75

Nastavak: "Olimpijska podvala" - II deoLjubodrag Simonović Email: comrade@sezampro.rs

„MEĐUNARODNA SARADNJA“ – U KUBERTENOVOJ VERZIJI

Interesantno je da Kuberten, zvanično veliki pobornik „miroljubive saradnje među narodima“, nigde u svojim spisima ne govori o pacifističkom vaspitanju mladih, nikada ne osuđuje pokušaje nasilnog „regulisanja“ međunarodnih odnosa, niti zahteva odricanje od upotrebe sile. Najdalje dokle Kuberten ide u svom „mirotvorstvu“, je verbalno zalaganje za razvoj militarističko-odbranbenog, a ne militarističko-agresivnog (belicioznog) duha – što je, kao što ćemo videti, u potpunoj suprotnosti s njegovom praktičnom filozofijom. Kuberten: „Sportovi ne nastoje da omladina postane ratobornija (plus belliqueuse) već samo više ratnička (plus militaire) što znači da joj razviju osećanje sopstvene snage, ne potstičući dalje njeno korišćenje. Oni, dakle, ne povećavaju mogućnost za rat, ali ih isto tako ne umanjuju. Oni nastoje da ratu, kada je jednom objavljen, daju ofanzivne odlike, odlučnost i veću brzinu odvijanja nego što je ranije imao.“ (Pod.P.d.K.) (168) O pravoj prirodi ovih reči najbolje govori Kubertenov odnos prema kolonijalnoj politici vodećih kapitalističkih država. Ako se, naime, stvarno radi o razvoju militarističkog kao odbranbenog duha, onda kolonijalno osvajanje nije ni teorijski moguće. Kuberten se ne divi Engleskoj zbog njenih odbranbenih moći, već kao kolonijalnoj sili. Arnoldova vaspitna koncepcija je, po Kubertenu, dovela do „ekspanzije“ Engleske, što znači do razvoja njenih militarističko-osvajačkih moći, zbog čega ona postaje uzor Francuskoj. Tome je, uostalom, Kuberten od samog početka svog društvenog (političkog) angažovanja podredio razvoj sporta u Francuskoj i uspostavljanje modernih olimpijskih igara – kao međunarodnog takmičenja. Stoga je Prokopova u pravu kada piše: „Efekti koje je Kuberten očekivao od sporta koji se temelji na konkurenciji ne odnose se, prema tome – kao što se danas stalno tvrdi – na međunarodni mir. ’Ideja jednakosti’ ne sadrži ništa više nego formalnu jednakost šansi u takmičenju. Kuberten je bio isto tako malo pacifista koliko i grčki vladajući sloj u antici, koji je osnovao olimpijske igre, i za koji je sticanje snage kroz sport bio uslov opstanka u borbi s okolnim narodima, kao i (uslov) obezbeđivanja pokornosti brojnih robova.“ (Pod.U.P.) (169) Sport se ni na olimpijskim igrama ne pojavljuje kao način pacifističkog vaspitanja mladih i kao razvijanje istinskog prijateljstva među ljudima i narodima. Najdalje dokle sportisti, kao predstavnici svojih nacija i rasa mogu da idu u svojim odnosima je da se međusobno „poštuju“ kao takmičari, u stvari, kao borci („vitezi“, tj.ratnici). Sportisti ne dolaze na olimpijske igre kao ljudi, niti se od njih očekuje da predstavljaju opšte-ljudske vrednosti, već ih šalju kao pripadnike nacije (države) i od njih se traži da se bore protiv predstavnika drugih nacija (država) da se domognu pobede – koja predstavlja najvišu vrednost kapitalističkog sveta. U

76

tom kontekstu, sama njihova pojava i aktivnost imaju simbolično značenje. Olimpijske igre su, po Kubertenu, religiozni ceremonijal, što znači služba posvećena najvišim božanstvima kapitalističkog sveta u kojoj sportista, boreći se za pobedu postizanjem većeg rezultata (rekorda), ne nastoji da stekne naklonost božanstava za sebe kao čoveka, već za naciju i rasu, tačnije, za vladajući (kapitalistički) poredak koji predstavlja. Na taj način olimpijske igre neminovno postaju jedan od oblika borbe za prestiž između nacija i rasa, po vladajućim pravilima kapitalističkog sveta, i priprema za predstojeći neminovni (i po Kubertenu dobrodošli) oružani sukob. Evo, uostalom, kako je glasila prvobitna verzija „olimpijske zakletve“: „Kunemo se da ćemo se pokazati kao časni borci i da ćemo poštovati pravila; naše učešće treba da se odvija u viteškom duhu u čast naših otadžbina i u slavu sporta.“ (170) Do (kozmetičke) izmene došlo je početkom šezdesetih godina, da bi se pokazalo da olimpijske igre imaju „kosmopolitski“ karakter. Umesto borbe „u čast naših otadžbina“, olimpijski „pacifisti“ stavili su „u čast naših ekipa“. (171) Pored toga, Kubertenova „odbranaška“ koncepcija je u suprotnosti s osnovnim postulatima njegove teorije. Kuberten, naime, tvrdi da je borba između ljudi, nacija i rasa osnovna logika ljudske egzistencije i osnov „usavršavanja“ sveta. U Arnoldovom vaspitnom modelu, koji Kuberten prihvata i nastoji da realizuje na svetskom prostoru, društveni poredak (hijerarhija moći) ostvaruje se borbom i dominacijom jačih. Osnovni pokretački duh tog poretka je borba i agresija, a ne uzdržavanje od upotrebe sile. Sve pozitivne odredbe ljudskog karaktera mogu se, po Kubertenu, steći samo u toku „borilačkog napora“. Ako je, prema tome, nešto strano Kubertenovoj koncepciji, onda je to odbranaška logika. Isto tako, ukoliko su pripadnici svih nacija (Kuberten se s olimpijske govornice neprestano obraća čovečanstvu kao „internacionalista“) vaspitani da se brane, a ne da napadaju, onda je militarističko-odbranbeno vaspitanje mladeži besmisleno. Tačnije, pošto, po Kubertenu, vaspitanje (obrazovanje) presudno utiče na ponašanje ljudi, ukoliko su oni naučeni da ne napadaju – ratni sukob nije moguć, a samim tim otpada potreba za militarističkim obrazovanjem koje Kuberten propoveda. Anti-beliciozna svest pretpostavlja pacifističko, a ne militarističko vaspitanje. Kubertena, ni ovde, ne treba „hvatati za reč“. Ono što on, zapravo, hoće da kaže je da on ne želi da bude ratni huškač, ali da je rat neminovan i da je dobrodošao jer predstavlja za čoveka (buržuja) „najviši ispit ljudske hrabrosti“. Zato on poziva evropske narode da se pripremaju za rat i da razvijaju militaristički duh kod mladih, dakle, razvija shvatanje o neminovnosti rata. Mir je za Kubertena, kao i za antičku robovlasničku oligarhiju, zapravo primirje, što znači stanje u kome je došlo do privremenog prekida ratnih dejstava, i koje predstavlja pripremu za nastavak rata. Najdalje dokle Kuberten ide u svojoj „mirotvoračkoj“ retorici je zalaganje da se, putem sporta, uspostave „tolerantniji i humaniji običaji“ u ratu. Kuberten: „Armija sportista će biti humanija, milostivija u borbi...“ A kada je mir ponovo uspostavljen, sport bi trebalo da „ublaži nastalu srdžbu i mržnju“. (172) Ni

77

kada dostiže najviše domete u svojoj „pacifističkoj“ inspiraciji Kuberten ne dovodi sport u vezu sa slobodarskim težnjama čoveka, sa njegovim nastojanjem da iskoreni uzroke ratnih sukoba i uspostavi istinski mir. Za njega je „herojstvo“ osobenost osvajača, a ne onih koji se bore za slobodu. Oni, po Kubertenu, ne mogu da ostvaruju „herojska“, već samo „varvarska“ i „divljačka“ dela. Što je najgore, prihvatajući rat kao legitimni deo svakodnevnog života, Kuberten nastoji da stvori romantičnu sliku o ratu, dajući mu karakter sporta i igre. (173) Na taj način on prikriva varvarsku, destruktivnu, neljudsku prirodu rata. U Kubertenovim prikazima rat postaje civilizovana aktivnost čoveka kapitalističkog društva i najviši ispit zrelosti čoveka kao pripadnika nacije (rase). Za Kubertena rat nije tragedija čoveka (čovečanstva), već „normalan“ odnos između ljudi, nacija i rasa koji odgovara egzistencijalnom duhu kapitalističke civilizacije („rat svih protiv svih“). U društvu u kome je volja za pobedu (borba za opstanak) temelj svakodnevnih odnosa; u društvu u kome jači imaju pravo da ugnjetavaju slabije jer su jači – rat predstavlja samo pojavni oblik vladajućeg duha i to na svetskom prostoru. Na taj način smrt, razaranje, patnja... postaju neizbežna (i dobrodošla) sudbina čovečanstva. Budući da ne može (ovo „ne može“ ne znači ništa drugo nego oduzimanje prava čoveku da se bori protiv vladajućeg poretka, tj.“sudbine“) da joj se suprotstavi, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se, pod ideološkim velom „viteza“ ili „džentlmena“, „uzdigne“ iznad smrti, da bude spreman da joj „sa osmehom“ gleda u lice. I ovde se oseća memljivi zadah umiruće aristokratije (kojoj je Kuberten „kritički“ pripadao) koju su novi kapitalistički skorojevići bez mnogo obzira potiskivali sa svetske pozornice. Kuberten je prezir aristokratije prema kapitalističkom načinu života („Vreme je novac!“) pretopio u „moralni“ izazov građaninu: „moralna snaga“ aristokratije postaje zadnji bedem sa kojim će ona nastojati da dokaže svoju „superiornost“. Bila je to odbranaška strategija aristokratije, a za praktičnog Kubertena nadasve krov ispod kojeg je trebalo, čvrsto zagrljene, bar kada je reč o obračunu s radničkom klasom, da se nađu vladajuće klase. Posebnu pažnju, u ovom kontekstu, zaslužuju Kubertenove reči iz njegovog prigodnog teksta, koji su emitovali nacisti na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara: „Najzad, uspomena na nadu, jer se pod okriljem simboličke zastave sa pet krugova sa mišićima kovalo razumevanje snažnije nego sama smrt...“ (174) Zbog čega Kuberten pominje „smrt“ na olimpijskim igrama koje su, po njemu, „festival proleća“, „mladosti“ i „mira“? U toj misli Kuberten je, zapravo, sažeo suštinu svog olimpizma: olimpijske igre su mesto na kome bi trebalo da miruje oružje, da bi se učesnici poklonili najvišem božanstvu kapitalističke civilizacije boreći se, po vladajućim pravilima, za njegovu naklonost. Pripadnost kapitalističkoj civilizaciji i iznad svega lojalnost njenim bogovima – to je istina Kubertenove olimpijske ideje. Jedinstvo kapitalističke civilizacije pod vođstvom (dominacijom) bele rase, oličene u evropskoj buržoaziji i aristokratiji, i izražavanje bespogovorne lojalnosti vladajućem duhu; slavljenje

78

vladajućih odnosa, pravila i vrednosti kapitalističkog sveta kroz učvršćivanje njegovih osnova nakon starih i pre novih ratova, kao i „civilizatorskih“ kolonijalnih pohoda – to je suština Kubertenovog olimpijskog „pacifizma“. Olimpijske igre trebalo je da dokažu da je kapitalizam u stanju da uvek iznova pokaže svoje nasmejano, razdragano, podmlađeno lice... Olimpijske igre su, po Kubertenu, „festival proleća“, što znači ponovni procvat kapitalizma, ponovno rađanje njegove „moralne snage“. Otuda toliko insistiranje na amaterizmu; otuda toliki značaj „kulturnog programa“ olimpijskih igara, samog ceremonijala: trebalo je da olimpijske igre postanu osnovno sredstvo za objedinjavanje duhovnih snaga kapitalizma, a olimpizam – najviša religija postojećeg sveta. Što se tiče „svetog“ četvorogodišenjeg ritma organizovanja olimpijskih igara, on bi trebalo da bude regularna mogućnost beskrajne regeneracije kapitalizma, obnavljanje njegove „moralne snage“, regularna kura podmlađivanja ... To je osnov pragmatične strategije MOK-a: olimpijske igre se moraju održati, bez obzira na to šta se trenutno dešava u svetu. Mora da se stvori mogućnost da se na određenom mestu, nezavisno od toga šta se oko njega dešava, organizuje olimpijska služba najvišim božanstvima kapitalističke civilizacije. Olimpijske igre su iznad čoveka, društva, istorije... Njih ne mogu da opterećuju (ni da spreče) svakodnevni društveni problemi i sukobi. U tom kontekstu, kritika olimpijskih igara sa aspekta opšte-ljudskih vrednosti je besmislena. Članovi MOK-a ne odgovaraju nikome: oni su, po Kubertenu, „poverenici“ olimpijske ideje što znači da su, kao čuvari „svetog duha“ kapitalizma, van domašaja ljudi i vremena. Samim tim što se na njemu održavaju olimpijske igre, to mesto postaje „sveto“, što znači drugi svet u kome vladaju božanski zakoni koji su iznad trivijalne svakodnevnice. Dovoditi mesto na kome se održavaju olimpijske igre u vezu sa tekućim društvenim dešavanjem ne znači drugo nego negirati njihovu religioznu bit i „sveti“ karakter. Ništa ne sme da uprlja izvorni i večni duh kapitalizma koji, na olimpijskom borilištu, treba uvek iznova da se pojavi u devičanskom obliku. Ideja Karla Dima, organizatora Berlinskih olimpijskih igara, da grčke device upale „sveti plamen“ u antičkoj Olimpiji, koji će iz Grčke biti štafetno „prenet“ do nacističkog Berlina, bila je inspirisana i Kubertenovim shvatanjem olimpijskih igara. „Devičanska čistota“, „antička lepota“, „besmrtni duh antike“, taktovi Devete Betovenove simfonije – sve je to trebalo da upotpuni „božanski lik“ olimpijskih igara.

ODNOS PREMA ŽENI

Što se tiče „ženskog pitanja“, njega Kuberten razmatra u okviru nastojanja da učvrsti položaj porodice u francuskom društvu, u okviru nastojanja da obezbedi odgovarajuću biološku reproduktivnu sposobnost Francuske i obračuna se s emancipatorskim potencijalima građanskog društva.

79

Oslanjajući se na tradicionalno shvatanje porodice, Kuberten dolazi do stava da se nacija pre sastoji od porodica, nego od individua. Kuberten: „Porodica ostaje i ostaće društvena celina par excellence“. (175) Braneći porodicu kao „svetu instituciju“, (176) on se obračunava sa shvatanjima o „jednakosti polova“ i o braku kao „slobodnoj zajednici“, (177) nazivajući ih „najsubverzivnijim teorijama“ (178) koje propovedaju sistem odnosa koji nije samo protivan logici, nego je „protivan poretku stvari“. (179) Insistirajući na tome da (francuska) žena ne bi trebalo da napusti tradicionalne oblasti svoje delatnosti („kućna ekonomija“, pre svega), koje su postale njen domen i izvor njenog zadovoljstva, radi „iluzorne jednakosti“, (180) Kuberten se podsmeva „feministkinjama“ koje su u drugim zemljama uspele da unesu pometnju u porodične odnose, dok su u Francuskoj njihove „deklamatorske manifestacije izazvale samo smeh“. (181) Svoju patetičnu odu ženi u kojoj, između ostalog, traži od žene da nastoji da se dopadne mužu tako što će „uvek biti na svom mestu“, spremna da oprašta (zna se i zbog čega), Kuberten završava rečima: „Same suze (žene, naravno, prim.aut.) uspevaju da daju njenoj religioznoj revnosti tačan značaj koji se sastoji u sticanju, na onom svetu, naknade za izgubljenu sreću.“ (182) Ovu koncepciju, po kojoj se društvena uloga žene svodi na rađanje, rad u kući i brigu za muža i decu, Kuberten nikada nije napustio. Pod vidom „brige za ženu“ on je, kao i drugi konzervativni buržoaski teoretičari, nastojao da spreči ženu da se oslobodi uloge koju je, kao besplatna radna snaga i kao nacionalni inkubator, dobila u kapitalizmu. Polazeći od rečenog, nije teško zaključiti kakav je Kubertenov odnos prema ideji da žene uzmu učešće u javnim sportskim takmičenjima i da se pojave na olimpijskim igrama. Tako, na primer, u svojoj poruci učesnicima IX olimpijskih igara koje su održane u Amsterdamu 1928.godine, Kuberten nedvosmisleno ukazuje na jedan od osnovnih principa na kome se zasniva njegova olimpijska ideja: „Što se tiče učešća žena na igrama, ja sam i dalje odlučno protiv toga. Njima je protiv moje volje dopušteno učešće u sve većem broju takmičenja.“ (183) U svom predavanju na nemačkom radiju iz avgusta 1935.godine, posvećenom nacističkim Olimpijskim igrama iz 1936.godine, Kuberten konstatuje: „Na osnovu onoga što sam rekao, sledi da je pravi olimpijski heroj, po mom shvatanju, odrasla muška osoba.“ (184) Žene, po Kubertenu, nisu dostojne da budu nosioci najviših vrednosti kapitalizma, niti mogu javno da ih predstavljaju - i zato bi trebalo da budu isključene sa olimpijskih igara. To ne znači da one ne mogu da uzmu učešće u sportu, ili da se bave telesnim vežbanjem. Govoreći o kolektivnim sportovima kao sportovima „drugog ranga“, Kuberten zaključuje: „I žene ovde mogu da uzmu učešće, ukoliko se proceni da je to nužno. Ja lično ne odobravam učešće žena u javnim takmičenjima, što ne znači da one ne mogu da se bave velikim brojem sportova, s tim da od toga ne prave javne predstave. Na olimpijskim igrama kao i u pređašnjim vremenima (na antičkim olimpijskim igrama, prim.aut.), njihova prvenstvena uloga bi trebalo da bude da krunišu pobednike.“ (185) U krajnjem,

80

najvažniji cilj telesnog vežbanja žena po Kubertenu istovetan je sa onim ciljem koji su postavili nacisti. O tome Hitler: „Kao i kod vaspitanja dečaka, narodna država može, polazeći sa istog stanovišta, da sprovede vaspitanje devojaka. I tamo bi težište trebalo, pre svega, staviti na telesnu izgradnju, pa tek onda na zahtev za duševnim, i na kraju za duhovnim, vrednostima. Cilj obrazovanja žena ima da bude da one postanu buduće majke.“ (186)

KUBERTENOVA ESTETIKA

Začuđujuće je sa kakvim oduševljenjem Kuberten govori o muškom telu, posebno o mišićima. Naravno, trebalo bi mnogo više znati o njegovom ličnom životu da bi se dao pouzdaniji odgovor o psihološkim osnovama ovako nadahnutog odnosa Kubertena prema muškom telu. Nas, u svakom slučaju, više interesuje pitanje telesnog i estetskog u svetlu njegove olimpijske filozofije, što znači u društvenom kontekstu. Otkud tvrdnja da je reč samo o muškom telu? Kuberten je uklonio žene iz javnog prostora. On govori o „dečacima“, „mladićima“, a kada je reč o pobednicima na olimpijskim igrama o „odraslim muškim osobama“. Za njega je, nedvosmisleno, model „lepog tela“ mišićavo telo odraslog muškarca u borilačkom naponu. „Snažno telo“ i „snažna volja“ (u nacističkoj verziji „gvozdeno telo“ i „gvozdena volja“) pretpostavka su estetske dimenzije sportiste. Kod Kubertena postoji jedinstvo estetskog i karakternog („moralnog“): da bi čovek mogao da bude „lepo građen“ neophodno je da iz njegovih mišića zrači snažan karakter, što pre svega znači, fanatična volja za pobedom. Zato je idealizovani model „lepog čoveka“, za Kubertena, i moguće predstaviti samo kao telo čoveka-takmičara koji je u borilačkom naponu. Pozitivno je što kod Kubertena čovek doseže do svoje „lepote“ aktivizmom, ali radi se o takvom aktivizmu (produktivističkom i borilačkom) sa kojim se ne stvara humani svet, već se uništava mogućnost za stvaranje humanog sveta. Putem borilačkog aktivizma čovek postaje fanatizovano oruđe za očuvanje i razvoj vladajućeg poretka. Borba za oslobađanje od kolonijalnog jarma, od bezdušne eksploatacije, od ponižavajućih tradicionalnih kanona – nisu ni pretpostavka ni mogućnost dosezanja do „lepog“. Slobodarsko-stvaralački aktivizam čoveka spada, po Kubertenu, u domen destrukcije (kapitalističkog) sveta i može, stoga, da dobije atribute poput „ružno“, „varvarsko“, „divljačko“ – zavisno od toga da li je reč o borbi kolonijalizovanih naroda za slobodu, borbi proletarijata za oslobađanje od eksploatacije, ili borbi žena za sticanje osnovnih građanskih i ljudskih prava. U vezi s tim, mogućnost estetskog podrazumeva čoveka (sportistu) kao pripadnika i predstavnika određene nacije i rase, a ne kao pripadnika klase, slobodarskog pokreta, u krajnjem, čoveka koji je polazište i centar sveta. U stvari,

81

Kubertenovo poimanje estetskog podrazumeva borbu čoveka kao pripadnika određene nacije (rase) za jačanje i širenje kapitalističke civilizacije, kao i borbu za njene vladajuće vrednosti. Snažni, napeti mišići trebalo je da budu simbol životne snage kapitalizma, izraz spremnosti da se „ide dalje“. Telesna „lepota“ je bio oblik u kome je Kuberten hteo da svoju olimpijsku ideju učini ljudima bliskom, da je utisne u njihovo biće. Borba za pobedu, uz poštovanje pravila koja nameće vladajući poredak, bila je slika kojoj će se ljudi zauvek diviti. U Kubertenovoj estetici nalazimo praktično sve elemente idolatrije koja će biti do vrhunca razvijena pojavom javnih medija kao što je to televizija. Za razliku od modernih medija, koji su banalizovali celu stvar, Kuberten se zalagao za uspostavljanje mistične veze između „elite pobednika“ i „masa“. Po Kubertenu, olimpijski šampioni su antropološki pojavni oblik vladajućih egzistencijalnih principa kapitalizma preko kojih (njihovih pobeda koje imaju religioznu i spektakularnu dimenziju), uz obaveznu IX Betovenovu simfoniju, ljudi treba da dopru do večnosti. Dakle, da se udalje iz postojećeg sveta svojim duhom, i da se spoje sa najvišim vrednostima postojećeg sveta koje nisu ni sa čim uprljane i koje imaju vanvremensku (vanistorijsku) dimenziju. „Volja za pobedom“ je onaj mistični duh koji je trebalo da ispuni duše prisutnih. Zbog toga je Kuberten bio protiv profesionalizma i komercijalizacije sporta, olimpijskih igara pogotovu. On je hteo da putem sporta postavi čoveka pred vladajući duh postojećeg sveta da bi kod njega izazvao divljenje – da bi ga kao čoveka, dakle iz dubine njegovog bića, zauvek pridobio. U tom smislu, izgled sportiste, njegovo ponašanje, njegova pojava trebalo je da bude u jedinstvu sa religioznim karakterom olimpijskih igara: olimpijski pobednici su božanski oblik u kome se pojavljuju vladajuće vrednosti kapitalističkog sveta. Kuberten je shvatio da novac, jeftini ceremonijali koji u potpunosti odgovaraju odnosima koji su uspostavljeni u kapitalizmu, može sve da upropasti. „Vašar ili crkva!“ (187) – vapio je Kuberten nastojeći da odbrani olimpijske igre ni od čega drugog nego od samog kapitalizma, koga je putem sporta nastojao da sačuva. Bilo bi pogrešno ukoliko bismo Kubertenove olimpijske igre shvatili kao nastojanje da se izazove homeseksulana fantazija. Njihov smisao nije bio da zadovolje ljudske strasti, već da dovedu čoveka u određeno duhovno stanje, neku vrstu hipnotičkog sna. Kao što je rečeno, olimpijske igre u antičkoj Grčkoj bile su religiozni obred, i to je, po Kubertenu, trebelo da bude glavna karakteristika „obnovljenih“ olimpijskih igara. Nije slučajno što je Kuberten, kao i fašistički ideolozi, bio oduševljen antičkim idealom lepote. On je bio izraz antičkog shvatanja sveta kao zatvorene celine u kojoj bogovi vladaju nad ljudima, i gde se čovekovo nastojanje da dela iscrpljuje u težnji da bude u što većoj harmoniji sa vladajućim poretkom. Vajari, kao što to vidimo kod Gombriha (Gombrich), (188) nisu nastojali da svojim statuama uobliče opšte-ljudske ideale, već vladajuće ideale sveta u kome je čovek bio „božja igračka“ (Platon). Upravo ono što će učiniti fašistički vajari. Statue, kao što je to Torakov (Thorak) „Bokser“ („Faustkämpfer“), (189) stvorene po uzoru

82

na antičke kipove, su pojavni oblik duha fašizma, a ne ljudske lepote. Na njegovom licu ne ogleda se slobodarsko-stvaralačka snaga čoveka, njegova plemenitost – već agresivna i nemilosrdna priroda vladajućeg poretka. „Monumentalni spomenici“ i „grandiozne građevine“ trebalo je, pre svega, da budu pokazatelj ljudske ništavnosti u odnosu prema neprikosnovenoj moći i čvrstini vladajućeg poretka. Kubertenovo bezrezervno prihvatanje fašističkog kiča i njegov nekritički odnos prema antičkom idealu lepote, posledica je toga što je on odbacio ono što predstavlja osnovni i suštinski doprinos građanske civilizacije razvoju čovečanstva: mogućnost da čovek postane emancipovani građanin - samosvesni subjekt razvoja društva kao zajednice slobodnih ljudi. I Kubertenova estetika samo je izraz nastojanja da čoveka podredi vladajućem poretku i na taj način stvori beskonfliktno društvo koje funkcioniše kao svojevrsni organizam, i u kome je čovek sveden na efikasno oruđe vladajuće (samo)volje za izvršavanje zadataka koje „progres“ postavlja pred njega. Do prave slike o Kubertenovom „lepom“ dolazimo kad pokušamo da odgonetnemo šta je, sledeći njegove estetske kriterijume, „ružno“. Atribut „ružno“ pripada svemu onome što dovodi u pitanje vladajući poredak, njegovu klasnu, rasističku, seksističku i militarističku prirodu. Ljudi koji se bore za realizovanje vodećih ideala Francuske revolucije – slobode, jednakosti i bratstva; koji preziru pljačku, rat, kolonijalizam, tlačenje žena, takmičenje koje je otelotvorenje belicioznog i progresističkog duha vladajućeg poretka; ljudi snažnog slobodarskog duha, umetnici, naučnici koji otvaraju nove prostore sobode – svi oni koji nisu upotrebljivi za ostvarenje interesa vladajuće klase, spadaju po Kubertenu u građane drugog reda.

KUBERTEN I FAŠIZAM

Na osnovu dosadašnjih analiza može se, bez preterivanja, reći da je Kuberten u Hitlerovom fašističkom režimu video otelotvorenje ideala za koje se čitavog života borio. Bliskost fašističkog pogleda na svet i Kubertenove olimpijske filozofije je očigledna. Čitajući Hitlera i Kubertena povremeno se stiče utisak da se radi o drugarima iz klupe koji su se međusobno prepisivali. Daleko je od istine, stoga, da je Kuberten bio „zaveden“ fašističkom ideologijom. Pre bi se moglo reći da je Kuberten bio jedan od preteča fašističke militarističko-rasističke ideologije. Kuberten je svoju naklonost autoritarnim režimima (svoje nezadovoljstvo efikasnošću vladajućih političkih grupacija u njihovom obračunu s radničkim pokretom) nedvosmisleno izrazio još 1929.godine, u vreme rasplamsavanja velike ekonomske krize kapitalizma. Kuberten: „Bilo je, prvo, neophodno uspostaviti Međunarodni olimpijski komitet sa njegovim osnovnim pravilima koja je trebalo

83

da budu priznata od strane svih nacija. To nije bilo lako, jer je njegov ustav bio u izrazitoj suprotnosti s idejama tog vremena. On je odbacio delegatski princip koji je tako drag našim parlamentarnim demokratijama – princip koji, nekon što je učinio velike usluge, izgleda da svakim danom postaje sve manje delotvoran.“ (Pod.Lj.S.) (190) Ne bi trebalo, isto tako, smetnuti s uma da je Kuberten, „veliki francuski patriota“, bio rado viđen (i radi štampan) gost u fašističkoj Nemačkoj. Na kraju predgovora Kubertenovoj knjizi „Olimpijske uspomene“ („Olympische Erinnerungen“), koja je objavljena 1938.godine u nacističkom Berlinu, predsednik Organizacionog komiteta XI olimpijskih igara Teodor Levald (Theodor Lewald) kaže za Kubertena: „On je sa dubokim razumevanjem i radosnim oduševljenjem shvatio i pozdravio razvoj nove Nemačke pod njenim velikim Firerom.“ (191) Da nije samo reč o kurtoaznom preterivanju, svedoči Kubertenovo predavanje, posvećeno Berlinskim olimpijskim igrama, koje je pročitano na nemačkom radiju 4.avgusta 1935.godine. Kuberten: „Kada sam, kao osnivač i počasni predsednik olimpijskih igara, pozvan da održim prvo radio-predavanje o njihovom značaju, sa zadovoljstvom sam prihvatio tu čast. Mislim da na to pitanje najbolje mogu da odgovorim tako što ću izložiti svoja prvobitna razmišljanja i filozofske osnove na kojima sam pokušao da izgradim svoje delo. Sa velikim interesovanjem pratim, u ovoj četvrtoj godini X olimpijade modernog doba, pripreme za XI olimpijske igre. One se temelje na izvanrednom planu i sprovode se sa potpuno jasnom koncepcijom o celini, i sa ne manjom brigom za detalje. Imam utisak da čitava Nemačka, od njenog Vođe pa sve do najskromnijeg od njenih učesnika, vatreno želi da svečanost 1936.godine bude jedna od najlepših koju je svet do sada video, iako su London, Štokholm, Amsterdam i Los Anđeles... u tom smislu već ostvarili prava čuda. Za godinu, božićna zvona (božićno zvono u kandžama orla bilo je simbol Berlinskih olimpijskih igara, prim.aut.) objaviće predstojeći ulazak atleta koji će doći sa svih strana sveta na berlinski stadion. Želeo bih već danas da zahvalim nemačkoj vladi i narodu na naporima koje su uložili u čast XI olimpijade.“ (192) Kuberten je svoju bezrezervnu podršku nemačkom fašističkom režimu najjasnije izrazio u svom (emitovanom) govoru (koji će kasnije sam publikovati) sa kojim će biti okončane Berlinske olimpijske igre. Kuberten: „Čuvajte sveti plamen! XI olimpijske igre uskoro će biti samo uspomene, ali kako snažne i bogate uspomene! Pre svega, uspomene na lepotu. Od onog trenutka upravo pre trideset godina, kada sam u Parizu sazvao konferenciju o umetnosti, književnosti i sportu, sa ciljem da se uspostavi stalna veza između obnovljenog olimpizma i duhovnog stvaralaštva, mudri napori su pomogli u realizaciji ovog ideala, od Štokholma do Los Anđelesa. Sada ga Berlin zauvek posvećuje sa smelim novinama krunisanim sa potpunim uspehom, kao što je štafetno prenošenje svete baklje od Olimpije i veličanstvena svečanost na monumentalnom stadionu prve večeri Igara, čiji je idejni tvorac moj genijalni prijatelj i entuzijasta Karl Dim.

