u njene

raširene dlanove pregršt šumskih jagoda, crvenih kao krv i čvrstih.

Dugo je stajala Mirjana pored džipa, sa tim jagodama u rukama, gledajući kako Bogoljub šepa preko pašnjaka, ne osvrćući se, sve dok nije nestao u živici, pored neke njive. Onda je sela u džip i jagode, uz pomoć druga sa zadnjeg sedišta, smestila u nekakvu posudu. Ćutala je dosta dugo... Sve dok nisu izbili na asfalt, vozeći se prema gradu, i progovorila je tek kada su se našli na magistrali, u brzavajući prema Beogradu:

- Nije se pozdravio. Nije rekao «Zbogom»...

Tek kada je stigla kući, noseći ranac preko ramena i kutiju sa jagodama u ruci Mirjani je, naglo, kao grom iz vedrog neba, sinulo... I gledala je dugo u te jagode kao u nešto začarano, zbunjena i najednom, ko zna zbog čega, raznežena. Verovatno je po prvi put i razmišljala o Bogoljubu, njegovoj dobroti i spremnosti da im u svemu i svačemu pomaže, i njegovim redovnim posetama njihovom logoru... Jedan nepismeni seoski dečak, uz to sa jednom kraćom nogom, mislila je Mirjana, eto, učinio je sve ono što nikome drugom iz sela nije ni palo na pamet – držao je na okupu tu grupu studenata i sa velikom pažnjom bivao svedok njihovog istraživanja... «Ko zna da li bismo i našli Svetog Pantelejmona da nije bilo njega,» pomislila je.

A, nesrećnog Bogoljuba je bolest sustigla nekako čim su ti arheolozi otišli. Prvo se danima pretvarao da čuva stoku kod potoka, u stvari koristeći vreme da se sakrije ponovo u onaj grm na uzvišici, iznad mesta gde se Mirjana, nekad, kupala... I sedeo bi ili ležao u tom grmu, sklopljenih očiju, iza kojih se Mirjana ponovo i ponovo i ponovo kupala... Onda se jedne večeri nije vratio, pa su ga tražili i pronašli u nekakvoj međi, u teškoj groznici. Sutradan su zvali lekara, a posle dva dana Bogoljub je iz ambulante prebačen u bolnicu. Ništa nije govorio, samo je treptao na sve što se događalo oko njega i disao nekako kratko i žurno, kao da nema pluća, a još mu se diše...

Lekari u bolnici su pronašli nekakav tumor na levom plućnom krilu i nezainteresovano saopštili da će pokušati da mu produže život... Ne znam da li su pokušali, ali svakako nisu uspeli...

Bogoljub je umro, u bolnici, nepuna dva meseca posle onog dana sa divljim jagodama i Mirjanom, ispred džipa, na pašnjaku.


August 16, 2008

STOLICA ZA LJULJANJE I tako joj je prošao gotovo ceo život. U detinjstvu je čuvala krave, i muzla, i sirila sir, a onda joj je otac nestao, otišao nekuda i nikada više nije ništa čula o njemu, a majka – presvisla od muke i brige kako da ishrani petoro dece. Bila je najstarija i brinula je koliko je mogla o braći i sestrama, sve dok nisu poodrasli, posvršavali kakve takve škole i otišli, ostavljajući je samu, na tom imanjcu, koje je na kraju prodala, kupivši kućicu u gradu. Morala je priznati da je imala sreće – zaposlila se u staračkom domu, kao spremačica i ostala tu trideset pet godina, čisteći, peglajući, perući prljavu posteljinu i, sa neshvatljivim strpljenjem, trpeći svačiju volju i razne brbljarije. Uprava doma nije o njoj vodila previše računa, znajući da će uvek, čak i kad bi je uhvatio grip ili najobičnija prehlada, biti na poslu. Starci i starice su joj bili teški, ali ih je trpela, ćutala i, čim bi došla kući, uključivala svoj stari crno-beli televizor, koji bi se pre mogao nazvati old-tajmerom. I to je bilo sve... Sve do njenog šezdesetog rođendana, kada su je pozvali u upravu...

- Vreme ti je za penziju, Dostana – rekao je sekretar mirno, uzdahnuvši više iz navike nego iz razumevanja.

- Ne razumem – rekla je ona, uistinu ne razumevajući. Pa, smatrala je, bila je još u snazi, mogla je još da radi...

Umesto objašnjenja sekretar joj je pokazao knjigu Zakona o radu, u kojoj je pisalo da žene sa šezdeset godina života... I tako dalje... To ju je zateklo, zbunilo, oneraspoložilo, nateralo je da razmišlja, ali sve što je mogla da smisli stislo se u misao o tome da joj je život prošao! Nije se uplašila. Nije mislila o smrti niti bilo šta slično. Mislila je samo o samoći, na koju je samu sebe odavno osudila, i mislila je o jalovosti takvog života... Setila se braće i sestara. Javila im je da ide u penziju. Neki su tu vest prihvatili hladnije nego što je očekivala, valjda se bojeći da će ona sad krenuti da gostuje po familiji, kao neke, i da će morati da izigravaju dobre domaćine, što im nije bilo drago, pored njihovih poslova i obaveza. Neki su je odmah pozvali u goste... U goste... Ono što je ona, jednim delom duše, priželjkivala bio je poziv da živi sa nekom od sestara, ili braće. Biti gost negde – to nije baš zamišljala.

«Pa, onda... Stiglo me je,» mislila je, užasavajući se od samoće u starosti. A, opet, celog života bila je uglavnom sama, osim kad su joj sestrići dolazili, vrlo retko doduše, u goste. U mladosti je izigravala majku, posle je izigravala sluškinju, i sada je ostavljena sama sebi, sa penzijom, koja je trebala da počne da teče za dva meseca i pokušavala je da smisli nešto što bi joj ispunilo te buduće godine samoće i nerada. Međutim, po glavi su počele naglo da joj se motaju misli o prošlim

29 STOLICA ZA LJULJANJE

August 16, 2008

danima, nedeljama, mesecima, godinama... Uveče, ležući u postelju, odlazila bi daleko u prošlost, pokušavajući da prizove u sećanje majčin lik, ili očev, ili lik neke drugarice iz osnovne škole, lik svojih nastavnika, učiteljice, suseda... Teško joj je to išlo. Sva sećanja koja je htela da prizove kao da su se gubila u nečemu nalik magli, onoj tihoj, zimskoj, gustoj...

Na poslu je bilo kao i ranije. Dolazila bi na vreme, radila, odlazila kući i palila taj prastari televizor. Nikome tamo nije govorila o svojoj penziji. Uopšte, ponašala se kao da će ostati tu još sto godina, da je neće tek tako moći izbrisati iz uspomena. Možda je, odnekud, želela da je zapamte, možda i da pomisle da neće moći bez nje... Počeo je da je hvata strah da će, uskoro, biti samo uspomena, koja će u početku biti živahna, gotovo opipljiva, a onda će vremenom izbledeti, pretvoriti se u nejasan obris, a onda se rasplinuti kao duvanski dim na jutarnjem povetarcu.

Jednog jutra je ušla u sobu starog Bedevije, kako su ga zvali iz potaje, onog koji je uglavnom samo ćutao i šetao naokolo kao bez ikakvog cilja satima, ili je, takođe do u nedogled, sedeo u svojoj stolici za ljuljanje, pored prozora, praveći se da drema. Nikada joj se nije obratio. Nikada je nije pozdravio. Imao je osamdeset i pet godina, ali je bio prilično zdrav, pokretan i sa njim nije bilo muke kao sa onim bolesnim, džangrizavim starcima i staricama, koji su bili vezani za krevet i time okovani u sopstvenu usamljenost. Jedino što su svi po Domu smatrali da je nekakav čudak i niko se nije družio sa njim. Videvši ga tog jutra, Dostana je pomislila «Kako li je njemu?» i onda stala da sprema po malom kupatilu, da sklanja delove odeće, koju je starac uvek nemarno prebacivao preko naslona stolica, da briše mali sto i zateže posteljinu na krevetu... Bila se okrenula da krene iz sobe, kada je iza sebe začula miran, dubok glas, koji je natera da se ukoči:

- Čujem da ti je došao dan za penziju... - Molim?! – okrenula se prema njemu izbečena od iznenađenja. On nije čak ni

gledao u nju. - Nećemo se viđati, dakle – rekao je i ona jedva da je osetila da u tim rečima

ima nekakvog žaljenja ili bar nečega što je na to ličilo.

Zaustila je da nešto, bar, izgovori, ali najednom nije znala šta da mu kaže. Navikla da sve njih ne razdavaja, navikla da joj svi budu isti, navikla da nikome ne pruža svoja osećanja ili nekakav prijateljski nagoveštaj, sada je bila skoro uspaničena njegovim očiglednim pokušajem da začne nešto nalik na prijateljstvo. No, nije se dugo mučila sa samom sobom – on, konačno, samo odmahnu rukom. Kao da želi da kaže kako se uzalud trudio, i dalje gledajući kroz prozor... Kada se, kasnije u toku dana, ponovo vratila u njegovu sobu, njega nije bilo i samo je mogla kroz prozor da nazre tu suvu, malo povijenu figuru, među vrbama pored onog potoka koji je iznačavao granicu domskog zemljišta na jugu.

Pred kraj radnog vremena je učinila nešto što nikada ranije nije, niti joj je padalo na pamet – otišla je u arhivu i, pred zapanjenim službenicama, pronašla njegov dosije... Oskar Nađ, univerzitetski profesor književnosti, rodom iz Arpada, u Mađarskoj, sa domaćim državljanstvom, udovac sa tri sina... Njihove adrese su bile priložene – Australija, Kanada, Švedska... Zdravstveni karton mu je bio prilično uredan, u poređenju sa drugima. Bio je čak priložen i izveštaj nekakvog


August 16, 2008

psihijatra, u kome je pisalo da je delimično asocijalan, ali apsolutno bezopasan za okolinu, sa očuvanom memorijom i ostalim osobinama... Dostana se samo suvo zahvalila koleginicama i otišla posle toga.

Nikada ranije ni o jednom štićeniku nije znala kao sada o Oskaru. To ju je čudilo – šta je ona uopšte mogla da sazna, ili šta je morala, i kakve veze ima Oskar sa njom... Obratio joj se nekakvim bezazlenim rečima i to je bilo sve... Možda mu je naglo bilo do razgovora, što je u njegovom slučaju bilo ravno naučnoj fantastici?!

No, sutradan, čim je stigla na posao, pozvao ju je upravnik, što se inače događalo samo kada su neke krupne stvari bile aktuelne... Jednom ju je zvao uoči posete nekakve inostrane delegacije, da joj da detaljna uputstva. Drugi put kad je, pod zagonetnim okolnostima umrla jedna štićenica. Sad je bilo treći put... Kada je ušla u kancelariju upravnik se ponašao vrlo ljubazno. Ponudio ju je da sedne, ponudio joj je kafu. Potom se osmehnuo i počeo da govori, gurajući joj u ruke nekakav papir, ispisan redom za nju ne sasvim razumljivih paragrafa...

- To je mogućnost za tebe – objašnjavao je upravnik, ali ona kao da ga nije slušala, kao da su njegove reči dolazile iz ogromne daljine, jedva čujne. – I za njega, takođe...

Izašla je iz upravnikove kancelarije gotovo posrćući, sa tim papirom u rukama, ne shvatajući šta se i zašto se sve to događa. Jedva je razumela, barem u osnovi, ono što joj je upravnik govorio, i sada je samo htela da se smiri, da se sredi, da se koncentriše na samu sebe i da pokuša da odgonetne sve to... Koliko je razumela, stvar je bila u ponudi njihovog štićenika, Oskara Nađa, koja je podrazumevala neku vrstu zajedničkog života, sa otvorenom mogućnošću preuzimanja nasledstva... Od koga i za koga, to Dostana još nije mogla da razume. Zato je sela na jednu klupu ispred ulaza u Dom i dugo samo disala duboko, pre nego što se usudila da pokuša da rastumači te papire koje joj je u ruke ugurao upravnik...

Tek posle trećeg čitanja je shvatila – Bedevija, odnosno Oskar Nađ, joj je, putem tih papira, nudio brak! Uz to, pisalo je da bi svu njegovu, pokretnu i nepokretnu, imovinu nasledila ona, kao supruga, što bi bilo regulisano... I tako dalje... Osetila je kako crveni, zatim je osetila nekakvu hladnoću. I, trebalo joj je tri dana posle toga da smogne snage i ponovo uđe u Oskarovu sobu. Nije ga bilo. Znala je da je u jednoj od tih njegovih dugih šetnji, ali je stala na sredinu sobe osvrćući se naokolo, ne znajući ni sama šta radi. Konačno, kao da ju je ubola osa, kao da je pronašla razlog, pokrenu se naglo i izađe žurno, prolazeći hitro hodnicima, sve do izlaza, a onda kroz park i pored onog vrbaka pored potoka, idući svim onim stazama kojima je Oskar obično prolazio...

Pronašla ga je u hladovini starog hrasta, niže, u polju, kako sedi i po običaju bulji nekuda u daljinu, ćutke. Prišla je i stala na tri koraka od njega ne progovarajući. Čekala je da je on primeti. No, on je i dalje gledao u daljinu, ali je progovorio posle nekog vremena:

- Pretpostavljam da ti je upravnik objasnio... – rekao je. - Da – rekla je ona. – Upravnik... Ali, šta vi imate da kažete? Hoću da čujem

šta ste vi smislili!


August 16, 2008

- Vidi... – počeo je, još uvek ne gledajući u nju. – Meni je osamdeset i neka, tebi šezdeset i neka i nismo više mladi, mada mi se čini da smo oboje zdravi. Oboje smo proživeli dovoljno da možemo da kažemo da nam život nije otišao uludo. Meni je žena umrla pre dvadeset godina i, ako mi veruješ, nisam se nadao da ću doživeti ovoliko. Sinovi su mi se rasturili po svetu. Uostalom, ja sam i želeo da odu i negde, u nekoj drugoj zemlji, sami grade svoju budućnost. Ja sam se penzionisao, i bilo je nekako logično da dođem u dom. Od prvog dana sam te posmatrao i shvatio da si žena za poštovanje. Ali, ja jednostavno ne znam kako da ti objasnim zašto mi je uopšte palo na pamet...

- Vi to meni nudite brak, koliko sam razumela i upravnika i one papire?! – upitala je, još uvek iznenađena Dostana.

- U suštini, da! – rekao je Oskar i konačno je pogledao. Oči su mu bile savršeno mirne. – Mislim da nije red da, sad, kad su ti, eto, gotovo naredili da odeš u penziju... Nije u redu da budeš sama. A, meni je mog samovanja dosta. I, mislim da mogu da se družim s tobom, nekako... I, mislim da nećeš uludo baciti sve ono što sam napisao da ću ti ostaviti posle svoje smrti. Znaš, moji sinovi ne pokazuju interesovanje za to. I ne treba im. Imaju svoje. Stekli su. Mislim da možemo oboje da živimo bolje, ako budemo živeli zajedno. Bilo gde.

- Bilo gde?! – ona je pomislila da on želi da se useli u njen kućerak, u predgrađu. – Šta to znači?

- To znači da možeš da biraš... – rekao je. – Imam stan u Novom Sadu. Imam tu kao vikendicu, na Fruškoj Gori. Imam i kuću u Subotici, ali tamo su stanari... Međutim, ako...

- Ne – reče ona. – Ne.

Sada je na njega bio red da se iznenadi, što je pokazao spustivši obrve tek jedva primetno. Bio je zatečen njenim «ne»...

- Šta «ne»?! Kako «ne»?! – zagugutao je. Oskar Nađ je bio uzbuđen, iako to nikako nije hteo da pokaže, još manje da prizna.

- Neću ni u Novi Sad, ni u Suboticu, ni na Frušku Goru – izgovorila je Dostana kao da izdiše. – Neću ni ovde... Imam kućicu. U industrijskoj zoni.

On nije znao šta da kaže. On nije znao šta da misli. Ovo što je čuo uzličilo mu je na neku vrstu pristanka, ali ona nije izgovorila pristanak onako kako je on želeo. Bio je suviše star i iskusan da zna da neki zajednički život, koji joj je, eto, nudio ne može biti jednostavan. Ne samo zbog toga što dolaze iz različitih društvenih sredina, i ne zbog toga što su različitih obrazovanja, i ne zato što, u suštini, njih dvoje nikada nisu ni razgovarali, a poznaju se od kako je Oskar došao u Dom, već jednostavno zato što su kroz godine sticali različite navike, koje su se ukorenjivale, verovatno toliko da ih je bilo teško iskoreniti, što može lako biti uzrok nesporazuma i, možda, sukoba. On je predložio to što je predložio iz najbolje namere, ubeđen da bi mogli uistinu da funkcionišu zajedno neko vreme, sa namerom da olakša sebi starost i da ispuni toj ženi more vremena koje se nalazilo pred njom... Sad, jednostavno nije znao na čemu je,

- Znači li to da ti pristaješ? – upitao je, istim glasom, gledajući je, njoj se činilo, krajnje hladnokrvno.


August 16, 2008

- Ne znam... – odgovori ona i to je bio vrlo iskren odgovor.

Mučila su je mnoga pitanja. Vrlo praktična pitanja, u stvari. Da li je trebalo da se venčaju pre svega? Da li će se odseliti iz doma odmah posle venčanja? Očekuje li on, možda, seks... Ona je stajala ispred njega, a noge su joj lagano odumirale i uopšte nije bila sigurna da može da se pomeri. On ju je gledao, sa jedva primetnim iznenađenjem u pogledu, iščekujući da čuje njen pristanak... Nije očekivao da se ona oduševi takvim predlogom i znao je da će izazvati strah u njoj, ali je imao predosećaj da sve to može da ispadne dobro na kraju i nadao se da ona barem klimne glavom. Umesto toga su oboje sada ćutali neko vreme.

- U stvari... Zašto da ne?! – progovorila je ona posle izvesnog vremena, i pokrenula se i sela pored njega ispod hrasta. Nisu se dodirivali. – Imam neka pitanja...

Tako su, u stvari, počeli razgovor, koji je iznenadio oboje. Njega, jer je najednom doznao da Dostana zaista može da govori logične stvari, pametne, i da raspolaže sa velikim rečnikom, po njemu neprimerenom nekome ko ima samo osnovnu školu. Nju, jer se suočila sa iznenađujućom istinom da je taj čovek ne samo dobronameran, već vrlo razuman, popustljiv u nekim stvarima i sklon kompromisima. Iza oboje je stajalo ogromno životno iskustvo, različito po poreklu, ali, u osnovi, isto po rezultatima. I sada su mogli da razgovaraju gotovo ravnopravno... Ona je doznala da on želi da se venčaju, ne zbog seksa – oboje su se čak i nasmejali kada je o tome bilo reči – već čisto zbog administrativnih razloga, i da mu je sasvim svejedno gde će živeti, samo da to ne bude u Domu...

- Dosta mi je Doma – govorio je on. – Ovde čovek nema sa kim ni razgovarati.

Ostali su da sede, tu pod hrastom, sve dok sunce već nije počelo da zapada iza dalekih brda, i kada su to primetili najednom shvatiše da su razgovarali, vrlo živahno, duže od tri časa. Istini za volju, Dostana nije nikada ranije toliko razgovarala sa nekim, a Oskar je u Domu bio poznat po ćutljivosti i činjenica da su toliko dugo razgovarali, ne o praznjikavim stvarima, već o stvarima od koje su nameravali da izgrade kakvu takvu budućnost, zaprepastila je oboje. No, nisu se usuđivali da govore o tome, da ne bi otkrili svoje oduševljenje. U svakom slučaju Oskar se vratio u svoju sobu u Domu sa osmehom na licu i nekako zamišljen i samom sebi je ličio na onog davnog gimnazijalca koji se zaljubljen vraća kući sa prvog viđenja sa...

Dostana je otišla kući, sva smetena i nekako trapava. Kroz glavu su joj prolazile svakakve misli... Taj čovek joj se vrlo dopao. Uostalom, stari profesor je, u suštini, bio šarmer, inače sigurno ne bi bio profesor univerziteta. Ali, njegovi pogledi na život i na budućnost su u njoj ostavili dubok utisak, pravi trag – za kojim se činilo vredno ići... Da li bilo kuda?! Dobro, dogovorili su se za venčanje i dogovorili su se da neće još dugo razgovarati ni o kakvom seksu – ona se setno setila kako se on zvonko nasmejao kada ga je to pitala – i dogovorili su se da veoma pažljivo procenjuju jedno drugo i navike i jednog i drugog, ne bi li uočili ponešto što im se ne dopada, i da bi posle, kroz razgovor, pokušali da isprave stvari i pronađu kompromis. Ali, još uvek je ostalo otvoreno pitanje – gde će


August 16, 2008

živeti! Od čega – to je bilo sasvim jasno... Ona će imati penziju, on već ima penziju, a osim toga ima i u banci nekakvih deviza...

Narednih dana Dostana je nekako oprezno obilazila oko Oskarove sobe, ustežući se da ga sretne. Mislila je da je taj razgovor ispod hrasta možda bio samo slučajnost. I Oskar je imao nameru da pusti Dostanu da dobro razmisli, pre svega šta je trebalo da se dogodi, i namerno nije insistirao na susretu. Uostalom, ona je imala dovoljno posla – te stvari sa penzijom su podrazumevale mnogo sakupljanja dokumenata i takvih stvari, i ona je bila zadovoljna što je on pušta da se sa svim tim izbori sama.

Konačno, možda nedelju dana pre nego što će osvanuti dan kada Dostana više neće biti zaposlena, već penzionerka, Oskar se, naglo nekako, pojavio u prostorijama osoblja Doma, gde je Dostana pila kafu, po običaju sama. Nije bila iznenađena što ga vidi, ali je bila obradovana. Osmehnuli su se jedno drugom umesto pozdrava i – nastavili onaj razgovor koji su započeli ispod hrasta...

- Znaš, odlučio sam da ne obaveštavam svoju decu o svemu ovome. Jedino sam spreman da im kažem da ću se odseliti iz Doma – rekao je Oskar. – Samo je pitanje gde ću biti...

- Ni ja neću govoriti ništa braći i sestrama – rekla je spremno Dostana. – A, što se tiče «gde»... To još ne znam. Možda negde na moru?!

Ta ideja se svidela Oskaru. Trebalo mu je dva dana da smisli kako to da ostvari i onda su se ponovo sreli i on joj je objasnio da je spreman da proda tu kuću u Subotici, pa onda da kupi nešto, manje, na moru i – mogu živeti tamo, ako ona želi. Ona je, posle nekoliko dana, u stvari, dan uoči odlaska u penziju, odlučila da proda svoj kućerak i uključi se u tu kupovinu «nečega manjeg» na moru... Tako su, eto, rešili gde će da žive i počeli da brinu o datumima, o venčanju...

Veče uoči odlaska u penziju, kako je upravnik odlučio, Dostani je osoblje priredilo svečanu večeru. Kičastu i bučnu. Večeru koju su neki iskoristili da popiju previše, na račun Doma, a neki drugi da jednostavno ne dođu. Uglavnom, poklonili su joj televizor u boji, držali nekakve sindikalne govore, i nisu žalili što ona odlazi. Nije ni ona žalila. Jedva je čekala da se sve to završi i da krene kući. A kući ju je odvezao svojim automobilom lično upravnik i još joj je pomogao da unese televizor u stan i rukovao se nekako svečano, odlazeći. Dostana se samo pitala šta bi Oskar rekao na sve to...

Te noći je Oskara izdalo srce. Težak infarkt ga je pogodio u trenutku kada se bavio po kupatilu, spremajući se u postelju, osluškujući nekakvu muziku iz trpezarije, gde su Dostanu ispraćali u penziju. Srušio se bez svesti na pločice i pronašli su ga tek kasno ujutru, kada je nova spremačica došla da mu sredi sobu. Uspaničena devojka je obavestila glavnu sestru, ova upravnika i tek je upravnik pozvao lekara, koji je ustanovio da je Oskar još uvek živ, ali da je neophodno da se prebaci u bolnicu. U bolnicu je stigao tek oko podne i lekari su mogli samo da ga smeste u postelju urgentnog centra. Kada su videli da ima preko osamdeset godina i nekakvu istoriju blagih srčanih mana, odlučili su da čekaju...


August 16, 2008

I, tako, Oskar Nađ je umro ne dolazeći svesti, drugi dan po dolasku u bolnicu. Obavestili su upravnika. Upravnik je obavestio Oskarovu decu. Nije mu palo na pamet da obavesti i Dostanu, koja je, dan posle njegove smrti, došla u Dom da se sretne sa Oskarom. Vest ju je šokirala. Sedela je dugo na nekoj klupi, u hodniku, ispred Oskarove sobe, koju su sada praznili da bi u nju smestili nekog drugog. Iznosili su stvari, ćutke, i prolazili pored Dostane, onemele i u grču. Tek kada je ugledala jednog od bolničara kako iznosi Oskarovu stolicu za ljuljanje Dostana se pomeri. Gledala je kako čovek odlazi niz hodnik, noseći tu stolicu i jedva je naterala sebe da ustane, a onda je potrčala za njim...

- Gde nosiš tu stolicu? – upitala je izgovarajući reči kroz stisnuto grlo. - Ne znam... – glasio je odgovor. – To je on kupio. Nije domska stolica.

Smestiću je u magacin...

Dostana je znala da se i ranije događalo, kad bi neko umro i ostavio nešto svojih stvari da su te stvari bivale smeštene u magacin, pa, posle, ako bi neko od naslednika hteo da nosi... Ako niko nije hteo da nosi takve stvari, ponekad su poklanjane nekome od osoblja. Ona nikada nije uzela ništa, čak i kad su joj nudili. Međutim, sada je to bila Oskarova stolica za ljuljanje...

Pustila je tog čoveka da odnese stolicu u magacin. Okrenula se i otišla kod upravnika, koji je imao neke goste, pa nije mogao odmah da je primi. I, čekala je gotovo pun čas. Kada je konačno upravnik mogao da je primi ispred sebe je video uplakanu ženu, koja je izgledala kao da je tog časa izgubila nekog veoma bliskog. Dostana nije ni primetila kad je počela da plače...

Kroz suze je molila da dobije tu stolicu, za koju je znala da ju je Oskar kupio, i znala je kad ju je kupio, i znala je da niko neće doći da je uzme. Njoj je značila. Njoj je mnogo značila... Upravnik je prvo rekao da mora da proveri, a posle ju je dugo tapšao po ramenu i onda, na kraju, rekao da može da nosi stolicu, ako joj toliko znači, a da će se on snaći...

Dostana je prestala da plače tek kada je taksijem stigla kući. Sa stolicom.

I tako joj je prošao gotovo ceo život. U detinjstvu je čuvala krave, i muzla, i sirila sir, a sada je samo sedela u toj stolici za ljuljanje, ispred televizora u boji, ponekad plakala, ponekad se malo ljuljala, jela sve neredovnije, zanemarivši samu sebe odlučnije i sudbonosnije nego što bi to bilo ko mogao da primeti.

Žalila je. Žalila je za Oskarom. Žalila je za samom sobom. Žalila je najviše, i sasvim neutešno, za tih nekoliko dana, koliko je poznavala Oskara, i za tom ludom prilikom da doživi kraj kao udata žena, u nekom apartmanu, na dalekom moru, uz miris borovine i maslina, gde bi je udarci talasa o šljunak na plaži uspavljivali svake večeri, a ona bi mogla da spusti ruku na njegovu i da uzdahne, zadovoljna i srećna... Po prvi put u životu!

35 KIŠA U BALKANSKOJ ULICI

August 16, 2008

KIŠA U BALKANSKOJ ULICI Da nije bilo tog polomljenog kišobrana, ko zna da li bi iko doznao to što je doznao...

Milica je bila ono što bi većina njenih sugrađana mogli nazvati – dobrim detetom. Jedinica iz porodice službenika banke, sada u penziji, i majke, vredne domaćice, potajno odane lakom alkoholu, bila je u detinjstvu ljubimica celokupne rodbine, uglavnom zbog toga što je majka dozvoljavala da joj poraste duga, plava, kovrdžava kosa. Kasnije je uredno, kao dobar ili vrlo dobar đak, završila prvo osnovnu, pa ekonomsku školu i, konačno, ekonomski fakultet, koji joj je bio najbliži, jer su stanovali u Balkanskoj ulici, u Beogradu. Dobro, to studiranje joj u početku nije baš išlo, ali je, negde na drugoj godini, naglo počela vredno da uči, kloneći se bilo kakvog društva i jalovih izlazaka, i, dok trepneš, Milica je u rukama držala diplomu. Posao je našla lakše nego što se iko nadao, i to bez ikakve pomoći oca, koji se tih dana bio razleteo po Beogradu, tražeći preko starih prijatelja i poznanika nekakvu pomoć, e da bi se Milica zaposlila. No, ona je sve iznenadila kada je jednog dana, za ručkom, mirno izjavila:

- Juče sam se zaposlila i od ponedeljka idem na posao.

Majka ju je samo poljubila i malo pomilovala, ali je zato otac bio prepun pitanja, jer je bio zapanjen i, činilo mu se, prevaren... Zar on da ne zna da je i Milica tražila, i, eto, pronašla posao, a njegova trka po gradu i silne molbe i preklinjanja nisu značile ništa? Tako su doznali da je Milica konkurisala za mesto asistenta direktora jedne reklamne agencije, i to filijale neke čuvene američke kuće, i nekako ubrzo posle toga bila pozvana na razgovor i, onda, jednostavno primljena. Njena plata je daleko prevazilazila snove njenih roditelja, mada se njoj samoj činilo da nije suviše velika. Njen posao, kako se ispostavilo, bio je uglavnom da izgleda uredno i lepo, da se osmehuje na sve što direktor kaže, da vodi zabeleške sa sastanaka, odgovara na telefon i bude prisutna na svim sastancima sa klijentima. Ništa strašno ni naporno. Naprotiv.

Ono što se i Milici i njenim roditeljima učinilo strašno i naporno bila je njena odluka da se odseli. Rekla je da joj je firma ustupila stan i da ona želi da živi malo sama, bez roditelja, ali je naišla na očajničko protivljenje roditelja...

- Zašto?! Imaš ovde sav komfor, dete. Ovaj stan ćeš ti naslediti, zaboga! Mi ti se ni u šta ne mešamo. Imaš slobodu da odeš i vratiš se kad ti je volja... Pa, ti si naše jedino dete!


August 16, 2008

Danima, kasnije i nedeljama, konačno i mesecima je trajalo to natezanje. Milica je, kao dobro vaspitano dete, zaista želela neku vrstu blagoslova roditelja za to preseljenje i zato se toliko borila. Verovatno bi se sve produžilo na godinu, da nije došla ta tetka, majčina sestra, u goste, pa kada je osetila i čula o čemu se radi, postala Milicin prvi i najveći i odsudni saveznik. Na kraju, negde pred Novu godinu, Milica je spakovala svoje stvari i preselila se na Novi Beograd, u stan koji joj je firma dala na upotrebu, na trećem spratu iznad same agencije...

E, tada su počele da padaju kiše. Duge, uporne, tek kratko prekidajući svoje dobovanje po krovovima grada, da bi podsetila stanovnike da još uvek postoji neka slaba šansa za malo suvog vremena. I, trajala je od decembra do marta, bez dužeg prekida, slivajući se Balkanskom ulicom ponekad u potocima.

Milica je, naravno, posećivala roditelje. Obično oko pet posle podne, normalno ne svakog dana, zazvonilo bi na vratima i kada bi se otvorila ulazila je Milica, nikada praznih ruku – ako nije mogla ništa drugo donosila bi im olovke ili kalendare... I ocu i majci je u početku sve to bilo krajnje čudno i gotovo neprirodno – njihovo rođeno i jedino dete im dolazi u goste! Međutim, posle su se navikli, kao i na kišu. Majka je dva puta bila u Milicinom stanu, diveći se nameštaju – uvoz iz Italije – i još više se diveći urednosti koja je vladala od ulaznih vrata pa do balkona. Nikada nije pitala kako se uopšte dogodilo da joj firma, tako mladoj, pruži na uslugu takav stan... Otac, u znak protesta, nikada nije bio Milicin gost.

I... Bio je jednostavan, kišan dan, kada je Milica izašla iz taksija u Balkanskoj ulici, otvarajući kišobran, spremajući se za uobičajenu posetu roditeljima. Bila je obučena u žuti kišni mantil i čizmice od teleće kože. Na licu joj se nije videlo ništa – niti da je bila zabrinuta niti da je bila razdragana. Taksi je stao ispred trafike i, prepoznavši, trafikant, stari Čuvalo, joj je mahnuo prijateljski. Ona je pokušala da mu mahne, načinivši pri tom neki čudan, neoprezan pokret, jer – kišobran je zakačio za stub semafora i ispao joj iz ruke, otkotrljavši se ravno pod točkove autobusa, koji je skretao u sporednu ulicu. Milica, iznenađena, samo raširi ruke i to kao da je bio znak kiši da pojača... Sve što je mogla bilo je da pretrči tih nekoliko koraka do ulaza zgrade, ali kada je ušla u zgradu mogla je da zaključi samo da je već pokisla. Dobro pokisla. Zadržala se u ulazu nekoliko minuta, a onda se popela do stana i zazvonila na vrata... Još uvek nije izgledala uznemireno.

Vrata je otvorila majka i osmehnula se. Milica je ušla u stan, skinula žuti kišni mantil i čizmice, ustanovivši da su prokvasile, svukla i njih i sada je stajala u hodniku, u sivo-plavom džemperu i farmerkama, bosa i mokra i, najednom, počela da plače...

Majka ju je gledala zapanjeno. Ni jednim mišićem Milica nije pokazala, kad je ušla, da joj se dešava bilo šta što bi je nateralo da zaplače, a sada je stajala, leđima naslonjena na dovratak i plakala, kao nekad, kad je bila mala, bez grcanja, sklopljenih kapaka, ali suze su joj lile niz lice...

- Šta ti je, Mico? – upitala je majka brižno.


August 16, 2008

Milica je pomerila glavu, ali nije otvorila oči i pogledala majku. Tim sitnim pokretom kao da je stavila do znanja da je čula majku. I, to je još više uspaničilo ženu...

- Reci mi... – majka je samo pokušala da joj priđe još bliže, ali je Milica podigla ruku, kao da se brani.

Majka ustuknu za pola koraka, ali ispruži obe ruke prema ćerci. Počeo je da je hvata strah... Veliki strah.

- Endi me je ostavio – jeknu Milica kroz čvrsto stegnute zube, ne prestajući da lije suze.

- Endi?! – ponovila je majka, kao odjek. Nije znala ni ko je Endi, ni da li je to, uopšte, izgovorila Milica, koja se naglo pokrenu, teturajući se prema velikoj sobi, koji im je služio kao dnevni boravak.

Majka se morala pomeriti da Milica prođe i sada je teturala za njom, bojeći se da dotakne rođeno dete.

- Šta se dogodilo? – upitao je i otac, spuštajući novine pored sebe.

Milica prođe pored njega, još uvek plačući i smesti se u fotelju ispred televizora. Tek tada se setila da u torbici, koja joj je visila preko ramena, ima papirne maramice i stade da kopa po torbi, ne videći šta radi...

- Nekakav Endi... – rekla je majka. - Ne razumem!? – izgovorio je otac zabrinuto gledajući u Milicu. - Ni ja – priznala je i majka.

Milica se malo smirila tek posle dvadeset minuta plača, brišući oči i nos papirnim maramicama. Onda je samo sedela, pognute glave i buljila u besmislene šare na tepihu, a otac i majka su stajali, nemoćni, pored nje, iščekujući. Ni uzdah se nije čuo u stanu. Onda poče da zavija nekakva sirena sa ulice i Milica se pomeri, tek malo, skoro neprimetno, a onda progovori, kao da započinje nekakvu bajku:

- Endi me je ostavio. Otišao je. Jednostavno je otišao. Bez pozdrava i bez objašnjenja. Jednostavno je potrpao u svoje torbe i kofere sve što je imao i prosto je nestao i meni je trebalo nekoliko dana da to shvatim i onda sam pokušala da mu telefoniram, tamo u Klivlend, i javio mi se neki nepoznati ženski glas i rekao da nikakav Endi ne živi ni u blizini i da ona nikada nije čula za Endija Kliforda. I tek onda nisam znala šta da mislim...

- Dete moje... – zavapila je majka, shvatajući tek svaku treću izgovorenu reč. - Nije važno – odvratila je Milica mirno, zatomljavajući duboko u sebi nesreću

za koju je mislila da nikada neće proći. – Sama sam kriva... Verovala sam mu. - Čekaj – rekao je otac smeštajući se na trosed preko puta Milice. – Ko je Endi? - Sada... Niko – reče Milica podižući pogled koji se činio hladan kao iz

zamrzivača. – Endi... Kliford... Tako mu je bilo ime. Jedan od službenika američke ekonomske misije, ili nekakve delegacije američkih biznismena, ili bilo šta slično... Došao je ovde pre četiri godine. Srela sam ga na fakultetu, u jeku ispita za drugu godinu. On i još dvojica su došli da nam drže neko


August 16, 2008

predavanje o savremenom poslovanju. I, onda, dok je sedeo na pozornici, za stolom, učinilo mi se da gleda u mene. Posle se ispostavilo da mi se nije učinilo. Gledao je u mene... Posle predavanja me je pronašao u predvorju i obratio mi se. Predstavio se...

- Endi? – ponovila je majka pitanje, bez svesti o tome ko je taj kome ponavlja ime. Bila je sva zbunjena i teško da je bilo šta racionalno moglo da joj dopre do mozga. Jedino što je više osećala nego znala bila je činjenica da njeno jedino dete sada pati zbog tog Endija.

- Onda je počeo da dolazi na fakultet svaki drugi, treći dan, tražeći me... – nastavila je Milica, još uvek sasvim mirno. – Pili smo kafu, posle predavanja. Pomagao mi je da položim ponešto... Uopšte, družili smo se gotovo godinu dana. Nisam imala nameru da mu stavim do znanja da mi se dopada. Nisam, zaista. Uostalom, bio je gotovo petnaest godina stariji od mene... I... Oženjen... Pokazivao mi je fotografije svoje porodice. Svoje kuće... Svoje jahte na jezeru... Svog psa... Zašto baš ja? Tako sam mislila, ali mi je prijalo da se družim sa jednim Amerikancem... Prijalo mi je, bila sam opijena... Pa, neka je oženjen. Ništa nismo radili što je moglo da uvredi njegovu ženu ili decu... Ima dve ćerke. Alisu i Donu... Sada znam da je pleo mrežu... Endi je pleo mrežu oko mene i ja sam malo po malo ulazila u nju, nesvesna šta može da me snađe...

- Endi... Kliford... – ponovio je tiho otac, uopšte ne slušajući Milicinu ispovest. - Prve zime tog našeg... druženja... On je otišao sa društvom iz njegove

agencije na skijanje, a ja sam, ako se sećate, išla kod tetke, u Kragujevac. Samo, što ja sada sumnjam da je on bio na tom skijanju. Imam osećaj da je lepo seo na avion i odmaglio u taj njegov Klivlend da poseti decu i ženu, a meni nije rekao ništa o tome, niti sam ga ja, budala, pitala... Ali, sve je to bilo još u vreme kada smo bili samo drugovi... – govorila je Milica bez žestine, savršeno mirno.

- Zašto nam nisi rekla? – upitala je majka prostodušno. - Ne znam... – slegla je Milica ramenima. – U početku mi se činilo nevažno.

Posle, kad ni sama nisam znala na čemu sam, činilo mi se, jedno kratko vreme, čak i sumnjivo, pa nisam htela da brinete... Onda... Onog septembra, bila sam upisala četvrtu godinu... A on se bio vratio iz Amerike... I, kleo se tada da će ostati ovde bar još osam godina... Tada su ga unapredili u zamenika šefa te njegove misije ili šta je to već... Proslavili smo to na ručku, a posle ručka smo otišli u njegov stan, na Senjaku, i tako... Govorio je kako sve to treba da ostane naša mala tajna i kad sam završila fakultet lako je, među svojim prijateljima, pronašao posao za mene. Još lakše je, izgleda, izdejstvovao da mi firma ponudi taj stan i sve... Hteo je da mi kupi automobil. On barem ima para...

- O čemu ti to pričaš? – zapanjeno je pitao otac. Njemu su se u glavi mešali i Endi i svečani ručkovi i Milicini ispiti i stanovi...

- Bože! – uzdahnula je Milica, odsutnog pogleda. – Mislila sam da je to ljubav... Mislila sam da sam pronašla čoveka koji će biti uz mene ceo život, iako sam znala da je oženjen... Jer, on mi je pričao da postoje neke trzavice između njega i žene i da je ona presrećna što je on toliko daleko od kuće... Jedino deca... Ali, deca rastu... Budalasto sam razmišljala o tome kako će Endi ostati ovde ceo život, i po isteku njegovih mandata, i posle isteka


August 16, 2008

njegovog menadžerskog posla, i posle svega, ili pre svega... Mislila sam da mu je stalo do mene. U stvari, njemu je od početka bilo do sebe...

Prebrisala je papirnom maramicom još jednom, sada suve, oči, potom još jednom uzdahnula. Uopšte nije gledala ni u oca ni u majku. Izgledalo je kao da govori zidovima, ili sebi...

- On mora da je osoba posebne vrste strpljenja, jer mu je trebalo dve godine da me odvuče u krevet – nastavila je da govori, nekakvim tihim, dubokim glasom, koji je odjekivao u tišini stana, jer i otac i majka kao da nisu disali. – U redu, i ja sam to htela, možda od početka našeg poznanstva, ali nisam razmišljala, uopšte nisam razmišljala... I, sad...

- Kad se sve to izdogađalo? – prekinuo je otac nekakvim metalnim glasom njenu priču.

Milica zastade tek da bi udahnula, još uvek ne gledajući u oca. Potom je nastavila svoj monolog:

- U stvari, od samog početka, od zvuka njegovog imena sam trebala da znam da će me uhvatiti u mrežu, strpljivo, poput pauka, i koristiti dve godine umesto rukavice za samozadovoljavanje, čiju fotografiju mi je i pokazivao u nekakvom časopisu... Baš smo se smejali, a ispalo je... Lukavi muški stvor mi je čak davao i svoju kreditnu karticu, koju ja, budala, nisam zloupotrebila jer sam smatrala da on to radi iz naklonosti prema meni, iz neke ljubavi ili šta ti ja znam... Govorio je kako mu je potrebno da razgovara sa ženom i možda će moći i da dobije fer razvod. Rekao je da ne želi da njoj ništa nedostaje i takve stvari... Zaboga, njegova deca su u pitanju... A, ja sam celo vreme samo klimala glavom, kao onaj psić na zadnjem sedištu našeg automobila, koga je otac doneo iz Slovenije jednom... E, baš tako! Klimala sam glavom i sve mu verovala... Čak sam mu poverovala da mi je ostavio pravi broj telefona... Možda se nadao da ga neću okrenuti, jer je to Amerika, daleko i skupo, ili je očekivao da se ne brinem suviše za njega, ali ja sam okrenula taj broj... Pogrešan, naravno! I, da vidiš, to me nije iznenadilo... Jer, mislila sam da mi je sasvim slučajno dao pogrešan broj... Dovoljno je u jednoj brojci da pogrešiš, pa da dobiješ Aljasku ili Honolulu, umesto Klivlenda... A, onda su mi se upalile lampice!

Tada je prvi put tog dana pogledala u oca i majku. Oči su joj bile nadute i crvene od plača, ali joj je pogled bio bistar i oštar. Kao da je krivila njih za sve što joj se dogodilo, a o čemu ni jedno ni drugo nisu imali saznanja.

- Kao film u mojoj glavi... Setila sam se svih detalja. Setila sam se da nikada nisam prisustvovala njegovim telefonskim razgovorima sa ženom. Čak i kada sam bila prisutna, a telefon bi zazvonio i ona se javila, govorio je kako je na sastanku u kako ne može baš tada da razgovara, a zvučao je mirno i pribrano i ljubazno. Setila sam se da je njena pisma držao u sefu, čiju kombinaciju prirodno nisam znala... Nisam ni htela da znam, jer je njegov posao bio takav. Znam samo da su mu povremeno stizale poruke od dece, od njegovih kćeri... Obično za praznike neke... Božić, Uskrs... I videla sam neke od tih poruka.


August 16, 2008

Bile su prepune ljubavi i želje da im otac bude u blizini... Deca su ga volela i htela da im bude u blizini... Nikada mi nije pokazivao poruke i pisma od žene. Povremeno mi je govorio kako su se, navodno, sporečkali prilikom telefonskih razgovora, a kada bi se vraćao iz Amerike, pričao je kako je bio sa advokatom i kako je postupak razvoda u toku... U toku je bila njegova prevara, eto to je bilo u toku...

- Milice! – zapanjeno je izgovorila majka. – Pa, mi ništa nismo znali! - Smatrala sam da sam dovoljno odrasla da imam svoje tajne – odgovorila je

hladno. – Uostalom, šta biste vi mogli da mi pomognete u svemu tome... Znam da biste bili protiv njega, protiv te veze... I, zbog toga nisam htela... Ili nisam smela... Ali, posle detinjstva, posle srednje škole... Vi znate da nisam imala nikoga celo to vreme... Ali, maštala sam i sanjala i želela celim bićem... I onda, kada se pojavio Endi, gotovo da nisam mogla da poverujem...

Kao da je potrošila sve reči i sve suze, utihnula je naglo, spuštajući pogled negde ka svojim kolenima, spuštajući i ruke u krilo. Eto, sada je izgovorila sve i sada su i otac i majka znali šta joj se dogodilo i šta joj se događa. Ostala je samo tišina, posle Endija...

- Jesi li? – izustila je majka drhtavo. – Jesi li... trudna? - Ne – odgovorila je kratko, ne objašnjavajući da je Endi uvek pazio i uvek

koristio nekakva sredstva. Ponekad su to bili prezervativi, ponekad neke kreme...

Neko vreme je vladala tišina. Gusta i lepljiva. Tišina kroz koju su se nazirale kišne kapi, koje su dobovale po simsu, na prozoru. Tišina koja im je govorila da se više ništa ne može učiniti, da je sve prošlo, da je, eto, Milica imala tu nekakvu vezu, koja se neslavno završila, i da je sada bogatija za jedno iskustvo. Loše iskustvo, u stvari, ali iskustvo, u svakom slučaju.

- Hajde da ručamo – rekao je otac, pokušavajući da celu situaciju ublaži, da neutralizuje nervozu i napetost.

- Sad ću ja... – prihvatila je spremno majka i oteturala u kuhinju, još sva smućena i zbunjena.

Milica nije rekla ništa. Ona je sedela u toj fotelji i zurila u svoja kolena, odsutna potpuno. Otac joj oprezno priđe i pomilova je po glavi, kratko. Ona se nije ni pomerila. Duboko u sebi se pitala da li ona uopšte može da zna ko je i zašto je tu gde je... Pitala se čemu sve to... Zaljubljivanje... Veza sa muškarcem... Dahtanje u polumraku, koje donosi zadovoljstvo, ali kratko, ma koliko burno... Posle se lepo istuširaju, pa ponove svu tu strast... I, kad se sve sabere ostanu samo uspomene, a to dvoje, nekada zadahtani, gledajući se širom otvorenih očiju, iščekujući da strast dostigne vrhunac, postanu stranci, pa čak ni to, već se udalje jedno od drugog i nikada se više ne sretnu, postajući dva zrnca u ogromnoj pustinji zemaljske kugle, i sećanje bledi i bledi sve dok se ne izgubi...

Pitala se da li sve to ima nekakvog smisla. Da li će se ikada više usuditi da sve to ponovi, sa nekim drugim muškarcem? Znala je da je ona samo jedinka, žena sa svim atributima, i dubokom, iskonskom željom, da rađa... Koga? Decu! Za koga?


August 16, 2008

Za osobu maljavih grudi i oboružanu svim mogućim «ljubavnim» lukavstvima, osobu koju nije bilo moguće upoznati, jer se nikada neće doznati kako i koliko duboko može pasti... Ili je jednostavno ostaviti, da samuje svoj život... Osetila je nekakvu usedeličku nemoć u sebi, u tom trenutku... Sve to je bio samo život i ona je, eto, na najgrublji, za nju, način doznala da život nije samo radost, rascvetane grane prolećne trešnje i šetnje pored reke, da nije samo smeh i zagrljaji... Život je ružna i gruba stvar, prepuna laži i prevara i nikada se čovek ne može navići na to, i uvek naseda, jer ne zna kome može da veruje, a kome ne...

- Dođite! – pozvala je majka. – Ručak je na stolu.

Milica je ustala nekako automatski, kao da su njeni mišići čekali poziv, ali je još uvek gledala nekako ukočeno ispred sebe. Za njom je išao otac, skrhan njenom nesrećom. Seli su za sto i majka je brižno i pažljivo gledala prema Milici, iščekujući da joj se lice makar malo razvedri. No, ona je sada buljila u tanjir ispred sebe, koji je majka napunila, i kao da nije imala snage da podigne ruku i uzme kašiku...

- Jedi, mila – rekla je majka. - Znate... – progovorila je Milica ponovo. – Vratiću se kući. Napustiću onaj

stan. Daću otkaz na poslu. Osećam se tako bedno zbog svega i čini mi se da me tamo posmatraju čudno, makar i ne znali šta mi se događa... Daću otkaz i vratiću se kući.

Otac je pogledao majku, koja uzvrati brižan pogled. Onda otac reče:

- Znaš da si ovde uvek dobro došla, dete. - I znaš da smo ti mi uvek prepuštali odluke... – dodala je majka žurnije nego

što je mislila.

Kao da je dobila blagoslov, Milica se pomeri, uze kašiku i poče da jede supu. Imala je isti ukus kao u detinjstvu i ona se, na čas, oseti sigurno i ušuškano, pored oca i majke, no imala je primisao da je sve to samo prolazno, kao i sve ostalo. Onda, iznenada, spusti kašiku na ivicu tanjira i podiže pogled prema roditeljima...

- Nikada, nikada više neće biti muškaraca u mom životu! – izjavila je suvim, teškim glasom. – Ovaj mi je bio previše.

Napolju je kiša nastavila da pada, kao da nikada neće prestati. Balkanska ulica je bila kao umrtvljena tolikom vodom.


August 16, 2008

ŠEST VISOKIH POTPETICA Sada se šetala. Bez naročitog cilja. Potpuno neopterećena. Nije se čak ni sećala kako on izgleda, iako ga je mogla videti kad god to poželi. Ako poželi. A, nije želela. On je stanovao tek tri ulice dalje, u onim osmospratnicama sa crvenim krovovima – u novim blokovima zgrada, u kojima je bilo i stanova za stare pomorce. Penzionisane. On je bio jedan od tih. I, znala je da je sav novac, zarađen na dugim plovidbama... Veliki novac, u stvari. U svom tom novcu je sada uživala njegova druga žena, dvadesetak godina mlađa od njega. Nekakva propala studentkinja, koja je, izgleda, silno želela da pronađe za sebe jednog baš takvog. Punog novca i naivnog... Istini za volju, ta propala studentkinja ga je i učinila naivnim. I – uzela mu je sve. I kuću i garsonjeru i automobil i sav onaj skupi i uzaludni nameštaj, koji je on kupovao, između dve plovidbe, i od koga ona, koja je sad samo šetala, nije imala ništa. Bilo joj je, kad bi je misli okrenule na stranu uspomena, čak i smešno sve to, kako je pristala da bude izbačena na ulicu, sa njih tri, bez ičega... Samo sa malom torbom u kojoj je veći deo prtljaga bilo nešto odeće za ćerke i nešto novca koji je baš ona zaradila. Ne on. On je ljubomorno čuvao sve što je zaradio, da bi proćerdao sve, na propalu studentkinju, jedva nekoliko godina stariju od njihove zajedničke najstarije ćerke...

Da je htela, mogla je da se seti rođenja Jelice, njihove prve ćerke. Mogla je da se seti onih kiša, tog oktobra, koje kao da nisu smele da prestanu dok se dete ne rodi. I – tridesetdvočasovnog porođaja, mučnog i vrlo bolnog, kada je gubila na trenutke svest, a onda se budila, dahćući kao sipljiv konj, sva u sopstvenom znoju, proklinjući u sebi svoj rod... Ali, sve to je bilo zaboravljeno onog časa kada je ugledala lice svoje devojčice. Malo, sitnije nego što je mogla da očekuje. Dete je plakalo i plakalo i deralo se kao da joj je užasno žao što je napustilo njenu utrobu. Mogla je da se seti i kako je on, otac njenog deteta, došao u posetu. Bez cveća u rukama. Bez ičega u rukama... Razočarano je frknuo kada su mu rekli da je dete žensko, a njoj, još uvek bledoj i iscrpljenoj, poklonio je samo nekakav oštar, pomalo optužujući pogled.

Nekoliko meseci kasnije, uzdišući pod njegovim telom, ponovo, naviklo i naoko sladostrasno, dok je Jelica spavala u improvizovanoj postelji sastavljenoj od dve tada stare fotelje, jednostavno je imala osećaj da će ga ponovo razočarati i da će on ponovo nezadovoljno frknuti kada se rodi druga ćerka. A, Brankica se rodila usred leta, po strašnim mediteranskim vrućinama, tako da je prvo što su medicinske sestre uradile bilo da tek rođenu bebu postave ispod snažnog mlaza hladne vode, od čega se dete zacenilo od sopstvenih urlika. Drugi porođaj joj je bio lak i brz – nije stigla ni da pomisli kako više ništa neće imati sa muškim

43 ŠEST VISOKIH POTPETICA

August 16, 2008

rodom, niti je uspela da i jednom prokune svoj, ženski rod. Opet je u naručju držala bebu, smirenu njenom dojkom, i sada je mogla da se seća te nezamislive blagosti koju je posvećivala detetu... Deci, u stvari, jer tu je bila i Jelica. On već nije bio tu – odvelo ga je more na jedno od onih dvogodišnjih, predugih putovanja svetskim morima. Mogla je da se seti i da je, kada se posle godinu dana vratio, stao iznad Brankice, smračen u licu i sasvim očigledno razočaran, i rekao: «Opet popišulja!»

Potom, samo nekoliko dana kasnije, opet se otisnuo na more, ne sačekavši ni da se ona oporavi od porođaja. Uz nju je bila sestra, nešto starija od nje, ali još uvek neudata. I, sada je mogla da se seća svih tih dana, koji su prerasli u mesece, a meseci u godine, i svih tih sitnih događaja koji su se nizali bez njegovog prisustva... Sestra joj se udala i ubrzo uvećala porodicu za bliznakinje. Odselila se, ne suviše daleko, tako da su ona, Jelica i Brankica mogle često da joj odlaze u posetu, i da primaju njene posete... Često. Češće nego što je to on mogao da zamisli. Kada je ponovo došao Jelica je već imala šest godina, a Brankica dve. Samo, on to kao da nije želeo da primeti, još manje da prihvati. Prema njima se ponašao kao prema domaćim životinjama. Za njega su njegova deca bila tek produkt njihove majke. Tada su, neznano kako, ni zašto, počele svađe. Kao da je on želeo uvek da pronađe razlog za prepirku, koja je brzo prerastala u glasne svađe od kojih se ona ježila, čak i pre nego što bi i počela da brani svoje stavove, u stvari sebe i svoje ćerke. No, sada je mogla da se seti i kako je bilo mirnih dana, kada bi on bivao blag i naoko dobar, čak i nežan. I prema njoj i prema deci, kojoj je kupovao slatkiše, iz zabave krijući to od nje... Jednog od takvih dana je ušao za njom u kupatilo i zaključao vrata...

Devet meseci kasnije rodila se i treća ćerka. U samoj kući. Ona nije stigla čak ni da telefonira, da pozove taksi (on, naravno, nije bio tu – otplovivši nekuda na neodređeno vreme), da pita doktora šta treba da uradi... Ali, valjda zahvaljujući sopstvenom neuništivom duhu, živahnoj mašti i nekim prethodnim iskustvima – porodila se sama, uz neveliku pomoć sedmogodišnje najstarije ćerke, koja je prinela lavor tople vode i nekoliko peškira pre nego što će Mirjana ugledati svetlo ovog varljivog i teškog sveta. A nova beba je bila nekako lepša i mirnija i umiljatija od svojih sestara, sa gustom svetlom kosom i večito otvorenim očima. Nije mnogo plakala i uvek se tačno znao čas kada će zaspati, kada će se probuditi, kada će napuniti platnene pelene, kada će biti gladna, kada žedna, a kada raspoložena da trpi nesuvisle nežnosti dve svoje starije sestre.