84

Uspomene na hrabrost, jer je hrabrost bila neophodna da bi se savladale teškoće sa kojima se Firer sreo od trenutka kada je postavio zahtev ’Wir wollen bauen’ (’Hoćemo da gradimo’, prim.aut.) i da bi se suprotstavio nelojalnim i podmuklim napadima sa raznih strana koji nastoje da zaustave progresivno stvaralačko delo (reč je o anti-fašističkom međunarodnom pokretu za bojkot nacističkih Olimpijskih igara, prim. aut.). Najzad, uspomene na nadu, jer se pod okriljem simbolične zastave sa pet krugova sa mišićima kovalo razumevanje snažnije nego sama smrt... ’Freude, Tochter aus’... (početne reči Šilerove ’Ode radosti’ koja je bila deo ’kulturnog programa’ na otvaranju Berlinskih igara, prim.aut.) Istorijsko kretanje i borba će se nastaviti, ali malo-pomalo nauka će zameniti opasno neznanje; uzajamno razumevanje će ublažiti slepu mržnju. A vi, atlete, ne zaboravite vatru koju je sunce zapalilo i koja vam je došla iz Olimpije da bi osvetlila i zagrejala našu epohu. Čuvajte je ljubomorno u dubini vašeg bića, da bi opet mogla da se pojavi na drugoj strani sveta kada, za četiri godine, budete slavili XII olimpijadu na dalekim obalama velikog Pacifika.“ (193) Reč je o fašističkom Japanu - još jedan pun pogodak MOK-a! Kuberten je imao poseban razlog da bude oduševljen Berlinskim olimpijskim igrama. Organizatori Igara dali su da se izlije ogromno zvono na kome se, kao što je rečeno, nalazio orao raširenih krila (ne baš milog pogleda) koji u kandžama drži olimpijske krugove ispod kojih je, po obodu zvona, metalnim slovima ispisana poruka: „Ich rufe die Jugend der Welt“ („Pozivam omladinu sveta“). Olimpijski stadion u Berlinu postao je, i na taj način, svojevrsna crkva u kojoj će biti izveden jedan od najspektakularnijih religioznih obreda modernog doba – nacističke Olimpijske igre. One su bile otelotvorenje olimpijske ideje za koju se Pjer de Kuberten čitavog svog (olimpijskog) života borio. Što se tiče „kulturnog programa“, koji će biti izveden na otvaranju Berlinskih olimpijskih igara, Kuberten je, kao što smo videli, odao posebno priznanje svom „genijalnom prijatelju“ Karlu Dimu, i to zbog organizovanja „veličanstvene svečanosti“ otvaranja Olimpijskih igara. U čemu se, zapravo, sastojao „kulturni“ deo te „veličanstvene svečanosti“? Evo šta o tome piše Ričard Mandel: „Najpoznatiji živi nemački muzičar, Rihard Štraus (Richard Strauss), obučen u belo, energično rukovodi velikim orkestrom i horom od tri hiljade glasova u (izvođenju) ’Deutschland über Alles’ i ’Horst Wessel Lied’, da bi izveo novu ’olimpijsku himnu’ koju je stari kompozitor, kulturni heroj obe, vilhelmske i vajmarske, Nemačke napisao specijalno za tu priliku.“ (194) Evo kako glase reči najpopularnije nacističke koračnice tog vremena „Horst Wessel Lied“, koja se spadala u udarni deo „kulturnog programa“ Berlinskih olimpijskih igara: „Wenn das Judenblut vom Messer spritzt, dann geht’s nochmal so gut.“ („Kada jevrejska krv prska ispod noža, tada sve ide mnogo bolje.“) (195) Bila je to prava olimpijska poruka koju je fašistički režim poslao svetu. Tu poruku je Kuberten, davno pre Hitlera, poslao pariskim

85

komunarima, narodima koji se bore protiv kolonijalnog jarma, revolucionarnom proletarijatu... Inače, Karl Dim je do kraja života bio ponosan na „svoje“ Olimpijske igre, neprestano ističući njihov „kulturni program“. U tom „kulturnom programu“ nalazila se, nažalost, i Betovenova IX simfonija, koja je izvedena na Kubertenov zahtev, i koja je iskorišćena kao „kulturno“ pokriće za ovaj fašistički festival smrti. Po istom principu, koncentracioni logori u Trećem Rajhu mogu biti proglašeni za „vaspitne ustanove“, jer su pripadnici „niže rase“ dočekivani muzikom, a na logorskoj kapiji je pisalo: „Arbeit macht Frei!“ („Rad oslobađa!“). Koliko je Kuberten bio oduševljeni pristalica fašističkog režima u Nemačkoj, govori i njegova namera da čitavu svoju pisanu zaostavštinu poveri Trećem Rajhu, što je bilo povezano sa njegovom željom da fašistička Nemačka osnuje Međunarodni olimpijski institut koji će postati centar za razvoj međunarodnog olimpijskog pokreta. Budućnost njegove olimpijske ideje i olimpijskog pokreta Kuberten izričito poverava Hitleru i njegovoj „nadrasi“. Evo šta o tome piše njegov odani sledbenik Karl Dim: „Tako je on (Kuberten, prim. aut.) 16.marta 1937, uputio nemačkoj vladi predlog sa osvrtom na sportsko-istorijsku izložbu, u vreme održavanja Olimpijskih igara 1936, kraj Berlina, da ova osnuje Međunarodni olimpijski institut, Centre d’Etudes Olympiques, kojem će on zaveštati svoje ’papiers, documents’ i nezavršene planove, što se odnosi na celinu ponovo probuđenog olimpizma.“(196) Jedan od povoda za ovu Kubertenovu inicijativu bila je Hitlerova odluka da olimpijske igre zauvek preseli i Nemačku. Nakon završetka Berlinskih olimpijskih igara, Hitler je dao (po običaju megalomanski) nalog svom arhitekti Albertu Šperu (Albert Speer) da napravi planove za izgradnju novog olimpijskog stadiona u Nirnbergu, koji će biti završen do kraja 1945.godine, i koji će moći da primi 400 000 ljudi. „Nije važno“, vajkao se Hitler, „1940.godine Olimpijske igre će biti organizovane u Tokiju. Ali, nakon toga, one će se zauvek održavati u Nemačkoj, na ovom stadionu. A onda ćemo mi određivati mere atletskog polja.“ (197) To je, ujedno, i deo odgovora na pitanje kako je moguće da je „veliki francuski patriota“ Pjer de Kuberten, „ponosni sin francuskog naroda“ koji je svoje mladalačke spise završavao sa usklikom „Vive la France!“, mogao sve svoje spise da zavešta (fašističkoj) Nemačkoj, najvećem istorijskom neprijatelju Francuske. U Hitleru i njegovom fašističkom režimu Kuberten je video mogućnost potpunog oživotvorenja svoje filozofije. Hitler, njegova koncepcija „Wir wollen bauen“, praksa fašističkog režima, bili su za Kubertena najveća garancija da će njegova olimpijska ideja i delo živeti u budućnosti. Što se tiče često postavljanog pitanja: „Da li je znao za fašističke zločine?“, treba reći da je Kuberten, živeći od 1915.godine u Švajcarskoj (Lozana), imao prilike da se izbliza upozna sa fašističkim nedelima. Fašisti su, od kada su 1933.godine došli na vlast, počeli da otvaraju koncentracione logore i to bez ikakve „tajanstvenosti“. Evo šta o tome piše istoričar Artur Morze (Arthur Morse) u svojoj knjizi „Dok je šest miliona umiralo“, koju je posvetio i

86

kragujevačkim đacima koje će 1941.godine streljati fašistički dželati (i čiji je podnaslov „Nepoznati i potresni izveštaj o pokazanoj apatiji i svesnoj opstrukciji koja je izvršena od strane SAD i Britanije u toku nastojanja da se Jevreji spasu od Hitlerovog ’krajnjeg rešenja’“) (198) : „Koncentracioni kamp u nacističkoj Nemačkoj postojao je još od 1933, i to nije bila tajna za svet. Kao što smo videli, postojanje Dahaua (Dachaue) je obelodanjeno na samom početku Hitlerovog režima. (...) U avgustu 1933, „Neuer Vorwärts“, novine koje su objavljivali izbegli nemački socijalisti, procenile su da je bilo osamdeset hiljada zatvorenika u šezdeset pet kampova.“ (199) „Kako se približavao kraj 1933“, piše dalje Morze, „množili su se izveštaji o ubistvima i zlostavljanjima. Lord Marlej (Marlay), zamenik predsednika Doma lordova (Deputy Speaker of the House of Lords), procenio je da se u toku te godine u Nemačkoj dogodilo dve hiljade ubistava. (200) Postoje i drugi detalji Hitlerove „graditeljske“ koncepcije koju će Kuberten bezrezervno podržati, javno napadajući Hitlerove protivnike. Svirepa likvidacija pripadnika SA odreda 30.juna 1934.godine („Noć dugih noževa“); proganjanje Jevreja koje će kulminirati 15.septembra 1935.godine, donošenjem nirnberških Rasnih zakona kojima će Jevrejima biti oduzeto nemačko državljanstvo i na taj način građanska prava (zašta će se Hitler zalagati još u prvom nacističkom partijskom programu iz februara 1920.godine); proganjanje, hapšenje i likvidiranje radničkih i anti-fašističkih opozicionih vođa; 16.marta 1935.godine Hitler proglašava početak ponovne izgradnje nemačke vojne mašinerije; 7.marta 1936.godine, samo nekoliko dana po završetku Zimskih olimpijskih igara u Garmišpartenkirhenu, u Nemačkoj, nemačke trupe zaposedaju demilitarizovanu Rajnsku oblast, otvoreno kršeći međunarodne ugovore i prkoseći (Kubertenovoj „voljenoj“) Francuskoj. Istovremeno, fašisti sistematski uništavaju sva ona kulturna dobra koja se ne uklapaju u njihovu ideologiju. Na ogromnim lomačama širom Nemačke nestaće milioni primeraka knjiga koje predstavljaju kulturnu baštinu čovečanstva. Mora se, međutim, reći da od olimpijske (i druge) gospode nije samo Kuberten bio oduševljen fašizmom. Nakon Oktobarske revolucije, razvoja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi, velike ekonomske krize iz 1929.godine (koja je razorila mit o društvu „slobodne konkurencije“ i pokazala šta radnici, kao robovi kapitala, mogu da očekuju od svojih „poslodavaca“ kada kola krenu nizbrdo) – Hitler se pojavio kao „spasilac“ kapitalističke civilizacije od „komunističke kuge“. Vladajući krugovi Zapada (posebno SAD-a i Velike Britanije), bili su oduševljeni Hitlerovom „odlučnošću“ (čitaj: brutalnošću) u obračunu s komunistima. Nastojeći da opravda teror koji su nacisti zaveli u Nemačkoj, američki generalni konzul u Hamburgu Kel (Kehl), u svom pismu Stejt Departmentu (State Department) od 31.marta 1933.godine, piše: „Mora se priznati da je nacional-socijalistička organizacija, pre nego što je došla na vlast, a odonda nacistička-nacionalistička vlada, učinila neprocenjivu uslugu celom svetu, rušeći komunizam u Nemačkoj, što može da ima koristan efekat u drugim zemljama kada

87

se radi o uništavanju komunističke kuge.“ (201) Morze dodaje: „Iako je generalni konzul Kehl bio usamljen sa svojim shvatanjem među ljudima koji su bili na terenu, njegova uverenja bila su široko prihvaćena u State Departmentu.“ (202) Što se tiče generala Šerila (Sherill), jednog od američkih delegata u MOK-u, i njegovog odnosa prema fašizmu, Morze piše: „Prosuđujući o opštoj povici protiv fašizma on je pohvalio Musolinija kao ’čoveka koga dugo poznajem i poštujem, galantni otac koji je svoja dva sina poslao u središte borbe (ovde Šeril ima u vidu Musolinijev ’slavni pohod’ u Etiopiji, prim. aut.) (...) General je sumorno dodao da bi želeo da Musolini ima priliku da dođe u SAD i obračuna se s komunizmom, kao što je to učinio u Italiji.“ (203) Pored generala Šerila, još jedan „olimpijski“ gospodin biće poslat iz Amerike u Evropu da bi, na licu mesta, utvrdio da li je nacistička Nemačka podobna da organizuje Olimpijske igre. Bio je to Everi Brendidž, tadašnji predsednik Američkog olimpijskog komiteta i budući predsednik MOK-a, veliki poštovalac Kubertena, koji se proslavio svojim antikomunističkim, rasističkim i pro-nacističkim govorima u SAD. Evo kako je on opravdao nacistički teror i, praktično, dao „zeleno svetlo“ američkom olimpijskom timu da učestvuje na Berlinskim olimpijskim igrama: „Nezavisno od toga u kojoj zemlji se održavaju olimpijske igre uvek će biti neka grupa, religija ili rasa koja može istaći protest zbog akcije vlade te zemlje, u prošlosti ili sadašnjosti.“ (204) Polazeći od toga, Brendidž upućuje sledeću poruku Jevrejima, i svima koji su pozivali na bojkot nacističkih Olimpijskih igara: „Neki Jevreji moraju sada da shvate da ne mogu da upotrebe ove Igre kao oružje u njihovom bojkotu nacista.“ (205) Što se tiče „incidenta“ u vezi sa navodnim Hitlerovim odbijanjem da čestita Džesiju Ovensu (Jesse Owens) nakon njegove prve pobede u Berlinu, postoji verzija po kojoj do toga nije došlo ne zbog Hitlerovog odnosa prema „crncima“, već zbog protokolarnih problema. Naime, tadašnji predsednik MOK-a, belgijski grof Baje-Latur, tražio je od Hitlera da prestane da se rukuje sa sportistima nakon njihovih pobeda, budući da nije bio zvanično lice, već gost. Desilo se to pre nego što će Džesi Ovens da trijumfuje, i zato je izostalo Hitlerovo čestitanje. Po Balduru fon Širahu (Baldur von Schirach), jednom od Hitlerovih bliskih saradnika, Hitler je izjavio: „Amerikanci bi trebalo da se stide sebe samih što su dozvolili da njihove medalje osvajaju crnci. Ja se nikada ne bih ni rukovao sa nekim od njih.“ (206) Kad je Širah predložio Hitleru da se slika sa Džesijem Ovensom, njegovim „rivalom u popularnosti“ (207) na Berlinskim igrama, da bi se stvorio povoljni utisak o prijateljskoj atmosferi na Igrama pred svetskom javnošću, Hitler je „eksplodirao i povikao da je ta ideja najveća uvreda“. (208) Ovo je blisko verziji koju će izneti Albert Šper u svojoj knjizi „U središtu Trećeg Rajha“: „Nekoliko meseci nakon očigledne remilitarizacije Rajnske oblasti, Hitler je likovao zbog harmonične atmosfere koja je vladala u vreme Olimpijskih igara. Mislio je da je međunarodno neprijateljstvo prema nacional-socijalističkoj Nemačkoj nesumnjivo stvar prošlosti. Naredio je da sve mora biti učinjeno da bi se, kod brojnih važnih stranih gostiju, stvorio utisak o miroljubivoj Nemačkoj. On

88

sam je pratio atletske borbe sa velikim uzbuđenjem. Svaka nemačka pobeda – a one su bile iznenađujući brojne – činila ga je srećnim, ali je bio izbezumljen serijom pobeda čudesnog (ovde Šper, koji je do zadnjeg dana bio jedan od najodanijih Hitlerovih slugu, nastoji da posle svega pokaže da je on bio „drugačiji“, prim.aut.) crnog američkog trkača, Jesse Owensa. Ljudi čiji su preci došli iz džungle su primitivni, rekao je Hitler, sležući ramenima; njihovo telo je snažnije nego telo civilizovanih belaca. Oni predstavljaju nepošteno takmičenje, i zbog toga moraju biti isključeni sa budućih igara.“ (209) Nema razloga da ne prihvatimo određene činjenice ukoliko je dokazano da su tačne. Međutim, ovaj, kao i drugi detalji (Baje-Latur je tražio od Hitlera da se sa puta koji vodi ka aerodromu uklone natpisi sa anti-jevrejskim porukama; isto tako, on je tražio od nemačke vlade, pre održavanja Olimpijskih igara, pismenu garanciju da će Nemačka poštovati olimpijsku Povelju, što znači da će dozvoliti i jevrejskim sportistima da budu članovi nemačkog olimpijskog tima) pokazuju da je MOK-u pre svega bilo stalo da ima formalno pokriće za održavanje Berlinskih olimpijskih igara i da bi dokazao da olimpijski pokret (kao i Berlinske igre) „nema ništa sa politikom“. Što je najjadnije, formalno ispunjavanje formalnih uslova, koje je MOK postavio fašističkom režimu, biće upotrebljeno od strane MOK-a kao „krunski dokaz“ da je u fašističkoj Nemačkoj „sve u redu“, da nema proganjanja ljudi zbog njihovih religioznih i političkih ubeđenja, ili pripadnosti drugoj rasi. Insistiranjem na formalnim uslovima MOK je iskoristio ne samo da pruži ruku fašističkom režimu, već i da mu pribavi međunarodno priznanje. Sa tim se stvari ne završavaju, bar kada je u pitanju nacistička Nemačka i olimpijske igre. Kada je fašistički Japan odbio da organizuje Olimpijske igre koje je trebalo da se 1940.godine održe u Tokiju (da bi imao odrešene ruke u svom varvarskom pohodu protiv kineskog naroda i u pripremama za otpočinjanje rata na Pacifiku), MOK je panično nastojao da pronađe zemlju koja će, u godinama kada je rat u Evropi bio na pomolu, da preuzme obavezu i organizuje Olimpijske igre. Nakon bezuspešnog traganja za „žrtvom“, MOK se obratio fašističkoj Nemačkoj i zamolio Hitlera da se Zimske olimpijske igre nanovo održe u Garmišu. Bila je to, kao i 1936.godine, prilika da Hitler pokaže svetu da fašistički režim teži „miru i saradnji među narodima čitavog sveta“. Pored toga, to se uklapalo u Hitlerove planove da se olimpijske igre zauvek presele u „novu Nemačku“. Hitler je prihvatio ponudu olimpijske gospode. Uskoro, iz istih razloga kao i Japan, Nemačka će odustati od organizovanja Zimskih olimpijskih igara. U ime fašističkog režima i ovog puta je govorio Karl Dim. Berlinske olimpijske igre bile su, između ostalog, odmeravanje snaga između fašističkih država (Nemačka, Japan, Italija) i „liberalno-demokratskih“ država (Amerika, Engleska, Francuska). Trijumfovali su fašistički režimi: Nemačka je, po prvi put, bila bolja od SAD; Japan je bio uspešniji od Engleske; Italija je osvojila više medalja od Francuske... Za fašističke fanatike bio je to još jedan znak da je „proviđenje“ na njihovoj strani. Rat je mogao da počne.

89

x x x

Kuberten je umro 2.septembra 1937.godine u Lozani. Na njegov zahtev, Karl Dim je uzidao njegovo srce u spomenik podignut u „Olimpijskog dolini“ u antičkoj Olimpiji (danas „Dolina Pjera de Kubertena“), nedaleko od „svete vatre“. Iskoristio je sopstvenu smrt da bi napravio još jedan „olimpijski“ spektakl. Banalno.

ZAKLJUČAK

Na suštinu Kubertenove koncepcije možda najbolje upućuje misao koju je on izrekao u vezi s Francuskom građanskom revolucijom: „Promenila se samo forma, suština je ostala ista.“ Njegova teorija je, zapravo, obračun s humanističkim idealima Francuske revolucije. Nasuprot „Slobodi“, „Jednakosti“ i „Bratstvu“ – Kuberten se zalaže za društveni poredak u kome je uspostavljena neograničena vladavina jačih nad slabijima; u kome je nejednakost „prirodna“ i stoga nepromenljiva „činjenica“; u kome je uspostavljena borba između ljudi po zakonima prirodne selekcije... Jači imaju pravo da tlače slabije – jer su jači, a slabiji nemaju pravo da se ujedine i bore za slobodu, već samo između sebe za one položaje na lestvici društvene moći koji su za njih „rezervisani“ od strane vladajuće klase. Tlači, ili budi tlačen! – to je osnovno pravilo Kubertenove „praktične“ fiozofije. Kuberten ne nastoji da čoveka dovede u zabludu kao što to, po pravilu, čine građanski ideolozi. On je jasno ukazao na egzistencijalnu logiku koja vlada u kapitalističkom društvu i otvoreno ustao u njenu odbranu. Međutim, njegova teorija nije protivna drugim konzervativnim teorijama, već teži da bude efikasnija od njih u borbi za očuvanje vladajućeg poretka. Kuberten je bio vojnik vladajuće klase: on želi da bude u prvim redovima u obračunu s revolucionarnim proletarijatom, narodima koji nastoje da zbace kolonijalni jaram, kao i s ženama koje se bore za svoja osnovna ljudska i građanska prava. Za Kubertena klasni poredak je neprikosnoveni osnov društvenog organizovanja. Društvo se sastoji od „elite“, koju čine aristokratija i bružoazija, i „masa“, koju čine seljaci, radnici, porobljeni narodi i plebejske žene. Prvi su predodređeni da vladaju, a drugi su predodređeni da služe. Kuberten poziva „vladajuće klase“ da budu „dostojne“ svog položaja i svojih privilegija. On hoće da spreči da „masa“ iznenadi vladajuće klase na spavanju: sport je institucija koja, u periodima između ratova, treba da održi gospodu budnom, da joj pomogne da ostane u dobroj ugnjetačkoj formi. Sport je trebalo da za vladajuću klasu u modernom dobu ima isti onaj značaj koji su olimpijske igre imale u antičkoj Grčkoj, kao i viteški turniri i viteška obuka u

90

srednjem veku. Očuvati borbenu gotovost, u odnosu prema radničkoj „svetini“ – to je najvažniji zadatak koji Kuberten postavlja vladajućoj klasi. Kuberten je verovao da je naučio osnovnu istorijsku lekciju, kada je u pitanju obezbeđivanje vlasti: ne prepustiti se izazovima udobnog i bezbrižnog života, već se uvek iznova pripremati za obračun sa „svetinom“ koja neprestano vreba očekujući trenutak slabosti svojih gospodara da bi krenula... Otuda samo oni koji su spremni da neprestano bdiju i da (samo)disciplinovano rade ono što je neophodno da bi se ojačala tlačiteljska moć vladajućih klasa – zaslužuje bogatstvo i privilegije. Kuberten upućuje kritiku „vladajućim klasama“ zbog njihovog parazitizma ne zato što želi da promeni vladajući poredak koji se, i po njemu, zasniva na nepravdi, već da bi obezbedio njegov opstanak. Kuberten je stvorio svoju olimpijsku ideju kao protivtežu ideji o klasnom ujedinjavanju i klasnoj borbi radnika, tačnije, ona je poziv na obračun sa slobodarskom borbom proletarijata i u tom smislu nastoji da bude osnovna objedinjavajuća duhovna (politička) snaga kapitalističkog društva. Kuberten ne teži da u čoveku razvije slobodarsko-stvaralačku volju, niti potrebu za zajedništvom i solidarnošću; njegova olimpijska ideja nije usmerena na stvaranje i razvoj društva kao zajednice ljudi koji se međusobno poštuju kao emancipovane ličnosti – već na razvoj volje čoveka da se bori protiv drugih ljudi da bi ih podjarmio. Njegova pedagoška razmatranja pre svega su usmerena na stvaranje agresivnog borilačkog individualizma kao najjače brane duhu zajedništva i solidarnosti - koji je karakterističan za klasno osvešćeni proletarijat. Za Kubertena ideal „dobrog građanina“ je „civilizovana“ zver čiji život se svodi na borbu protiv drugih ljudi (zveri), i koji je u stanju da se suzdrži („samokontrola“) od aktivnosti koja dovodi u pitanje vladajući poredak. Kuberten, kao što smo videli, odstupa (iz taktičkih razloga) od svog vaspitnog sistema u trenutcima krize kapitalističkog sveta, nastojeći da putem sporta i „gradskih gimnazija“ steriliše političku snagu proletarijata i da ga, sad već kao lojalne „građane“, integriše u vladajući poredak. Naravno, ni ovde se ne radi o ljudskom zbližavanju i saradnji, već o „muskularnom druženju“ koje treba da ublaži naraslu srdžbu radnika i doprinese uspostavljanju „socijalnog mira“. Dresiranje ljudi putem sporta, stvaranje bespoštednog borilačkog karaktera koji će postati „prirodna“ podloga za razvoj fanatične rasističko-militarističke svesti – eliminisanjem uma, kritičke svesti i time mogućnosti da se čovek kao čovek odnosi prema postojećem svetu – to je najjača spona koja spaja Kubertena sa nacizmom. Zbog toga su i Kuberten i Hitler izričito protiv intelektualnog (duhovnog, umetničkog) obrazovanja kao prve stepenice u vaspitanju mladih. Njihov opravdani strah da će kritički um i razvijeno umetničko biće čoveka dovesti u pitanje njihovo nastojanje da stvore poredak u kome će čovek biti sveden na slepo oruđe za realizovanje anti-ljudskih ciljeva, vodio ih je u bespoštedni obračun sa svim onim što je moglo da razvije istinsku ljudsku samosvest. Izvučena iz vremena, Kubertenova olimpijska ideja mogla bi biti shvaćena i kao specifična, ne baš konsistentno osmišljena, „antropološka“ teorija. Imajući u

91

vidu vreme u kome je uobličena i u kome se razvijala, može se reći da Kubertenova olimpijska ideja predstavlja sastavni deo „teorijskog“ zaleđa fašističke ideologije na osnovu koje će biti likvidirane desetine miliona pripadnika „nižih rasa“. To ne znači da Kubertena treba optužiti da snosi neposrednu odgovornost za fašističke zločine, ali isto tako ne treba prećutati da je Kubertenova rasističko-militaristička teorija bila jedan od gradivnih elemenata fašističke ideologije. Neko će, možda, reći da Kubertenov poziv Nemcima da se bore za „rasnu perfekciju“ ne znači da je to ujedno bio poziv fašističkom režimu da se obračuna s „nižim rasama“, ali u drugoj polovini 1935.godine (kada je Kubertenovo predavanje o modernom olimpizmu pročitano na nemačkom radiju, koje je on napisao u znak zahvalnosti i podrške nacitičkom režimu zbog organizovanja Berlinskih olimpijskih igara), „rasna perfekcija“ bila je formula za uništenje svega što nije bilo „arijevsko“. Tada je borba za „rasnu perfekciju“ mogla jedino da znači dominaciju bele „arijevske rase“ nad ostalim rasama – što nije ništa drugo nego realizovana suština Kubertenove rasističke i elitističke koncepcije za koju se sa toliko žara zalagao u nastojanju da Francuska, kasnije Evropa, uveća svoje kolonijalno carstvo – koju će razrađivati davno pre nastanka fašističkog pokreta u Nemačkoj i dolaska Hitlera na vlast. Rasističko-militaristička ideologija nije, uostalom, nastala između dva svetska rata u Nemačkoj, niti je njen tvorac Adolf Hitler. Ona je nastala na krilima evropskog imperijalizma i razvijala se (kao i danas) kao legitimna „civilizatorska“ misao kapitalističkog sveta. Ono što je fašistički varvarizam učinio u Evropi (i svetu) pre i za vreme Drugog svetskog rata, učinile su horde kolonijalnih zavojevača po čitavom svetu – davno pre Hitlera i nakon Hitlera. Nacisti su otvarali koncentracione logore širom Evrope; „demokratske“ imperijalističke sile Zapada su stvarale (i stvaraju) koncentracione logore širom sveta (poput Čilea i Južne Afrike, koji su koncentracioni logori zapadnog i japanskog kapitala). Hitler je samo sledio i „obogaćivao“ novim sadržajima (u specifičnim uslovima tadašnje Nemačke) ovu rasističko-militarističku koncepciju, na kojoj je sa tolikim entuzijazmom radio njegov klasni saborac (i obožavalac) Kuberten. Da li, pored svega što je rečeno, olimpijska ideja, kao takva, sadrži humanističku poruku? Olimpijska ideja, za mnoge, neosporno predstavlja simbol nastojanja da se stvori svet u kome će ljudi živeti u bratskom zajedništvu. Međutim, Kuberten, kao i oni koji su od početka nastanka modernog olimpijskog pokreta vukli poteze iz senke, samo su iskoristili težnju ljudi za stvaranjem humanog sveta, podmeštajući im odnose i vrednosti koje ne vode ka stvaranju novog, već ka učvršćivanju bedema postojećeg sveta. Vodeće ličnosti olimpijskog pokreta nastoje, svojim „humanističkim“ porukama, da uvere svetsku javnost da su olimpijske igre autentično otelotvorenje želje ljudi da stvore humani svet i istinska mogućnost za stvaranje takvog sveta. Ko je još na olimpijske igre, i na druga međunarodna takmičenja, slao „svoje“ sportiste da „grade mostove prijateljstva“, ukoliko sportisti nisu dobili neki posebni zadatak da otvore nove političke prostore vladajućim vrhuškama

92

svojim zemalja (kao što je to bila „ping-pong diplomatija“)? Države šalju svoje sportiste-najamnike na takmičenja da pobeđuju, a ne da se „druže“. Priznanja, novac, stanovi, automobili, titule i druge beneficije i privilegije ne dobijaju se za „uspostavljanje mostova prijateljstva među narodima“, već za pobedu nad predstavnicima drugih naroda. „Moderni sport“ je jedna od najvećih „humanističkih“ prevara modernog doba. On je u svojoj biti rat koji se vodi između država putem instrumentalizovanih ljudi i njihovih tela - u formi sportske igre. Čoveku su podmetnuti takvi odnosi „međunarodne saradnje“ u kojima on može da se pojavi samo kao takmičar, borac, gladijator, robot... „Saradnja putem sporta“ postaje bespoštedni obračun najamnika spremnih na sve, ako to zahtevaju „viši interesi“. Umesto slobodnih ljudi, na sportskim terenima se pojavljuju „sportisti“ koji su svedeni na oruđe politike i kapitala, koji nastoje da se domognu vladajućih društvenih vrednosti. To su „idoli nacije“ sa kojima se treba poistovetiti i za koje iz sveg srca treba navijati. Zapravo, radi se o predstavnicima vladajućih režima kojima je stalo da se po svaku cenu dočepaju medalje da bi obezbedili prestiž kako „kod kuće“, tako i u inostranstvu. Na kraju, važno je pevati himnu pa makar „pobednik“ stajao nad unakaženim žrtvama „međunarodne saradnje“ koju su režirali oni koji nastoje da po svaku cenu sačuvaju vlast, znajući da to mogu da ostvare samo dotle, dok pod svojim nogama imaju bezličnu masu „gledalaca“ kojima je sportski spektakl glavna duhovna hrana i jedini oblik „društvenog“ postojanja. Kakva je to „međunarodna saradnja“ koja se odvija putem degenerisanih devojčica kojima je medikamentima „odložen“ menstrualni ciklus, da bi zadržale vitkost i pokretljivost? Kakva je to „međunarodna saradnja“ koja se odvija putem degenerisanih ljudi koje sistematski dopinguju, „kupaju“ u kiseoniku, kojima u krv ubrizgavaju anti-tela protiv umora, kojima se menja „stara“ i ubacuje (pre takmičenja) „sveža krv“; putem degenerisanih devojaka koje kljukaju muškim hormonima, menjaju im pol, strukturu mišića, funkcionisanje organizma, koje veštački oplođuju (tzv. „doping trudnoća“) da bi im, nakon nekoliko meseci, ubili dete u stomaku i uzeli kiseonikom obogaćenu krv koju će im ubrizgati pred „velika takmičenja“; putem onih koji, ukoliko ne osvoje medalju, mogu da se vrate u svoj sirotinjski geto da bi, zajedno sa svojiom porodicom, skapali u bedi? Umesto sredstva za saradnju između rasa, nacija i polova, „moderni sport“ je postao sredstvo za obračun između rasa, nacija i polova. Umesto sredstva za sveopšte povezivanja, sport je postao sredstvo za izazivanje sveopšteg sukoba. On je oblik u kome su se vladajući odnosi i vrednosti kapitalizma razvili do svog najvišeg oblika. I upravo takvi odnosi i vrednosti, institucionalizovani putem sporta, nameću se čovečanstvu kao najviši „humanistički“ izazovi! Ako napravimo istorijsku analizu olimpijskih igara doći ćemo do banalne istine: gotovo da nema države koja nije nastojala (bilo kao organizator igara ili njihov učesnik) da iskoristi olimpijske igre da prikrije stvarni položaj čoveka u sopstvenom društvu, i da stekne političke poene kod kuće i na međunarodnom

93

planu. Budući da se to čini u ime „opšte-ljudskih interesa“, redovno se ističe „apolitički karakter“ olimpijskih igara (sporta). Na taj način, olimpijske igre se stavljaju u službu svake vlasti ne pitajući za njenu prirodu. „Olimpijska gospoda“ su od osnivanja modernih olimpijskih igara insistirala na potrebi da se „sačuva duh olimpizma“. Šta je, zapravo, trebalo sačuvati? Antičku tradiciju koja je, između ostalog, zabranjivala ženama da učestvuju na olimpijskim igrama (na čemu je, kao što smo videli, Kuberten insitirao do kraja života), kao i „varvarskim narodima“; „mirotvorstvo“, koje je doseglo svoj najviši izraz na nacističkim Olimpijskim igrama iz 1936.godine, toj fašističkoj maskaradi koju su Kuberten i gospoda iz MOK-a sa oduševljenjem pozdravili? Ili se radi o pukom fraziranju, o „svetim formulama“ sa kojima treba uveriti svet u „dobronamernost“ i „iskrenost“ onih koji bez ikakve milosti nastoje da unište svaki pokušaj ljudi da dignu glavu i izbore se za slobodu. Isti oni koji svake godine ulažu stotine milijardi dolara u razvoj sve ubitačnijih sredstava za uništavanje ljudi; koji sistematski stvaraju ratna žarišta po svetu, dovode na vlast fašističke diktature putem kojim uništavaju oslobodilačke pokrete i štite interese najmoćnijih kapitalističkih koncerna – koriste olimpijsku govornicu da rasipaju svoju „ljubav prema čovečanstvu“ i da iskazuju svoju „nepokolebljivu privrženost miru i slobodi“. Insistira se na „građanju mostova prijateljstva među narodima“ putem sporta, koji ne mogu biti izgrađeni sve dotle dok se ne promeni vladajući kapitalistički poredak – na kome olimpijske igre izrastaju i koji nastoje da zaštite. Drugi svetski rat, u kome je stradalo preko 50 miliona ljudi, sa pravom je proglašen svetskom katastrofom. Od Drugog svetskog rata do današnjih dana, stradalo je više od milijardu ljudi, pretežno dece, pre svega zahvaljujući ekonomskom fašizmu najmoćnijih kapitalističkih država Zapada i Japana, koji najteže pogađa zemlje „Trećeg sveta“. Masovne grobnice, skeleti malih nedužnih bića koje raznose pustinjski vetrovi... Čitavi kontinenti postali su stratišta! To je pravo stanje stvari u današnjem svetu, pravi sadržaj „mira“, „slobode“ i „prijateljstva među narodima sveta“ - ogledalo u kome „demokratije“ mogu da prepoznaju svoje pravo lice – što se olimpijskim igrama i sve brojnijim sportskim (i drugim) spektaklima pokušava prikriti. Međutim, gospoda iz MOK-a tvrde da su upravo oni ti koji, rukovodeći se principom solidarnosti, „pomažu“ zemlje u razvoju ulažući „svoj“ novac u razvoj sporta. Pre svega, radi se o „milosrđu“ koje se zasniva na bezobzirnoj pljački nerazvijenih zemalja od strane (pre svega) zapadnih kapitalističkih koncerna (koji, inače, drže u svojim rukama MOK i na taj način olimpijske igre i druga „međunarodna takmičenja“). Narodi “Trećeg sveta” nisu prosjaci i ne treba im bilo čija milostinja, već ukidanje vladajućeg „međunarodnog“ (pljačkaškog) ekonomskog poretka. Pored toga, navodna „pomoć“ zemljama “Trećeg sveta” od strane MOK-a samo ukazuje na istinu da gospoda iz MOK-a koriste olimpijske igre za ostvarivanje (sve veće) dobiti, što znači da MOK stiče (sve veću) finansijsku moć koju koristi kao oruđe u vođenju „sopstvene“ politike. Profesionalizacija olimpijskih igara ne znači, stoga, samo da se na igrama legalno pojavljuju sportisti-plaćenici, već i to da je MOK postao profesionalna trgovačka

94

organizacija koja posluje po uobičajenim kapitalističkim principima (logika profita). U tom smislu, olimpijske igre postale su vlasništvo MOK-a, a članovi MOK-a (koji su zvanično „čuvari izvornog duha olimpizma“, što znači amaterskih principa) trgovci koji od prodaje prava na organizovanje olimpijskih igara (i svega drugog što uz to ide) ostvaruju ogromnu dobit. Kad smo već kod pitanja profesionalizma (amaterizma), treba reći da se ono neprestano nalazilo na dnevnom redu MOK-a od tzv. „Osnivačkog kongresa olimpijskih igara“ (održanog 1894.), pa sve do dolaska Huana Antonia Samaranča na čelo MOK-a (1980.) – koji je „proglasio“ definitivnu pobedu profesionalizma na olimpijskim igrama i definitivni poraz amaterizma. Evo šta je Pjer de Kuberten rekao još davne 1894.godine: „Pre svega, neophodno je sačuvati plemeniti i viteški karakter koji je u prošlosti krasio atletiku, da bi ona mogla efektivno da nastavi da igra istu onu izvanrednu ulogu u obrazovanju u modernom vremenu koju su joj dodelili grčki učitelji. Ljudska nesavršenost neprestano nastoji da preobrazi olimpijskog atletu u cirkuskog gladijatora. Primorani smo da biramo između dve atletske formule koje se ne mogu usaglasiti. Da bismo se zaštitili od sablasti novca i profesionalizma koji preti da zauzme njihovo mesto, amateri su u većini zemalja stvorili složena pravila puna kompromisa i protivurečnosti; štaviše, neretko se više poštuje njihovo slovo nego njihov duh.“ (210) Kuberten je, kao što vidimo, krivicu za preobražaj „olimpijskog atlete“ u „cirkuskog gladijatora“ svalio na leđa čoveka – na njegovu „nesavršenost“. Upravo je ovakav pristup problemu profesionalizacije sporta i razvoja gladijatorstva doveo do toga da gospoda iz MOK-a nikad nisu pokušala da se otvoreno i beskompromisno suoče s tim pojavama. Nastojeći da izbegnu raspravu o društvenim uzrocima profesionalizacije sporta i gladijatorstva, vrla gospoda su neprestano izmišljala pravila i osnivala prigodne „komisije“ ne bi li pred svetskom javnošću stvorila utisak o svojoj rešenosti da se, konačno, „ozbiljno pozabave tim pitanjima“ (u šta, naravno, spada i pitanje dopinga). Imajući u vidu šta se dešava u sportu, očigledno je da se radi o „zahvatanju vode rešetom“, pri čemu se, kao dežurni krivci, uvek iznova pojavljuju sportisti koji su, zapravo, najveće žrtve zakulisne komercijalne i političke manipulacije na kojima se temelje moderne olimpijske igre. Ne hajući mnogo za Kubertenove vapaje za „moralnom čistotom“, olimpijske igre su od osnivanja samo pratile razvoj kapitalizma, tačnije, one su njegova verna slika. Shodno tome, gospoda iz MOK-a su, vremenom, u potpunosti odbacila Kubertenov romantičarski „idealizam“ (elitistički amaterizam) i zvanično se opredelila za surovi realizam (profesionalni elitizam). Nastojeći da po svaku cenu zadrže primat olimpijskih igara kao „najveće i najznačajnije sportske manifestacije“ u svetu, MOK se trudio da „drži korak sa vremenom“ – odričući se čak i onoga što je bilo temelj makar formalnog legitimisanja olimpijskih igara kao „međunarodnog festivala mladosti“. Što se tiče „olimpijskog duha“, on se pojavljuje (i) kao pokriće za odnose koji sačinjavaju kostur olimpijskih igara, a koji su samo otelotvorenje vladajućih

95

odnosa kapitalizma. Treba samo obratiti pažnju na ceremonijal otvaranja olimpijskih igara: taktovi koračnice, uniforme, zastave, „strojevi“ korak, pozdrav nadesno... „Jednoličnost“, „monolitnost“, „odlučnost“, „borbeni duh!“ Defile klovnova kapitalizma, militantna pederastija proglašena je za „najviši oblik međunarodne saradnje“! Umesto da ideja istinske međuljudske saradnje, koja se zasniva na slobodarskom i kulturnom nasleđu naroda, bude osnov za kritiku olimpijskih igara, „olimpijska ideja“ postaje alibi za režiranje predstave u kojoj treba da se iscrpi nastojanje čoveka da stvori humani svet. Olimpijske igre najbolje pokazuju svoju pravu prirodu kada je reč o položaju žena. Olimpijske igre, kao i sport u celini, predstavljaju institucionalnu degradaciju žena na „drugorazredna bića“. Primer degradacije žena samo pokazuje da se na igrama, kao i u „modernom sportu“ uostalom, ne radi o druženju i razvoju međuljudskih odnosa, već o obračunu između ljudi koji su svedeni na dehumanizovano (i denaturalizovano) „telo“. U tom smislu, zajedničko pojavljivanje muškaraca i žena na sportskom polju protivno je osnovnom zakonu na kome se zasniva kapitalističko društvo – „zakonu jačega“. Nastojanje žena da u takvim odnosima dožive svoju ljudsku emancipaciju neminovno vodi daljem degenerisanju njihove ženske (specifične ljudske) samosvojnosti, i ka nasilnom, sve monstruoznijem pretvaranju njihovog tela u surogat muškog tela. Postizanje „rekorda“ sve je manje izraz razvoja njihovih ljudskih moći, a sve više mera njihovog obezvređivanja i telesnog (i mentalnog) degenerisanja kao ljudskih bića. Nastojanje da se postignu rezultati koji su „privilegija“ muškaraca (svedenih na robote), samo je jedna od stranputica u borbi žena za emancipaciju. Najodaniji branioci olimpizma će reći da su olimpijske igre, pored očiglednih nedostataka, ipak spona među narodima koju bi trebalo sačuvati i učvrstiti. Ne treba, prema tome, „sa prljavom vodom izbaciti i dete iz korita“! Po mom mišljenju, u tom koritu nikada nije ni bilo deteta. Ono je samo izgovor da bi se, u sve prljavijoj lokvi, udavila ideja budućnosti koja se zasniva na težnji da se izgradi humani svet. U tom smislu teza da je „bolja bilo kakva međunarodna saradnja“ nego svet u kome nema saradnje među narodima, proglašava, zapravo, vladajuće „međunarodne odnose“ za jedino moguće, čime se pokušava dokazati da je kapitalizam nepromenljivi i time večni poredak. Tačnije, promena je moguća, ali ne kao prevazilaženje vladajućih odnosa i vrednosti, nego kao „usavršavanje postojećeg sveta“ što se, i u slučaju olimpijskog pokreta, svodi na banalno moralisanje koje, naravno, nije sposobno da zaustavi mašineriju uništavanja ljudi, ali u dobroj meri uspeva da prikrije vladajuće tendencije razvoja u sportu i društvu, i da otupi oštricu kritike sporta i kapitalizma.

96

„OLIMPIJSKI DUH PJERA DE KUBERTENA“ – PO KAZIVANJU IV-PJER BULONJA

Po završetku rada na prikazu i kritici Kubertena, saznao sam da je Iv-Pjer Bulonj (Iv-Pierre Boulongne), savetnik za kulturu ambasade Francuske u Beogradu, „jedan od priznatih svetskih stručnjaka za istoriju i filozofiju neoolimpizma i jedan od najboljih poznavalaca života i dela osnivača savremenih olimpijskih igara“ – kako navodi izdavač knjige „Narodna knjiga“ iz Beograda – objavio studiju o Kubertenu koja se na našem jeziku pojavila pod naslovom „Olimpijski duh Pjera de Kubertena“. Knjigu sam pročitao i želeo bih da izložim neka svoja razmišljanja. Za razliku od onih građanskih teoretičara koji nastoje da stvore idealizovanu (mitološku) sliku Kubertena, Bulonj nudi čitaocu priču o Kubertenu kao čoveku koji je, kao i drugi ljudi, imao dobre i loše osobine. Dati su mnogi (ne uvek i značajni) detalji iz Kubertenovog života, njegov duhovni razvoj i slično. Posebno je interesantan deo u kome Bulonj razmatra nastanak olimpijske ideje u Francuskoj, pre nego što je Kuberten krenuo u svoj olimpijski pohod. Nažalost, Bulonj svoju studiju o Kubertenu nije napisao u nameri da nas objektivno upozna sa Kubertenovim životom i njegovim idejama, već da nas ubedi da je Kuberten bio „tako veliki čovek“ da njegove „loše strane“ (što znači, šta god da je rekao i uradio) ne mogu da dovedu u pitanje njegovu „veličinu“. Bulonj ostavlja malo prostora čitaocu da na osnovu detelja iz Kubertenovog života i izvoda iz njegovih spisa sam izvlači zaključke o njegovom „humanizmu“, što znači o pravoj prirodi olimpijske ideje. Svaku Kubertenovu „grešku“ (a bilo ih je poprilično) Bulonj prati, uglavnom, sa tako naivnim komentarima da se stiče utisak da on svoje delo nije posvetio ozbiljnijoj čitalačkoj publici, već mlađem uzrastu. To umnogome odgovara stanju „olimpijskog duha“ u nas, jer u našem društvu „olimpijsku klimu“ stvaraju domaći olimpijski mudraci, čije se znanje i razmišljanje o olimpizmu iscrpljuje u poznatom sloganu „važno je učestvovati“ – koji se i dalje neopravdano pripisuje Kubertenu. Dovoljno da se opravda pragmatizam vladajućih vrhuški za koje je sport, kao i olimpijske igre, postao sredstvo da se Jugoslavija prevede u klasično sirotinjsko društvo, bez političkih rizika za vladajuću strukturu. Stvaranje masovnog idiotizma – to je linija na kojoj su se našli Bulonj i domaća „elita“, s tim što je on, ipak, ostao na nešto višem nivou: on tačno zna šta je prećutao, dok ovi drugi o tome nemaju pojma. Sistematska kritika Bulonjeve knjige zahtevala bi bar onoliko prostora koliko je već utrošeno na Kubertena. Uostalom, u mojoj kritici Kubertena dato je dosta toga što se, posredno ili neposredno, odnosi na Bulonja, budući da on u osnovi podržava najznačajnije Kubertenove ideje. Komentar, pre svega, zaslužuje Bulonjov zaključak da je Kuberten bo protiv nasilja, jer „nasilje rađa nasilje“ (148.s.) – čime Bulonj nastoji da opravda

97

Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni i Oktobarskoj revoluciji. Videli smo, međutim, da je za Kubertena nasilje, pre svega tlačenje slabijih od strane jačih, prirodna i stoga legitimna društvena pojava. To je osnov njegove „korisne pedagogije“, kao i polazište za objašnjenje istorijskog razvoja društva. Ako je Kuberten u svojoj olimpijskoj filozofiji nešto dosledno razvijao, onda je to njegovo shvatanje nasilja: ono je za njega osnovna mogućnost individualnog, klasnog, nacionalnog i rasnog opstanka. Kolonijalna osvajanja, rat, tlačenje robova, kmetova, radnika, žena, „nižih rasa“ – od strane bogataške „elite“ koja dobija status „više rase“, predstavljaju za Kubertena „herojska dela“ i kao takva su najviši egzistencijalni i esencijalni („moralni“) izazov za pripadnike „vladajućih klasa“. Ono čemu se Kuberten fanatično suprotstavlja je borba potlačenih za slobodu, što znači protiv vladajućeg poretka nasilja. Ponovno navodim Marksove reči koje je on izrekao povodom masakra pariskih radnika nakon pada Pariske komune: „...današnji buržuj smatra sebe zakonitim naslednikom nekadašnjeg feudalnog gospodara, koji je svako oruđe u sopstvenoj ruci upereno protiv plebejaca smatrao opravdanim, dok je ma kakvo oružje u rukama plebejaca već unapred značilo zločin.“ (Pod.Lj.S.) Što se tiče Kubertenovog odnosa prema ženama, Bulonj se zadovoljava konstatacijom da je Kuberten bio „nepopravljivi ženomrzac“ (103.s.) – i to bez ikakvog komentara! Kako je moguće da Bulonj naziva „humanistom“ čoveka koji, po njegovom tvrđenju, mrzi ni manje ni više nego polovinu čovečanstva? Da li Bulonj misli da je odnos prema ženi stvar ukusa? Kako neko može da bude „humanista“ i „tako veliki čovek“ ako se odnosi prema ženi kao „nižem biću“, što istovremeno znači da degradira muškarca kao čoveka – na siledžiju? Interesantno je da Bulonj ovako važnom pitanju posvećuje jednu rečenicu, dok istovremeno puni stranice marginalnim detaljima iz Kubertenovog detinjstva. Imajući u vidu tekstove koje Bulonj citira, sa sigurnošću se može tvrditi da je on bio upoznat ne samo sa Kubertenovim shvatanjima o ulozi koju bi žene trebalo da imaju u društvu, već i o ulozi koju bi trebalo da imaju u sportu i, posebno, na olimpijskim igrama. Ali, Bulonj ne kaže ni reči o tome. Svuda gde je besmisleno braniti Kubertena, nazivati ga „naivkom“ i sličnim imenima, Bulonj prelazi na antropološki teren: Kuberten je bio „dobar čovek“, ali je, kao i svaki čovek, imao „loših strana“. To što je Kuberten bio „nepopravljivi ženomrzac“ treba da ukaže na jednu od slabosti njegovog karaktera, i ne može da dovede u pitanje njegov „humanizam“. Bulonj ne navodi mesta gde Kuberten govori o ženi, niti analizira položaj žene u Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji, jer bi se na taj način pokazalo da je Kubertenov odnos prema ženi pre svega rezultat nastojanja da zaštiti vladajući poredak, a ne samo posledica iracionalnih motiva. Po njemu, uloga žene u društvu je u funkciji očuvanja porodice kao osnovne ćelije društva, pri čemu je odgovornost za biološku reprodukciju nacije (rase), negu i odgoj dece, zadovoljavanje potreba pater familias-a, kao i moralni integritet porodice – bačen na pleća žene.

98

Ovaj metod, koji se svodi na zaštitu „dobrog“ Kubertena od „loših strana“ Kubertenove ličnosti, Bulonj je sa najviše entuzijazma primenio u raspravi o odnosu Kubertena prema nacizmu. Bulonj: „Da vidimo najpre kakvi su bili odnosi između Kubertena i nacističke Nemačke. Kuberten, izvesno, nikad nije pokazao bilo kakvu simpatiju prema Hitleru, u kome je morao videti prostog čoveka niskog porekla. Za diktatorovo lice on kaže da mu je izgledalo „neobično“, „čudno“, „neočekivano“. On je uzdržan, iznenađen, zapanjen. Ali sve to je malo... Bilo bi nam, očigledno, drago da ga je u ime olimpizma osudio; no, napomenimo da, u svakom slučaju, nikad nije odobrio njegovu politiku.“ (146.s.) Obratimo, pre svega, pažnju na Bulonjovo objašnjenje osnovnog razloga zbog koga Kuberten „nikad nije pokazao bilo kakvu simpatiju prema Hitleru“. To je, po Bulonju, zbog toga što je Kuberten u Hitleru „morao videti (Pod.Lj.S.) prostog čoveka niskog porekla“. Pokušavajući da prikrije Kubertenov podanički odnos prema Hitleru i fašizmu, Bulonj otkriva pravi odnos aristokrate Kubertena prema „prostim ljudima niskog porekla“. Poenta je u tome da je Kuberten „morao“ u Hitleru da vidi čoveka niskog porekla: u toj reči sadržana je bit i pravi domet Kubertenovog „humanizma“. Bulonj zapravo ukazuje na to, da je za Kubertena, do kraja njegovog života, od presudnog značaja za vrednovanje ljudi bilo njihovo poreklo, tačnije, kojoj klasi pripadaju. Videćemo da to nije jedina „medveđa usluga“ koju će Bulonj učiniti Kubertenu. Što se tiče Bulonjove kategorične tvrdnje da Kuberten „u svakom slučaju nikad nije odobrio njegovu (Hitlerovu) politiku“, ona znači da Bulonj nastoji da dovede čitaoca u zabludu, ili da je Institut Karl-Dim iz Kelna falsifikovao ne samo Kubertenov govor koji je 1935.godine pročitan na nemačkom radiju, nego i Kubertenov govor koji je pročitan na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara. Po mom sudu, radi se o prvom, što znači da Bulonj igra na kartu neobaveštenosti čitaoca, jer sam pominje navedenu zbirku Kubertenovih tekstova, kritikujući izdavača da je u njoj dao „brojne, ali kratke i nevažne fragmente“ iz Kubertenovog dela. (155.s.) Videvši da će upasti u sopstvenu zamku, Bulonj dodaje: „Ipak, nacisti su preko Karla Dima – to moramo reći – obrlatili Kubertena. Doista, Dim, koji je reklamni agent olimpizma zamišljenog na Hitlerov način, nije se smirio sve dok od Kubertena nije iščupao reči odobravanja za Firerovu politiku u oblasti sporta. Njemu nije pošlo za rukom da od njega iščupa izričito odobravanje te politike, ali Kuberten će ipak pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj, zato što je odobrila sredstva za dalja iskopavanja u Olimpiji, zato što je razvijala sport među omladinom (ali koji sport i za koju omladinu? – ovo kaže Bulonj, samo nije jasno da li on time hoće da kaže da je Kuberten znao o kom sportu i omladini se radi, ili da je bio „u zabludi“?), zato što je obećala da će i dalje pomagati izdavanje publikacije „La Revue Olympique“ u Berlinu (dok je zvanična Francuska ispoljavala potpunu ravnodušnost prema njoj), i najzad – i to treba reći – zato što je Dim laskao, dodvoravao se jednom Kubertenu kod koga je starost samo ojačala neke nesumnjivo shizoidne crte njegove ličnosti.“ (147.s.)