Svega toga je mogla da se seti, sad, dok je šetala pored vrtića, u čijem su se dvorištu igrala deca, šarena kao cvetovi. I, ona se osmehnu malo na neka od malih lica koji su je primetila u prolazu. Ali, jednostavno, nije se sećala, jer nije imala razlog da se seti. Nije se sećala ni onih dana, kada je on, eto, otkrio da je dobio i treću ćerku i kada je, iako na kopnu, kod kuće, sve češće odlazio s večeri, a vraćao se tri ili četiri dana kasnije, obično naduven od nespavanja i alkohola... No, nije alkohol bio razlog. Nije ni društvo, kockara i pijanica (kako je ona kasnije doznala). Nisu ni neke od žena sa kojima je provodio neke od noći kada ga nije bilo u njihovom domu. Odnekle, umislila je – tri ćerke su bile, ako ne razlog, onda barem povod da jednom, posle duge, žučne i mučne, svađe, on izgovori: «Proklet bio dan kada sam te uopšte sreo!» Za nju je to bilo dovoljno. On se, međutim,


August 16, 2008

zadovoljio, činilo se, tek kada je ona spakovala nešto dečjih stvari u dve nevelike torbe i zajedno sa devojčicama otišla, ostavljajući mu sve ono što su zajedno stekli svih tih godina. Prvo sestri, kasnije u iznajmljeni stan, u nekom dalekom i nepoznatom gradu...

Mogla je da se seti i kako su je, u početku, u tom gradu smatrali za neku vrstu opasnosti po samu palanku i većinu njenih građana. Kako su bili namrgođeni i jetki. Dovoljno namrgođeni i jetki da je ona sigurno mogla da pomisli da je mrze (ko zna zbog čega). Ali, ona nije popuštala. Nije smela da popusti – zbog dece. Tu je Jelica išla u školu, kasnije i Brankica...

Mogla je da se seti i da je pozajmila nešto novca od sestre i da joj je, kasnije, vratila sav novac. Kasnije – kada je već uspela da otvori taj komision- butik. I, nikada ne bi uspela da se snađe, da otvori taj butik, koji je u tom gradu veoma brzo postao stecište žena koje su želele da budu obučene i obuvene onako kako se oblače i obuvaju manekenke iz Italije. Jer, dobro je proučila sve te časopise za žene, koje je slučajno dobila u ruke od jednog starog prijatelja, ubeđenog putnika po svetu, i znala je šta nedostaje ženama u tom gradu, u stvari provincijskom. Potrudila se da im dobavi, ako ne baš ono što su viđale po tim časopisima, onda nešto nalik na to. Nije se libila da otkupi ponešto od ukradene robe i vrlo brzo je postala osoba od poverenja među gradskim mangupima, pa su joj čak dolazili i veliki lopovi, oni koji se nisu zadovoljavali «šaniranjem» sitnih butika po Italiji, već su donosili neke stvari «uzete» iz velikih trgovačkih magacina u Bariju, Riminiju, ili čak u Rimu. Većinom je to bila «falsifikovana» roba, ali se ponekad događalo da može svojim kupcima da ponudi prave, originalne odevne predmete ili obuću, sa smešnom cenom...

Taj butik joj je omogućio finansijsku samostalnost. Omogućio je da joj deca ne budu mnogo različita od ostale dece u tom gradu, da se školuju, da se igraju zajedno sa drugom decom, da imaju prijatelje, i da sanjare o ocu, koji kao da ih se odrekao one večeri kada je napustila i njega i taj njihov zajednički dom...

Mogla je da se seti, ali nije. Nije imala ni potrebe, ni želju, ni nameru... I, nije žalila, niti ju je grizla savest zbog svega toga – nelegalnog – što je prosto morala da čini da bi othranila ćerke. A, one su rasle, kao iz vode... Uvis, uvis... Uskoro su sve tri bile više i od nje i od njihovog oca. Jelica, tamne, guste kose i pomalo iskošenih očiju. Nalik na oca, osim po naravi. Nju je, u stvari, najviše boleo otac i sve ono što se dogodilo između majke i oca. Jednom, kada je već bila odrasla, čak i udata, priznala je da još uvek, s vremena na vreme, sanja oca. Ali, u tim snovima on je uvek bio nekakva pretnja, nabusita i preglasna. Šta je mogla da kaže ćerci koja sanja nabusitog i preglasnog oca. Ćutala je na tu Jelicinu izjavu. Samo se blago osmehnula. Jer, znala je da tog oca više nema. Više odavno nema. I da ga neće biti, baš kao što se ponekad šalila sa ćerkama da su začete samo i iskljuučivo njenom željom. Gotovo «bezgrešno». Ponekad su se smejale na tu šalu, ponekad nisu, ali su veoma brzo naprosto prihvatile da nemaju oca i da im je majka sve što im je ostalo od porodice na koju nisu imale sećanja, osim možda Jelice.

Jelica se vrlo rano zaljubila, u čoveka desetak godina starijeg od nje. Policijskog inspektora, koji je prvo često svraćao u butik (bilo je leto i školski raspust), valjda


August 16, 2008

da bi viđao Jelicu, koja je pomagala u butiku, kada bi ona morala da ode nekuda na pregovore sa «nabavljačima» i nabavljačima. A onda je jedne večeri, kada su se njih četiri okupile na balkonu nevelikog iznajmljenog stana, Jelica stala pred majku i izgovorila: «Imam nameru da napustim gimnaziju, mama. Želim da se udam!» Brankica je nakrivila glavu i pogledala u stariju sestru pogledom «jesi li ti pri sebi»... Mirjana se zakikotala. Progutavši veliku knedlu, koja joj je bila zaglavljena u grlu, ona proguta i te reči, tu čvrstu izjavu svoje najstarije ćerke i možda po prvi put u njoj vide ženu, od sedamnaest godina... I, umesto da joj da nekakav majčinski savet, umesto da pokuša da je odogovori od gluposti, ona samo reče: «Zna li tvoj izabranik nešto o tome?»

Nije bilo svadbe. Nije je ni moglo biti. Mladoženja beše upravo zauzet nekakvom istragom, koja je, uzgred budi rečeno, zahvatila i neke od «dobavljača» njenog butika, i jednostavno nije imao vremena za pripreme. Sve se svelo na hitro venčanje, skoro bez gostiju, izuzimajući njenu sestru i mladoženjinog brata, jednog brkatog seljaka, koji je uglavnom celo vreme nestrpljivo cupkao, jer je, u stvari, došao u taj grad da proda neku sitnu stoku, koja ga je sada čekala... Valjda da je napoji ili nešto slično... Sve u svemu, mladenci nisu imali osećaj da je sve to nekakva važna stvar u njihovom životu. Kao da su samo nastavili tamo gde su stali prethodne večeri, kada su se grlili u njegovom, odnosno službenom, automobilu. Samo što se Jelica preselila u mladoženjin stan, ali je prečesto dolazila da ruča sa njom i sa sestrama. Sada je mogla da se seti koliko godina je prošlo pre nego što je uopšte naučila da kuva...

Brankica, fizički veoma nalik na majku, osim što su joj crte lica bile mekše i neuporedivo lepše, a telo, vitko, dugačko, sa prelepim nogama, koje su je nosile kroz svet brzinom vetra, završila je gimnaziju, i već tog prvog leta uzela pasoš, prethodno gotovo nateravši jednog svog školskog druga da je fotografiše – kao manekenku... Te fotografije nisu oduševile nekakvu ženu u Milanu, pred kojom se Brankica pojavila očekujući da je zaposle – kao manekenku... Ali, bilo je nešto više u odlučnosti i oduševljenju, nego u tim fotografijama, što je tu ženu (prvi put su se videle na nekakavom gotovo neformalnom sastanku, pre kastinga) navelo da klimne glavom i da kaže da bi volela da vidi Brankicine roditelje. Odmah je telefonirala majci... I ona je, gotovo poslušno, otišla u Milano, gde su joj, uz pomoć tumača, objasnili da će Brankica ostati u školi za manekene, i da će joj biti obezbeđen honorar, dovoljan da živi udobno i mirno, u tom ogromnom, stranom gradu, koji se i njoj i Brankici činio kao čarobno mesto prepuno čuda i budućnosti. I, kada je, godinu dana po odlasku u Milano, Brankica došla u posetu, donoseći sobom i kasetu sa svoje prve dve modne revije, ona je znala da je uspela. Sa Brankicom je sve bilo jednostavno i uobičajeno. Kao da je samo svojom voljom i htenjem postigla to što je postigla i što se mnogima činilo malo... Nije bilo malo.

Tada je mogla da se posveti Mirjani, koja je ostala uz nju. Divlja po naravi, ratoborna i, sa stanovišta nekih «dobronamernih» prijatelja, neposlušna kao sam đavo, Mirjana je, u stvari, odrastala ponavljajući sve one greške koje su činile i njene sestre pri odrastanju, samo što ih je ona podigla na neki novi nivo... I, da je htela da seti, ona bi se sigurno setila svih muka iz osnovne škole, i svih muka iz srednje turističke škole, koja se upravo Mirjani učinila dovoljno laka da može da


August 16, 2008

se izbori sa njom, a posle je utvrdila da je i ta škola nešto što joj ni po čemu ne odgovara i od čega bi htela da pobegne, makar u brak, po ugledu na Jelicu. No, njen «izabranik» nije bio dovoljno zreo, niti ju je voleo dovoljno, niti – uopšte... Taj dečko, jedan od onih koji su redovno dovozili u butik pomalo nelegalnu robu, koju je nekakav njegov drugar donosio iz Italije, iako lepuškast i okretan i vickast i ineligentan, jednostavno nije bio spreman na brak. Kada ga je Mirjana pitala nešto o tome, on se nasmejao, i od tog trenutka više nije dovozio robu u butik. Mirjana je bila razočarana, pa je njena majka morala da dugo razgovara sa njom i da je, konačno, ubedi da završi tu školu, kako tako...

Ipak, Mirjana nije završila školu. Nije tada. U šesnaestoj, nekoliko meseci posle pokušaja da se uda za tog nestalnog mladića, otišla je u posetu sestri u Milano. Jelica je znala, ali majka nije znala... I – nije se više vratila. Tamo ju je sestra predstavila svojim poslodavcima i Mirjana je, sa šesnaest, već bila dovoljno stasala i dovoljno zrela i promućurna da odradi tri modne revije, pre nego što se, sa ugovorom sa agencijom i savetom da ipak završi školu, vratila majci. Na svega nekoliko meseci, koliko je bilo neophodno da, što podmićivanjem, što ubeđivanjem, što na sopstveni šarm, ispolaže sve te glupe ispite... Potom se vratila u Milano, gde je stanovala sa Brankicom, mada su se sestre retko viđale, zaokupljene snimanjima i revijama i putovanjima. Tek, leto posle toga sve tri su se okupile ponovo na onom balkonu iznajmljenog stana. Valjda da bi zajedno sa majkom mogle da rasprave pitanje Jelicinog braka...

Policijski inspektor je, u međuvremenu, nešto pogrešno izračunao i, vođen valjda svojom ambicijom, upustio se u nekakav sumnjiv posao, koji je trebao da mu donese gomilu novca, ili možda ugled, ili oboje, a sve se završilo tako što je bio pozvan kod ministra lično. I, ministar lično mu je uručio otkaz, uz primedbu da bi za sve bilo bolje da više nikada i nikome ne govori o svemu što je tome prethodilo. Toliko je sve to bilo krupno. On ništa nije rekao Jelici, svojoj ženi, osim činjenice da više nije policijski inspektor. Da li je to bio razlog, ili jedna sitna plavuša iz susedstva, tek – jednog dana, bez svađe i bez teških reči, bivši policijski inspektor je saopštio da želi razvod. Jelica je bila zapanjena, ali je, poput svoje majke, otćutala svu gorčinu koja ju je mučila... Razveli su se nepuna dva meseca kasnije... Posle se bivši policijski inspektor oženio tom sitnom plavušom iz susedstva i vrlo brzo dobio sina, koga je obožavao. Prehranjivao se preprodajom polovnih automobila, i od toga je i kasnije vrlo lepo živeo...

Kasnije, kada su se ona i Jelica preselile. Butik beše zatvoren – dugo je na vratima stajao zalepljen papir sa potpisom opštinske finansijske inspektorke. Konačno je i njima bilo jasno kako taj butik opstaje i kakva se roba prodaje u njemu. I, ona bi mogla da se seti, a nije želela to, samo je njen krug bliskih prijatelja znao da joj je prilično dugo pretila i zvanična optužba o prodaji kradene robe. Zato je odlučila da promeni grad. Zato i zbog Jelice, koja je prvih šest meseci ponovnog samovanja bila u nekoj vrsti depresije, ne napuštajući (ponovo iznajmljen) stan ni da kupi hleb.

Igrom sudbine, koja voli da ljudima udesi da im se sudbina nekako ponovi, Jelica je srela Dabu, čoveka veoma sumnjive prošlosti, čoveka koji je od trideset godina osam proveo po zatvorima, a koji je, u trenutku kada su se sreli, išao vanredno u


August 16, 2008

nekakvu pomorsku školu, spreman da zaplovi... Njih dvoje su i njoj ličili na njenu sopstvenu prošlost, ali opet – jednostavno je prešla preko toga, predosećajući da se neke (loše) stvari prosto ne mogu ponoviti i da će Jelica verovatno biti srećna. Srećnije od nje. Kada su joj, te jeseni, Jelica i Daba saopštili da su se venčali, u banji, na nekih devet ili deset kilometara od grada, mogla je samo da ih zagrli. Nije izgovorila ništa što bi Jelicu moglo da podseti na njenog oca. U sebi im je poželela srećan zajednički život.

Ubrzo posle venčanja Daba je završio tu školu i, (za istinu) zahvaljujući jednom svom zatvorskom poznanstvu, vrlo brzo dobio matrikulu i još brže i brod kojim je otplovio nekuda, na više meseci. Iznajmili su stan u istoj zgradi u kojoj je stanovala i majka...

Ona se dugo premišljala šta da započne sada, kada više nije imala butik... Brankica i Mirjana su joj slale novac za život, koji je, uz ono što je uspela da uštedi od butika, bilo više nego dovoljno. Jelica je bila obezbeđena. Ali, ona se osećala još mladom i htela još da radi nešto. Možda ne zbog potrebe za zaradom, možda ne ni zbog te mladosti, koju je osećala, možda samo da pokaže ocu devojčica da je sposobna da se snađe bez njega. Bez ikoga. Uskoro je uspela, uz pomoć Brankice i Mirjane, da iz Italije uveze nekakve čudne mašine, koje su uglavnom služile za vežbanje i uvećavanje mišića kod mušakaraca... Uspela je da dobije nekakav kredit, koji je bio jedva dovoljan da iznajmi poslovni prostor, u prizemlju ugrade u kojoj je stanovala... Teretana «Trojka» počela je da radi odmah nekako posle rođenja nove devojčice – Jelica je rodila Sanju, čiji je otac tih meseci bio još negde na Atlantiku...

Od tog vremena je prošlo sedam dugih, vrednih, ali i oznojenih godina. Teretana «Trojka» je radila punom parom, sada u većem prostoru, u samom centru tog grada. Jelica i Sanja su se, putem Interneta, dopisivale sa Dabom, praznujući svaki njegov povratak kući. Njih dvoje su otvorili nekakav kafić, u Budvi, zajedno sa Dabinim drugarom sa broda. Brankice već odavno nije šetala modnim pistama. Stigle je behu godine, a u toj profesiji to znači ili da se moraš udati ili da se moraš okrenuti novim generacijama manekenki. I, ona je postala zamenica one iste žene koja je, pre mnogo godina u njoj, uprkos lošim fotografijama, videla nešto važno i dobro. Još uvek je živela u Milanu, sa Mirjanom, koja se rascvetala u raskošnu, prelepu devojku, koju su tražile sve veće modne kuće po Italiji i Francuskoj, i koja je, do izvesne mere, postala svetski priznata manekenka. Život je dobio svoj tok... Miran. Spokojan. Činilo se nenarušiv...

Naravno, bilo je trzavica. Mirjanina kratka i, prema pisanju bulevarskih novina, burna afera sa mladim ministrom za turizam, značila je za porodicu mnogo dana trpljenja (ogovarali su ih, po običaju) i mnogo neprospavanih noći. Sanjine zauške su svi, čak i Daba, koji se tih dana nalazio negde kod Norveške, na brodu, preživeli uz mnogo teškoća, čak i suza. Brankica je, jedno vreme, kada su počeli da je zaobilaze za neke modne revije, dugo bila na ivici prave depresije, koju je pobedila ponuda za pravi posao, njene šefice. Sve to, ipak, nije bilo od većeg značaja, i nije moglo da poremeti njihove odnose... Konačno, kada joj se približila penzija, ona je sa izvesnom lakoćom uložila svu svoju ušteđevinu u otkup radnog staža i sada je, eto, samo šetala, ponekad sama, ponekad sa Sanjom, gradom koji


August 16, 2008

je možda znao, a možda i nije, da svaki put, u svakoj šetnji, prođe pored zgrade u kojoj je njen bivši muž i otac tri njene ćerke, imao stan, u kome više nije stanovao...

U stvari, ona je to znala, on već odavno nije živeo u tom stanu, koji je on lično kupio kada se oženio tom sitnom plavušom. On je sada živeo u jednoj iznajmljenoj garsonjeri, na drugom kraju grada, koji su i sami meštani smatrali sirotinjskim, ali u kome su novi preduzimači zidali ogromne zgrade sa mnogo garsonjera za iznajmljivanje. Znala je i da u toj garsonjeri nije imao mnogo nameštaja – tek onoliko koliko je mogao da kupi od novca koji je dobijao na ime penzije. Sve drugo – svu ušteđevinu, svu onu prokletu tehniku, koju je svojevremeno donosio direktno iz Japana, ili iz Sjedinjenih Država, sav nameštaj, čak i njegove košulje, pantalone, odela, cipele... Bukvalno – sve što je posedovao... Sve to je sada bilo njeno. I, da je htela da razmišlja o tome, i da je htela da se seti, setila bi se kako je pomislila (nikad izgovorila), kada je čula to o njegovoj sudbini: «Sve se vraća, sve se plaća!» I – ništa više...

Sada je znala da su joj na dohvatu ruke i Jelica i Sanja, i da je čekaju da se vrati iz šetnje. I znala je da će te večeri zazvoniti telefon i Brankica, obično, jer je sada bila češće u svojoj kući, ona će joj izrecitovati šta su tog dana radile ona i Mirjana. I, ona je bila smirena, spokojna, zadovoljna, skoro srećna...

Sitni, beličasti oblaci su se, uskoro pretvorili u nešto gušću, sivu masu, koja je pretila kišom. Zbog toga Sanja nije krenula sa njom u šetnju tog dana. No, ona nije žurila. Neka pada kiša. Pa šta? I ako malo pokisne – osušiće se. Ništa strašmo. Čak bi joj, možda, i prijalo malo kiše, da oseti njene kapi na kosi, na ramenima, na dlanovima...

I, nastavila je, kao da šeta, sporim, upornim koracima, ne osvrćući se...

49 GAŠENJE KAMERE

August 16, 2008

GAŠENJE KAMERE I u naše mesto je stigao film. Ne mislim pri tom na ono što se gleda na televiziji, ili se iznajmi u videoteci, ili se, ponekad, ide u bioskop. Mislim na filmsku ekipu... Gomila kamiona i kombija, o malim automobilima da se ne govori, najednom se stvorila ispred našeg malog hotela u velikom parku i iz njih su pokuljali majstori tona, frizerke, pomoćnici režisera, kamermani, garderoberi i svi oni koji su se tog prvog dana muvali, čučali ispod krošnji velikih kestena preko puta hotela, dreždali za šankom izluđujući šankerice nemogućim zahtevima. Neko od njih je, kažu, izašao iz pošte besan kao ris i šutnuo kantu za otpatke... Valjda je nevolja bila u tome što naš mali hotel nije imao dovoljno soba za sve njih, a njih je bilo mnogo – ko bi, uopšte, mogao da kaže da za snimanje desetak kadrova u postrojenjima lokalnog vodovoda treba toliko ljudi...

Snimao se nekakav, govorili su, ljubavno-ratni film i nekome od njih je palo na pamet da snima baš u našem vodovodu. Verovatno stoga što je to bio najstariji vodovod u našoj zemlji ili tako nešto... U svakom slučaju na brzinu su napravili neviđenu gužvu, a tokom dana se taj filmski osećaj večite panike prelio iz njihovih kamiona i automobila na ceo grad.

Nekakav pomoćnik u organizaciji je prvo nekih dva časa uzalud tražio po gradiću turističku organizaciju, a onda završio u opštini, čekajući pred vratima predsednika dovoljno dugo da, potom, u razgovoru, bude nervozan i drzak i jedva je uspeo da objasni šta im treba. Naravno, mi smo nadaleko poznati po gostoprimstvu, pa je nekoliko ljudi iz opštine pregledalo neke spiskove i već predveče filmska ekipa se ipak nekako snašla – sve ono što nije bilo «kreator» u toj igri razmešteno je posvuda po gradiću, po privatnim kućama, u sobama koje su nekima bile viška («gostinske»), a neki su, bogami, morali da isteraju decu iz njihovih soba ne bi li se «filmadžije» nekako i negde smestile za tih nekoliko dana, odnosno kadrova... Nekoliko soba u hotelu je nekoliko dana bilo rezervisano, za glumce, koji su pristigli nekoliko dana kasnije... No, to je druga priča...

U naše susedstvo, u kuću udovice, koja je večito brinula o svom «zaostalom», tridesetogodišnjem sinu, smeštena je neka sitna devojka, koja je u filmskoj ekipi radila važan posao – bila je skripterka, ma šta to moglo da znači. Više je ličila na prerano odraslu devojčicu nego na devojku sa vrlo dugim stažom. Bila je druželjubiva i tih prvih nekoliko dana je čak nekoliko puta i popila kafu sa mnom. Imala je blizu četrdeset godina. Niko ne bi rekao...


August 16, 2008

Boško, «zaostali» udovičin sin, inače apsolutno bezopasno veliko dete, koje se zabavljalo odgajanjem zečeva u dvorištu, onog časa kada je video Lijanu, kako se skripterka zvala – zaboravio je na zečeve. Nije ih čak ni hranio, pa je njegova majka to morala da čini. Strpljivo, trpeljivo. Bez reči. Boško je samo lunjao oko kuće ne bi li izabrao što bolje mesto odakle je mogao da gleda Lijanu. Ali, ta udaljenost nikada nije bila manja od desetak metara. Namestio bi se, ako bi mogao i ćutke je gledao, pognute glave, ispod obrva, sve dok se ona ne bi pomerila... Njegova majka mi je rekla da noću ne spava (zaspi, u stvari, tek pred zoru), opet ćutke se izjedajući u sebi što ne može da gleda tu devojku, koja će stanovati u bivšoj sobi njegovog nesrećnog oca (koji nije izdržao nesreću sa sinom i stradao na železničkoj pruzi – mnogi su govorili da to nije bilo samoubistvo), silom prilika, tek nekoliko dana, najduže dve nedelje, a onda će je pojesti život ili film, ili oboje... Bila je to ljubav, naravno, ali nikome iz susedstva nije bilo do toga da se Bošku podsmeva. Nekako to ne bi bilo u redu. Sažaljevali ga jesmo – pa, on je bio samo veliko dete. Čak ni brada mu nije rasla, a imao je, čini mi se, bar nekoliko meseci preko trideset...

Lijana je, prirodno, primetila... I, u prvi mah je, pretpostavljam, zazirala, kao što bi svako normalan zazirao od pomalo nenormalne osobe. Međutim, već drugog dana boravka, Lijana se umivala, ili prala, gola do pojasa, pored otvorenog prozora svoje iznajmljene sobe, a Boško je stajao preko puta, na izvesnoj udaljenosti i bez daha buljio u njene male, ali čvrste i uspravne grudi sa trešnjicama umesto bradavica i verovatno se pitao šta je to, čemu služi i otkuda se stvorilo na tom malom telu. Kad se oprala i izbrisala (a bilo je nešto posle pet izjutra, Lijana je navukla neku staru košulju, prišla orozoru i uz osmeh rekla direktno Bošku:

- Dobro jutro!

On je samo sagnuo glavu, crven kao aleva paprika i okrenuo se, ali se nije udaljio.

- Umeš li ti da govoriš? – upitala je devojka i lepo videla kak on klima potvrdno glavom.

Ona je uzdahnula, nastavljajući da se oblači, pa kada je procenila da je obučena za posao, okačila je nekakvu torbu preko ramena, izašla u dvorište i uputila se ravno Bošku, da li iz radoznalosti ili drskosti, đavo bi ga znao.

- Pa, hajde, onda, da razgovaramo – predložila je Lijana. – Znaš, meni je ponekad ovde dosadno...

Boško, prirodno, nije znao šta znači reč «dosada» i rado bi se okrenuo i pogledao je zapanjeno, ali je ipak radije ostao okrenut leđima i samo ćutao. Ne verujem da je bio postiđen time što je tako otvoreno gledao njenu polugolotinju. Boško nije imao pojma i svemu tome.

- Pa, dobro... Možda večeras, kad se vratim... – rekla je skripterka i brzim i naoko veselim korakom otprašila do nedalekog hotela, gde im je bio štab.

51 GAŠENJE KAMERE

August 16, 2008

No, i pored one vrste paničnog posla i stalne zauzetosti, jednostavno nije mogla da ne primeti da je, čak i na snimanju, u pauzama snimanja, u onim trenucima kada zbog ovoga ili onoga nisu znali šta i kako da rade... Lijana je primećivala Boška kako čuči ispod krana sa mikrofonom ili gotovo visi sa obližnjeg drveta ili leži na krovu neke barake, koja se nalazila u blizini, ili, naprosto, stoji, nekoliko desetina metara udaljen od ekipe i – gleda samo nju. Prati je nedodirljivim i nerazumljivim pogledom. Nije joj to smetalo, a kada je bilo vreme ručku ponovo je pokušala da mu priđe, noseći dva hamburgera (jedan za sebe, drugi za njega). Međutim, Boško beše nestao…

Sreli su se ponovo u kasno posle podne, kada je snimanje, za taj dan, bilo završemo. Lijana je bila preumorna i to se videlo po njenom sporom i na momente klimavom koraku kada je prilazila kući, gde je Boško stajao pored ograde i pratio je pogledom…

Zastala je i nasmešila se. U tom trenutku nije o njemu mogla da misli drugačije nego kao o vernom, vrlo vernom psu, koji je prati kud god da krene i stoji po strani i izdaleka je čuva. Nešto kao odrasli, maloletni anđeo-čuvar…

- Čekaš me? – upitala je i, naravno, nije dobila odgovor. – Preumorna sam. Ceo dan se natežem sa onima iz ekipe… Sreća što je danas petak. Rekli su nam da nastavljamo u ponedeljak. Dva dana! Dva slobodna dana…

On se osmehnuo, stidljivo, najstidljivije što je ona ikada videla i nije rekao ni reč. I samo se povukao nekoliko koraka unazad, dok mu se leđa nisu naslonila na zid kuće. Onda je samo gledao kako ona prolazi dvorištem i ulazi u kuću...

- Boško, Bole! – pozvala ga je majka glasom koji je grcao od posebne vrste iscrpljenosti. – Uđi u kuću. Večera je na stolu...

Dok je Boško mrljavio svoju večeru majka mu je objašnjavala zašto su iznajmili sobu i da će im taj novac dobro doći i «da je sreće da uspemo da nađemo stalnog stanara». Lijana je u svojoj sobi ležala obučena i obuvena na postelji, zurila u strop i razmišljala i o sebi i o filmu, na kome je trenutno radila, i o svom poslu uopšte, i o Bošku... Shavatala je ona da je ta osoba «zaostala», da je to mali, bezazleni dečak u telu velikog čoveka, stidljiv i povučen, ali – činilo joj se da joj se on sviđa, ka muškarac. Nije bio drzak, poganog rečnika, nije bio sklon alkoholu, nije bio uobražen, kao većina njenih kolega - filmadžija, a samo kolege je sretala već skoro dvadeset godina. I, svega toga joj je odavno bilo preko glave, jedino što nije uspevala da za sebe pronađe drugo mesto u životu. Ipak je uvek mogla da računa na sjajan honorar za relativno kratak, mada iscrpljujuće intenzivan posao... Tako je i zaspala.

Probudilo ju je, oko četiri i nešto ujutru – Boškovo lice u njenom prozoru. Sklonila je malo kose sa očiju i sela u krevetu, ne primećujući da je još uvek obučena i obuvena.

On pokuca, skoro nežno, na staklo... Bez trunke oklevanja ona mu mahnu rukom, pokazujući mu da očekuje da uđe u njenu sobu. I osmehnu se – bilo joj je tako drago što je prvo lice koje je tog dana videla bilo njegovo... Nekoliko trenutaka


August 16, 2008

kasnije vrata se otvoriše veoma sporo i Boško stade na prag, neodlučan – da li da uđe, je li on to pozvan u NJENU sobu...

- Uđi! – reče Lijana. - Imaš li ti pidžamu? – upitao je Boško sa vrata. - Imam, naravno da imam... – nasmešila se Lijana. – Ali sam naprosto bila

preumorna da se presvlačim. Zašto pitaš? Smeta ti... - Ne – žurno reče on. – Mene mama obavezno obuče u pidžamu kad je vreme

za spavanje. - Znaš... – gotovo je šapnula Lijana. – Obradovalo me je kada sam videla tebe

u prozoru...

On je pognuo glavu, još uvek stojeći u dovratku i ne pokazujući ni najmanju želju da uđe. Kao da je ta soba, iako majčina i njegova, sada bila neka tuđa teritorija.

- Zaboga! – veselo je uzviknula Lijana. – Imam dva dana slobodno i želim da imam goste. Uđi! Molim te!

- Hvala... – rekao je Boško, ali se nije pomerio.

Lijana nije bila zbunjena. Već je mogla da pretpostavi kakve njegove reakcije mogu biti. Ustala je sa postelje i sa stola uzela bocu soka, pronašla čak i jednu čistu, doduše plastičnu, čašu, i tutnula je u njegove ruke.

- Recimo da si ušao i recimo da sam te pitala hoćeš li nešto da popiješ i recimo da si ti rekao «sok» i... eto... imaš sok.

On se nasmejao i to je bilo prvi put da ona čuje njegov smeh. Bio je to smeh dečaka od pet ili šest godina. Iskren, rascvetan i zvonak. Taj smeh ju je iznenadio toliko da se i sama nasmejala. Potom izgovori:

- U redu! Nećeš da mi budeš gost ovde... Kako bi bilo da se ti i ja malo prošetamo po okolini grada?! Već su mi dosadila postrojenja u vodovodu i taj vaš hotel...

Presvukla se pred njim, ne osećajući da radi bilo šta zabranjeno. Nije se stidela. Uostalom, bilo joj je neophodno da skine sa sebe odeću natopljenu znojem, od juče. Boško je za to vreme ispijao sok, onako kako to čine mala deca, gotovo u gutljaju, i uopšte nije obraćao pažnju na nju. Ponovo obučena stala je ispred njega i on je skrenuo pogled...

- Sviđam li se ja tebi? – upitala je jednostavnim, ravnim glasom.

Boško je nije pogledao, ali je vrlo oprezno klimnuo glavom, gotovo dodirujući bradom grudi.

- A... Voliš li ti mene? – nastavila je Lijana, osećajući kako joj se u grudima kupi plač.

On je ponovo klimnuo glavom i ona se jedva uzdržala da ne jekne i ne brizne u plač. Bila je suviše svesna da ispred sebe ima odraslo dete, u stvari «zaostalog»

53 GAŠENJE KAMERE

August 16, 2008

čoveka, koga nije smela da voli i koji nju nije smeo da voli. Ako se i nadala da između njih dvoje može da bude nešto, onda je to mogla, eventualno, da bude samo partija «čoveče ne ljuti se» i ništa drugo. Ali, žena, ona prava, ona duboko u njoj – govorila joj je da njeno telo želi njegovo telo i zbog toga joj se plakalo.

Da ne bi zaplakala, uzela ga je za ruku i izašla napolje, ostavljajući vrata otvorena. Gotovo ga je vukla do njegove majke. Morala je da se reši i svoje i njegove muke. Morala je da se reši te ljubavi. Morala je da sve to svede na neku vrstu prijateljstva. Morala je da pokuša...

- Gospođo... Dobili smo dva dana slobodno, pa sam jednostavno pomislila da se malo provozam po okolini gradića... Uzeću kola iz ekipe. Svi ih uzimaju...

Zastala je presečena i ljubopitljivim i strogim pogledom udovice, koja obrisa vlažne ruke kuhinjskom krpom, baci pogled na sina, a onda zapilji u Lijanu i upita:

- I? - Pa, to... Pozvala sam Boška da se i on malo provoza. - Pa, šta ti je odgovorio? – upita žena bez trunke ljutnje u glasu.

To pitanje je pomalo zbunilo skripterku. Našla je sebe između tog glupog osećaja da je Boško dete i potrebe da pita majku za dozvolu...

- Mislim... Može li? - Ako on kaže da može, onda može – reče žena prostim glasom i okrete se,

praveći se da posluje nešto po kući. Samo je preko ramena doviknula: - Odrastao je...

Lijana je pomislila da se izvini i da kaže kako je sve to jedan mali nesporazum u njenoj glavi, ali videći da žena više ne obraća pažnju na nju, ili se bar pretvara, odustala je. Mahnula je rukom Bošku, pa su otišli do hotela i Boško je, sam, sedeo na nekoj ogradi duže od pola časa, sa velikim zanimanjem posmatrajući par golubova, koji su se parili na krovu trafike, sve dok se Lijana nije pojavila sa ključevima automobila...

- Jedva... – rekla je. – Šef voznog parka je tvrd momak.

Posle su se vozili uskim asfaltnim putevima oko gradića, prolazeći kroz naizgled usnula sela. Boško je ćutao i treptao posmatrajući ne okolinu, već Lijanu. Konačno, posle punog časa vožnje, progovori:

- Ti znaš da voziš?! - Zašto pitaš? Zar nikada nisi video ženu da vozi? - Jesam, ali... – prekinuo se Boško. Prosto, nije znao šta da kaže. Za njega je

bilo ogromno iznenađenje što ta mala devojka zna i to, pored milion drugih stvari za koje je on bio siguran da ona ume. U stvari, on je odnekuda bio ubeđen da Lijana sama pravi film i da je ona tu sve, i glumica i kamerman i režiser i sve drugo što gomila ljudi radi praveći film. Zato je dodao: - Ti mnogo toga znaš...


August 16, 2008

Lijani se činilo da je shvatila i otćutala je. Ni ona nije znala šta da mu kaže... Kad već nije mogla da mu objasni da je i ona zaljubljena, nenadano, zaprepašćujuće iznenada – u njega. Kao da joj je četrdeset godina trebao neko poput njega – veliki dečak, koji sa nekim, deci slično, mirom izgovara «Ti znaš da voziš?!» i «Ti mnogo toga znaš...», i koji nema bradu, i verovatno ni stidne dlačice, i koji bi mogao da bude kao plastelin u njenim rukama, u njenom zagrljaju... Ako on uopšte zna za razliku između majčinog zagrljaja i zagrljaja nepoznate žene...

Lijana je imala ljubavnike. Neki bi rekli mnogo njih. Imala je i neke veze koje su joj se, nekada, činile ozbiljne i od kojih se nadala... Ni sama ne zna čemu. Ali, kao da je odavno, pre desetak godina, jednostavno pristala da bude bez muškarca. Odbijala je brze, tipično filmske veze, i kao da se zaklela na celibat, živela sama u garsonjeri, koju je kupila od filmskih honorara u vreme kada su nekretnine bile jeftine. I, samoća joj nije smetala. Nije patila. Nije čak ni sanjala muškarce... Sve dok nije upoznala Boška. Ali, on je bio nemoguć, prosto nedohvatan, kao Marsovac, kao duh... Pre dve ili tri večeri se sama sebi nasmejala na ideju da ga pita da li bi se on, možda, oženio i pristao da živi sa njom u toj garsonjeri, u velikom gradu, bez majke i bez poznatog dvorišta i poznatih ljudi, koji su znali za njegovu manu i nisu mu se podsmevali...

- Ima li neko mesto gde bi voleo da odeš? – upitala ga je naglo. - Ima – odgovori Boško odmah. – Groblje. - Groblje?! – ponovila je Lijana oprezno. – Hoćeš da obiđeš očev grob? To

misliš? - Ne – reče on savršeno mirno. – Tata je umro u drugom gradu. Odavno. Ali,

voleo bih da odem na groblje. - Znaš li gde je groblje? – upitala je Lijana. - Ne znam – kao da je priznao Boško. Do sada je samo jednom bio na groblju.

Umrla mu je neka tetka i majka ga je odvela na groblje. Boška sama sahrana nije zanimala, ali niz spomenika, mnogi sa fotografijama pokojnika, i mnogo, mnogo zelenila, e to ga je vrlo zanimalo, pa je odlutao i posle su ga jedva pronašli, na kraju groba, kako sedi na nekoj klupi, ispod spomenika sa dva kamena anđela na vrhu.

Lijana je onda morala da se raspita, pa se nekoliko puta zaustavljala i pitala retke prolaznike i konačno saznala za put na groblje. Boško je sve to vreme samo ćutao i naizgled veselo gledao ili u prolaznike ili u Lijanu.

Pronašli su groblje, zaustavili automobil i Boško je glasno uzdahnuo, očigledno sa ogromnim olakšanjem, Bio je ponovo na pravom mestu. Uputio se uskim stazama između spomenika, a Lijana je išla za njim, gledajući njegovo telo – telo pravog, odraslog muškarca, u kome se nalazila duša deteta od šest ili sedam godina. Uhvatila je sebe kako misli da mu treba zavideti na takvoj i tolikoj čistoti...

Bilo je sasvim očigledno da Boško luta, da ne zna kuda, ne zna kojim putem, ali je povremeno zastajao i gledao one velike spomenike. Dizao bi glavu i kao da gledao u nebo. Ponekad bi prilazio drveću i kao da milovao lišće. Saginjao bi se povremeno dlanom prelazio preko vrhova tek ošišane trave. Na licu mu je blistao blaženi osmeh i Lijani se učinilo da je on, u stvari, srećan. Onako kako ona nikada

55 GAŠENJE KAMERE

August 16, 2008

nije znala da bude, ili je naprosto zaboravila kako je to izgledalo kada je imala šest ili sedam godina. I, sada je znala – zavidela mu je. I, opet joj se plakalo...

Ovoga puta nije progutala suze. Sela je na mermernu ogradu nekog groba i zarila lice u dlanove, niz koje su joj tekle, krupne, tihe suze. Da je uopšte bila u stanju da odredi zašto plače, lako bi pronašla razlog. Ali, sada je samo plakala... Jedan vrlo tamnoput čovek, očigledno radnik na groblju, prođe pored nje, ćutke – mora da je smatrao da ona plače za nekim pokojnikom ili nešto slično. Boško je odlutao, pipkajući lišće i travu i diveći se spomenicima... Kao da je zaboravio na Lijanu.

Posle nekog vremena, ona obrisa oči i obraze, nesvesna da su joj oči bile naduvene i da bi svakome na ovom svetu bilo jasno da je plakala. Svakome, osim Bošku, koji se stvorio ispred nje, sa blaženim osmehom na licu i izgovorio:

- Znaš, ja se tek ovde osećam nekako kao da sam živ. Svi oni, dole, ispod spomenika, su mrtvi. A, ja sam ovde živ i mogu da dodirnem travu...

Da bi joj pokazao kako može da dodirne travu, on se sagnuo i ponovo pomilovao zelenilo. Lijana je mogla samo da klimne glavom. Sada joj je bilo kristalno jasno da se ona nije zaljubila u njega zato što liči na muškarca, već zato što joj je naprosto bila potrebna neka veza sa njegovom čistotom i detinjim osećajem za lepo i dobro. Pokušala je da se osmehne, ali ju je u tom trenutku ponovo zagrebalo u grlu ono što tera na plač, pa je odustala i samo još jednom klimnula glavom. Nije se usudila da ga upita mogu li da krenu dalje... Što dalje od tog mesta, što dalje od njega, što dalje od tog mirnog provincijskog grada... Silno je poželela da nema slobodne dane i da može da radi, u celoj onoj gužvi, iza kamere!

Ostatak tog dana i ceo sledeći niko nije mogao da vidi Lijanu. U sobi nije bila. Na snimanju se ništa nije događalo. Boško je obilazio kafiće i retke restorane, ne bi li negde video devojku, ali ona beše kao u zemlju propala... Tek u ponedeljak ujutru, sav zajapuren, sa dubokim podočnjacima od nespavanja, hrupio je majci u kuhinju i zagrcnuto, ali svečano, izgovorio;

- Dobro je. Eno je na snimanju... - Bole, smiri se... Prilezi malo. Odmori.

Savladan nepodnošljivim umorom – nije spavao cele nedelje – on posluša majku i, kako se spustio na ležaj u kuhinji, zasapao kao novorođenče... Spavao je dugo i sanjao – groblje. U snu ni traga od Lijane... Samo zelenilo, visoka trava u kojoj Boško sedi i gleda mrave kako prolaze, nekuda žure, nešto nose... Majka se već zabrinula...

Lijana se nije vratila u sobu. Zamolila je jednog od šofera velikih kamiona da joj pozajmi ležaj u kabini i sledećih nekoliko dana, u stvari, dok je još trajalo snimanje...

A, onda, iznenada, kao što su stigli, možda i žurnije, kao u panici, svi ti ljudi zaposleni na filmu su nestali jednog jutra. I Lijana sa njima. Nazad, ili napred, u novi film, novu malu varoš, koja ima, recimo, parni mlin ili ogromni fudbalski stadion – za neke nove scene...


August 16, 2008

Boško je, prvih dana posle njihove posete groblju i posle skoro dva dana spavanja, samo delio svoje detinje osmehe naokolo, srećan i zbog vožnje sa Lijanom, i zbog posete groblju i zbog predivnog sna posle svega. Tek kada se setio da zaviri u njenu sobu i kada je video da je soba sasvim prazna, uhvatila ga je manična depresija. Nije se usudio čak ni da pita majku gde je Lijana. Otišao je do hotela i dugo stajao ispred ulaza, vrlo sporo shvatajući da su «filmadžije» zauvek otišle... A, on nije znao kuda... I Lijana sa njima.

Udovica u prvo vreme nije primećivala ništa, ali kada je, posle nedelju ili dve primetila da joj sin vrlo malo jede i ne obraća pažnju na svoje zečeve, počela je da brine...

Nije dovršila brigu. Jednog jutra se Boško nije pojavio na doručku, a kada je udovica ušla u njegovu sobu zatekla ga je kako širom otvorenih očiju gleda u tavanicu, gde je video visoku travu groblja, koje je doticao vrhovima prstiju. Nije govorio ništa. U stvari, više nikada nije progovorio. Vrlo retko je ustajao iz kreveta. Ali, bio je to onaj isti Boško, koji se na sve i svašta samo osmehivao... Nije bio svestan da celo to vreme misli samo na Lijanu...

Lijana je sledećih meseci još samo ponekad plakala, u svojoj garsonjeri, ili krijući se u nekom kamionu na snimanju. A, onda je jednostavno prisilila sebe da prestane da misli na Boška i nastavila dalje. Sama. Samo bi u trenucima kada bi snimanje bivalo završeno i kamerman svečano objavljivao da gasi kameru osetila da srce hoće da joj iskoči iz grudi i setila bi se groblja i svega onoga što je Boško tada rekao...

57 SAN O TIŠINI

August 16, 2008

SAN O TIŠINI U ogledalu nije bila samo ona, već još nekoliko hiljada zamišljenih obožavalaca, koji su vrištali, mahali rukama, aplaudirali, slali poljupce, bacali cveće, uzdizali iznad svih tih glava neveštom rukom ispisane transparente «Mila je naša»... Prosto je mogla da čuje njihov huk i vrisku, čim zatvori oči i potone u izmišljeni svet, sanjani svet, željeni svet slave i obožavanja, svet daleko od pekare i sobice iznad pekare, suviše vruće da bi se u njoj, leti, moglo spavati, pa je silazila i radila, dole u pekari, još jednu smenu, a onda, premorena već, iscrpena i sva klimava, gotovo bi padala u nesvest, ne san... Pa čak i u tim trenucima, sekund pre nego što bi zaspala tim nezdravim snom, premestila bi se u taj svet lepih haljina, velikih automobila, nasmešenih ljudi, muzike i publike koja joj je verovala, uvek i bez rezervi.

Stvarnost je, dakako, govorila drugačije o Milinom životu. Rođena u takozvanoj «radničkoj porodici», negde u predgrađu, posle mnogo seljakanja i suviše svađe između oca i majke, prosto je napustila tu iznajmljenu kuću, taj miris nesvarenog alkohola i pokvarene hrane... Uspela je da završi pekarski kurs, smatrajući da je to domet za takve devojke, poput nje, iz teških i problematičnih brakova. Imala je devetnaest kada se zaposlila u toj pekari stešnjenoj između dve državne institucije, i bila presrećna što joj je vlasnica, inače vredna ali stroga žena, ponudila i taj sobičak, da se ne potuca po podstanarskim sobicama u predgrađu. I, zaista je radila po dve smene, i, zaista je neredovno i užasno loše spavala, za nekakav privatni život nemajući vremena, uopšte, kao da je želela da se ogradi od celog sveta, tolikom količinom posla koji je sve više tovarila na sebe, i leti i zimi... I, tako, prošle su četiri godine...

- Vidiš kako dođe mart, ničim izazvan! – uzvikivao je mladi pekarski pomoćnik, dečko bez ambicija, bez velikih prohteva, bez mnogo pameti ali zato uvek osmehnut od uva do uva.

- Blago tebi – odvratio bi mu najstariji i najiskusniji pekar, Bata, treskajući se po kecelji u koju kao da je naslagao svojih gotovo dvesta kilograma težine, što je značilo da traži cigarete po džepovima, odnosno da je red na desetominutnu pauzu.

Mila se bila zabavila nekakvim kiflicama i sve je to čula sa pola sluha, nekako zaronjena u svoj neki svet i maštu, i brzo se u mislima udaljila i od pekare i od Bate i tog smešnog mladića, leteći avionom preko Evrope, na koncert u Štokholm, i čitajući usput nekakav scenario koji su joj ponudili... Prenula ju je vlasnica pekare, koja se najednom pojavi:


August 16, 2008

- Mala, izađider da malo popričamo! – rekla je vlasnica, kao i uvek glasom za stepen strožijim nego kod ikoga drugog koga je Mila imala prilike da čuje.

Mila je spremno izbrisala ruke o kecelju i iskoračila u malo dvorište pretrpano drvenim oblicama i gajbama za hleb. Malo dalje su stajali stari pekar Bata i njegov mladi pomoćnik, koji spremno pozdraviše vlasnicu pekare. Mila nije imala ideju o čemu bi mogla da razgovara sa tom ženom. Nije se bojala otkaza, nije se mogla nadati da će na bilo koji način moći biti unapređena...

- Jesi li ti koristila godišnji odmor prošlog leta? – ispuca vlasnica pekare na neki način gotovo svečano.

- Ne, nisam... – odgovori tiho Mila. U mislima kao da nije izlazila iz aviona za Štokholm.

- Vidi, dete... – vlasnica pekare se malo raskorači. – Uzimaš mi dve plate već tri, četiri godine, a da za to vreme nisi bila na godišnjem odmoru... Proverila sam da nisi uzimala odmor ni pretprošle, ni one tamo godine... Mislim da to nije u redu!

- Ali, meni ne treba odmor – izgovori Mila, sama sebi zvučeći kao da želi da zavapi da je vlasnica samo pusti na miru, da radi i sanja...

- Svakome treba odmor, dušo moja! – usprotivila se vlasnica glasom koji kao da nije trpeo protivljenje. – Vidi... Sad je mart, i imaćeš dovoljno vremena da se spremiš i u maju uzmeš dvadeset dana i putovaćeš avionom, ja plaćam kartu, ravno u Grčku i tih dvadeset dana nećeš ni pomisliti na pekaru.

Mila je pažljivo posmatrala lice vlasnice pekare, očekujući možda samo osmeh ili nagoveštaj cinizma. U redu, od kako su se upoznale njih dve nisu uopšte bile bliske, naprotiv – retko su se i viđale i Mila nikako, u svojoj svesti, nije uspevala da otkrije kako je te žena uopšte znala da ona radi dve smene... Sada joj se činilo da se to ona šali sa njom, iskušava je, što li...

- Ja u Grčkoj! – osmehnula se Mila. – To ne znam... - Htela ne htela – odvratila je čvrsto vlasnica pekare. – Ja sam ti već rezervisala

i, ako nemaš para.... - Para imam... – reče neodređeno Mila. - Onda, fino, posveti sebi ovo malo vremena do maja. Zapustila si se, devojko

– reče žena. – Pođi kod kozmetičara, kod frizera... Nađi sebi nešto da obučeš. Kad kreneš da ne krećeš kao slepica. Razumeš!?

Bilo je to i pitanje i znak za kraj razgovora, na šta je Mila samo klimnula glavom zabezeknuto gledajući za tragom vlasnice pekare, koja je odmarširala ravno kroz pekaru, pa na glavna vrata i napolje... Od svega što je bilo rečeno Mili su u pamćenju ostale samo reči: «godišnji odmor», «Grčka» i «zapustila si se»...No, niti je više imala sa kim da razgovara o godišnjem odmoru, niti da pita «zašto Grčka», niti je u blizini bilo ogledala da vidi koliko se to ona zapustila... U svakom slučaju, kada je uspela da dotetura do tepsije sa kiflicama najednom su u glavi počeli da se mešaju nekakvi scenariji sa Grčkom i nekakvi pogrešni avioni sa frizerima i kozmetičarima – naprosto, više nije bila u stanju ni da se prepusti sopstvenoj mašti kao što je znala pre... Jedva je čekala da se završi smena i otrčala

59 SAN O TIŠINI

August 16, 2008

je u svoju sobu iznad pekare i svukla se gotovo jednim pokretom i onako gola stala pred ogledalo, mršteći se...

- Ko je ona da meni kaže da sam se zapustila?! – zarežala je.... Međutim...

Ravna površina ogledala uzvratila je neumoljivom istinom – kosa joj je bila kao uštavljena i štrčala je na sve strane, lice kao pobrašnjavelo, sa dva ili tri uočljiva mitisera, pri čemu su je iznenadile nekakve bore oko usana koje su je, umalo nije ustuknula pred tom istinom, činile ružnjikavom. Šake su koj bile kao natekle, a nokti isečeni do mesa... Nije bilo ni grama debljine, niti celulita, ali joj je koža bila gruba i vrlo svetla. Stopala su joj bila u najgorem stanju... Mila je mogla samo da zaključi da je vlasnica pekare bila u pravu.

Legla je u postelju i ponovo, kao svakog dana, pokušala da otputuje u svet mašte, u kojem je bila slavna, obožavana, u kojem je pevala poput Selin Dion, u kojem je putovala s kraja na kraj sveta i odsedala u nekim izmišljenim, predivnim hotelima, u kojem je imala mnogo udvarača i mnogo više čuvenih i slavnih poznanika. No, od svega toga kao da nije ostalo ništa u njoj – i samo je videla sebe, golu, u ogledalu, u kojem nije bilo obožavalaca, ni scene, ni reflektora... Upalila je svoj radio, ali umesto muzike čula je samo vesti i hitro ugasila. Počela je da drhti, od umora i razočaranja i nagle svesti o svom skoro bednom izgledu. Posle celog časa traženja bilo čega svetlog u sebi i oko sebe, zaspala je, tonući u dubok i mračan san.

Prirodno, propustila je čas svoje smene u pekari, a kada se pojavila gotovo se začudila što na to niko nije obratio pažnju. Kada se smena završila promucala je nekakvo izvinjenje i za nijansu glasnije izgovorila:

- Od danas više, neko vreme, neću raditi dve smene.

To je iznenadilo i glavnog pekara, debelog Batu, i sve ostale, ali nisu komentarisali. Mila se vratila u svoju sobu i prvo što je uradila bilo je da opere kosu. Međutim, ni posle pranja kosa joj nije izgledala nimalo privlačno. Vlasnica pekare je bila u pravu – bio joj je potreban frizer. Obukla je najbolje što je imala, otkrivši samoj sebi činjenicu da zaista ne vodi računa o odeći, i pošla u grad tražeći frizera, i kozmetičara, i usput je zagledala izloge sa odećom i obućom. Najednom je počela da joj se dopada ideja da izgleda lepo i još više joj se sviđala ideja o godišnjem odmoru. U Grčkoj...

Iznenadila se koliko u njenom susedstvu ima frizerskih radnji i koliko kozmetičara, ali nije bilo lako zakazati termin. Možda zato što Mila uistinu nije izgledala onako kako je zamišljala. Jer, svi su je gledali pomalo podozrivo, pomišljajući ko zna šta, najčešće sumnjajući da ona, sa takvim izgledom, uopšte sebi može da priušti dobar frizerski tretman. Sa kozmetičarima je bilo nekako još gore. Jedna starija žena, očigledno vlasnica jednog od kozmetičarskih salona, grubo ju je odbila, pravdajući se da prosto nemaju vremena za nju. Tek na kraju dugačke ulice, kada je svratila u jedan frizrsko-kozmetičarski salon i suočila se sa dve lepe mlade žene, dočekaše je osmehom. Pokušala je da uzvrati i promucala šta sve želi, napominjući da novac nije problem...


August 16, 2008

Zakazali su joj za sutra. U povratku kući kupila je nekoliko modnih časopisa nadajući se da će u njima pronaći savete o svom budućem izgledu. Morala je priznati sebi da ju je sve to iscrplo. Osećala se umornijom nego da je nedelju dana radila u pekari.

U pekari su svi jednostavno morali da priznaju da se sa Milom nešto događa. Sve vreme, dok je radila, pevušila je, što uopšte nije bilo neprijatno i predstavljalo je izvesnu promenu, ne samo u njenom ponašanju, već i u atmosferi pekare. Kada joj je smena istekla žurno je otišla u stan, a odatle ravno u frizersko-kozmetičarski salon...

Salon, prepun mladih radnica, učinio joj se čudnim mestom – nagovorili su je da se ošiša, nagovorili su je da stavi hranljivu masku na lice, nagovorili su je na nekakav piling celokupne kože tela, nagovorili su je na manikir i pedikir... I sve to sa neviđenom lakoćom, a ona je pristajala na sve nadajući se da će na kraju sve ispasti kako treba. No, ni posle tri časa tretmana ništa se nije završilo – dve mlade žene su joj objašnjavale da je sve to samo početak, gurajući joj pod nos neke časopise prepune fotografija prelepih mladih žena i devojaka... Te «ova šminka će vas učiniti», te «ovako našminkani moći ćete»... Mili su uši bile prepune nejasnih pojmova i nerazumljivih zaključaka, ali naprosto nije smela da odustane. Ne više... Bila je rešena da se izmeni.

Negde pred kraj njihovog radnog vremena Mila je bila spremna da stane pred ogledalo, ne bez bojazni. Ono što je ugledala zapanjilo ju je – kratka kosa joj je stajala izvanredno, uobličavajući sjajne, čiste obraze i ističući njene okrugle, plave oči. Osećala se sjajno posle tog pilinga i čitava koža joj je bila nekako zategnuta i čvrsta. Pogledala je svoje šake i – nije ih prepoznala... Nokti su joj bili ravno podsečeni i prekriveni bezbojnim lakom i... Lepi! Osmehnula se svom liku u ogledalu i umalo nije izgovorila ono što joj je palo na pamet. Stopala, najednom, više nisu bila široka, a prsti na njima zdepasti i ružni. Naprotiv, ona je imala mala stopala i relativno duge prste na nogama i trebao joj je samo jedan tretman da sve to dođe do izražaja. Morala je da prizna da je izgledala dobro, da se osećala dobro i da će se i ubuduće osećati dobro... U Grčkoj!