99

Analizirajmo, pre svega, Bulonjove verbalne finese sa kojima pokušava da pripremi odstupnicu i sebi i Kubertenu. Prvo, saznajemo da se Karl Dim „nije smirio sve dok od Kubertena nije iščupao reči odobravanja za Firerovu politiku u oblasti sporta“. Zatim nam Bulonj saopštava da Dimu „nije pošlo za rukom da od njega iščupa izričito odobravanje te politike“, da bismo na kraju saznali da će Kuberten „ipak pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj“ zbog navedenih akcija za razvoj sporta. (Pod.Lj.S.) Insistiranje na konstrukcijama poput „reči odobravanja“ i „izričito odobravanje“, čiji bi pokušaj preciznog razgraničenja i pravne eksperte odveo u duševnu bolnicu, potrebno je Bulonju da dokaže da se Kuberten samo verbalno izjasnio za fašističku politiku u oblasti sporta, ali da intimno nije bio za nju. Priča, dakle, glasi: zli duh fašizma Karl Dim je „obrlatio“ Kubertena koji, „plemenitog srca“ kao što je bio, nije uspeo da se odbrani, ali nije ni do kraja pokleknuo. „Dobro“ je ipak pobedilo! Kako je, međutim, uspelo „zlom“ Dimu da „obrlati“ „dobrog“ Kubertena? Tome su doprinele razne okolnosti. Pre svega, Kuberten će „pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj, zato što je odobrila sredstva za dalja iskopavanja u Olimpiji“. Zaključak: Kuberten se „žrtvovao“ da bi se „uvećala riznica znanja čovečanstva“. Zatim, „što je razvijala sport među omladinom“. Ovde, kao što smo videli, Bulonj umeće pitanje koje može da znači kritiku Kubertena, a može da znači da je Kuberten i ovde ispoljio svoju „plitku političku pamet“, iako je imao dobre namere – objašnjenje koje bi pre odgovaralo Bulonjovom načinu opravdavanja Kubertena. Zaključak: „naivni“ Kuberten se (opet) „žrtvovao“ da bi dao podršku razvoju sporta među omladinom. Dalje, „zato što je obećala da će i dalje pomagati izdavanje publikacije „La Revue Olympique“ u Berlinu (dok je zvanična Francuska ispoljavala potpunu ravnodušnost prema njoj)“. Zaključak: napušten od svoje „voljene“ Francuske, a nastojeći da i dalje razvija „olimpijsku ideju“ (u čijoj funkciji je bilo i izdavanje navedene publikacije), Kuberten ponovo čini ono čemu se intimno protivi i, teška srca, prihvata saradnju sa nacistima. To su, dakle, bile tragične okolnosti u kojima je pokleknuo i „tako veliki čovek“ kao što je to Pjer de Kuberten. I kada smo već izvukli maramice, Bulonj nam priređuje neprijatno iznenađenje: Kuberten nije prihvatio saradnju sa nacistima samo iz navedenih razloga, već – „i to treba reći“, kaže Bulonj – i „zato što je Dim laskao, dodvoravao se jednom Kubertenu kod koga je starost samo ojačala neke nesumnjivo shizoidne crte njegove ličnosti“. Znači, to je: „stari dobri“ Kuberten je na kraju svog olimpijskog života sasvim „shiznuo“! Postavlja se pitanje, zbog čega Bulonj saopštava ovu dijagnozu o Kubertenovom mentalnom zdravlju u okviru rasprave o njegovom odnosu prema nacizmu? Treba li to da znači da nam Bulonj sugeriše da je Kubertenova podrška nacističkoj Nemačkoj bila plod njegovog pomračenog uma, a ne svesnog i voljnog opredeljenja? Izgleda da je to u pitanju. Ono ponašanje i ona shvatanja Kubertena, koja otvoreno ukazuju na rasističko-militarističku pozadinu njegove ideje i prakse

100

olimpizma, i koja se ne mogu opravdati Kubertenovom „naivnošću“ i „plitkom političkom pameću“, postaju plod njegovog pomračenog uma. Bilo bi interesantno da Bulonj potkrepi svoje tvrdnje ukazivanjem na konkretne Kubertenove postupke na osnovu kojih se može utvrditi da su njegovi navodi o „nesumnjivo shizoidnim crtama“ Kubertenove ličnosti tačni. Da li je, na primer, Kubertenovo predavanje na nemačkom radiju iz avgusta 1935.godine, dve godine pred smrt, proizvod njegovog zdravog ili pomračenog uma? Sudeći po Bulonju, koji u svojoj knjizi (163,164.s.) navodi delove ovog predavanja, radi se o „zdravo-razumskom“ Kubertenu. Ovom prilikom, inače dobro obavešteni Bulonj, ne kaže da je reč o predavanju koje je održano na nemačkom radiju, niti navodi delove predavanja u kojima se očituje ne samo otvorena Kubertenova podrška nacističkom režimu i „Fireru“, nego poziv nacistima da se bore za svoju „zastavu“ (sa kukastim krstom, naravno) i za „rasnu perfekciju“. Da je Kuberten stvarno bio humanista, on bi, kao i milioni anti-fašista širom sveta, osudio fašističku strahovladu i suprotstavio se Hitlerovom nastojanju da olimpijske igre pretvori u oruđe nacističke propagande. Kuberten je mogao da bira između fašizma i humanizma, ali se i ovoga puta opredelio za one koji nisu poštovali čoveka i njegovu slobodu, već moć i dominaciju. On je samo sledio put kojim je čitavog života koračao i koji je uvek iznova dograđivao. Zapravo, radi se o sledećem scenariju. Kuberten je osnivač modernih olimpijskih igara. U međuvremenu, on je učinio tolike stvari koje u potpunosti diskredituju „humanističke ideje“ za koje se, navodno, borio, i na taj način njega kao „humanistu“. Ukoliko Kuberten, kao osnivač i papa olimpijskog pokreta, nije „humanist“, onda to, logično, važi i za olimpijski pokret. Bulonj je, dakle, kao oduševljeni „olimpijac“, morao da pronađe kod Kubertena nešto „humanističko“, a što neće biti u neposrednoj vezi (ili će bar tako izgledati) sa njegovom „slabom političkom pameću“, što neće biti kompromitovano sa njegovim rasističkim, seksističkim i, uopšte, neljudskim ispadima. U nedostatku boljeg rešenja, Bulonj se opredelio za Kubertenovo „plemenito srce“. To je osnov na koji će Bulonj nakalemiti Kubertenov „humanizam“ i na kome će se razvijati „humanistička intencija“ modernog olimpizma. Kubertenovo „plemenito srce“ trebalo je da sačuva „humanizam“ olimpijskog pokreta od reči i postupaka samog Kubertena. Na osnovu Bulonjovog scenarija Kubertena će, posle svih peripetija, njegovo „plemenito srce“ izvesti na pravi put. Svakako, Kuberten nije bio bezgrešan, ali sve to spada u njegovo nastojanje da dopre do istine. I onda se pojavljuje ta priča o njegovoj saradnji sa nacistima. Plašeći se da Kubertenova „slaba politička pamet“ neće ovoga puta biti ubedljivo opravdanje, Bulonj se opredeljuje za radikalnu varijantu: Kuberten postaje „shizoidni“ tip. Neki su zbog saradnje sa nacistima izgubili glavu; Kuberten će izgubiti pamet. U radikalnoj varijanti, dakle, „shizoidni“ Kuberten spašava „dobrog“ Kubertena, kao što je to nekada bilo povereno „naivnom“ Kubertenu, ili Kubertenu „slabe političke pameti“.

101

Da li je Kuberten imao „plemenito srce“, kako to tvrdi Bulonj? Pre svega, on je, kao što smo videli, pozdravio masakr pariskog proletarijata iz 1871.godine. Bulonj navodi deo iz Kubertenovog spisa „L’Évolution Francaise sous la Troisième République“, gde on govori o komunarima kao najgorem ološu, ali ga, odmah zatim, prekida kada Kuberten odaje priznanje armiji za uspešno obavljenu „tešku misiju“ (streljanje pariskih radnika i njihovih porodica). Isto tako, Kuberten ni na jednom mestu ne upućuje kritičku reč varvarskim akcijama kolonizatora koji su se ne samo krvavo obračunavali sa slobodarskim pokretima u kolonijama, nego su pljačkali i neštedimice uništavali kulturna blaga naroda čija je civilizacija hiljadama godina starija od evropske civilizacije. Pored toga, kako se može tvrditi da čovek koji je „nepopravljivi ženomrzac“ ima „plemenito srce“? Pa onda, Kubertenovo sramno držanje u Drajfusovoj aferi (kada je, umesto da traži da tužilac dokaže krivicu optuženog, tražio da optuženi dokaže svoju nevinost!), oduševljenje nacizmom i posebno Hitlerom, degradacija radnika na „masu“ i „svetinu“... Teško da bi se u Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji moglo naći nešto što ukazuje da je on bio humanista. Možda je Bulonj došao do zaključka da je Kuberten imao „plemenito srce“ imajući u vidu njegov odnos prema životinjama? Poznato je, naime, da je Kuberten bio veliki ljubitelj konja. Mrzeo je žene, ali je voleo konje! – tako je to sa „velikim ljudima“ kao što je to baron Pjer de Kuberten. Ukoliko bismo Bulonjov način tumačenja Kubertenovih reči i postupaka prihvatili kao princip pisanja istorije, onda bismo, njegovom doslednom primenom, došli do toga da je Hitler bio „vizionar“ i „internacionalista“. Zar nije Hitler, po Kubertenu „jedan od najvećih graditelja modernog doba“, izdao naređenje „svom“ arhitekti Albertu Šperu da napravi planove za izgradnju mamutskog olimpijskog stadiona u Nirnbergu koji će moći da primi 400 000 ljudi? Zar nije fašistički orao pozvao „omladinu sveta“ da dođe na fašistički „festival mladosti“, kako su nacisti nazvali Berlinske olimpijske igre? Zar Hitler nije govorio u ime olimpijskih ideala (pre svega „mira“!) istovremeno dok se pripremao za osvajački pohod na Istok (Drang nach Osten) i za uništenje „nižih rasa“ (Jevreja, Slovena, Roma)? Evo, uostalom, Bulonjovog navoda iz Kubertenovih dela koji za Bulonja, naravno, nije primer Kubertenovog licemerja, nego „sasvim obična“ ideja tog vremena koju će (po Bulonju već tada „veliki humanista“) Kuberten oduševljeno prihvatiti i razvijati: „Teorija o tome da sve ljudske rase treba da imaju jednaka prava dovodi do jedne političke linije koja ometa bilo kakav napredak u kolonijama. Ne srozavajući se, svakako, dotle da uvede u kolonijama ropstvo, ili čak i jedan lakši oblik kmetstva, viša rasa ima puno pravo da uskrati nižoj rasi izvesne povlastice koje donosi civilizovani život.“ (125.s.) (Pod.Lj.S.) Naglašavam: Bulonj ovde ne citira Hitlera, nego Kubertena i to iz vremena njegovog najvećeg olimpijskog nadahnuća! Na kraju, Bulonj se obraća jugoslovenskim pedagozima, od sveg srca im preporučujući „humanističku pedagogiju“ tog „tako velikog čoveka“ Pjera de Kubertena. Da li je moguće da gospodin Iv-Pjer Bulonj, doskorašnji kulturni ataše

102

ambasade Francuske u Beogradu, nije u stanju da ponudi jugoslovenskom čitaocu ništa bolje iz tako bogate kulture kao što je to francuska? Da li je moguće da nam Iv-Pjer Bulonj, pored svih slobodarskih – istinski humanističkih potsticaja koji se nalaze u francuskoj kulturi, nudi Kubertenovo delo kao najviše humanističko dostignuće?!

KOMENTAR „IZABRANIH TEKSTOVA“ - IZ DELA PJERA DE KUBERTENA

Pre nekoliko godina (1986.) Međunarodni olimpijski komitet izdao je Kubertenove „Izabrane tekstove“ („Textes choisis“) koji se nisu našli ni na jednoj bibliografskoj listi do koje sam mogao da dođem. Igrom slučaja, na raspolaganju su mi se našla sva tri toma ovog izdanja, koja sadrže preko 2.000 strana. Na prvi pogled dovoljno da se ospori moja tvrdnja, iz uvoda za prvo izdanje ove knjige, da se glavna delatnost gospode iz MOK-a sastoji u tome da se spreči da se dela njihovog brbljivog „tate“ pojave na svetlosti dana. Međutim, kada se ima u vidu da Kubertenova pisana zaostavština, koju je poverio na čuvanje nacistima, iznosi preko 60.000 strana, onda se može naslutiti da i izdanje ovakvog obima može da bude proizvod manipulacije Kubertenovim delom. Usmerenost na „Izabrane tekstove“ pružila je mogućnost sastavljačima izdanja da po svom nahođenju izvrše ne samo odabir celovitih tekstova, već i da iskasape obimnija Kubertenova dela i da daju one delove koji se uklapaju u sliku koju oni nastoje da stvore o Kubertenu i njegovom delu. Koliko njihov izbor iz Kubertenovih radova pruža mogućnost da se upoznamo sa sadržajem Kubertenove olimpijske ideje i shvatimo njenu suštinu, može na pravi način da se vidi tek kada Kubertenovi spisi u potpunosti postanu dostupni široj, pre svega naučnoj, javnosti. Na osnovu objavljenih Kubertenovih knjiga, pisama, članaka, govora i eseja do kojih sam uspeo da dođem (od čega dobar deo predstavlja prvobitna izdanja koja nisu ponovo štampana), moguće je dati određene komentare. Osnovna intencija sastavljača izdanja bila je da se Kubertenova olimpijska ideja izvuče iz istorijskog konteksta i odvoji od Kubertenove životne (političke) filozofije i njegove društvene (političke) prakse. To je predodredilo odabir tekstova, celine u kojima su izloženi, kao i način na koji su prikazani. Prividna „apolitičnost“ izdanja izraz je nastojanja da se prikrije politička pozadina i samim tim pravi smisao Kubertenovog olimpizma. „Izabrani tekstovi“ ne zasnivaju se na naučnom (istorijskom), već na mitološkom pristupu Kuberteni i olimpijskoj ideologiji. Cilj njihovog izdavanja nije da se javnost objektivno upozna sa Kubertenovim delom, da bi čitalac mogao da stekne svoje mišljenje i formira svoj odnos prema Kubertenovoj olimpijskoj ideji, već da u vremenu u kome je izvršena potpuna komercijalizacija i politizacija olimpijskog pokreta, povrati veru u olimpijski mit. U predgovoru „Izabranim

103

tekstovima“ Huan Antonio Samaranč, predsednik MOK-a, izriče stav o Kubertenovoj misli i delu koji je bio ideja-vodilja u izboru tekstova: „Neka plamen koji su oni upalili u srcu čoveka obasja naš svet u traženju njegove sudbine!“ Može se bez preterivanja reći da izdavanje „Izabranih tekstova“ predstavlja jednu od propagandnih akcija MOK-a koji na svaki način nastoji da dokaže da postoji kontinuitet između Kubertenove olimpijske ideje i prakse današnjih vođa olimpijskog pokreta. Isti oni koji su od olimpijskih igara napravili show-business cirkuskog tipa i obračunali se s pedagoškim (moralnim) karakterom olimpijskog pokreta (bez čega nema Kubertenovog olimpizma koji je, po njemu, pre i iznad svega religija), koriste olimpijske simbole, kao i mit o Kubertenu, i bespoštedno sakate njegovo delo da bi pribavili „olimpijsku“ legitimnost svojim sve beskrupuloznijim manipulacijama olimpijskim igrama i olimpijskim pokretom. U nastojanju da Kubertenovu olimpijsku ideju prilagode današnjem vremenu, redaktori su išli dotle da su tekstove, tamo gde su smatrali da je to potrebno, snabdeli „informativnim“ predgovorima čija je prevashodna uloga da otklone svaku sumnju u Kubertenov „humanizam“, onakav kakav mu se zvanično pripisuje. Jer, i pored brižljive selekcije, promakli su neki Kubertenovi stavovi koji čak i kod odanih poklonika olimpijske mitomanije mogu da izazovu zabunu. O prirodi „Izabranih tekstova“ možda najbolje govori sastav redakcije koja je pripremila izdanje. Institut Karl-Dim iz Kelna obavio je glavni posao oko sakupljanja građe. U redakcionom odboru, koji je imenovan od strane MOK-a, našli su se: Žofri de Navesel (Geoffroy de Navacelle), kao predstavnik Kubertenove porodice; prof. Lizelot Dim (Liselott Diem), prof. Franc Loc (Franz Lotz) i prof. Norbert Miler (Norbert Müller) – vođa projekta, kao predstavnici Instituta Karl-Dim; prof. Žorž Rio (Georges Rioux), kao član „Međunarodnog komiteta Pjer de Kuberten“ („Comité International Pierre de Coubertin“); dr. Herman Loter (Hermann Lotter) i prof. August Kirš (August Kirsch), kao članovi Nacionalnog olimpijskog komiteta Savezne Republike Nemačke; Aleksandru Siperko (Alexandru Siperco) iz Bukurešta i Rajmond Gafner (Raymond Gafner) iz Lozane, kao predstavnici MOK-a. Predgovor „Izabranim tekstovima“ napisao je, „u znak poštovanja“ koje MOK gaji prema Kubertenu, Huan Antonio Samaranč. Uvod u prvi tom i komentare napisao je Žorž Rio; uvod u drugi tom napisao je Norbert Miler; a uvod u treći tom napisao je isti autor u saradnji sa Otom Šancom (Otto Schantz).

Kolonijalizam i rasizam

Pođimo od Milerovog komentara Kubertenovog teksta koji je 1931. godine objavljen pod naslovom „Sportska kolonizacija“: „U svom članku napisanom za B.I.P.S. (Bureau International de Pédagogie Sportive, prim.aut.)

104

Kuberten ocenjuje uspeh olimpijskog pokreta u vezi sa propagandom sporta. Reč ’kolonizacija’ ni u kom slučaju ne treba da stvori utisak da je Kuberten zastupao ’rasističko’ stanovište. Naprotiv, on ističe, u zapisu iz 1912. godine da tu ne treba da dođe do pobede jedne rase nad drugim rasama.“ (211) O čemu se zapravo radi u „Sportskoj kolonizaciji“ vidi se odmah na početku teksta. Podržavajući odluku MOK-a iz 1923.godine da „osvoji“ Afriku i uspostavi „Afričke igre“, Kuberten smatra pogrešnim stav, koji je iznet u „Revue Olympique“ u januaru 1912.godine, „da bi pobeda potčinjene nad vladajućom rasom mogla poprimiti opasan značaj i rizikuje da od strane lokalnog javnog mnenja bude iskorišćena kao ohrabrenje za pobunu“. Odmah zatim, Kuberten dodaje: „Nemci se nisu plašili da u svojim kolonijama, dobro opremljeni, uvedu sport među urođenike; Englezi u Indiji nisu mnogo potstrekavali taj pokret, ali mu se nisu suprotstavljali. Italija je sa blagonaklonošću prihvatila ideju nemajući dovoljno vremena da o njoj mnogo razmišlja. Francuska je bila ta koja joj se suprotstavila. Alžir je lišen časti da svečano otvori Afričke igre.“ (212) Kuberten, u vreme krize kapitalizma nakon Prvog svetskog rata, traži od kolonijalnih sila da dozvole (a ne da priznaju pravo!) kolonijalizovanim narodima („nižim rasama“) da se bave onim sportovima koji ne mogu da doprinesu ugrožavanju uspostavljenog kolonijalnog poretka (da budu obuka ili potsticaj za oslobodilačku borbu porobljenih naroda), kao i da učestvuju, pod patronatom kolonijalnih vlasti a ne kao suvereni narodi, na olimpijskim igrama i drugim međunarodnim takmičenjima. Ovde treba potsetiti na izuzetno značajan tekst, kada je reč o Kubertenovom shvatanju odnosa između sporta i kolonijalizma, koji je 1912.godine objavljen pod naslovom „Sportovi i kolonizacija“ . Sasvim je izvesno da su redaktori „Izabranih tekstova“ imali taj spis pred sobom (pojavio se i 1913. godine u zbirci Kubertenovih tekstova koja nosi naziv „Essais de Psychologie Sportive“, iz koje je više tekstova uvršćeno u „Izabrane tekstove“), ali se za njega nije našlo mesta. U njemu Kuberten detaljno razrađuje svoju tezu da „sport, dakle, može da igra ulogu u kolonizaciji, i to inteligentnu i efikasnu ulogu“ (213) – što nedvosmisleno ukazuje na kolonijalističku i rasističku poleđinu njegovog nastojanja da sport proširi među kolonijalizovanim narodima. Ono što Kuberten traži od kolonijalnih vlasti je da pokažu više samilosti prema „urođenicima“ i dozvole im da se bave sportom što, u krajnjem, treba da doprinese integraciji „nižih rasa“ u uspostavljeni poredak rasne dominacije. Na sportskom terenu trebalo je, po Kubertenu, da „niže rase“ nauče da poštuju svoje bele gospodare. Sportska borilišta bila su mesta na kojima je trebalo da dođe do „zbližavanja“ „nižih“ sa „višom rasom“, slugu i gospodara, radnika i kapitalista... Svom prvobitnom klasnom patronalizmu (kao i paternalizmu kada se radi o odnosima u porodici i javnom životu žena), Kuberten je pridodao i rasni patronalizam. U Milerovom komentaru je dobro to što nam je „pomogao“ da uvidimo da za Kubertena sloboda („nižih rasa“) nije uslov, odnosno, da ropstvo nije prepreka za uspostavljanje i funkcionisanje „međunarodnog olimpijskog pokreta“. I ovom prilikom se nameće pitanje koliko su bili u pravu ideolozi nacizma kada su tvrdili

105

da je „arijevska rasa“ legitimni naslednik Kubertenovog olimpizma? Ne treba zaboraviti da je Karl Dim, govoreći o olimpijskom pokretu u nacističkom „novom poretku“, upravo imao u vidu Kubertenov olimpizam kao oruđe za obezbeđivanje rasne dominacije. Nije profesor Miler, Dimov sledbenik, u svom predgovoru drugom tomu „Izabranih tekstova“ , slučajno insistirao na tome da je Kubertenova „nadahnuta“ poruka nosiocima olimpijske baklje, iz 1936.godine, u kojoj Kuberten pozdravlja rađanje fašističke Evrope i fašističke Azije, „sastavni deo njegovog olimpijskog testamenta“. U vezi sa rečenim i napomena da nije Everi Brendidž bio prvi predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta koji je podržao južnoafrički rasistički režim i njegov sistem „aparthejda“, već je to bio Pjer de Kuberten. Početkom XX veka, u doba svog najvećeg olimpijskog nadahnuća, Kuberten piše: „Ne zaboravite pod kojim režimom su se razvijali južnoafrički rudnici. (...) Da nema ništa bliže ropstvu nego ta institucija tamo? Ali ona uopšte ne povređuje ljudsko dostojanstvo jer je engleska, razume se!“ (214) Bilo bi zanimljivo videti šta Iv-Pjer Bulonj misli o Kubertenovom kolonijalizmu i rasizmu. Bulonj: „Osvajanje kolonija počiva, po njegovom mišljenju, na načelu božanskog prava, to jest na ubeđenju da se ljudske rase među sobom razlikuju po svojoj vrednosti i da beloj rasi, koja je po svojoj prirodi iznad drugih rasa, sve one treba da se podrede.“ (215) I dalje: „Tvrditi da niko ne može s pravom da pristupi evropeizovanju drugih naroda, da su etničke religije po svojoj vrednosti ravne hrišćanskoj religiji, da je pripadnik crne ili žute rase drugačiji od belca, ali da kao čovek vredi koliko i on – to su“, kaže Kuberten, „sofizmi čija se valjanost brani u salonu za pušače, ali koji nemaju vrednost, niti su efikasni: oni predstavljaju za dekadenciju vezani paradoks koji može trenutno da nam izazove osmeh na licu, ali koje nikada ne treba usvojiti kao pravilo ponašanja.“ (Pod. Lj.S.) (216) Bulonj tvrdi da, kada je reč o kolonijalizmu i rasizmu, „između Kubertenovih shvatanja iz razdoblja do 1914.godine i onih iz razdoblja posle 1918.godine postoji ogroman jaz“. (217) „Do 1914.godine“, nastavlja Bulonj, „Kubertenova politička shvatanja predstavljala bi, dakle, samo shvatanja klasične francuske desnice da se u njemu plemenitost, težnja za razvijanjem internacionalističkih osećanja među narodima i vera u moć vaspitavanja čoveka nisu veoma brzo sukobili sa stavovima koji su bili u skladu s ondašnjim opšte prihvaćenim društvenim stavovima. Te njegove lične moralne vrednosti sve više će se razvijati i naposletku će prevagnuti nad uvreženim reakcionarnim shvatanjima.“ (218) Kubertenove istorijske analize, politički stavovi i politička praksa iz perioda nakon Prvog svetskog rata ne daju Bulonju za pravo. Tako, na primer, u predgovoru prvom tomu svoje „Opšte istorije“ („Histoire universalle“) iz 1926.godine, Kuberten dolazi do zaključka da „iskustvo i rasuđivanje daju sve više za pravo ushićenim tvrdnjama vatrenih pristalica rasne nejednakosti“ da je bela rasa „najčistija, najinteligentnija i najjača“. (219)

106

Koliko se Kuberten oslobodio rasnih predrasuda pokazuje i njegov odnos prema Jevrejima. Konstatujući, u navedenom delu, da „hebrejski narod nema posebno mesto u opštoj istoriji ni sa političke ni sa ekonomske tačke gledišta“, i da je „u tom pogledu njegova uloga beznačajna“, Kuberten prelazi na izlaganje njegovih rasnih karakteristika: „Jevreji su u dubini duše ostali Azijati. O njima se ne zna drugačije nego preko bogatstva koje je neko od njih sakupio. Surovi i uporni u sticanju, vešti i lukavi u poslovima, često su postajali mrski, ali iza njihovih mana krije se jedan tvrdoglavi i divlji idealizam koji su nasilnička proganjanja, kojima su bili izloženi, samo ojačala i koji je bio uveliko potpomognut nastankom demokratije. Renan je rekao da je semitska rasa uvela demokratski princip u društvo. On je bio uveden i bez nje, ali je ona tu pomogla i zato ju je Niče proglasio ’pobunjeničkom’ rasom koja je ’zamenila robovski moral’, onaj svetine, sa moralom gospodara, ljudi elite, snažnih i lepih. Sve nemačke zablude i sav moderni antisemitizam sadržani su u ovim rečima. Neki autori, s druge strane, primećuju da ne bi trebalo da se govori o jevrejskoj rasi jer su se Jevreji, razbacani u toku osamnaest vekova po celom svetu, u toj meri izmešali sa drugim narodima da su izgubili osobine koje čine jednu rasu. To je pogrešno stanovište. Istina je da se kako uz pomoć vere tako i propagandom mnogi etnički elementi spajaju sa religijom Izraela. Ali to je tolika prvobitna snaga jevrejske krvi da je nekoliko kapi sasvim dovoljno da joj obezbedi osvajanje doma. To inače ne znači da tzv.’cionistički’ pokret može u Palestini da dovede do stvaranja jedne nove jevrejske države koja će biti snažna i napredna. Budućnost će odlučiti.“ (220) Kuberten ima „internacionalističko“ mišljenje i o Arapima. Komentarišući boravak francuskog predsednika Lubea (Loubet) u Alžiru i govore koje je tom prilikom održao, Kuberten konstatuje: „M.Lube je jednostavnim rečima apelovao na prosta osećanja; on se uzdržao da govori o slobodi, jednakosti i bratstvu, opasnim rečima kada bi bile bačene arapskoj svetini. On je insistirao na snazi Francuske i na koristima od njene vladavine kao što su ponovno uspostavljeni mir i sigurnost u zemlji; još je dodao da će Francuska sve većim dobročinstvima nagraditi sve veću vernost. Njegov ton je bio energičan i uvek očinski.“ I dalje: „Pred Francuskom se otvara očigledna mogućnost da izvuče veliku korist sa ogromnih teritorija koje su joj pripale konvencijom iz 1890. i to ne računajući nesmotreno na mineralna bogatstva na čije pouzdano prisustvo već ukazuju mnogi pokazatelji. Prvo što treba uraditi je da se tamo obezbedi sigurnost koja već dugo nedostaje. Jer, suprotno onome što se veruje, nije Sahara postala negostoljubiva zbog prirode, nego zbog ljudi. Ti ljudi nisu ratnici i ne čine organizovane grupe; to su pljačkaši, lopovi koji žive od ubijanja i otimačine i koji ugnjetavaju mahom blage i miroljubive narode sprečavajući ih da napreduju.“ (221) Nije, međutim, samo ekonomska korist ta koja je izazvala provalu Kubertenovih „plemenitih osećanja“, već i strateški kolonijalni interesi Francuske. Osvajanje Sahare, te „gigantske raskrsnice“, treba, po Kubertenu, da obezbedi Francuskoj „stratešku i ekonomsku dominaciju u tom delu sveta“. (222)

107

Kolonijalizam i rasizam ostali su do kraja Kubertenovog života temeljni postulati njegove filozofije olimpizma. On se nikada nije zalagao za slobodu porobljenih naroda (što bi bilo u potpunoj suprotnosti s egzistencijalnim principima za koje se fanatično zalagao), već je od kolonijalnih sila tražio da budu milosrdnije prema „nižim rasama“ što je, u konačnom, trebalo da otupi oštricu kolonijalne vladavine i učini da ona bude podnošljiva za porobljene narode. Kuberten se zalagao za „prosvećeni“ (moje navodnice) kolonijalizam, što znači za postepenu duhovnu integraciju „nižih rasa“ u kapitalistički poredak – bez bitne promene njihovog položaja u odnosu prema kolonijalnim gospodarima. Ideja o „sportskoj kolonizaciji“ porobljenih naroda bio je sastavni deo Kubertenove kolonijalne strategije sa kojom je trebalo obezbediti potpunu i večnu dominaciju bele nad „nižim rasama“. Što se tiče Bulonjove tvrdnje da će Kubertenove „lične moralne vrednosti“ – „naposletku prevagnuti nad uvreženim reakcionarnim shvatanjima“, dovoljno je reći da je Kuberten „naposletku“ prišao nacistima. Koliko je Kuberten bio dosledan u zastupanju svoje osnovne ideje da je „borba za dominaciju“ univerzalni zakon i kao takav osnovni uslov „usavršavanja“ čovečanstva? Polazeći od principa bellum omnium contra omnes Kuberten opravdava kako borbu za dominaciju između ljudi u kapitalističkom društvu, tako i borbu između nacija i rasa. Međutim, kada je reč o borbi između rasa (kao i kad je reč o klasnoj borbi radnika i kapitalista, kao i o borbi za emancipaciju žena), Kuberten značajno odstupa od svoje „prirodnjačke“ egzistencijalne filozofije kojoj, povremeno, nastoji da pribavi božansku legitimnost. On, naime, polazi od „činjenice“ da bela rasa dominira nad „nižim rasama“ i umesto da se kao vrhovni sveštenik univerzalne olimpijske religije založi za pravo svake rase da se, u svim oblastima života, bori za dominaciju na svetskom prostoru, on osporava „nižim rasama“ to pravo i savetuje kolonijalne metropole kako da iskoriste sport da bi predupredile borbu kolonijalizovanih naroda za dominaciju – što pre svega znači za oslobođenje od kolonijalnog jarma. Svođenje kolonijalizovanih naroda na „niže rase“, „urođenike“, „pljačkaše“ i „ubice“ (na savremeni način rečeno: „teroriste“) – samo je način da se porobljeni narodi liše osnovnih ljudskih i građanskih prava i da se daju odrešene ruke kolonijalnim gospodarima da bi obezbedili što efikasniju eksploataciju kolonija. Što se tiče Kubertenove „borbe za slobodnu individuu“, on ne polazi od toga „da se čovek rađa slobodan“, niti „da su ljudi jednaki po rođenju“, već od toga da je pripadnost rasi ono što određuje vrednost čoveka i time njegova prava. Iz „činjenice“ da bela rasa vlada nad „obojenim rasama“, Kuberten izvlači zaključak da je bela rasa „najčistija, najinteligentnija i najjača“, dakle, rasno superiorna, što znači da se čovek, zavisno od toga kojoj rasi pripada, rađa kao gospodar ili rob. Za Kubertena ne postoji „jednakost na startu“ u životu. To što su „niže rase“ dobile od belih gospodara mogućnost da se, zajedno sa njima, pojave na sportskoj stazi ne znači da su priznate kao jednake. Dobijanje „dozvole“ da učestvuju na sportskim takmičenjima, zajedno sa kolonijalnim gospodarima, bila

108

je „nagrada“ porobljenim narodima za odricanje od osnovnog i neotuđivog ljudskog prava: prava na slobodu. Ono po čemu se Kuberten razlikovao od okorelih rasista nisu bila njegova „plemenita osećanja“, već politički realizam. Strah da će se narodi u kolonijama, u trenutcima ozbiljne ekonomske i političke krize evropskih kolonijalnih metropola, dići na ustanak i zbaciti kolonijalni jaram, osnovni je razlog što je Kuberten donekle ublažio svoju militantnu kolonijalnu retoriku sa kojom je krenuo ka olimpijskim vrhovima. Uvođenje sporta u kolonije nije bio „humanistički“, već politički potez par excellence. U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji dominiraju tri ideje koje i danas predstavljaju izvorište najreakcionarnijih političkih teorija i pokreta: bespogovorna pokornost radnika „gazdama“; bespogovorna pokornost žena patrijalhalnom poretku; i bespogovorna pokornost „obojenih rasa“ kolonijalnim metropolama (beloj rasi). Radnici, žene i pripadnici kolonijalizovanih naroda nemaju osnovna ljudska i građanska prava. „Milosrđe“ gospodara čini izvorište „njihovih“ prava koja se stiču stalnim iskazivanjem pokornosti. Lubeove reči, da će se „sve većim dobročinstvima nagraditi sve veća vernost“, predstavljaju „svetu“ formulu za obezbeđivanje „društvene pravde“. Kuberten će se, pred Prvi svetski rat, suprotstaviti nastojanjima da se u okviru bele (evropske) rase jedna nacija postavi iznad drugih, tako što će se proglasiti posebnom rasom koja ima takve urođene osobine koje je čine „superiornom“ ne samo u odnosu prema „obojenim rasama“, već i u odnosu prema drugim (zapadno) evropskim narodima. Konkretno, radi se o pangermanizmu i nastojanju velikonemačkih krugova da čak i italijansku renesansu uvrste u nemačko kulturno nasleđe. Tako će, između ostalog, biti ponemčeni stvaraoci kao što je to Leonardo da Vinči – koji će postati Wincke; Đoto će postati - Jotte; Buonaroti – Bohnrodt... (223) U tom kontekstu treba razumeti i Kubertenovu tvrdnju, iz istog vremena, da su SAD zemlja u kojoj se ne veruje u rasnu suprotnost, što potkrepljuje činjenicom da se u SAD „sva evropska porekla stapaju i mešaju na tako neverovatan način“. (224) Što se tiče odnosa belaca prema crncima, Kuberten, u svojim putopisima iz Amerike iz 1890.godine, navodi da se belci obraćaju crncima „kao što se obraćaju psima“. (225) Nažalost, kada se radi o interesima evropskih kolonijalnih država, Kubertena napuštaju „plemenita osećanja“ i on postaje bespoštedni rasista. Ovde i napomena, da su se na Olimpijskim igrama u Sent Luisu (SAD) iz 1904.godine, na kojima Kuberten nije bio prisutan, predstavnici „obojenih rasa“ takmičili odvojeno. Za njih su bili organizovani „antropološki dani“ na kojima je trebalo da se pokaže njihova „rasna inferiornost“ u odnosu prema belim gospodarima. Što se tiče Kubertenovog odnosa prema nacističkoj Nemačkoj, pitanje je da li je on prihvatio da su Nemci „rasno superiorni“ u odnosu prema Francuzima i Englezima, ili se radi o podršci nacističkom režimu kao gvozdenoj pesnici evropskog kapitalizma koja može da mu obezbedi ekspanziju i izvuče Evropu iz ekonomske i političke krize.