Dve mlade žene iz salona su joj predložile da nastavi sa tretmanom, da dođe, koliko sutra, na kvarcanje. Tamnija koža bi joj dobro stajala i isticala njene lepe oči... Dale su joj neveliki spisak šampona, učvršćivača kose, raznih polumasnih linija za kožu lica, mleka za telo, anti-ridova, pa čak i pasti za zube, tvrdeći da je to način da održi tu novootkrivenu lepotu koju je imala. Izašla je iz salona gotovo ošamućena, pokušavajući da u sebi otkrije što je jednostavniji odgovor na pitanje koje ju je mučilo sve vreme: «Zašto ja sve ovo radim?»

Nije sanjala o Grčkoj, mada se neki mangupski glas povremeno javljao ubeđujući je da će to biti, za nju, avantura... Prva u životu. No, tog trenutka bila je prezadovoljna samom sobom i ničim nije bila spremna da sebi to zadovoljstvo pokvari nikakvim sanjarijama. Prolazeći ulicama odjednom je primetila da je ljudi gledaju – muškarci! Skratila je korak i lagano pognula glavu. Nikada u životu na nju muškarci nisu obraćali pažnju, a sada... Naravno, nije bila sigurna u to, ali je jednostavno imala osećaj, koji je jačao kada bi se našla u gužvi i smanjivao kada

61 SAN O TIŠINI

August 16, 2008

bi krenula nekom sporednom ulicom, ali je ostao prisutan i kada je došla do pekare... Sandra, prodavačica iz susednog lokala, koja se u tom trenutku našla ispred svoje radnje, sačekala je da Mila prođe, a onda je zlobno prokomentarisala:

- Kako se ova cura udesila, kao da će na prijem u ambasadu!

Primedba nije iznenadila Milu. Ona je pooznavala Sandru dovoljno dobro. Ono što ju je, na čas, ostavilo bez daha, bila je činjenica da je Sandra nije prepoznala. Kada se uputila stepeništem prema svojoj sobi, iznenada se pojavio Bata, gurajući svoje kilograme kroz dvorišna vrata pekare, dobacivši:

- Mila nije tu – rekao je. – A, ko ste vi?

Mila nije izdržala i napravila je, na stepeništu, raskošan poklon, raširivši ruke veoma elegantno.

- Bokca ti! Šta si to učinila sa sobom? – zabezeknuo se Bata, trljajući svoj masni potiljak u čudu.

Bio je to još jedan dokaz za Milu. Kada je ušla u sobu pogled joj je skrenuo ka ogledalu u kome je ugledala prilično zgodnu, ne previsoku, devojku ljupke, kratke kose i vrhunski našminkanu... kao... kao... kao da je najednom počela da živi svoje sanjarije – ličila je na osobu o kakvoj je sanjarila. Nedostajala je samo publika... «Bože! Šta ću ja da radim u Grčkoj? Šta ću ja uopšte tamo?» upitala se gotovo glasno. Nikoga nije bilo da joj odgovori...

Sledećeg dana se ponovo pojavila vlasnica pekare i videvši promenjenu Milu uz osmeh izgovori:

- Šta sam ti rekla, devojko! Izgledaš kao iz kutije, čak i samo u pekarskoj kecelji... Rekli su mi da si prešla samo u jednu smenu... To je dobro za tebe. Dobro je...

U razgovoru sa vlasnicom pekare Mila je doznala još neke detalje koji su je zanimali – Grčka je bila deo neke kompenzacije i nije bilo iznenađenje što je jedno putovanje bilo rezervisano za Milu. Avionsku kartu je zaista obećala vlasnica pekare, kao posebnu nagradu za Milin veliki rad u pekari. Konačno, žena je razjasnila:

- Ne znam šta ti misliš o tome, ali ja verujem da samo odmorni radnici mogu zaista dobro da rade, a ti, draga moja, nisi bila na odmoru još od vremena kada si počela da radiš kod mene. Ne bih volela da te toliki rad prosto pojede... Zato, desetog maja... Srećan put! Uzgred, divno izgledaš... Kad bi se samo malo lepše obukla...

Mila je krišom pogleda. Vlasnica pekare bila je obučena kao penzionisana Amerikanka na odmoru u Evropi – dakle, bez trunke ukusa. I samo je zamislila šta uopšte ta žena smatra lepim oblačenjem... No, nije rekla ništa i samo se lako zacrvenela pokazujući da je sve komplimente prihvatila.


August 16, 2008

Sledećih nekoliko dana Mila je trošila vreme po buticima i sličnim prodavnicama, vrlo pažljivo birajući. Novac, koji se vremenom nakupio u njenom novčaniku, pretvarao se u skupe bluze i prozirne haljinice, šarene čarape i farmerke ukrašene perlama, prozirne sandale i neobično donje rublje, koje je kupovala oprezno i sa određenom dozom stidljivosti. Usput je prošla i kroz tretmane kvarcanja, začudivši se, posle toga, bronzanoj boji kože, koja je blistala pod mršavim svetlom u njenoj sobici. Konačno, kada se pogledala u ogledalo, u završnici svih tretmana, otkrila je da više nije «ružno pače», kakvim se smatrala, već raskošni «labud», o kakvima je sanjarila. Pretvorila se u malu lepoticu, koju su muškarci na ulici posmatrali sa velikim interesovanjem, a kolege sa posla sa određenom dozom zavisti.

Istovremeno, prestala je da sanjari i u njenim mislima više nije bilo koncerata i putovanja, crvenih tepiha i obožavalaca. Najednom, shvatila je da su njena bučna sanjarenja bila uzaludna i da joj, najednom, ova tiha nadmoć, koju je osećala svakog dana sve jače i jače, onaj pravi deo života koji joj je nedostajao. Prestala je da oseća onaj mali stid koji se javljao pod muškim pogledima, na ulici, a za kolege i njihovu zavist nije marila. Početkom maja je glasno izgovorila da ide na odmor i nije se pojavila u pekari već šestog maja...

Dobro je pazila da se spakuje, a da to niko ne primeti. Još pomnije je povela računa da pozove taksi kada niko iz pekare nije mogao da je vidi. I, naoružana sa dve torbe pune nove odeće i obuće, otišla je, a da niko, čak ni sveznajuća vlasnica pekare, nije znao kuda... Nije uplatila letovanje u Grčkoj. Avionska karta je stajala u turističkoj agenciji nepodignuta. Mila više nije bila u gradu...

Dva meseca kasnije vlasnica pekare je dobila pismo, adresovano na pekaru. Pismo je bilo potpisano sa «Mila», a glasilo je:

«Poštovana!

Nemam reči da vam zahvalim na svemu što ste učinili za mene, iako verujem da ni sami niste bili svesni svega toga. Prvo, hvala vam što ste me zaposlili u vašoj pekari. Da nisam dobila taj posao ko zna šta bi bilo sa mnom. Drugo, vaša odluka da me naterate da iskoristim godišnji odmor i vaša primedba na moj izgled – to je bilo presudno. Možda ne znate da sam, pre proleća bila izgubljeni ženski stvor, samo-osuđen na dve smene u pekari i beskrajne sanjarije o sreći... Kao iz «sapunica»! Nemate pojma kako sam sanjarila, i danju i noću, i sama i u vrevi pekare, i na ulici i u svojoj sobi. Uvek sam bila u svom svetu, prepunom buke, muzike i gomile ljudi. I, da mi niste skrenuli pažnju koliko sam bila ružna, onako, sva pobrašnjavela i ogrubela, da samo niste čačnuli baš tamo gde je trebalo... Ali, jeste! Baš vi! I neizmerno vam hvala na tome. I na Grčkoj, u koju nisam otišla, a verovatno i neću nikada... Sada sam u jednom malom bungalovu, u banji, oprostite neću vam reći u kojoj... I, uživam u tišini i dugim šetnjama po šumovitim padinama. Izbegavam gužvu i ostale goste. Ne samo što su to sve stariji ljudi i žene, već onako... I, reći ću vam... Imam društvo. Jedan mladi čovek, odavde, ili bar ovde radi... Nemam običaj da se odmah raspitam o svim detaljima... I on voli tišinu i duge šetnje... I, da znate, po prvi put u životu se osećam žensko! I na tome vam hvala!

63 SAN O TIŠINI

August 16, 2008

Oprostite što sam otišla onako. Imala sam osećaj da neću moći otići ako bilo ko dozna kako i zašto sam otišla... Nemam nameru da se vratim, na žalost. I ovde ima pekara. Pekara, u stvari, ima svugde, na celom svetu... A, ja znam taj posao, čini mi se... Ne znam ni koliko ću se zadržati ovde. Možda dokle god imam pažnju tog mladog čoveka. Novca imam, zaradila sam ga, opet zahvaljujući vama, u dve smene... Vi ste mi pokazali put i skrenuli pažnju da bar jednu smenu posvetim sebi, i ja jesam i – otkrila sam se, po prvi put.

Želim vam sve najlepše u životu...»


August 16, 2008

PRIČA PRIGRADSKOG PANTERA Ko bi rekao, a?! Ja – maneken! Ja – Milano, Pariz... Ja – naslovne strane! Ja – pista... Nema šanse, a?! Moj ćale samo meri pritisak – dvesta sa sto šezdeset... Njesra! Niti vidi, niti hoće da vidi, a gluv je kao top već godinama i ne vredi mu govoriti. Ali, one novčane pošiljke koju mu donesu iz DHL službe – e, to prihvati i sračuna i zna, stari đavo, koliko je to i kako da potroši i uopšte ga ne boli što mu to ja šaljem... Poručuje, preko rodbine koja još uvek razgovara sa mnom, da ne želi da me vidi, da sam obrukao porodično ime, da sam obrukao njega... Jer, on je zamišljao da ću i ja da budem bar vodnik, ako ne pukovnik, i još od vremena kada nisam išao u školu, samo me je zatrpavao oružjem... Za drugi rođendan sam dobio plastičnu repliku automata iz Drugog svetskog rata! Ej! Rođače! To nije bilo normalno... Pre nego što sam krenuo u školu već sam znao da pozdravljam, da marširam, da zalegnem, pravilno, po pravilima vojne službe... Samo što me nije terao da obilazimo komšiluk da ja tamo izvodim vežbe teritorijalne odbrane, u šestoj godini života, a on da skuplja bakšiš.

Da, to i – fudbal... Terao me je da, sam, «treniram» u zadnjem dvorištu te kuće u kojoj smo u to vreme stanovali, u predgrađu. A, i ta kuća... Deda i baba, vlasnici kuće, oboje stari da stariji nisu mogli biti, stari kao Ramzes III, i meni je trebalo do mature da sračunam kog đavola njih dvoje, ni rod ni pomozi Bog, rade i u mom životu i u jadnim životima mojih roditelja... A, onda, ja sam već bi na putu za Italiju, javiše mi da su umrli, jedno za drugim, kao po redu, prvo deda, potom baba – valjda od tuge za dedom, a pamtim ih samo po tišini koju su širili naokolo kao maglu. I, zatim, vest da je ta kuća sada naša, odnosno, kako je ćale rekao: «Sad je sve to tvoje, kad ja umrem.» Nikada nisam razumeo tu rečenicu...

«Oteo» sam mu se negde u osmom osnovne. Taman se majka beše razbolela, a ja prepun hormona, jedne noći ne dođem kući, uopšte... Gde sam bio, šta sam radio?! Sa Rašom i Zenkom igrao poker u šupi starog Kerca, koji je bio u to vreme u bolnici... Zaigrali se! Ko će voditi računa o vremenu?! I negde oko podne se probudim, shvatim gde sam i šta je bilo, krenem kući, a u susret meni majka, kleca, jedva se drži na nogama... Te «gde si bio, sine?», te «da znaš samo kako je nama bilo», a kad smo došli kući – vidim, ćale hrče u šesnaest, a boca do pola prazna pored njega. Nisam ništa pitao, nisam tražio objašnjenja ni od majke, koja ni godinu posle toga presvisnu, ni od ćaleta... Nekako sam znao da mora da postoji put za mene na ovom svetu, iako – ej, rođak! – nisam ni sanjao o ovome...

Posle toga – ulica mi beše fakultet! Lunjao sam ovuda, onuda, družio se i sa fratrima i sa bivšim robijašima, i sa slatkim odlikašicama i sa dropljama preko

65 PRIČA PRIGRADSKOG PANTERA

August 16, 2008

kojih je prešlo sve, osim tramvaja... Majčin grob sam obilazio sve dok me ćale nije zatekao na njemu, kako plačem – ne zbog sebe, već zbog njene sudbine, jer, ipak je bila dobra žena, koliko toliko i sada sam svestan da me je bezbroj puta zaštitila i od ćaleta. Zatekao me je na grobu i – počeo da mi se ruga, danima, posle... «Plačko»... A, meni već šesnaesta, pozivali me na pregled za regrutaciju, a Munjas, onaj bivši legionar, me naučio kako da se predstavim kao čistokrvni peder i – našli da nisam sposoban «za redovnu službu». Munjas je bio car, ponekad... A, ponekad je bio zlobno govno, kad ne mogu drugačije da kažem. Jer, posle toga sa vojskom, pustio je glas svuda po kraju, da sam zaista nastran... homoseksualac!

Sreli smo se, posle tih glasina, jednom, nasamo. Sad, on četiri puta veći od mene, plus obuka u legiji i sve... Nije mi padalo na pamet da nešto izvodim... Ali, kažem mu:

- Hvala, Munjas, za ono sa vojskom. Sređeno. - Idi, dečko, nisi ti jedini kome sam tako pomogao – odvraća on, preko dima iz

one cigare koja mu je uvek visila iz ugla usana, a u očima mu nešto podsmešljivo.

- Znači, nisam jedini peder u kraju? – pitam što sam mirnije mogao.

On me gleda. Na dohvat sam mu ruke. A, ja se ne mičem. Ako misli da udari, neka udari, pa ću i ja njemu vratiti, a posle kako god bude... Ali, on ćuti neko vreme, pa će onda apsolutno smireno:

- Ne, nisi... To je cena. Razumeš?!

Nikad nisam to razumeo. I, ako mi veruješ, jedva sam dočekao kraj te srednje tehničke. Jurio sam za ocenama, učio kao blesav samo da bih to što pre završio i pobegao, i od Munjasa i od ćaleta i od svih vas... Bio mi je pun kufer, nekako. I, kad sam završio školu, ćale sav ponosan obilazi sve bivše prijatelje ne bi li mi našao nekakav posao, a ja – diplomu u ruke, pasoš u džep i – pravac Italija. Nemam pojma zašto Italija, valjda zato što je bila najbliža, u to vreme... Sada ima inostranstava i inostranstava između nas i Italije...

Šta sam tamo prvo radio? Šta?!? Krao sam, šta sam drugo mogao... Stranac, koji je odlučio da ostane gde se zatekao, bez posla, bez ikakvih poznanstava... Ono malo love koju sam imao u džepu i što sam, u stvari, uzeo nekakvim tipovima na pokeru, nekoliko dana pre Italije, istopilo se za tili čas i meni nije ostalo ništa drugo nego da kružim po pijacama i onim velikim marketima... I da kradem. Priznajem! Krao sam, eto... Malo povrća, malo love, pa malo voća... Bio sam, prirodno, više gladan nego sit tih dana, koji su se rastegli na dobra dva meseca. A, za dva meseca možeš da upoznaš i predsednika opštine, a kamoli talog grada...

Primetili su me, prvo, da se muvam po pijacama i jedne večeri mi složili zamku – naravno, na italijanskom... Ali su tukli kao naši, pesnicama i nogama. Ne brini, prebolio sam, pretutnjao preko glave, iako sam tamo, ispod nekih stepenica, gde sam spavao, dva dana zazivao majku od bolova i samo sam se bojao da mi nisu nešto unutra polomili, pa da posle krivam po svetu kao kakva baba... E, te batine su me malo opametile. Više nisam ni blizu pijacama išao. Maznuo sam iz nekog


August 16, 2008

parkiranog automobila žensku tašnu, unutra novčanik, sva dokumenta, gomila novca – i dolara – i... revolver... mali, damski. Bacio sam ga. Bilo je love da sam mogao da iznajmim stan, kupim sebi nešto da obučem, onako skromno, ali – tada je to bilo moderno – kupio sam košulju, prva liga, pa kad raskrilim kragnu preko sakoa... I, kad se pogledam u nekakav izlog, jer ogledala u tom iznajmljenom stanu nisam imao... Laki Lućiano, jebote...

E, na takvog je naletela jedna žena... Baba, hajde... Šezdesetak godina, kilo šminke na njoj, celulit utegnut u džins... Ne pitaj me kako me je procenila iz prve, a jeste... Pio sam kafu na trgu, kad – eto ti nje... Seda za sto pored mog i kreće priča... «Jeste li vi odavde ili ste stranac?»

Neću da razvlačim... Sa njom sam bio sedam meseci, sedam dugih meseci, sedam meseci ko sedam gladnih godina... I, nema veze ona priča kako matorke daju zlato, satove, lovu... Ova me je držala na kratkom povocu. Imao sam love tek da ne crknem od gladi i, što jeste jeste – stanovao sam kod nje. Vila! Osamnaest soba, bazen, sranja, ovo, ono... Naokolo me predstavljala kao svog novog šofera, iako ja uopšte nisam znao da vozim. Ona me naučila, i platila da polažem vozački, i sredila za papire, i sve... Ali, opet, stalno mi je na pameti bilo da će da se pročuje kako ja sa babama....

Ona je šmrkala belo povremeno, i, uopšte, kretala se u takvom društvu... Pretvarala se da piše nekakavu poeziju, brate... I, jedan njen, hajde da ga nazovemo prijateljem, jednog dana me zamoli da skoknem do Milana, da odnesem nekom poverljivom čoveku jedan paket... Sad – ja znam, prirodno, da je u paketu belo, jer taj njen, hajde da ga nazovemo prijatelj, je bio dobavljač... I, znam da me on testira, pa ako padnem, boli njega, a izgleda i babu, jer sam joj, činilo se, malkice kao dosadio, a ako prođem, staviće me na platni spisak, a ja ću povremeno da skačem kao loptica-skočica Bari – Milano i on je sebi obezbedio stalnog kurira... Sjajan metod za proveru ljudi... Samo što nisu računali na mene...

Razmislim malo i skontam da sam uredan građanin, sa sve papirima i dozvolama i takve stvari, i zapalim ka Milanu, ali u vozu prvom policajcu ispričam priču i predam onaj paket. Ej, da si samo mogao da pratiš tu frku! Mene, naravno nisu puštali sa oka, jer sam kao glavni svedok i sve... Pred istražnim sudijom se zakunem da je sve što sam rekao policiji istina i samo istina i – zatražim da budem zaštićen svedok. Posle malo natezanja oni pristanu i ja dobijem italijanska dokumenta, na njihovo ime, sa njihovim državljanstvom i sve... Ej, rođače! I premeste me u Milano, da im budem bliži valjda, plate mi hotel i hranu i sve, i stalno drže dva pandura ispod mog prozora i gomila budalaština, a ja znam da su ona moja bivša baba i njen dobavljač sitna riba... Posle se ispostavilo da uopšte i ne moram da svedočim na sudu i da su samo moje izjave u papiru validne i takve stvari. A, šta je bilo sa babom i dobavljačem – boli me...

Najbolje je bilo kad me je jedna advokatica pitala «gde radim?», a ja je samo pogledao onako, bez veze, a ona onda pitala: «Za koju agenciju radite, molim vas?» E, trebalo mi je jedno deset minuta da shvatim na kakvu agenciju misli. Mislila je, naravno, na agenciju za pratnju... Znas ono, mladi momci i babe, pa lova pada čim se malo nasloniš i takve stvari...

67 PRIČA PRIGRADSKOG PANTERA

August 16, 2008

Ali, to mi je dalo ideju... I, posle, pronađem jednu agenciju, a tamo je bio taj Girlandi gazda. Taj tip mi ni danas nije jasan. Ponaša se kao poslednji peder, a oko njega samo možeš da vidiš sve same ribe, i to kakve... Kad sam se ja pojavio prvo je ćutao i pustio me da serekam jedno pola sata, a onda rekao:

- Može! Ali, prethodno šest meseci obuke, mladiću...

U prvi mah ga nisam razumeo, a posle jesam. Stanovao sam kod njega, on me je vodio na depiliranje, on mi je birao porniće i slično, on mi je sekao nokte i na rukama i na nogama, svega mi... Uvrnuto! On me je učio da govorim i, uopšte, kad da govorim a kad da ćutim. Mnogo čemu me je naučio... Posle šest meseci dobio sam prvi posao. Lova je bila da ti ne pričam, a klijentkinja... Žena nekog biznismena, tako nešto... Ništa joj nisam radio, ali sam morao uvek da joj se nalazim u blizini. Vodila me je u operu... Sa njom kao da sam stekao nekakav kredit ili ugled, đavo bi ga znao. Girlandi me je često slao na aerodrom, često mi je nabacivao neke dobre polovnjače, pa čak i neka nevinašca ili slično. Jesam, spavao sam sa nekima, naročito polovnjačama, ali – ja mlad i jak i pogodio bih i muvu u letu,a kamoli ne... Razumeš, rođače!? Nisam omanuo ni jednom... I, sve u stilu... Kao Hemfri Bogart, svega mi!

Onda sam se javio matorom, mislim ćaletu... I, unakazio me je! Neće više da me vidi i ja sam izdajica i propalica i sve... Ono, bio je u pravu da sam propalica, barem tada bio, je li... Ali, ne znam kako ni zašto, to njegovo odbijanje i vriska preko telefona, to mi nije palo dobro, znaš. Mislim, kada sam se već javio, mogao je da kaže «dobro došao, sine» ili bilo šta slično. Ne znam, ja još nemam sinova, pa ne znam kako bih, eventualno, to ja. Sigurno ne bih kao moj ćale... Posle, kad sam imao čvrste prihode, dam nalog banci da četvrtinu moje love šalje njemu na račun. Šta on radi sa tom lovom, nemam pojma, ali bih voleo kad bi me se setio, barem kad dobije lovu...

Dve godine kasnije nekakav paparaco me je fotografisao «na poslu», u društvu jedne bivše pevačice i ta fotografija mi je na svoj način otvorila vrata ka pisti... Ta pevačica je bila posao za jedno posle podne. Prosto, riba nije želela da otkriju da je usamljena, a inače je bila razvedena, pa su mene poslali da izigravam društvo. Otišli smo na najopasnije mesto za te žene – ravno na aerodrom. Kao fol, čekamo neku njenu rođaku, za koju se ispostavilo da je filmska glumica, a tamo gde su te glumice ima mnogo fotoreportera i raznih drugih škljocara... Što se mene tiče, nisam imao pojma da sam toliko fotogeničan... Ali, kad se ta fotografija pojavila u nekakvoj vrlo žutoj štampi, svi su se upitali, ne «gde je ona bila do sada?», već «ko je taj s njom?»...

Naravno da su se raspitivali kod nje, ko je kako mogao, ali ta riba je sakrila i moj tadašnji identitet, i moj posao, i naše odnose, i sve. Onda se neko, iz jedne modne agencije, setio da postoji u gradu i taj Girlandi i pitao je njega... Mislim, platio je da ga pita i verovatno je još doplatio da dobije odgovor. Onda su došli na moju adresu... Ceo tim – dve nešto starije ribe, jedan fotograf, njegov asistent i njihov zajednički advokat!


August 16, 2008

Govorili su u jedan glas, onako džumle, kao divlji papagaji, i jedva sam razumeo šta traže od mene. Pustio sam ih u stan, gde je onaj fotograf navalio da mu dozvolim da me fotografiše, a advokat mi je podmetao nekakve papire da kao fol potpišem i sve... Pustio sam paparaca da škljoca, ali ništa nisam potpisivao. Onda je jedna od onih žena objasnila o čemu se stvarno radi i da oni samo žele da sve bude po zakonu i da se nadaju da ću pristati na probno snimanje... Otišli su pošto su mi ostavili brdo nekakvih reklamnih materijala i još nekakvih advokatskih papira, da proučim i, ako mi se svidi, da potpišem. Pre nego što su krenuli ja sam razumeo samo jedno – da mi nude manekenski posao koji, potencijalno, može da mi donese zaradu sedam do osam puta veću nego što sam imao u agenciji za pratnju, možda i više... Vredi da se čovek ponekad pogleda i u ogledalu, ali pametnim očima.

Girlandi se nije bunio. Jedino što je zadržao nešto love, koju mi je inače dugovao... Čak mi je i poželeo mnogo sreće. Hladan tip, taj Girladni. Posle odem u agenciju i kažem – «u redu, gde treba da potpišem»...

Onda nastane panika... Sve ono što me je Girlandi naučio valjalo je da bacim u vodu i da učim ponovo, naročito kako se uozbiljiti pred kamerama... «Važno je ostaviti utisak mudrog čoveka», ponavljala je moja instruktorka sve dok nisam upamtio, ali ne i razumeo o čemu ona to... Maseri su bili najgori – ti kad te uhvate i počnu da cede iz tebe znoj i nešto što su oni zvali «negativna energija», nema ti spasa. Tada sam naučio da je pivo užas i da više neću popiti ni najmanju čašicu piva, sve dok sam pod ugovorom sa njima... Jebiga, ko bi hteo da gleda fotografiju muškarca sa ne znam kako lepim licem, ako ima lepi mali pivski trbuščić. Ja takvu žensku ne znam...

I, da ti pravo kažem – nemam pojma šta ja ovde radim! Nemam pojma ko me je naterao da dođem, možda nekakva nostalgija... Ali, za čim?! Kod ćaleta sam popio vatru, Munjas mi se samo nasmejao kada sam mu pokazao svoje fotografije, ti se grebeš za piće i slušaš, a kao da ne slušaš... A, ja, sad, tamo, imam sve što mi treba, i stan, i nameštaj, i lovu, i nekakvu međunarodnu slavu, čak i poslugu...

Eee... Nemam ženu, ni devojku, nikoga nemam. Kako i da imam?! Od revije do revije, od snimanja do snimanja... A, i te manekenke... Nemaš pojma kakve su. Na oko, onako, nađe se poneka za kojom bih se možda i okrenuo na ulici, ali... Za mene su sve suviše mršave, suviše ograničene, da ne kažem glupe, suviše zauzete... Nema to kad da ima bilo koga... Udaju se sa trideset i nekom, kad više ne mogu da se šetaju pistama, ne mogu više da se fotografišu... Okej, ni sa muškarcima nije mnogo bolje, i oni napuštaju taj zanat i posle troše sve što su zaradili otvarajući lance parfimerija ili tako nekih gluposti, a šta ću ja – ne znam...

A, ni ovde ne mogu da nađem neku, svilenokosu i tamnooku, kakvu želim. A, i gde da tražim?! Vidiš ovo... Predgrađe, kakvo je oduvek bilo, iz koga se uvek bežalo u svet... I ja sam pobegao... I sad, kao panter – lovim. Uzalud ovde... Ovde nema ničega ni nikoga... Kao i uvek... Možda sam zbog toga i došao, da još jednom proverim da li je u našem predgrađu isto kao što je bilo...

Znaš, za dve nedelje imam reviju u Njujorku... Možeš misliti! Ja...

69 EMINA

August 16, 2008

EMINA Pojavila se niotkuda. Jednostavno je ušla u učionicu njihovog razreda. Plavokosa, rumenih obraza, krupnih, kestenjastih očiju, utegnuta u farmerke i sa nekakvom poluprovidnom bluzom. Knjige nije nosila u torbi, već onako, slobodne, na gomili, u rukama, kao da je tu sasvim slučajno i kao da će već sledećeg dana otići i nikada se više neće pojaviti. Teško da je iko, iz tog trećeg razreda gimnazije, mogao pomisliti da će im ona biti sapatnica sve do mature. Kad god nije bila u blizini nazivali su je «Prolaznica» i retko ko je i razgovarao, prvih dana, sa njom. Ne bi ni znali kako se zove da je razredni, čuveni Tapir (ne daj Bože da to neko pred njim izgovori), nije prozvao:

- Emina Petrović. - Ja sam – izgovorila je nekakvim mekanim glasom, kao da je pre toga pojela

kašiku meda ili tako nešto. Nikakvo čudo da se pola muškog dela razreda uspravilo na njen glas.

I, tako, znali su sad kako joj je ime, no to nije smanjilo radoznalost. Kopkalo ih je odakle je došla, gde stanuje, da li voli ovo ili ono... Ženski deo razreda je ostao nem, uobičajeno odbojan, i teško je setiti se da li se i jedna od njih ikada, u to vreme, obratila Emini. Muškarci su bili slobodniji i radoznaliji... Budući da je Emina sela u jedinu slobodnu klupu i sedela tamo sama, u poslednjem redu, nekoliko prvih nedelja, bilo je čak i pokušaja da se neko od muškaraca ubaci u tu klupu... Pokušaji su propadali čim bi Emina podigla oči i pogledala ih, sa mešavinom radoznalosti i odbojnosti, čak i netrpeljivosti.

Svi su bili iznenađeni kada se Albert odlučio da joj priđe... On je važio, odnekud, kao razredni, pa čak i gimnazijski pesnik, onako sav u nekim oblacima. Ponekad se činilo da korača barem pedalj od tla i, uopšte, on i jeste bio zanesenjak, neuredne, u stvari prilično divlje kose, uskog lica i sa lakim, pozlaćenim naočarima, na nosu koji se, upravo zbog tih naočara, činio malo krivim... Bilo je devojaka koje su ga smatrale zanimljivim.

Albert je, jednog dana, posle časa biologije, jednostavno pokupio svoje knjige u naručje i otišao do Emine, stao pred nju i prosto pitao:

- Mogu li da sedim pored tebe? - Ovo je slobodna zemlja – odgovorila je ona, tek malo raširivši zenice. I

Albert je seo, smestio sve knjige, a zatim se okrenuo prema njoj:


August 16, 2008

- Ja se zovem Albert. Od malena su mi govorili da sam Mađar, mada to nikako nije naučno dokazano. Pišem neke pesme, zaluđujem se... Mislim da mi se ovde sviđa i ostaću malo. Je li to okej sa tobom?

- Rekla sam ti već... Alberte... Ovo je slobodna zemlja – ponovila je Emina istim onim medenim glasom kojim se odazvala na Tapirovu prozivku.

Prvih dana njih dvoje su bili neko malo čudo za sve ostale iz razreda i samo smo se pitali o čemu razgovaraju, kad razgovaraju, a razgovarali su uglavnom preko odmora, izdvojeni, neko bi rekao čak i osamljeni... U svakom slučaju daleko od one bučne gomile ni klinaca ni odraslih, onih koji su šutirali prazne plastične boce i gađali se papirićima, ili zagledali jedni drugima u nove mobilne telefone ili novu šminku... Eminu i Alberta takve stvari, izgleda, nisu zanimale. Njih dvoje su, daleko od ušiju drugih, u stvari razgovarali o odnosu prema profesorima, o težini nekih predmeta, o načinu da se izbegnu večne gimnazijske zamke i poteškoće... U početku...

Onda, jednog dana, valjda je bio petak, na velikom odmoru, dok su «matrone» iz četvrtog prolazile pored Emine i Alberta, i dok ih je on gledao preko naočara, Emina ga naglo dotaknu vrhom prsta po nadlanici i osmehnu se preko medenog glasa:

- A, zašto se ti meni ne udvaraš, pesniče?

Albert je, u dubini duše, bio ne samo zbunjen, već iskreno prestravljen tim pitanjem, u stvari više svojim odgovorom, za koji je naprosto znao da će biti sasvim iskren:

- Pa, ako uzmemo u obzir moj izgled i ponašanje, i to da mi je skoro sedamnaest godina, i da si ti otprilike istog uzrasta, pa čak i ponašanja, ja se sasvim iskreno bojim da ne budem odbijen, ako pokušam...

- Aha... – Emina je povukla ramena unazad nekako, na neverovatan, onaj ženski način i zaključila. – Prilično si iskren za jednog sedamnaestogodišnjaka. Uzgred, ja sam već punoletna, ako baš mora da se zna...

Prirodno, prostom računicom, Albert je zaključio da je Emina, izgleda, morala da ponavlja neki od prethodnih razreda gimnazije i samo je klimnuo nekoliko puta glavom, gledajući nekuda u pravcu vrhova svojih «starki» (bile su to stare patike, koje je nosio već treću godinu, ne zbog toga što nije mogao da kupi nove – jednostavno, bile su mu prirasle srcu). U suštini, Albertu ni na kraj pameti nije bilo nikakvo udvaranje. U redu, Emina jeste bila ono što bi njegovi drugovi, u neopreznim raspusnim časovima muških razgovora, nazvali «cavom», što je značilo da je imala, verovatno, divne okrugle i čvrste dojke, ni prevelike ni premale, onako... privlačne u svakom slučaju. I imala je lepe noge, duge i zaobljene. I, uvek je nosila nekakvu obuću sa visokim potpeticama, što je veoma odudaralo od patika na nogama drugih devojaka po školi. No, izraz njenog lica, njene plave, krupne oči i podignute obrve, koje su joj davale izgled osobe zagledane u nekakvu samo njoj znanu budućnost – činilo se da je taj njen izraz bio nešto što ju je izdvajalo. A, opet, Albert naprosto nije osećao prema njoj ništa što

71 EMINA

August 16, 2008

bi ga nagnalo da je dodiruje ili (što je bio san mnogih u gimnaziji) čak miluje. Sa njom je mogao da razgovara o filmovima i knjigama, čak i o poeziji... Ona mu je otkrila neke pesnike o kojima nije imao pojma... Ukratko, Emina je za Alberta bila samo nešto više od školske drugarice.

Iznenađenje je došlo, kao samo od sebe, sledećeg dana. Emina se nije pojavila na času geografije (ko zna zbog čega, jer je znala geografiju), a kad se pojavila i uz osmeh sela pored Alberta, umesto pozdrava je rekla:

- Bilo bi lepo od tebe da me pozoveš da prošetamo večeras. - Da, da... U redu – smušeno je izgovorio Albert. – U sedam na trgu... Možeš

li? - Dogovoreno.

Tako su počele njihove šetnje o kojima u gimnaziji niko nije znao ništa, a da je znao po svoj prilici bi to moglo nešto da znači, barem za Albertov ugled među drugovima. U stvari, sigurno bi, jer bilo je mnogo izmišljanja i laganja i maštanja, kao među sedamnaestogodišnjacima. Iako, istini za volju, niti je Albert bio baš rođen za ljubavnika (tajnog), niti je, kako se činilo Emina očekivala to od njega. Šetali su parkovima, ulicama, uz i niz reku, po muzejima, čak i po fudbalskom stadionu, zadržavali se uz jezerce gledajući u mirnu vodu po kojoj su plovile, ponekad, patke za koje nisu znali da li su divlje ili pitome i razgovarali o glupostima, nevažnim stvarima, mudrovali o sopstvenim budućnostima, podsećali se stihova i Emina ga je ne jednom iznenadila citirajući mu ponešto iz takozvane ozbiljne književnosti – «Čarobni breg», Tomasa Mana i «Igra staklenih perli» Hermana Hesea bili su joj dragi...

Dodira gotovo da nije bilo, osim što bi Emina uhvatila Alberta pod ruku prilikom susreta i onda bi se jednostavno uputili... nikuda... Ni jedno ni drugo ne bi mogli da zapamte da su im se ruke, prsti dodirnuli, bar na tren, jer – nisu. Niti su im se lica dovoljno približila da bi taj, neki, zamišljeni pokret mogao ličiti na pokušaj poljupca. Emina je slušala Albertov glas, dubok, melodičan, na trenutke čak i opijajući, naročito kada je pričao o tragičnom životu Artura Remboa i post-revolucionarnim danima Oskara Daviča («nezasluženo zaboravljen»), kao što je i Albert uživao u medu koji je kapao sa njenih usana dok je govorila o zvezdama i svemiru.

U gimnaziji su i dalje sedeli zajedno, jedno drugom davali da prepišu neke lekcije, pomagali jedno drugom pri pismenim zadacima. Normalno, sve to nije prošlo neprimećeno među njihovim školskim drugovima. Iza leđa su govorili da su Albert i Emina verovatno u vezi. Kada, jednog dana Emina nije došla u školu, Alberta su pitali šta je sa njom, na šta se on, ne sasvim iskreno, iznenadio, i odgovorio gotovo nerazumljivo:

- Jesam li ja čuvar sestre svoje?!

Nisu razumeli, kao i obično. Naročito nisu razumeli to «sestra» i uskoro su počeli tračevi kako su oboje, po svoj prilici, članovi neke religiozne sekte ili tako nečega, što je bila ortodoksna glupost, ali to do svesti većine nije moglo da dopre. Istina je bila da su gotovo svi zavideli, Albertu na lepom društvu, a Emini na nepobedivoj


August 16, 2008

tajanstvenosti... U stvari, čak ni Albert nije znao (nije ni pitao) gde Emina stanuje, ko su joj roditelji i kako se, uopšte dogodilo da ponavlja i da se, posle toga, nađe u njihovoj gimnaziji. Prosto ga se to nekako nije ticalo... Znao je da ima psa, koga je mnogo volela i koji je već bio prilično star, pred smrt, u stvari, i prilično mlađeg brata, koga nekako nije mnogo volela, jer kad bi god on iskrsnuo u razgovoru Emini su se usne nekako skupljale i reči postajale opore, koliko mogu biti kod jedne osamnaesto-godišnjakinje. Kao što je i ona znala da je on jedino dete u porodici, i da je, kao mali, preležao nekakvu opaku, tešku bolest, od koje se oporavio tek kada je krenuo pubertet. I, oboje su izgleda bili zadovoljni samo tim šetnjama i druženjem u gimnaziji...

Jedne subotnje večeri, dok su cedili čaj (sa malo ruma) u jednom kafiću uz trg, jer je napolju slapao mokar i težak sneg, Albert bez uvoda, reče:

- Sledeće subote slavim rođendan. Obično se društvo skuplja oko sedam... Odgovara li ti da dođeš?

- Pozivaš me na rođendan?! – iznenadila se Emina, a oči joj najednom zablistaše malkice čudnim sjajem.

- Hmmmm... Pa, da... Šta bi moglo biti prirodnije? - I, upoznaćeš me sa svojim roditeljima? - Hej! Nisam te zaprosio – nasmejao se Albert. – Samo te zovem na rođendan.

Emina je ćutala neko vreme posmatrajući ga vrlo pažljivo, gotovo kao da tim pogledom želi da prodre kroz onaj nerešivi deo njegove zagonetke. Bio joj je vrlo čudan, posle svih njenih ranijih iskustava, ovaj dečak je bio uistinu čudan. Cele zime se šetala sa njim i sasvim sigurno bi tako nekog, samo nekoliko meseci ranije, nazvala prosto «šetač» ili «taksista», ali Albert ničim nije zasluživao čak ni najblažu ironiju, a kamoli cinizam. Bio joj je drag, drag, veoma drag i hvatala je sebe nekoliko puta kako se pita da li bi sa njim moglo da izgleda onako... strasno, žestoko, gromovito... No, takve misli bi je odmah napustile i jednostavno je prihvatila Alberta onakvog kakav je bio...

- U redu, doći ću. U subotu oko sedam... Čekaćeš me negde blizu. Ne znam gde stanuješ.

- Dogovorićemo se – rekao je Albert, uošte ne pokazujući nikakvu radost, oduševljenje ili barem zadovoljstvo.

Od kako je pamtio svoje rođendane Albertova slavlja su se ponavljala, kao na traci, uvek ista, sa uvek istim gostima, prijateljima... iz vrtića, iz osnovne škole, posle i iz gimnazije... I, sve uprkos ne samo njegovim protestima, već siktavim ljutnjama i bezrezultatnim prepirkama sa roditeljima... Konačno, pomirio se sa sudbinom i prepustio sve majci i ocu, uključujući i redovan, skoro ceremonijalni «spisak zvanica», koji je sastavljan četiri ili pet dana uoči rođendana. Eminu nije pominjao – šta se majku i oca sve to ticalo? Šta se bilo koga na svetu tiču Emina i Albert?!

Bi rođendan! Cirkus se valjao kroz stan, dolazili i odlazili stariji gosti, neke tetke i teče, stričevi i kumovi, prijatelji i susedi, vukli za uši Alberta i nazdravljali njegovom ocu i (manje) majci, zauzetoj oko sitnih sendviča i kolača... Posle,

73 EMINA

August 16, 2008

dođoše i prijatelji, iz vrtića, osnovne škole, trojica iz gimnazije («po jedan za svaku godinu» - šalio se Albert), iz susedstva... U sedam se Albert izgubio, da bi se posle dvadesetak minuta pojavio, a pod ruku ga je držala Emina, koja je izgledala poput Pepeljuge – kao da se izdužila, procvetala, isturila grudi, obučena u malu crnu haljinu (i o tome su ona i Albert satima raspravljali, u šetnjama). Albertova majka je promucala nešto kad ih je Albert upoznavao. Otac je iskolačio oči i, preko pivom ovlaženih brkova izvalio:

- Gde li te je krio sve ovo vreme?!

Emina se samo osmehivala, vrlo skromno, i povukla se u ugao sobe prepune razmahanih pubertetlija, iskoristivši tek toliko da Albertu tutne u ruke poklon – «Igru staklenih perli» Hermana Hesea, a on jednostavno nije imao vremena za nju... Valjalo je duvati u svećice, iseći tortu, podeliti svakom gostu malo te iste torte na tanjiriću, istrpeti sve to uz osmeh, strpljivo i trpeljivo... Emina je jednostavno znala da Albert mora da ima na umu da je to poslednji takav rođendan i da će već sledeći provesti sam, u hotelskoj sobi jednog skijališta, čitajući ne zna ni on kakvu knjigu, koju je, posle, ostavio na stočiću ispod ogledala, i sledeći – u paklenom društvu iz studentskog doma, i svaki sledeći – bez tih nepotrebnih ceremonija, bez takvih simbola, bez licemernih dobrih želja, bez suvišnih poklona, bez torti i svećica...

Oko jedanaest, kada je to raspojasano pubertetsko društvo već bilo potrošilo svoje duhovitosti, ali i snagu, Emina je ustala kao da ustaje iz školske klupe, prišla Albertu, svom oznojenom i zajapurenom, i šapnula mu da mora da ide, i:

- Možeš li malo da me ispratiš? - Naravno... – odgovorio je spremno, i tek kada ju je pogledao malo pažljivije:

- Šta ti je?! - Ništa – osmehnula se Emina. – Sve je u redu.

Albert je znao da se ona nije provela dobro. U stvari, ona se uopšte nije provodila. Samo je, sve vreme, posmatrala Alberta u svim njegovim slavljeničkim ulogama i mislila «Bože, pesnik...»... Albert je na oznojenu košulju navukao nekakvu jaknu, staru i šlampavu, pa su se izvukli iz stana i čekajući lift on spusti svoj dlan na njen obraz, pomalo tužno, i reče:

- Izvini. Prosto nisam imao vremena... - Nema veze, Alberte... – osmehnula se Emina. – Nema veze.

Onda je lift stigao i oni su ušli i pokrenuli ga i negde oko drugog sprata Emina se naglo okrete prema svim onim dugmićima i lift stade između spratova. Ona se okrenula ka Albertu, koji nije stigao ni da udahne, i priđe mu onako kako mu nikada ranije nije prilazila i pripi se uz njega i diže ruku i Albert oseti njen dlan na zatiljku, od čega mu se nekakvi mali ježevi popeše uz kičmu, pa pretrnu sav, i onda im se usne spojiše... Albertove usne su bile mekane i žive. Eminine usne su bile snažne i odlučne. Albert oseti njen jezik na svom i, budući da mu je to bio prvi poljubac u životu, zaprepasti se...


August 16, 2008

Slast ga obli i kolena mu klecnuše, ali samo jednom. Otvorenih očiju je gledao u njene, plave, krupne, otvorene onako kako nikada ranije nisu bile otvorene... U glavi mu se vrteo nekakav veseli, razdragani vrtuljak koji ga pomeri... Sve skupa, potrajalo je sve to nekih pet ili šest sekundi. Onda se Emina odmače, lift je ponovo krenuo... Ona ga pogleda i izgovori:

- Srećan ti rođendan!

Kada se lift otvorio ona se izvuče spretno iz njega ostavljajući sleđenog i sluđenog Alberta da stoji, zabezeknut... Još mu se vrtelo u glavi. Jurio je neke reči koje su bežale kao mahnite u svim pravcima i nije uspevao da uhvati ni jednu. Gledao je za Eminom pokušavajući da je zadrži, pokušavajući da potrči za njom, pokušavajući da sam sebi objasni šta su oni to radili nekoliko poslednjih meseci i zašto su samo šetali i da li je sve moglo da počne takvim jednim poljupcem... Možda... Možda... Možda...

Kasno je potrčao za njom. Emina beše već zamakla u jednu sporednu ulicu. I, trčao je i tamo i nije je više bilo i Albertu se učinilo da je više nikada neće videti, kao što je znao da je nikada neće pitati čemu i zašto taj poljubac, niti zašto takav baš...

Emina je hitro otrčala i izgubila se u ulicama, sva uzdrhtala. Ona je znala, ona je bila sigurna da taj poljubac nije bio poljubac ljubavnika, ali će ga pamtiti i kada bude, nekoliko godina kasnije, pronašla čoveka za sebe, i kada bude rađala prvo dete i, kasnije, kada bude prolazila, automobilom, ulicom u kojoj se nalazio Albertov stari stan, kad već ni Albert ne bude u gradu i kad više Emina ne bude u gradu...

U ponedeljak su oboje došli u gimnaziju i oboje se napravili da nije bilo nikakvog rođendana, nikakvog lifta i ama baš nikakvog poljupca. Na velikom odmoru su se dogovarali da sledećeg vikenda idu u bioskop...

Sredinom nedelje Emina se, a da niko nije znao zašto, nije pojavila na svom mestu, u poslednjoj klupi... I više nije dolazila u gimnaziju. Svi su pitali Alberta o njoj, a on nije znao šta da im kaže... Taj razred je jedva dovršio. I, dugo je pisao očajne ljubavne pesme, kao Pablo Neruda.

75 SUSEDI

August 16, 2008

SUSEDI Taj grad ne bi ni zaslužio da bude grad, da se tako nazove, da nije bilo te fabrike kugličnih ležajeva, koju je neko, još u socijalističko vreme, podigao, više kao nekakav spomenik samom sebi, nego kao način da se grad oživi. U stvari, grad i nije u pravom smislu te reči – oživeo. Samo je doveo tri ili četiri osobe koje su bile dovoljno vredne da završe fakultete i sedam ili osam majstora, odnekle iz sveta. Te ljude je grad, ako tako može da se nazove, primio u početku pomalo sumnjičavo i sa nekakvim šašavim otklonom – na primer, u bakalnici ili hotelu ih nikada nisu usluživali na vreme, puštajući ih da čekaju i usluživajući «domaće», one koji su bili rođeni u tom gradu ili barem one koji su došli ranije i bili prihvaćeni. Kasnije, i ti «novi» stanovnici behu prihvaćeni, usluživali su ih onako kako su pristizali, po redu, ćaskali sa njima o vremenu i cenama, pozdravljali ih u prolazu i, uopšte, ponašali se prema njima kao prema susedima.

Koji mesec po otvaranju, rukovodstvo nove fabrike je odlučilo da sagradi zgradu sa stanovima za zaposlene, a godinu dana kasnije ti zaposleni su se uselili u zgradu, izgrađenu na tesnom prostoru između reke i glavne ulice, bez dvorišta i samo sa uskim prolazom, preko koga su novi stanovnici unosili svoj ili pozajmljeni nameštaj, dišući pri tom teško, jer naprosto nisu imali gotovo nikakvu pomoć pri useljavanju. «Stari» građani su sve to posmatrali sa izvesne daljine, pomalo se čudeći i potajno se smejuljeći. No, opet vremenom, svi su se lepo navikli na tu zgradu, koja nije bila ni ružna ni lepa – prosto, bila je stambena zgrada, preko puta koje se uzdizalo nešto poveliko, sa krovom pokrivenim mediteranskim crepom, i nosilo znak lokalne dobrovoljne vatrogasne brigade. Budući da je, po nimalo strogim gradskim pravilima, valjalo da komandant te vatrogasne brigade živi što je bliže moguće «Vatrogasnom domu», predsednik opštine je izmolio ljude iz uprave nove fabrike da jedan stan odvoje za tog komandanta...

Vatrogasac je bio prilično čudan stvor, nekako više nalik hrčku nego čoveku – sitan, mršav, zabrinutog lica i viđali su ga obično kako korača ukraj ulice, noseći ispod miške, gotovo uvek kada su ga viđali, gomilu nekakvih papira, za koje niko nije znao šta predstavljaju i čemu služe. Branko – tako mu je bilo ime – je naravno znao da su to bili planovi koji su trebali da profesionalizuju lokalne dobrovoljce i dozvole mu da ima bar dva plaćena vatrogasca... Iako, zaista, već godinama ni u gradu ni oko njega ništa nije gorelo, niti se moglo zamisliti da nešto gori. Sa tim planovima, zahtevima, memorandumima i molbama večito je obilazio opštinu, nastojeći da ubedi i predsednika i sve druge da je to dobro i za grad i za njega, koji je, doduše, dobijao od opštine platu, ali samo kao načelnik «Vatrogasnog doma»,


August 16, 2008

a ne kao kvalifikovani vatrogasac, što je bio, posle jednogodišnje škole koju je završio u glavnom gradu, pre dvadeset godina.

Branko se uselio u novu zgradu, donoseći sobom samo jedan veliki, gvozdeni krevet i jedan veliki, drveni sanduk u kome je bilo sve što mu treba. Vremenom, morao je da kupi i donese i mali štednjak sa dve ringle i još manji frižider, koji je uglavnom zvrjao prazan, i to je bilo sve... Hranio se u lokalnoj kafani, koja je, ujedno, bila i hotel, razume se bez zvezdica, gde je Branko bio pretplatnik na dva obroka dnevno, po izboru. Niko ga nikada nije video da pije bilo šta drugo osim vode, čak ni kafu...

Igrom sudbine, preko puta njegovog stana, u novoj zgradi, nalazila se garsonjera, koja je prvobitno bila zamišljena kao prostor za privremeni smeštaj gostiju fabrike, ali se brzo pretvorila u stan za nastavnicu geografije, pridošle izdaleka, osobe koju su gradske žene potajno zvale «Stara Devojka». Nastavnica je bila četrdesetogodišnja Amela Duškić, već pomalo gojazna, ali zategnutog lica i uspravnog hoda. Rođena, praktično, u vozu, jer joj je otac bio nekakav inspektor na železnici, a majka kontrolor konduktera, svojevremeno, Amela, u stvari, nije ni znala za datum svog rođenja, još manje za mesto – sve se to izgubilo u lavirintima više lokalnih administracije, jer se ona selila, u detinjstvu, više od četrdeset puta. Majka joj je još bila živa i zdrava i uživala je u svojoj penziji, u nekoj banji, daleko od grada, što je Amelu činilo srećnom. Ono što ju je činilo nesrećnom bila je činjenica da godina godinu pristiže, a ona se još nije udala, što je svakako umanjivalo njene šanse da postane majka. A, to joj je bila velika, ogromna, nedostižna želja... Sad, u životu je imala veza, nekoliko, neuspešnih... Ostavljali su je, zbog ovoga ili onoga, posljednji put pre gotovo deset godina, kada je i prestala da obraća pažnju na muškarce, nekako gotovo ubeđena da bi je svi ostavili, napustili, raskinuli bilo kakvu vezu koja bi im mogla mirisati na brak. I, tako, živela je između škole i stana, u kome je gajila mnoge vrste sobnog cveća i, poput veverice, sakupljala sve što bi joj, čak i izdaleka, moglo ličiti na nešto korisno za usamljenički život, knjige i «koristan» nameštaj, pod kojim je podrazumevala minijaturne stolice i police, ugaone ili viseće, minijaturne stolove, za televizor ili za saksiju sa muškatlom... Svejedno.

Amela je viđala Branka, sa njegovim papirima ispod miške, kako prolazi pored škole ili kako izlazi ili ulazi u zgradu, ali se njih dvoje dugo uopšte nisu sretali, niti bili dovoljno blizu da se obrate jedan drugom, čak i ako bi tako nešto poželeli. Branko, u stvari, uopšte nije ni primetio da ima susedu, još manje da ona može da izgleda prilično ženstveno, naročito u sumrak ili u rano jutro, kada bi, sa besprekorno urednom frizurom krenula na časove, u školu. On je imao «svojih briga» i retko je primećivao stvari koje su se odigravale ili prolazile pored njega...

Ali, ono što su i Amela i Branko morali da primete bio je – požar! Igrajući se šibicama, neka deca su palila suvu travu, tog avgusta, pored male zgrade gradske biblioteke, u neposrednoj blizini škole. Vatra se lako proširila, potpomognuta blagim zapadnim vetrom, i zahvatila zidove biblioteke, što je Amela videla sa prozora škole i odmah alarmirala svoje kolege, direktora škole i bibliotekarku, jednu stariju ženu sa mnogo porodičnih problema. Vrlo brzo su se sakupili i vatrogasci, dobrovoljci, koje je, prirodno, predvodio Branko, sada u kompletnoj

77 SUSEDI

August 16, 2008

vatrogasnoj uniformi. I, posle dva časa haotične, zbunjene borbe sa vatrom, požar je prvo stavljen pod kontrolu, a posle sledećih šest časova i ugašen – iza njega su ostali goli, nagaravljeni zidovi bivše biblioteke i ni jedna jedina knjiga.

U gašenju požara je učestvovala i Amela, donoseći usplahirenim i na požar nespremnim vatrogascima, pijaću vodu iz škole. Celo posle podne je provela uz njih, povremeno drhteći od neobjašnjivog uzbuđenja i straha, najčešće u blizini suseda, Branka, koji je uzalud pokušavao da svojim dobrovoljnim kolegama izda bilo kakvo naređenje ili barem uputstvo. Najednom, to više nije bio onaj smušeni čovečuljak sa gomilom papira ispod miške, koji prolazi ulicama, već odrešiti i koncentrisani zapovednik jedne rasute čete vatrogasaca, koji to jednostavno nisu znali da budu. Amela je bila vrlo začuđena njegovim ponašanjem i znanjem, koje je Branko demonstrirao uzalud. I, nekako, u njenim očima taj mali čovek kao da je porastao. U jednom trenutku je čak i stala pored njega, utvrdivši da je upravo njene visine, pa čak možda za santimetar ili dva viši, što je, kasnije, preraslo u malu, divnu maštariju o tome kako neke zavidne alapače iz grada govore kako bi njih dvoje bili divan par... No, u tim trenucima Amela se samo stresla od Brankovog glasa kojim je pokušavao da sredi svoju četu dobrovoljnih vatrogasaca i natera ih da budu efikasni u gašenju vatre.

Tek kada je i poslednji ugarak bio ugašen Branko je odahnuo, osvrnuo se oko sebe, duboko razočaran tek obavljenim poslom, i prišao Ameli, koja kao da nije imala snage da se udalji. Da ne bi, u sebi sav usplahiren i veoma nervozan, morao da objašnjava svojim dobrovoljnim vatrogascima gde su grešili i kako su glupo dopustili da cela građevina postane samo zgarište, Branko je Ameli rekao, ptilično toplim glasom, kako je vrlo zahvalan za svu pomoć kojom su, ona i drugi građani, pružili podršku vatrogascima. Amela, kao opčinjena, izustila je nešto kao – «to nam je bila građanska dužnost» i tu se celi njihov razgovor toga dana završio.

Vrativši se u svoj stan, te večeri, Branko je bio više nego nezadovoljan. I svojim ljudima, koji nisu uspeli da ugase požar i samim sobom. Jer, gledajući, krišom, tu ženu, svoju susetku, kako trči naokolo sa bokalom vode, padale su mu na um neobične stvari – stvari koje sigurno ne padaju na um nekom vatrogasnom profesionalcu. Konačno, gledajući svoje, od dima nagaravljeno, lice u ogledalu, u kupatilu, uzdahnuo je nemoćno priznajući da mu se ta žena dopala... Dopala više nego što je bio u stanju da u samom sebi odredi. A, eto, bili su prvi susedi već više od godinu dana, i on kao da nije našao vremena ni da je pogleda... Tu noć nije spavao.

Kao za uzvrat i Amela je tu, prvu noć posle požara, probdela misleći uglavnom na Branka, na njegovu odlučnost i na njegovu nemoć da upravlja ljudima koji su se dobrovoljno prijavili u vatrogasnu brigadu samo da bi imali izgovor da, s vremena na vreme, pobegnu od svojih svakodnevnih obaveza, od žene i dece, i da u «Vatrogasnom domu» ispijaju pivo i prepričavaju svoje uspomene iz mladosti. On joj se odnekuda učinio jedinim koji je tog dana znao šta bi trebalo da se radi i kako, i to ga je na neki način pretvorilo u nekakvog provincijskog viteza u njenim očima. Amela se pitala da li je moguće da njih dvoje uopšte nisu razgovarali celo to vreme, a stanovali su vrata do vrata...