109

Kuberten je u sportu video nezamenljivo sredstvo za obuku kolonijalnih falangi. U svom govoru održanom juna 1914.godine na Sorboni (koji je objavljen pod naslovom „Sport i moderno društvo“ / “Sport et la Société moderne“), u prisustvu predsednika Francuske Republike Rajmonda Poenkarea (Raymond Poincaré), povodom proslave dvadesetogodišnjice ponovnog uspostavljanja olimpijskih igara, Kuberten upozorava: „Sport je važan faktor u kolonijalnim osvajanjima u tom smislu što kolonizacija bez dobre sportske pripreme predstavlja opasnu nepromišljenost. Mnogi istorijski neuspesi i mnogi uspesi mogu se objasniti činjenicom da je jedna takva priprema postojala u jednom, a nedostajala u drugom slučaju.“ (226) Dimovi oduševljeni usklici kojima je propratio nacistička osvajanja - „Sportom oduševljeni vojnici, sportom oduševljeni Firer!“ - govore da su nacisti ozbiljno shvatili Kubertenovo upozorenje. Kuberten je bio odlučni protivnik mešanja rasa. Olimpijski krugovi ne simbolizuju jedinstvo sveta kao bratske zajednice slobodnih ljudi, nego kao zajednicu međusobno sukobljenih rasa. Oni nisu spona koja vodi zbližavanju ljudi, nezavisno od toga kojoj rasi ili naciji pripadaju, već zadavanje granice preko koje zbližavanje ljudi nije dozvoljeno. Zato Kuberten tvrdi da „bratstvo nije za ljude, već za anđele“. (227) To ne znači drugo nego da rasna pripadnost treba zauvek da ostane nepremostiva prepreka za ljudsko zbližavanje. Kubertenovo idealizovanje rasno „čiste“ helesne rase kao utemeljivača olimpizma, insistiranje na „činjenici“ da je bela rasa „najčistija“ – upozorenje je svima, posebno pripadnicima bele rase, da ostanu u svome jatu. Što se imena tiče, nije slučajno što su to „olimpijske“, a ne prometejske igre. Antički Olimp bio je mitološko stecište bogova koji su vladali nad ljudima. Smisao antičkih olimpijskih igara bio je iskazivanje pokornosti vladajućem (ovozemaljskom) poretku koji je putem božanskog autoriteta dobio božansku moć. Bezuslovna pokornost čoveka vladajućim vrednostima, koje se posredstvom olimpijskog rituala pojavljuju u „svetom“ obliku, glavna je nit koja spaja moderne sa antičkim olimpijskim igrama. I Kubertenov olimpijski paganizam ne veliča čoveka, nego vladajući poredak. Čovek, tačnije, telo muškarca u borilačkom naponu pojavljuje se kao simbolično otelotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvo je deo olimpijskog spektakla. „Harmonija“ je po Kubertenu najviša estetska vrednost jer je „sestra poretka“. (228) Princip citius, altius, fortius nije po sebi princip progresa, već je to jedino ukoliko podrazumeva oslobađanje čoveka od uspostavljenih stega, kao i kritički odnos čoveka prema postojećem svetu – sa aspekta vizije budućeg sveta. Kubertenova olimpijska ideja nije usmerena ka budućnosti: on veliča helensku rasu kao fanatičnog čuvara prošlosti. Antički princip „upoznaj sebe samog“ (gnothi seauton) nije za Kubertena stvaralački, pogotovu ne oslobađajući, već ograničavajući princip. Olimpizam je religija u kojoj je čovek pronašao svoj konačni smisao. Zato je jedan od najvažnijih ciljeva Kubertenove „korisne pedagogije“ da još u začetku uništi mladalačku maštu. Ne ideja o boljoj budućnosti, već ideja o savršenoj prošlosti treba da bude idelja-vodilja za Kubertenovog uzornog građanina.

110

Koliko je Kuberten otišao daleko u svom olimpijskom fanatizmu vidi se i po tome, što je do kraja života nastojao da uvede (po uzoru na antičku Grčku) „olimpijsko“ računanje vremena. U tome je uspeo, bar što se tiče „olimpijske istorije“. Kuberten je, nakon Prvog svetskog rata, uspeo da nametne „sveti (četvorogodišnji) ritam“ olimpijada – koje se okončavaju olimpijskim igrama – prelazeći preko činjenice da 1916.godine, zbog rata, nisu održane olimpijske igre. Isto su postupili i njegovi sledbenici u MOK-u: fantomske olimpijske igre koje nisu održane 1940. i 1944.godine zbrajaju se sa održanim olimpijskim igrama da bi se sačuvao „sveti“ ritam olimpijskog vremenovanja.

„Narodno prosvećivanje“

U svom predgovoru Kubertenovim tekstovima koji se odnose na „narodno prosvećivanje“ („éducation populaire“) Žorž Rio kritikuje tehnologiju koja je, u nastojanju da bude što efikasnija, zaboravila na suštinu čoveka. Kuberten je, po njemu, bio taj koji je, od početka svog „vaspitnog poduhvata“, shvatio da vreme traži takvu etiku i takvu reformu obrazovanja koja će svakome omogućiti da se slobodno realizuje u svojoj celokupnosti. Tokom čitavog života Kuberten će „strasno raditi na razvoju Narodnog univerziteta koji će biti u stanju da svakom pruži mogućnost za usavršavanje“. „Tekstovi koji slede“, konstatuje na kraju Rio, „omogućavaju da se shvati sva plemenitost pedagoškog poziva autora“. (229) Već iz prvog teksta koji sledi može se zaključiti o kakvoj se, zapravo, „plemenitosti“ radi. Kuberten, naime, oduševljeno pozdravlja otvaranje za širu javnost sportske dvorane „Toynbee Hall“, koja se nalazi u istočnom delu Londona, u kraju Vajtčepel (Whitechapel), ime, koje je po Kubertenu, postalo u Engleskoj „sinonim za bedu i siromaštvo“. (230) Šta će jedna takva dvorana u sirotinjskoj četvrti? Kuberten: „Ovde, naprotiv, treba najpre dokazati da je neko vredan poštovanja; uvažavanje je individualno, a ne opšte. Mladi su primorani da na svojim bližnjima dokažu svoju sopstvenu superiornost. To je velika stvar, jer kada se prizna superiornost, tim pre će biti prihvaćena. Istina je da je za to potreban svakodnevni kontakt, to boravište koje je suština Tynbee Hall-a. Radnici koji su tamo ušli (a ima ih već puno) napustili su mnoga predubeđenja o svetu, kome se nikada nisu približili i o kome su imali najfantastičnije ideje.“ (Pod.P.d.K.) (231) Umesto da se bori da se iskoreni beda i siromaštvo, „plemeniti“ Kuberten nastoji da iskoristi sport da „vaspita“ radnike da poštuju svoje gospodare i pomire se sa bedom i siromaštvom! Nakon Prvog svetskog rata, u vreme razvoja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi i raspada građanskih institucija Kuberten, uplašen za sudbinu kapitalizma, teško optužuje buržoaziju: „Kapitalistička buržoazija rizikuje da skupo plati sebičnu računicu koja ju je navela da uspostavi demokratiju. Ona nikada nije htela da pomogne radničkoj klasi da stekne druga znanja osim onih

111

koje njenu službu mogu učiniti produktivnijom povećavajući njene proizvodne sposobnosti. Ona joj je čak zabranjivala pristup onim nepristrasnim znanjima koja, kako to divno kaže sveštenik Vagner (Wagner), daju ’pristup uzvišenom životu’. Ona je stvorila duhovno bogatstvo i postavila oko njega straže da bi sačuvala monopol. Rezultat toga je da je sada kultura u opasnosti. Uspostavljanjem radničkih vlasti, one će biti ovlašćene da čuvaju trezor sa čijim sadržajem nikada nisu bile u dodiru i koji rizikuje da bude uništen u njihovim nestručnim rukama. Tako bi moglo propasti, opet greškom do juče privilegovanih, nasledstvo sakupljeno naporom tolikih generacija. Da li je prekasno da se zaštitimo od jedne tako strašne neizvesnosti? Nema sumnje da je veoma kasno a, osim toga, malobrojni su oni koji uočavaju ovu opasnost i nameravaju da je se reše. Ovo nije prilika da se izloži šta može biti korisno učinjeno uz pomoć sredstva kao što su narodni univerziteti. Predlažem da se to uskoro učini. Ali, u pedagogiji se ne razmatra samo moždana strana; postoji i telesna strana. Vreme nalaže da se svoj omladini otvori ono područje sportske aktivnosti gde su uspostavljeni radost, mir i jednakost i koje putem toga može postati pogodan teren za uspostavljanje socijalnog mira. Jer se gubi iz vida da društveni sukobi nisu rođeni samo pod udarom oprečnih, teško pomirljivih, interesa, već se velikim delom pojavljuje pod teretom tuge, gneva i nakupljenih uvreda. Ništa nije tako pogodno kao sport da se mladi izleče od tih rana. ’Svi sportovi za sve’. To je ono što sada hoćemo da organizujemo uz pomoć naprednih opština i velikih radničkih udruženja. Govori se o ’proleterskom olimpizmu’. Mene taj naziv ne plaši. Apel koji sam još početkom ove 1919.godine uputio mojim kolegama naišao je, prvenstveno u Americi, na najtopliji doček, a Internacionalni komitet (olimpijski, prim.aut.) odlučio je da u 1921, u Lozani, organizuje opšti kongres popularnih sportova čiji program se proučava i koji će biti utvrđen na našem skupu u Anversu. Prema našem starom običaju, mi ostajemo uporni praktičari za koje teorija nema vrednosti ukoliko ne može odmah da se primeni u praksi.“ (Pod.P.d.K.) (232) U svojoj „brizi“ za „duhovni razvoj“ radnika Kuberten ide dotle da sastavlja detaljni program za njihovo obrazovanje. On postaje stručnjak za gotovo sve oblasti ljudskog znanja: istorija, filozofija, prirodne nauke, umetnost... U njegovom programu nalazimo pitanja koja treba obraditi u okviru tema kao što su zvezde, matematika, zemlja, voda, vazduh, vatra, minerali, biljke, agrikultura, životinje, čovek, elektricitet, mašine, industrija, trgovina, transport, zakoni... Naravno, sve je to fasada. Ono čemu je Kuberten stvarno težio bio je obračun s kritičkim umom i s političkom borbom radnika, što znači depolitizaciji radnika u kritičnim trenutcima za kapitalizam. U odeljku „Kritika i euritmika“ prva rečenica glasi: „Kritički duh: mir (društveni, naravno, prim.aut.) prethodni uslov“. Druga lekcija: „Saradnja između volje i telesnog treninga uspostavljanja telesnog i mentalnog mira.“ (233)

112

Iz svog programa za obrazovanje radnika Kuberten je izbacio sve ono što se ne uklapa u njegovo viđenje sveta. „Kulturno nasleđe čovečanstva“ svodi se, zapravo, na vladajuću ideologiju. Ovo pitanje je interesantno i zbog toga što Kuberten, borac za „kulturno nasleđe čovečanstva“, nema ni jednu kritičku reč za nacističke piromanske rituale na kojima su spaljeni milioni knjiga, među kojima i ona dela bez kojih se ne može zamisliti kultura modernog doba. Kuberten svodi radnike na primitivce koji će uništiti kulturna dobra čovečanstva, a veliča naciste koji su ta dobra sistematski uništavali. Da li se radi o Kubertenovoj nedoslednosti, koja se može objasniti političkim motivima, ili je reč o doslednom pridržavanju načela da samo ono što odgovara interesima vladajućeg poretka spada u „kulturno nasleđe čovečanstva“? U navedenoj „borbi za radnike“ Kuberten nigde ne polazi od prava radnika kao ljudi i građana na obrazovanje i u tom kontekstu od njihovog prava da se legalnim političkim sredstvima izbore za ono što im i po zakonu pripada. Kuberten svodi ljude koji žive od svog rada, najamnike kapitala, na „radničku klasu“ i na taj način im ukida elementarna ljudska i građanska prava. Odnos između kapitalista i radnika Kuberten pokušava da svede na odnos koji je postojao između feudalnog gospodara i kmeta. Otuda za njega „milosrđe“ kapitalista predstavlja osnovno i jedino izvorište „prava“ radnika. Ovo je izuzetno značajna dodirna tačka između Kubertenove „plemenite“ pedagogije i (isto tako „plemenite“) pedagogije bivših birokratskih režima „realnog socijalizma“. Nisu radnici ti koji, kao ljudi, imaju pravo da se obrazuju, već je država (vladajuća birokratska oligarhija) ta koja im „daje“ pravo na obrazovanje, kao i programe obrazovanja. U tom kontekstu, ni Kuberten ne govori o pravu radnika na samoobrazovanje, tačnije, o pravu radnika da uzmu učešće u kulturnom životu i da stvore svoj pogled na svet koji proističe iz njihovog društvenog položaja i koji je usmeren na ukidanje sveta nepravde. Osnovni smisao Kubertenovih „radničkih univerziteta“ bio je (kao i u „realnom socijalizmu“) da „vaspitaju“ radnike da, bez obzira na njihov stvarni društveni položaj, ostanu lojalni vladajućem poretku. Strah da će radnici uništiti klasni poredak, za koji sam Kuberten kaže da je „nepravedan“, pravi je razlog za njegov „dušebrižnički“ odnos prema radnicima, a ne solidarnost sa potlačenima. Ono zašta se Kuberten zalaže još od svog „Program“-a („Un programme: Le Play“) iz novembra 1887.godine, je da „vladajuće klase“ (aristokratija i buržoazija) budu „milostivije“ prema radnicima – da bi ublažili njihovo nezadovoljstvo i na taj način obezbedili njihovu nesmetanu eksploataciju. Što se tiče „proleterskom olimpizma“, Kuberten je imao priliku da bira između Narodne olimpijade („Olimpiada popular“), koju će u leto 1936.godine u Barseloni da organizuju iberijski radnici u znak protesta protiv nacističkih Olimpijskih igara – i Berlinskih olimpijskih igara. Kuberten se otvoreno stavio na stranu nacista, nazivajući pogrdnim imenima sve one koji su pozivali na bojkot nacističkih Olimpijskih igara. I dok su u Berlinu, uz zvuke fanfara, odjekivali Kubertenovi hvalospevi nacističkoj Nemačkoj i Hitleru (u njegovom govoru koji

113

je emitovan na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara), u Španiji su se Frankove fašističke falange, uz obilatu pomoć Hitlera i Musolinija, krvavo obračunavale s radnicima, borcima za Republiku.

Pedagogija

Jedan od osnovnih razloga što građanski teoretičari uporno nastoje da Kubertenovu olimpijsku ideju izvuku iz istorijskog konteksta u kome je nastala i da je odvoje od njegovih političkih stavova i političke prakse, je taj što je Kuberten nastojao da od sporta (olimpijskih igara) stvori efikasno oruđe za očuvanje vladajućeg poretka. Kubertenova pedagogija nije usmerena na menjanje društvenih odnosa, već na onemogućavanje čoveka da menja vladajuće društvene odnose. Kuberten nastoji da od detinjstva osakati čoveka tako što će u njemu ubiti slobodarsku samosvest i ljudsko dostojanstvo, i na taj način kritički i vizionarski um. Nije slučajno što se Kuberten sa takvom žestinom suprotstavlja duhovnom razvoju mladih pre nego što su stekli karakter „uzornog“ građanina. Kuberten i bukvalno udara čoveka u glavu. Otuda on insistira na boksu kao glavnom i nezamenljivom sredstvu za vaspitanje mladih. Udarci u glavu trebalo je da unište impulse ljudskog, podlogu na kojoj se razvija mladalačka mašta. U predgovoru knjige, koju će objaviti njegov profesor mačevanja 1890.godine pod naslovom „Moja metoda“ („Ma Méthode“), Kuberten objašnjava zbog čega voli boks: „Boks je struggle for life, predstava borbe za život; čovek pažljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! – upućuje svome protivniku udarac pesnicom u koji ulaže svu svoju snagu i odlučnost. Kakvo zadovoljstvo! – a o korisnosti jedne takve vežbe ne treba ni govoriti.“ (Pod.P.d.K.) (234) Boks je (zajedno sa veslanjem), po Kubertenu „prvi“ i „temeljni“ sport, „osnov efikasne i racionalne kulture“ (235) koji deca treba da počnu da upražnjavaju, „za razliku od većine drugih vežbi“, „već od osme i devete godine“. (236) Kada govori o boksu, Kuberten nema u vidu samo „engleski boks“, u kome se udarci zadaju pesnicama, već i „francuski boks“, u kome se udarci zadaju i nogama. Interesantno je da Kuberten u boksu vidi osnovno sredstvo za vaspitanje kako dečaka, tako i devojaka, s tim što one treba da upražnjavaju nešto „blaži“ boks. Do razdvajanja dolazi u pubertetu kada dečaci počinju da se bave ragbijem, po Kubertenu „muškim sportom par excellence“, a devojke onim oblicima telesnog vežbanja koji neće ugroziti obavljanje onih uloga za koje su one biološki predodređene. (237) Kuberten je do te mere bio opsednut boksom, da je izmislio novu sportsku disciplinu, „boks na konjima“, i sastavio pravila za nju. Čudi da ova „genijalna“ Kubertenova ideja nije oživotvorena na olimpijskim igrama. Da je boks, taj po Kubertenu „divni muški sport“, (239) bio neprestana inspiracija za Kubertenov maštoviti duh, pokazuje i njegovo zalaganje da se

114

zvanični programi izvođenja IX Betovenove simfonije, posebno njeno „jedinstveno finale“, dopune predstavom u kojoj će biti izvedeno „nekoliko divnih napadačkih bokserskih stavova“. (240) Ova Kubertenova manija, da Betovenovo delo koristi kao dekor za sportska takmičenja, na najgori način će se ispoljiti na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu, kada su nacisti, na Kubertenov zahtev, IX Betovenovu simfoniju uvrstili u „kulturni program“ Igara. Kuberten smatra da telo mora u potpunosti da bude podređeno zahtevima volje – to je nit koja spaja današnji „vrhunski sport“ sa Kubertenovom pedagogijom. U članku posvećenom telesnom obrazovanju u XX veku, iz novembra 1902.godine, Kuberten konstatuje da srednjovekovno mučenje sopstvenog tela ima „humaniji“ i „plemenitiji“ uzrok nego što se to, u pojedinim književnim delima, prikazuje. Radi se, naime, o „potrebi duše da muči telo da bi ono bilo pokornije“. Kao uzor za pedagogiju XX veka Kuberten navodi „svetog“ Kolombana („saint“ Colomban) koji „u ponoć silazi na zaleđeno jezero“, ili se „šiba koprivama“ i to u prvom redu ne zato „da bi obezbedio mesto na nebu“, već „da bi očuvao u sebi divnu energiju iz koje je njegovo delo proisteklo i pružilo mu ohrabrujuću predstavu“. (241) Mazohistički spektakli, koje nam preporučuje Kuberten, uveliko su ovladali „vrhunskim sportom“ i olimpijskim igrama. Doduše, motivi su nešto banalniji (novac, naravno), ali je volja za pobedom i za postizanjem rekorda do te mere „ojačala“, da je u stanju da uništi telo da bi se ostvario postavljeni cilj. Jezuitski fanatizam „svetog“ Kolombana je dečija igra u odnosu prema samo-destruktivnom fanatizmu današnjih „vrhunskih sportista“. Na prirodu Kubertenove pedagogije upućuje i njegov tekst „Izvori i granice sportskog progresa“ („Les sources et les limites du progrès sportif“) koji je, povodom nacističkih Olimpijskih igara, objavljen u junu 1936.godine u berlinskom listu „BZ am Mittag“. Savetujući nacistički režim kako da od „arijevaca“ stvori „lepu sportsku rasu“, Kuberten zaključuje: „Društveni mir nije građanski mir, to je poredak. Može se vladati pod veoma različitim političkim poretcima; ali se neće vladati u institucijama ako se prvo ne vlada u glavama. Zato moderni progres ima pre svega pedagošku suštinu.“ (242) „Vladati u glavama“, to je credo Kubertenove olimpijske pedagogije. Ono što mnogi Kubertenovi tumači svim silama nastoje da prikriju, Kuberten, u obraćanju nacistima, jasno saopštava. Kubertenova olimpijska pedagogija započinje sa „mišićavim telom“ Tomasa Arnolda, a završava sa „gvozdenim telom“ Hitlerovih „arijevaca“. Ovde treba ukazati na Blohovo upozorenje, da telesna obuka mladih bez intelektualnog obrazovanja ne znači drugo nego proizvođenje „mesa za topove“. Drugi svetski rat je na stravičan način dokazao istinitost tog stava. U današnjem vremenu, „ramboizam“ predstavlja (doduše nešto banalniju) verziju Kubertenove muskularne pedagogije. Ukoliko, u prosuđivanju o Kubertenovom „humanizmu“, pođemo od osnovnih ideja Francuske građanske revolucije („Sloboda“, „Jednakost“, “Bratstvo“), kao temelja modernog humanizma, teško da bi Kubertenova pedagogija mogla da bude uvrštena u humanističko nasleđe modernog društva.

115

„Pravo na slobodu“ nije, za Kubertena, osnovno ljudsko pravo: osnov i izvorište svih prava čoveka je „pravo jačega“. Što se tiče „jednakosti“, Kuberten tvrdi da je „zakon nejednakosti najstariji i osnovni društveni zakon“ protiv koga je besmisleno boriti se. „Bratstvo“, po Kubertenu, „nije za ljude, nego za anđele“. Izvorna „prava čoveka“ (droits de l’homme), bez kojih nema moderne individue, a samim tim ni modernog društva, nemaju za Kubertena nikakav značaj. Što se tiče „prava građanina“ (droits de citoyen), za Kubertena nije građanin konstitutivni segment društva, već je to rasa, nacija i porodica. U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji nema mesta za emancipovanog građanina, što znači ni za emancipovano građansko društvo. Kuberten nije stvorio svoju olimpijsku filozofiju polazeći od izvornih humanističkih ideja građanskog društva, već od egzistencijalne logike monopolističkog kapitalizma – u imperijalističkoj fazi njegovog razvoja. Na samom početku njegovog olimpijskog puta, 1894.godine, Kubertenova ideja-vodilja je „činjenica“ da u postojećem svetu „nije uspostavljena vladavina duha“. (243) Desetak godina kasnije Kuberten ponavlja: „Nije više Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, već je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine“. (244) Isto tako, Kuberten polazi od „činjenice“ da su „sve nacije naoružane do zuba“ i da „ta tendencija hvata sve više korena“. (245) Istovremeno, Kuberten ističe da „borba za život“ nije karakteristika samo današnjeg sveta, već da će ona sasvim sigurno vladati i u sutrašnjem svetu „uprkos svim lepim projektima o društvenoj organizaciji i kolektivističkoj harmoniji“. (246) Kubertenova olimpijska ideja i olimpijska praksa nije trebalo da otvore prostor humanističkim potencijalima građanskog društva, nego militantnom kapitalu koji je nastojao da pokori svet. Slatkorečive fraze olimpijske gospode (Kubertenova „Oda sportu“, na primer) trebalo je da pribave „humanistički“ legitimitet bespoštednim osvajačkim pohodima kolonijalnih sila. Kuberten povremeno „napušta“ postojeći svet i vraća se u prošlost da bi pronašao pogodan gradivni materijal za svoju olimpijsku ideju. Antička (robovlasnička, rasistička) Grčka se, pri tome, pojavljuje kao nepresušni izvor njegovog „humanizma“. Kubertenov stav o Francuskoj građanskoj revoluciji, da se samo „forma promenila“, a da je „suština ostala ista“, pokazuje koliko je Kubertenu bilo stalo do bitno novih, humanističkih prostora koje je otvorila Francuska građanska revolucija. Ovde bi se moglo postaviti i pitanje kako se može nazivati „humanistom“ čovek koji pomoću sporta, odnosno, „korisne pedagogije“, nastoji da ovekoveči poredak za koji sam kaže da počiva na nepravdi? U vezi s tim, kako se može odvojiti Kubertenova „humanistička“ olimpijska ideja od njegove podrške kolonijalizmu, od njegovog rasizma, agresivnog nacionalizma, diskriminacije žena, fanatičnog militarizma, aristokratskog elitizma, antiintelektualizma, od njegovog priklanjanja fašizmu u danima kada se odlučivalo o sudbini čovečanstva?

116

Profesor Rio završava porikazivanje i analizu Kubertenovog dela Kubertenovim radom iz aprila 1927.godine („De la transformation et de la diffusion des études historiques: caractéres et conséquences“) koji će on uputiti atinskoj Akademiji. Preko stotinu članaka, govora i eseja iz poslednje dekade Kubertenovog života, u kojoj je izvršio rekapitulaciju svog olimpijskog stvaralaštva i napisao filozofske i pedagoške rasprave koje imaju izuzetan značaj za razumevanje njegovog olimpizma, neće biti predmet ozbiljnijeg Rioovog razmatranja. Razlog je jednostavan: to je period u kome je Kuberten otvoreno stao na stranu nacista. Nacizam

Uprkos jedinstvenom polazištu, kada je reč o očuvanju mita o Kubertenu, između Milerovog i Rioovog pristupa Kubertenu postoje izvesne razlike. One se mogu na pravi način razumeti ukoliko se ima u vidu borba između nemačkih i francuskih građanskih teoretičara za Kubertenovo olimpijsko nasleđe – koja se vodi u kontekstu borbe za nacionalni prestiž. Moderne olimpijske igre su mitološka nit koja spaja moderno društvo sa antičkom Grčkom, duhovnom kolevkom Zapadne civilizacije. Nije slučajno što su se evropske kolonijalne sile, posebno u vreme njihove kolonijalne ekspanzije, borile da se domognu Olimpije, antičkog olimpijskog svetilišta, i da na taj način dokažu da polažu legitimno pravo na antičku kulturnu baštinu. Bizmark je, svojevremeno, od grčkih vlasti dobio ekskluzivno pravo na iskopavanje u Olimpiji. Njegov posao nastavili su nacisti: Hitler je, iz novčanog fonda koji mu je bio na raspolaganju, finansirao sa 300.000 rajhs maraka arheološka iskopavanja, s tim što je rekonstruisana Olimpija trebalo, kao što smo videli, da budu „spomenik Trećem Rajhu izvan njegovih granica“. Završni radovi na otkopavanju lokaliteta u podnožju Kronosovog brda obaviće se nakon Drugog svetskog rata pod nemačkim okriljem i pod nadzorom jednog od glavnih ideologa nacističkog olimpizma, Karla Dima. Francuskim olimpijskim nacionalistima preostao je – Kuberten. Međutim, „veliki Francuz“ Pjer de Kuberten, kada je dospeo do najviših olimpijskih vrhova, celokupnu svoju pisanu zaostavštinu poverava nacistima, imenujući ih za čuvare njegove olimpijske ideje. U proleće 1937.godine Kuberten piše vladi Trećeg Rajha: „Nisam uspeo da završim ono što sam želeo. Smatram da bi Centar za olimpijske studije pomogao, više nego išta drugo, da se očuva i razvije moje delo, kao i da se sačuva od izvitoperenja kojem će, bojim se, biti izloženo.“ (247) Bio je to šamar Kubertenovoj „voljenoj Francuskoj“ koji i danas odzvanja u glavama francuskih nacionalista. Reakcije su različite: neki, poput profesora Rioa, zavlače glavu u pesak; drugi, poput kulturnog poslanika zvanične Francuske Bulonja, proglašavaju Kubertena „šizofreničarem“.

117

Bulonjova panična upozorenja da se ne sme dozvoliti da „nacistički vuk“ Karl Dim bude proglašen za izvršioca Kubertenovog olimpijskog testamenta ostala su, bar što se tiče Međunarodnog olimpijskog komiteta, uzaludni vapaj. „Izabrani tekstovi“, koji su sastavljeni i izdati pod njegovim pokroviteljstvom, poslužili su za veličanje Karla Dima kao legitimnog naslednika Kubertenovog olimpizma. Evo kao profesor Miler završava predgovor II tomu „Izabranih tekstova“: „Uprkos zvaničnim pozivima, Kuberten nije prisustvovao ni Olimpijskim igrama iz 1928. u Amsterdamu, ni onima iz 1932. u Los Anđelesu. Inicijativa Karla Dima povodom Olimpijskih igara iz 1936. da organizuje prenos olimpijske baklje potpuno odgovara njegovim shvatanjima. Njegova nadahnuta poruka nosiocima baklje od Olimpije do Berlina može biti shvaćena kao sastavni deo njegovog olimpijskog testamenta. Najvažnije olimpijsko svedočanstvo iz njegovih poslednjih godina je njegova rasprava o ’Filozofskim osnovama modernog olimpizma’, koja je emitovana na radiju 1935.godine. Kuberten je tako započeo seriju internacionalnih emisija o Berlinskim olimpijskim igrama iz 1936.godine. On je u sažetom obliku još jednom izložio ideje o modernom olimpizmu koje je decenijama razvijao. One se mogu sažeti u tri sledeća načela:

1. ’Slaviti olimpijske igre znači pozivati se na istoriju.’2. ’Olimpijska ideja nije sistem, nego duhovni i moralni stav.’3. ’Moja nepokolebljiva vera iz mladosti i kasnijeg doba bila je i ostala

životvorni princip moga rada.’ Kuberten je, izdaleka, sa pažnjom pratio odvijanje Olimpijskih igara iz 1936.godine. Njene umetničke forme nosile su pečat njegovog uticaja, što pokazuje izvođenje Betovenove ’Ode radosti’ prilikom posebne manifestacije u predvečerje otvaranja igara. Uprkos ondašnjim žučnim raspravama o politizaciji i komercijalizaciji olimpijskih igara i sporta, njegova vera u budućnost olimpizma ostala je nepokolebljiva sve do njegove smrti, 2.09.1937. u Ženevi. Kao što je u svom testamentu tražio, njegovo srce je 26.marta 1938.godine bilo u Olimpiji ugrađeno u mramorni spomenik koji je podignut u znak sećanja na ponovno uspostavljanje olimpijskih igara, nekoliko koraka od antičkog stadiona. Međunarodna olimpijska akademija (A.I.O.), o kojoj je Karl Dim razmišljao za vreme ceremonije polaganja srca, smeštena je u njegovom neposrednom susedstvu. Njeno osnivanje u 1961.godini bilo je zajedničko delo Grka Jana Ketseasa (Jean Ketseas) i Karla Dima. Ona ovekovečuje olimpijsko nasleđe Pjera de Kubertena.“ (248) U predgovoru Kubertenovim tekstovima i intervjuu u kojima Kuberten veliča nacističke Olimpijske igre i Hitlera, Miler kaže i to da je Kuberten, iz svog boravišta u Lozani, „aktivno učestvovao“ u pripremama za XI olimpijske igre. On je bio „u bliskom kontaktu sa Karlom Dimom“, koji je bio spiritus rector olimpijskog pokreta u Nemačkoj. Kubertena i Dima su, po Mileru, zbližile „iste težnje u sportskoj pedagogiji“ i „isti pogledi o umetničkoj i svečanoj formi“ koja je trebalo da bude realizovana na Berlinskim igrama. Inače, njihovo zbližavanje

118

započinje 1913.godine u vreme pripremanja Igara za koje bilo predviđeno da se 1916.godine održe u Berlinu. (249) Na Kubertenovo „aktivno učešće“ u pripremanju nacističkih Olimpijskih igara upućuje i Kubertenov tekst „Olimpizam i politika“ („L’Olympisme et la politique“) u kome pozdravlja „Izjavu“ („Déclaration“) koju je Baje-Latur dao nakon povratka iz Nemačke - u koju je otišao da bi „proverio“ opravdanost brojnih upozorenja da nacistički režim neprestano krši olimpijsku Povelju. Konstatujući da iskazane brige za ono što se dešava u nacističkoj Nemačkoj „nisu ni sasvim spontane ni iskrene“, Kuberten naglašava da je Baje-Latur opravdano „žigosao“ nastojanje da se „olimpijske snage stave u službu izbornih interesa“. Na taj način je, po Kubertenu, odbijen još jedan „nepošteni napad“ koji je usmeren protiv Berlinskih olimpijskih igara. (250) I Miler ukazuje na „principijelni“ (nepolitički) Kubertenov stav kada je reč o njegovom odnosu prema Berlinskim olimpijskim igrama, i olimpijskim igrama uopšte: „U svojoj novogodišnjoj poruci iz 1936. koja je objavljena u „Revue Sportive Illustrée Belge“ Kuberten bez dvoumljenja određuje svoj stav prema uticajima politike na sport. On se odlučno suprotstavlja olimpijskom bojkotu koji je planiran u SAD za 1936. i podržan u Francuskoj.“ „Olimpijski princip“, nastavlja Miler, „ne sme, po Kubertenu, da podlegne uticaju prolaznih pojava i mora ostati nezavistan od trenutnih političkih zbivanja.“ (251) Miler se poziva na Kubertenov intervju iz „Le Journal“-a od 27.avgusta 1936. godine, u kome Kuberten ističe da je „veličanstveni uspeh Berlinskih igara krasno poslužio olimpijskoj ideji“; suprotstavlja se tvrdnjama da su Berlinske olimpijske igre bile zloupotrebljene od strane nacista u političke svrhe; i oduševljava se „hitlerovskom snagom i disciplinom“ koje su dominirale na Igrama. Na Kubertenov „nepristrasni“ odnos prema Berlinskim igrama upućuje i njegov intervju koji je 4. septembra 1936.godine objavljen u magazinu „L’Auto“. Evo kako je Kuberten reagovao na komentar Fernanda Lomacija (Fernand Lomazzi) da su Berlinske olimpijske igre bile „propagandna politička manifestacija“: „Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehničkog gledišta bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objašnjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajući element igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da značenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek tražio ovu strasnu razdraženost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmičarski sport, po sebi, nije obična stvar koja se može prilagoditi skučenim i sitničavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su žestoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do žestoka bića. Okružiti ih atmosferom konformističke slabosti bez strasti i neumerenosti, značilo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o igrama na kojima je dopušten pristup ženama i omladini, uopšte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, telesno vaspitanje koje će im dati zdravlje. Ali za igre, moje igre, hoću jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na

119

nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno tražim. Tehnički deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom pažnjom i Nemcima se ne može pripisati sportsko nepoštenje. Kako hoćete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacističkog režima bila je emocionalni šok koji je omogućio ogroman razvoj koji su postigli.“ (252) Žan-Mari Brom (Jean-Marie Brohm) sa pravom primećuje: „Nacistička strast kao intelektualni stimulans olimpizma! Fašistička pomama, antisemitska mržnja, teutonski patos, nacistička simbolika kao strasna razdraženost Igara!“ (253) Interesantno je i Milerovo objašnjenje zbog čega nisu održane Olimpijske igre u Tokiju 1940.godine. Razlog je „kinesko-japanski rat“ koji je, „nažalost“, sprečio održavanje Igara u Tokiju. (254) Pre svega, fašistički Japan je, nakon istupanja iz Društva naroda, odbio da organizuje Olimpijske igre da bi imao odrešene ruke za nove kolonijalne pohode. Japanski fašisti su, dakle, bili ti koji su sprečili održavanje Olimpijskih igara u Tokiju. Za članove MOK-a „japansko-kineski rat“ (napad fašističkog Japana na Kinu) sasvim sigurno nije bio prepreka za održavanje Olimpijskih igara u Tokiju. Inače, stvarno je „za žaljenje“ to što fašistički Japan nije pružio svetu još jedan impresivni „pacifistički“ olimpijski spektakl, poput onoga koji su nacisti organizovali u Berlinu. To je, bez ikakve sumnje, nenadoknadivi gubitak za olimpijski pokret. Kuberten je sa oduševljenjem pozdravio dodeljivanje Olimpijskih igara fašističkom Tokiju. Uz usklik „Olimpizam prodire u Aziju!“, Kuberten iskazuje poštovanje „japanskoj imperiji“ nazivajući civilizaciju koju ona predstavlja „jednom od najslavnijih“ među azijskim civilizacijama. Nju je olimpijski plamen, po Kubertenu, trebalo da poveže sa helenskom civilizacijom, kao „najčasnijom“ među ervopskim civilizacijama. (255) Put do helenske civilizacije vodio je, naravno, preko nacističke Nemačke. U kontekstu rasprave o Kubertenovom odnosu prema nacističkim Olimpijskim igrama bilo bi interesantno razmotriti i pitanje Kubertenovog „pacifizma“. Tu nam „Izabrani tekstovi“ neće puno pomoći, ali to može učiniti priznati „kubertenolog“ Iv-Pjer Bulonj. Po njemu, „potpuno je očigledno“ da su olimpijske igre za Kubertena bile primirje. Kao potvrdu za svoju tezu Bulonj navodi Kubertena: „U pravilnim, u tu svrhu tačno utvrđenim vremenskim razmacima, privremeno bi svađe i prepirke bivale prekinute, a nesporazumi zaboravljeni. Ljudi nisu anđeli i ne mislim da bi čovečanstvo nešto dobilo kada bi većina njih to postali. Ali stvarno je jaka ličnost onaj čovek koji poseduje volju dovoljno snažnu da bi samog sebe i zajednicu kojoj pripada primorao da za kratko vreme potpuno zaboravi na svoje interese ili na strasne želje za gospodarenjem ili posedovanjem, ma koliko one inače bile opravdane. Što se mene tiče, ne bih imao ništa protiv toga da vidim kako usred rata sukobljene vojske obustavljaju za kratko vreme ratne operacije iz poštovanja prema poštenim i viteškim duhom prožetim sportskim igrama koje bi bile organizovane za vreme tog primirja.“ (256) Ovaj tekst sasvim jasno govori o tome da su, za Kubertena, ratni sukobi ne samo neminovna sudbina čovečanstva, već i da za čovečanstvo ne bi bilo dobro

120

kada bi zavladao mir. Umesto da se, posle svega što su ratne strahote „donele“ čovečanstvu, suprotstavi Kubertenovim antropološkim razmatranjima, koja su samo opravdanje za njegov ratno-huškački fanatizam, Bulonj konstatuje da je Kubertenova ideja o prekidu ratnih sukoba, da bi se održale sportske igre, „nažalost potpuno neostvarljiva“! I stvarno, koliko bi svet bio srećniji kada bi predstavnici zaraćenih strana odigrali fudbalsku utakmicu, pre nego što nastave da kolju jedni druge i uništavaju ono što je od sveta još preostalo! Kamo sreće da su, na primer, Poljaci održali atletski susret sa Nemcima, pre nego što će ovi da unište Varšavu i pobiju milione Poljaka! Ili Jevreji sa „arijevcima“, pre nego što će ovi da ih pošalju u gasne komore! Ili Amerikanci sa Japancima pre nego što će da bace atomske bombe na japanske gradove i pobiju na desetine hiljada dece! Bio bi to pravi trijumf Kubertenovog „pacifističkog“ duha! Fanatični anti-pacifizam predstavlja jedan od kamena temeljaca Kubertenove olimpijske ideje. Najbliži u oceni Kubertenovog „pacifizma“ bio je ideolog nacizma Karl Dim, Kubertenov saborac koga Kuberten, u svom govoru sa kojim su okončane nacističke Olimpijske igre, naziva „genijalnim prijateljem“. U svom delu „Olimpijska ideja u novoj Evropi“ (fašističkoj, naravno), Dim konstatuje: „U modernom dobu oživeo je ovaj militaristički duh olimpijskih igara. Kuberten, njihov obnovitelj, imao je vojničku krv u svojim venama. On se gnušao pacifizma i svih nebuloznih utopija o miru. Njegova pedagoška, istorijska, politička dela nam ukazuju na jedan neustrašivi karakter, onaj pravog ratnika.“ (257) Koliko je Kuberten bio fanatični militarista pokazuje i njegov ratno-huškački stav koji je objavljen u zvaničnom časopisu MOK-a „Revue Olympique“ u septembru 1913.godine, koji inače predstavlja jedan od najvažnijih postulata njegove pedagogije: „Kontakt sa oružjem čini mladića čovekom. Divna tradicija koju su uspostavili Nemci i iz koje izvire svo viteštvo.“ (258) Tek što je okončan Prvi svetski rat, koji je usmrtio i osakatio milione mladih ljudi, Kuberten drži u Lozani, februara 1918.godine, govor u kome, između ostalog, kaže da je istorija omogućila Francuskoj da u zadnjih četrdeset godina zabeleži „najdivniju od kolonijalnih epopeja“ i da „vodi omladinu preko opasnosti od nekog pacifizma i neke slobode dovedene do ekstrema“ sve do mobilizacije iz avgusta 1914, „koja će ostati jedan od najlepših spektakala koji je demokratija dala svetu“. (259) Amaterizam Kuberten je, i pre nego što su uspostavljene moderne olimpijske igre, upozorio da je „novac večiti neprijatelj sporta“. (260) U svojim kasnijim radovima on uporno ponavlja da profesionalizam ostaje „najgori neprijatelj sporta i, u isto vreme, telesnog obrazovanja uzetog u njegovoj celini“. (261) Nastojeći da sačuva „viteški duh“ na olimpijskim igrama, Kuberten, u junu 1920.godine, potseća na

121

antički sport koji je nakon dugog perioda prosperiteta doživeo kraj jer su „koristoljublje, novčana dobit, običaj klađenja, zlobni postupci potkazivanja i nepoštenja“ bili prodrli u grčku atletiku. Kuberten upozorava da civilizacija u kojoj živimo „nažalost olakšava takvu korupciju i umnožava joj mogućnosti“. Zbog toga se „sa svim našim snagama treba boriti da se sačuva moderni atletizam u njegovoj čistoti i poštenju“. Jedan od najboljih načina da se to postigne je da svaki sportista, pre nego što pristupi takmičenju, pred zastavom svoje zemlje položi zakletvu da poznaje pravila amaterizma i da izjavi da ih nikada nije prekršio. „Nacionalna zastava i časna reč“ su one univerzalne vrednosti koje treba da omoguće da se olimpijske igre uzdignu do svojih najviših dometa. (262) U svom govoru na otvaranju Olimpijskog kongresa u Pragu u maju 1925.godine, Kuberten nanovo ukazuje na to da se sport razvija u društvu koje strast za novcem preti da „iskvari do srži“. On poziva sportska društva da daju „dobar primer povratka na kult časti i iskrenosti“, „odstranjujući iz svojih sredina laž i hipokriziju“, kao i da „nemilosrdno diskvalifikuju tobožnje amatere“ koji unovčavaju svoje učešće na javnim takmičenjima. I ovaj put Kuberten ističe „ličnu zakletvu“, obaveznu za sve sportiste, kao „najbolje sredstvo da se iskušenja u sportu stave pod kontrolu časti“. (263) Imajući u vidu pedagoški karakter Kubertenovog olimpizma, njegovo insistiranje na antičkom religio athletae kao najvećem izazovu za učesnike olimpijskih igara, nameće se pitanje da li su današnje olimpijske igre otelotvorenje Kubertenove olimpijske ideje, kao i da li su oni koji vode olimpijski pokret legitimni predstavnici izvorne Kubertenove olimpijske ideje? Bulonjova tvrdnja da „amaterizam ne predstavlja središnje pitanje o modernom olimpizmu“ i da „rešavanje tog pitanja Kuberten nikada nije smatrao uslovom opstanka olimpizma“ u najmanju ruku zbunjuje, jer već na sledećoj strani, govoreći o Kubertenovom shvatanju amaterizma, Bulonj zaključuje: „Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljavanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upućivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmičari polažu predstavlja u ovom slučaju jedan od rituala vezanih za ono što je sveto.“ (264) Kubertenov stav iz 1936.godine da je „potpuni amaterizam“ – „neostvarljiv“, ne znači da se Kuberten pomirio sa postepenom profesionalizacijom olimpijskih igara. On rešavanje pitanja potpunog amaterizma nije smatrao uslovom opstanka olimpizma, ali je rešavanje razvoja profesionalizma, što znači stalnu borbu protiv (neminovnog) prodora novca u sport, smatrao uslovom opstanka olimpizma. Otuda Kubertenovo insistiranje na individualnoj zakletvi kao sredstvu da se spreči da sportisti postanu „cirkuski gladijatori“ i da se sačuva religiozni duh olimpijskih igara. Bulonj pokušava igrom reči da sakrije bit problema i da uspostavi most između Kubertenovog shvatanja olimpizma (amaterizma-profesionalizma) i onoga što se danas dešava na olimpijskim igrama i u „vrhunskom sportu“. Određeni citati iz kasnih Kubertenovih dela koriste se kao sredstvo za pribavljanje legitimiteta današnjim

122

olimpijskim igrama, koje su postale upravo ono što je Kuberten predvideo, ukoliko se dozvoli da novac zagospodari sportom: banalna „vašarska“ zabava. Može se reći da je olimpijski pokret, u Kubertenovo vreme, imao dve faze razvoja. U prvoj, do Prvog svetskog rata, osnovni zadatak olimpijskog pokreta je da pospeši kolonijalnu ekspanziju najmoćnijih zemalja Zapadne Evrope. U drugoj fazi, nakon Prvog svetskog rata, osnovni zadatak olimpijskog pokreta je da doprinese konsolidovanju kapitalističkog poretka, što znači da suzbije revolucionarni radnički pokret u Evropi i slobodarsku borbu u kolonijama – da bi postao sredstvo za stvaranje „novog (nacističkog) poretka“. Nakon Drugog svetskog rata, olimpijske igre postaju poprište hladno-ratovske borbe između blokova, kao i sredstvo za izražavanje nacionalnog suvereniteta naroda koji su se u međuvremenu oslobodili kolonijalnog jarma. Već sredinom sedamdesetih postaje očigledno da kapital uzima olimpijske igre u svoje ruke i da postaje neprikosnoveni gospodar olimpijskog pokreta. Ako uporedimo osnovne principe Kubertenove olimpijske ideje i izazove koje je on postavio pred moderne olimpijske igre - i savremenu olimpijsku realnost, mogli bismo da dođemo do sledećeg zaključka: umesto nacionalnih zastava, na olimpijskim igrama dominiraju simboli kapitalističkih firmi; umesto da se bore za svoju naciju i rasu, sportisti se bore za prestiž svojih firmi-sponzora; umesto crkve, olimpijske igre su postale „vašar“; umesto nacionalne i rasne elite, sportisti su postali „cirkuski gladijatori“; umesto pedagoške (moralne, religiozne), sport dobija profitersku dimenziju; umesto volje za pobedom, naučni timovi, laboratorije, doping, medikamenti – postaju najvažnija razvojna snaga sporta; umesto da se sportska elita regrutuje iz najviših (najbogatijih) društvenih slojeva, sport je „privilegija“ onih koji su na društvenom dnu; umesto da se na olimpijskim igrama iskazuje „superiornost“ bele rase, na njima dominiraju predstavnici „obojenih (nižih) rasa“; umesto da krunišu pobednike, žene su postale glavna „vučna snaga“ u postizanju rekorda; umesto da se „časni čuvari olimpijske ideje“, olimpijski zvaničnici su postali beskrupulozni trgovci koji su od olimpijskih igara napravili show-business i sredstvo za sopstveno bogaćenje... Novovekovna olimpijska baklja, koju su prvi poneli aristokrate, da bi je predali fašistima, a ovi hladnoratovskim jastrebovima, završila je u rukama olimpijskih trgovaca. Oni koji se najviše zaklinju u Kubertena, postali su grobari njegove olimpijske ideje. Sa Atlantom, Kubertenov olimpizam je doživeo konačni krah. Doha, 10.3.1992.

123

DOSIJE „SAMARANČ“

Posvećeno španskom pesniku Federiku Garsiji Lorki koga su streljali Frankovi fašisti. Početkom 1992.godine u Engleskoj se pojavila knjiga „Gospodari olimpijskih krugova“ („The Masters of the Rings“) koja je izazvala veliko interesovanje u Evropi i uskoro bila prevedena na više jezika. Njeni autori su Viv Simson (Vyv Simson) i Endrju Dženings (Andrew Jennings), britanski novinari zaposleni u TV kući „Granada“ , koji su stekli slavu (i bili odlikovani) svojim istraživanjem o saradnji između britanskog Skotland Jarda i londonskih preporodavaca droge; o povezanosti „Bele kuće“, CIA-e i britanskih plaćenika sa nikaragvanskim „kontrašima“; o mafiji, terorizmu i drugim „vrućim“ temama. Za razliku od sportskih novinara, koji po pravilu prikazuju samo onu stranu sporta koja privlači gledaoce, donosi novac i političke poene, Simson i Dženings su, tokom četvorogodišnjeg rada, istražili tamnu, od javnosti brižljivo skrivanu, stranu sporta. Autori su posebnu pažnju poklonili Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK) i njegovom predsedniku Huanu Antoniu Samaranču (Juan Antonio Samaranch). U radu na njegovoj pre svega političkoj biografiji, oslonili su se na istraživanja Hajme Boiksa (Jaume Boix) i Arkadia Espade (Arcadio Espada) koja su objavljena u njihovoj knjizi „El Deporte del Poder“ („Sport moći“), koja je 1991.godine izdata u Madridu (Ediciones Temas De Hoy). Istovremeno, autori su u svom istraživanju koristili autentična dokumenta, a od posebnog značaja bili su razgovori sa onim ljudima koji su, posredno ili neposredno, bili uključeni u zakulisne igre čiji su protagonisti čelnici međunarodnog sporta. Samaranč je žučno reagovao. Optužio je Simsona i Dženingsa da rade za one koji žele da potkopaju njegov autoritet da bi došli na mesto predsednika MOK-a. Umesto da se argumentima o svojoj političkoj i „olimpijskoj“ biografiji suprotstavi navodima britanskih novinara, Samaranč je podigao tužbu protiv njih i to baš onda kada je trebalo da predoče javnosti dokumentaciju na osnovu koje su napisali knjigu. Interesantno je da je tužba podignuta u Lozani, gde se nalazi sedište MOK-a, a ne u nekoj od zemalja u kojima je knjiga objavljena. Tekst koji sledi rađen je na osnovu podataka koji su izneti u Simsonovoj i Dženingsovoj knjizi (radi se, inače, o nemačkom izdanju sa naslovom „Geld, Macht und Doping“ / „Novac, moć i doping“ / Knaus Verlag, München, 1992.), kao i na osnovu određenog broja studija koje su navedene u mojoj knjizi „Olimpijska podvala“ (Dečja knjiga, 1992.). Od posebne pomoći bila je izvanredna studija Trive Inđića „Savremena Španija“ (Nolit, 1982.), kao i prevodi, neobjavljeni rukopisi, pisma, slike, informacije i objašnjenja koje sam

124

dobio od sociologa Radivoja Nikolića, koji se u građanskom ratu u Španiji borio protiv fašizma da bi, nakon poraza Republike, proveo više godina u fašističkim kazamatima. Zahvalnost dugujem i njegovim katalonskim i španskim saborcima koji su mi pomogli da bolje shvatim prirodu Frankovog fašističkog režima, kao i ulogu koju je Samaranč imao u tom režimu. Simson i Dženings već na početku svoje knjige iznose tvrdnje koje neupućene mogu da zapanje: „Na naše iznenađenje, pokazalo se da su ova istraživanja teža od svih dosadašnjih. Proteklih godina pisali smo i sastavljali televizijske izveštaje o različitim temama: o mafiji, Iran-Kontra aferi, terorizmu, korupciji u Skotland Jardu i o drugim tamnim stranama javnog života. Najteže nam je, ipak, bilo da prodremo u svet olimpijskih igara i amaterskog sporta. Nikada ranije nismo se suočili sa tolikim preprekama kada smo hteli da dođemo do intervjua koji su bili za javnost, dokumenata i drugih originalnih izvora.“ (7.s.) Govoreći o vodećim strukturama međunarodnog sporta, autori konstatuju da se radi o svetu koji je sakriven od očiju javnosti i koji se nalazi u „elitnom domenu“ u kome se sve odluke o sportu donose „iza zatvorenih vrata“. U svetu Međunarodnog olimpijskog komiteta, po Simsonu i Dženingsu, novac ne služi da se sportistima stvore uslovi za trening, već pre svega da omogući jednom uskom krugu funkcionera ekskluzivni način života. Novac, koji je upućen sportu, biva prebačen na račune u inostranstvu. To je društvo u kome funkcioneri ne podležu izboru i mogu trajno da ostanu na vodećim položajima. „U ovoj knjizi ne radi se o sportistima, koji se bore za zlatne medalje“, konstatuju na kraju autori, „već se radi o skrivenom svetu tamnih elegantnih odela, o ljudima koji manipulišu sportom radi ostvarivanja sopstvenih interesa.“ (8.s.)

Put ka Olimpu

Huan Antonio Samaranč je potekao iz bogate katalonske kuće koja je kapital sticala u tekstilnoj branši. Još sa šesnaest godina, odmah nakon izbijanja Frankove pobune, pristupa pokretu mladih fašista „Frente de Juventudes“. Zbog njegovih aktivnosti u fašističkom pokretu bio je, od republikanske vlasti u Barseloni, priveden na saslušanje i odmah zatim, zbog godina, pušten. Neposredno pred njegov osamnaesti rođendan regrutovan je u republikansku armiju. Po svedočenju Huana Larča (Juan Llarch), poznatog katalonskog pisca, koji je regrutovan istoga dana kad i Samaranč, Samaranč je „od početka bio drugačiji od ostalih vojnika. Njegova taktika bila je da se čvrsto drži kapetana i drugih oficira. On je na neki neobjašnjiv način kod sebe uvek imao duvan i čokoladu, u kojima se u to vreme oskudevalo. Kada bi kapetanu zatrebala cigara, Samaranč je bio tu da mu je ponudi“. Larč je još tada razotkrio Samarančev način ophođenja sa ljudima: „Čitavog svog života Samaranč se ponašao na isti način: nekom ponuditi nešto, da bi se dobilo mnogo više.“ (67.s.)