August 16, 2008

Igrom sudbine, sledećeg dana su izašli iz zgrade istovremeno, gledajući jedno u drugo sa mešavinom iznenađenja i zbunjenosti. Konačno, Branko se obratio Ameli izgovorivši, pomalo mucavo – «Dobar dan!», na šta je ona uzvratila osmehom i on već nije znao šta da radi. Sledećom igrom sudbine, put ih je nosio u istom pravcu, ka školi i opštini, i, napeti kao strune, oboje su titravim glasom komentarisali jučerašnji požar, ističući hrabrost svog sagovornika i vajkajući se na veliku nevolju koja je zadesila grad. Kod škole je valjalo da Amela skrene, ali ona je stala – nikako joj se nije skretalo na posao i da je uopšte neko imao prilike da ih vidi bilo bi mu jasno da bi ona stajala sa Brankom tu do večeri, a možda i posle toga... Branko, sav zažaren, kao da prolazi kroz velike vatre, takođe nije bio rad da nastavi prema opštini, bojeći se da je pogleda u oči, tako tople, tako meke, tako duboke, ali nemoćan da se odupre samom sebi i svom, sasvim novom, osećaju da mu prisustvo te žene prija. Stajali su i ponavljali gotovo sve šta su rekli, sve dok Branko nije iznenada uzdahnuo i uhvatio Amelu za ruku i izgovorio nešto za šta se posle samom sebi kleo da mu nije bilo na pameti, jer je bilo suviše slobodno i suviše drsko:

- Hoćete li da izađete sa mnom na večeru, molim vas?!

Amela skoro ustuknu ne na te reči, već na njegovo unezvereno i uplašeno lice. A, bio je unezveren i iskreno uplašen da će ona odbiti, sa gnušanjem... Možda se i ona uplašila, ali bi se reklo da nije, jer – zaklimala je glavom pre nego što je postala svesna da čini bilo šta i rekla, glasnije nego što joj se učinilo.

- Naravno, naravno... Hoću!

Branko ubrza dah, u stvari gotovo dahtanje. Nije očekivao da će ona pristati. Nije očekivao da će mu se nasmešiti. Pitao se kako to da mu jedna tako divna žena posvećuje pažnju i šta to ona uopšte može da vidi u njemu. U stvari, još od mladosti Branko je skretao pogled sa žena i devojaka, uveren da su sve one samo velika nevolja od koje valja pobeći i pre nego što se bilo šta dogodi... Kao što je i njegov otac pobegao, kada je on bio mali... Međutim, Amela je, eto, sada stajala ispred njega i osmehivala se i pristajala na večeru...

Večerali su u tom restoranu, kome su tepali da je hotel, usred grada, u velikoj, sivkastoj i prilično ružnoj zgradi preko puta opštine, tamo gde je Branko svakodnevno imao pretplatu na dva kuvana obroka i gde su ga poznavali kao urednog i smernog gosta koji ne traži suviše i uvek je ljubazan. Sada su ih konobari gledali kao u čudo... Kada je bilo kome u gradu palo na pamet da devojku ili ženu, makar bili i venčani, izvede na večeru?! Nikada! Kada su naručili, sasvim obična, svakodnevna jela – supu, salatu, mešano meso, bocu crnog vina – od konobara do šefa kuhinje, svi su se ustrčali, pokazujući dvostruko više entuzijazma nego običnim danima, želeći da sve to prija i Branku i Ameli, za koju su znali samo da je nastavnica u školi, da ih ushiti ukusom i izgledom, a šef sale je sa svoje strane začinio veče donoseći im još jednu bocu istog, crnog vina – «na račun kuće» i uz veličanstven i prijateljski osmeh.

Branko je jeo kao ptica, malo i u malim zalogajima, a Amela je mislila kako se on stidi i da mu je neprijatno. Ona je pila vrlo malo, tek što bi rub čaše dotakao njene

79 SUSEDI

August 16, 2008

usne ona bi vraćala punu čašu na sto, i Branku se činilo da joj vino nije po volji... Ili društvo. I, posle napornog sata prilično nategnutog razgovora o njenom detinjstvu i Brankovoj profesionalnoj istoriji, i potrebi da grad dobije profesionalnu vatrogasnu brigadu, krenuli su ka svojoj zgradi, zajedno, na korak udaljeni jedno od drugog, užasavajući se i pomisli da se dodirnu, makar samo vršcima prstiju...

Kada su ušli u zgradu oboje kao da su se našli u nevolji. Jednostavno, nisu znali šta treba da urade i kako da se ponašaju. Amela se panično, nekoliko puta, okrenula ka vratima svoje garsonjere, a Branko se, duboko u sebi, pitao zašto je morao da popije dve pune čaše vina, kad nikada u životu to ranije nije činio, i sopstveni lagani zadah iz usta ga je sprečavao da govori neposredno ka Ameli. U nevolji, osvrtao se prema vratima svog stana, kao da želi da se ona sama otvore i da on samo tako, gotovo neprimetno, nestane u njima. Oboje su se smejuljili, ponešto kiselo, još uvek se pribojavajući odbijanja, od koga nije bilo ni pomena, samo što to njih dvoje nisu mogli ni da pretpostave. Konačno, ispalo je da je Amela zakoračila ka svojoj garsonjeri i Branku je laknulo, pa su na briznu jedno drugom izgovorili «laku noć» i tako uspeli da se rastanu. Ni tu noć oboje nisu spavali. Ni tren.

Već sutradan po gradiću se raznela vest da su njih dvoje bili na večeri i da je Branko pio vino i da je jedna puna boca preostala i da su je popili konobar i šef sale, po zatvaranju restorana. Amelu su u školi, činilo joj se, gledali sa nekakvom čudnom mešavinom divljenja i radoznalosti i ona je naprosto znala da oni znaju za Branka. Branko je, kao i svakog dana, krenuo ka opštini, noseći svoje papire, a onda nenadano zastao kod škole i stajao je tamo dovoljno dugo da zvoni za kraj trećeg časa i da se na prozoru zbornice ukaže samo senka Amelinog tela, dok su razdragana deca istrčavala iz zgrade. Onda se okrenuo i otišao u «Vatrogasni dom», otključao velika vrata, ušao, pronašao sef, koji je skupljao prašinu godinama, i u taj sef pohranio sve svoje molbe i zahteve, kao da mu više nije bilo stalo da vatrogasno društvo dobije profesionalni status. Potom se vratio u stan.

Amela, nemirna i nervoznija nego inače, jedva je dočekala da joj isteknu svi časovi tog dana i žurno je otišla u svoju garsonjeru, usput svrativši u lokalnu prodavnicu. Pravila je čokoladne bombice, a kad su bile gotove, istuširala se, namirisala, obukla na sebe najbolje što je imala, na tanjir stavila više od polovine gotovih čokoladnih bombica i onda stala pred vrata Brankovog stana, dišući duboko.

Zvono je prenulo Branka iz sanjarenja. I začudilo. Kad je otvorio vrata i shvatio da pred njima stoji žena o kojoj je sanjario, kolena mu zaklecaše. Mirisala je nekako nebeski omamljivo i užasno privlačno. U rukama je držala tanjir sa čokoladnim bombicama i gledala ga nekako drugačije, ravno u oči i on nije imao snage da skrene pogled. Kada ju je pozvao da uđe Amela zakorači odlučno u njegov stan, čist ali gotovo prazan – nisu imali čak ni stolice na koje bi seli. Umesto toga ona spusti tanjir sa kolačima na hladan štednjak u kuhinju i sede na Brankov gvozdeni, strog i skoro ukrućen, krevet...


August 16, 2008

- Moram vam priznati da nisam očekivao... – rekao je Branko, stojeći pored prozora i gledajući Amelu i pitajući se šta je na njoj drugačije nego sinoć.

- Da me bolje poznajete, možda ste mogli i da očekujete – rekla je ona i to je zvučalo prilično iskreno.

- Pa, mi smo se tek upoznali – izgovori Branko, što je zazvučalo kao da joj se izvinjava što je ranijih meseci nije primećivao.

- A, stanujemo jedno preko puta drugog... – reče Amela. - Pa da... – započe Branko, a potom, kao da se uozbiljio: - Nisam ni mogao

sanjati da... - Ni ja! – prekide ga Amela, još uvek ga neprestano gledajući u oči. – Znate, ja

odavno živim sama. - Ja takođe – reče Branko. - I, sad, kad smo se upoznali... Mislim, hoću da kažem da mi je već dosadilo –

objasni ona. - Dosadilo... – ponovi Branko pomalo odsutno, i to nije zvučalo ni kao potvrda

ni kao pitanje. – Znate, celu noć nisam spavao. Razmišljao sam... Ako smem reći... O nama.

- Bože! – šapnula je Amela, ali mu nije rekla da se isto događalo i sa njom i da su, eto, prilično glupi što to nisu činili zajedno, kad su već činili.

- Htedoh reći da mi vi nekako izgledate neverovatno – rekao je Branko, pognuvši glavu malo, ali gledajući Amelu ravno u gladne oči. – Vi meni izgledate kao prikaza... Nečeg lepog. I... Ja jednostavno nemam snage, niti volje, da vas pustim da se rasplinete.

Umesto odgovora Anela ustade i priđe Branku dodirnuvši mu ruku nadlanicom, od čega se on naježi, ali i ne ustuknu kao što je nameravao, već načini nešto što je ona mogla da protumači kao polukorak koji ga je još više približio. Gotovo da su se dodirivali licima, oboje bez daha, dok su poluprazan stan ispunjavala njihova srca, koja su odjekivala. U jednom trenutku Branko podiže ruku i dodirnu njeno lice, na šta Amela malo pognu glavu, kao da želi da mu pokaže da joj to prija. On svoj dodir pretvori u brzo, ali nežno milovanje. I njoj pođoše suze...

- Bojala sam se – reče – Strašno sam se bojala. - Zašto? – upita Branko, a grlo mu se stezalo. - Da češ mi izmaći. - Neću. Neću ti izmaći. Tu sam. - I ja sam tu – reče Amela skoro šapatom spustivši oba dlana na njegov vrat.

Grlili su se neko vreme stojeći, kao deca... Ona je znala da ima malo šansi da se sve to završi onako kako je od detinjstva silno želela, znajući da joj biološki sat nije naklonjen, nije odavno. A, on je drhtao dodirujući je i ne shvatajući šta tako lepa žena radi u njegovom naručju. I tako dobra – zar nije celi dan donosila vodu njegovim vatrogascima i stajala uz njega dok je posmatrao kako vatra sporo gasne... Potom, kao da je odnekud u njegov stan jurnula nekakva magla, topla i nežna, kao da se prostor naglo ispunio laticama nekakvog cveća i mirisom čokoladnih bombica. I, Branko potonu...

Posle su gradske alapače pričale kako se mogu zakleti da su taj dan bile ispod Brankovih prozora i kako se iz njegovog stana čulo nežno i strasno stenjanje i još

81 SUSEDI

August 16, 2008

su govorile kakvim rečima su Amela i Branko tepali jedno drugom i zlurado se smejale starom vatrogascu i njegovoj «ljubavnici». Na iznenađenje celog grada, sutradan, Amela i Branko izađoše u grad, u nešto nalik pobedničkoj šetnji, iznureni, ali sa nekakvim blagim i srećnim osmesima na licima. I, svi su morali da znaju da su njih dvoje sada zajedno. Neki su govorili da su zaljubljeni. Neki drugi su samo frktali na sve to...

Nekoliko nedelja kasnije Branka pozvaše u opštinu da mu uruče rešenje o osnivanju profesionalne vatrogasne čete. Amela je bila najsrećnija zbog toga...

U septembru te godine, njih dvoje se venčaše, bez pompe i velikih svatova, što su im gradske alapače naročito zamerile, uz mali ručak za dvadesetak gostiju, u «Vatrogasnom domu». Amela je direktoru škole prosto vratila ključ garsonjere, preselivši se u Brankov stan, sa svim onim stvarima koje je vredno skupljala u garsonjeri. Jedino je stari Brankov gvozdeni krevet, posle toga, završio u ostavi «Vatrogasnog doma», čuvajući njihove tajne, uzdahe i šaputanja...


August 16, 2008

TRI EPILOGA U našem gradu je oduvek bila ta ekonomska srednja škola, čak i u vreme usmerenjačkog obrazovanja i ja sam bio jedan od njenih đaka. Mislim, ne samo ja... I Miki i Gagaja su bili, takođe. Sva trojica u istom odelenju, sva trojica prepuni rokenrola i sanjarija o divnoj, bogatoj i sigurnoj budućnosti, koja je trebala da nas čeka iza ćoška, čim završimo tu srednju školu i sve. Sećam se prvog dana u školi... Svi ti visoki, sivi zidovi i sva ta namrštena ili ispošćena lica profesora i profesorica, i sva ta unezverena, čak i uplakana (devojčice) lica novih učenika...

Prvih meseci mi je bilo kao da sam pao s Marsa. Niti znam ko je ko i šta ja tu treba da radim, niti su mi se sviđali profesori, predmeti još manje – sve dok se nisam sprijateljio sa Gagajom i Mikijem. Njih dvojica su zajedno bili od vrtića, čini mi se, ili tako nešto. Zbližila nas je muzika i način oblačenja, i uopšte. Sva trojica smo po svaku cenu hteli da zadržimo duge kose, što je bilo i protiv roditeljskog stava i protiv pravila škole (u to vreme su škole imale svoja nekakva pravila). Sva trojica smo cenili hard-rok i kožne jakne. I, sva trojica smo se ložili na pecanje.

Prve godine smo, u stvari, samo i pecali zajedno, ponekad čak i na Savi, kad bismo našli nekakav prevoz. Činili smo to svake subote ili nedelje, kad nije bilo previše zima. I, mislim da smo uživali više u društvu nego u ribama, koje bismo, ako su male, vraćali u vodu, a one veće delili, ako je imalo šta da se podeli, ili nosili kućama, gde su nas čekali roditelji, prepuni prekih opomena da smo to vreme «mogli da iskoristimo za učenje». Na to nismo previše obraćali pažnju, ubeđeni da je sa školom sve u redu.

Međutim, već u drugom razredu je Miki imao popravni iz matematike, a Gagaja iz maternjeg jezika, pa sam jedan dobar deo raspusta morao da im pomažem, ne bi li položili. No, oni su radije išli sa mnom na pecanje... Mislim, kad nisu zagledali pod suknje maminim i tatinim «zlatima» na korzou. U stvari, nekako mi se činilo da su kod njih dvojice nekakvi muški hormoni proradili brže nego kod mene i verovatno su se zbog toga tako napadno okretali za suknjama.

Nekako pred kraj tog raspusta Gagaja se odjednom počeo u gradu pojavljivati u društvu Male Maruške, mlađe sestre Velike Maruške, a obe su bile ćerke lokalnog apotekara. Mlađa Maruška se, u stvari, zvala Marina. Ona Velika – Marija. Ali, u gradu su bile poznate po nadimcima, uglavnom zbog vrlo slobodnog ponašanja i veoma lagodnog načina oblačenja... Istini za volju, vukao se glas gradom da su

83 TRI EPILOGA

August 16, 2008

obe radodajke, što nije bila istina. I, tako, Gagaja se nalazio sa Malom Maruškom nekoliko meseci, zaboravljajući na pecanje...

Krajem oktobra iste godine, Miki svečano objavi da je i on našao devojku – Ivanu Anđeosku (tako smo je zvali). Ivana beše jedno malo, vrlo skladno žensko biće i u to vreme je bila još u osnovnoj školi, ali je bila i susetka Mikiju i on je poznavao njene roditelje i sve, pa se niko nije bunio što je ona sa njim. Imali su, kao poverenja.

Od naše trojke jedino ja nisam imao ništa, osim večite prilike da gledam kako korzoom promiču ustalasane ženske kose svih boja i dužina, i gibaju se bedra devojaka, i titraju u brzim svetlima izloga duge noge i bljeskaju pocrnela ramena i u mutnim senkama ispod trepavica, ponekad, kad bi me okrznuo njihov radoznao pogled. Nije da sam bio nešto previše srećan zbog toga... Ali, u šesnaestoj, koliko sam tada imao, nekako mi nije bilo presudno da se bakćem sa ženskim delom sveta.

Gagajina «afera» (kako je govorio) sa Malom Maruškom trajala je samo dok njena starija sestra, Velika Maruška, nije otkrila da joj se Gagaja dopada, pa je te zime Gagaja izlazio sa Velikom Maruškom. Izlazio je, do kasno u noć, po obližnjim, uglavnom drumskim kafanama, družeći se sa šoferima, građevinskim radnicima i putnicima, više nego sa nama. Sve dok se jednog dana nije pojavio u školi sa debelim modricama po telu i velikim krvnim podlivom ispod levog oka. Posle toga više nije izlazio sa Maruškom, a na sva naša navaljivanja da nam kaže gde i kako je to zaradio odgovarao je samo da se prevario. U koga ili u šta – to nije hteo da objašnjava.

Miki i Ivana («Anđeoska») su svake subote išli u bioskop, potom u lokalnu poslastičarnicu, na kolače, potom bi se šetali parkom, a onda odlazili kućama, sve uredno, mirno, kao stari bračni par. Jednom, na velikom odmoru, Gagaja izgovori:

- Ti kao da si se već oženio.

Miki ga je samo pogledao, nekako čudno, kao da ne želi da govori ni o Ivani ni o njihovoj vezi.

- Pusti ga – rekao sam ja i blago odgurnuo Gagaju (koji, zaista, posle tih modrica, nije jedno vreme više jurio za devojkama). – Ne budi ljubomoran.

- Ama, nisam ja ljubomoran – objasnio je Gagaja. – Samo pitam. - Nađi nešto drugo da pitaš – rekao je suvo Miki

Prvih dana sledećeg proleća Gagaja nekih pet dana nije dolazio u školu, a kad smo ga Miki i ja potražili kući ispostavilo se da nije bolestan, već ima posetu – budući da su mu roditelji, u to vreme, bili negde van grada svo vreme, Gagaja je ugostio crvenokosu Jacu, Jasnu Drmafonku, kako su je zvali, konobaricu iz kafane kod autobuske stanice. Ona se u njegovoj kući već ponašala kao domaćica, pa nam je i skuvala kafu, dok je Gagaja samo blistao od navale muške sujete u njegovo lice i telo. Nismo zapitkivali ništa, sve nam je bilo jasno. Sa Jacom je ostao do juna, kada je ona jednostavno zbrisala na more, da tamo radi u nekom kafiću, ostavljajući Gagaju bez saznanja o njenom putovanju, ali i bez nekih para, koje su


August 16, 2008

Gagajini roditelji bili sakrili u posteljinu, u ormanu. Gagaja, doduše, nije došao, posle svega toga, plav u školu, ali beše obesio nos i ćutao je o svemu, sve dok mu njegova blesava, vedra narav, nije skrenula pažnju na dolazak vrućeg leta i na pecanje...

Tog leta Gagaja postavi svoj lični rekord – u svega dva meseca su ga viđali po gradu sa čak četiri devojke... Prva beše neka Marijana, iz Beograda, vitka kao breza i, bar se meni tako učinilo, zmijskog jezika. Sledeća – Mira, ili Bela Mira, kako smo je zvali, nekada, u osnovnoj, naša najbolja drugarica, koja je naglo od trapave i raščupane devojčice izrasla u divnu devojku, duge, prozračne kose i tamnih očiju koje kao da su čuvale nekakvu veliku tajnu... Kod nje nisam izdržao da ne pitam Gagaju:

- Dobro, jeste li spavali? - A, šta ti misliš? – uzvratio je Gagaja, opreznije i dvosmislenije nego što je

ikada pre učinio, pa mi ni danas nije jasno jesu li ili nisu, ali bih rekao da nisu, jer naprosto nisu imali vremena, zbog toga što su bili zajedno svega pet dana.

Miki kao da se na sve te Gagajine avanture nije ni osvrtao, hladno prešavši i preko mlade nastavnice (u osnovnoj) Dragane, sa kojom je Gagaja bio, više tajno nego javno, ceo mesec, kao i preko Jozice, vrlo mlade gošće iz Hrvatske, sa kojom je Gagaja dočekao početak školske godine i koja mu je izgleda pomogla da spremi popravni iz Istorije. Popravni je položio, a Jozica se vratila u Hrvatsku i sledećih nekoliko meseci me je Gagaja saletao da joj ja, u njegovo ime, pišem vatrena pisma.

Sledeće školske godine Gagaja i Miki, kao braća, nastaviše da zagorčavaju život i sebi i profesorima i roditeljima, ređajući slabe ocene, a ja sam, po navici, ispadao u njihovom društvu bela vrana, jer nikada nisam imao slabe ocene, što je bilo i normalno budući da se nisam posvećivao Ivani, Jozici, Maruškama i drugim ženskim stvorovima, već sam dobar deo energije trošio na isprazno i, činilo mi se, uzaludno učenje. Ipak, naše prijateljstvo se nastavilo, naročito u pauzama između dve Gagajine avanture. Jedino što se promenilo bila je pojava moje nove susetke, Dubravke Ilinčić, valjda jedine ženske osobe koja je Gagaji razvezala simpatični šamar, kad joj je jednom prišao na korzou... Niko ne zna šta joj je Gagaja rekao, ali je kao odgovor dobio šamar i svi koji su tome prisustvovali nije bilo ni na kraj pameti da se smeju. Srećom, ni Miki ni ja nismo bili tu (o šamaru smo, međutim, čuli u roku od deset minuta, od za tako nešto sposobnih ljudi), pa smo mogli slatko da se nasmejemo i Gagaji i njegovom porazu.

Dubravku sam viđao, sticajem okolnosti vrlo često, ponekad i više puta dnevno. Išla je u gimnaziju, na drugom kraju grada, roditelji su joj bili oboje zaposleni u opštini, i imala je mlađu sestru, tada desetogodišnjakinju. Ali, uvek kada bih bio u prilici da je vidim nešto me je treslo, poput struje, zapetljavao sam jezikom ako bih razgovarao, u tom času sa nekim i, uopšte, bio sasvim rastrešen, kao sveže pokošena trava. Moralo je da prođe tri meseca da bismo Dubravka i ja prvi put razgovarali, ispred obližnje prodavnice. Razgovarali smo o nestašici mleka ali jedino što mi je od tog razgovora ostalo u sećanju bila je činjenica da ona,

85 TRI EPILOGA

August 16, 2008

odnekuda, zna moje ime. U redu, i ja sam znao njeno, ali više zahvaljujući mojoj majci, koja je prva upoznala nove susede. I, posle, kad god bismo se sreli Dubravka i ja smo razmenjivali pozdrave, a meni je uvek u ustima ostajao čudan ukus – kao da sam upravo jeo šlag sa jagodama, ili tako nešto. Nikada nismo govorili o tom legendarnom šamaru, kojim je Dubravka pogodila Gagaju.

O tom slučaju sam, u stvari, čuo najviše od Gagaje samog. Govorio je:

- Ta divljakuša! Ko zna gde je to odraslo... Prišao sam joj, prirodno, i tek što sam zaustio da je pitam...

- Čekaj! – prekinuo sam ga. – Šta si hteo da je pitaš? - Nije važno – odmahnuo je Gagaja rukom, suviše nervozno da bih mogao da

mu poverujem. – Kad ti se ona okrenu i raspali mi jednu vruću zaušnicu, da sam sve zvezde prebrojao! Nije ni sačekala da je pitam!

Tu vrstu žestine ja nisam osetio kod Dubravke. Naprotiv – bila je uvek ljubazna i razgovorljiva. Pozdravljala me je uvek osmehom i mislim da je to bilo zbog toga što ničim nisam ni znao da joj stavim do znanja da mi se dopada. A, dopadala mi se. Mislim, kad god bi na ulicu izašla u suknji ja bih se raspametio, a kad god je bilo dovoljno toplo da se nose majice ona je, kao za inat, nosila neke uske, i sve. Hoću da kažem da je Dubravka bila zgodna, veoma zgodna. Zimi bi nosila visoke čizme, možda i preko kolena, i neke šarene suknje, kao da se oblačila u ciganskom butiku, i preko svega kratku bundicu od jagnjeće kože, za koju sam vremenom doznao da joj je poklonio stric, koji je živeo u nekom selu, negde daleko, i gajio ovce.

Ponekad sam hvatao sebe kako stojim pored prozora i pokušavam da nazrem, kroz živu ogradu oko zgrade u kojoj je stanovala Dubravka, njenu siluetu, pa kako nikada to nisam uspevao ležao sam, potom na postelji i zamišljao je kako prolazi ulicom, onim njenim uzgibanim koracima, kao da preskače sa kamena na kamen preko nekakvog nevidljivog potoka. Često sam, na časovima, u školi, na čas sklapao oči i iza kapaka se sećao njenog osmeha, i sve tako nešto... Bio sam zaljubljen, nije bilo spora, jedino što mi nikako nije padalo na pamet kako da to kažem... Bilo kome, ne Dubravki!

Ni na kraj pameti mi nije bilo da o tome pričam sa Mikijem ili Gagajom... Miki je ionako bio u svom nekom svetu, nekako ograđenom, ali urednom i čistom, svetu u kome se sve znalo i bilo predvidivo, kao zacrtano nekakvim projektom. Sa Gagajom nije bilo svrhe da razgovaram o ljubavi – bio sam ubeđen da bi se sve završilo na priči o seksu. A, opet, niko mi drugi nije bio dovoljno blizak – roditelji ponajmanje – niko kome bih smeo da se poverim... Povremena viđanja sa Mikijem i Gagajom su se, na sreću, u to vreme, proredila, a pecali smo tek jednom u dva meseca, kada bi se, kao pogodile Mesečeve mene, ili tako nešto, pa ni tada nisam uspevao da se otvorim i pokušam sa njima... Nije mi bilo pomoći.

Iako nikome nisam govorio o Dubravki, zapanjila me je činjenica da gotovo svi koje sam poznavao, činilo se, znaju da sam zaljubljen. Mikijeva Ivana mi je otvorila oči, jedne večeri, na korzou... Miki i ona su šetali i zastali pored Gagaje i mene – a bili smo naslonjeni na zid bioskopa – i Ivana je rekla umesto pozdrava:


August 16, 2008

- Gde si pesniče? - Pesnik?! – zaprepastio sam se. – Ja pesnik?! - Hajde, hajde, ne budi skroman – nasmejala se kratko ona. – Miki mi je sve

ispričao. - O čemu?! - Samo ti budi i dalje zaljubljen – nasmešila se, pa su ona i Miki krenuli dalje,

ostavljajući me u blaženoj zbunjenosti. Kada sam se okrenuo Gagaji, on je samo iskrivio usnu i rekao, mumlavo:

- Ne pitaj me ništa. Ja ni o čemu nemam pojma.

Nisam ga ni pitao. Pitao sam, sutradan, Mikija, a on je samo odmahnuo rukom, kao da želi da mi kaže – «Ne budali!» i na tome je ostalo.

Naravno, jedina osoba na svetu sa kojom bih, možda, razgovarao o sopstvenoj zaljubljenosti je bila Dubravka, ali jednostavno nisam imao petlju da o tome govorim sa njom. Iako, priznajem, bilo bi lepo da ja njoj kažem da sam zaljubljen, a ona mene da pita «u koga», i sve...

Te zime je Gagaja prevazišao samog sebe (i mužjaka u sebi), sakupivši devet slabih ocena u školi i, istovremeno se preselivši kod Mile Kokanove, kako smo je zvali. Bila je to jedna od retkih raspuštenica u mestu, još mlada i veoma izazovna, tek dve ili tri godine starija od nas, a pomenuti Kokan joj je neko vreme bio muž... Odnosno, sve dok nije otišao u Švajcarsku, kao na rad, gde je uhapšen i osuđen, posle čega se ona i razvela od njega. Pola muškaraca u gradu je uzdisalo za Milom. Istini za volju, Gagaja je uvek voleo starije devojke ili, uopšte, žene, kao što je, istini za volju, Mila uvek «palila» onu bratiju koja su volela simpatično popunjene žene, sa vrlo svetlom kosom i vrlo crvenim, prirodno crvenim usnama. Konačno je digao ruke od pecanja. Digao bi on rado ruke i od škole, ali mu Mila nije dozvolila – mislim da je zahvaljujući njoj uspeo da je dovrši, dve godine kasnije, kao vanredan đak.

Ivana. Mikijeva Ivana, nekako kao da je iz dana u dan sve čvršće držala Mikija za ruku. Sve češće je on bio kod nje u kući. Sve češće su odlazili na vikende zajedno, kasnije i na more i svima u gradu je bilo jasno da se njihova veza prosto mora završiti brakom, ili raskinuti, odjednom i uz pucnjavu gromova. No, u to vreme se meni činilo da je Ivana nečim ili nekako omađijala mog druga. Nečim lepim i slatkim. I, ja sam mogao samo da ih posmatram sa strane...

Slučaj je hteo (samo slučaj) da baš ja prvi saznam o Dubravkinoj selidbi. Naime, njeni roditelji su, ko zna zbog čega, odlučili da se presele čak u Beograd... Možda im se dogodilo da mogu da nađu stan gore, ili bilo šta. Tek, jednog jutra, dok sam se klatio prema prodavnici sa porodičnim zadatkom da kupim hleb i uz hleb, presrela me je Dubravka, pozdravljajući me, kao i uvek, osmehom. Zastao sam i verovatno se samo blesavo smešio dok je ona govorila:

- Kod nas ima nešto sasvim novo... Selimo se u Beograd. Moji su rekli da je pametno da selimo, zbog mog fakulteta...

Trebalo mi je sigurno dva ili tri minuta da se saberem i raščlanim sve to što sam čuo i da uspem da odgovorim pitanjem:

87 TRI EPILOGA

August 16, 2008

- Kad?

Dobio sam iscrpan odgovor... Selidba je bila zakazana čim se školska godina završi i tu izgleda više nije bilo priče. U tom trenutku sam bio spreman da Dubravki, recimo, ponudim brak ili bilo šta drugo, samo da ostane tu gde je, da korača ulicama onako kako je svakodnevno koračala i da mi ulepšava život... Ali, ni u snu mi nije dolazilo da joj jednostavno priznam da je volim ili tako nešto. Sa druge strane, nisam ni mogao da zamislim da ću i ja, posle godinu dana, krenuti u Beograd na studije i da se onda tamo, eventualno, možemo viđati. Ne. Ja sam samo zbunjeno promucao:

- E, pa... Srećno!

I, to je bilo sve što sam, tada, rekao Dubravki, a, u stvari, mogao sam da joj kažem da nema smisla sve to – oni se behu, u stvari, tek doselili, nisu proveli u susedstvu ni jednu godinu, možda malo više, i ja sam se, eto, zaljubio u nju i prosto mi je nezamislivo da ona tek tako ode, zbog nekakvog tamo dalekog fakulteta, a da nisam imao priliku ni da joj kažem da sam se zaljubio u nju, i sve. Sledećih nekoliko dana bukvalno me je tresla groznica. Bio sam u stanju šoka, tako bi se to moglo nazvati. Visoka temperatura i nekakav stalan osećaj da gubim nešto što nisam bio u stanju, nisam znao kako, nisam mogao da zadržim i to me je teralo iz vatre u pravo pravcato smrzavanje. Moji roditelji su bili zabrinuti. Nisam išao u školu neko vreme, a kada sam se konačno osetio malo bolje i kada sam krenuo u školu, sve mi je izgledalo nevažno, dosadno i nemilosrdno lažno. Mikiju i Gagaji nisam govorio ništa, ali mojoj mrzovolji kao da nije bilo kraja. Jedva sam dočekao kraj školske godine, namerno izbegavajući da se sretnem sa Dubravkom – i nisam se sretao.

Na dan kada je pred Dubravkinu zgradu stigao veliki kamion, namenjen za selidbu, navukao sam zastore na prozore i dugo buljio u nekakvu knjigu, iz koje su mi sva slova skakala u zenice, bodući me. Posle nekoliko časova sam se iskrao iz kuće i dugo gledao praznu ulicu i tragove kamionskih točkova oko njene zgrade, i osećao se tako prokleto prazno da je u meni sve odjekivalo kao u nekakvoj pećini. Tako je sve to bilo bolno...

Posle, Gagaja se iselio od Mile i u njegovom životu je bilo još mnogo Zorica, Branki, Mirjana i Suzana. Po završenoj ekonomskoj školi, on je uspeo da pronađe nekog ujaka, dovoljno blagonaklonog da mu pozajmi novac, kojim je Gagaja otvorio nekakvu trafiku, u ulici gde se nalazio stan njegovih roditelja. Konačno, kada ja već odavno nisam bio u blizini, Gagaja je počeo polako da tone u alkohol, iz koga ga nije izvukla ni Dijana, jedna vredna, sitna ženica, sa kojom se venčao (kažu da je čak i na venčanju bio prilično pijan) i sa kojom je imao dvoje divne dečice, ćerku i sina. I, sinu je, ko zna zašto, dao moje ime...

Miki je, po ustaljenom redu, završio školu, uz manje teškoće, i neposredno potom su se Ivana i Miki venčali, na velikoj svadbi, na kojoj su se okupili svi njihovi rođaci, i gde se nemilice pilo i jelo tri dana. Ivana je otvorila frizerski salon, a Miki se zaposlio u opštini i ubrzo su dobili ćerku, njihovo jedino dete. Nije me zvao da mu budem kum, jer sam ja, u to vreme, upisivao fakultet u Beogradu,


August 16, 2008

zverajući po toj košnici na sve strane, ne bih li negde ugledao Dubravku. Nekoliko godina posle, kada mi je iznenada umro otac, video sam se sa Mikijem – bio je mrzovoljan i nesrećan zbog nečega i uopšte nije pomenuo Ivanu u razgovoru. Nismo išli na pecanje i nismo se sećali lepih dana iz prošlosti...

Ja sam, po završenoj školi dugo većao sa ocem i majkom o sopstvenoj budućnosti, iako mi do nje uopšte nije bilo stalo, a onda dopustio da me nagovore da krenem u Beograd i upišem ekonomski fakultet. U Beogradu sam prvo stanovao u studentskom domu, koji ne pamtim po dobru, pa posle u privatnim sobičcima, najčešće po Novom Beogradu. Posle smrti mog oca, majka je naglo rešila da proda našu kuću – kupila je stan i ostatak novca, koga je bilo dosta, slala meni u Beograd. U međuvremenu su se i u mom životu počele pojavljivati neke Isidore i Petre i Andrijane, sve prolazne veze, koje su mi donekle pomogle da uistinu odrastem...

Prvih godina boravka u Beogradu uzaludno sam tražio po ulicama, po kafićima, bioskopima, izložbama, muzejima, po zoološkom vrtu i svukuda, ne bih li video Dubravkine uvojke – bez uspeha. Onda je vreme uzelo svoje i ja sam se, nekako u vreme kada sam završavao fakultet, predao. Nisam više očekivao od života da mi donese odnekle Dubravku i, u stvari, uopšte je se više nisam ni sećao. Ne znam koliko mi je puta palo na pamet da zažalim što nisam imao njenu fotografiju, bar to...

Ljubica, moja žena, iskrsla je iz dugog druženja, na planinarenju, jer sam se priključio toj veseloj bratiji na trećoj godini, upoznao Ljubicu i bili smo nešto kao dobri drugovi, sve dok mi, na Rtnju, jednog leta, nije jednostavno rekla da bi volela da se viđamo češće i još otvorenije da joj se ja dopadam, i sve. Prirodno, bio sam zapanjen, ali ne previše zbunjen. Nekako je svo to naše druženje i vodilo tome... Venčali smo se, gotovo tajno, sa dvojicom kolega kao kumovima, u vreme kada je ona branila diplomski rad na arhitekturi, a ja bio apsolvent na ekonomiji, i prvih nekoliko meseci braka čak nismo ni živeli zajedno. Onda sam ja diplomirao i vrlo brzo (začudo) uspeo da nađem posao, a Ljubica je već naveliko tezgarila i iscrtavala svoje projekte za neke međunarodne konkurse. Bili smo podstanari dve ili tri prve godine, a posle uspeli da dignemo kredit i kupimo jedno potkrovlje na Voždovcu...

Onda su došla deca. Prvo sin, pa ćerka, pa sin, I, sve u svemu, nije mi bilo loše u braku sa Ljubicom. Nije ni danas...

Elem, jednom sam se vraćao sa aerodroma, gde sam pratio nekakvu nemačku službenu delegaciju, izmožden prevelikom pričom i preširokim osmesima i svim tim. Na semaforu kod Autokomande, gde se obično čeka neopravdano dugo, zurio sam u autobus, koji je stajao pored mog automobila. I, onda, kao da sam se probudio – ugledao Dubravku...

Stajala je stešnjena između prozora i gomile drugih putnika, sa nekakvim mučnim izrazom na licu, sa nekakvim kesama u rukama. Izgledala je upravo onako kako bih mogao da zamislim da Dubravka može da izgleda dvadeset godina posle našeg poznanstva i – srce mi je stalo, na tren.

89 TRI EPILOGA

August 16, 2008

Mahnuo sam joj i nastavio da mašem čak i kada je semafor pozeleneo i autobus skrenuo ulevo, a i ja za njim, kršeći neke saobraćajne propise. U jednom trenutku mi se učinilo da me je pogledala, ali svakako nije prepoznala... Onda sam morao da zastanem zbog gužve, a autobus je otprašio nekuda, i u njemu Dubravka, sa svojim kesama i sa svojim brigama, a ja sam skrenuo opet u traku koja me je vodila kući, Ljubici i deci, smućen, zamoren samim sobom i sopstvenim sećanjima na mladost, svoja dva prijatelja i prvu ljubav...


August 16, 2008

STADO STRICA RADOVANA Od kako je odrasla, ako je uopšte odrasla, Jelica je sve radije odlazila na selo, stricu Radovanu. Najčešće autobusom, a od skora i automobilom, zato što je već, čim je napunila osamnaest, položila vozački ispit. Stric je živeo u brdskom kraju, gde je zemlja prilično posna, pa se bavio stočarstvom, ako se tako moglo nazvati njegovo ogromno stado ovaca, za kojima je Jelica od malena trčala, pomažući strini i drugim čobanima svakog leta, na raspustu. Njen otac, Milutin, bio je najstariji u kući, pa je njen deda odlučio da Milutina uputi u grad na škole, a da Radovan nasledi imanje i to veliko stado. Milutin je bio vrlo temeljan čovek i sa lakoćom je završio medicinski fakultet, potom neko vreme stažirao, a onda krenuo u Englesku na specijalizaciju i – sve u svemu – bio pečen kardiohirurg pre nego što se oženio i pre nego što je Jelica uopšte bila rođena. Lako se zaposlio u vojnoj bolnici, gde je i pronašao svoju buduću, tada, suprugu, a Jelica je došla posle godinu dana kao njihov zajednički veliki poklon svetu.

U osamnaestoj, ona je bila visoka, čvrsta devojka, duge kose i gipkih pokreta. Stric Radovan, strina i ostali rođaci su je, međutim, pamtili po brojnim nestašlucima i nesagledivoj radoznalosti koju je pokazivala kad je bila mlađa i sada su bili zatečeni Jelicinom oštorumnošću i mudrošću. Upisala je, prirodno, medicinu i, budući odrasla u jednoj takvoj porodici, znala pre od svih vršnjaka da podveže ranu i postavi udlage pri prelomu ruke na pravo mesto kao prava bolničarka... To joj je, izgleda, trebalo za vreme boravka kod strica, na selu, koje je bilo prilično daleko od prve ambulante, pa se gotovo proslavila svojim sitnim intervencijama još u petnaestoj i stoga su je svi seljani voleli i poštovali.

I kao skoro odrasla Jelica je, dakle, dolazila stricu i sa lokalnom decom, koja su obično čuvala ovce, odlazila na pašnjake, u brda, ponekad i spavajući u kolibama zajedno sa njima. Volela je zelenilo koje je vladalo na visoravnima, kao što je volela i duboku šumsku hladovinu i nujne noći prepune čudnih i tajanstvenih zvukova i mirisa.

- Kao da nije gradsko dete – govorio bi stric, koji je bio bez dece, kao da je hteo da kaže da će, posle njegove smrti ona biti ta koja će naslediti stado, kuću, sve.

Strina je, s godinama, svenula i sparušila se, kao cvet. Nekada snažna žena pretvorila se u pognutu ženu, lica izbrazdanog borama i samo joj je još glas ostao isti kao onaj koji je Jelica slušala kao dete. Ona je volela i strica i strinu – konačno, oni su stalno bili tu, na jednom mestu, nikada nisu išli na duge, zamorne

91 STADO STRICA RADOVANA

August 16, 2008

puteve, poput oca i majke. Na neki čudan način, stric i strina su joj bili mali nadomestak onih dana kada je ostajala sama u stanu, u Beogradu, ponekad sanjajući uzvisine iznad stričevog sela i blejanje stada.

Jednog kasnog avgustovskog ponedeljka Jelica je krenula, sa jednim dečakom iz sela, da se pridruži čobanima na obroncima planine. Obučena u jednostavnu plavu trenerku, ponešto kratku, jer je to bio deo odeće koji je ostavila u selu pre nekoliko godina i sa raspuštenom kosom, kretala se veselo i slobodno uzbrdo, veštinom koja bi mogla da pleni pogled slučajnog posmatrača, da je slučajnih posmatrača bilo. Dečak koji je išao za njom već je dahtao dok je Jelica napredovala, poznatim, uskim stazama između bukvi i jasika, ka onom delu planine gde su rasle samo jele i borovi. Prepoznali su je još izdaleka, više po trenerci i visini nego po liku, i požuriše joj u sretanje...

- Šta ima novo, drugari? – veselo se raspitivala Jelica, starija od najstarijeg čobanina, koga je poznavala dok je još bio beba.

- Ništa – glasio je odgovor. – Jedino što kroz planinu hodaju neki slikari...

«Slikari», koje su joj čobani najavili, bili su, u stvari, dva mlada fotografa, koji su već nedelju dana dolazili džipom u planinu, a potom se verali po vrletima, tražeći najoštrije vrhove da bi se uzverali, sa svom opremom, na njih i odozgo fotografisali. Čobani su odnekuda doznali da, kad nisu u planini, «slikari» stanuju čak u donjem selu, na desetak kilometara od najbližeg grada, kod nekog od domaćina, i da dolaze iz inostranstva...

- Kog inostranstva? – upitala je Jelica.

To nisu znali da joj kažu, pre svega stoga što su «slikare» viđali samo sa velike udaljenosti, a ostatak saznanja o njima sakupili od drugih seljana i čobana po planini i po selima. Uostalom, malo njih je i znalo da se inostranstva razlikuju i da je sasvim drugačije kad neko odraste u Italiji ili nekoj drugoj zemlji zapadne Evrope ili dolazi iz istočne Evrope ili iz neke od balkanskih zemalja. Jelica je prešla preko toga, ali je u toku dana, uz ovce i čobanske grube šale, povremeno bacala pogled ka vrhuncima, užarenim avgustovskim suncem, ne bi li ugledala fotografe.

Sledećeg dana, posle noći provedene uz vatru i spavanja u kolibi od pletenog pruća, gotovo pod vedrim nebom, uz već dobro poznate mirise i zvukove, srećna Jelica se rastezala pored živice, gledajući ogromno stado ovaca kako se okuplja na pojilištu, jednom zajaženom potoku na drugoj strani planinske livade. Oko nogu joj se motao jedan stari, čupavi pas, nadajući se da će dobiti nešto za jelo... Nekakav sitan i hitar zrak svetlosti joj preseče oči sa zapada i ona pogleda u tom pravcu – uz stari puteljak, kojim su nekad drvoseče gonile konje, koji su vukli velika debla, na drugoj strani doline, penjao se džip. Bio je to jedan od onih novijih, «šminkerskih» džipova, koji se teže borio sa strminom nego sa kvalitetom puta i Jelici je bilo jasno da su to «slikari».

Celog tog dana više nije mislila na njih, sve do kasnog popodneva, kada su već čobani počeli da sakupljaju stado i teraju prema večernjem pojilu i toru... Jelica je bila iza stada, mašući prutićem i igrajući se sa psićima, jer je jedna ženka tog leta


August 16, 2008

donela na svet tri slatka potomka. Spuštali su se jednim usekom, kad je ugledala tu dvojicu, na brdu na istočnoj strani – ko zna kako su dospeli na sam vrh kamenitog brda i tamo postavili opremu, sve te toronošce i velika fotografska ogledala i aparate... Sada su bili u dometu njenog pogleda i videla je jednog, visokog i dugokosog kako verovatno meri svetlost, i drugog, debeljucu, ošišanog do glave, kako nešto petlja po dve velike torbe. Bila je uverena da i oni nju mogu videti, pa je zastala i mahnula im.

No, ni dugokosi ni debeljuškasti kao da nisu hteli da je vide. Nastavili su sa svojim radom ne obraćajući pažnju. Jelica je nastavila za ovcama, pomalo razočarana – htela je da sretne te ljude, dozna odakle su i šta to tako vredno snimaju po brdima... Uvek je bilo lepo sresti u brdima nekoga sa strane, izdaleka...

Kod tora ju je čekala strina, koja je pešačila čak od sela, noseći veliki zavežljaj hrane i nešto odeće za Jelicu...

- Nismo mislili da ćeš se zadržati tako dugo – rekla je strina umornim glasom. – Mislili smo da ćeš se sinoć vratiti...

- Nema veze, draga... Ovde mi je divno – osmehnula se Jelica.

Sedeću u hladovini ogromne bukve, strina i Jelica su ćaskale neko vreme, a poslednji sunčevi zraci su se igrali u visokoj krošnji. Iznenada, odnekle se prvo začuo grub zvuk motora, a onda, kao nekakvom čarolijom, niz taj usek, koji nije bio ni nalik na bilo kakav drum, banuo je džip, valjajući svoje ogromne točkove sa kamena na kamen – izgledalo je kao da vozač tog vozila želi da testira vozilo. Džip se zaustavio videvši da će tu lako naći društvo.

Iz džipa je prvo izašao dugokosi. Videlo se da je prethodno boravio na suncu – koža mu je bila prilično tamna i da nije imao tako svetle oči (Jelica je pomislila) možda bi neko mogao da pomisli da u njemu ima crnačke krvi. Duga, svetlo-smeđa kosa mu je padala do ramena. I – imao je ožiljak preko leve obrve koji kao da je njegov pogled činio nekako tužnim.

- Ovdje ipak nije sasvim pusto – rekao je dugokosi svom drugu, koji je potom izašao iz džipa, obrativši se onda Jelici i strini: - Dobar dan, djevojke!

- Dobra ti sreća – uzvratila je strina, ponešto oprezno, čkiljeći prema strancima, koji izgleda uopšte nisu bili stranci. Po izgovoru dugokosog Jelica je lako mogla zaključiti da dolaze sa Balkana, iz ijekavskog govornog područja.

- Jesmo li mi dobrim putem krenuli sa ove planine? – upitao je mladi čovek. - Zavisi kuda ste krenuli – odvratila je Jelica, osmehnuvši se pomalo nestašno. - U stvari, krenuli smo na odmor – osmehnuo se i dugokosi. – Dovoljno smo

snimili za danas...

Jelica je, vispreno, kao i uvek, iskoristila priliku da se ona i strina ubace u njihov džip, iako nije odustala da ostane na planini, uz stado, još nekoliko dana. Ali, htela je da oni strinu odvezu do sela... Usput, u opuštenom, i često preglasnom, razgovoru, doznala je da je dugokosi, u stvari, Alen Begović, fotograf sa «pedigreom» nosioca velikih međunarodnih nagrada, a njegov pomoćnik Boro Đapić, nekada Sarajlija, a sada stanovnik Zagreba, večiti asistent svim velikim fotografima koji obilaze Balkan i «škljocaju». Doznala je i da njih dvojica imaju


August 16, 2008

zadatak da ovekoveče, fotografskim aparatima, vrhunce ovog dela Balkana i da su izabrali baš ove planine nasumce, šetajući prstima po geografskoj karti. I da su, do te večeri, napravili već nekoliko stotina snimaka, ali da su rešeni da fotografišu još, sve dok se «majstoru», Alenu, ne učini da je dovoljno... Naručilac svih tih fotografija bila je jedna francuska agencija, pa im nije nedostajalo novca, ni opreme.

Jelicu su ostavili, otprilike, pola kilometra niže torova, a strinu su odvezli do sela. Jelica je neko vreme stajala i gledala za džipom, a zatim se uputila poznatom stazom uzbrdo...

Sledećeg dana izjutra, oko šest sati, džip se pojavio u blizini torova, u vreme kada su čobani već isterivali ovce na pašu. Alen se uputio torovima, a Boro ostao kod džipa, vadeći fotografsku opremu, što je bio znak da žele da snimaju baš tu. Jelica je dočekala Alena osmehom...

- Šta ćete danas ovekovečiti? – upitala je. - Nećeš vjerovati – odgovorio je Alen veselo. – Ovce! - Naše ovce? – Jelica je uistinu bila iznenađena. - Čije su, ne znam, ali ću baš njih da fotografišem – rekao je Alen. – Baš njih.

Jelica je celo pre podne posmatrala kako Alen i Boro dižu opremu na jednu uzvisinu iznad pašnjaka. To nije bio lak posao, ne samo zbog toga što je oprema bila teška, već i zbog strmine koja je bila jedini prilaz mestu sa koga je Alen odlučio da snima. Ostali čobani su se smejali videvši kako se «slikari» znoje vukući svoje stvari gore, a Jelica je pomišljala da ih zamoli da pomognu fotografima. Međutim, odustala je, bojeći se da neuki čobani ne oštete ponešto od skupocene opreme.

Tek oko podne, u vreme kada čobani ručaju, sva fotografska oprema je bila na onom mestu na kome ga je Alen želeo, ali u tom trenutku su se ovce bile povukle u hladovinu, na ivicu šume. Alen je poslao Boru da razgovara sa Jelicom, koju su obojica smatrali nekakvim vođom čobana, što ona nikako nije bila.

- Mogu li se ovce raštrkati po pašnjaku sada? – upitao je pomoćnik sa paćeničkim izrazom na licu. Već nedeljama su ga mučili hemoroidi, što je krio i od smaog sebe.

- Njima je sada vrućina, kao i svima – odgovorila je Jelica. Ostali čobani su samo sumnjičavo gledali u «slikara».

- A, kada bismo mogli da ih imamo u kadru? – upitao je Boro sa ogromnom nadom.

- Ne znam – Jelica je slegnula ramenima. – Možda u kasno posle podne.

Kasnije, kada je sunce već počelo da žuri zapadu, stado se raširi po pašnjaku. Jelica je sa čobanima tada bila u hladovini, odakle je gledala kako se Alen naginje iznad svojih aparata i nadala se da je dobio snimak kakav je želeo. Samo snimanje je trajalo tek nekoliko minuta, što je u poređenju sa časovima provedenim u nameštanju opreme bilo zanemarljivo. Čobani su morali da se iznenade kada su Alen i Boro počeli da spuštaju opremu sa te uzvisine. Bio je to još teži posao nego


August 16, 2008

izvlačenje uzbrdo i oba «slikara» su se bili dobro oznojili. Jelica zamoli najmlađeg čobanina da odnese fotografima vode...

Boro se bio izvalio u džipu, a Alen, nešto kasnije, priđe čobanima sa bocom hladne koka-kole, koja je još više iznenadila decu, a i Jelicu...

- Vi to imate frižider u kolima?! – upita ona, dok su ostali čobani na smenu pili hladno piće iz boce.

- Kad Francuzi plaćaju, onda plaćaju svakakav luksuz – objasni Alen, odmah menjajući temu: - Otkuda ti takva među ovcama?

- Ne razumem – osmehnu se, pomalo tajanstveno Jelica. – Da li je to zato što sam najstarija od svih ili zato što sam žensko ili zbog nečeg drugog?

- Mislim, u godinama si kada se ovdje djevojke udaju – reče Alen.

Jelica se zvonko nasmejala na njegove reči. «Pa, on ništa nije razumeo! On, u stvari, ništa i ne zna!», pomislila je.

- Bojim se da nisi razumeo – rekla je. – Ja sam ovde gost. I... Nisam još za udaju.

- Čak i ako bih ti ja ponudio... – nasmejao se Alen.

U tom trenutku je Boro nešto uzviknuo i oni su se okrenuli da vide šta se događa. Boro je, u stvari, pokušao da izađe iz džipa i sada je, kao što su svi videli, samo skakao na jednoj nozi i vikao nešto nerazumljivo. Psi, čuvari stada, lajali su oko njega, ne prilazeći mu i sve je to bilo prilično čudno. Konačno, Jelica se dosetila:

- Zmija! – viknula je. – Ujela ga je zmija!

Uistinu, izlazeći iz džipa Boro je stao neposredno pored neke šarke koja se beše ispružila na suncu i zmija ga je istog trena ujela za članak desne noge. Prirodno, Alenov asistent se uspaničio i u početku je, vičući nešto nerazumljivo, samo skakao na jednoj nozi. Psi su, privučeni vikom, namirisali zmiju koja se prosto povukla u kamenjar. Čobani se okupiše oko ujedenog ne znajući šta da rade. Jelica se progura između njih i pomože Bori da legne...

- Ujela te je zmija – rekla je, više da potvrdi svoje sumnje nego da ga pita. - Zmija! Zmija me je ujela! – vikao je Boro unezvereno. - Biće sve dobro. Pusti da ti pomognem – rekla je Jelica samouvereno i izvukla

iz džepa perorez.

Nije zasecala ranu. Nije pravila povez na nozi. Nije ništa. Samo je rasekla malo pantalone i čarape i izula ujedenog, ugledavši ranu. Potom se okrenula Alenu...

- Sreća da imamo džip. Valjalo bi ga odvesti u ambulatnu. Vrlo brzo.

Alen i čobani su pomogli Bori da se smesti na zadnje sedište, a Jelica je zauzela suvozačevo mesto. Alen je krenuo sporije nego što je Jelica mislila i neko vreme su vozili niz gudure i divlje putiće niz planinu. Sa zadnjeg sedišta Boro je uglavnom samo stenjao i tiho psovao i planinu i ovce i Alena i sav taj fotografski posao. Alen se na to nije osvrtao, ali je i dalje vozio prilično sporo.


August 16, 2008

- Može li ovo brže? – upitala je Jelica. - Možda i može, ali ovo je Boro vozio do sada. Ja... Prvi put... - Zaustavi! – rekla je Jelica i njenom glasu niko nije mogao da se suprotstavi.

Kada je ona sela da vozi džip je jurnuo, tresući se i ljuljajući kao mahnit. Jelica je vozila zaista što je brže mogla i za manje od pet minuta su izbili na prvi seoski put, a potom vrlo brzo i na asfaltni, koji je vodio ka ambulanti. Usput je Alen mobilnim telefonom javio policiji da voze čoveka koga je ujela zmija i da bi bilo dobro da ambulanta bude otvorena i da u njoj bude neko ko će Bori dati serum. Jelica je vozila, jureći asfaltom, sva pretrnula od straha – prvi put je vozila brže od sto kilometara na čas, ali svakako nije bila spremna da to prizna.

U času kada su stigli do ambulante Bori je noga do kolena već bila prilično natekla. Alen je bio sav bled. Jedino je Jelica sačuvala prisebnost da objasni kako se sve to zbilo i gde i sestra i lekar su stavili Boru na bolnička kolica i ugurali ga u prostorije ambulante...

- Šta će sad da rade? – upitao je Alen, vrlo zabrinut. - Daće mu serum i antibiotike i nešto za smirenje. Biće sve dobro. Stigli smo

na vreme – odgovorila je što je mogla hladnokrvnije Jelica. - Kako to da ti znaš te stvari? – upitao je Alen. - Kad odrasteš u porodici lekara i kad upišeš medicinu, jednostavno moraš da

znaš - osmehnula se ona. - Hoćeš da kažeš... Mislim, ti si upisala medicinu?! – on je bio iskreno

iznenađen. - Nismo svi talentovani fotografi – uzvratila je Jelica.

Dopadao joj se taj dugokosi avanturista. Sedeći u džipu, ispred ambulante, razgovarali su o svemu i svačemu... Jelica je doznala da je on, pre nego što je došao u njihova brda, bio neko vreme, u Iraku, pre toga u Avganistanu, gde je zaradio taj ožiljak, koji se Jelici činio kao ukras na njegovom, inače lepom i mirnom licu. Pre toga je boravio u Moskvi, a pre toga nekoliko godina lunjao Parizom... Prethodno je završio gimnaziju i, ne znajući šta će sa sobom, kupio nekakav polovni foto-aparat i počeo da snima sve što bi mu stalo pred objektiv. Vremenom, prepoznali su njegov talenat, prvo lokalni izdavači, a onda se njegova «slava» proširila svetom, kada je snimio nekakav samoubilački napad u Libanu, a te fotografije su, potom, otkupile sve svetske agencije. Francuzi su mu ponudili ovaj posao ubeđeni da će ga obaviti sa visokom profesionalnošću.

- I, tako... – nastavio je. – Kao čovjek bez ognjišta, lutam svijetom i snimam. - I nikada nisi poželeo da imaš dom, porodicu, ženu?! – upitala je Jelica

prostodušno. - Ne znam – rekao je. Potom: - U stvari, jesam, ako ćemo iskreno. Mnogo puta. - I?! – ona ga je pogledala sa nesvakidašnjom radoznalošću. - I ništa – slegao je on ramenima. – Uvek dođe neki novi zadatak. Novi izazov,

u stvari. Možda, kasnije, kada se nakupi iskustva... - Ili kada se nakupe godine... – reče ona. - Ili kad se jednom uplašim samoće – dodao je Alen sasvim mirno.


August 16, 2008

Jelica je pomislila kako je Alen, u stvari, ratnik, samo što njegovo oružje nije bila puška, već foto-aparat, i da zato luta celim svetom, snimajući lepote i nesreće, tragedije i divote nastale ljudskim rukama. U jednom trenutku, svakako prekratkom, mogla je da zamisli sebe kako čeka takvog čoveka da se vrati sa nekog ratišta ili iz neke pustinje, i kako mu se nada i voli zvuk njegovog glasa kroz telefonsku slušalicu. I u tom trenutku je bila spremna na sve, osećajući njegov miran, spokojan pogled na sebi. No, u tom trenu je izašao lekar iz ambulante sa dobrim vestima – Bori je bilo lakše posle intervencije...

Alen je odvezao, posle toga, Jelicu u selo, kod strica, a on je otišao u svoj bivak, u kuću domaćina koji ih je ugostio. Boro je ostao još jedan dan u ambulanti i već sutradan je Alen došao po njega, pa je Boro nekoliko dana ležao i vajkao se i žalio na sve i svašta... Snimanje kao da je bilo završeno. Nije više bilo smisla izlagati Boru fizičkim naporima i opasnošću od sledećeg zmijskog ujeda, a Alen je već snimio gotovo sve što je mogao da snimi u planini. Uključujući i Jelicu kako ide iza stada – nije joj rekao da se na snimku nalazi i ona... Izgledala je (na snimku) pomalo umorno i vrlo zamišljeno, uhvaćena u polukoraku, raspuštene kose i sa nekakvim prutom u rukama, a oko nje psići i ispred nje ogromna bela masa, stado strica Radovana. Niko, po toj fotografiji, nije mogao ni da pretpostavi da je Jelica, studentkinja medicine iz Beograda, samo gost na planini.

Otišli su čim se Boro oporavio. Alen je razmišljao da se doveze do Jelicinog strica, ne bi li se pozdravio sa njom, pa je to i pokušao, ali je nije zatekao – ona je bila, nekuda za ovcama, u planini i bilo je bespredmetno tražiti je samo zbog pozdrava.

Jelica je dugo razmišljala o Alenu, njegovom poslu, njegovim mirnim očima, kao u čoveka osuđenog na večno lutanje i uvek bi je, pri tom razmišljanju, bocnulo nešto u grudima. Nije bila ni svesna da se zaljubila... Uzalud je, idući za stadom, poplaninskim pašnjacima, očima pretraživala vrhunce i doline, uzalud je osluškivala ne bi li čula motor džipa. Čobani su još nekoliko dana prepričavali slučaj zmijskog ujeda, a onda prestali da pominju «slikare» i zmije... Dve nedelje kasnije Jelica se pozdravila sa stricem i strinom i otišla u Beograd – počinjale su pripreme za fakultet.

Nikome nije pričala ni o ujedu zmije ni o Bori ni o Alenu, ali je, nekoliko meseci, sve do Nove godine, tražila pogledom, po časopisima, u knjižarama, na televiziji, neki trag njegovog rada u planini. Na internetu je pronašla mnogo podataka o Alenu Begoviću i zapamtila i najmanji detalj, ali nigde nije mogla da vidi fotografije načinjene sa stadom strica Radovana. Išla je u francuski kulturni centar na otvaranja nekakvih izložbi, ali ni jedna nije bila izložba fotografije. I, uopšte, ponašala se kao ilegalac u sopstvenom životu...

Dva dana pred Novu godinu, kada je već prestala da traži bilo šta u vezi sa Alenom, iznenada se pojavila reklama na televiziji (ili je to bila reportaža?), koja je pominjala najnovija dostignuća čuvenog fotografa Alena Begovića i njeno srce je uzdrhtalo. Međutim, sve to nije bilo ponovljeno i ona nikada nije doznala kakva su to dostignuća i kakve je sve nagrade osvojio Alen sa fotografijama sa planine. Kupovala je novogodišnje poklone kada je, u velikom tržnom centru ugledala red


August 16, 2008

televizora sa slikom Alena, na kojoj je bio sa foto-aparatom u rukama. Obratila je pažnju i zamolila jednog prodavca da pojača ton...

Ono što su pričali na televiziji nije imalo veze ni sa Alenom ni sa fotografijama koje je Jelica očekivala i priželjkivala – govorili su o našim talentima u inostranstvu, na polju kulture i umetnosti, o tome kako je mnoge od njih država zanemarila, i pomenuli da je Alen, baš tih dana, uzeo francusko državljanstvo, prethodno osvojivši nekoliko nagrada za fotografije sa «našim motivima».

Onda se slika na televizorima promenila i ona je ugledala stado strica Radovana, i sebe u toj fotografiji, sa štapom u rukama, okruženu psićima, iza velike bele mase ovaca. Ustuknula je, načinivši ceo korak unazad. Nije znala (prirodno) za tu fotografiju i sada je bila zapanjena... Komentatorka je govorila kako je ta fotografija osvojila nekakvu prvu nagradu na međunarodnom konkursu i hvalila je i Alena i naše planine... Okrenula se i izašla napolje.

Odnekuda joj se činilo da je nekakva imaginarna veza sa Alenom Begovićem tog dana bila jedostavno završena. Znala je šta je on radio u planini, znala je sve o njemu, znala je da će se, jednog dana, kada se uplaši samoće, smiriti, srediti, oženiti i znala je da ona neće biti ni blizu kada se to dogodi. I nije joj bilo žao. U kupatilu je videla svoje, pomalo zabrinuto lice, u ogledalu... Sama sebi se osmehnula, slegla ramenima i sve to u trenu spakovala u nekakvu izmišljenu kutijicu, a onda to pohranila u sećanje, zauvek.

Nova godina je bila dobra, sa snegom... Gledajući sneg sa prozora Jelica je pomalo sanjarila, između ostalog o planini, selu, stadu strica Radovana... I Alenu, koga više nikada u životu neće sresti.


August 16, 2008

POFEZNE Al je spavao snom pravednika celo posle podne. Tek oko pet i deset minuta mu se, kroz san, učinilo da čuje zvono na vratima, ali je tu činjenicu zanemario.

- Budi se, radnička klaso! – zaurlao je Belić tik pored Alovog uva i ovaj se zaprepašteno uspravio u postelji, ne gledajući u Belića.

- Koji ti je, bre?! – izgovorio je Al. - Po srednjoevropskom vremenu sada je tačno sedamnaest časova i trinaest

minuta, da zanemarimo sekunde – zamumlao je Belić pomirljivijim tonom. – Osim toga, vučem već dvesta metara sa sobom dve predivne boce piva, doduše nepoznatog porekla, ali svakako prelepe. Prosto stvorene za nas dvojicu... A, ti spavaš!? Nema smisla!

- Pivo... – rekao je Al i seo na krevet trljajući oči. – Koji te đavo donosi? - Evo – rekao je Belić i spustio pored Ala bocu «Jelena». – Vidi, tri dana se

znojim oko one ćaletove ograde i, uz božju pomoć, dokrajčio sam to... U međuvremenu, čujem da se ti baviš ribama, sine... A, ja nemam pojma... Pričaj!

- O čemu? – uzvratio je Al brišući bocu prekrivenu sitnim kapljicama vode. - O ribama. Ili o ribi... Šta ja znam?! – reče Belić uvalivši se u fotelju pored

kompjutera. - O kakvoj ribi? Nisam išao na pecanje. - Ti još spavaš, sine! Govorim o Snežani – objasnio je Belić mirno, vadeći iz

džepa otvarač za boce i otvarajući svoju bocu piva. Potom ubaci otvarač Alu u krilo.

- A, šta ti imaš sa Snežanom? – zaškiljio je Al, kriveći glavu. Prihvatio je otvarač i otvorio svoju bocu, mljacnuvši gotovo izazivački.

- Ja?! Ja nemam ništa, ali čujem da ti imaš – isceri se Belić, češući se po stomaku.

- Ja?! – Al podiže obrve preko ruba boce. Ispio je otprilike trećinu. - Jok, moj pokojni deda! – nasmejao se Belić. – Jesi li bio sa njom u bioskopu

u subotu? Jesi! Jesi li u nedelju posle podne bio kod nje u stanu? Jesi! Jesi li te večeri viđen sa njom u «Vili»? Jesi! I, sad... Reci ti meni da tu nema ništa?!

- Zajebi subotu – zakrklja Al. – Bili su i Pile, Tasa i Juliška... Bila je to kolektivna poseta kulturnoj instituciji, čoveče.

- Jes! A, bonbone?! – Belić je izbrisao usne vlažne od piva nadlanicom. – Pile kaže da ste celo vreme razmenjivali bonbone. Kao klinci, jebote!

- Kad je pušenje bilo zabranjeno vole! – iscerio se Al. – Morao sam da se zabavim nečim dok se film ne završi.

- To me podseti... Imaš neku pljugu ovde? – upitao je Belić prostodušno.

99 POFEZNE

August 16, 2008

- Nemam – reče Al. – Ali, imam i pantalone i patike i dobru volju, pa, ako ti imaš lovu, možemo da odemo do ćoška da kupimo...

- Zajebi! Nemam prebijene – zacokta Belić. – I pivo sam maznuo u prodavnici na uglu.

- Čekaj! – Al podiže prst. – Tu negde imam jedan paketić sa duvanom za motanje. Jedino što nemam papira, ali ga možemo smotati u novine, ili u listove iz biblije, ili u toalet-papir, ili u smrdljive čarape...

- A, ne, ne... Čini mi se da pokušavaš da izbegneš priču... – Belić odmahnu rukom. – Pusti to sad. Da vidimo šta je bilo sa Snežom...

- Šta bi bilo s njom? Živa je i zdrava – Al je ponovo nagnuo bocu sa pivom. – Ali, ako baš moraš da znaš, onda neka ti bude...

- Neka mi bude – zadovoljno je coknuo jezikom Belić. - Neka ti bude – ponovio je Al. – U nedelju je Snežana pravila pofezne, pa me

je pozvala... Da probam. - Koji su sad đavo pofezne?! – iskezio se Belić. - Pofezne su specijalne prženice. Vrlo specijalne – zagrgoljao je Al. – Sa

specijalnim dodatkom. Afrodizijakom. - Idi?! – uzviknuo je Belić. - Aha! – zaklimao je Al, ustajući iz kreveta i navlačeći pantalone. Potom je

neko vreme preturao po vitrini, tražeći duvan. – U stvari, pofezne su obične prženice... Znaš ono... Stari hleb, jaja, malo mleka, soli i ulja... Ali, ona ih je sama spremala. Po tetkinom receptu.

- Tetkinom?! Koja, pa sad, tetka? – Beliću se lice blistalo od lakog znoja. Potegao je iz boce.

- Ama, neka tamo, njena tetka. Znaš i sam da Sneža ne zaklapa. Istrtljala mi je pola porodične istorije, brate... Više ne znam ni ko su joj braća od ujaka ni ko su joj te tetke – pronašao je, konačno, duvan i sada se osvrtao za odgovarajućim papirom. – Normalno, pofezne su bile mamac... Sedeo sam tamo, žvakao te pofezne i osećao se glupo, jer je njena «mama» upadala s vremena na vreme... Nosi kafu. Nosi kolu. Nosi nekakve kolače sa čokoladom. Nosi Sneži neke knjige. Nije prestajala i ja sam se osećao glupo.

- I, ne pušta te da uživaš u pofeznama sa afrodizijakom, a?! – Belić se ponovo iscerio pokazujući dugačke i široke zube. Snežana je bila njegova školska drugarica. Išli su zajedno u sedmi i osmi razred osnovne škole.

- I, ne pušta me da uživam u pofeznama – ponovio je Al mirno, odustajući od papira za umotavanje duvana. Seo je i nastavio da cedi pivo. – I, eto, sad znaš. Hoćeš li me ostaviti na miru sad?

- Jok! – uzvrati razdragano Belić. – A «Vila»?! - Čekaj! Još nisam pojeo pofezne – nasmejao se kratko Al. – Ona je sve nešto

vraćala priču na pofezne. Te, tetkin recept... Te, ima tajni sastojak... Afrodizijak, kao... Te, kako mi se dopadaju... Te, jesam li ranije probao... Udavila!

- A, jesi li? – upita Belić. Umesto odgovora dobio je «pogled Klinta Istvuda», na šta se još jednom iscerio...

- Ma, kakve pofezne... – odmahnuo je rukom Al. – Ma, kakav afrodizijak... Ma, kakve trice i kučine... Nije njoj bilo ni do pofezni ni do bilo čega drugog. Uostalom, kao da mi je njena majka to rekla, kad je rekla: «Pa, kako su vaši?»... Sjajno! Naši su sjajno!


August 16, 2008

- Ih! – uzviknu Belić. – To, kao da te je pitala kad će se oni, kao, videti da ugovore svadbu.

- Zato sam i pristao da me izvede na piće – objasnio je Al, dovršavajući pivo. – Rekla je da će me izvesti na piće i ja sam rekao «može li u «Vilu» i ona je rekla «zašto da ne»...

- U «Vilu»... – ponovio je, poput odjeka, Belić, osvrćući se naokolo i pogledom tražeći korpu za otpatke ne bi li ubacio praznu bocu.

- Namerno, u «Vilu»... – reče Al. – Iako, u početku zamisli, imao sam nameru da odemo nekuda gde me niko neće poznati. Onda, pomislim, pa Snežana nije neka prakljača, pa da je krijem ili da se ja krijem. I, tako... «Vila»! Usput, u autobusu, pitala me je kako sam rešavao pitanje usamljenosti...

- Čega?! – zaprepastio se Belić. - Usamljenosti – odgovorio je Al šireći ruke. – Čula je, kaže, o meni i onoj

maloj, sa mora, kaže, i čula je, kaže, da je to trajalo dugo i zna, kaže, da nisam imao nekakvih veza poslednju godinu dana, kaže, i sve tako nešto... Ipak, nije propustila priliku da me provede pored izloga sa venčanicama...

- S čim? – Belić se uspravi naglo. Nije mogao da veruje... - Te, vidi kakva je ova sa rukavima... Te, pogledaj kako je ova slatka... Te, ovu

bih ja uzela za svoju svadbu... Odmah sam procenio da ima debelu nameru. Ovako debelu!

- Jeee... – zausti Belić zapanjeno. - Posle mi je pričala o Australiji, kao da je bila tamo... Ne znam, prostranstvo,

gradovi, mostovi okruga Medison i sve tako... Uostalom, znaš već kako Sneža može da priča.

- Znam – uzdahnuo je Belić. - E, zato sam je lepo odveo u «Vilu» i ja sam pio pivo, kao sav normalan svet,

a ona je izvodila besne gliste u šetnju sa nekakvim koktelima, pijuckala sa ivice čaše i stalno pozdravljala nekakav čudan svet. Samo što nije ustala, popela se na sto i viknula da je svi dobro čuju «Evo, ovo je moj dečko!»...

- Blam! – izusti Belić ozbiljno. - Neka! Istrpeo sam – Al se ponovo zavali na krevet. – Jebiga, šta da se radi...

mora čovek neki put i da istrpi. Ali, vidi, da je zlatna... Više ne! Mislim, ja sam suviše mlad da se ženim! Ja sam suviše pametan da nasednem na Australiju i pofezne, čoveče! Ja sam suviše ja da podlegnem sopstvenim hormonima!

- Pa da... – zaključi Belić savršeno mirno. – Lepše je piti pivo sa gospodom! - E, i ti si mi nekakva gospoda! – uzdahnu Al. – Osim toga, pivo smo već

popili. Nema više. - Eh, Aco, Aco... – izgovori Belić. – I, otkači li je, svega ti? - Morao sam – reče Al. – Znaš već... Ona žvaka... Ona je predivna i

prepametna i sve, ali ja sam u sosu, frka mi je zbog te duge veze još uvek i nekako jednostavno nisam za veća druženja... Možemo ponekad da se nađemo, u društvu, na pofeznama i takve stvari... Nisam ja za nju, za nju je neki bolji, neki koji voli da se seli u Australiju i da dreždi ispred izloga sa venčanicama... Znaš već...

- Znam – potvrdi ubedljivo Belić. – A, kako da se domognemo još nekog piva.

%

101 POFEZNE

August 16, 2008

- Dobar dan teta Ilinka! – javila se Julijana ulazeći u Snežanin stan. Tete Ilinka je tog trenutka bila zabavljena mešanjem nečega na štednjaku i samo je promumlala nešto u znak da je čula pozdrav.

- Hajde, hajde... – čuo se Snežanin glas iz sobe. – Upadaj! - Keva ti je čudo! – izjavila je Julijana kad su se vrata sobe zatvorila. – Opet

nešto kuva? - Ne prestaje – osmehnula se Snežana, još uvek pomalo naduvena od spavanja.

– Da hrani puk vojske, pa da razumem... Ovako, ne znam. Ne mogu da prođem kroz kuću, odmah mi se odeća natopi njenim glupim mirisima. Džaba ti Šanel i Dior i čuda... Da živimo u prizemlju izlazila bih kroz prozor.

- Sneška, ne lupetaj. Ti, pa kroz prozor... Zarozale bi ti se čarape. - Juliška, sreća je što smo na trećem spratu. Sigurno bih pocepala čarape –

izbečila se Snežana. – Hoćeš sok od šargarepe? To je zdravo... - Sok od šargarepe?! – iznenadila se Julijana. – Imaš li đus ili nešto tako, malo

nakiselo? - Nakiselo?! – podboči se Snežana. – Da nisi trudna?! - Idi!? – Julijana se nasmeja. – Ne znam kako bih zatrudnela. Jedino sa svojim

jastukom, ako je uopšte muško. - Šta je?! Nemaš priliku ili je tvoj Tasa slabotinja?! – Snežana uze da se trlja

nekakvom kremom. - Sa njim je sve u redu, osim što nekako izbegava – Julijana je zvučala nekako

razočarano. – Kao da mu je prvi put. Ili kao da je meni prvi put... A, nije. - Muškarci su budale! – izjavi Snežana strožije nego što se nadala. – Kao Al,

recimo... - Aha! «Vila», kokteli, njegovo pivo... Da znaš da sam odmah znala da nije

tvoj broj, čim je naručio pivo – Julijana se donekle razveselila. - Uz sve to... – Snežana je prestala sa mackanjem i uozbiljila se. – Koja sam ja

budala! Ja sam njega zvala na piće, a ne on mene! I sa pofeznama sam pogrešila... Rekla sam mu da sam ih svojeručno spremala, a nisam, i rekla sam mu da ima neki tajni sastojak unutra... U pofeznama! Kao fol afrodizijak...

- Afrodizijak?! Ti nisi normalna! – Julijana je uživala u takvom razgovoru. - Mislila sam da je normalan mužjak – osmehnula se Snežana, kao da se ruga

samoj sebi. – Na afrodizijak bi trebalo da padne. Ali, on je samo žvakao, kao da zaista prvi put proba te pofezne, i, onda... «Maman» mi je ulepršavala ovuda svaki čas i bilo je bljak i fuj...

- Mama nije izdržala – rekla je Julijana jednostavno. – Morala je da vidi najnovijeg dečka svog malog zlata.

- Ne zezaj, Juco! – odbrusila je Snežana gotovo nežno. – «Maman» je bila dosadna kao poslednja kučka, a Al još dosadniji. Celo vreme je komentarisao moje knjige i pričao o filmovima, i to nekim starim, crno-belim, nemim, otkud znam... Znam samo da za većinu nisam ni čula.

- Mora da je ipak bilo nešto u tim pofeznama – Julijana se zakikota. - Bilo je... Kao u tvom nosu! – nasmejala se i Snežana. – A, opet, bilo mi je

nekako žao. Mislim, znaš i sama onu priču o njemu i onoj maloj sa mora... Izgledao mi je celo vreme kao napušteno kuče! Nisam imala srca da pokušam da ga malo potapšem po glavi ili tako nešto...


August 16, 2008

- Mali raspuštenko... – bio je Julijanin komentar. - Valjda je to nešto što je imao sa tom malom sa mora i vredelo nečega – rekla

je Snežana. – U svakom slučaju, rešila sam da ne odustanem od njega i pozvala sam ga u «Vilu». Da sam samo znala da će da pije pivo... Kao da smo došli na partiju remija ili preferansa! Usput sam ga pitala...

- Šta? – upitala je Julijana sa očiglednom radoznalošću. - Pa, pitala sam ga kako se borio sa samoćom... – rekla je Snežana. – Mislim,

ne valja da je čovek sam. Ne valja ni kad je žena sama. Za nikoga nije dobra samoća. I, pitala sam ga to... Nije odgovorio suvislo i onda sam se ja otkačila... Brbljala sam više nego što je trebalo, a kad smo prolazili pored one radnje sa venčanicama... E, tu sam prevazišla samu sebe! U stvari, ni jedna venčanica u izlogu mi se nije dopala, ali sam trtljala bez veze, da prekrijem i njegovu usamljenost, ako je uopšte mogao da bude usamljen, i svoju ludost... Julo, sestro, kad ću ja naučiti da se ponašam normalno?!

- Nikad, mala! – glasio je ubedljiv odgovor. – Uvek ćeš biti takva. I, daće Bog, srešćeš jednom nekoga ko će moći da te trpi takvu kakva si... Al svakako nije takav.

- Ispalo je da nije – pomirljivo je izgovorila Snežana. – Ali, ja sam se nadala... Posle, ili pre toga, pričala sam mu o Australiji... Neka je prokleta i Australija i ja i moj dobri ujak koji je otperjao tamo, odavno! Blebetala sam kao da nikad neću stati i lepo sam osećala kako se on ježi od te priče, ali mi đavo nije dozvoljavao da prestanem. I, onda je u «Vili» naručio pivo, a posle... Eh! Posle me je uveravao da on nije čovek za mene.

- Krajnje razumljivo, draga – rekla je Julijana. - Ne znam za koga bi to moglo da bude razumljivo... – Snežana je zvučala

zamišljeno. – On nije uspeo da sazna kako bih ja mogla da budem dobra prema njemu. Hoću da kažem, bila bih dobra. Zaista bih bila dobra. Bila sam spremna na sve... Da mu perem smrdljive čarape i gaće, i sve... Mogla sam i da organizujem da mama i tata ne budu kući, pa da ga dočekam u spavaćici, onoj providnoj, ili tako nešto, ali sam smatrala da bi to bilo zaista suviše providno. Mogla sam da ga nagovorim da odemo kod njega, da vidim njegov novi kompjuter ili bilo šta. Mogla sam da mu se bacim u zagrljaj i pustim ga da radi šta mu je bilo volja... Ali, njega kao da nije bilo briga na šta sam ja bila spremna...

- Muškarci! – prezrivo frknu Julijana. - A, opet, ko zna zašto je to dobro – uzdahnu Snežana, donekle smirena. – Ko

zna kakva bi nam deca mogla biti?! - Deca! Deca?! – ponovila je Julijana zapanjeno. – Nisi valjda i o tome

razmišljala? - U stvari, nisam, ali posle... Mislim, zar ti nikada nisi zamišljala nekakvu

svoju budućnost, i zar nisi u toj nekakvoj budućnosti bila sa nekim, i zar niste pravili decu? I ja sam zamišljala... Valjda jedino tako mogu i da imam nekakavog, bilo kakvog muškarca...

- Nemoj tako – rekla je Julijana udišući, potom izdišući izgovorivši: - Sećaš li se Bojana, pa Pavla, pa Nebojše?

- Hajde, ne zezaj! – odmahnu rukom Snežana. – Bojan u petom osnovne, držanje za ruke po parkovima i obilazak njegove bolesne babe. Pavle, prvi srednje, ludesanje po pank koncertima i sakupljanje gramofonskih ploča, tri poljupca u ulazu i jedan u njegovom kupatilu... Hm! Taj nije ništa ni vredeo,

103 POFEZNE

August 16, 2008

jer je Pavle, na svom rođendanu, sećaš li se, bio popio jednu previše. Nebojša sa glavom u oblacima! Nije me primećivao dok se nisam upisala na arheologiju... A, i onda, sa iskopine na iskopinu... U redu, seks i to... Mada i to i to traljavo, sve nešto na brzinu. Jedva da sam izgubila nevinost!

- Aha... I onda je otperjao u Švedsku i nikako se više nije javljao – zaključila je uz uzdah Julijana. – Isto kao što se i meni dešavalo.

- Ćuti! Ti imaš svog Tasu, kakav je takav je i neka ga imaš i ja ti želim da ga još vrlo dugo imaš.

- Hajde, molim te... – odmahnula je rukom Julijana. – Čova trči na svaki trening, a na utakmicama je redovan, kao reklama za «Veniš»! Ne znam da li ću ga zadržati.

- Ti što trče na utakmice se jednog dana umore, draga – osmehnula se Snežana. – I ostanu uz tebe ceo život, pod uslovom da preglasno ne prezireš njegov tim... Ni fudbal u celini, u stvari. A, ja sam se ponadala da će jedan lep dečko da mi ukrasi vitrinu sa trofejima...

- A, ti, kao imaš trofeje, pa ne znaš kuda ćeš sa njima?! – iskrivi usne Julijana. - Nemam. U redu, nemam, ali to je tek privremeno stanje – potvrdila je

Snežana. – Na zimu idem na skijanje, pa da vidiš... - Pazi da ne polomiš nogu – izbuljila se Julijana. - A, sledeće leto, rekli su mi moji, ako hoću, mogu sa njima na Kipar. Zamisli!

Ja, dvadeset tri godine, na Kipru, između posvađanih Grka i Turaka... Mirotvorac! Odnosno mirotvorkinja!

- Zvekneš platinu na kosu i neki Turčin će se sto posto uhvatiti na to – nasmejala se Julijana.

- Aha! – promumlala je Snežana. – Ali, meni je žao Ala... Acika je baš sladak, ali, čini se, nezainteresovan... Šta ćeš?! Takav je život.

- Pa... – uzdahnula je Julijana. – Kad nije pao na pofezne, onda... Ništa! - Baš ništa.


August 16, 2008

44,2 U HLADU Pod krošnjama dudova i smokava bilo je toplo baš kao i u hladovini restorana na plaži. Vrućina se rasplinjavala kampom poput nevidljive magle. Spavati pod šatorom predstavljalo je avanturu koju je malo ko mogao da izdrži. Vode u česmama umivaonika nije bilo već dve nedelje. Umesto toga je u kamp dolazila cisterna sa pitkom vodom oko koje su se okupljali kamperi, ali i domaći svet, sa bocama, kanisterima i balonima, ne bi li obezbedili dovoljno vode da mogu, sutradan, da je prospu kad cisterna ponovo dođe.

U šatoru na kraju kampa, tamo gde su stabla maslina obesila grane pod vrelinom sunca, tamo gde se ograda kampa, opervažena bodljikavom žicom naslanjala na makiju i gomile plastičnog i papirnog otpada, koje su vremenom naneli prethodni kamperi – e baš tu je Zvonko podigao svoj šator, jedan stari, nakrivljeni, žuti, kome je nedostajalo nekoliko kočeva i koga bi, da ga je bilo, vetar sigurno odneo dođavola. No, on uopšte nije to primećivao... Spavao je ionako u vreći za spavanje ispred šatora, u kome je bilo prevruće na 44,2 stepena po Celzijusu, i to mereno u hladu, preko dana, a noću nije padalo ispod trideset. U šatoru je držao samo neke novine, torbu, stari crveni ranac i u jednoj nevelikoj rashladnoj kutiji priručnu kuhinju. Hranio se, kao i većina gostiju kampa, u restoranu koji se nalazio na sasvim drugom kraju kampa, uz magistralu, ali je ipak imao nekoliko pašteta, pola već skoro okamenjenog hleba i dve boce vode u tom hladnjaku. Izbegavao bi bilo kakve večernje događaje i obično, dobro zaliven domaćom lozom, koju je kupovao u selu, nekoliko kilometara dalje, odlazio u svoju vreću mnogo pre ponoći, što je imao svoj razlog... Jer, ujutru bi ga prvo sunce probudilo, škakljući ga po retkim, dvonedeljnim brkovima, svojim zracima.

U kamp je došao ne bi li se izlečio od propasti prvog braka, u koji je uložio gotovo sve čime je raspolagao. Međutim, posle trogodišnjih napora, ustanovio je da je pogrešno izabrao ili je i sam bio pogrešno izabran. Ljilja nije bila ona žena koja bi znala da pretrpi njegova česta odsustvovanja iz kuće, njegovo brojno, razvikano društvo, koje im je dolazilo najčešće nenajavljeno, njegove noći uz kompjuter i njegove knjige, razbacane svuda po stanu. Uzalud ju je uveravao da je njegov, novinarski, posao takav i da jednostavno nema izbora. Ona je želela da on stalno bude u kući, ona je želela da njegovo društvo dolazi samo o rođendanima i eventualno većim državnim praznicima, ona je želela da on ima neko normalno radno vreme i ona je silno želela da već jednom smesti knjige na jedno mesto. U početku se nisu svađali uopšte. Potom, počele su nekakve suvoparne prepirke, koje nisu trajale dugo i obično su se završavale u krevetu, u strasnom zagrljaju. Onda je Ljilja počela da viče na njega, da mu zamera na tome što se vraća iz

105 44,2 U HLADU

August 16, 2008

redakcije najčešće pripit... I, sve se završilo jednostavnim razvodom. Brzim i onesvešćujućim za oboje.

Bio je, dakle, već treću nedelju u kampu i Ljilja mu je strašno nedostajala, više i od posla, više od kompjutera, više od svega. Ujutru bi prvi otišao na plažu i dugo se izležavao na suncu, pre nego što bi plažu osvojili turisti, opremljeni maskama i perajima, suncobranima i ležaljkama, plastičnim bocama sa koka-kolom i zaštitnim faktorima u svojim kremama i uljima za sunčanje. Čim bi plaža postala prebučna, Zvonko bi se povlačio u hladovinu i tamo sedeo, čitajući uglavnom nekakve gluposti po novinama, sve do podne, potom bi među prvima ručao, a onda krenuo u dugu šetnju obalom, na sever ili na jug, svejedno, po najžešćem suncu, ubijajući uspešno vreme, gledajući meštane kako u hladovini palmi bacaju balote po nekoliko časova, ili jednostavno sedeći u hladovini na samoj obali mora, daleko od plaže, brojeći skutere i jedrenjake koji prolaze ispred njega... Uveče bi se mašao boce. Nije se družio ni sa kim i nije upoznao nikoga u kampu, ne znajući da neka deca dobijaju od roditelja upozorenje da mu se ne približavaju suviše blizu, čak i kada su oni, roditelji, u blizini. Nije mario za loše mišljenje osoblja kampa. Nije mario ni za šta. Znao je da će biti tu dok ne istekne i poslednja, četvrta sedmica njegovog odmora, i da će se onda vratiti i nastaviti da bude novinar, kao što je to oduvek i bio.

Bio je ponedeljak, dan posle smene većine turista u kampu i Zvonko je već u šest bio na plaži, još mamuran od prethodne večeri. I sam. Buljio je u daleki horizont na pučini. Potom je brojao galebove koji su kružili iznad talasa, visoko na nebu. Potom je, naglo – otkrio da više nije sam na plaži!

Na sedam, osam koraka od njega bila je devojka. Mlada. I mala. Ali, iako je sedela i uzaludno pokušavala da dohvati dlanovima sopstvena leđa, mažući se zaštitnim faktorima, bilo je vrlo uočljivo da je skladna. Po boji kože Zvonko je znao da je tek stigla, sinoć, recimo. Po opremi za plažu, koja se sastojala iz novina, peškira i kreme za sunčanje, znao je da ne spada u većinsku grupu turista i to je bilo ono što mu je skrenulo pažnju. I ranije je viđao žene i devojke na plaži, ponekad same, ponekad u društvu, ali nije nalazio za shodno da obrati pažnju na njih – nisu mu bile zanimljive. No, sada je jednostavno legao na stomak, okrenuo glavu prema devojci i posmatrao je škiljeći, jer su sunčevi zraci bili prilično nisko i sijali su mu ravno u zenice. Ona je, sa svoje strane, izgleda izbegavala da pogleda u njegovom pravcu i nastavila je, bez uspeha, da pokušava da namaže sopstvena leđa.

Bila je suviše daleko da bi on mogao da vidi novine koje se spremala da čita, po čemu bi znao da li je domaći gost ili strana turistkinja. Onda bi znao kako da joj se obrati – na kom jeziku. Jer, imao je osećaj da je potrebno da joj se obrati... Verovatno nije u kamp došla sama... Možda u pratnji muža ili verenika? To je Zvonko jednostavno odbacio kao verovatnu mogućnost, jer devojka nije nosila nikakvo prstenje, burmu ponajmanje. Sa majkom, tetkom, drugaricom iz osnovne škole? Možda?! Ako je strankinja najverovatnije da nije došla sama, a i ako je domaća... No, sve to skupa ga nije mnogo kopkalo – ono što ga je zanimalo bile su njene usne, napućene i crvene, iako nije bilo ni traga ružu za usne. I njena


August 16, 2008

nemirna, a kratka, kosa. Njene sasvim, sasvim svetle oči... Mogao je da zamisli kako ona žmuri i kako joj se plavetnilo očiju providi kroz zatvorene kapke!

No, izraz njenog lica nije bio smrknut, čak ni namršten, iako je još uvek uzalud pokušavala da namaže sopstvena leđa. Izraz lica joj je bio nešto između zbunjenosti i krajnje, nevine ljupkosti. I Zvonko je lepo osetio kako mu se usne same šire u osmeh dok ju je gledao. Konačno, nije više mogao da izdrži... Odlučio je da kaže nešto na engleskom, smatrajući da svaka vaspitana devojka zna da prepozna taj jezik, pa čak i ako ga ne prepozna, imao je osećaj da će ga razumeti. Rekao je:

- Can I help you?

Ona stade u pokretu i okrete glavu prema njemu i pogleda ga tim svetlim očima i osmehnu se, nakrivivši glavu malo ka levom ramenu, kao da procenjuje s kim ima posla, a onda odgovori sa prilično snažnim nemačkim naglaskom:

- No, thank you. I can manage my-self!

Zvonko je pomislio da je pomoć koju joj je ponudio bila krajnje dobronamerna, drugarska, gotovo bratska... Bila, ali posle njenog odgovora, koji je značio da ona može sama da se snađe, kao da se i značenje njegovog pitanja promenilo. Pomislio je kako da joj objasni da on nije nikakav lovac na slatke male i svetlooke po plažama, a onda je napustio ideju o objašnjavanju i izgovorio, za pola oktave nižim tonom:

- So do I, but there is no fun in it!

«Ja, takođe, ali onda više nema zabave u celoj stvari!» - to je želeo da kaže i želeo je da joj stavi do znanja da on nije samo slučajni prolaznik i, s večeri, nije samo potrošač domaće loze, i nije samo muškarac koji se izležava na plaži ili sedi u hladovini i broji galebove... On je profesionalac. I muškarac! I lako može da se pretvori u mužjaka, ako to zatreba... Ponekad. Istog časa se setio svog braka. Propalog. I više mu nije bilo ni do čega. Poželeo je naglo da nije tu i da ne započinje sa njom tako beznačajan i, u suštini, glup razgovor. Da nikakav razgovor ne započinje ni sa kim...

Ona se osmehnula još jednom, ne sasvim sigurna da je razumela šta je on izgovorio, ili se bar pravila da nije razumela, a onda se ponovo posvetila pokušajima da namaže sopstvena leđa. Zvonko je posmatrao te jalove pokušaje, bez trunke strasti, ali ipak misleći da je ona ljupka, još uvek, a onda je okrenuo glavu na drugu stranu... Pa, on uopšte sa ženom nije išao na more. Sve tri godine su na odmor išli nekuda po kopnu... Prvo, u posetu njenoj i njegovoj rodbini, po varošicama i selima naše zemlje ponosne. Zatim, u Prag – bilo im je divno na ulicama jedne tako velike, važne i istorijom zapahnute varoši. Treće godine su bili na Kopaoniku, sa društvom. Njegovim društvom. Na more nisu stigli da odu... Sada mu je bilo žao što nisu.

Iznenadilo ga je kad je u vidokrugu ugledao dva ženska stopala (ležao je na stomaku, glave položene na ruke) kako stoje na dva pedlja od njegovog nosa. Bila

107 44,2 U HLADU

August 16, 2008

su to vrlo ljupka dva stopala, sa vrlo urednim noktima i lepim dugim prstima (palac je bio sasvim malo povijen na gore) i nekako ravno rezanom petom. Stopala kakva bi mu se dopala, u bilo koje vreme. Kada je podigao glavu mogao je da vidi dve kratke potkolenice, kolena i lake, čak mršave butine. Sve to je bilo prekriveno veoma kratkim i veoma svetlim maljama. Preleteo je pogledom preko donjeg dela kupaćeg kostima, skoro sasvim crnog, a zatim i preko gornjeg, suočivši se sa veoma svetlim pogledom njenih očiju...

- Anyway, you can help me, if you please.

Ruke je držala lako raširene, kao i prste na rukama, umazane kremom za sunčanje i Zvonko zaključi da je takav stav prilično smešan. Lagani, rani maestral joj je hujao kroz kratku svetlu kosu. «Mogu da joj pomognem, dakle,» pomislio je.

Uspravio se uz osmeh, za koji je devojka mogla samo da zaključi da je pomalo tužan, nekako nostalgičan i kao da je bila svesna da on u tom trenutku uopšte ne misli na nju. Kada je prislonio svoje dlanove uz njene ona umalo ne dahnu, a kada joj je zašao iza leđa i počeo da joj maže lepu, mekotnu i čvrstu kožu, ona se, kao u neprilici, nasmejala. Nisu razgovarali pri tom. On joj je razmazao kremu po celim leđima, a zatim se sagnuo da dohvati svoj peškir i obriše ruke... Pri tom je gledao njene svetle oči i mislio na Ljilju. Ljiljine oči uopšte nisu bile svetle. Bile su gotovo crne, tamne, duboke i neuhvatljive.

- My name is Elke. - Great! – odgovorio je Zvonko, oklevajući nekoliko dugih trenutaka. Nije bio

načisto da li da joj odgovori ili jednostavno prećuti svoje ime i, zatim, prosto ne nastavi razgovor. «Sjajno!», bilo je sve što je mogao da izgovori.

Oboje su bili svesni da su se našli u poziciji koju bi šahisti mogli nazvati «pat». U stvari, bio je to čas odluke, i za jedno i za drugo. Zvonko je mogao da smisli nešto lepo ili barem duhovito i time da pokuša da razgori gotovo zgasli razgovor. Elke je mogla da izgovori još nešto, ali je smatrala da je, izgovorivši svoje ime, dovoljno učinila ne bi li mu dala do znanja da jeste zainteresovana za nastavak druženja. Nju je obradovalo to što Zvonko govori engleski i on je toga bio svestan. Šta bi radila da nije govorio engleski? No, sada, kada je na njega bio red da nastavi, i ona je to očekivala (posle onoga «there is no fun»), on je ćutao, možda predugo. I, kada je ona bila spremna da se jednostavno okrene, razočarana, i da se vrati na svoj peškir, ili možda u vodu, on naglo podiže ruku...

Rekao joj je da mu je neprijatno što se ponaša tako bezvezno i izvinio se što je takav, i rekao joj je svoje ime i pomenuo da je on domaći i da bi bilo glupo da joj ne ponudi da joj pokaže malo okolinu. Uostalom, morska voda nije sve što spada u odmor...

Ona se nasmejala i rekla da je ovde sa drugaricom sa posla, koja ju je i nagovorila da dođu baš u taj kamp, koji tu drugaricu veže nekakvim uspomenama. Ali, naglasila je, ona nije opterećena uspomenama...


August 16, 2008

- Memories – rekao je Zvonko. Da je Elke samo mogla da zna da je on u taj kamp pobegao od njih, ali su ga te uspomene pronašle tu i nisu ga puštale, čak ni u času kad je razgovarao sa njom i gledao u njene svetle oči.

Pola sata kasnije sedeli su u hladovini, ispod suncobrana, u restoranu i pili kafu. Pričala je uveliko Elke, a Zvonko je ili samo potvrđivao ili nešto kratko odgovarao... Ona je bila iz Kelna i radila je kao službenica u jednoj turističkoj agenciji i žali što nije završila još škole i voli ozbiljnu muziku i mačke (imala je tri i ostavila ih je svojim roditeljima da ih čuvaju dok je ona na moru). Došla je, pričala je, da se odmori i od posla i od velikog grada i od jedne bivše veze sa nekim Italijanom koji ju je ostavio, ali to je bilo pre sedam meseci...

- Memories – ponovio je Zvonko, nespreman da baš njoj ispriča priču o svom neuspelom braku, u toj hladovini, dok oni letnji cvrčci sa borova pokušavaju da nadglasaju radio sa šanka.

Oko podne je bilo pretoplo čak i u hladovini, pa je Elke otišla u svoj šator, a Zvonko da se istušira, ispod tuša na plaži. Nisu se dogovarali da se nađu posle, niti bilo šta slično, ali kad je Zvonko, posle ručka, krenuo u jednu od svojih dugih šetnji, našao je, na magistrali, ispod nekakve smokve Elke i njenu drugaricu, koja je, začudo, bila prilično tamna (kasnije mu je otkrila da je to, u stvari, boja njenog oca, Libanca). Krenuli su zajedno nekom stazom, uzbrdo, prema selu, usred velikih maslinjaka, odakle je Zvonko nekoliko dana ranije doneo dve boce dobre loze. Izabrali su taj put nasumce, pokušavajući da pobegnu od vreline dana.

U kući, u selu, Elke i njena tamnoputa drugarica su bile oduševljene kada im je jedna pogurena i borama izbrazdana ženica sipala rakiju ravno iz bureta u konobi, koja je Nemicama izgledala kao da je iz devetnaestog veka. Probali su i maslinovo ulje i pršut i Zvonko se smatrao zadovoljnim što je ispalo da se snašao u svojoj (novoj) ulozi domaćina. Kada su se vratili u kamp obe devojke su ga saletale da ga časte večerom, ali je on uspeo da odbije i da se povuče u svoj šator... «Emocionaolno neozleđen», zaključio je u sebi, iako je celo vreme pažljivo posmatrao Elkino lice i obla, prava ramena i čudio se sa kakvom lakoćom se kreće kamenitim stazama, gore i dole. Pomišljao je – kakva bi žena ona mogla biti nekome, ili njemu... Da li bi mu zamerila na poslu, na društvu, na knjigama?! Naravno, nije nalazio odgovor ni na jedno pitanje. Jedino ga je nešto tupo bolelo u dnu utrobe od nežnosti koju je osećao promatrajući tako jednu strankinju, koju je, ne misleći, ispalo je, šarmirao na plaži.

Te večeri je Zvonko opet posvetio lozi, ali mu najednom piće nije prijalo. I legao je čim se smračilo, onako polupijan i mislio je na Ljilju i na Elke, pokušavao da ih uporedi... Ali, kako upoređivati nekoga sa bilo kim, kad jednu od njih poznaje tek jedan dan, a sa drugom je živeo tri godine i još dve godine pre braka... Utonuo je u san, lakše i brže nego ikada i spavao sve do devet izjutra, kada je sunce već bilo visoko i nemilosrdno grejalo i njega i šator i ceo kamp. Začudo, nije osećao nikakav mamurluk.

Odjednom, nije mu se išlo na plažu, mrzeo je vrelinu koja kao da je tekla iz prozirnog neba i, sve u svemu, bio je bezvoljan i mrozovoljan dovoljno da se ne

109 44,2 U HLADU

August 16, 2008

obraduje kada je ugledao Elke kako se, vraćajući se sa plaže, uputila njegovom šatoru...

Pitala je zašto nije došao da se sunčaju zajedno i pitala je kuda će da je vodi danas i pitala je odakle mu toliki podočnjaci i pri svemu tome se osmehivala, kao da se poznaju dugo, dugo vremena. On je mrljao nešto i mumlao i, uopšte, nije bio za razgovor. Konačno, ona ga je pozvala da zajedno popiju kafu i pojedu sladoled i on je pristao, nevoljko, na silu se osmehnuvši, pa su sledećih pola časa sedeli i pili kafu, a Elke je brbljala. Nije mu smetalo – što više ona priča to će on moći više da ćuti! Dok je ona pričala kako su se njena drugarica i ona sinoć našle u nekakvom klubu gde je svirala sjajna muzika i takve stvari, Zvonko se sećao lepih dana sa Ljiljom. U jednom trenutku je pomislio da izgovori: «Ženska glavo, ja se lečim od jedne žene...» ili tako nešto, ali se setio da je Elke na odmoru, verovatno i sama još donekle opterećena starom vezom i prećutao je.

Znojio se mnogo više nego prethodnih dana i jedva je dočekao da dođe Elkina tamnoputa drugarica i pozove je da idu nekuda. Naravno, Elke je htela da pođe sa njima, ali je on uspeo da odbije, brišući znoj sa čela, pravdajući se da mu sunce mnogo smeta ili tako nešto... Gledao je kako odlaze. Gledao je koliko je Elke bila skladna, iako niska (niža od Ljilje) i kako joj se pri svakom koraku na neverovatno lep način zatežu mišići na listovima. Kada se ona okrenula i napola podigla ruku sa namerom da mu mahne, on je naglo ustao i krenuo u suprotnom pravcu, praveći se da je nije primetio.

Čim su Elke i njena drugarica zamakle iz vidokruga Zvonko se uputio svom šatoru. Bio je to stari šator, još iz vremena srednje škole. Kada je krenuo na more jedva ga je našao u plakaru. I, istini za volju, nije vredelo sklapati ga i vući autobusom i vozom kući. Pokupio je sve što je imao u torbu, izbacujući boce sa vodom i krenuo van kampa, birajući neke puteljke, daleko od betoniranih i pošljunčanih staza na kojima bi, možda, mogao da sretne Elke ili bilo koga drugog. U zgradi sa recepcijom je bezvoljno platio za svoj boravak, ostajući smrknut i nedodirljiv uprkos osmesima kojima su ga svojski častili recepcionerka i njena pomoćnica. Potom je otišao na autobusku stanicu... Nije se osvrtao.

Sutradan je bio u svom stanu. Trezan i nekako namćorast i umoran od dugog puta. Nije mislio o Elke. Baš kao da je nikada nije sreo. I u gradu je bila vrućina, ali ne onakva kao u kampu. Istuširao se, obukao i otišao u redakciju gde su ga dočekali sa pitanjem:

- Zašto si se vratio pre vremena? Imao si još nekoliko dana odmora.

Nije odgovorio. Razgovarao je sa urednikom o predstojećim temama i mogućnostima za nove zadatke vatrenije nego što je hteo, trudeći se da dokaže kako mu je odmor prijao i kako je, eto, sada spreman da radi više i bolje nego do tada...

Iste večeri se našao sa svojim starim drugom, Belom, tihim Mađarom sa kojim je delio klupu u srednjoj školi. Sedeli su na balkonu Belinog stana i pili koka-kolu i kafu...


August 16, 2008

- Dobro, šta je? – upitao je Bela. – Nešto nije u redu, vidim... - Ne znam – odgovorio je Zvonko mračnim glasom. – Ne znam šta mi je bilo.

Znaš, dole, u kampu... Sreo sam jednu ljupku Nemicu, Elke. Ispalo je kao da sam je šarmirao... U stvari, jesam. Na plaži. I onda je bilo lepo sve do večeri...

- Elke?! – Bela podiže obrve. – Zar takve još rastu na Jadranu? - Ne zezaj, brate – rekao je Zvonko. – I, čim je Sunce zašlo te večeri, ja sam

već bio rešio da kidnem! I sutradan sam je opet sreo, ali sam odmah posle tog susreta i pobegao. Naprosto pobegao...

- Pobegao?! Od Nemice?! – čudio se Bela. On nije bio oženjen, niti je imao nameru da se ženi.

- Ne od Nemice, zaboga. Ne od nje... – govorio je Zvonko. – Pobegao sam od sopstvenog osećanja da na svetu ima još lepih žena... Sem Ljilje...

- Ti nisi normalan!? – uzviknuo je Bela. – Lepo sam ti rekao da si preuranio sa brakom. Šta ti je nedostajalo da se Ljilja i ti lepo viđate još nekoliko godina, pa ako proceniš da je za brak... Ali, ne! Ti si navalio da se oženiš, da se skrasiš, kako si govorio i... Vidi gde te je to dovelo! Na moj balkon, na moju kafu i moju koka-kolu. Sa mnom u društvu... Izgleda da sam ja privlačniji od neke tamo Nemice!?

- Ne blentavi, svega ti! – odvratio je smrknuto Zvonko. – Lepo si mi rekao da se ne ženim jer sam još balav, ako se dobro sećam. I, znaš li šta? Bio si u pravu! Ja jesam balav! Još uvek sam samo dečko...

- Dečko koji obećava – dodao je Bela bezazleno. - I to, ako hoćeš... – saglasio se Zvonko. – Znaš, ležao sam na plaži i kada sam

je ugledao pomislio sam «Evo jedne dobre ribe. Za prženje!», ali čim smo se, kao, upoznali sve u meni se pobunilo protiv toga i počeo sam da upoređujem tu Elke sa Ljiljom... Pedalj po pedalj. Sitnicu po sitnicu. Iako se, u stvari, njih dve ne mogu ni u čemu i nikako upoređivati.

- Pa, jeste, ne mogu – složio se Bela hladnokrvno. - I, prirodno, moja luda glava se onda setila svega onoga što sam činio, ili

nisam činio, dok sam bio u braku sa Ljiljom, i setio sam se svega što je njoj smetalo, a meni nije, i setio sam se svega onoga što je nju ljutilo, a na šta ja nisam obraćao pažnju, i, uopšte, setio sam se svega... Setio sam se da sam ja lično svojim detinjastim ponašanjem upropastio jedan brak koji je mogao potrajati i jednu divnu vezu, sa Ljiljom, i znao sam da sam gubitnik.

- Ne preteruj – reče pomirljivo Bela. Bilo mu je žao druga i njegovog oporog samosažaljenja i samooptuživanja.

- Kad bih samo mogao da vratim vreme, barem dve godine unazad... – zavajkao je Zvonko. – Kad bih samo mogao da joj kažem... Njoj, Ljilji... Možda bi ona razumela. U stvari, ne znam ni da li me ti razumeš... Ne znam da li iko na svetu može da razume o čemu govorim!?

- Možda nekakav psihijatar... – rekao je dobronamerno Bela. - Aha... Možda... – složio se Zvonko, spremnije nego što je to Bela očekivao. –

Ali, sad, šta je tu je... Mislio sam, tamo, u kampu ću se naliti lozom nekoliko puta, izbljuvaću sve ono gorko i grozno što osećam i biće mi bolje... I ljuštio sam lozu, kao nezdrav, nekoliko dana, svake večeri se uspavljujući njegovim veličanstvom alkoholom, ali niti sam bljuvao, niti mi je bilo bolje... U stvari, bilo mi je samo gore, naročito kada sam sreo tu Elke!

111 44,2 U HLADU

August 16, 2008

- Vidi, drugar... Ti si budala! – izgovorio je Bela gotovo svečano. – Ti si mužjak! Razočaran malo sobom i svojim prvim izborom, ali, stari moj, to je tek početak. Ima još žena na ovom svetu... Sem Ljilje...

- I sem Elke, a... – osmehnuo se prilično tužno Zvonko. - Nije važno ni ko su, ni šta su, ali ih ima... – reče Bela.- A ti si još mlad. - U trideset sedmoj!? Jesi li ti pri čistoj svesti?! – tugaljivo je rekao Zvonko. –

Ponekad mi se čini da dani prolaze pored mene bez ikakve veze... - Ili ti je naprosto udarilo sunce u glavu, dole, u kampu... – zaključio je Bela

svoju dijagnozu. – Kolika je temperatura bila dole? - 44,2... – odgovorio je Zvonko. – U Celzijusima.


August 16, 2008

DVADESET PET GODINA Vraćali su se iz posete njegovim rođacima. Prtljažnik je bio pun slanine (one bele, bez trunke mesa), sira, tegli sa ajvarom, pasulja u plastičnim kesama. Boro je vozio hladnokrvno i brzo, kao i uvek, a ona je sedela na sedištu pored njega i mučila ju je glavobolja, kao i uvek kada bi se vraćali iz takvih poseta. Put je bio uglavnom prazan, izuzimajući nekoliko traktora i dva ili tri automobila. Kao i uvek, subotom posle podne, seljaci su se odmarali, obavivši sve što su imali za taj dan izjutra, na pijacama naokolo. Bio je septembar, neobično vruć i suv...

Prvih nekoliko kilometara su ćutali, ali su oboje znali šta ono drugo misli i o čemu bi razgovarao da započnu... Boro je razmišljao o njihovoj predstojećoj proslavi dvadesetpetogodišnjice braka. Sonja je mislila kako da uopšte počne priču o tome, sad, posle prepirke pred rodbinom... A, prepirali su se oko slanine i pasulja i sira i tegli sa ajvarom – Sonji je već godinama bilo preko glave tih stvari, koje su, kasnije, stajale u frižideru ili ostavi, zaboravljene, sve dok se ne sasuše ili ne propadnu nekako... Boro je uvek primao te poklone kao da mu poklanjaju ne znam šta vredno i neprocenjivo. I, oko toga je bilo prepirke, posle koje bi se oboje povlačili u sebe i ćutke nastavljali kroz život, oboje krajnje nesigurni da li se uopšte poznaju. Da li je Sonja ikada razumela da Boro te poklone prihvata tek da ne bi uvredio rođake, koji su, možda, kasnije, i žalili što su im dali poslednji (možda) komad slanine ili poslednji kilogram pasulja?! Da li je Boro ikada pomislio da se Sonja ne slaže sa tim nagomilanim provijantom u prtljažniku, za koji su oboje znali da ili neće biti pojeden ili će biti pojeden tek minimalno, tek da kažu kako su juče (baš) jeli pasulj, koji su im poklonili rođaci sa sela...

I Marija i Đorđe odavno već behu odrasli. Marija je, u stvari, bila pred udajom, a Đorđe je već tri godine bio menadžer u nekakvoj kurirskoj službi, i nisu im se mešali, ni u izbor škole, ni u privatni život... Nisu ni mogli – Boro je, kao advokat, prečesto bio odsutan od kuće, prečesto je putovao daleko i dugo se zadržavao, a Sonja je, zbog svojih muzejskih eksponata, često morala da ide na arheološka nalazišta ili na nekakve konferencije... Oboje su imali dinamične poslove, koji su ih odvlačili odavno od kuće i sada su pomišljali da se nisu prevarili, da nisu pogrešili, da nije taj brak bio samo nekakva avantura iz koje su se rodili i Marija i Đorđe, i iz koje su ih njih dvoje podigli, pa sad, kad je sve to završeno, i kad se osvrnu... Ali, oboje prestravljeni time, nikako se nisu osvrtali.

Onda su se provezli pored nekog kamiona, sa koga je čovek nudio lubenice...

- Gledaj! Ima ih još – rekao je Boro. – Ti si obožavala lubenice kad si bila trudna sa Marijom.