125

Samaranč nije imao nameru da ostane u republikanskoj armiji ni dan više nego što je morao. O tome Larč: „Želeo je da po svaku cenu ode na odsustvo. Kada mu je to odobreno, rekao je da se neće vratiti i da će se priključiti Crvenom krstu. Kasnije sam doznao da je dezertirao čim je stigao u Barselonu i da se od tada skrivao.“ (88.s.) „Samaranč danas uzvikuje ’Živela Katalonija!’“, dodaje Larč, „ali mi znamo da je on čitavog života bio Frankov sledbenik.“ (89.s.) Nakon okončanja građanskog rata, Samaranč se uključio u posao sa tekstilom. Postao je menadžer i, zapošljavajući jeftinu radnu snagu, koja nije bila sindikalno organizovana, uspeo je da ostvari značajnu dobit. Onda je, koristeći veliko porodično bogatstvo, počeo da kupuje naklonost važnih ljudi i da vodi život mladog skorojevića. Često je posećivao noćne barove u kojima se skupljala bogataška „elita“. U njima su radile mlade devojke koje su se, da bi pobegle iz siromaštva, bavile prostitucijom. Zvali su ih „cortesanos“. Samaranč je bio poznat po tome što je u raznim klubovima unajmljivao čitave grupe devojaka da bi ih „poklanjao“ svojim prijateljima. Uz pomoć svoje „bezgranične velikodušnosti“ Samaranč će uskoro postati vođa mladih bogataša Barselone. O njemu su kružile razne priče. Njegovi prijatelji su tvrdili da ima običaj da svaku devojku upiše u svoj potsetnik i da je u toku godine ispunio preko četrdeset takvih sveščica. Pored toga, on je pedantno beležio njihove rođendane i poklone koje im je kupovao. Još od mladih dana Samaranč je stekao naviku, o kojoj govori Larč, koju će tokom čitavog života praktikovati: da deli poklone i da čeka pogodan trenutak da traži protivuslugu. U ranim četrdesetim Samaranč je počeo da trenira boks. Učestvovao je na prvenstvu Katalonije i to u perolakoj kategoriji. Na ringu se pojavio u svilenom ogrtaču na kome je pisalo „Kid Samaranch“. Pobedio je u drugoj rundi. Nakon meča proneli su se glasovi da su njegovi prijatelji, bez njegovog znanja, podmitili njegovog protivnika „da padne“. Samaranč ubrzo napušta boks i opredeljuje se za političku karijeru. Shvatio je da je sport najbolja startna pozicija za uspon u fašističkoj hijerarhiji moći. U to vreme, u Španiji je bio popularan hokej na koturaljkama. Samaranč je iskoristio finansijske teškoće u kojima se taj sport našao. Uložio je novac i osnovao organizaciju koja će objediniti hokejaški sport, da bi, 1945.godine, od generala Moskarada (Moscarado), tadašnjeg ministra za sport, dobio odobrenje da pristupi Međunarodnom udruženju za hokej na koturaljkama i da učestvuje u Montreu (Montreux) na generalnoj skupštini udruženja. Bio je to njegov prvi korak u međunarodnom svetu sporta. Sledeći korak bio je osnivanje španskog nacionalnog tima koji je, naravno, finansiran iz njegovog džepa. Bio je to metod koji su primenili i neki drugi članovi MOK-a da bi se dočepali željenih položaja i stekli svetsku afirmaciju: relativno mala finansijska ulaganja u sport koja donose politički prestiž koji će, opet, omogućiti ne samo da se vrate uložena sredstva, već i da se ostvari ogromna dobit. Vodeći se tom logikom, Samaranč finansira Svetsko prvenstvo u hokeju na koturaljkama koje će se 1951.godine održati u Barseloni i koje je trebalo

126

da doprinese međunarodnom priznanju Frankovog fašističkog režima. Španski tim osvojio je prvo mesto. Na jarbolu se, uz zvuke nacionalne himne, digla zastava koja je predstavljala fašističku Španiju. Samarančev ugled u španskoj fašističkoj organizaciji „Movimiento“, koja je bila naslednik zloglasne „Falange“, je porastao. Samaranč upućuje 22. oktobra 1951.godine pismo regionalnom predsedniku u kome ga moli da podrži njegovu kandidaturu na „izborima“ za gradske odbornike Barselone. U stvari, bila je to molba upućena fašističkim glavešinama da ga naimenuju za gradskog odbornika. Ali, za to je bilo potrebno dobiti potvrdu o podobnosti i to od tajne fašističke policije. O tome Simson i Dženings: „U arhivi bivšeg civilnog guvernera Barselone, koja je pripadala „Falangi“, nalaze se dva interesantna dokumenta iz 1951.godine. Prvi dokument nosi oznaku 994 i pun je hvale za Samaranča. Izgleda da je za vreme generalnog štrajka bio nedopustivo mali broj partijskih aktivista. U dokumentu se konstatuje: „Samaranč je bio jedan od retkih falangista koji je za vreme štrajka bio prisutan.“ (92.s.) Bio je to važan poen za Samaranča, ali je njegov privatni život i dalje ostao prepreka za napredovanje u fašističkoj hijerarhiji moći. „Samarančeva reputacija playboy-a“, navode dalje Simson i Dženings, „onespokojavala je tajnu policiju ’Falange’, koja je svakog špijunirala. Po njihovoj proceni, njegovo ponašanje nije odgovaralo jednom partijskom političaru. U drugom izveštaju – dokument broj 884 – on će biti kritikovan jer poklanja automobile ’svojim mnogobrojnim prijateljicama koje stalno menja’. Na kraju se zaključuje: ’Ne smatramo da poseduje zrelost za vršenje javne službe.’“ (92.s.) Samaranč nije gubio nadu da će uspeti da umilostivi fašističke moćnike. Uostalom, tu je bio sport. Koristeći se parama i vezama, Samaranč je uspeo da postane zamenik predsednika komiteta koji je organizovao II Mediteranske igre koje će se, na njegovu veliku sreću, održati u Barseloni. Bio je to događaj od izvanrednog značaja za afirmaciju fašističkog režima u međunarodnoj javnosti. Samaranč je u toj meri poboljšao svoj politički položaj da je konačno uspeo da napravi politički proboj. Tome će doprineti i javni mediji – tada, kao i kasnije u toku njegove olimpijske karijere. I ovde se Samaranč poslužio oprobanim metodima sa kojima se tako uspešno koristio tokom čitavog života: novinari su bili potkupljeni. O tome Simson i Dženings: „Samaranč je uživao veću naklonost štampe nego mnogi njegovi drugovi iz fašističke partije. U Barseloni je postojala grupa novinara koja je o njemu pisala gotovo beskrajne slavopojke. On je bio poznat po tome da je novinare, kao što je to radio sa prostitutkama u noćnim klubovima, kupovao poklonima. Čak se priča da su novinari, koje Samaranč nije ni poznavao, dobijali od njega srebrne poslužavnike kao poklon za ženidbu.“ (93.s.) Osokoljen svojim „uspesima“, Samaranč će nanovo podneti molbu fašističkim glavešinama da ga imenuju za gradskog većnika. Tajna policija je opet uključena da bi se proverila njegova podobnost za obavljanje javnih službi. Fašistički zlikovci, podržani od strane katoličke crkve, strogo su vodili računa o „moralnom“ liku režima. Završni policijski izveštaj od 6. novembra 1954.godine

127

glasi: „Ovaj čovek uživa visok ugled u sportu. On je savršeni džentlmen. Politički se poistovećuje sa režimom. U njegovom moralnom ponašanju – pri čemu se mora imati u vidu njegovo bogatstvo, njegove godine i krug njegovih prijatelja – ne teži hvalisanju niti skandalima, kada se ima u vidu njegovo poznanstvo sa ženama i ljubavne afere. On istina ima puno (ljubavnih) afera i po jednom obaveštenju za zadovoljavanje takvih potreba je iznajmio momački stan. Neoženjen je.“ (84.s.) Samaranč je dobio mesto koje je tražio. Postao je isuviše moćan da bi mogao da bude politički ignorisan. Sada je bio u vladi drugog po veličini grada u Španiji čime je konačno stekao mogućnost da se uključi u „veliku (fašističku) politiku“. Sve do sada Samaranč je bio simpatizer partije. Za dalji uspon, morao je da i formalno pripada „Movimientu“. Samaranč se učlanio u fašističku partiju. Međutim, to nije bio jedini uslov za dalje napredovanje. Guverner je lično od Samaranča zatražio da se oženi. O tome Simson i Dženings: „Bio je to jasan signal. Ako je Samaranč hteo da u partiji politički ide dalje, morao je sebi da pronađe ženu. Ubrzo nakon upozorenja, Samaranč je najavio veridbu sa Marijom Terezom Salisaks (Maria Teresa Salisachs). Njegova verenica, poreklom iz bogate porodice, dobiće nadimak „Bibis“. Nije prošla ni godina, a oni će se venčati. Nacrt pozivnice za venčanje napravio je Salvador Dali.“ (95.s.) Samaranč je hteo da se popne još više – i to što pre. Na redu je bilo mesto odbornika u Katalonskom regionalnom veću. Za to je bila potrebna podrška sa najvišeg mesta u fašističkoj hijerarhiji Španije. Simon i Dženings: „Samaranč se obratio izvesnom lekaru u Barseloni, koji je imao veliki uticaj u fašističkoj partiji i koji je, svojevremeno, primio finansijsku pomoć od Samarančevog oca. Lekar je obavio telefonski razgovor. Sledećeg dana će biti objavljeno da je Samaranč postao odbornik u regionalnom veću i da je preuzeo odgovornost za sport u Kataloniji.“ (95.s.) Još nekoliko telefonskih poziva i Samaranč će, od strane regionalnog veća, biti (1956.) naimenovan za člana Nacionalnog olimpijskog komiteta, koji je imao sedište u Madridu. To je, naravno, zahtevalo još jače izraze lojalnosti fašističkom režimu. Zbog toga Samaranč završava pismo, koje je uputio nadređenim sportskim forumima, sa zvonkim uzvikom: „Uvek na usluzi, pozdravljam vas sa dignutom rukom.“ (95.s.) Nema šta, pravi olimpijski pozdrav! U fašističkoj Španiji sport je bio deo politike. Služio je kao produžena ruka vlasti koja je imala totalitarni karakter. Samaranč je to umeo vešto da iskoristi. Njemu je išlo na ruku i to što stara fašistička garda nije imala mnogo razumevanja za moderna sredstva manipulisanja i vladanja. Njihovi pogledi bili su okrenuti ka prošlosti. Samaranč je uspeo da stekne važne poene lukavo koristeći međunarodna takmičenja da u svetu poboljša sliku o fašističkoj Španiji, istovremeno učvršćujući vlast fašista nad sportom. Oni će mu, konačno, otvoriti vrata Madrida: Samaranč je primljen u ekskluzivni klub najviših fašističkih glavešina. Istina, ne sa posebnim oduševljenjem. Zbog njegovog bogatstva i neskrivenih ambicija Samaranč je u Madridu dobio posprdni nadimak „senorito“ („kicoš“).

128

Na osnovu Simsonovog i Dženingsovog istraživanja, može se zaključiti da je odlučujuću ulogu u daljem Samarančevom usponu imao finansijski špekulant Hajme Kastel (Jaime Castell), koji je postao njegov poslovni partner i bliski prijatelj. Zajedno su se upustili u špekulantske poslove sa zemljištem na katalonskoj obali koja se otvarala za turizam. Samaranč je postao član nadzornih odbora u raznim preduzećima i bankama. Uz pomoć Kastela, Samaranč je došao u kontakt sa najmoćnijim ljudima u Madridu. Preko njega upoznao se i sa Frankovom porodicom. Samaranč i njegova žena „Bibis“ posebno su se zbližili sa Frankovom ćerkom Karmen (Carmen). Samarančev ugled je rastao. U decembru 1966.godine ministar za sport podnosi ostavku. Na njegovo mesto fašistički diktator postavlja Samaranča. Nakon stupanja u Nacionalni olimpijski komitet Španije, ovo je bio najvažniji trenutak u njegovoj „sportskoj“ karijeri. Sledeće godine, Samaranč će, kao fašistički predstavnik, biti „izabran“ u španski parlament (Cortes). Samaranč je postao moćan čovek. Bio je multimilioner, visoko se kotirao u fašističkoj partiji, bio je blizak prijatelj diktatorove porodice, a postao je, zahvaljujući svojim oprobanim metodima, miljenik javnih medija. Ipak, „lukavi kameleon“ je precenio svoje moći. Radeći na svoju ruku, Samaranč je došao u sukob s fašističkim veteranima koji su još uvek bili isuviše moćni da bi dozvolili da im jedan katalonski „kicoš“ soli pamet. Samaranč je, 1970.godine, smenjen sa mesta ministra za sport. Međutim, to nije ugrozilo njegove pozicije. On je i dalje bio viđen član fašističke partije, a zadržao je i sve funkcije u politici i sportu. Bila je to, u stvari, „opomena“ Samaranču da vodi više računa o fašističkoj hijerarhiji. Na „izborima“ za parlament iz 1971.godine, na kojima je opet nastupao kao fašistički kandidat, Samaranč je doživeo pravu katastrofu. Interesantno je da je jedna od Samarančevih izbornih parola glasila: „Niko nije toliko uradio za sport.“ Na „izbore“ je izašlo jedva 35% upisanih birača. Fašisti su, na jedvite jade, ponovo ugurali Samaranča u parlament. To, naravno, nije omelo časopis „Revue Olympique“, koji izdaje MOK, da povodom izbora Samaranča za podpredsednika MOK-a, 1974. godine, objavi da je Samaranč postigao „rekord u broju glasova za španski parlament“. Navedeni su rezultati iz 1967.godine, a novinari „Revue“-a su vrlo dobro znali o kakvim „izborima“ se radilo. Novinarima „Revue“, kao ni gospodi iz MOK-a, nije palo na pamet da postave pitanje kako je jedan od vodećih fašista Španije, nakon svega što je fašizam „doneo“ čovečanstvu, uopšte mogao da bude primljen MOK, a tek da bude naimenovan za podpredsednika MOK-a! Što se tiče MOK-a, i tu je Samaranč brzo napredovao. Dve godine nakon što je primljen u MOK, Samaranč će na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, 1968.godine, biti odgovoran za olimpijski protokol. Nekoliko godina kasnije, postaće član komisije za štampu, a zatim dobija mesto u najvišem telu MOK-a, Izvršnom komitetu da bi, kao što smo videli, 1974.godine naimenovan za podpredsednika MOK-a. Pokazaće se da je najvažniji događaj u Samarančevoj olimpijskoj karijeri bio njegov susret sa Horstom Daslerom (Horst Dassler), vlasnikom firme

129

„Adidas“. O tome Kristian Žanet (Christian Jannette), tadašnji član „političkog tima“ „Adidasa“ i bliski Samarančev saradnik na Olimpijskim igrama u Minhenu: „Samaranč je u Minhenu bio šef protokola. Morala sam da sa njim blisko sarađujem i mi smo postali prijatelji. Samaranč je 1974.godine saznao da radim za Horsta i izrazio želju da ga upozna. Pozvao nas je da ga posetimo u njegovoj kući u Barseloni. Ostali smo tri dana. Horst je hteo da se upozna sa svima onima koji su se bavili organizacijom sporta. Naravno da je Samaranč još tada bio izuzetno važna ličnost. Bio je šef protokola MOK-a. Obično se smatra da je šef protokola budući predsednik. Znala sam da Samaranč želi da bude predsednik. Rekla sam Horstu da je Samaranč dobar i veoma ambiciozan čovek, i da je veliki radnik. Dopao se Horstu. Kasnije su postali jako dobri prijatelji.“ (104.s.) Simon i Dženings pozivaju se na još jednog važnog svedoka. To je Patrik Nejli (Patrick Nally), dugogodišnji Daslerov saradnik i čovek koji je bio svedok i učesnik u mnogim važnim poslovima: „Horst je razgovarao sa Samarančem na način koji je jasno pokazivao da se radi o tome da se osvoji MOK. Horst je još od ranije znao da Samaranč hoće da bude predsednik. Avelanž (Joao Avelange, predsednik FIFA, prim.aut.) se domogao vrha sa svojim sopstvenim snagama i tek onda je računao sa Horstovom pomoći. Mislim da je Samaranč bio prvi značajni igrač koji nije ništa drugo radio osim što je vodio borbu da bude izabran na mesto predsednika, i pri tome je imao stalnu Horstovu podršku. Samaranč je bio prvi funkcioner nove generacije koji je shvatio kakve se mogućnosti ovde uspostavljaju. Funkcioner je morao poput političara da se upusti u izbornu borbu da bi bio izabran. A u to vreme je svaki onaj ko je hteo da preduzme tako nešto, prvo putovao u Landershajm (Landersheim) da razgovara sa Horstom i sklopi sa njim sporazum. Tek kada se sa Horstom zaključi posao, onda bi on nekom pomogao da bude izabran.“ (104.s.) Vratimo se Samarančevoj političkoj karijeri. Sledeći Samarančev korak bio je usmeren na dobijanje mesta predsednika regionalnog veća Katalonije. O tome Simson i Dženings: „U Frankovom režimu predsednik regionalnog veća Katalonije bio je važna ličnost. Sa sportom naravno nije imao nikakve veze. U vreme kada se, 1973.godine, Frankov život bližio kraju, širom zemlje narasta raspoloženje za promenama. Teško oboleli general reaguje tako, što imenuje admirala Karera Blanka (Carrero Blanco) za premijera. Blanko je spadao u najreakcionarnije i najvernije Frankove sledbenike iz građanskog rata. Mesec dana kasnije imenuje Karero Blanko za predsednika regionalnog veća Katalonije čoveka, koji je u očima režima bio najpodesniji da izvrši zadatak da se očuva kontrola nad ustaničkom Katalonijom. Bio je to Huan Antonio Samaranč.“ (105.str.) Samaranč nije krio svoju odbojnost prema demokratiji. U svojoj inauguralnoj besedi on izjavljuje: „Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost režimu, vernost principima „Movimienta“, svoju pokornost španskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku.“ (105.s.)

130

Pet dana pred božić 1973.godine, Karera Blanka će u Madridu razneti bomba. Baskijska teroristička organizacija ETA je izvršila osvetu. „On je bio jedan od najvećih Španaca ovog stoleća. (...) Bio je otelotvorenje pravog Španca“ - izjavljuje Samaranč i posthumno odlikuje Karera Blanka zlatnom medaljom regionalnog veća. (106.s.) Atentat je pokrenuo novi val terora. Samarančev zadatak bio je da rukovodi merama odmazde. „U toku 1974. i 1975. došlo je do represija u obliku tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koje nisu zabeležene još od kasnih četrdesetih godina. Tome treba dodati i spremnost policije i nacionalne garde na upotrebu vatrenog oružja.“ (106.s.) – pisao je jedan istoričar. Za ubijanje levičara režim je koristio poseban metod – „garrote vil“ – lagano davljenje uz pomoć metalne ogrlice i eksera koji se zabada u kičmenu moždinu, koji se primenjivao sve do Frankove smrti. Fašistički režim se raspadao, ali Samaranč nije želeo da napusti „Movimiento“. Jedan događaj iz 1974. godine ukazuje na njegovu nepokolebljivu odanost fašističkom pokretu u tim danima. Protivnici režima pokušali su u Barseloni da oskrnave spomenik koji je bio posvećen falangistima izginulim u građanskom ratu. Desetine hiljada fašističkih sledbenika dovedeni su autobusima u Barselonu da bi organizovali protesni marš. U tom maršu učestvovao je u plavoj košulji, uniformi španski fašista, i Samaranč pozdravljajući fašističkim pozdravom. Samaranč je ostao veran fašističkom diktatoru sve do njegovoj kraja. U toku 1975.godine, Frankovo zdravstveno stanje se pogoršalo, ali Samaranč nije napustio državni brod koji je tonuo. Januara 26. pojavljuje se Samaranč, koji je u to vreme bio podpredsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, u plavoj košulji na proslavi godišnjice fašističkog „oslobađanja“ Barselone. Kao i uvek, i ovom prilikom je pozdravljao fašističkim pozdravom. Samaranč će se u fašističkoj uniformi pojaviti i na uskršnjoj misi „Movimienta“, kao i na božićnoj službi posvećenoj fašistima palim u građanskom ratu. Kasno u jesen 1975.godine Franko je bio na samrti. Oko njegovog kreveta bespomoćno je stajala njegova porodica i stari generali iz građanskog rata. U Frankovoj zgrčenoj šaci nalazila se mumificirana ruka „svete“ Terezije, dok je njegovo telo bilo priključeno na sve postojeće aparate koje je moderna medicina mogla da ponudi. U bolnici su se pronosili glasovi da je on već nekoliko dana mrtav, ali da njegovi najbliži prijatelji ne dozvoljavaju da se isključe aparati. 20. novembar. Samaranč u fašističkoj uniformi učestvuje u godišnjoj proslavi posvećenoj osnivaču „Falange“, jedne od najkrvavijih zločinačkih organizacija za koju istorija zna. Trideset godina nakon poraza fašizma marširao je podpredsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta sa svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone i pozdravljao fašističkim pozdravom! Još iste noći Samaranč je primio telefonski poziv kojeg se toliko pribojavao: Franko je bio mrtav. Samaranč je pohitao u sedište Katalonskog regionalnog veća i pozvao vojsku da čuva zgradu. Zatim je poslao telegram

131

saučešća Frankovoj porodici i izjavu lojalnosti Huanu Karlosu (Juan Carlos) i potvrdio svoju podršku vladi. Sledeći dan, Samaranč je pred regionalnim većem održao govor: „Španija i Katalonija postali su siročići, jedno gorko osećanje... (...) Ali, ne treba da očajavamo. Naša zemlja ima veru u kralja. To je Frankov zavet.“ Govor je završio sledećim rečima: „Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj borbi za jednu bolju Španiju.“ (107.s.) Interesantno je da je Samaranč ovaj govor održao na katalonskom – istom onom jeziku koji je Franko po svaku cenu nastojao da uništi i kojeg se Katalonac Samaranč odricao punih četrdeset godina! Što se tiče „Frankovog primera“, treba reći da je fašistički diktator još 1934.godine stekao reputaciju krvnika, koju će potvrditi u građanskom ratu i tokom svoje strahovlade. On je rukovodio akcijom uništenja „Asturijske komune“ koju su 1934.godine osnovali asturijski rudari da bi se odbranili od pljačke i ugnjetavanja. „Pobeda“ Frankovih „legionara“ imala je stravičan epilog: za svakog svog poginulog legionara Franko je streljao dvadeset rudara. Od tada je dobio nadimak koji će čitavog života sa ponosom nositi: „dželat iz Asturije“. Inače, Franka su na vlast doveli Hitlerovi i Musolinijevi fašisti. I dok je Hitler, toplo pozdravljen od strane gospode iz MOK-a, sa berlinske olimpijske pozornice slao svetu olimpijske „poruke mira“, dotle je nemačka armija činila najgnusnije zločine u Španiji da bi pomogla fašističkom generalu Franku da se obračuna sa Španskom republikom. Gerniku, to „svetilište baskijske zemlje“, do temelja su sravnili nemački bombarderi iz legije „Kondor“. Više od milion ljudi stradalo je u ratu koji su pokrenuli oni koji su po svaku cenu nastojali da i Španiju stave pod fašistički barjak, i u tome imali prećutnu podršku „demokratskog“ Zapada. I tada se pokazalo da je kapitalističkom Zapadu bliži fašizam, nego demokratski uspostavljena levičarska vlast. Na pravu prirodu Frankovog fašističkog pokreta upućuje monstruozni poklič njegovog generala Astraja (Astray), jednog od vođa „Falange“, u vreme konačnog obračuna s Španskom republikom: „Viva la muerte!“ („Živela smrt!“) Nakon „pobede“ sledila je odmazda: masovna hapšenja, jeziva mučenja inspirisana metodima Inkvizicije, zverska ubistva... „Ako je potrebno, poubijaćemo pola zemlje!“ – uzvikuje Franko u zločinačkoj pomami. Samo u toku prvog talasa odmazde u Španiji je obešeno preko 200.000 ljudi. Milion ih je izbeglo iz zemlje. Milioni drugih, koji su ostali, biće izloženi stalnim hapšenjima, mučenjima, šikaniranju... Španija je postala fašistički koncentracioni logor na čijoj kapiji je visila Astrajeva poruka: „Viva la muerte!“ Barselona je bila jedan od poslednjih gradova koji je pao u ruke fašista. Tri godine su ponosni Katalonci branili svoj grad od Frankovih ubica. Nakon bespoštednih nemačkih i italijanskih bombardovanja, otpor branilaca je slomljen. Odmazda je bila stravična. Svakog dana vešane su na stotine Katalonaca, zatvori su bili puni, preživeli su bili izloženi jezivim mučenjima... Fašisti su zabranili katalonski jezik i počeli da se obračunavaju s katalonskom kulturom u nameri da zatru nacionalni identitet Katalonaca. U tome su, nažalost, imali podršku ljudi kao

132

što je bio Huan Antonio Samaranč, koji je zaslepljen pohlepom i potrebom da gospodari, postao fašistički sluga i dželat sopstvenog naroda. Šest nedelja nakon Frankove smrti, Samaranč će učestovati na proslavi fašističkog „oslobađanja“ Barselone. Nakon četrdeset godina provedenih u fašističkoj uniformi, Samaranč će se pojaviti u beloj košulji. To nije bilo slučajno. Nakon smrti diktatora, „lukavi kameleon“ je očajnički nastojao da ukloni tragove svoje krvave prošlosti. Katalonski magazin „Arreu“ objavio je dugi i poražavajući izveštaj o Samarančevim zlodelima u vreme fašističkog režima. Prvi put nakon četrdeset godina neko se usudio da javno kritikuje Samaranča. Naslov teksta glasi: „Samaranč, mi ne pripadamo tvome svetu“. „Imamo posla sa lukavim kameleonom“, napisali su autori članka. „On je svoje boje lukavo prilagođavao sredini – ali sa tim ne može da zavara javnost.“ (108.s.) Samaranč je, kao i njegovi fašistički saborci, imao sreće. Plašeći se mogućeg građanskog rata, nova vlast je proglasila opštu amnestiju, tako da nije došlo do suđenja fašističkim zločincima. Samarančevoj političkoj karijeri u Španiji došao je kraj. Njegova fašistička prošlost pokvarila mu je sve izglede za opstanak u političkom vrhu u „novoj“ Španiji. Samarančeva politička karijera u Španiji okončana je 23.aprila 1977.godine. Sto hiljada ljudi okupilo se ispred zgrade Katalonskog regionalnog veća u Barseloni. Samaranč, koji je još uvek bio predsednik Regionalnog veća, sakrio se iza zatvorenih vrata. Demonstranti su mu upućivali poruge i uzvikivali : „Samaranch, fot e camp!“ („Samaranč, gubi se!“) Nekoliko godina kasnije, Samaranč će izjaviti: „Do jedne od najvažnijih odluka u mom životu došlo je u trenutku kada sam shvatio da je došao kraj mojoj karijeri u Španiji. Ne samo u politici, već i u društvu.“ (108.s.) Ali, Samaranč još nije bio gotov. Odlučio je da sebi stvori novi lik. Za „lukavog kameleona“ to nije bio nikakav problem. Španija je bila u dilemi kako da se oslobodi Samaranča, a da niko ne izgubi obraz. On je još uvek formalno bio predsednik Katalonskog regionalnog veća, a prelazna vlada Španije želela je da izbegne sukobe za vreme uvođenja „demokratije“. Konačno, pronađeno je rešenje: diplomatska služba. U Ministarstvu spoljnih poslova priča se da je Samaranču ponuđeno mirno, ali sa aspekta mogućnosti za uspostavljanje kontakata sa značajnim ličnostima beznačajno, mesto u Beču – što je on odbio. Na iznenađenje zaposlenih u Ministarstvu, Samaranč je po svaku cenu nastojao da se doseli u sumornu prestonicu Sovjetskog Saveza. Uskoro će se pokazati da je to bio taktički potez „lukavog kameleona“ koji će ga dovesti do olimpijskog trona. Samaranč je 18. jula 1977.godine otputovao za Moskvu, da bi nanovo uspostavio diplomatske odnose koji su četrdeset godina bili u prekidu. Španija se sa velikim olakšanjem oslobodila jednog od svojih vodećih fašista. Međutim, Samaranča više nije zanimala Španija. Ambasadorsko mesto u Moskvi bilo je samo sredstvo za ostvarivanje njegovih privatnih interesa. Samaranč je odavno želeo da postane predsednik MOK-a i to nije bila nikakva tajna. Odlazak u Moskvu, tri godine pred održavanje Moskovskih olimpijskih igara, trebalo je da

133

mu ojača pozicije među svetskom olimpijskom birokratijom. Sovjetska olimpijska vrhuška imala je velike probleme sa organizovanjem Olimpijskih igara. Samaranč je bio veoma predusretljiv. Trudio se da uradi sve što je u njegovoj moći da bi zadovoljio sovjetsku birokratiju – ne bi li je privoleo da izvrši pritisak na svoje saveznike iz „Istočnog bloka“, kao i na zemlje „Trećeg sveta“ koje su spadale u sovjetsku „interesnu zonu“, da prilikom izbora za predsednika MOK-a, koji je trebalo da se 1980.godine obavi u Moskvi, glasaju za njega. O tome Simson i Dženings: „Ubeđeni sledbenik Franka, koji je četrdeset godina podržavao istrebljivanje komunista u Španiji hapšenjem, mučenjem i vešanjem, izveo je za njega tipični salto i svuda naokolo počeo da se ulaguje. Ironija je bila savršena. U toku čitavog života Samaranč se borio protiv ’crvenih’ – a sada je nastojao da im se dodvori da bi se domogao najvišeg položaja u sportu. Na dan nacionalnog praznika Španije Samaranč se pojavio na sovjetskoj Televiziji i održao tro-minutni govor o prijateljstvu – na ruskom. Namučio se da bi savladao jezik, a govor je naučio napamet. Taj čovek stvarno nije znao za sram. Bilo na katalonskom ili ruskom, on bi ljudima uvek govorio ono što su oni želeli da čuju.“ (110.s.) Svoj put ka vrhu Olimpa Samaranč je popločao i pijankama koje je, u Španskoj ambasadi i Moskvi, organizovao za sovjetsku birokratsku vrhušku. „Španske noći“ i podrumi puni vina zbližili su fašističkog zlikovca, koji je po svaku cenu hteo da zavlada svetskim sportom, i beskrupuloznu sovjetsku birokratiju, koja je po svaku cenu htela da sačuva vlast. Nije nikakvo čudo što se Samaranč tako dobro snašao u tadašnjoj Moskvi: on se našao među svojim istomišljenicima koji su se, kao i on, čitavog života borili protiv demokratije. I dok su sovjetski bombarderi sravnjivali sa zemljom avganistanska sela, Samaranč se, sa svojim domaćinima u Moskvi, pripremao da proslavi svoj izbor na mesto predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta i da, naravno, održi olimpijske zdravice u „slavu mira“ i „saradnje među narodima“! Na osnovu Simsonovog i Dženingsovog istraživanja može se videti da je pridobijanje sovjetske birokratije bio samo jedan od Samarančevih poteza da bi zadobio što više glasova u MOK-u. On nije ništa hteo da prepusti slučaju. Njegov sledeći potez bio je pridobijanje članova MOK-a iz latino-američkih zemalja. U tome će mu pomoći njegov stari prijatelj Žoao Avelanž, moćni predsednik Svetske fudbalske federacije (FIFA) i Horst Dasler, vlasnik firme „Adidas“, „siva eminencija“ svetskog sporta i Samarančev patron. Uz pomoć Daslera, Samaranč je pomogao Avelanžu da prebrodi finansijske teškoće oko organizovanja Svetskog prvenstva u fudbalu 1982.godine, a za uzvrat Avelanž će iskoristiti svoj uticaj na latino-američkom prostoru i obezbedi glasove za Samaranča. 16. jula 1980.godine obavljen je u Moskvi izbor za predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta. Samaranč je izabran u prvom krugu. U zemlji u kojoj je fašizam naneo neopisiva zla i usmrtio više od 20 miliona ljudi, među kojima i stotine hiljada dece, za predsednika MOK-a izabran je čovek koji je imao dva puta duži fašistički staž od Hitlera i Musolinija i koji je bio jedan od vodećih fašista Španije!