113 DVADESET PET GODINA

August 16, 2008

- Ove su ni za šta – rekla je Sonja. – Dobre lubenice su u avgustu, posle usahnu i nekako budu žilave...

- A, sa Đorđem si jela smokve... – nastavio je svoju misao Boro. – Kilograme i kilograme smokava si pojela. Posle nisi htela ni da ih pogledaš.

- Trudnički hirovi – nasmešila se Sonja. Bila je vrlo blizu pedesetoj godini života, ali još zategnutog lica i jedva primetno malo ugojena.

- Da li bi se vratila ponovo u to vreme? – upitao je Boro naglo, tek neznatno usporivši brzinu automobila.

- Da li bih se vratila?! Ne znam... – otegnula je Sonja, na čas se praveći da razmišlja. – Ne bih rekla...

- Ni u ono vreme kada si nosila pletenicu u kosi? – osmehnuo se Boro, setivši se njene mladosti, koja je bila i deo njegove.

- Hajde, ne preteruj! – osmehnula se i Sonja, setivši se svoje pletenice, koju bi joj majka uplela i složila na vrh glave, kada je imala sedamnaest. U to vreme je i upoznala budućeg supruga...

- Vidiš, ja se ni u ludilu ne bih vratio u srednju školu – rekao je Boro prostodušno.

- Zašto? – upitala je, ne manje prostodušno Sonja. - Zato što mi ni u ludilu ne bi pošlo za rukom da ponovo završim treći razred –

nasmejao se Boro. – Jao, što me je mrzela matematičarka! Jao, šta mi je radila... I, šta ja sve nisam radio...

- Opet preteruješ – rekla je pomirljivo Sonja. - Ama, samo što me nije oborila na popravni – Boro okrete glavu prema njoj i

osmehnu se. Da li je u njegovom osmehu bilo sete? – Malo je nedostajalo. Mislim da me je moja razredna izvukla...

- Ti se sećaš i razredne?! – ona odmahnu rukom. – Ja nemam pojma šta se sve dešavalo u srednjoj... Osim tebe...

Sreli su se kada je ona upisala treći razred, a on je već bio završio srednju i upisao prava i bio bek lokalnog košarkaškog tima – visok, crnokos, sa nestvarno zelenim očima... Važio je za zavodnika među njenim (retkim) drugaricama. Kako i zašto su se sreli to je on sigurno već odavno zaboravio (mislila je Sonja)...

- Sećaš li se onog vrbaka iza igrališta? – upitao je Boro iznenada, a glas mu je bio nekako čudno dubok.

- Nemoj... – odgurnu ga ona laganim pokretom ruke. Ponovi: - Nemoj, molim te...

- Šta?! Zar nismo?! – osmehnu se Boro. – Bili smo mladi... - Nemoj, Boro... – izgovori Sonja oštrije. To nije bila tema o kojoj je htela da

razgovara sa njim. - Zašto ne?! – upita on vedrije nego što je nameravao. - To nije tema... Nisam o tome htela... – izgovori Sonja oporo, pa prekide samu

sebe. - A... O čemu si htela? – upita Boro neuporedivo opreznije, i glas mu je bio

zvonak i jak. - Ne... Ne znam... – reče Sonja vrlo tiho, gotovo sebi u nedra.

Sledećih desetak kilometara Boro je vozio sporije, ali primetno nervoznije, i oboje su ćutali. Nisu znali kako da nastave razgovor. Nisu znali kako da počnu da


August 16, 2008

govore prave stvari, važne stvari, stvari koje su im bile bitne, koje su im smetale i koje su se (možda) mogle ispraviti... Već tri godine Boro nije prilazio Sonji. Živeli su u istom stanu, koristili isto kupatilo, budili se jedno pored drugog u istoj postelji, ali ona je već zaboravila kako izgleda njegova ruka na njenom bedru. Oboje su to znali... Boro je osećao da je to, eto, došlo, samo po sebi, neprimetno... Sonja nije bila ljubomorna i nikada nije pomišljala da Boro ima neku drugu, ali joj je smetalo što se on prema njoj ponaša kao prema komadu nameštaja...

- Jesi li dobro? – upitao je Boro posle izvesnog vremena, osećajući ogromno neraspoloženje kod Sonje.

- U stvari... Nisam... – odgovorila je ona tiho. - Ima li to veze sa onim stvarima u prtljažniku? – upitao je Boro metalnim

glasom. - U stvari, i ima... – odgovorila je Sonja. – I ne samo sa tim... - Mislim da si dovoljno pametna da znaš da ja to uzimam samo da ne

uvredim... Njih... – reče Boro pomirljivije. – A, ne smeta... Možeš da daš susedima, ako ne znaš šta ćeš sa tim.

- Nije samo to... – ponovila je Sonja dubljim glasom. - Šta još? – upita smireno Boro. - Ti... – zaustila je Sonja. – Ti. - Šta «ja»? - Ti si se promenio – izdahnu Sonja. Nešto je zapeče u grlu, kao da je spremna

da zaplače, ali ona spremno spreči to... - I ti si se promenila – reče Boro što je mogao smirenije. - Znam – rekla je Sonja. Zatim, naglo: - Jesam li ja tebi dosadila? Vidiš, ja

mislim, posle dvadeset pet godina... - O čemu pričaš? – upita Boro. – Zar bih bio ovde da si mi dosadila? - Ne znam – reče Sonja mirno. – Znaš li koliko je prošlo od kako nismo... - Mi smo u godinama... – pokušao je da izvrda odgovor Boro. – Ne znam da li

ima smisla... - Ne razumeš... Meni je potreban dodir. Meni je potrebno malo maženja... Meni

je potrebno da milujem tebe... Tebe! Ti si moj muž. Čovek koga sam izabrala...

Boro uzdahnu. Krio je odgovor od samog sebe i sada nije bio spreman da ga izgovori. Sonja je to znala, ali je (uporno) pokušavala da ga nagna da ga izgovori. Još je usporio vožnju. Prosto, kao da nije znao da li da nastavi. Sonja ga pogleda iskosa i reče:

- Nisi me dodirnuo tri godine, Boro... Da li ti se ja gadim? - O čemu pričaš? – uzvrati on žučno. - Kao da nema više među nama ništa – reče on i opet oseti stezanje u grlu, ali

bojala se da ne zaplače. - Nemoj – reče Boro tiho. – Nemoj, Sonja... Nije tako. Ti si moja... Moja

žena... I ja sam tebe izabrao... Pa, mi se volimo. - Pitam se da li je tako – reče ona. - Ja... Nisam... – započe Boro, ali kao da se ujede za jezik. Prekide...


August 16, 2008

- Dvadeset pet godina, Boro... I, sećaš li se... U početku je bilo mnogo strasti među nama. Mnogo. I posle... Opet je bilo strasti. I kad su deca već odrasla, bilo je...

On uzdahnu i pogleda je. Suoči se sa njenim tužnim pogledom. Sonja je bila tužna. Boro nije znao kako da definiše svoju sopstvenu tugu i nemoć... Već tri godine je osećao strah...

- Ne znam... – rekao je tiho. – Ne znam kako se to uopšte dogodilo. U nekom trenutku sam počeo...

- Nemoj mi samo reći da si se zasitio – reče ona, ne verujući u svoje reči. - Nije to... – rekao je Boro. – Već... Strah.

Konačno je izgovorio. Konačno se otkačilo sve to iz njega. Sada je znao da je spreman da govori...

- Strah – ponovio je. – Počeo sam da se bojim da ti priđem. Počeo sam da se bojim da te dodirnem. Nešto u tvom stavu, u tvom ponašanju... Ne znam to da objasnim... Ali, nešto... Kao da si htela da mi pokažeš, a neki put si i izgovarala takve neke stvari... Kao da si se ti bila zasitila... Sećaš li se sopstvenih reči? «Muškarci postoje samo da oplode ženu i posle toga su beskorisni, kao trutovi», tako si govorila. E, to me je pogađalo...

- Muškarci... Da, muškarci, ali ne i ti... Ne ti! – rekla je ona. - Hteo sam da ti predložim da se priključiš nekoj od onih ženskih organizacija

– govorio je Boro, ne obraćajući pažnju na to što Sonja govori. – Organizaciji za ženska prava. Iako mislim da ničim nisam zaslužio da budem trut...

- Boro! – gotovo je uzviknula Sonja. – Boro, zaboga... To što sam govorila nije bilo protiv tebe. Ali, ja sam počela da primećujem da većina muškaraca... Betin muž. Marijin prvi dečko... Momir... Zar misliš da je trebalo da prećutim njihovo ponašanje?

- Ne znam... – reče on. – Meni se činilo da ti generalizuješ. Meni se činilo da ti sve to «lepiš» na sve muškarce... I na mene. I počeo sam da se bojim. Da se bojim da te ne razočaram time što ću tražiti strast, seks, ljubav...

- Strah, dakle... – izgovorila je vrlo tiho Sonja. – Zar se ti zaista mene bojiš? - Bojim se – priznao je Boro. – Bojim se tvoje bore između očiju, dok se

milujemo. Mislim da ti ne prija. Mislim da je sve to kod tebe samo navika, samo odgovor na naviku, samo tegobno pristajanje na sećanje na onu strast koju smo imali u početku... Zatim, tvoje migrene... U početku nisam... Ali, posle nekoliko godina sam počeo da verujem da su tvoje glavobolje samo reakcija na moje prisustvo. I sama si jednom rekla da nikada nemaš migrenu kada sam ja negde na putu...

- Poznaješ li ti mene, uopšte? – upita naglo Sonja. Ni sama nije bila načisto da li želi da se svađa ili da smisleno i hladnokrvno razgovara sa mužem. Njegov «strah» joj se učini kao nekakva pubertetska manifestacija nesigurnosti.

- Nekoliko puta sam pokušao... – govorio je Boro smireno. – Nekoliko puta, kada sam se vraćao sa puta... Sećaš li se? Donosio sam ti ponešto...

- Znam – sada joj bilo jasno da ne želi da se svađa i bila je spremna da sasluša sve što on ima da joj kaže, bez žestine. – Donje rublje... Seksi donje rublje, u


August 16, 2008

stvari... I one parfeme... To si mi poklanjao... A, meni se činilo da ti to radiš samo da se na neki način otkupiš. Da mi nadoknadiš nemogućnost nežnosti...

- Nadao sam se da ćeš u tim stvarima prepoznati moju želju da ponovimo sve ono što smo radili dok smo bili mladi – rekao je Boro. – A, onda si mi ti govorila o nekakvim sekretaricama, stjuardesama, mladim koleginicama... I ja sam se povlačio. Uvređen! Jer, bio sam uvređen time što si ti ostavljala utisak ljubomorne žene... Kao da nisi prepoznavala moju želju...

- I nisam – priznala je Sonja, iznenadivši samu sebe. – Mislim, kako sam mogla da prepoznam, kad si pri tom govorio o deci, o kolima, o težini putovanja, o potrebi da se naspavaš i slično... Nikada nisi rekao ništa nežno pri tome...

- Bio sam glup – reče Boro kao da želi da zaključi stvar. - Ne, ne... – požurila je da kaže Sonja. – Ja sam bila glupa. Jer, čekajući te ja

sam zamišljala baš to... Da ćeš mi doneti i pokloniti baš to što si donosio i poklanjao mi. I sanjarila sam da zaključavaš vrata,, izgovaraš neke nežne i bezobrazne stvari, prilaziš mi i polažeš svoj dlan na moju butinu, zadižeš mi haljinu, ili me teraš, više pokretima nego glasom, da probam to rublje, da nanesem taj parfem...

- Ha! – učini Boro. – A, ja sam samišljao cele planove, strategije, scenarije... Kako da to učinim... Kako ćeš ući u kupatilo i nećeš zatvarati vrata i obući ćeš taj veš i namirisati se i onda ćeš mi prići i mirisaćeš i onda...

- Bože! – ote se Sonji. – Kakve smo mi dve matore budale!

Boro oseti nekakav grč u stomaku. Sonja je bila sasvim u pravu. Njih dvoje su bili dve matore budale... Pogledao je ženu, koja se osmehivala gledajući ispred sebe. Potom ona okrenu glavu prema njemu...

- Sećaš li se šta si me prvo pitao kada si mi, davno, davno, prišao posle one utakmice?

- Hm! – učini Boro setno. – Da li voliš da se ljubiš? Je li to? - To – potvrdi Sonja smireno. – To smo, izgleda, zaboravili vremenom... A, i

kako ne bismo?! Deca, poslovi, gomilanje para, stan, obaveze... Ja sam se samo ponekad toga setila...

- Meni je to na pameti već godinama... U stvari, u poslednje tri godine često mi to padne na pamet...

- Samo to? – njene oči se iskosiše, što je bio znak da je spremna na sve... - Ne samo to – odgovori Boro.

Vozio je još samo dva ili tri kilometra. A, onda je ugledao skretanje na neki seoski put, makadamski, pa čak i slabiji od toga – bio je zemljani, utaban, kriv i mestimično izrovan... Skrenuo je, usporivši. Sonja nije rekla ništa. Nije ga ni pogledala. Boro je vozio tim putem, koji je prolazio kroz šljivike i kukuruzišta, između njiva i pašnjaka... Zaustavio je kada je uočio još jedan sporedni put, vrlo loš, koji je išao uzbrdo... Nije rekao ništa – ubacio je u pravu i krenuo tim putem, izbivši brzo na vrh brda, sa kojeg se videla nekakva crkvica na drugom brdu i naokolo njive... Jedan potok je vrludao ispod brda. Nigde nije video nikoga. Vozilo je zaustavio ispod krošnje velikog duda, koji je spuštao grane nisko... Okrenuo se prema Sonji gaseći motor...


August 16, 2008

- Voliš li da se ljubiš? – upitao je. - Boroooooo... – otegnula je Sonja osvrćući se naokolo. – Zar ovde?! - Bilo gde – odgovori on i uroni lice u njene uvojke. – Bilo gde samo sa tobom.

Zar ne shvataš... Ti si za mene još uvek jedina... Jedina...

Ona ga obgrli obema rukama, osećajući kako se ježi... Kao nekada... Najednom joj više nije bilo važno gde su. Najednom je bilo važno samo to da su to njih dvoje, bilo gde, i da se grle...

Nije im ni na kraj pameti bilo da razmišljaju o pripremama za proslavu dvadesetpetogodišnjice braka – hrana, piće, pokloni, suveniri za goste, prostor u kome će se sve to odigrati...

Sad i ovde, ispod niskih grana starog duda – to je bilo samo njihovo... Njihova proslava... Sonji, nekako same od sebe, skliznuše gaćice niz butine... Pola časa kasnije smejali su se zamagljenim staklima automobila...

- Srećna ti dvadesetpetogodišnjica braka, mila! – rekao je Boro.


August 16, 2008

SVETSKI PUTNIK Uđite, uđite... Ja nikad ne zaključavam ova vrata... Ni kad sam na putu... Znaju me ljudi iz mesta... I nikada niko nije pokušao da uđe... Duda Mikula svrati ponekad, očisti malo, a kad joj se javim iz sveta donese drva za kamin. Uvek sam voleo da se odmaram pored kamina. Vatra gori, plamenovi bacaju senke po zidovima, a tišina odasvud i meni lepo. Opustim se... Ne gledam televiziju. Čak ni svoje emisije. Šta ću ih gledati, kad sam ih video u montaži?!

Kafu ću vam skuvati. Pravu kafu, iz Etiopije... Naučili su me kako da je čuvam, da bude sveža i do deset godina... Moja Miranda je volela da pije kafu sa mlekom... I, daću vam da probate vino od riže. Iz jednog sela je, pored velikog kineskog zida... Selo je siromašno, ali svi prave vino od riže, iako riže u njihovom kraju nema... Ljudi su čudni... Kao i oni iz Nepala... Kad su jednom doneli neki Englezi viski i kad su Nepalci probali, kako su se brzo navikli i sad, kad uđeš u njihovu kuću, prvo iznose viski, pa posle sve ostalo... Uostalom, kao i američki Indijanci... Nema više lule mira...

Prošao sam pola sveta. I Miranda, dok je jadnica bila živa, išla je sa mnom... Sad, eto, rasprodajem sve ove suvenire... Išao sam u ministarstvo, ali oni nisu bili zainteresovani. Bio sam i u opštini... Rekli su «Pa, sad, ako se nađu sponzori...» Ja nikada nisam tražio sponzore. Sve je to televizija, nekad, za mene... I, počeo sam da putujem o svom trošku, u stvari. Kad su stradali moji, u onoj železničkoj nesreći, ostavili mi i kuću i salaš i stoku i zemlju... A, ja na studijama... Studirao sam tehniku. Spremao sam se da gradim mostove i puteve... A oni su izgradili mene. Od malena sam želeo samo da putujem. I, onda sam rasprodao sve to, svu tu zemlju i kuću i salaš i stoku. Samo, birao sam kome ću prodati. Eno, sve je još u životu. Vode ljudi računa o tome, ne daju da propadne i, čuo sam, još se hvale da je sve to bilo moje... Nije bilo, ali neka... Ako im je drago da je bilo moje, onda je bilo moje... Miranda se tome smejala...

Sa tim novcem sam išao, prvo u Afriku. Bilo je novca dosta, a vreme je bilo takvo da u zemlji nisi mogao da kupiš poštenu filmsku kameru, pa sam kupio jednu... Evo je... ARIFLEKS – prvoklasna je! Kupio sam je u Libanu, od jednog zubara, avanturiste. Brzo smo se našli i brzo sprijateljili, a kad sam mu pomenuo kameru... On je već bio bolestan od neke tropske bolesti, koju je zaradio u Južnoj Americi... Ja sebi nisam dozvolio da se razbolim... U stvari, jednom, u Nigeru, od nekih komaraca sam dobio groznicu, a Miranda me je negovala...

119 SVETSKI PUTNIK

August 16, 2008

Pominjem je, a srce mi se steže... Kakva je to žena bila... Sreli smo se u Monaku, jednog leta, kad sam se vratio sa svog prvog puta i pokušavao da otkrijem tajne filmske montaže... Bilo mi je nekako glupo da od svega toga što sam snimio niko nema ništa. Hteo sam da podelim svu svoju radost od tog puta po Africi, sa svima... A, Miranda je bila sekretarica u tom studiju... Dva meseca kasnije bili smo venčani i uveliko planirali put po Indoneziji... Znate, ja sam uvek sva svoja putovanja vrlo pažljivo planirao i skupljao sve moguće informacije... Odatle i moja prepiska sa svim svetskim putnicima, širom sveta... Ovde su sva ta pisma, a primetićete da tu ima dosta i geografskih karata, a neke su crtane rukom... Nisu, u to vreme, postojale karte za sva mesta na svetu...

Meni je osamdeset prva, ako to hoćete da znate... Poslednjih deset godina putujem kao turista, upakovan u paket usluga... Nisam više zdrav. Posle njene smrti sam počeo da poboljevam – svako sećanje na nju me zaboli...

Ovo su maske, afričke, unikati... Kupio sam ih u jednom selu, trista kilometara od Kinšase. Jedan domorodac ih je pravio, ali svaka je drugačija... Zadivio me je veštinom. Ne znam koliko da tražim za njih... Živeo sam u tom selu pet nedelja... I Miranda sa mnom... Kako nam je samo bilo lepo... Vodili su me u lov, na gnue... Antilope su to... Velike... Ne znam... Zaista ne znam koliko da tražim za maske... Koplja, bojim se, nisu za prodaju... To su sve pokloni... A ovo je berberska nošnja... Ženska... Miranda je to nosila i meni se čini da još miriše na nju...

To hoću da kažem – kad smo sreli više se nismo razdvajali. Uvek je bila uz mene i uvek me je razumela... Po Aljasci, kad smo zalutali, a sneg naokolo, ni drveta da čovek naloži i ugreje se, ona me je grejala... Zakopamo se u sneg, upalimo sveću ili dve i spavamo jedno drugom u naručju, na smenu... Prvo ja, pa ona... Dok sveće ne dogore... Ujutru se iskopamo i nastavimo... Našli su nas neki naftaši, usred nekakvog polja... Bili su iznenađeni, a još više kad su čuli da i mi govorimo engleski... Jezike sam morao da naučim... Prvo nemački, još u kući... Ujna mi je bila Nemica, pa me je učila i pre nego što sam išao u školu... Posle, ruski, u školi... Tada su svi učili ruski... Posle, arapski... E, tu sam muku mučio sam... Bio sam rešio da idem u arapske zemlje, a ne vredi putovati nikuda ako ne znaš, bar malo, lokalni jezik... I, tako sam naučio arapski i posle usavršio. Jednom sam bio kod nekog šeika... Nije bio onaj najvažniji, ali je bio šeik i čovek mi se lepo obratio na srpskom, jer je išao na fakultet ovde, a ja njemu na arapskom i posle sam se upisao u njegovu neku knjigu uspomena, a on je hvalio moju pismenost... Na arapskom.

I Miranda je, uz mene, učila, jezik za jezikom... Svahili, malajski, mandarinski, japanski, hidnu, hebrejski, neka južno-američka narečja... U osnovi... Tek da znamo da pitamo kuda treba da idemo, ako zalutamo... A, događalo se da zalutamo... U Mongoliji, jednom, usred nedođije... Nismo znali da li da idemo na zapad ili na jug ili na sever... Pustara jedna... Hladno. Minus ne znam koliko... Meni su bile povređene obe noge... Pogrešna obuća... Miranda me je onda smestila u jedan procep u zemlji, pored nekog potoka i išla dvadeset kilometara da nađe pomoć... Pojavila se dva dana kasnije sa tri jahača i kolima... Ona me je spasila... Ne samo jednom...


August 16, 2008

Ove knjige... Njih mi je najžalije što moram da ih prodam... Ona je kupovala, a neke i dobila na poklon... Na nerazumljivim su jezicima... Molitvenici, budistički, hindu... Neke sam pročitao, ali ne sve... Sad, povremeno, uzmem neku od njih u ruke, tek da osetim njen dodir... Možete ih pregledati, ali oprezno... Neki listovi nisu vezani dobro...

U početku nije bilo lako putovati. Nije bilo prevoza... Nešto brodom, nešto autobusom, nešto, bogami, i peške... Ipak sam stigao do Sirije – to je bilo moje drugo putovanje... Miranda je bila u Portugaliji tada... Čekala me je... Išao sam u Siriju za «Filmske novosti»... Oni su mi platili taj put, jer su videli prethodne moje snimke i znali su da sam dobar snimatelj i da znam da napišem važne stvari o zemljama i ljudima... A, i znali su da sam odlučan i da hoću da putujem... Povratak iz Sirije je bio još teži, jer sam krenuo preko Izraela, a tada nije bilo baš sigurno ići tuda... Išao sam, opet, jedan deo peške... I onda su me uhapsili izraelski vojnici... Dva dana su me ispitivali... Mislili su da sam arapski špijun... Kako je to došlo do Dajana, onog Moše, ne znam... Znam samo da se on lično pojavio, a bio je tada, mislim, već pukovnik njihove obaveštajne službe... I, kada sam mu objasnio ko sam i šta sam i kad sam mu pokazao papire iz «Filmskih novosti» on lepo progovori srpski... Doduše, loše, ali progovori... I dao mi je onda pratnju do Haife, pa sam se brodom vratio kući... Posle, kad sam pričao Mirandi o tome...

Išao sam sa Mirandom na krstarenje po Pacifiku. Samo ona i ja... Brod – osamnaest stopa jedrenjaka, ništa... Tri oluje smo preživeli... Ona je pevala dok je vetar fijukao... Polomio nam je jednu katarku, ali Miranda je pevala... Posle sam i ja pevao – ništa drugo nam nije preostajalo... Na sreću, a sreće sam uvek imao na putovanjima, naišao je jedan grčki tanker i spasao nas... Posle smo naš jedrenjak popravili na Samoi i nastavili... Toliko materijala samo snimili da su mogla dva dugometražna filma da se izmontiraju, ali su ljudi iz «Avale» sve to smanjili i ispalo je trideset sedam minuta, kratkometražno... Šteta! Nije se videlo ništa, ni oluje, ni naša pesma, ni taj grčki brod... Evo, ovo su brodski instrumenti... Taj jedrenjak je bio iznajmljen, pa kad smo ga vraćali u Španiju prosto sam pitao njihovog pilota mogu li da uzmem instrumente, za uspomenu i on mi je dopustio... Dva meseca smo se oporavljali od tog putovanja, a onda – u sobu za montažu i, na kraju, trideset sedam minuta... Šta da se radi?! I to je bilo nešto...

Znam da su pričali da sam ja jedini koji tako putuje po svetu... Jedini iz naše zemlje... Novinari su me opsedali kad bih se vratio u zemlju... Intervjui, izjave, svašta... A ja sam svima govorio da treba samo da pogledaju te filmove i da ja nisam najhrabriji čovek na svetu, jer svuda ima ljudi... Dobrih ljudi. Ljudi su spremni da pomognu... U Australiji su nam pomagali njihovi crnci, Aboridžini... Naučili su nas kako da pronađemo vodu usred pustinje, a kod njih je pustinja ogromna... Mislim da je veća i nenaseljenija od Sahare... Više od pola kontinenta... Samo pesak i suvo, nisko rastinje... Tu mi je bilo najteže... A, onda, Sidnej i dalmatinsko vino, gusto, crno... Miranda je uživala...

Jedne godine nas pošalju u Kinu... I uzduž i popreko smo je prošli... Svakako... Vukli su nas kolima sa nekakvim bivolima po pirinčanim poljima, i jahali smo njihove male konje po brdima, i vozili se nekakvim džunkama po velikim rekama... Tu nas je zaustavila poplava – Žuta Reka kad naraste to je nezamislivo...

121 SVETSKI PUTNIK

August 16, 2008

Bude vode da joj se kraj ne vidi, a mi na tom čamcu nasred svega toga... Odozgo kiša, odozdo voda. Mutna i blatna... Kakav Misisipi... Misisipi kad poplavi, to je mačji kašalj u poređenju sa tim kineskim poplavama... A Miranda je volela njihovu kuhinju... Kako se samo smejala kad smo, jednom, u Šangaju, u restoranu, naručili lastavičja gnezda... Ona je mislila da će doneti nešto sa suvim travama i slamom i blatom... Nije, nije... I ona se smejala... Još mi njen smeh odzvanja u ušima...

Za divno čudo, po Evropi sam putovao najmanje... Pa, ja nisam ni u Bugarskoj bio, a u Italiji samo na Sardiniji... Tamo smo čekali brod da nas prebaci u Afriku, dva dana, i to je sve... U Nemačku sam išao da kupim neke delove za kameru, kad je stradala u peščanoj oluji, u Namibiji... Džaba sam pokušavao da je sačuvam od peska, kad je prolazio svuda... Usred pustinje sam bacio svoj ručni časovnik, što mi ga je De Gol dao na nekoj svečanosti, u Parizu... Jeste, bio sam slavan! Miranda mi je uvek govorila da moram da trpim slavu... I, trpeo sam...

Ali se nisam izgubio u toj slavi... Primali su me predsednici država i premijeri, ministri, ovi i oni... Bio sam na svim većim televizijama u Evropi... I u Americi sam bio na televiziji... Nema svetskih novina koje nisu pisale o meni... Ali, nikada nisu ni pomenuli Mirandu... Ona to nije htela... Nije želela i uvek je govorila kako sva ta slava pripada meni, jer sam ja bio taj kome je palo na pamet da putuje i snima... Nisu pomagala nikakva preklinjanja... Čak su i ljudi iz tih novina i televizija pokušali, ali Miranda je ostala u senci... Sve do smrti...

Oprostite... Uvek kad se setim, iako je sve to bilo pre deset godina... Otkazali su joj bubrezi, iznenada, bez ikakvih najava... Posle mi lekari pričali kako je moguće da sve to bude genetski i da ja zaista nisam kriv... Bili smo u Opatiji, trebalo je da tamo snimim nekakav razgovor za televiziju... I ona... Pala je u kupatilu... U bolnici nisu znali šta se događa, pa smo je helikopterom prebacili u Ljubljanu... U onu istu bolnicu u kojoj je umro... Oni su tamo ispitivali, uzimali joj krv i sve... U početku su znali da se radi o bubrezima i da su joj jednostavno otkazali, ali tek posle mesec dana, kada moja Miranda više nije mogla ni da govori... Tek onda su slegli ramenima i rekli da je moguće da se izleči, ali... Uvek postoji ali... Već je Miranda bila na dijalizi, samo što ta dijaliza nije davala rezultate kakve su oni očekivali... I ja... I Miranda... Transplantacija... To je bilo rešenje... Da vam ne pričam...

U to vreme mene su već pomalo zaboravili i uzalud sam pisao ljudima da mi je potrebna pomoć... Dobijao sam samo ljubazna pisma o razumevanju i nemogućnosti da mi pomognu... Neka pisma nisu čak ni bila potpisana... De Gol je umro neku godinu pre i ja sam se nadao da će Francuska... Mirandi je bivalo sve gore i jednog jutra se jednostavno ugasila... Neću vam govoriti kako sam se osećao i šta je bilo sa mnom... Imao sam osećaj da neću moći dalje sam, bez nje... Međutim, evo, kao što vidite...

Nisam putovao bez nje... Nisam imao kuda više da odem... Onda su se setili da sam živ i da sam, svojevremeno, putovao po svetu... Istraživač Šandor Mol... Slomljeni čovek Šandor Mol... Tražili su da naprave jednosatnu emisiju o meni, poslali urednicu ovamo... Ona se oduševila i posle i sama pisala nekakvim


August 16, 2008

muzejima i ministarstvu... Ali, ništa... Niko ništa... Znate, ovaj svet je građen tako da je lako napraviti ime, lako se proslaviti, ali posle dođe vreme kada se niko ne seća, svi zaborave... Imao si slavu, pa je više nemaš i to je to... Ne znam kako je, recimo, Kustou to pošlo za rukom... On je do smrti bio slavan... Možda zbog toga što je uspeo svoje sinove...

Jeste, dobio sam nacionalnu penziju i nije da su me totalno zaboravili, ali sve ovo, sve ovo... Sada su lošija vremena i meni nedostaje novaca... Hoću da napravim spomenik... Ne sebi... Mirandi...

Jednom, davno, jedan bogati Belgijanac je bio ovde i kada je video sve ovo ponudio mi je ogromnu svotu, ali tada sam još bio u snazi... Sada mi je ostalo samo toliko vremena da napravim taj spomenik, nadgrobni... Mirandi... Odbio sam, tada... Sada, verujte mi, spreman sam da pristanem na svaku cenu, a opet – žao mi je da se rastanem od svakog predmeta ovde... Sve je to ona birala, nešto kupovala, dobila na poklon, preko svega je prešla njena ruka... Žao mi je... I, nije mi žao...

Dođite, pokazaću vam je... Ovde je držim, pod staklom, iznad postelje... Kad legnem ona mi je iznad glave... Neću vam pričati šta sam sve morao da uradim i šta kome da kažem da mi dozvole da uzmem njenu lobanju... Evo je... Reklo bi se da je to sasvim obična, ljudska lobanja, ali to je Mirandina lobanja... Ona me uspavljuje i sa njom razgovaram kad mi je do razgovora, i sa njom ćutim, kad mi je do tišine... Ona mi podgreva sećanja, ona me podseća na uspomene, na ljude i događaje, na predele po kojima smo zajedno prošli...

Zamislite, sada, crnu kosu jedne Portugalke... Šta «crnu»?! Njena kosa se prelivala u čelično-plavo pod određenim svetlom... Nosila je dugu kosu kad smo se upoznali, posle je skratila... Praktičnije je na putovanjima, zahteva manje pažnje, brže se opere i još brže se osuši... A tek njena koža... Tamna, tamna, kao senka masline u avgustu... I zategnuta, bez bora... I dok je umirala ni jedna jedina bora joj se nije pojavila... Voleo sam da joj dodirujem kožu... Bio je to doživljaj... Ona bi sklapala svoje krupne, tamne oči i malo bi pognula glavu ka jednom ramenu, prislanjajući svoj obraz na moj dlan... Ponekad bi trljala nos o moju ruku... Njen nos... Iz daljine bi se reklo da uopšte nema nos... Već samo krupne, natekle, crvene usne... Nikada nije koristila ruž za usne... I, kad bi me poljubila...

Oprostite na suzama... Vi ste ipak samo stranci... Vi ne možete da razumete sve to... Vi čak ne možete ni da zamislite ovu lobanju dok je bila živa i dok je imala kožu i kosu, usta, nos, uči, bradu... Sve...

Vi ne možete sasvim ni da razumete moje suze... Moje desetogodišnje suze... Dok sam još bio dečak, majka mi je govorila da veliki dečaci ne plaču i ja nisam plakao. Nikad nisam plakao... Sve do Ljubljane i Mirandine smrti... Od tada samo plačem i to je to... Plačem što nema više Mirande, njenog dodira, milovanja, njenog glasa... Samo da mi je da čujem šuštanje njenih haljina po ovoj kući... Ovako, ostaje mi samo da plačem... Oprostite...

123 SVETSKI PUTNIK

August 16, 2008

Ako želite, možete da kupite bilo šta od svih ovih stvari... Osim lobanje... Ona će sa mnom u grob, pored mene... To sam upisao u svoj testament... Nisam morao ni da upisujem – valjda se to vidi iz mog pogleda, ili iz mojih suza...


August 16, 2008

UKRŠTANJE PROŠLOSTI Izvesno je da njih dvoje nisu bili jedno za drugo. Nisu čak ni ličili na par koji je predodređen da bude i ostane zajedno toliko godina. Ni po čemu.

Sandra, sa svojim uzvišenim stavovima o lepoti i krasoti sveta i ljudi koji u njemu žive ni po čemu se nije mogla složiti sa Alekovim mišljenjem da su ljudi, uglavnom, stoka, a svet koji su stvorili nalik na pakao.

Kada bi Sandra videla ili upoznala neku osobu, odmah bi počela da procenjuje šta na njoj može biti lepo i svojim slatkim, maznim glasom bi rado govorila stvari kao što su:

- Vidi, kako joj je sjajna kosa! - Njene noge su za priču! - Njegova brada odaje toliko odlučnosti!

I takve, sitne i naoko bezazlene stvari, koje čak ni njoj samoj nisu donosile zadovoljstva, ali su Aleku bile skoro bolne...

On je svemu u životu prilazio sa ogromnom sumnjom, dakle prilično neprijateljski i trebalo mu je, ponekad, i dve ili tri godine da izgovori svoj sud o osobi koju celo to vreme poznaje, sa kojom radi, ili glumi prijateljstvo. Tada bi šturo rekao:

- On je OK! - Ona je dobra!

I nikada ništa više. Začudo, njegovim izjavama kao da su ljudi uvek više verovali, pouzdavali se u njegov sud o nekome, nego što su pridavali značaja Sandrinoj slatkorečivosti.

On je voleo brze automobile, skupe i najčešće nepotrebne elektronske naprave, i «Kamenje koje se kotrlja». Ona je volela modu, kozmetiku i uvek visoku svotu na svom bankovnom računu. Da li je u pitanju sreća ili tek proizvod njihovih ambicija, oboje su bili uspešni u svojim profesijama i relativno bogatiji od pripadnika generacija kojima su pripadali. Alek je gotovo u roku završio elektro-tehniku, ali se kasnije bavio više trgovinom na veliko. Sandra je završila pravni fakultet, ali je i nju život okrenuo na drugu stranu, pa je postala vlasnica male galerije na otmenom i upadljivom mestu. Krug njihovih prijatelja bio je prilično ograničen na poslovne veze i ljude koji su pokazivali dovoljno interesa za njih dvoje i njihov rad. Priređivali su prilično obimne i obilne večere, obično oko

125 UKRŠTANJE PROŠLOSTI

August 16, 2008

datuma rođendana ili krajem godine. Išli su na more u Grčku, svakog leta u drugi kraj. Automobilom.

Dece nisu imali, uprkos njenoj želji i njegovom trudu. Tri godine i nešto duže su pokušavali da otkriju šta je razlog, ali im niko sa sigurnošću nije postavio dijagnozu. Konačno su i sami, pred sobom, pristali na praznu dečju sobu, prestali da obilaze klinike po Švajcarskoj i Austriji, i prepustili se životu...

Nekada, davno, toliko davno da su sasvim zaboravili i ime tog druga iz osnovne, jedan drug iz osnovne ih je upoznao na nekom slavlju – da li je bio 1. maj ili neka svadba, ni toga se više nisu sećali. Njega je oduševila njena prefinjenost i nežnost, od koje ga je podbadalo nešto pod rebra i muklo tuklo u želucu pri pogledu na nju. Nju je fascinirala njegova unutarnja snaga i spoljna sigurnost u ophođenju sa drugima. I, tako je počelo... Prvo pozorište – ime predstave su zaboravili, ali je Sandra sačuvala te ulaznice i stavila ih u neku od svojih knjiga iz detinjstva. Knjige je, kasnije, poklonila sestričini i te ulaznice je devojčica odavno bacila, uverena da su bezvredne...

U stvari, prve zajedničke uspomene Aleka i Sandre vezane su pre za venčanje, skromnije nego što je želela ona i raskošnije od njegovih zamisli, jer se tada moglo zapamtiti ko je sve bio, manje više, i koje šta doneo na poklon – kasnije su decenijama morali da odlaze na mnoge svadbe i da «vraćaju» poklone, uglavnom u približnoj vrednosti. Sve što se događalo pre toga nekako je bilo smućkano i zbrkano u njihovom sećanjima da nisu umeli da odvoje i smeste na dragoceno mesto neke od lepih uspomena, kojih je bilo.

Sada, kada su se već bližili pedesetim rođendanima, počele su da ih muče sitne bolesti i druge smetnje, koje organizmima ne čine mnogo štete, ali obično smetaju svakodnevici. Sandra je već tri puta bila u bolnici zbog neregularnog rada jetre, koja je izazivala čuđenje kod lekara, jer su na takve simptome nailazili samo kod alkoholičara, a Sandra nikada nije popila više od čaše vina ili piva, povremeno, uz neku gozbu ili prilikom proslava. Alek je imao razvijen čir na želucu, koji ga je ponekad mučio danima, kvareći mu raspoloženje i čineći ga mrzovoljnim.

Obično, s večeri, Alek bi se zavlačio u svoju radnu sobu, uključivao kompjuter i započinjao nekakvu internet-igru, pomoću koje je mogao da bude u vezi sa mnogo mladih ljudi širom sveta, a da pri tom ostane ono što jeste – pedesetogodišnjak, oženjen, mučen čirom na želucu, uspešan biznismen i prilično zatvoren u komunikaciji. U igri je mogao da bude i devojka i mladić, da ima petnaest godina, da voli bilo koju muziku i da se ponaša razuzdano i neodgovorno, kao što nikad nije u stvarnom životu. Mogao je da laže, i sebe i druge, do besvesti i nerazuma...

Sandra bi obično večeri koristila za pažljivo iščitavanje inostranih modnih časopisa, beležeći u elegantnu svesku svoja zapažanja, adrese koje bi joj mogle zatrebati, imena, nazive firmi i sve drugo što bi joj bilo zanimljivo, zaboravljajući u tim trenucima supruga, koji je bio u susednoj sobi.

Sreli bi se, nešto kasnije, u spavaćoj sobi. Srećni, zadovoljni provedenim danom, osmehnuti...


August 16, 2008

Sandra bi spuštala svoj dlan na Alekovo rame, još uvek zategnuto i čvrsto, rame amaterskog tenisera, koji ne propušta vikend da ne odigra nekoliko setova sa prijateljima ili, još bolje, poslovnim partnerima. I, on bi osetio jezu. Istu onu jezu koju je osećao i prvih dana njihovih nežnosti. Sav bi se opustio i prepustio njenom dlanu. Disao je duboko, sporo i umilno gurao svoj nos u njen vrat, još uvek kao natopljen tamjanom. Sklapao bi oči tek na trenutak, bojeći se da bi mu duže žmurenje izbrisalo tu iluziju, izmišljenu sliku žene koju voli. Otvarao bi oči širom, dok bi se ona naslanjala na njega celim telom, tako da je osećao njene dojke pod rebrima, još čvrste i poželjne. Ona bi spuštala svoje dlanove niz njegove mišice, zatim niz njegove butine. On bi je potom obgrlio rukama, kao živim granama neke potajno divlje biljke... Milovali bi se nekoliko minuta, a onda poljubili, lako i brzo i poželeli jedno drugom laku noć.

Već nekoliko godina nisu spavali u istoj postelji. Štaviše, svoj prvi bračni krevet su odavno poklonili nekom daljem rođaku, koji se doselio iz provincije... Imali su posebne krevete, sa posebnim posteljinama...

A, opet, njihova ljubav se nije gasila. Naprotiv, kao da je bivala sve jača, čvršća i nežnija. I tiša. Jer, nisu suviše razgovarali, odavno... Nedostajala im je tema...

Milan, Alekov školski drug iz osnovne, i u to vreme njegov najbolji prijatelj, a nešto kasnije i Sandrin drug iz srednje škole, i prvi mladić sa kojim je javno izlazila, pojavio se ponovo u njihovim životima sasvim iznenada. Bili su, jedno dugo vreme, ispustili iz vida i Milana i sve uspomene vezane za njega. Milan je dugo proveo u inostranstvu, u Francuskoj, baveći se vinom i restoraterstvom. Sada se vratio u zemlju, sa nekakvim bogatstvom za koje su mnogi, koji ga nisu dobro poznavali, govorili da je deo imetka koji mu je pripao posle razvoda sa nekom Francuskinjom, rešen da započne biznis, da otvori restoran, čak i hotel. Prva stvar koja mu je pala na pamet bila je da se javi starim drugovima...

Sandri je poljubio ruku, na tipični francuski način. Aleku je doneo bocu francuskog konjaka starog sedamnaest godina.

Sedeli su u dnevnom boravku, kod Sandre i Aleka...

- Da li znate da nije prošao dan da nisam mislio na vas, tamo, u... tuđini? – rekao je Milan, misleći pri tom da nije prošao dan da nije mislio na Sandru.

- Hajde da ti poverujemo – nasmejao se Alek otvarajući bocu francuskog konjaka.

- Ne – odmahnuo je glavom, preplavljenom dugom, prosedom, nekad plavom kosom, Milan. – Nisam ja bolestan od nostalgije. Nisam se zbog toga vratio...

- Ako nije tajna... – zacvrkutala je Sandra. – Zbog čega si se uopšte vraćao? Ovde je teško...

- Moj brak je... pukao – rekao je Milan. – Jednostavno, više nisam imao emotivnih razloga da se muvam po Lionu. Osim toga, prodajom restorana sam zaradio mnogo više nego što sam se nadao.

- Neću te pitati koliko – rekao je Alek uz raskošan osmeh tipa «prodao-kupio».


August 16, 2008

- Lova nije bitna. Meni nije bitna – odvratio je Milan hladnokrvnije nego što bi se iko mogao nadati. – Uvek sam cenio emotivnu vezu... Sa mestom na kojem sam. Sa osobama sa kojima sam... Razumete me, naravno. Vi to imate.

- Ti si bio emotivac i u osnovnoj – iscerio se Alek. – Mislim da se sećam kako si plakao zbog trojke iz biologije.

- I da znaš da jesam – rekao je Milan, ostavljajući da se nagađa da li je mislio izravno na biologiju ili na sopstvenu osećajnost. – Verovatno sam zbog toga izgradio sebe u biznismena. Mislim, bezosećajnog, ako tako može da se kaže...

- Bezosećajni emotivac! To je prava stvar! – uzviknu Alek. - Nije to mislio – izgovori Sandra, kao da brani Milana, koji joj uputi pogled

koji se mogao protumačiti kao zahvalan. - Znam ja šta je on mislio – rekao je Alek podižući obrve. Izneo je čaše sa

konjakom na sto, a onda seo pored Sandre i, ko zna zbog čega, prebacio svoju ruku preko njenog ramena. Milan je to mogao da protumači kao zaštitnički gest prema ličnoj svojini, no nije ništa rekao.

- A, deca? – upitala je Sandra donekle muklo, kao da joj se duboko u grlu nalazilo malo vate ili zaglavljena malina ili nešto slično, što je iznenadilo Milana.

- Najstariji je u Americi. Ja verujem da folira da studira, a njegova majka ga u svemu podržava – osmehnuo se Milan. – Srednji je rešio da izigrava novinara, pa obilazi redakcije po Parizu. Ćerka, najmlađa... Ima samo šesnaest i ide u neki licej za bogatune, po majčinoj želji... Znate kako je... Ja sam se bavio tim restoranom, poslom, putovao, zajebavao se sa svim i svačim, a majka ih je odgajala... Kada smo bili kod advokata... Za razvod... Deca su... Svo troje je stalo, bukvalno, fizički, iza nje... Meni su poželeli dugo zdravlje i mnogo uspeha u životu.

- Onda... – započe Sandra oprezno. – Mi možemo da se smatramo srećnima što ih nemamo...

- Ipak – reče Milan. – Bili su radost. Bili su tako slatki, kad su bili mali... - Deca rastu ako nisi znao – Alek pokaza svoje savršene očnjake. Bio mu je

neprijatan razgovor o deci. - A, mi starimo – dodala je Sandra, sa jedva primetnom dozom žaljenja u glasu. - Ti ne stariš – izgovori tvrdo Milan gledajući je ravno u oči. - To ima da zahvali meni – osmehnu se nadmoćno Alek. – Čuvao sam je sve

ove godine. - Od sebe? Ili za nekog drugog? – nasmejao se Milan. - Za nju – reče Alek, mada uopšte nije mislio tako. I njega samog je iznenadio

osećaj...

Neko vreme su jednostavno ćutali, kao da više nisu imali šta da kažu jedno drugom. Milan je pijuckao vino. Alek je žvakao žvakaću gumu, što ga je uvek držalo dalje od cigareta, sa kojima je raskinuo saradnju pre nekoliko godina. Sandra je bila mirna spolja, a iznutra, negde u dijafragmi, nešto je naprosto kuvalo...

- Imam osećaj da je vreme da krenem – izgovorio je naglo Milan. – Naravno, posetićete me uskoro...

- Računaj da hoćemo – odvratio je Alek. – Ako nađemo vremena.


August 16, 2008

- Ispratiću te – rekla je Sandra kad je Milan ustao i krenuo ka izlazu.

Išla je iza njega na dva koraka, gledajući u njegova široka, uspravna ramena i ne misleći ni na šta. Nije se usuđivala da misli. Bila je krajnje zbunjena samom sobom. Na vratima mu se osmehnu:

- Drago mi je što si nas se setio – rekla mu je. - Setio?! Setio?! Nisam... Nisam vas se samo setio. Uvek sam mislio na vas...

Na tebe, u stvari. - Na mene? – pokušala je da pokaže iznenađenje. Nešto u Milanovom glasu joj

je govorilo to «na tebe» od kako je stupio u njihov dom. Uzalud je pokušavala da se seti njihove ranije bliskosti.

- Znaš... Dok sam živeo tamo... Dok sam bio u braku sa... Jedno pitanje mi se stalno ponavljalo i ja jednostavno nisam mogao da prestanem da mislim na tebe – rekao je Milan. – Znam... Možda ti se čini, kao što se i meni činilo nekada, da nas dvoje nismo ni mogli ni smeli da budemo bliži jedno drugom nego što smo bili, ali nešto nepoznato i neartikulisano mi nije davalo mira. Kroz celo to vreme sam u sebi ponavljao: «Kako bi izgledalo da smo Sandra i ja...»...

- Nemoj – šapnula je nemoćno. U dnu grudi joj je zadrhtalo nešto što je mogla da prepozna samo kao slično pitanje koje je sama sebi postavljala. Nekada. Davno. Mislila je da je odavno zaboravila sve to...

- Neću – rekao je Milan što je mogao smirenije. – Ja znam da me ti ne poznaješ. Kako si i mogla da me upoznaš za ono malo vremena koje smo proveli zajedno, nekada davno? Bili smo suviše mladi da bi uspeli da prepoznamo jedno drugo. I suviše neiskusni. Ti se sigurno sećaš... Ja sam otišao otprilike u vreme kad se u tvom životu pojavio Alek.

Sandra je bespomoćno klimnula, ali se uopšte nije setila tog vremena. Nije mogla...

- Sad, konačno, mogu da ti kažem... – uzdahnuo je Milan, okrećući glavu prema dnevnom boravku, u kome je Alek, krajnje samozadovoljno otvarao TV-program. – Dugo, suviše dugo sam zavaravao sebe da si baš ti jedina. U stvari, sve do tvog i Alekovog venčanja. Tada sam shvatio da, u stvari, zavaravam samog sebe. I, činilo mi se da me je to opametilo. I ja sam se oženio, dobio decu, odgajao ih, kako tako... Potom, razvod! Bilo je to kao eksplozija u mom umu. Najednom sam se našao ogoljen ispred života. Niotkuda bilo kakve odbrane. Kao da sam svukao sa sebe oklop svakodnevice.

- Nemoj – šapnula je Sandra tiše. Gotovo toliko tiho da samu sebe nije mogla čuti.

- Moram... – uzvratio je Milan, takođe šapatom. – Bio sam, dakle, ranjiv, kao novorođenče. I, tako ranjiv jednostavno nisam mogao da obuzdam sebe. Zbog toga sam odlučio da se vratim... I nađem te.

Sandra je stajala pored ulaznih vrata, glave pognute, gledajući u vrhove njegovih cipela, koji nikako nisu hteli da se pomere sa mesta. Kao da je Milan odlučio da večno stoji pored ulaznih vrata. No, posle nekoliko minuta tišine, kroz koju se


August 16, 2008

dizalo i spuštalo njihovo disanje, Milan se pokrenu – Sandra je lepo videla da se vrhovi njegovih cipela okreću, spremni da odu...

- Jesam – reče ona. - Šta? – upita Milan tiho. - Jesam... Razmišljala sam i ja o tome. Nekada... Odavno... - Dobro je – rekao je Milan. – Dobro je. - Neka... – šapnula je ponovo Sandra, sada već uplašena. Slušala je u

slepoočnicama udare svog srca. Potom izgovori jasnije: - Svrati opet...

On nije podigao ruku, ni na pozdrav niti da pokuša da je dodirne, što bi je sigurno zabolelo, pomislila je. Zakoračio je preko praga i Sandra je tek tada shvatila da Milan nije došao da je odvede, nekuda, u novi život, nije došao da je otme od njene svakodnevice, od Aleka, od nje same, nije došao da za nju pronađe neku novu budućnost u kojoj možda neće žaliti ni za čim... Milan je došao samo da joj kaže sve to. Tek da izgovori. I znala je da je on još uvek onaj pomalo zbunjeni, nesigurni mladić sa kojim je imala nešto što se u to vreme zvalo «veza» i uzalud je pokušala da se seti njegovog dodira ili poljupca, njegovog dlana na svojoj butini ili na grudima, ali jedino što je uspela je da iz uspomena izvuče pramičak mirisa njegovog šampona za kosu. Nije više koristio taj šampon, to je bilo očigledno...

Stajala je i gledala kako silazi niz stepenice, ne osvrćući se. Stajala je i kada više nije mogla da ga vidi – čula je motor njegovog automobila kako nestaje u noći. Stajala je u otvorenim vratima i kada se pojavio Alek...

- Je li otišao? – upitao je Alek, u prolazu. Krenuo je u kupatilo. - Da – reče Sandra nemoćno. – Otišao je...

Alek je nije dodirivao. Nije prebacio svoju ruku preko njenih ramena. Nije je poljubio, čak ni onim domaćim, svakodnevnim površnim poljupcem na koji je odavno navikla. Klimnuo je glavom i vratio se u dnevni boravak. Sandra je zatvorila vrata i uzdahnula. Ta poseta joj je povratila malo veru u sebe, istovremeno poljuljavši veru u uspomene... Mislila je: «Milane, Milane...»

Kasnije, te večeri, Alek se opet zalepio za kompjuter, zaboravljajući na čas čak i na Sandru...

Ona se istuširala, zavlačeći se potom u postelju, koja joj se učini mnogo hladnija nego obično. Veoma hladna. Hladna kao grob, pomislila je u jednom trenutku...


August 16, 2008

JULSKA PRIČA Na deset metara od njihovog balkona bilo je gradilište. Bio je juli, gotovo sredina turističke sezone, a sa gradilišta bi buka kretala oko šest izjutra... Krkljanje mešalice za beton bilo je ljupko izmešano sa dovikivanjem radnika, sve južnosrbijanaca divotalnih padeža, a preko svega bi se derala neka od narodnjačkih muzičkih grand-zvezda po ceo dan, služeći radnicima za razbrigu i zabavu ili olakšanje pri teškom poslu.

Ljupka i Zorica bi se odmah budile, čak i kada bi pre toga uspele da raskošno utonu u san, posle duge noćne terevenke u nekoj od svetostefanskih vila...

- Opet! – zavapila bi Zorica razmahujući poludivlje glavom. - Smor... – zaključila bi Ljupka rezignirano. I njoj je, već treći dan, bilo preko

glave tog ranog buđenja. Nije zamišljala letovanje baš tako.

Zorica bi zavukla lice u jastuk pokušavajući da neutrališe zvuke iz susedstva. Ljupka bi odklimala do kupatila, razmišljajući da li bi im kafa pomogla da se konačno razbude. Za plažu je bilo suviše rano, kao i za kupovinu, tako da su dve Beograđanke bile, kao uklete, vezane za apartman, koji su zakupili na popularni turistički kredit, sve u nadi da će u Budvi doživeti letovanje svog života. No, protivno svim nadama, čak i verovanjima, ispostavilo se da je nekome palo na pamet da dograđuje svoju nekretninu, uprkos svim normalnim turističkim idejama.

- Opet ih je šest – rekla je Ljupka stojeći pored prozora i gledajući na gradilište. - Bravo! – uzviknula je Zorica kroz jastuk. - Ista postava... Dva ćelavca, tri kriva mršavca i onaj visoki, dugokosi –

recitovala je Ljupka. - Onaj zgodni? – Zorica je naglo podigla glavu. Više joj se nije toliko spavalo. - Da, da... Onaj sa licem Garija Kupera iz mladosti – odmahnula je rukom

Ljupka. Taj tip joj se nije dopadao, možda samo zbog toga što se bavio tako prostačkim poslom.

- Čekaj da vidim – Zorica je iskočila iz postelje i prišla prozoru, onako, samo u gaćicama.

- Ponudi mu... – zasmejala se Ljupka. - Ne vidi se ništa – rekla je Zorica. - Ko ima oči da vidi, taj i vidi – Ljupka se bavila kafom.

131 JULSKA PRIČA

August 16, 2008

Pile su kafu uz prozor. Posmatrali su radnike... Radnika, u stvari. Momak nije bio niži od metar i osamdeset i možda neki santimetar. Imao je dugu, vrlo svetlu, kovrdžavu kosu i posvuda po telu – a na sebi je imao samo nekakav pocepani, plavi kombinezon – mišiće. Duge, ne prevelike, one koji govore o velikoj izdržljivosti pre nego o sirovoj snazi. I, sve u svemu, morao je da privuče pažnju ženskog dela Budve, pa makar i mešajući beton. Međutim, način na koji je to radio bio je skoro veličanstven. Ubacivao je lopatu peska za lopatom kao da to nije ništa, kao da maše praznom lopatom, beskonačno, izgledajući pri tom otprilike kao nekakav naučnik zadubljen i zaljubljen u zvezde. Lice mu je bilo savršeno mirno, bez uobičajenog grča... Nije se čak ni znojio...

- Strašno izgleda! Kao Grčki polubog! – šapnula je Zorica. - Kad ti tako kažeš – iscedila je preko kafe Ljupka ne gledajući u mladića. - On ne zna za napor. - Kad ti tako kažeš.

Te večeri, negde oko jedanaest i petnaest, Zorica i Ljupka su se našle u «Ipsviču», u starom gradu, usred oblaka cigaretnog dima iz samog kafića i dodatnog oblaka dima sa susednog roštilja, koji im je golicao nozdrve. Posle četvrtog džin-tonika i mnogo skakanja na zvuke «Pantere» i «Metallice», obe su bile sjajno raspoložene, zakikotane i spremne na druženje gotovo svake vrste. Dva momka iz Podgorice su im platili još jednu turu, blesaveći se po običaju i busajući se u junačka prsa, kad se u kafiću pojavio onaj isti momak koji je mešao malter preko puta njihovog apartmana, tog jutra. Za tu priliku je bio okupan, obučen u novu, belu trenerku i očešljan – sa neverovatnim razdeljkom sa leve strane lobanje. Zorica je munula Ljupku u rebra i pokazala glavom na momka, koji se upravo gurao oko ulaza, bukvalno vukući za sobom nekakvog sitnog tipa, izbrijane glave i sa velikim zlatnim lancem preko zelene majice. Podgoričani, prirodno, primetiše njihovo domunđavanje, što je moglo da bude ili izvor nevolja ili povod za naglo smanjenje interesa. Podgoričani se ipak odlučiše za drugu varijantu i oba se istog časa okrenuše prema dve zagrgoljane Nišlijke pored šanka. Zorici i Ljupki to nije smetalo...

Lepo očešljani, visoki momak je pored ulaza nešto raspravljao sa krupalijom zaduženim za red i mir u lokalu, ali se činilo da su lako našli zajednički jezik, jer je momak tutnuo u šaku pripadniku obezbeđenja nekakvu novčanicu i posle toga je sve bilo u redu. Ljupka se trgla kada je primetila da se Zorica kroz gužvu gura u pravcu...

- Hej! Gde ćeš ti? – uzviknula, bezrazložno, jer Zoricu niko nije mogao da zaustavi, baš kao što ni Ljupku niko nije mogao da čuje.

Gledala je kako se Zorica gura i provlači kroz oznojena tela posetilaca, sve dok nije stigla i stala ispred plavokosog, lepo očešljanog momka. Cerila se, kao što se uvek cerila kada bi stala ispred nekoga ko joj se dopada, i u prvo vreme nije bila u stanju da kaže baš ništa, čekajući da taj neko obrati pažnju na nju. No, momak se nije osvrtao na Zoricu – sa velikom pažnjom je objašnjavao svom drugu prednosti nekakvog mobilnog telefona, koji je i izdaleka ličio na skupu stvar, koja se samo čudom našla u rukama pomoćnog građevinskog radnika. Tek kada je Zorica


August 16, 2008

podigla ruku i dodirnula momka po ramenu on se okrenuo prema njoj. Nešto su govorili, ali bilo je nemoguće da se čuje o čemu. Ljupka frknu nezadovoljno i ispi svoje piće do kraja. Osećala se glupo i više joj se nije ostajalo u kafiću. Osim toga, bila je umorna, posle preranog buđenja i cunjanja po Budvi ceo dan...

Zorica se smejala nečemu što je plavokosi momak izgovorio. Uzela je njegov mobilni telefon i čačkala je nešto po spravi, kao da zna šta radi. Potom mu je vratila telefon, osmehnula se zanosno, klimala glavom na nešto što je mladić govorio, a onda se okrenula i progurala se do Ljupke, uz malo napora.

- Ja bih kući – rekla je Ljupka, ne skrivajući svoje nezadovoljstvo. - Okej! Idemo – složila se Zorica na Ljupkino iznenađenje. – Ovde je inače

smorno. - Dobro – rekla je Ljupka pogledavši zapanjeno u drugaricu.

Nastavili su razgovor tek kada su se našli u onim zapetljanim sokacima budvanskog Starog Grada...

- Šta bi? – upitala je mrzovoljno Ljupka. - Upoznala sam ga – rekla je vedro Zorica. – Pa... Očešljao se kao gedža,

priznajem, ali nije loš. Da mu vidiš samo ruke. Ovolike! - Ruke... – kazala je smirenije Ljupka. - Pozvala sam ga na kafu – rekla je Ljupka. – Doći će sutra, kad mu bude

pauza. - Pozvala si ga... Na kafu? – Ljupka se spremala da protestuje, ali se

predomislila, prilično naglo.

Taksi su uhvatili tek kod pijace. Posle godinu dana kladionice (Zorica) i prodavnice italijanskih cipela (Ljupka), uštedele su dovoljno da ne oskudevaju u novcu, barem na odmoru. Taksista, krupan i kao preliven uljem, nije ih ni pogledao. Ćutke je vozio. Ljupka je bila donekle potištena – četvrti dan odmora, a od neke zabave ili pravog muškog društva nije bilo ništa. Zorica je, naprotiv, bila ushićena...

- Zove se Zvonko – graknula je, razbijajući tišinu. - Da... Hm! Da... – odvratila je Ljupka. - Iz Zvornika je – dodala je Zorica. - Dakle, Bosančeros – Ljupka iskosa pogleda drugaricu. - Završio je srednju tehničku i planira da studira – Zorica je zvučala poput

zvečke. - Nazdravlje! – zaključila je Ljupka. - Ovo mu je usputni posao. Jedan od onih starijih mu je stric. Otac mu je bio u

nekakvom ratu, a ima i dve mlađe sestre – recitovala je Zorica, ne primećujući Ljupkinu gotovo uvređenu neizainteresovanost.

- Ti nisi normalna! – promumlala je Ljupka. – Sve to si saznala u dva minuta razgovora?

- Dovoljno je… - rekla je Zorica.

Ponovo nisu dovoljno spavale. Ponovo ih je probudila mešalica i vika. Ovog puta Zorica je iskočila iz kreveta prva i zalepila se za prozor. Međutim, nije ugledala

133 JULSKA PRIČA

August 16, 2008

Zvonka, već samo starije radnike. Ljupka se rastezala po postelji dugo, namerno odbijajući da ustane.

- Nema ga – izgovorila je Zorica pomalo razočarano. - Koga? – namerno je upitala Ljupka. - Ne zezaj! – dobacila Zorica preko ramena. – Ali, obećao je... - Ja nisam čula da je obećao – slegla je Ljupka ramenima.

Gledala je u Zoričina opuštena ramena i prosto osećala da joj se drugarica sprema da brizne u plač. «Koja glupost! Koja glupača!,» mislila je Ljupka. «Koja glad za muškarcem!» Zorica je izvirivala na levo, pa na desno, i odlučivala da li da vikne ostalim radnicima «Gde je Zvonko?», ali je odustala, pomalo iz stidljivosti, a više iz saznanja da je jednostavno neće moći čuti od sve te buke na gradilištu. Konačno, posle pola sata upadljivog buljenja u ljude sa gradilišta, jedan od njih je zapazio devojku na prozoru i mahnuo joj – jednim prstom! Zorica se naglo povuče sa prozora i reče uvređeno:

- Prostak! - Obuci se, srećo! – Ljupka se upravo oblačila. – Ako i dođe, mislim da bi

izgledalo suviše očigledno da ga dočekaš u toj majici i tim gaćicama.

Zorica odmahnu rukom i iskrivi usne, totalno razočarana što nije videla Zvonka. Pogledala je na časovnik i ustanovila da je sedam i petnaest. Zatvorila se u kupatilo odakle je sledećih pola sata dopiralo pljuskanje, dok je Ljupka nezadovoljno prebirala po svojoj odeći. Imala je nameru da tog dana promeni kupaći kostim, ali već je promenila sva tri koja je ponela... Zorica je iz kupatila izašla potpuno gola. Ljupka se oskreno nasmejala:

- Hoćeš tako da dočekaš gosta na kafi. - Ma, neće doći – odmahnula je Zorica rukom. – Osim ako on tu svoju kafu ne

pije u podne...

Oko devet su odlučile da krenu na plažu, samo što nisu mogle da odluče na koju, pa su se malo raspravljale oko toga. U devet i dvadeset tri minuta neko je pokucao na vrata, koja su inače imala zvono.

- Evo ga – izgovorila je Ljupka, krajnje nezadovoljno. - Ne bih rekla... – kazala je Zorica.

Ipak, kada je Zorica otvorila ulazna vrata ugledala je Zvonka, očešljanog isto kao prošle večeri, ali sada u nekakvoj drečavoj, šarenoj košulji uvučenoj u pantalone boje peska i sa belim NIKE patikama na nogama. Cerio se, držeći u ruci neveliki buket nekakvog cveća, uočljivo pobranog usput, u nečijoj bašti. Klatio se malo, ne uspevajući da progovori... Zorica je mislila: «Zar je to on? Zar sam ja toliki gubitnik? Zar...» Bila je veoma razočarana.

- Zdravo! – konačno je progovorio, još uvek stojeći ispred vrata. - Aha! – odvratila je Zorica muklo. – Malo je kasno za kafu... - Uđi, Zvonko! - doviknula je Ljupka iz apartmana, sa jedva primetnom

zluradošću u glasu.


August 16, 2008

- Pomaže Bog, cure! – pozdravio ih je Zvonko nekakvim prigušenim glasom i ušao u apartman, cupkajuči u patikama kao da se stidi da nastavi.

Zorica ga je pozdravila uzdržanim osmehom i momak se smestio na jedinu slobodnu stolice. Ostale su bile zauzete prebačenim majicama i suknjama i gaćicama i nekakvim ešarpama i bluzama. On se nije osvrtao na sve to. Cerio se – nije se osmehivao. Bilo je sasvim očigledno da je dovoljno zbunjen da im ne uruči taj buket koji je držao, kao štafetu, ispred sebe. Ljupka mu je otela cveće gotovo bukvalno iz ruku i upitala:

- Dobro. Kakvu kafu ti piješ? - Slađu – odgovorio je Zvonko. U njegovom glasu je bio primetan naglasak

njegovog zavičaja. - A, mi se spremile za plažu – dodala je Zorica bez trunke volje. Zvonko je već

odavno ispario iz njenih maštarija. Ljupka je pogleda iskosa. - Ja se još nisam kupao – rekao je momak prostodušno. - Što si onda dolazio ovamo? – upitala je Zorica nemarno. - Zbog dvadeset eura dnevnice – odgovorio je samouvereno Zvonko i nasmejao

se. – Plus hrana i smještaj. - Vrhunski! – uzviknula je gotovo oduševljeno Ljupka.

Naglo, kao da ju je pojurila osa, Zorica se dosetila da im nedostaje šećer. Veselo je zakačila na rame svoj ranac za plažu i prošla kroz vrata apartmana tako brzo da se Zvonku učinilo da ih uopšte nije otvorila. Njoj je najednom bilo sve to suviše – građevinski radnik, dvadeset eura plus hrana i smeštaj i ta smešno očešljana kosa... Izgubila se, ostavljajući Ljupku i Zvonka donekle iznenađene, pri čemu je, na svoj smireni način, Ljupka bila više iznenađena.

- Da... – rekla je ona. – Šećer. Brzo će ona. - Ja uvijek pijem vrlo slatku kafu – rekao je Zvonko. – Mada kažu ono «slatka

kafa, gorak život», ali moj nije gorak. - Verujem ti – rekla je Ljupka. Najednom joj se učinilo da možda oseća nešto

kao blago sažaljenje prema momku. Ustala je i zakuvala kafu, i nije bila zapanjena ustanovivši da šećera ima dovoljno.

Zvonko je srknuo vrelu kafu i, prirodno, opekao usne. Ali, osmehivao se ipak, ćutke, gledajući Ljupku ravno u oči i najednom je njoj to sve ličilo kao nekakva scena iz detinjstva – sećala se kako se i sama, jednom mnogo davno, opekla supom i na isti način gledala u majčine zabrinute oči i sada joj se činilo da je ona u ulozi majke, a Zvonko joj je izgledao kao kakav mali dečak koji tim pogledom traži razumevanje i, možda, utehu...

- Vruće? – upitala je, shvativši istog časa koliko je to pitanje izlišno. - Aha! – rekao je on.

Držao je šoljicu sa obe ruke i duvao u vruću tečnost nekako snažno i odvažno. Nije više gledao u nju. Oborio je pogled i trudio se da gleda u kafu. Najednom mu lice obli crvenilo i Ljupki se učini da se postideo i ona oseti snažno da joj je naprosto žao tog momka... Mislila je kako je on daleko od kuće na koju je navikao, od porodice sa kojom je možda lepo živeo, i sada meša malter na

135 JULSKA PRIČA

August 16, 2008

nekakvom gradilištu u Budvi ne bi li zaradio za nekakvu budućnost kakvu je zamišljao i mislila je da je pomalo tužno što on, eto, mora tako... Raznežila se. Ustala je. Zvonko se nije pomerio – još uvek je gledao u šolju i svojski duvao. Nije podigao pogled osetivši njene prste u svojoj kosi. Kada ga je dobro razbarušila Ljupka zakorači malo unazad da pogleda...

- Ovako je mnogo bolje. Razdeljak ti ne stoji – rekla je. - Ako se tebi sviđa... – započeo je Zvonko, a onda ponovo uronio glavu u kafu,

srknuvši ponovo, sada bez opekotina.

Ljupki je svašta padalo na pamet. Da mu kaže kako ga Zorica i ona već danima gledaju kroz prozor i kako joj se on uopšte nije dopadao, ali Zorici jeste... «I zašto je glupa guska sad zbrisala?» I padalo joj je na pamet da mu kaže kako joj se baš sad, ovakav kakav jeste, nebranjeni dečak koji duva u kafu, on sviđa i da je spremna da ga poljubi... Prišla mu je sasvim blizu i obema rukama, vrlo lagano, izvukla šoljicu kafe iz njegovih ruku. On se nije bunio, ali je nije ni pogledao. Gledao je ispred sebe, a nešto mu je govorilo da ne bi bio red da je pogleda.

Ona ponovo zari prste u njegovu kosu i podiže njegovu glavu. On je sklopio oči, misleći kako nije verovatno da ga sad ta vitka, čupava cura poljubi i plašio se da joj uzvrati poljubac, ali je i odlučio da i on nju poljubi ako mu se ukaže prilika. Ljupka ga je gledala nekoliko minuta, osećajući pod prstima njegovo bilo – srce mu je tuklo užasno brzo, kao kada beži od suseda kome je upravo provalio u voćnjak ili tako nešto. Ljupka je mislila: «Njegove usne su tako, tako...» Morala je da se sagne i usne im se dodirnuše...

I odmah se odmakoše. Ljupka izvuče svoje prste iz njegove kose. Znala je da radi nešto što joj kući, u Beogradu, ne bi nikada palo na pamet. I znala je da je proradila nekakva hemija, ili fizika, jer je osetila žmarce kako joj se penju unutrašnjom stranom butina, dok je taj dodir usnama trajao. Onda joj je nešto čudovišno prošlo umom... Osmehnula se i upitala:

- Jesi li ti... nevin?

Zvonko naglo otvori oči i pogleda je tvrdo. Stisnuo je usne rekavši:

- Naravno da ne...

Ali Ljupka je već znala. Njegov tvrd pogled i stisnute usne su joj dovoljno rekle. I, začudo, telom joj se razli čudan osećaj nadmoćnosti i nežnosti u isto vreme. Odlično je znala da se Zorica više neće vraćati do kasno posle podne i bila je svesna da su sada tu, njih dvoje, sasvim sami i da je svašta moguće... Da je moguće da...

- Čuvaj se... – šapnula je i prišla mu sasvim blizu. Njegova glava je bila u visini njenog stomaka, budući da je sedeo, a ona stajala pored njega.

Osetio je njene dlanove na plećima. Dlanove koji su ga blago, ali prilično samouvereno gurale prema njoj. No, nije bio spreman za sve to i njegove ruke


August 16, 2008

ostadoše da vise negde između malog stola i njenih bokova još nekoliko trenutaka. Osetio je nešto slično vrtoglavici i naglo je obgrlio...

Ljupka je u tom trenutku zaboravila sve momke sa kojima je ikada bila u prilici da bude bliska, možda i bliža nego što je to bila sa Zvonkom. On je u času zaboravio zvuk mešalice za beton i svojih dvadeset eura dnevno, plus hrana i smeštaj.

Jedino što su mogli, možda, da se sećaju bila je njihova mlada sreća, za koju nisu bili sigurni da li su je zaslužili i čime.

Ona ga je gurala prema postelji i nije joj bilo važno da li će ta postelja biti njena ili Zoricina...

- Kako se ti zoveš? – upita dahtavo Zvonko, nosa uronjenog u njen vrat. - Ljupka, Ljupka... – nestrpljivo odgovori ona, pokušavajući da mu raskopča

košulju. - Lijepo ti je ime – šapnuo je on treptaj pre nego što je ona usnama pronašla

njegove...

To je već ličilo na poljubac. Možda malo žešći nego što je to Ljupka želela, ali se podrazumevalo da je jednostavno morao biti takav. Ona je osećala njegove ruke na sebi i te ruke su takođe pokušavale da je svuku, kao i njene što su svlačile njega... Bili su već na postelji, zaronjeni jedno u drugo, kad ona izgovori, između dva poljupca, nasmejana:

- Hoćeš li svući te svoje patike? - NIKE? – uzvrati Zvonko dahćući. – Hoću...

Baš kao što je Ljupka i predvidela, Zorica se nije pojavila. Kroz prozor je dopirala buka mešalice za beton i povremena vika Zvonkovih kolega sa građevine. Budva beše okupana julskim suncem, vrela i sva u pokretu. Nedopijena kafa se hladila na malom stolu sporo. Njihova odeća je bila razbacana po sobi, a njih dvoje, zagrljeni, u postelji... Ljubili su se ćutke, u svečanoj tišini kakva priliči strancima...

Posle... Zvonko je otišao negde oko tri sata, šaleći se i žaleći se da će mu kolege zanovetati što je pola dana izdangubio i rekao je još da mu za taj dan neće platiti dnevnicu. Ljupka se istuširala sa ono malo vode koju je uspela da iscedi iz plastičnih boca poređanih na balkonu...

Zorica je došla oko pet, probudila drugaricu i upitala, brišući jogurt sa lakih opekotina od sunca sa lica:

- Zašto nisi došla na plažu, mala? - Bilo mi je dosadno – odgovorila je Ljupka zevajući.

137 SALATA I BELI LUK

August 16, 2008

SALATA I BELI LUK Proletos beše nekakvo promenljivo vreme, čas pljuskovi, čas vreline, između toga malo magle i malo vetra. Petronije je ipak svakodnevno odlazio na pijacu, gde je uz svoju tezgu prodavao sve ono što je uspevao da proizvede, uz pomoć oca, majke, žene i tri maloletna sina. Sa svojih šest hektara zemlje, koja i nije bila naročito rodna, nije mogao da računa na bogatstvo i visoke prinose. Veliku baštu, koju je podigao na mestu gde mu je deda posadio veliki jabučnjak, održavao je zahvaljujući bunaru koji se nalazio pored tog dela zemlje. Malom pumpom je crpeo vodu i navodnjavao salatu, paradajz, papriku i crni i beli luk... Dve krave u štali i nešto pilića koristilo je uglavnom za obezbeđenje kućne trpeze. Poljoprivrednik?! Petronije sebe radije nije svrstavao u tu društvenu grupu. O sebi je mislio kao o siromahu, koga su porezi, tek prošli građanski sukobi i povremena borba sa cenama, uistinu donekle osiromašili. Ipak, u selu su svi smatrali da je Petronije dobrostojeći seljak i on se nije trudio da ih razuveri.

Na pijacu ga, začudo, nije vukla mogućnost zarade, jer neke velike zarade i nije bilo. Kad plati tezgu, kad nešto pojede i popije, kad proda nešto od svoje robe ostajalo mu je taman toliko da ne dođe kući praznog džepa. Na pijacu su ga vukle crne oči jedne žene, u stvari...

Ona je radila u cvećari, preko puta Petronijeve tezge. Bila je otprilike u njegovim godinama, dakle blizu pedeset, ali nekako kao da sve te godine na njoj nisu ostavljale traga. U Petronijevim očima ona je još uvek imala vragolast osmeh kakav je verovatno imala i u petnaestoj. I, ona se stalno smejala. Čak i kada bi ceo dan padala kiša, ona se smejala i na nekakav čudan način ćućorila sa okolnim narodom, naročito sa kupcima njenog cveća, koje se nije mnogo razlikovalo od bilo kog drugog cveća u gradu, ali je svaki cvet nosio zvuk njenog smeha i ljudi su rado dolazili da ga kupuju od nje...

Petronije nije još razgovarao sa tom ženom. Nije joj čak ni znao ime. Nije ništa. Samo je, stojeći iza svoje tezge, povremeno bacao pogled, kao da želi tek da proveri da li je ona još tu. I, srce bi mu igralo ako bi mogao da vidi njene gole podlaktice i lepe šake sa dugim prstima kako petljaju nešto po kosi, raspuštenoj, bez marame, svoj u kovrdžama, boje tamnog meda... Povremeno bi seo na gajbu, kad ne bi bilo mušterija, i pravio se da čita novine, zirkajući preko stranica u cvećaru. Vrebajući trenutak kada bi se ona sagnula da dohvati nešto sa tla. Ugrizao bi se za usnu videvši njene oble i još uvek snažne bokove, kakve njegova žena odavno više nije imala. Da ga je bilo ko u tom trenutku upitao da li je zaljubljen Petronije bi spremno porekao i verovatno rekao da samo čita novine...


August 16, 2008

Nije znao njeno ime, ali je znao oblik njenih listova i belinu njenih grudi, kada bi, leti, nosila neke šarene haljine sa dekolteom. Poznavao je i njena, uska stopala, kojima kao da se protivila zemljivoj teži, skakućući iz ugla u ugao cvećare, jer bi, za topla vremena, nosila sandale sa otvorenim prstima. Kada bi zatvorio oči ukazivale bi mu se rupice na njenim punim obrazima ili neveliki podočnjaci koji kao da su podcrtavali ono malo šminke, koju je ponekad koristila. Nikome nije ni pomenuo sve to, jer je ta tajna ljubav bila samo njegova, velika, ogromna tajna... Bojao se jedino da njegova žena nešto ne primeti, ne zbog toga što ne bi znao kako da porekne, već zbog toga što ne bi znao kako da joj objasni sve to... A, njegova žena je, u stvari, primetila... Po promenama u njegovom ponašanju. Po tome što je prema njoj bio nežniji i pažljiviji nego do tada, a kada se ta njegova nežnost i pažnja produžila i preko zime, a onda potrajala sve do sledećeg leta i uopšte se nije menjala, ona je prosto morala da posumnja da se nešto događa. Na Petronijevu sreću, osoba sa kojom je njegova žena o tome razgovarala bio je lokalni sveštenik, inače pitom i dobar čovek, sklon da u svakome pronađe najbolje što ima...

- Nije to ništa – rekao je sveštenik. – Ljudi se menjaju sa godinama. Postaju bolji. Više veruju... I u Boga i u druge ljude. Eto, tvoj Petronije je postao bolji. Nemaš na šta da se žališ. Brine i o tebi i o deci i o imanju... Još samo da počne da dolazi u crkvu.

Petronijeva žena se potom smirila i prihvatila muževljevu dobrotu i pažnju kao nešto što joj je, eto, Bog poklonio. I, bila je zadovoljna. Deca uopšte nisu razmišljala o svemu tome.

Tako, sve do tog proleća... A, onda, posle jednog kišnog četvrtka, osvanuo je sunčani petak i Petronije je otvorio svoju tezgu, a potom primetio da je cvećara – zatvorena. Pogledao je na časovnik i bilo je već sedam, dakle vreme kada bi se ta žena pojavljivala i unosila u njihov deo pijace nekakvu neobjašnjivu vedrinu već samom svojom pojavom. Petronije je čekao neko vreme, a onda shvatio da se cvećara tog dana neće otvarati... Kao ni sledećeg, kao ni četiri naredna dana. Tada je po prvi put u životu zažalio što joj ne zna ime – kako da pita bilo koga da li zna šta se dešava sa njom, kad ne zna o kome se raspituje...

Kod kuće je ostao isti. U stvari se vrlo pomno trudio da ničim ne pokaže da se brine. Da je počeo da paniči, u stvari... Šta ako je ona prodala svoju cvećaru i preselila se iz grada? Peti dan je, praveći se da traži trafiku da kupi cigarete, prošao pored svećare nadajući se da će na zatvorenim vratima pronaći bar neku cedulju, na kojoj bi trebalo da piše «godišnji odmor» ili nešto slično. No, vrata su bila zatvorena, i zaključana katancem, a nikakvu poruku nije video. Postao je i rasejan – jednom dekici, koji je svake nedelje kod njega kupovao crni luk, umesto uobičajenog kilograma izmerio je tri. I, uopšte, više nije bio onaj stari Petronije, kakvog su ga pamtile kolege sa pijace. Sve više je pušio, sve duže držao nos u novinama, preko čijih rubova je, obično neprimećen, mogao da viri prema cvećari. Sve lošije je spavao, ostajući ponekad budan do jutra, mirno ležeći u postelji, pored žene, koja je pućkala i povremeno blago hrkala, a Petronije se nije micao da je ne bi probudio i da ona ne bi primetila da on bdije...


August 16, 2008

Nekoliko narednih dana je napeto razmišljao, a onda, naglo, u vreme kada su mušterije već odlazile kućama, pijaca se praznila i svi «pijačari» već uklanjali tezge, prišao je obloj Sremici, koja je držala tezgu sa njegove leve strane...

- Bogati, ne viđam više ovu našu cvećarku... Gde li je, da mi je znati? – izgovorio je pokušavajući da sve to pretvori u šaljiv ton.

- Ko? Ta, Ksenija je bolesna... Leži u bolnici. Toliko ja znam – odgovorila je susetka.

Tako je doznao njeno ime. I, tako je doznao da je bolesna. Od čega? Koliko ozbiljno? I, u kojoj bolnici leži? To sve nije znao, nije ni mogao da zna... Jedva je izdržao do podne, a onda, u za njega neobično vreme, uklonio svoje povrće sa tezge i, kada niko nije mogao da gleda presvukao se u toaletu pijačnog restorana. Izašao je gotovo u odelu, izuzimajući kravatu i čarape. Njegovom rumenom, godinama sunčanom licu sve to nije odgovaralo, ali on to nije znao. Čak se i očešljao drugačije, terajući svu kosu na čelo, što mu je donekle skratilo lice i davalo nekakav groteskan izgled, ali ni toga nije bio svestan. Jedino čega je bio svestan u tim trenucima bila je potreba da pronađe Kseniju...

I, krenuo je – od bolnice do bolnice, prepirući se sa vratarima i bolničarkama na prijemnim odeljenjima, sudarajući se sa lekarima po hodnicima, zavirujući u bolesničke sobe i lutajući komplikovanim hodnicima kao pas koji je izgubio gospodara. Plaćao je taksiste više nego što su tražili, ćutke i nabusito, razočaran što ne može da je pronađe. Koračao je ulicama sve do večeri, obnevideo od silne želje da nađe tu ženu, i kada se setio da ga čekaju kući osetio je žestok ubod razočaranja. Ne u sebe, ne ni u Kseniju, već u ceo život... Da je samo mogao da vrati gomilu vremena, da je samo mogao da ne bude seljak, već da završi neku školu i pronađe posao u gradu... Da je samo mogao svaki dan da odlazi u cvećaru i kupuje cveće... Onda se setio da mu to nije palo na pamet za celo to vreme dok je krišom zurio u Kseniju. Ni jednom mu nije sinulo da bi možda mogao da progovori koju sa njom, dok bi kupovao cveće... Ali, šta bi rekla njegova žena kad bi doneo cveće?

Kada je došao kući, slagao je da je tražio deo za motokultivator i njegova žena mu je poverovala. Potom je preskočio večeru i nasuo sebi rakiju, pa još jednu i još jednu... Prespavao je gotovo ceo sledeći dan, osećajući mučninu od alkohola, na koji jednostavno nije bio navikao. Njegova žena je tako znala da se Petroniju događa nešto čudno, nešto što joj nije dozvoljavalo da ga pita...

Sledećeg dana uopšte nije otišao na pijacu. Petljao je nešto po dvorištu. Brojao piliće i sortirao salatu iz malog plastenika iza kuće. Cepao drva i donosio vodu. Cunjao po selu ne svraćajući ni kod koga... Legao je bez večere i spavao do pet, a onda ponovo – na pijacu. Bio je mrzovoljan i naprasit. Spreman da se posvađa sa bilo kim, samo što nikako nije mogao da nađe nekoga za svađu. Konačno, pakujući robu, na kraju radnog dana, ponovo se obratio susetki, Sremici:

- Znaš li gde je stanovala Ksenija? - Zašto? Da se nisi ti zagledao, a? – nasmejala se Sremica. - Idi, ženo, u božju mater! – odbrusio je Petronije i okrenuo joj leđa.


August 16, 2008

- A, šta ja znam gde je stanovala – jetko je dodala Sremica. – Znam je samo iz cvećare...

No, Petronije je već znao gde da se raspita. I, otišao je u pijačnu upravu, gde je poznavao nekakvog referenta, koji je, sticajem okolnosti, bio iz susednog sela, pa se smatrao nekakvim zemljakom. On mu je dao adresu, uopšte ne pitajući zašto će Petroniju adresa žene koju nije poznavao. Petronije je uspešno prikrio sopstveno drhtanje i, kad je završio posao na pijaci uskočio je u prvi taksi koji je našao i odvezao se na dobijenu adresu...

Kuća je bila obična, čak mnogo manja nego što je Petronije zamišljao. Sa vezanim, mirnim psom u dvorištu i gomilom nekih starih ostataka od automobila u dnu dvorišta. Kad je, ne razmišljajući previše, pokucao na ulazna vrata – otvorio mu je krupan, gotovo debeo čovek natmurenog lica...

- Dobar dan! – rekao je čovek, odmeravajući Petronija od glave do pete.

Tek tada se Petronije našao u nevolji i morao je da misli užasno brzo kako bi uspeo da u sebi pronađe laž u koju bi taj čovek, očigledno Ksenijin muž, mogao da poveruje.

- Da li ovde stanuje Ksenija, cvećarka sa pijace? – upitao je, ne osećajući da mu glas drhti.

- Da. Ona živi ovde. Zašto vam treba? – odvratio je sumnjičavo čovek. - Ja... Imam tezgu kod cvećare... – započeo je nekakvu nedovršenu priču

Petronije, osećajući kako mu se jezik vezuje u nerazmrsiv čvor. U stvari, nije imao pojma kako da nastavi i naprosto je ućutao, gledajući tog čoveka nekakvim psećim pogledom. Onda je procijukao: - Gde je ona sada?

- Ksenija je na onkologiji – rekao je čovek nekakvim mekšim glasom, koji je kod Petronija izazvao gotovo sažaljenje. Mislio je: «Zar ovakav, grub čovek živi sa njom?»

- Onkologiji – ponovio je Petronije, koji nije uopšte znao šta znači ta reč. Osećao je samo da je to nešto u vezi bolnice i bolesti od koje je patila Ksenija. – U kojoj bolnici?

- Zašto? Da nećete da je posetite? – upitao je čovek i iz njegovog glasa je opet nestalo one prividne mekoće.

- Samo da znam – rekao je Petronije.

Čovek je ćutke još neko vreme odmeravao Petronija, a onda je promrmljao nešto kao pozdrav i prosto zatvorio vrata. Tako je Petronije buljio u zatvorena vrata Ksenijine kuće, a po glavi mu se motalo nešto nalik na paniku. Jer, najednom je shvatio da je ta onkologija mesto odakle se retki vraćaju. Taj čovek, verovatno njen muž, bio je sasvim jasan kad je zatvorio vrata...

Narednih dana se Petronije muvao po selu tražeći učitelja, u stvari. Znao je da je učitelj jedini u selu sa kompjuterom, koji je povezan na Internet. Iako je o Internetu znao samo toliko da je pomoću njega moguće pronaći bilo koji podatak koji bi bilo kome trebao, Petronije se uistinu nije razumeo u kompjutere. No, sada je bio odlučan... Učitelja je pronašao u garaži ispred njegove kuće, sa rukama do


August 16, 2008

lakata umašćenih. Jedva mu je objasnio za šta je došao da ga moli. Učitelj, po prirodi lukav i interešdžija kakvog selo nije pamtilo, pitao je samo:

- A, šta tu ima za mene?

Petronije mu je obećao da će mu svojim kazanom peći rakiju, a učitelj je ipak razmišljao. Konačno, oprao je ruke, pustio Petronija u kuću i za dva minuta pronašao adresu Instituta za onkologiju, gde je trebalo da leži Ksenija. Petronije se zahvaljivao kao da je dobio ne znam šta i još jednom obećao da će mu ispeći rakiju svojim kazanom i da neće ni litar uzeti i da će sve biti trostruki prepek, bez trunke šećera, što je učitelja ostavilo zadovoljnog. A, Petronije je opet probdeo noć i ustao u četiri i okupao se u koritu, dok mu je žena spavala, a zatim je obukao najbolje što je imao i otišao na pijacu... Samo, što je tog jutra promašio pijacu i otišao ravno u Onkološki institut.

Stigavši pred zgradu najednom je usporio i oklevajući prišao ulazu. Sada je znao i Ksenijino prezime i, mislio je, neće biti problema da je pronađe. Ali ga je mučilo pitanje – kako da joj objasni posetu? Pa, ona njega nije ni poznavala! Šta da joj kaže? Da li da kupi cveće (ispred bolnice su nekolike žene prodavale nevelike bukete)? Da li da joj kupi neki sok i slatkiše? Da li da samo uđe u njenu bolesničju sobu, stane i ćuti? Bio je zbunjen, između ostalog i sopstvenom hrabrošću i drskošću da krene da traži ženu kojoj do pre nekoliko dana nije znao ni ime, a, eto, sada stoji ispred bolnice u kojoj ona leži, možda na smrt bolesna...

Šetkao je ispred bolnice čineći se nevešt nekih sat ili nešto duže. Onda je ušao i zadržao se kod portirnice dovoljno dugo da upadne u oči jednom krivom, mršavom radniku obezbeđenja, koji je izašao iz svoje kabine i takođe dugo šetkao gore-dole po hodniku, dok se nije odlučio da priđe Petroniju. Da mu taj čovek nije prišao verovatno bi se Petronije predomislio i napustio bolnicu, a možda i ne bi...

- Je li ti... – obratio mu se portir. – Tražiš li ti nekoga ovde? - Kseniju – dahnuo je Petronije, najednom oslobođen svoje muke. I izrecitovao

je njeno prezime i rekao je tom apsolutno nepoznatom portiru zašto bi trebalo da je Ksenija baš u toj bolnici.

Portir je izgleda shvatio da je Petronije potrešen više nego što je to u stanju da izrekne i samo je klimnuo glavom, ušao u svoju kabinu, odakle je telefonirao na više brojeva, a kada se konačno ponovo pojavio mogao je obraduje Petronija:

- Tvoja cura je na drugom spratu, soba 24 – objavio je portir svečano, ali nije propustio da ostane u večitoj ulozi vrednog i nepokolebljivog službenika bolnice: - Samo, sada nisu vreme za posete...

- Nisu... – ponovio je Petronije poput odjeka, koji je tako bolno zazvučao u ušima portira da je odmah dodao:

- Mogao bi da sačekaš da prođe barem ručak, a ja ću ti dati beli mantil...

Tako je Petronije, u stvari, presedeo pored portira dok ručak nije prošao, a sedeo je ćutke, prihvatajuči čak i rakiju, koju je portir krio u nekakvom drvenom ormariću u uglu, slušajući jadikovke o maloj plati i teškoćama kod kuće. Odahnuo


August 16, 2008

je kada mu je portir rekao da sada može da pođe, pa je gotovo u trku navukao na sebe beli mantil, koji mu je stajao očajno, i uputio se na drugi sprat...

Iako su pored njega prolazile neke medicinske sestre, sumnjičavo gledajući u njegovo lice, ispošćeno radovima na njivama i po baštama i zborano suncem, on se pravio da ne primećuje nikoga i niko ga ništa nije pitao. Lako je pronašao sobu broj 24 i dugo stajao ispred nje, dosetivši se da su mu ruke prazne, ali čak ni to sada više nije bilo bitno... U jednom trenutku je osetio poriv da pokuca, ali se nekako uzdržao i naglo je otvorio vrata, ušavši u sobu kao da tu ima nekog posla...

Stao je, sleđen, na sred sobe. Unutra je bilo šest kreveta i on je panično očima tražio ono veselo lice iz cvećare, ali jednostavno nije uspevao da ga nađe. Pomislio je da je pogrešio sobu ili da Ksenija uopšte i nije u toj bolnici, ali se setio da mu je portir sve to potvrdio...

- Vidi, vidi... Salata i beli luk od preko puta – začuo je glas iz prvog kreveta i istog časa shvatio da je pronašao šta je tražio.

Zblanuto je zurio u ženino lice, jer ništa drugo i nije mogao da vidi, jer je bila pokrivena, i na tom licu nije bilo ni jednog prepoznatljivog dela. Ksenija beše smršala do neprepoznavanja i Petronije je jedva prepoznao njene oči, još uvek donekle vedre, vedrije od reči za koje je znao da će izgovoriti, jer ga je prepoznala. «Ona me poznaje!?» zaprepašteno je mislio ukočeni Petronije...

- Šta je? Ne prepoznaješ me... – pokušala je da iscedi sa svog oronulog lica nešto nalik na osmeh. – Ja sam to, komšija, ja sam to... Malo sam se stesala, doduše, ali ipak sam to ja.

Još uvek apsolutno nesposoban da progovori Petronije načini korak prema njenom krevetu. Umesto one punačke žene, zamamnim bokova, lepih ruku i primamljivih, visokih grudi, sada je u krevetu ležalo nešto što je Petronija podsetilo na nacistički koncentracioni logor. Kosti lica joj behu ispale i nos joj se činio groteskno ogroman prema uskom licu oko koga je bilo mnogo nekakve sive i zamršene kose. Petronije je sitnim koracima prilazio krevetu, a u srcu je osećao upečatljivu bol.

- Koji tebe đavo donosi ovamo? – glas joj je bio vrlo sličan onom glasu koji je toliko rado slušao na pijaci, ali je bio mnogo slabiji. – Da nemaš nekoga ovde, ne daj Bože?

- Imam – šapnuo je Petronije, nesvestan da izgleda zabezeknuto. - Eh, prijatelju, šta da se radi... Bog bira najbolje za sebe – reče ona. - Imam tebe! – izgovori snažnije Petronije, osetivši kako mu se nešto ljuto

penje uz grlo i juri ravno u oči. Imao je osećaj da će upravo zaplakati i prosto se čudio što ne počinje.

- Mene?! – ona je ponovo pokušala da se nasmeje. – To je za priču... Ko god uđe ovamo kaže da ovde ima mene. Izgleda da sam prilično popularna... Bila...

On konačno priđe krevetu i raširi ruke kao da želi da joj pokaže kako su prazne, kako se nije setio da joj bilo šta donese, ali, eto, nosi sebe... Teško da su kroz


August 16, 2008

njegove mutne misli mogle da prodru njene opaske izgovorene u prošlom vremenu. I, šta je to sve moglo da znači...

- Šta ćeš ovde? Šta ćeš ti ovde? – upita je cedeći svaki glas preko stisnutih zuba.

- Provodim se, brajko – odvrati Ksenija, sa jedva primetnim cinizmom. – Doveli su me ovde da skončam. Eto šta ću!

- Šta? Kako? – ote se Petroniju. - Ubija me rak, komšija – ni ona njemu nije znala ime, mada joj je njegovo lice

bilo vrlo poznato. – Kažu da je neizlečivo. U stvari, ovde me nešto ispituju i probaju na meni nekakve nove lekove... Vidi!

Izvukla je, sa mukom, jednu ruku ispod pokrivača i pokazala mu vene, sa debelim plavkastim masnicama i crvenim, teškim tačkama...

- Bodu me svakog jutra i posle večere, da ti o dijeti i ne govorim – rekla je i Petroniju tek u tom trenutku beše sasvim jasno da u njenom glasu nema ni trunke tuge, žaljenja, gorčine ili bilo čega što bi čovek mogao očekivati od osobe koja je, eto, na samrti.

- Zašto... – zaustio je i prekinuo, jer su mu suze krenule. Nije ih brisao. Samo je stajao pored njenog kreveta i plakao, kao što nikada nije. Čak i kada je bio malo dete po selu su govorili da Petronije nikada ne plače. Možda je bilo glupo što se tog časa setio da je jednom kad mu je bilo devet, stiskao žilet i isekao dlan, i suzu nije pustio, čak nije dopustio ni da mu taj dlan pogledaju. A, sada je plakao...

- Uzalud plačeš, komšija. I ja sam prvo plakala, kad sam doznala, a posle mi je postalo svejedno... Svi ćemo mi jednog dana gore... Ili dole – govorila je Ksenija. – U svakom slučaju, sada sam mirna. Ono za čim mogu da žalim, svhatila sam, sada mi je nedohvatno. Ono što sam propustila, opet je negde ostalo, nepromenjljivo. A, za moje grehe, evo, plaćam...

- Boli li te? – upita Petronije kroz suze. - E, tu su se pokazali vrhunski – reče umalo veselo Ksenija. – Pune me

nekakvim lekovima i apsolutno me ništa ne boli. Jedino što ne mogu na noge. Ne mogu ni da sedim u krevetu... To je malo nezgodno...

- Nisi zaslužila ovo – šapnuo je Petronije. – Nisi ovo ničim... - A, ko je? – uzvrati Ksenija pitanjem.

Činilo se da je razgovor zamara, jer je počinjala da dahće svaku izgovorenu reč i Petronije se prenu. Izbrisa suze nadlanicom, a onda se seti da ima i maramicu, pa je nezgrapno izvuče iz džepa i stade temeljno da se briše. Ćutke. Ksenija je gledala tog čoveka i Petronije je, najednom, znao da ona zna zašto je on došao da je vidi...

- Hajde sada... – šapnula je ona. – Idi! Čekaju te kući... - Da... – jedva izgovori Petronije i stupi dva ili tri koraka unazad, pa zastade. - Čekaj! – progovori Ksenija. – Kako tebi beše ime, komšija?

Petronije zadrhta. Tog časa mu je postalo jasno da više neće moći da sluša njen glas iz cvećare, ni njen večiti smeh, niti da je vidi kako se saginje da nešto


August 16, 2008

dohvati, niti da vidi njene gole ruke, ni stopala... Neće moći više da je voli... Jer – nje neće biti na ovom svetu. Uskoro.

- Petronije – odgovorio je. - Zbogom, Petronije! – šapnu Ksenija. - Zbogom, Ksenija! – reče Petronije, pa se okrenu sa neslućenom žestinom i

istrča kroz vrata ne osvrćući se..

Nije ni primetio kako je dospeo do pijace i dugo je stajao ispred svoje, sklopljene, tezge, u savršenoj tišini zureći u šatorsko platno kojim je prekrio svoju robu. Iznad njega se skupljala predvečernja tama, a činilo se kao da se nekakvi oblaci navlače, obećavajući kišu... Uzdahnuo je i krenuo. Kući. Kuda bi drugo?

145 PISMA IZ PROŠLOSTI

August 16, 2008

PISMA IZ PROŠLOSTI Rahman, Rom, koga su svi koji su ga poznavali zvali Rajo, obično bi obilazio kontejnere u kraju, tražeći ostatke hrane, kojima je hranio svinje, ili konzerve, boce, metal, koji se mogao prodati kao sekundarna sirovina. I tog, kišnog ponedeljka je vukao za sobom improvizovana kolica, uz koja je kasao musav i vašljiv, kudrav pas bez imena, i zavirivao u kontejnere... Nije pronašao mnogo šta, ali mu je pažnju privukao smotuljak uvezan u prljavu crvenu traku, veličine cigle. Đavo mu nije dao mira, pa je dohvatio smotuljak i ubacio u kolica. Tek mnogo kasnije, kada je kiša prestala i kada je ispred svog limenog kućerka u dalekom pregrađu, sortirao «ulov» od tog dana, pronašao je smotuljak sa crvenom trakom i otvorio ga. U plastičnoj kesi, krtoj kao suvi papir, pronašao je pisma. Stara pisma. Neka su bila bez koverte, neka sa kovertom, a neke koverte nisu imale markicu, koju je, ko zna kada, neki dečak skinuo za svoju zbirku. Rahman nije znao da čita i to mu je smetalo. To mu je smetalo naročito sada, dok je držao ta pisma u rukama. Osećao je silnu želju da ih pročita...

Znao je brojke i posle malog natezanja ustanovio da su pisma pisana pre pedesetak godina, krajem Drugog svetskog rata i to je još više probudilo Rahmanovu radoznalost. Već sledećeg dana je uspeo da sretne suseda, siromašnog studenta, koji je stanovao u obližnjoj zgradi i uvek bio prijateljski raspoložen prema svim Romima u susedstvu.

- Hej, student! Je l oćeš nešto da mi pomogneš?

Trebalo mu je dvadesetak minuta da objasni u čemu bi se ta pomoć mogla ogledati, pa je na kraju student pristao da mu pročita pisma i Rahman je otišao gotovo srećan... Tek predveče, u ilegalnoj kafani, «kod Milevoja», za stolom u uglu, student i Rahman su čitali pisma, redom, po datumima... 1. «Predragi moj Rade, evo ti pišem, a srce mi se steže. Šta li će biti sa tobom?

Hoćeš li mi se živ vratiti. Po varoši pričaju da je na tom frontu gadno i da ljudi ginu u stotinama i da su nemački topovi već trojicu iz varoši sasekli. Majke ih nisu mogle prepoznati. Što se tiče oca, on je još negde, valjda na slobodi ili ne znam... Ne znam, u stvari, ni zašto je otišao sa tim vojvodom. Naročito mi nije jasno što je to učinio sad, kad su Rusi tu, i Partizani... Majka mi kaže da si morao da odeš, ali ja sam videla sa kolikim si se oduševljenjem odazvao, posle govora onog njihovog komesara... Čuvaj se, Rade, ne istrčavaj se, Voli te tvoja večno Andrijana!»


August 16, 2008

2. «Anđo, dušo, ne boj se. Još sam daleko od fronta i sada sam na nekom poligonu. Uče nas da pucamo i puzimo i, uopšte, smešno je. Dobio sam uniformu, a kad je poručnik doznao da sam završio gimnaziju predložio je da dobijem čin. Ne znam hoću li biti kaplar ili narednik ili već kakve činove oni imaju. Uveče pišem i crtam zidne novine i bio neki sa visokim činom i pohvalio me. Osim ono malo pucanja po gradu, kad su ga oslobodili, evo godinu dana nisam rat ni osetio. Ovde nas i hrane dobro, nekom američkom hranom iz konzervi. Čuo sam da na frontu nema konzervi, ali ima blata, jer i ovde ponekad pada kiša, a kažu tamo i više. Poseti moje kad stigneš i piši... Tvoj Rade!»

3. «Mili moj, još osećam tvoj dlan na mom, još stojimo u onoj gomili i još onaj njihov komesar govori o slobodi i svemu. Kod tvojih sam bila i uglavnom su samo ćutali. Brat ti je izabran za porotnika narodnog suda i sad, kad se sprema suđenje svima koji su sarađivali sa Nemcima, malo im je bilo nezgodno zbog mog oca. Mog oca su uhvatili na Drini i dovezli kamionom u grad. Meni ne daju da ga vidim. Ni sestri. Samo je majka bila da mu odnese preobuku i vratila se u suzama. Samo plače i ćuti. Ništa nam ne govori. U grad je, inače, stigao i moj stric, koji je sada partizanski major. I on ćuti i ne stanuje kod nas, već su mu dali sobu u bivšoj nemačkoj komandi. Čuvaj se... Tvoja Andrijana do kraja života!»

4. «Anđo moja, ovo ti pišem pre nego što krenem, sa ostalima. Nisu nam rekli kuda ćemo. Dodeljen sam kulturnoj četi. Sad sam desetar i rekli su mi da ću brzo biti podoficir, pa ako hoću da ostanem u vojsci... Koliko sam shvatio, tvog oca su uhapsili i sprema mu se suđenje. Nije mi jasno, odista, šta je on radio sa četnicima. U redu – pop je pop, ali zar i partizanskom narodu ne trebaju popovi? Noćas sam sanjao kako se ljubimo i kad sam se probudio samo mi je bilo žao što se nismo ljubili kad smo bili zajedno... Idem sad. Pazi na sebe... Tvoj Rade!»

5. «Dragi moj, nekako mi se čini da ova sloboda i nije sloboda za sve. Mog oca su noćas streljali, odmah posle suđenja. Srela sam ti brata i pitala ga, a on samo širi ruke i kaže da nije mogao ništa da učini i pita kog đavola je moj otac radio sa četnicima, sad, kad su došli i Rusi i Partizani... Majka nije kući, već hoda od komande do komande i raspituje se gde je otac. Hoće da ga sahrani... Ne znam gde si i ne znam kako ti je. Meni je loše. Već treći dan imam visoku temperaturu i slabo jedem. Ležim u postelji... Voli te tvoja Andrijana!»

6. «Anđo moja, šta da ti kažem... Žao mi je tvog oca. Nije zaslužio i mislim da cela varoš zna da nije zaslužio, ali rat je rat i šta se tu može. Ti pazi na sebe, da me dočekaš, jer kad se vratim, kad se sve smiri, obećavam ti da ćemo se venčati. I u crkvi, ako hoćeš, meni je svejedno. Ne mogu ja tek tako da zaboravim tebe, ni tvoje oči, ni tvoju ruku. Samo da znaš da sam sada u Beogradu i, po svoj prilici, neće me ni slati na front. Ovde crtam neke crteže za vojničke novine i hvale me i čude se kako dobro crtam... Je li ti dolazio lekar? Ovde pričaju da u rovovima, u Sremu, ima tifusa... Izleči se što pre. Tvoj Rade!»


August 16, 2008

7. «Rade moj voljeni, pristajem. Venčaćemo se kad dođeš, kao desetar ili kao general, i nije mi važno hoćeš li u crkvi ili u gradskom odboru. Brat ti je sada u tom odboru i on bi mogao da nas venča, ako hoće. Bio nam je stric i govorio mnogo protiv oca i rekao da je požnjeo što je posejao. Posle je otišao. Meni je sedeo na krevetu i rekao da moram da gledam da dovršim gimnaziju i da odem u Beograd da studiram. Valjda ću. Kad ozdravim. Lekar mi je bio i dugo mi je slušao pluća. Dao mi je da gutam neke pilule i rekao majci da mi kuva vino, a gde sada da nađeš vino. Rusi sve popili po kućama... Mislim na tebe i jedva čekam da te vidim. Volim te, Rade moj!»

8. «Anđo moja, evo ti sada opet pišem iz logora. Gde je ne smem da ti kažem. Iz Beograda su me oterali, jer sam nacrtao suviše velike brkove Staljinu i posle su me još ispitivali nešto i svašta pričali. Umalo zatvor da zaglavim. Skinuli su mi čin i rekli da ću valjda biti bolji na frontu. Nije mi taj čin ni važan, kad imam tebe. Ti si moj čin, maršalski. Samo ozdravi, a čim se vratim, venčaćemo se, i posle ćeš ti dovršiti gimnaziju, pa ćemo zajedno u Beograd. Upoznao sam tamo neke dobre ljude. I jednog predratnog slikara, kome su sudili čim je Beograd oslobođen, ali je oslobođen, jer je tajno slao partizanima nekakve zavoje i lekove. On je slabog zdravlja, pa sam mu ja nešto pomagao tamo. I on mi je rekao da pazim na sebe i da se ne istrčavam. Hajde, sad, pozdravi sve. Tvoj Rade!»

9. «Mili moj Rade, gde li si? Evo mesec dana ne znam šta je sa tobom. Meni je malo bolje i već sam počela da izlazim iz kuće. Sedim na tremu i mislim na tebe. Ovde stižu vesti sa tog tvog fronta i ja imam osećaj da su te vesti sve lošije. Dovezli su i neke mrtve momke. Dragoja i Baticu Lukinog, između ostalih... Držali su im govore iznad groba. Lekar je rekao da bih morala da se čuvam vlažnog vremena i da posle odem u Beograd, da se sasvim izlečim, ali ne govori kakva je boljka. Majka je plakala posle razgovora sa lekarom, ali posle toga samo ćuti i juri naokolo da mi nabavi mleka. Vidim joj po očima da ne valja i da je zabrinuta. Ali, ja ću se izlečiti i dočekaću te. Znam. Piši, piši... Tvoja do kraja života, Andrijana!»

10. «Anđo moja, ne zameri što rukopis nije moj. Ranjen sam i ležim u partizanskoj bolnici, pa piše jedna devojka, koja je prošla sve bitke u ovom ratu kao bolničarka. Preboleću nekako. Znam. Moramo se venčati kad se vratim. Lekar mi je rekao da ću biti u bolnici još nekoliko nedelja, a posle kuda hoću. U vojsku, međutim, više ne mogu. Ranili su me u desnu šaku i tri prsta mi je otkinulo, pa niti da pucam niti da slikam više ne mogu. I to je rat i to je cena koja se valjda morala platiti. Doznaj nešto o bolesti koja tebe muči. Moraš znati da bi se mogla izlečiti. Voli te, tvoj Rade!»

11. «Crni moj voljeni, kako si ranjen, mili... Gde tebe da pogodi od milion drugih na svim frontovima ovog sveta?! Nesrećna sam zbog tebe, ali se nadam da ćeš preboleti i doći mi što pre možeš, pa ćemo se venčati. Ako nemaš prste imaš srce. Veliko srce u koje ja mogu čitava da stanem. I meni je bilo loše nekoliko dana. Lekar je rekao da bi bilo dobro da odem negde na planinu, na proleće. Ako bude slobodnih planina. I, sada znam – imam tuberkulozu. Majka je plakala kad mi je rekla, ali je rekla i da je to nekakav blaži oblik i da


August 16, 2008

mogu da ozdravim, ako se čuvam. Tvoji su dobro. Videla sam ti brata kad je dolazio nešto kod nas, da popiše ko živi u kući. Stric nam više ne svraća. Majka još nije pronašla očevo telo... Šta ja to tebi pišem? Kad samo hoću da ti kažem koliko te volim... Volim! Volim! Andrijana!»

12. «Draga moja! Sutra će me pustiti iz bolnice i za nekoliko dana ću biti sa tobom. Izlečićeš se ti. Ja ću ti pomoći. I ti ćeš meni pomoći da zaboravim front i tu granatu koja mi je upropastila ruku. Ovde drugi ranjenici govore kako sam imao sreću da bude samo ruka. Govore kako je moglo da me čvrkne u glavu i da poginem. Sećaš li se našeg nastavnika iz osnovne, onog što su ga zvali Kilavi? Njega je čvrknulo. Mali komad šrapnela. Koliko kliker, možda i manje. Sahranili su ga odmah iza rova. Hoću da ti kažem još da moja ljubav prema tebi ne slabi, već jača biva svakog dana. Vidimo se uskoro. Voli te tvoj Rade!»

13. «Uvaženi druže Rade, ovim bismo da vam saopštimo da je naša Andrijana naglo, posle duge bolesti, preminula. Mnogo nam je govorila o vama i sve najlepše. I nama je bilo žao kad smo čuli da ste ranjeni. I nama je bilo drago kad nam je Andrijana saopštila da imate nameru da se venčate kad se vi vratite iz rata. Ali, Bog je drugačije odlučio. Andrijana je preminula u bunilu i pominjala je i vas nekoliko puta, za vreme velikog snega koji je padao dugo i posle koga je sve smrzlo u varoši. Sa mukom smo je sahranili. Oprostite što vam šaljemo žalosne vesti. Andrijanina majka!»

14. «To ne može biti istina...»

Rahman je plakao, kao dete, brišući nos nadlanicom i rukavom, dok je student dovršavao čitanje, začuđen tim poslednjim pismom i tim rečima «To ne može biti istina...».

- Da mi ga je pronaći. I sresti... – grcao je Rahman. – On ranjen, ona bolesna, a volu se... I, onda ih uze Bog...

- Nju – ispravi ga student. – Samo je ona umrla. On nije. - Ama, jeste! – šapnu ogorčeno Rajo. – Ko bi mogo da preživi?! Hej...

Vrlo pažljivo je svojim rukama, pocrnelim od smeća i starih novina, Rahman ponovo povezao pisma crvenom trakom i smestio u jedan od njegovih tajnih džepova. A, studentu je platio piće i zahvalio mu se, sve klanjajući se i stežući mu ruku da je mladiću na kraju bilo malo neprijatno. Posle je Rahman otišao kući. Nikom nije govorio o pismima koja je čuvao u džepu. Samo je ponekad pipao rukama, proveravajući da li su još uvek tu. Teško mu je bilo da zamisli da se ljudi mogu tako i toliko voleti kao što su se voleli Andrijana i Rade – tako je ne samo mislio, već je bio uveren da je to bilo tako i, ako je već jednom bilo, onda je sigurno da tako mora biti na celom svetu i da uvek, u svakom trenutku, bilo gde na kugli zemaljskoj, neko nekoga voli kao što su se voleli to dvoje iz tih pisama... I, samo ga je mučilo – kako je neko uopšte mogao ta pisma da baci u kontejner?!

Šta je mogao siroti, nepismeni Rahman? Išao je od zgrade do zgrade i beslovesno zurio u natpise na poštanskim sandučićima ne bi li bilo gde video da piše Rade, mada mu je srce govorilo da je ranjeni Rade umro od jada za svojom Andrijanom.


August 16, 2008

No, nešto mu jednostavno nije dopuštalo da prestane da misli na pisma i sudbine to dvoje ljudi. U njegovoj svesti su se izmešala vremena i uopšte nije bio siguran kada su bila pisana ta pisma i koliko je vremena prošlo od tada. Nekako mu se, u dubini duše činilo da vreme uopšte ne igra nikakvu ulogu u svemu tome i da je sasvim svejedno kada su živeli Andrijana i Rade i kada živi on, Rahman, Rajo, sakupljač sitnica po gradskom smeću.

Dva meseca posle Rahmanu je sinula ideja – groblje! Ako je neko uopšte bacio ta pisma, onda to znači da nikome nisu potrebna, najmanje nekome ko je prosto umro. A, kad neko umre, on se nalazi na groblju i Rahman je počeo svakodnevno da obilazi gradska groblja i prilazi ljudima. Ćutke. Ne postavljajući pitanja za koja je slutio da mu niko neće odgovoriti ili neće znati šta da mu kaže. Jedino što je očekivao bilo je da se odnekle pojave imena – Andrijana ili Rade. Uskoro je trošio mnogo više vremena prisustvujući sahranama i daćama i pomenima ili, prosto, ljudima koji su donosili cveće na grob nekog koga su voleli ili poštovali dok je bio živ. Rahman naprosto nije znao kako da u bilo kome prepozna bilo koga ko je mogao da poznaje Radeta ili Andrijanu i počeo je da oseća nešto ružno, nešto što ga je oneraspoložilo – razočaranje.

Posle svega što je pokušao odlučio je da napusti ideju potrage za nekim ljudima koji su pisali nekakva pisma pola veka ranije, iako on nije uopšte imao pojma koliko je to pola veka. Konačno, izvukao je pisma iz džepa i, začudo, ubacio ga u isti onaj kontejner iz kojega ga je izvukao pre nekoliko meseci. Potom je uzdahnuo i povukao svoja kolica ka sledećim kontejnerima...

Tog popodneva je iz zgrade koja se nalazila preko puta baš tog kontejnera izašao mladić sa namerom da baci kesu donekle punu đubreta. Upravo u trenutku kada je hteo da spusti kesu ugledao je – pisma! Bacio je kesu, a onda hitro izvukao pisma i odneo ih u stan...

- Mama! – pozvao je. – Ko je bacio dedina pisma u smeće? Našao sam ih u kontejneru...

- Ama, šta će nam to – odgovorila je. – Kada sam poklonila njegovu odeću Crvenom Krstu onda sam i raščistila njegove fioke.

- Bojim se da si ti oduvek bila ljubomorna na tu pokojnu devojku – osmehnuo se sin. – Pa, ovo su istorijski podaci... I za našu porodicu.

- Moja istorija sa mojim ocem sigurno ne počinje sa tim pismima – rekla je majka.

- Koliko ja znam, deda se nikada ne bi oženio babom da nije bio ranjen i da ta njegova devojka iz njegove varoši nije umrla – objašnjavao je mladić. – Zamisli... Baba mu je pisala neka od tih pisama, a kada je ta devojka umrla baba ga je dobro utešila. I, onda si došla ti na svet...

- Babi ti to pričaj – rekla je majka.

Mladić se samo još jednom osmehnuo i otišao u svoju sobu. Ponovo su se pisma našla na pažljivom čitanju. Kada je pročitao sve mladić je legao na postelju, stavio ruke ispod glave i zamišljao kako li je sve to moglo izgledati – njegov deda crtač za zidne novine, koji se naruga brkovima Josifa Staljina, pa ga degradiraju i pošalju na sremski front, gde mu šrapnel otkine tri prsta, a za sve to vreme


August 16, 2008

njegova voljena Andrijana leži bolesna od tuberkuloze i njih dvoje se dopisuju. Onda se pojavi bolničarka – njegova baba, koja živi u Subotici, koju je izabrala po razvodu od dede. Deda je umro od nekakve nepoznate i, kako se ispostavilo, neizlečive bolesti. Čuvao je ova pisma, ali ih, izgleda, nikada nije čitao. Verovatno ih je poznavao do poslednjeg zareza. Do smrti je živeo sa njima i nikada nije govorio o prošlosti. O ratu...

Kasnije se već spremao da izađe. Pisma je stavio u fioku svog pisaćeg stola. Obukao se i prišao prozoru da vidi kakavo je vreme napolju. Pogled mu je pao na kontejnere, preko puta zgrade i nekakvog Roma koji vuče neka ružna kolica, pored kojih tumara čupav pas. Rom je zavirivao u kontejnere, vadio ponešto i pažljivo spuštao u kolica...

- Kad bi samo on znao za tu veliku ljubav mog dede i te sirote devojke koja je morala da umre?! – izgovorio je gotovo glasno mladić.

151 TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA

August 16, 2008

TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA Na zidu jedne velike garaže dugo je stajalo, ispisano takozvanom masnom bojom, uz pomoć četke za krečenje – «ANA TI SI MOJA...». Baš tako, sa te tri tačke na kraju, koje su valjda trebale da obezbede dugovečnost te naklonosti, a koje su ličile više na klikere nego na tačke. Taj natpis sam, nekada davno, napisao baš ja. Za Anu.

Ana sam upoznao na školskom raspustu između osnovne i srednje škole, u kući njenog oca, na moru. Tada sam bio još nedorastao, i još sam mutirao i izvodio kerefeke i pravio detinjarije, i nikako nisam sebe mogao da vidim, čak ni izbliza, kao muškarca. Ana je bila več skoro devojka, iako godinu mlađa od mene. Kada bismo odlazili na plažu radoznalo sam posmatrao njen patkasti hod i njihanje bedara ispred sebe, jer smo na plažu silazili uskim putem, kroz nekakvo šiblje i ostalo mediteransko rastinje, pa smo morali, onako, u koloni, jedan po jedan. Naravno da nismo bili sami, jer je tu bila sva rodbina koja se može zamisliti, sa mojom majkom kao komandantom te «specijalne» grupe maloletnika.

U stvari, sve do tog leta nisam imao pojma da mi Ana nije rod. No, u naoko praznom razgovoru, u vodi, daleko od obale, gde je moja majka uvek tražila hladovinu i plela džempere za sledeću zimu, Ana mi je rekla:

- Tvoja i moja baba su na istom konopcu sušile rublje. Eto kakvi smo mi rođaci...

Priznajem da je, u prvi mah, nisam shvatao. Potom se ispostavilo da je moja baba, majka moje majke, ostala udovica, ratna – deda je umro negde u Austriji, u zarobljeništvu – a potom se preudala za Aninog dedu, koji je, prirodno, i sam bio udovac. Priča je govorila da se moja baba odlično i bogato udala, na čemu su joj zavidele sve devojke, udovice i raspuštenice u okruženju, a da se Anin deda «usrećio». Babu nikada nisam upoznao, jer je umrla od neke epidemije nekoliko meseci pre nego što sam se rodio, a dedu, odnosno Aninog dedu, pamtim samo po crnim brkovima i sedoj kosi. Njega su pregazili, vreme i jedan zadružni kamion, blizu pijace, u našem gradu. Posle, moja majka je, onako trudna, otišla za mojim ocem, vojničinom velikog kalibra, daleko negde, a nešto kasnije se i Anin otac oženio i brzo dobio Anu, i posle toga još tri njene sestre.

- Dakle, ti i ja nismo rod? – upitao sam, pomalo unezvereno, jedne večeri. - Nikakav – nehajno je odgovorila Ana i zvonko se nasmejala. Sad, šta je sve

mogao da znači taj smeh, ni do danas mi nije jasno.


August 16, 2008

Slučaj, ili život, je hteo da ipak odrastamo u istom gradu. Ana je upisala gimnaziju. Ja – srednju tehničku, po želji oca, koju sam cedio i brljao po njoj koliko god se moglo i vrlo brzo stekao nadimak «Šampion», po broju popravnih ispita.

U međuvremenu, Ana i ja smo se sretali, viđali, držali za ruke kad niko ne gleda, vrlo često, posle školskih časova, odlazili na ono brdašce iznad grada i krili se u šumici, pričajući uglavnom gluposti, prepričavajući događaje iz škole i gnusno ogovarali svoje školske drugove i nastavnike. Sve dok se sve to, valjda po inerciji, koja često zahvata ljude bliske i naklonjene jedno drugom kad se viđaju tako često, pretvorilo u dumbaranje srca na kraju poslednjeg časa – jer, znao sam da, čim zvoni, mogu da istrčim (gimnazija je bila blizu) i da sačekam Anu na onom malom zidu u parku preko puta...

Koliko se sećam, bili smo pred kraj trećeg razreda, kada smo se prvi put poljubili. Ja, bezobrazno ljušteći jezikom gleđ sa njenih zuba. Ona, gotovo smerno, ali sa neizrecivom količinom strasti. Znam da je bio april, naokolo sve zeleno i tek oprano kišom, a Ana i ja se ljubimo... U bioskopu, u zadnjem redu, pokušavajući da zaboravimo ne samo film koji se prikazivao, već i onih dvadesetak preostalih gledalaca, i ceo grad, i naše muke sa fizikama, hemijama, i posebno činjenicu da smo se voleli skriveno, nedostupni svetu naših roditelja ili naših predaka.

Niti je Ana govorila bilo šta o meni svom ocu, majci, sestrama ili bilo kome drugom kome se, obično, devojke ili devojčice poveravaju, niti sam ja ikada govorio o njoj... U stvari, više je o njoj govorila moja majka («Zar ne možeš da budeš barem dovoljan đak? Vidiš kako Ana... Sve petice! A, nije ni malo pametnija od tebe.»). Otac, po službi, ionako gotovo nikada nije bio u kući, o njemu ne vredi govoriti...

Kad smo maturirali, oslobodivši se srednje škole i svih tih adolescentskih stega, ušavši u svet «zrelih» ljudi – prvi put sam video Anine grudi. Prvi put sam ih dotakao i spustio usne na sitne, lake bradavice, mekotne kao cvet maslačka. E, te večeri sam i ispisao ono na zidu garaže, koja se, inače, nalazila preko puta kuće u kojoj je stanovala Anina porodica. Šta mi vrede tri tačke, nacrtane plavom bojom i nalik na klikere, ako to Ana ne može da vidi?

Tih ludih, lenjih i blagodatnih dana, između srednje škole i fakulteta, Ana i ja smo gotovo svakodnevno, išli na ono brdašce iznad grada, srećući tamo nepoznate parove preko dana, i kojekakve «rašomonce» s večeri. Smejući se prvima u znak solidarnosti, drugima kao nesrećnim klovnovima civilizacije. Naše omiljeno mesto bila je jedna livadica, ne veća od teniskog igrališta, na samom vrhu brda. Sa tog mesta se, preko vrhova drveća moglo videti gotovo sve što je činilo naš grad, od železničke stanice na istoku, do velikih stambenih blokova na zapadu, od dve ili tri fabrike na jugu, do pitomih privatnih kuća, smeštenih između drvoreda i pravilnih i ravnih ulica na severu.

Livada bi, s proleća, bila prekrivena detelinom. I, u toj detelini smo se valjali, milovali, ljubili i tražili četvorolisnu detelinu... Tu mi je Ana objasnila razliku


August 16, 2008

između muške i ženske anatomije i čemu sve mogu poslužiti pojedini organi. Spremala se da upiše medicinu.

Ostavivši nevelike krvave tragove na toj detelini, jednog prepodneva, oboje smo izgubili oznake detinjstva u sebi, vrativši se potom u grad, držeći se za ruke, a sve je u meni brecalo i napinjalo se i slatko bolelo pomalo. Znam da se Ana pitala da li se sve to može videti sa strane i hoće li iko prepoznati u nama dvoma ljubavnike. Tog dana.

Nekoliko dana posle Ana je u detelini pronašla PETOLISNU detelinu. Već krajem nedelje je morala da putuje, na prijemni, na medicinski fakultet... Sećam se šta je rekla kada je, naoko trijumfalno, podigla ruku u kojoj je držala detelinu sa pet listova. Rekla je:

- Ne znam... Možda ćemo se svemu ovome jednog dana samo smejati. Pa, mi smo još uvek deca...

E, tu sam pretrnuo i ostao bez reči. Mislim, sa svojih osamnaest i po godina života ja sam nekako zamišljao ili umišljao da će sve to sa Anom potrajati jedno dva ili tri veka, ili u najmanju ruku do kraja barem mog života. A, sad, odjednom, čujem u prizvuku njenog glasa nešto kao: «Jednog dana više nećemo biti zajedno i ako se sretnemo, smejaćemo se...» U stvari, Ana to nije rekla, ali ja sam tako nešto čuo... I – prećutao.

Tog leta smo zamišljali kanale Venecije i vrhove Klimandžara i stepenice Ajfelove kule i Makću Pikću i pustinje Gobi i auto-stradu Del Sole, putujući po celom globusu prstima po vazduhu, jer ja nikako nisam uspevao da se oslobodim muka sa popravnim ispitima, a Ana je uporno i bezrazložno odbijala sva putovanja kojima su njeni roditelji želeli da je časte zbog odličnog uspeha u gimnaziji i uspešno položenog prijemnog ispita na medicinskom fakultetu. U stvari, čini mi se da je ona samo želela da ostane sa mnom to leto... To, poslednje leto...

Jednom smo našli vrapčića, žutokljunca, koji je ili ispao iz gnezda ili pokušao sam da poleti pa se izgubio usput. Ja sam ga smestio u nekakav kavez, koji je u podrumu skupljao prašinu posle nagle smrti mog nekadašnjeg kanarinca, koga sam dobio od strica za peti rođendan, i koji je umro od debljine jedne jeseni, pre mnogo godina. Ana se brinula o vrapčiću. Zvala ga je Žuti i donosila mu posebno pripremljene valjuškice od hleba, nalik na crviće, u koje je mešala smrvljeno zrnevlje i ko zna šta još. Jedva je čekala da Žuti odraste i onda ga je naučila da leti, držeći ga na prstu leve ruke, a desnom mašući kao velikim krilom... Imam i danas jednu fotografiju, koju čuvam između stranica «Kapitala», u koji nikada niko, osim mene nije ni zavirio.

Onda se završio promenljiv septembar i Ana je morala na fakultet. U međuvremenu sam i ja položio svoje poprave ispite i upisao Višu tehničku, tu, u gradu... Nisam je pratio na voz. Samo sam joj, noć pre toga, poklonio orden – napravljen svojeručno. Rekao sam joj:

- Nosi ga iznutra. Da niko ne zna da si narodni heroj...


August 16, 2008

Da niko ne sazna ko joj je i kada dao taj orden od staniola i kartona i crvenog štrasa naokolo, sa divnim, purpurnim srcem u sredini. Na poleđini je pisalo samo «MOJA» i ništa više. Ostao sam tu noć budan sve dok nisam čuo NJEN voz kako ulazi u stanicu, jedva trista metara dalje od prozora moje sobe, i kako šišti u stanici (činilo mi se da sam čuo i kratku pištaljku otpravnika), i kako, potom, klopara i struže u krivini koja je vodila dalje od grada... Zatim užasna, bolna tišina, koja mi je dopirala do kostiju.

Mislim da sam te noći, konačno, nepovratno, jednom zauvek, odrastao. Prosto sam znao da više nema deteline sa pet listova, vrapčića ispalih iz gnezda, valjanja po detelini i snova o putovanjima. Više nije bilo Ane. Ana je otišla, prividno na fakultet, a u stvari – otišla je iz mog života, ostavljajući predivne i prebolne uspomene, koje će me proganjati sledećih decenija, i u snu i na javi...

Prvih dana i noći posle Aninog odlaska samo sam spavao. Budio sam se samo da nešto pojedem, a onda ponovo u postelju, praznu, hladnu i smrvljenu mojim telom, kao što sam i sam bio smrvljen. U međuvremenu su počela predavanja na mojoj Višoj školi i već posle dva meseca sam shvatio da to nije škola za mene. Rekao sam to majci, koja se zaprepastila i nekoliko dana nije uopšte razgovarala sa mnom, a kad bismo se sreli streljala me je ubitačnim pogledima. Ona je rekla ocu, koji me je povukao za rukav u sobu i oko sto minuta držao predavanje, koje sam zaboravio istog časa kada je on izašao, izgovorivši ključno pitanje:

- Šta li će s tobom biti u životu?

Sa mnom u životu nije bilo ništa naročito bitno ni toliko važno da mi rođeni otac drži predavanje od sto minuta. Te Nove godine je iz Beča došao u posetu ujak, mamin rođeni brat, petljavina i profesionalni iluzionista. Kako je on ubedio oca i majku da me pusti da idem sa njim u Beč («kad mi škola već ne ide»), to ne znam, niti me mnogo zanimalo. Elem, on me je našao u frižideru te noći, poluuspavanog i rekao mi da ne bi bilo loše da razmislim... Razmišljao sam otprilike pet minuta, i to pošto sam se sledećeg jutra probudio. Za stolom su sedeli svi, a ja sam promrljavio nekakvu kajganu, čini mi se, a onda upitao:

- Je li mnogo hladno u tom Beču, svega ti? Ne znam šta da ponesem od robe...

Time je odlučeno i pet dana kasnije sam sedeo pored ujaka u automobilu na auto-putu, pa kroz pola Mađarske, ravno u Beč. Bez obzira što sam u školi imao jedva dvojku iz nemačkog jezika. Nekako mi je bio važno samo da budem daleko, što je dalje moguće od zida one garaže, preko puta Anine kuće... Sa tim glupim natpisom koji se završavao sa tri klikera, umesto tačaka.

Posle se svašta događalo sa mnom. U prvo vreme sam izigravao dobronamernog posetioca koga je ujak, uz pomoć nadmoćnog uma, pretvarao u patku ili psa. Posle sam učio kako da varam na kartama (u dobrotvorne svrhe i samo za publiku). Sve dok mi sve to nije dosadilo i sve dok nisam, na deset metara od ujakovog stana pronašao nekakvu dizajnersku školu sa predivnim izlogom. Taj izlog me je privukao više od svega i ubrzo sam postao vanredni student dizajna. Srećom, škola je trajala samo dve školske godine.


August 16, 2008

Za neke praznike smo išli u posetu mojima i ujak me je hvalio i lagao koliko god je mogao, a kada sam doneo diplomu duzajnerske «Više škole», majka je oduševljeno vrisnula od sreće, a otac je smračen pitao zašto on ne razume ništa šta tu piše. Taj njegov mračan stav dolazio je pre od penzije nego od njegove prirode, mislim, jer se u međuvremenu penzionisao. U svakom slučaju su računali da je od mene ipak postalo nešto u životu i – «nedostaješ nam» i «zašto se ne vratiš?» i sve tako nešto...

Tim prilikama se nisam raspitivao da li je i Ana u gradu, ali sam redovno obilazio onaj zid i ono brdašce, koje je ponekad bio pod detelinom i uzalud sam tražio detelinu sa pet listova. Zid je vremenom propadao i, u vreme kada sam već bio rešio da pokušam da zaboravim Anu, i da se oženim jednom Francuskinjom, koja je u Beču studirala nemački jezik i nije bila ni nalik na Anu, od celog natpisa ostala su samo ona tri klikera umesto tačaka...

Prirodno, do mene se kroz prebrzo vreme dospevale neke vesti o Ani. Završila je fakultet. Bila u Engleskoj na specijalizaciji. Zaposlila se u jednoj bolnici u Novom Sadu, sada pečen i iskusan ginekolog. Dobila je stan od bolnice u koji se sa njom uselio nekakav njen kolega, grdan, da ne kažem ogroman Crnogorac (pitao sam se da li nosi brkove i da li često priča o svojim precima koji su se «našjekli turskijeh glava» u nekakvim ratovima).

U Beču, kasnije u Lilu, gde me je Beatris odvukla, više nego da mi se sviđao posao, koji sam, začudo, radio punom snagom, inteligentno, uporno i uspešno, praveći sjajne bilborde (uglavnom za potrebe izbora, od lokalnih do predsedničkih), zbog čega sam uskoro postao i nešto nalik na uglednog i bogatog umetnika, moja Francuskinja i ja smo vrlo brzo dobili tri klinca – sve jedan drugom do uveta. Iz nekakvog inata oboje nismo hteli da dobiju ni francuska ni srpska imena, pa smo ih nazvali Herman, Bratuška i, najmlađeg, Anin (u meni Ana nikada nije nestala). Prebrzo, užasnom brzinom, u stvari, oćelavio sam, pustio stomačić (onaj pivski, radnički), okačio naočari na nos i shvatio da sam prevalio četrdesetu... Odavno.

Dogodilo se da je došlo vreme da posetim roditelje, sa sve tri mala đavola u automobilu, pa smo Herman, Bratuška i Anin putovali preko Evrope, a usput sam im (bili su već dovoljno, valjda odrasli, da razumeju) ispričao gotovo sve o Ani i meni. Prvo su bili prepuni pitanja i potpitanja, posle su se ućutali i zamišljeno slušali, i tek na kraju je Anin rekao:

- Sad znam zašto se zovem... - A, šta je posle bilo sa Anom? – nadovezao se Bratuška. - Hajde, umuknite! – rekao je Herman.

Otac je već bio ozbiljno bolestan. Retko je napuštao postelju, a i onda je samo sedeo u stolici za ljuljanje pored prozora i kroz dvoje naočari čitao novine. Majka beše još dobro. Motala se po ceo dan po kuhinji i, jednom, kad smo se zatekli u kuhinji, sami, gotovo mi je šapnula:

- Ana je u gradu.


August 16, 2008

- Dobro – odgovorio sam pitomije nego što sam se nadao da mogu, ali me je nešto davno zaboravljeno probolo kroz rebra.

Vodio sam klince do onog zida, u stvari do onoga što je od njega ostalo, jer – kako i kada je kome trebalo dolazio je i odvaljivao cigle i smanjivao ga sve do samo onog dela gde su se još uvek zadržala ona tri klikera, umesto tačaka. Vodio sam klince i u onaj novi deo grada, koji je u međuvremenu nikao na onom brdašcetu iznad nekadašnjeg grada. Više nije bilo deteline – samo zgrade, sve ružnija od ružnije, i mnogo novih, započetih ili nezavršenih, a malo stanovnika. No, ulice su bile tu, dugačke, skoro čiste, sa ponekim automobilom i saobraćajnim znakovima...

- Ovde smo se nekada voleli Ana i ja – nisam rekao, već saopštio, glasom poput frižidera.

- Jesi li ovde izgubio nevinost? – upitao je Bratuška. - Hmmm! Da. Jesam... – odgovorio sam zamišljeno, osvrćući se oko sebe i

uzalud pokušavajući da pronađem mesto na kome se TO dogodilo.

Tri ili četiri dana kasnije, dan pre našeg povratka u Francusku, poveo sam svoja tri musketara u lokalni muzej, koji je nekako u međuvremenu bio otvoren za javnost, i u kome su se čuvala valjda sva oružja od Prvog srpskog ustanka do Drugog svetskog rata, što je klincima bilo zanimljivo. U stvari, malo su se razočarali, jer je muzej bio prepun slika i rukopisa i planova za izgradnju grada (jedan plan, mislim iz 1958. NIJE predviđao nikakvu izgradnju na NAŠEM brdašcetu), a oružja je bilo malo i obavezno je pripadalo nekakvom lokalnom junaku. Ipak, obišli smo šta smo imali i izašli na predivan, vedar i sunčan dan, u malo dvorište koje je opkoljavalo neveliku zgradu muzeja...

Čim sam izašao ugledao sam je – imala je možda šesnaest godina i užasno bolno je ličila na Anu, iz vremena kada je ona imala česnaest godina. Samo se po odeći razlikovala. Čučala je usred male površine prekrivene detelinom, na levoj strani tog dvorišta. Srce mi je, naravno, na trenutak, apsolutno stalo i ukipio sam se buljeći u tu devojčicu, ne verujući svojim očima. Klinci su stajali već kod samog izlaza i začuđeno gledali u mene.

Onda se pojavila jos jedna devojčica, dve ili tri godine mlađa, ali po rastu viša i krupnija od one koja je ličila na Anu. Onda su obe devojčice stale da traže po detelini...

- Poznala sam te sa leđa – začuo sam vrlo poznat glas. Ana je stajala iza mene i sada sam znao da su te devojčice njene ćerke. I, strašno sam se bojao da se okrenem, ne zato što bih se razočarao, već zato što bi ona mogla da se razočara.

- Zdravo, Ana! – izgovorio sam tiho, gledajući u svoju decu. Herman je upiljio u jednu od one dve u detelini, ostala dvojica su me još uvek čekala.

Onda sam osetio njenu ruku na ramenu. Htela je da se okrenem i ja sam se okrenuo. Ispred mene je stajala žena bliža pedesetim nego četrdesetim (uostalom, i ja sam bio tu negde, samo u mnogo lošijem fizičkom stanju), ni trunku teža nego kada sam je poslednji put video, ali sa mnogo sitnih bora oko očiju, nosa i usana.


August 16, 2008

Jedino oči! One su ostale iste. I, gledale su me na isti onaj način na koji su me pažljivo posmatrale dan pre nego što su nam životi krenuli dvema oprečnim stazama. Njene ruke su još uvek bile nežne kad me je uhvatila za oba dlana, i stisnula, kao da uopšte ne želi da me ikada više pusti. No, to je ipak bio samo pozdrav...

- Izgledaš kao pravi francuski dizajner – rekla je Ana gledajući me pravo u oči. – Nos ti se nekako produžio, kosa opala, ali oči su ti ostale iste.

- I tebi – pokušao sam da se osmehnem.

Stajali smo jedno ispred drugog, zaboravljajući sve te godine, žene i muževe, profesije, brige, decu... Na jedan neoprezan tren mi se učinilo kako opet imam devetnaest i kako stojimo usred polja deteline, na onom, sada potpuno urbanizovanom, brdašcetu.

- Raspitivala sam se o tebi. Sve znam. I za Beatris i za tri mangupa neponovljivih imena. I za tvoj dizajnerski uspeh... Izgleda da si uspeo u životu...

- Jesi li još uvek u bolnici u Novom Sadu? – uzvratio sam pomalo besmislenim pitanjem.

- Naravno – osmehnula se, učinilo mi se iskreno. – Pa, tu sam svila gnezdo.. I nisam izgubila ni jednog žutokljunca.

Tu me je pogodila. Sećala se vrapčića, baš kao što sam se i ja sećao njenih pokušaja da Žutog nauči da leti. Po glavi su mi se vrzmala pitanja, na koja bih, verujem, dobio sasvim proste i nevažne odgovore. Prećutao sam ih...

- Sutra putujemo u Francusku – rekao sam glasom koji kao da je hteo da prikrije razočaranje. – Ona trojica su moji sinovi. Herman, Bratuška i Anin.

- Nisi izdržao... – osmehnula se pomalo tužno. – Moje devojčice se zovu Milica i Jelica.

Bože, koliko godina, koliko svačega... Lutanja i putovanja, promašaja i pogodaka, uspeha i neuspeha, sreće i očaja, uzaludnog traženja deteline sa pet listova i uzaludnog pokušaja da onaj zid na kome je pisalo «ANA TI SI MOJA...» ostane čitav i čitak... A, sad stojimo jedno ispred drugog, potpuno izmenjeni, poprilično strani jedno drugom, sa drugačijim istorijama, drugačijim profesijama, drugačijim uspomenama... Ispred muzeja! A, opet, srećni, barem za neki varljivi trenutak. U svakom slučaju – za uspomenu. Nije mi padalo na pamet da je predstavim sinovima, kao što je i njoj na kraj pameti bila ideja da dozove devojčice i da im barem kaže da sam ja neki tamo njen davni školski drug, ili tako nešto... Bili smo dovoljni što smo se ipak, eto našli. I, bili smo zadovoljni...

- Oprosti – rekao sam i mašio se za novčanik, gde se između kreditnih kartica nalazila mala ali čvrsta kesica...

- Na čemu? – bila je malo zatečena.

Pronašao sam je, osećajući kako mi prsti drastično drhte. Izvukao sam kesicu sa odavno sasušenom detelinom sa pet listova – istom onom koju je ona tog davnog, a nezaboravljenog dana, pronašla, gore na nekadašnjem brdašcetu. Stavio sam tu


August 16, 2008

sasušenu detelinu, dugo presovanu u domaćem primerku «Kapitala», koji, osim mene, nikada niko nije otvarao, a koga sam vukao po Evropi i koji i danas stoji u mojoj biblioteci, između sabranih dela Iva Andrića i Miloša Crnjanskog, na drhtavi dlan...

- Sećaš li se ovoga? - Naravno da se sećam. - Voleo bih da ti poklonim... – glas mi je zapeo za neku nevidljivu, staru,

možda i zarđalu žicu. - Šta bih ja sa tim? – rekla je i u glasu joj je zatreperela beskrajna tuga,

izazvana uspomenama. - Tvoje devojke traže ovako nešto, i koliko vidim uopšte ne veruju da bi tako

nešto moglo da postoji. Uveri ih!

Njeni prsti su se, izgleda, pokrenuli pre nego što je, u stvari, odlučila da primi taj poklon i ja sam jednostavno znao da će pokazati svojim ćerkama detelinu sa pet listova. Potom – hitro kao uzmah vrapčijeg krila – na moju obraz se spustio lak poljubac. Njene usne nisu promenile neviđenu i nedoživljenu mekotu kakvu su imale pre mnogo, mnogo godina, ali to više nije bilo važno...

- Hvala ti! – šapnula je. – Na svemu. - Ana... – rekao sam kao da želim da započnem nekakav dug i važan govor. A,

onda, kao da sam se predomislio... – Mislim da je bolje da pođemo sada... Svako svojim putem.

Klimnula je glavom i ne čekajući ni časa okrenula se na peti, baš kao što je to uvek činila, u vremenu kada smo bili zajedno, i otišla ka ćerkama. Još samo dve sekunde sam posmatrao kako im pokazuje kesicu sa detelinom sa pet listova, a onda su me pozvali...

U automobilu, vozeći do kuće, Anin je ćutao, Herman se osvrtao ne bi ponovo video Milicu ili Jelicu (đavo će mu znati koja mu je zapela za oko), a Bratuška, posle duge ćutnje upita krajnje ozbiljno:

- Ko je bila ta žena? – nadao se da ću izgovoriti «Ana»...

Pogledao sam ga u retrovizoru. On je i izgledao kao neko kome bi se takav odgovor dopao. Međutim, ja sam progutao pljuvačku i izgovorio:

- Jedna drugarica iz srednje škole. Odavno se nismo videli... - Šteta – bio je njegov komentar.

Te noći nisam spavao. Imao sam i opravdanje – ocu je bilo loše, pa ni on nije spavao. Sedeli smo u polumraku dnevnog boravka i ćutali, kao da nikada u životu nismo imali jedan drugom bilo šta važno da kažemo. Jedva sam dočekao jutro...

Krenuli smo oko podne. Umesto pozdrava majci sam postavio, za nju verovatno, veoma zagonetno pitanje:

- Kakav rod mogu biti ljudi čije su babe na istom konopcu sušile rublje?


August 16, 2008

Pogledala me je zapanjeno i, na moju razdraganost, prekrstila se. Moji musketari, koji nikada nisu videli taj pokret, zvonko su se smejali...

Usput smo se zaustavili, tog popodneva, u nekom starom, oljuštenom motelu, u kome su imali dve sobe. I, te noći sam prvi put u životu spavao a da nisam sanjao Anu.


August 16, 2008

MANGUPI IZ KRAJA U mom kraju su oduvek živele neke veoma živopisne osobe – osobenjaci i ekscentrici svake vrste... Pijanice, kavgadžije, zavodnici, prevaranti i lažljivci, poslušne domaćice i pobunjenici svakih vrsta i oblika... «Čučavci» ispred prodavnice (sa bocom piva među nogama) i veseli srednjoškolci, koji su više vremena provodili u bilijar-klubu nego u školi, automehaničari i poštari (u zgradi posebno izgrađenoj za njih)... Bilo je i maloletničkih bandi, koje bi se nemilosrdno tukle s vremena na vreme, i mirnih odlikašica koje nisu izlazile iz svojih domova posle sumraka... U takve sam spadala i ja...

Iako je moja porodica bila iz takozvane «niže klase», mada se u vreme vladavine radnika i komunista to nije tako zvalo, iako je moj otac završio samo osnovnu školu, a majka ni toliko, i iako su moja tri brata mučila muku u trećem, petom i osmom, ja sam se usudila, na očaj mojih roditelja da upišem gimnaziju. Ta škola je odnekuda bila, kao, rezervisana za oficirsku, direktorsku, lekarsku i slično, decu sa «pedigreom». Prosto su se iznenadili u sekretarijatu kada sam im odnela dokumenta. Još više time što sam bila odlična u osnovnoj.

Iz tog vremena vučem nadimak – Gimnoska... Bilo je, doduše, nekih ograničenja – roditelji me nisu rado puštali da odem sa drugaricama u bioskop ili, prosto, u šetnju, i večito su me podsećali da treba da učim. Kao da to već sama nisam odlučila i vredno radila, svakodnevno u uporno, želeći da što pre sve to prođe i da odem iz našeg predgrađa... Na fakultet, prirodno.

Ostali, van porodice, naročito mangupi iz kraja, gledali su me sa ogromnom zavišću i podozrenjem, ali i sa određenim poštovanjem. Kad sam se vraćala iz škole osećala bih na sebi poglede prepune radoznalosti i podsmeha – hej, jedna od njih ide u gimnaziju i još je i odlična učenica. Bila sam premlada da osetim taj pritisak...

Sve do jednom...

U redu – da počnem ispočetka... Prvo sam završila prvu godinu, odličnim uspehom i majka je nagovorila oca da me za raspust pošalju nekoj tetki u Kruševac i bila sam tamo skoro dva meseca, upoznala mnogo divnih, mladih ljudi i umalo se nisam zaljubila u nekog Bojana, koji je činio sve što bi mu padalo na pamet da me omađija. Ali, oduprla sam se. Samoj sebi. Onda, kad sam se vratila, počela su da stižu njegova pisma, topla, pa vrela, pa, na kraju, uspaljena... Smejala sam se svemu tome. I, onda, negde pri kraju druge godine (da ne pominjem da sam opet bila odlična), stiglo je jedno Bojanovo očajno pismo u kome se zaklinjao da će peške doći kod mene, ako ja ne dođem kod njega... I tome sam se smejala...

161 MANGUPI IZ KRAJA

August 16, 2008

Kako su mangupi iz kraja doznali za Bojana i njegovo pismo, posebno ono u kome se zaklinje da će doći peške – nemam pojma, mada mi padaju sopstvena mlađa braća na pamet. Uglavnom, doznali su, pa kada bih prolazila našim sokakom, koji je, gle čuda, imao ime ulice i u zemljišnim knjigama se i vodio kao ulica, dobacivali su mi...

- Bojane! - Eto ga ide, ali bos. Pocepale su mu se cipele od Kruševca.

Na sve to bih se samo osmehivala i pozdravljala ih uobičajeno, sa određenog odstojanja. Ipak... Nisam želela da budem jedna od njih, jednostavno. Oni nisu bili moje društvo.

Kakvo moje društvo? Boriša, lokalni pripravnik za alkoholičara, koji je oko sebe okupljao mlađe od sebe i učio ih da čučeći ispijaju bocu za bocom piva. Laki, onaj hitri momak, koji nije znao da se zadrži na jednom mestu duže od tri sekunde i za koga su pričali da je obio već tri trafike (bez dokaza), i koji je bio Borišina desna ruka. Mali Ančič, jedva dvanaest godina star, a več pet ili šest puta bio pred inspektorom u policijskoj stanici, zbog raznoraznih prestupa, između ostalog i zbog «neprimetnog» olakšavanja blagajne u lokalnoj prodavnici. Veliki Ančić, jedan ružni, debeli stvor sa nekakvim zlim očima, koji je malo govorio, ali je zato mnogo psovao. Guja, odnosno Grujica, kako mu je bilo pravo ime, za koga je kružila priča da je učestvovao u dva masovna silovanja (i to bez dokaza). Meho, lokalni automehaničar, bez radnje, koji je stalno vukao sa sobom veliku torbu punu alata, koji mu je, kažu, često služio da obije poneku bravu... I još cela jedna gomila besposlenih bezveznjakovića, koji su, po meni, služili uglavnom na sramotu svojih roditelja, ako su ih imali. Oni su mi bili najbliži susedi i, donekle, pristojni prema meni, valjda zbog mog oca, koji je, pričali su otvoreno, kao mlad bio vođa lokalne maloletničke bande i, zbog nečega, godinu i po dana u zatvoru. Kada sada sklopim sve kockice, učini mi se da nikada nisam ni upoznala rođenog oca.

I, tako, poslednjeg meseca druge gimnazijske godine, dogodilo se...

Vraćala sam se iz škole, uobičajenim putem, pomalo ponosna i vrlo zadovoljna sobom, jer sam tog dana dobila odličnu ocenu iz pismenog iz matematike, i – uopšte, gledala sam ispred sebe, kao i obično...

- Hej! Gimnoska! – glas je došao sa one strane ulice gde se nalazio red garaža sljuštenih fasada, u koje već godinama niko nije ulazio, ali koje su bile, začudo, uredno zaključane.

Bio je to Mali Ančić, koji se nešto mrštio i čučao, držeći se za zglob leve noge.

- Šta je bilo, drugar? Da nisi povređen? – upitala sam, a još uvek mi nije padalo na pamet da pređem ulicu.

- Ama, boli me, ženska glavo... Dođi! – zavapio je kao da mu noga otpada.

E, tada sam se prevarila i prešla ulicu.


August 16, 2008

- Jesi li se udario? Jesi li pogrešno zakoračio? Šta se desilo? – upitala sam, nemajući nameru da budem previše brižna.

- Boli... – ponavljao je on, sve držeći se za zglob, koji je meni izgledao sasvim normalno.

Nisam ni videla ni čula da su se vrata garaže otvorila, ali sam vrlo snažno osetila da me je neko punom rukom ščepao za kosu i, poput Pinokija, jednostavno uvukao u garažu, a za mnom je, na obe zdrave noge unutra skliznuo i Mali Ančić...

Ne sećam se da sam se uplašila. Više sam bila iznenađena, neprijatno. I, znala sam da su svi tu, od Boriše, koji je sedeo na nekakvoj gredi u uglu, do Malog Ančića koji je, sa zlobnim osmehom na licu sa teškom mukom povukao nekakvu polugu kojom su se iznutra zaključavala vrata na garaži. Još uvek me je držao za kosu – Meho, valjda najhrabriji od svih njih. Pustio me je i udaljio se dva ili tri koraka i onda sam mogla da vidim da je garaža skoro prazna... Osim nekakvog starog madraca preko koga je bila prebačena neka žuta krpa, koja je trebala da izigrava čaršav u ovoj prilici. Nije mi trebalo dugo da shvatim šta žele od mene, iako su neko vreme svi ćutali. Boriša je mirno pušio, a u ruci mu je svetlucala konzerva piva.

- Dobro, momci... Ovo ste izveli vrhunski. Profesionalno, takoreći. I... Šta sad? – izgovorila sam što sam mirnije mogla, iako mi je bilo više nego neprijatno što se nalazim u zatvorenoj garaži sa svima njima.

- Je li da nećeš nikome pričati o... ovome? – procedio je Laki kroz zube. - O čemu? – skupila sam obrve, spremna da poginem pre nego što mi bilo ko

od njih priđe, sa bilo kakvom namerom. – Da ne mislite da me silujete? - Ama, jok! – iscerio se Veliki Ančić. – Kupićemo ti sladoled, da vidimo kako

ližeš.

Svi su se kratko zacerekali i po tome sam znala da su ozbiljni. Bilo im je, dakle dosadno, a onda je neko od njih, možda čak i sam Boriša rekao kako bi bilo dobro da probaju Gimnosku i ko zna koliko vremena im je trebalo da smisle način na koji će me uvući u tu garažu.

- To nije seks. I Klinton je to rekao... – zacerekao se Grujica. Ostali su prihvatili to što je njima ličilo na dobru šalu.

- I, nisu ga ono... ispičmentovali... – dodao je Veliki Ančić. – Mislim, nisu ga izbacili iz fotelje.

Opet su se smejali, ali se ni jedan od njih nije ni pomerio, i imala sam osećaj da nije jednostavno čak ni maltretirati jednu sedamnaestogodišnjakinju, u njihovim životima. U stvari, bojali su se. Više nego ja.

- Mislim da sve to što ste smislili neće ići – izgovorila sam veoma smireno, kao da odgovaram geografiju. – Bar ne danas. Ako ste sve ovo smislili da se zabavite, bolje je da zaboravite...

- Hajde... Svuci to sa sebe da vidimo kakva si, u stvari – rekao je Boriša preko dima od cigarete. Zatim je potegao iz konzerve, baš kao da ima dubok osećaj da niko ne može ili ne sme da odbije njegovo naređenje, ili možda želju.


August 16, 2008

Spustila sam svoju školsku torbu pored nogu, a onda se podbočila. Nisam govorila ni jednom od njih u lice, ali sam pogledom, savršeno smirenim, prelazila preko njihovih lica. I, rekla sam:

- Vidite, momci, stvari stoje ovako... Vi ste namerili da me «probate». Ko zna zbog čega?! Možda zbog toga što sam pomalo različita od vaših fufica koje možda dovodite ovamo i koje posle nisu u stanju da bilo kome kažu šta im se dogodilo i koji od vas je bio prvi, a koji poslednji, i koliko je sve to trajalo i kome je smrdelo među nogama, a kome nije. Međutim, ja odnekuda, nisam spremna za tako nešto.. Ni za Klintona, ni za bilo šta drugo. Osim, verovatno za policiju...

Sačekala sam da vidim njihove reakcije na pomen policije i, mogu vam reći, nekima od njih nije bilo svejedno. Mali Ančič, koji je sve vreme stajo pored vrata, kao da ih štiti (od mene, čuj!), je više panično nego ljubopitljivo pogledao u brata, koji mu, naravno, nije uzvratio pogled, buljeći u mene... Mislim, ne verujem da je bilo ko od tih mangupa iz kraja očekivao da će se jedna sedamnaest godina stara učenica lokalne gimnazije tako spokojno, podbočiti ispred njihove male bande i početi da drži govor...

- Jer, ne bih da se zaklinjem, ali morali biste prvo da me ubijete, da biste dobili to što vam je na umu, ako vam je išta na umu. Ostavite me u životu, u ma kakvom stanju, kada jednom prokopam tunel ispod vrata ove garaže, otpuzaću ravno u policiju i sve vas poimence prijaviti za silovanje, otmicu, maltretiranje i onaj džip, koji ste prošle nedelje jednostavno obili i vozikali se njime dok ga niste u onoj bari nasred polja, iza fudbalskog igrališta, prosto potopili... Nadam se da je bara dovoljno duboka i nadam se da se baštovani iz tog kraja neće iznenaditi kada ga otkriju...

Sada sam čak i na Borišinom licu videla radoznalost. Ne običnu, već pomalo uznemirujuću. Mora da se pitao kako sam ja mogla da znam za njihovu veliku avanturu sa džipom, koga je neki metroseksualac dovezao ispred našeg hotela i koji je, eto, u toku noći nestao bez traga. Još uvek se niko od njih nije pomerio, pa sam nastavila, sa mnogo više samouverenosti:

- I, onda, momci, desiće vam se nešto mnogo ružnije od ovoga što ste ovde spremili za mene. Zaboravite džip. Ta gomila lima i gusa nije bitna. Ovde se radi o jednoj maloletnici, odnosno meni. Ako niste znali, dovoljno sam mlada da spadam u kategoriju, koja je poznata po zakonima po tome što svaka vrsta seksualne aktivnosti, bez odlučnog pristanka... Mog pristanka, da se razumemo. Dakle, bez mog pristanka sve to spada u krvne delikte, a, neću opet da se kunem, ali možete da mi verujete da sam dovoljno pametna i da se mogu pobrinuti da angažujem gomilu najboljih advokata, koji će vas smestiti u ustanovu za rehabilitaciju asocijalnih tipova, u šta se već godinama razvijate veoma uspešno. Tamo ćete moći da se bavite seksom do mile volje... Međusobno ili svako za sebe, na način koji ćete, sigurna sam, već smisliti.

Sada su me već svi gledali kao u čudo. Ne znam da li su mi poverovali ili ne, ali sam pojmila da će od onoga što sam smišljala da izgovorim sledeće zavisiti hoće


August 16, 2008

li pomeriti onu polugu za otključavanje i zaključavanje garaže i hoću li uopšte uspeti da izađem čitava i relativno zdrava sa tog mesta. Nisam udahnula. Nisam uzdahnula, iako sam imala potrebu da bar na taj način olakšam sebi sopstveni pokušaj da se izvučem iz svega toga. Umesto svega sam se sagnula, uzela svoju školsku torbu, zakačila je za rame i ponovo smireno kao da govorim predškolcima u vrtiću nastavila:

- I, sve to bez obzira kako možete da me unakazite ovde i sada, a ipak imam osećaj da vam se to ne bi isplatilo. Vidite, momci, i ovo nisam naučila u gimnaziji... Sve što u životu učinite ima svoje posledice. U suštini, ceo život je beskrajan niz uzroka i posledica. Recimo, obijete trafiku, nakupite se cigareta i slatkiša i, šta... Posle određenog vremena, kada popušite sve cigarete i pojedete sve slatkiše, i kada više nemate šta da pušite i čime da se zasladite, najjednostavnije rešenje je ponovo obijanje, iste ili druge trafike... Jedno vodi u drugo... Drugo vodi u obijanje radnje, kada biste nešto drugo, i, na kraju, policiji bude previše obijanja, pa sklepta, valjda se tako kaže, nekoga od vas i iscedi priznanje, pa vas osudi i eto vam ćorke... E, sad, zamislite kako je sve to sa krvnim deliktima!

Zastala sam, u stvari, da sakupim dovoljno vazduha u pluća kako bih mogla da nastavim, panično tražeći u samoj sebi bilo šta nalik na konačnu poentu, koja bi ih prelomila. Jer, osećala sam da se još nisu prelomili, da još razmišljaju samo o meni... Prevarila sam se. Jer, Boriša ubaci opušak u onu, očigledno popijenu, konzervu od piva, ustade sa svoje grede pomerajući dva svoja momka da bi mogao da stane na korak ispred mene. Uneo mi se u lice, sa jednom obrvom podignutom i upitao, mada je meni njegovo pitanje izgledalo krajnje glupo i apsolutno nevažno:

- Kako znaš za džip? - Rekla sam da džip ovde nije važan – odgovorila sam gledajući ga ravno u

pomalo mutne i pomalo zakrvavljene oči. - Kako nije bitan? - Meni nije – odvratila sam spokojno i pomalo slegla ramenima. – Meni sam,

ovde i sada, važna samo ja. Razumeš?! - Čekaj! Reci kako znaš za džip? Nisi videla kako su ga obili. Nisi videla kako

su ga odvezli. Nisi videla gde su ga odvezli... A, sve znaš?!

Sada sam već uspela da iscedim iz sebe nekakav osmeh, za koji sam smatrala da liči na odraz nekakve hrabrosti, ili barem zdravog razuma.

- Imam osećaj da se družiš sa pogrešnim tipovima, Boriša – rekla sam. – Jedan od vas nema običaj da ćuti. Drugim rečima, izblebetao je sve jednoj od vaših omiljenih curica. E, ta devojčica mi je sve to ispričala. Valjda da vam se osveti, ako je tu uopšte moglo biti reči o osveti. U svakom slučaju, znam da ste ti i Meho bili na parkiralištu hotela i da je Meho vukao sobom svoju čuvenu torbu, I znam da je Veliki Ančić, posle toga, utrčao u džip i pokidao sve one žice koje je valjalo pokidati da vozilo ne aktivira alarm i da može da se upali. Onda je odvezao džip iza osnovne škole, gde ste se svi krili za to vreme, a onda ste se vozikali unaokolo, pazeći da sve to budu sporedni


August 16, 2008

drumovi, na kojima nema saobraćajne policije i onda, kad je nestalo benzina, ili nafte, nemam pojma šta se sipa u ta kola, našli ste se u blizini te bare... Usput ste ispraznili dve gajbe piva, pokupljenje iz razvaljene mreže one prodavnice iza autobuske stanice, prethodne noći, i nije vam palo ništa drugo na pamet nego da odgurate siroti džip u baru, samo što je, pre toga, Laki nekakvom motkom izmerio da li je dovoljno duboka... Veoma detaljna priča, a?!

Sada je već zijao i u prvi mah mu nije palo na pamet da se osvrne oko sebe i barem pogledom utvrdi ko je taj kanarinac koji pevucka sve ono što oni mogu i znaju da urade u kraju i što je morala da ostane tajna. Samo me je zapanjeno gledao nekoliko minuta. Izdržala sam njegov pogled. Morala sam da ga izdržim. Sve što sam mu rekla bila je istina. Mali Ančić se naširoko, nešto ranije, raspričao Maji, iz susednog sokaka, jednoj od onih koje su, verovatno, već bile uplašene gošće možda baš ove garaže, i ona me je srela na putu za prodavnicu, povukla u stranu i u dahu izgovorila šta je imala da izgovori. Kada sam je pitala zašto nije otišla u policiju, zaprepašteno me je pogledala, kao da želi da kaže: «A, šta bi mi, posle, uradili?!» I, tako, znala sam o džipu... Ali, uistinu, taj džip mi uopšte nije bio važan. Bila sam važna samo ja...

- I... Šta imaš nameru sa tom pričom o džipu? – upitao je Boriša, a glas mu je zvučao i opasno i zabrinuto... I popustljivo.

- Ništa – slegla sam ramenima. – Ko zna da li je sve to istina? Ko zna da li ste to bili baš vi? Ko zna, uopšte, za ovu garažu? Ko zna da li sam ja ikada bila ovde? Ko zna da smo uopšte ikada razgovarali o svemu ovome?

Izgleda da se poenta celog razgovora nametnula sama po sebi. Nisam morala da je tražim ni izmišljam. Jer, Boriša naglo zakorači unazad jedan korak i, još uvek gledajući u mene, mahnu rukom prema vratima garaže...

- Otvaraj! – glasilo je njegovo naređenje.

Mali Ančić, koga nisam gledala, jer sam još uvek odmeravala šta piše u Borišinim polupijanim očima, ali sam znala da je unezveren, jer mu je verovatno bilo poznato da će, pre ili kasnije, Boriša ili čak njegov stariji brat, uspeti da izvuku iz njega sve ono što su mogli da izvuku o džipu i Maji i njegovoj neodoljivoj potrebi da brblja – sve nešto petljajući oko one poluge i konačno širom otvori vrata.

- Vidi, mala... – Boriša promenu boju glasa. Sada je zvučao ozbiljno, gotovo kao ilegalac, koji mi predaju u ruke, odnosno u um, strašnu, veliku tajnu. – Vrata su ti otvorena, ali kroz njih možeš da izađeš samo ako nas uveriš da priča o džipu neće ići dalje odavde. Ni u kom slučaju.

- Imate li ovde nešto tečno? Žedna sam – rekla sam gotovo drsko, ne prestajući da gledam Borišu ravno u oči.

Meho je dogegao sa neotvorenom konzervom piva. Otvorila sam je i otpila dobar gutljaj. Pivo mi je oduvek bilo gorko, ali sada mi je nebeski prijalo. Imala sam želju da coknem jezikom posle tog gutljaja, ali sam se uzdržala. Samo sam spustila ruku sa konzervom, kao da ne pomišljam da je ikada više pustim iz ruku. Potom sam rekla:


August 16, 2008

- Ko je uopšte pomenuo ikakav džip? - Recimo da uopšte nismo razgovarali – izgovorio je Boriša i tim rečima kao da

je za njega sve to bilo okončano. Okrenuo se i vratio se na svoju gredu, a Meho mu je spremno i spretno dobacio novu konzervu piva. Zapalio je cigaretu i mahnuo glavom prema otvorenim vratima. – Hajde, sada... I, zapamti, nisi bila ove i ni o čemu nismo razgovarali.

Izgovorio je to bez pretnje u glasu. Gotovo indeferentno. Duboko u sebi sam odahnula, ali nisam odmah zakoračila prema vratima. Dobro sam odmerila svakoga od njih, gledajući ih u oči. Bila sam zadovoljna – ni u jednim očima nisam uspela da pročitam ni traga zlobe i zle namere. Potom sam ponovo otpila dobar gutljaj piva i potom zakoračila skoro vedrim korakom prema vratima, držeći se čvrsto za tu konzervu. Napolju – učinilo mi se da je vazduh neuporedivo čistiji, da miriše, da sunce sija, iako je bilo prilično oblačno tog dana. Tek kada sam se našla ispred garaže okrenula sam se i nešto kao mahnula, a onda krenula dalje, put kuće, pazeći dobro da ne požurim, da ne potrčim, da sve izgleda potpuno normalno, kao svakog dana...

Iza sebe sam čula kako se vrata garaže zatvaraju i osvrnula sam se na kratko, a zatim besno bacila tu konzervu sa pivom u prvu kantu za đubre na koju sam naišla (iako bih je radije šutnula na ulicu ili bilo gde, ali – ja sam bila Gimnoska, učenica gimnazije, odličan đak i vrlo vaspitana).

Čim sam zamakla iza ugla zakoračila sam sporije i disala prilično duboko. Pitala sam se – kroz šta sam ja to sada prošla? Pitala sam se koliko dugo ću još morati da izdržim u tom kraju i da gledam sva ta iščašena lica? Pitala sam se hoću li morati da se isplačem, posle svega, pa da mi (kao) lakne...

Pravila sam se da je sve to bilo samo jedno obično pre podne kada sam se vratila kući, a onda sam se zatvorila u kupatilo i onda su grunule suze... Plakala sam nekoliko dugih minuta, a posle sam se umila i izgledala sam, za ručkom nekako svakodnevno...

Nekoliko godina kasnije Boriša se upustio u nekakvu pijanu tuču u kojoj je polomio nekoliko kostiju protivniku, koji je ili bio slabiji ili pijaniji od njega – to ga je odvelo u zatvor na tri godine. Meho je uhvaćen na vratima neke dobro elektronski obezbeđene prodavnice kompjutera, pa je i on «zaradio robiju». Veliki Ančić je «pao» posle saobraćajne nesreće, koju je svojeručno napravio, vozeći ukraden automobil, prilikom čega je poginuo njegov mlađi brat. Laki je, nekako u vreme kada sam ja pripremala maturski ispit, nađen mrtav, predoziran nekakvom drogom, u nekom podrumu, u blizini železničke stanice... Guja-Grujica je učestvovao u još nekoliko silovanja, i nikako nisu nalazili dokaze, sve dok nije naleteo, nekim slučajem, na neku mladu glumicu (u to vreme su snimali nekakav film u našem kraju) – oteo je i više puta, vezanu, silovao, ali i pogrešio ostavivši je u životu. Posle se svašta pričalo o njegovom boravku, petnaestogodišnjem, u zatvoru...

A, ja? Ja sam završila gimnaziju, dobila stipendiju od opštine, i u roku završila sociologiju... Potom neke specijalizacije, uglavnom po inostranstvu, pa


August 16, 2008

magistratura, u Beču... Danas živim daleko od našeg nekadašnjeg kraja, i uopšte nemam želju da ga barem posetim, s vremena na vreme. Čujem da se mnogo šta promenilo. I mangupi... Mangupi iz kraja.


August 16, 2008

BELEŠKA O PISCU Rođen u Sarajevu, 1953. godine, u kome se i školovao, kasnije je živeo u četiri različite republike nekadašnje federacije. Pisanjem je počeo da se bavi u I Gimnaziji, u Sarajevu, kasnije, kao profesionalni novinar (frelancer) bio saradnik mnogih, manjih ili većih listova i časopisa, u četiri bivše republike. Jedan dug i lep period života posvetio je pisanju takozvane žanrovske literature. Posle svih lokalnih ratova na ovom delu Balkana, u kojima nije učestvovao, počeo je da piše... Prvo priče... Ljubavne... Potom, i ponešto ozbiljnije, sa možda uzaludnom nadom da će se to, jednog dana, moći pročitati. Ovo mu je, inače, prvo ukoričeno izdanje.

Documents

Odabrane price o ljubavi