134

Samarančev boravak u Moskvi bio je samo uvod u uspešnu saradnju sa birokratskim režimima Istočne Evrope. Zadobiti njihovu podršku bio je zadatak od strateškog značaja za Samarančevu „olimpijski politiku“. O tome Simson i Dženings: „Za vreme zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu Samaranču je dobrodošlicu poželeo Manfred Evald (Manfred Ewald), najviši aparatčik u sportu DDR-a i glavni organizator doping-programa. Evald je već postao nosilac „Olimpijskog ordena“. ’DDR se odlučno poistovećuje sa humanističkim sadržajem olimpijske ideje’, izjavljuje Evald i dobija učtivi aplauz. Budući da su istočno-nemački domaćini snosili sve troškove, bilo je neučtivo pitati kakve veze imaju stereoidi sa olimpijskom idejom i koliko je te godine ubijeno građana pri pokušaju da pobegnu preko zida.“ (150.s.) Licemerje se nastavlja. Tadašnji šef države Erih Honeker (Erich Honecker), koga će nemačko pravosuđe pozvati na odgovornost za učinjene zločine, otvorio je zasedanje MOK-a. Njega će Samaranč nagraditi najvišim olimpijskim odlikovanjem – „Zlatnim olimpijskim ordenom“. Dodeljivanje ovog ordena takvom čoveku nije bilo sramotno samo za olimpijsku ideju, već i izrugivanje nebrojenim entuzijastima koji su čitav svoj život posvetili razvoju sporta. Iste (1985.) godine, Samaranč je dodelio „Zlatni olimpijski orden“ još jednom značajnom čoveku: Nikolae Čaušesku (Nicolae Ceausescu), „kasapinu iz Bukurešta“. On je nagrađen zato što nije sledio sovjetski bojkot i što je poslao tim u Los Anđeles. Naravno, Samaranč je odlično znao prilike u Rumuniji, kao što je znao i na koji način rumunski sportisti (posebno gimnastičarke) postižu „vrhunske rezultate“. Samaranč je, kako to primećuju Simson i Dženings, „imao poseban dar da baš najgore tirane izabere za nosioce olimpijskih priznanja“. Dve godine nakon „nezaboravnog“ zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu, Samaranč je otputovao u Bugarsku da bi bugarskom diktatoru Todoru Živkovu lično oko vrata okačio „Zlatni olimpijski orden“. Već sledeće godine, Samaranč se obreo u Južnoj Koreji da bi sa olimpijske govornice u Seulu (1988.) dao sramnu podršku jednoj od najkrvavijih vojnih hunti XX veka!

Samaranč – živi spomenik fašizmu

Najveći nedostatak Simsonove i Dženingsove knjige je u tome što se isključivo bavi sportom naših dana polazeći od shvatanja da je „međunarodni sport još pre samo jedne decenije važio kao izvor lepote i čistote“. (7.s.) Držeći se ovog apsurdnog predubeđenja, autori nisu poklonili dovoljno pažnje istoriji modernog olimpijskog pokreta bez čije analize se ne može shvatiti kako je bilo moguće da jedan od vodećih fašista Španije, nakon svih fašističkih zločina, bude primljen u MOK i postane njegov predsednik. Da su se, makar i delimično, pozabavili političkom biografijom Everija Brendidža, predsednika MOK-a u vreme kada je Samaranč primljen u MOK i kada je napravio vrtoglavu olimpijsku karijeru, videli

135

bi da Samaranč nije pridobio Brendidža samo sitnim uslugama, već da je stekao njegovu naklonost i poverenje upravo kao ortodoksni fašista. Brendidž, koji je inače neprestano ponavljao da „sport nema ništa sa politikom“, dobro je znao (kao i ostala gospoda iz MOK-a) da je Samaranč viđeni član španskog fašističkog pokreta i da je odgovoran za sporovođenje terora nad građanima Katalonije. Brendidžu nije smetalo ni to, što se Samaranč javno pojavljivao i marširao sa svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone obučen u fašističku uniformu i pozdravljajući fašističkim pozdravom, istovremeno dok je, kao član MOK-a, govorio o olimpijskim idealima. Stvari postaju jasnije kada se ima u vidu da je upravo Brendidž bio taj koji je, urprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede američki olimpijski tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu nacisti bili posebno zahvalni. Zauzvrat, Brendidž će dobiti mesto u MOK-u, u kome već tada vladao fašistički duh, i to ono mesto koje je morao da napusti Ernest Li Janke, jedan od američkih delegata u MOK-u, jedini član MOK-a koji se suprotstavio pronacističkoj politici tadašnjeg predsednika MOK-a, belgijskog grofa Baje-Latura, zbog čega je, jednoglasnom odlukom, bio izbačen iz MOK-a. U međuvremenu, Brendidž postaje član Lindbergove (Lindbergh) fašističke partije u SAD, a nakon rata organizuje i vodi fašistički lobi u MOK-u. Zahvaljujući njegovom zalaganju u MOK-u će nakon Drugog svetskog rata ostati zločinci poput nacističke glavešine Karla fon Halta, koga će Brendidž spasiti od zatvora, da bi ga ubacio, kao i druge fašiste iz MOK-a, u Izvršni odbor MOK-a. Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasnije kako je moglo da dođe do toga, da se 1965.godine u fašističkom Madridu organizuje zasedanje MOK-a – kome je predsedavao fašistički diktator Franko! Samarančev prijem u MOK, kao i navedeno zasedanje MOK-a, bili su izraz podrške fašističkom režimu u Španiji i zabadanje noža u leđa antifašističkoj opoziciji čiji su pripadnici bili izloženi najstravičnijim torturama i mučkim ubistvima u Frankovim kazamatima, kao i stotinama hiljada španskih građana koji su izbegli, ili bili poterani iz svoje zemlje. Naravno, bilo je mnogo važnije to što je Franko ponudio američkim vlastima da uspostave vojne baze na Španskoj teritoriji, što je i urađeno. Međutim, sve to ne spada u olimpijsku istoriju. Kao što su to gospodari olimpijskog pokreta uvek govorili, sport, pogotovu olimpijske igre, „nema ništa sa politikom“. To je, uostalom, potvrdio i fašistički diktator Franko. On na zasedanju MOK-a nije govorio o politici, već o svojoj „privrženosti olimpijskim idealima“, o „miru“, „međunarodnoj saradnji“... i za to dobio gromki aplauz od olimpijske gospode. Na taj način, Franko je postao, rame-uz-rame sa Kubertenom, Baje-Laturom, Brendidžem, Dimom, Hitlerom, Gebelsom, Musolinijem - deo olimpijske istorije. Dovoljno je samo nadahnuto govoriti o olimpijskim idealima, i gle čuda! – najveći zlikovci postaju olimpijski anđeli! „Lukavi kameleon“ Huan Antonio Samaranč je to na vreme shvatio. Izricanjem svetih olimpijskih molitvi o „miru“ i „međunarodnoj saradnji“ – „stoprocentni frankovac“, kako je Samaranč pred svojim prijateljima voleo sebi da

136

tepa, preobratio se u „poslanika mira“ koga svi oni koji žele da sačuvaju vlast po svaku cenu dočekuju raširenih ruku. Nakon Olimpijskih igara u Barseloni španski kralj dodelio je Samaranču titulu „markiza“. Izgledalo je da se Samaranč nakon Olimpijskih igara u Barseloni iskupio za svoje zločine. Građane Španije, koji su preživeli strahote Frankovog zločinačkog režima, „lukavi kameleon“ nije uspeo da prevari. Za njih, kao i za slobodarsku javnost sveta, Samaranč je ostao ono što je uvek bio – fašista. Uostalom, Samaranč je ostao veran fašističkoj partiji sve dok ona, nakon Frankove smrti (1975.) i u predvečerje demokratskih izbora, nije raspuštena. Samaranč se nikada nije (samo)kritički osvrnuo na svoju fašističku prošlost, niti je ikada uputio kritiku na račun Frankovog režima. „Lukavi kameleon“ je menjao boje, ali mu je ćud ostala ista. Interesantno je da u zvaničnoj biografiji Samaranča, koju je izdao MOK, nema ni reči o dugogodišnjoj Samarančevoj političkoj aktivnosti u Španiji. Njegov angažman u Moskvi je „jedina politička delatnost koju njegova zvanična biografija izdata od strane MOK-a navodi“, primećuje Tomas Kistner (Thomas Kistner) u „Süddeutscher Zeitung“-u od 24.septembra 1993.godine. Evo, uostalom, šta sadži Samarančeva biografija koja je objavljena 1984.godine u zvaničnoj publikaciji MOK-a pod naslovom „Olimpijski pokret“ („The Olympic Movement“): „Rođen 1920. u Barseloni. Industrijalac, bivši ambasador Španije u Moskvi. Podpredsednik i predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Španije od 1955-1970.godine, bio je jedan od organizatora II Mediteranskih igara u Barseloni 1955.godine. U MOK je ušao 1966.godine i bio član mnogih komisija. Kao član Izvršnog odbora i podpredsednik MOK-a, on je 1980.godine nasledio lorda Kilanina (Killanin) i od tada rukovodi olimpijskim pokretom.“ (Le Comité International Olympique, Lausanne, Suisse, 1984. 25.s.) U nastojanju da obmane svetsku javnost i izgradi novi lik koji će odgovarati položaju na kome se nalazi, Samaranč je „oprao“ svoju biografiju i iz nje izbacio da je bio: (fašistički) predstavnik u (fašističkom) parlamentu (Cortes) Španije; član (fašističkog) gradskog veća Barselone; predsednik (fašističkog) Katalonskog regionalnog veća, pa čak i to da je bio postavljen (od strane Franka) za ministra za sport! Iz njegove zvanične biografije izbačeno je više od trideset godina njegovog najintenzivnijeg političkog angažovanja koje mu je omogućilo da se domogne najviših mesta u hijerarhiji moći u fašističkoj Španiji – što mu je, zapravo, obezbedilo mesto u Međunarodnom olimpijskom komitetu. Propagandna služba MOK-a koja je, kao i sve drugo u MOK-u, u rukama Samaranča, nastoji da stvori mit o Samaranču: „On je sav svoj život posvetio olimpijskom pokretu i on je jedan kulturan čovek“, glasi jedna od propagandnih poruka koje se fabrikuju u središtvu MOK-a u Lozani. (85.s.) Da bi uspešnije prikrio svoje prljave tragove i prikazao se u svetlu proklamovanih olimpijskih ideala, „lukavi kameleon“ nije samo „izmenio“ svoju biografiju, već i izraz lica. O tome Simson i Dženings: „Četrdeset godina stare fotografije pokazuju Samaranča kao mladog poslovnog čoveka u društvu generala koji su u to vreme vladali Španijom. Na tim slikama on ima oštar pogled jednog

137

slavoljubivog oportuniste.“ Danas je Samarančev pogled daleko „mekši“. „On deluje kao prijateljski nastrojeni stari gospodin koji sa ponosom može da se osvrne na svoj uspešni život proveden u blagostanju.“ (85.s.)

Samaranč – grobar Kubertenove olimpijske ideje

Samaranč je u svojoj beskupuloznosti otišao tako daleko, da je Horsta Daslera, tadašnjeg vlasnika firme „Adidas“, koji je potkupljujući olimpijsku gospodu od olimpijskih igara napravio spektakularni reklamni program za svoju firmu, odlikovao najvišim olimpijskim priznanjem („Zlatni olimpijski orden“) i to zbog njegove „vernosti olimpijskim idealima osnivača modernog olimpizma, Pjera de Kubertena“. (37.s.) Da njegovo licemerje ne zna za granice, pokazuje i njegov predgovor Kubertenovim „Izabranim tekstovima“ („Textes choisis“) koje će 1986.godine objaviti MOK. U njemu Samaranč veliča Kubertenovo delo i misao da bi zaključio: „Neka plamen koji su oni upalili u srcu čoveka obasja naš svet u traženju njegove sudbine!“ To piše čovek koji je i bukvalno prodao olimpijske igre međunarodnom kapitalu da bi ovaj od njih napravio banalni show-business u kome su sportisti svedeni na, kako je Kuberten nazvao profesionalne sportiste, „cirkuske gladijatore“! Kada se ima u vidu Kubertenov odnos prema sportu i amaterizmu, jasno je da Kuberten nije mogao ni da zamisli da bi članovi MOK-a, po njemu najviši i najčasniji „čuvari“ olimpijske ideje, mogli da budu plaćeni za svoj „rad“ u olimpijskom pokretu, pogotovu da od „najvećeg festivala mladosti“, na kome je trebalo da vlada religiozno osećanje (religio athletae, olimpijske igre kao „crkva“ i tsl.), naprave banalnu cirkusku predstavu i sredstvo za bogaćenje. Po grubim procenama, MOK je samo u toku zadnjeg četvorogodišnjeg olimpijskog ciklusa „zaradio“ gotovo dve milijarde dolara. Taj novac je ekskluzivno vlasništvo „časnih čuvara olimpijske ideje“. Kada se ima u vidu autoritarna struktura MOK-a, jasno je da tim novcem raspolaže „lukavi kameleon“ Samaranč. Zvanično, negova plata iznosi milion nemačkih maraka godišnje. Nezvanično, on je najbolje „plaćen“ čovek na planeti. Tom novcu treba pridodati i bezbrojne bogate poklone „darodavaca“ – koji se bore da dobiju pravo da organizuju olimpijske igre. Svake godine ulažu se desetine miliona dolara u potkupljivanje olimpijske gospode. U hladnoratovskom dobu odlučujući značaj za dodeljivanje glasova imala je blokovska politika. Od kada je sport postao reklamni prostor najvećih svetskih kompanija, što se poklapa sa dolaskom Samaranča na mesto predsednika MOK-a, pare su postale odlučujuća moć. „Svako ima svoju cenu!“ – tako glasi olimpijska „potsetnica“ koju od gospode iz MOK-a dobijaju svi oni koji žele da se upuste u poduhvat organizovanja olimpijskih igara. Inače, olimpijski zvaničnici svim silama se trude da potroše što više novca koji im donosi „festival mira“, „mladosti“,

138

„međunarodne saradnje“... I dok širom sveta desetine hiljada sportista ulažu svoje zdravlje i život ne bi li se domogli olimpijske medalje i na taj način se izvukli iz sirotinjskih geta, u kojima svake godine milioni dece umre od gladi i bolesti, gospoda iz MOK-a, zajedno sa njihovim porodicama, borave u hotelima sa „pet zvezdica“ u kojima samo prenoćište staje više hiljada dolara, priređuju basnoslovne gozbe i prijeme... Milioni dolara svake godine troše se na „reprezentativne“ skupove na kojima se sastaje svetska elita moći koja se služi olimpijskim igrama kao sredstvom za stvaranje „novog svetskog poretka“. Po statutu MOK-a, zemlje-članice „olimpijske porodice“ nemaju ni formalno pravo da, preko „svojih predstavnika“, kontrolišu delatnost MOK-a i utiču na njegovu politiku. „Članovi MOK-a su predstavnici MOK-a u svojim zemljama, a ne njihovi delegati u MOK-u“ – glasi „zlatno pravilo“ MOK-a koje je još Kuberten ustanovio da bi sačuvao MOK ne samo od uticaja svakodnevne politike, već pre svega od slobodarske svetske javnosti. I upravo na temelju tog Kubertenovog principa došlo se dotle da je pristup MOK-u onemogućen svakom onom ko se suprotstavlja bezočnoj komercijalizaciji olimpijskih igara – sledeći izvornu Kubertenovu (religioznu, moralnu, pedagošku) olimpijski ideju. Služeći se manirima koje je stekao tokom četrdesetogodišnje fašističke prakse, Samaranč je po svom odabiru uveo u MOK skoro pedeset ljudi, što čini više od polovine članstva MOK-a. Među njima je i gospodin Kim, „najbliži“ Samarančev saradnik koji je bio dugogodišnji telohranitelj južnokorejskih diktatora. Po nekim procenama, njega Samaranč planira za svog naslednika. Bilo bi to, svakako, „u duhu olimpijskih tradicija“. Kada se ima u vidu da su tzv. „nacionalni olimpijski komiteti“ samo produžena ruka MOK-a, preko kojih MOK kontroliše „vrhunski sport“ ( a sa tim čitavu fizičku kulturu koja je i zvanično „najšira baza za reprodukovanje vrhunskog sporta“) u zemljama članicima, jasno je da je fašistički zlikovac Samaranč, kao „gospodar olimpijskih krugova“, zapravo gospodar svetskog, što znači i našeg sporta. Poražavajuća je istina da čitav naš sport pre svega služi zato da bi se dobila šaka „vrhunskih sportista“ koje će „Jugoslovenski olimpijski komitet“ proslediti, kao savremene robove, svome gazdi Samaranču da bi ovaj unovčio njihov znoj, njihovo zdravlje, njihove živote... Koliko će još mladih ljudi biti prineto na žrtvu sve nezajažljivijim olimpijskim bogovima današnjice? Koliko dugo ćemo još sedeti pred televizorom i „uživati“ u sve monstruoznijem uništavanju ljudi na sportskim borilištima? Dokle ćemo se još klanjati fašističkim zločincima i međunarodnim pljačkašima, koji su zaodenuti olimpijskom odorom, i slaviti ih kao „najveće dobrotvore čovečanstva“?

Beograd, 10.2.1994.

139

FUSNOTE

(1) Uporedi: Hans Joachim Teichler, „Coubertin und das Dritte Reich“, „Sportwissenschaft“, 12 (1), 43.s, 1982.(2) Teichler, isto, 43.s.(3) Isto, 45.(3x) U: Hans Joachim Teichler, „Coubertin und das Dritte Reich“, „Sportwissenschaft“, 1982. 12 (1), 52.s.(4) Carl Diem: „Das Erbe Coubertins“, U: Carl Diem, Olympische Flamme,

257.s, Utscher Verlag, Berlin, 1942.(5) Isto,(6) Uporedi: Hans Joachim Teichler, „Coubertin und das Dritte Reich“,

„Sportwissenschaft“, 12 (1), 28.s, 1982.(7) Isto, 29.s. Fusnote.(8) Teichler, isto, 29.s.(9) Isto, 32, 33.s.(10) Hajo Bernett, Sportpolitik im Dritten Reich, Karl Hofmann Verlag, Chorndorf bei Stuttgart, 1971,48.s.(11) Uporedi: Arnd Krüger, Sport und Politik, Fackelträger Verlag, Hannover, 1975, 74.s.(12) Hajo Bernett, isto, 62.s.(13) Isto, 62.s.Fusnota.

(14) „Vreme“, 3.juli, 1936. (15) Uporedi: Carl Diem, Weltgeschichte des Sports, 3.Auflage, Band II, 1017, 1018, Cotta Verlag, Stuttgart, 1971. (16) Uporedi: Allen Guttmann, The Games Must Go On, 74s, Columbia Uni. Press, 1984. (17) Guttmann, isto, 74, 75.s. (18) Uporedi: Guttmann, isto, 75.s. (19) Hans Joachim Teichler, „Coubertin und das Dritte Reich“, „Sportwissenschaft“, 12 (1), 35,36.s, 1982.

(20) Isto, 37.s. (21) Isto, 37.s. (22) Miloš Crnjanski, „Olimpijada u Berlinu“, Kod: Zoran Avramović, Crnjanski o nacionalsocijalizmu, 49, 50.s, Beletra, 1990. (23) „Internationale Sportrundschau“, n.7, 1936. 189. s. Kod: Jean-Marie Brohm, Jeux Olympique a Berlin, Éditions Complexe, Bruxelles, 1983. str. 205, 206. (Prevod rađen na osnovu francuskog prevoda nemačkog originala.) (Podvučeno u izvoru.)

(24) Carl Diem, „Sport ist Kampf“, U: Carl Diem, Olympische Flamme, 38.s, Utscher Verlag, Berlin, 1942.

140

(25) Carl Diem, „Sturmlauf durch Frankreich“, U: Carl Diem, Olympische Flamme, 124, 129.s.

(26) Uporedi: Guttmann, 101, 109, 151.s.(27) „Vreme“, 21.juli 1936.(28) Uporedi: Hajo Bernett, Sportpolitik im Dritten Reich, 123-130.s.(29) Bernett, isto, 94.s.(30) Isto, 95.s.(31) Isto, 73.s.(32) Isto, 73.s.(33) Isto, 74.s.(34) Isto, 49.s.(35) Isto, 50.s.(36) Isto, 69.s.(37) Isto, 69.s.(38) Isto, 69.s.(39) Berthold Fellman, „Die Geschichte der deutschen Ausgrabung“, U: 100

Jahre deutsche Ausgrabung in Olympia, 45.s, Prestel-Verlag, München, 1972.

(40) Isto, 45.s.(41) Carl Diem, „Das Erbe Coubertin“ U: Carl Diem, Olympische Flamme,

258.s.(42) Carl Diem, „Weltspiele?“, Isto, 244, 245.s.(43) Yves-Pierre Boulongne, „Pierre de Coubertin. Ein Beitrag zu einer

wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes“, U: Die Zukunft der Olympischen Spiele, 94.s, Hrsg. Hans-Jürgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Köln, 1976.

(44) Isto, 94.s.(45) Krüger, isto, 221.s; Guttmann, isto, 101, 267.s.(46) Guttmann, isto, 101, 265.s.(47) Isto, 101, 267.s.(48) Isto, 102, 268.s.(49) Isto, 92, 264.s.(50) Krüger, isto, 71.s.(51) Guttmann, isto, 74.s.(52) Isto, 90.s.(53) Itso, 85.s.(54) Isto, 96.s.(55) Isto, 109.s.(56) Isto, 96.s.(57) Isto, 254.s.(58) Isto, 27.s.(59) Isto, 49.s. O tome i: William Oscar Johnson: „Avery Brundage: The Man

Behind the Mask“, „Sports Illustrated“, Avgust 4, 1980. Posebno 56.s.

141

(60) Guttmann, isto, 260.s.(61) Pierre de Coubertin, Un Programme, 6.s. Imprimerie Chaix, Paris, 1887.(62) Zentner E. Kurt, Pierre de Coubertin!, Dissertation, Leipzig, 1935.

Detaljnije o Kubertenovoj biografiji: Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, Narodna knjiga, Beograd, 1984.

(63) Isto, 8.s.(64) McIntosh Peter, Physical Education in England since 1800, Bell and

Sons, London, 1968.(65) Isto, 32.s.(66) Isto, 32.s.(67) Isto, 33.s.(68) Isto, 33.s.(69) Uporedi: isto, 35-39.s.(70) Zentner, isto, 7.s.(71) Pierre de Coubertin, L’Évolution francaise sous la Troisième

Republique, 331.s. Ed. Plon, Nourritet C-ie, 1986. (72) Pierre de Coubertin, „The Olympic Games of 1896“, U: Pierre de

Coubertin, The Olympic Idea, 11.s. Carl-Diem-Institut, Köln, 1967. (Translated from the French by John. G. Dixon.)

(73) Urlike Prokop, Soziologie der Olympischen Spiele, 38.s. Hanser, München, 1971.

(74) Isto, 38.s.(75) Pierre de Coubertin, „The Olympic Games of 1896“, 13.s.(76) Uporedi: Mandell D.Richard, The Nazi Olympics, Souvenir Press, 7.s.

London, 1972.(77) Isto, 7.s.(78) Isto, 7.s.(79) Pierre de Coubertin, „A typical Englishman: Dr. W. P. Brooks of

Wenlock in Shropshire“, Kod: Mandell D.Richard, isto, 9.s.(80) Mandell, isto, 9.s.(81) Isto, 9.s.(82) Pierre de Coubertin, Un Programme, 26.s.(83) Urlike Prokop, isto, 39.s.(84) Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 8.s.(85) Urlike Prokop, isto, 29.s.(86) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Are The Public Schools a Failure?“,

Kod: Urlike Prokop, isto, 29.s.(87) Pierre de Coubertin, „The Trustees of the Olympic Idea“, U: Pierre de

Coubertin, The Olympic Idea, 20.s.(88) Mandell, isto, 20.s.(89) Isto, 20.s.(90) Carl Diem, „Erneuerung der Olympischen Spiele“, U: Carl Diem, Der

Olympische Gedanke, 22.s. Carl-Diem-Institut, Koln, 1967.

142

(91) Uporedi: isto, 22.s.(92) Pierre de Coubertin, Speech by Baron de Coubertin“ – at the Paris

Congress 1894. U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 6.s.(93) Isto, 6, 7.s.(94) Pierre de Coubertin, „Athletics in the Modern World and the Olympic

Games“, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 7, 8.s.(95) Pierre de Coubertin, „Ode to Sport“, U: Pierre de Coubertin, The

Olympic Idea, 39.s.(96) Isto, 109.s.(97) Pierre de Coubertin, „Athletics in the Modern World and the Olympic

Games“, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 9.s.(98) Pierre de Coubertin, „A Modern Olympia“, U: Pierre de Coubertin, The

Olympic Idea, 31.s.(99) Uporedi: Gardiner Norman, Athletics of the Ancient World, 212-221.s.

Clarendon, Oxford, 1930.s. (100) Uporedi: Gardiner, isto, 214.s.

(101) Harris H.A, The Greek Athletes and Athletics, 187.s. Hutchinson, London, 1964. (102) Isto, 188.s.(103) Pierre de Coubertin, Un Programme, 29.s.(104) Pierre de Coubertin, „Olympia“, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 109.s.(105) Pierre de Coubertin, „Die Französische Jugend“, Kod: Urlike Prokop, Soziologie der Olympischen Spiele, 22.s.(106) Pierre de Coubertin, L’Évolution Francaise sous la Troisième Republique, 163, 164.s.

(107) Isto, 179.s.(108) Isto, 198.s.(109) Isto, 176.s.(110) Pierre de Coubertin, „Les sports et la colonisation“, U: Pierre de

Coubertin, Essais de Psychologie Sportive, Librairie Payot, Lausanne at Paris, 1913.

(111) Isto, 234.s.(112) Isto, 237.s.(113) Isto, 238.s.(114) Isto, 239.s.(115) Isto, 240, 241.s.(116) Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 40.s.(117) Pierre de Coubertin, Un Programme, 14.s.(118) Isto, 20.s.(119) Isto, 21.s.(120) Isto, 27.s.(121) Isto, 29.s.

143

(122) Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 49.s.(123) Isto, 49.s.(124) Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 53.s.(125) Pierre de Coubertin, „Olympic Letters“, 28.novembar, 1918, isto, 55.s.(126) Isto, 56.s.(127) Pierre de Coubertin, „Olympic Letters“, 4. decembar 1918, isto, 56.s. (128) Pierre de Coubertin, „Olympic Letters“,14.decembar 1918, isto, 57, 58.s.(129) Pierre de Coubertin, „Olympic Letters“, 13. januar 1919, isto, 60.s.(130) Pierre de Coubertin, „Letter to the Honourable Members the

International Olympic Committee“, Lausanne, januar 1919, isto, 71.s.(131) Pierre de Coubertin, „The Thruth about Sport“, isto, 101.s.(132) Pierre de Coubertin, Speech by Baron de Coubertin“, Address delivered

at the Openning Meeting of the XVIIIth Plenary Session of the International Olympic Committee, at the Town Hall of Antwerp in the presence of H.M.the King of the Belgians, on Tuesday, 17 Avgust 1920, isto, 84.s.

(133) Isto, 83, 84.s.(134) Pierre de Coubertin, Kod: Urlike Prokop, Soziologie der Olympischen

Spiele, Naslovna strana.(135) Isto, 123.s.(136) Baron Pierre de Coubertin, Olympische Erinerunngen, 109.s. Wilhelm

Limpert Verlag, Berlin, 1938. (137) Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 18, 19.s.(138) Peter Hain, The Politics of Sport and Apartheid, U: Sport, Culture and

Ideology, 235.s. Ed. Jennifer Hargreaves, Routladge, London, 1982.(139) Pierre de Coubertin, L’Évolution Francaise sous la Troisième

Republique, 17, 18.s.(140) Karl Marks, Građanski rat u Francuskoj, U: K.M.-F.E, Dela, 28.tom,

264, 265.s. Prosveta, Beograd, 1977.(141) Isto, 279.s.(142) Isto, 287, 288.s.(143) Isto, 286, 287.s.(144) Isto, 491.s.(145) Isto, 285, 286.s.(146) Pierre de Coubertin, L’Évolution Francaise sous la Troisième

Republique, 411.s.(147) Isto, 413.s.(148) Karl Marks, Građanski rat u Francuskoj, 288, 289.s.(149) Pierre de Coubertin, „Où va l’Europe?“, 7, 8.s. Les Éditions G.Grès et

Cie, Paris, 1923.(150) Isto, 26.s.(151) Isto, 26.s.

144

(152) Pierre de Coubertin, L’Évolution Francaise sous la Troisième Republique, 355.s.

(153) Pierre de Coubertin, „The Philosophic Foundation of Modern Olympism“, Message broadcast from Berlin, 4th August 1935, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 131.s.

(154) Pierre de Coubertin, Lecons de Pédagogie sportive, Édition la Concorde, Lausanne, 1921, Preambule.

(155) Pierre de Coubertin, „La Force Nationale et le Sport“, „Revue des Deux Monde“, 1902. Tome Sèptieme, 923.s.

(156) McIntosh Peter, Physical Education in England since 1800, 15.s.Bell and Sons, London, 1968.

(157) Pierre de Coubertin, „La Force National et le Sport“, „Revue des Deux Mondes“, 1902. Tome Sèptieme, 923.s.

(158) Pierre de Coubertin, „Olympia“, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 109.s.

(159) Pierre de Coubertin, „The Olympic Games of 1896“, isto, 11.s.(160) Hermann Rauschning, „Gasprache mit Hitler“, U: Hajo Bernett,

Nationalsozialistische Leibeserziehung, 25, 26.s. Karl Hofmann, Schorndorf bei Stuttgart, 1966.

(161) Vinnai Gerhard, „Leibeserziehung als Ideologije“, U: Sport in der Klassengesellschaft, 12. s. Hrsg.Vinnai Gerhard, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 1972.

(162) Pierre de Coubertin, Speech by Baron de Coubertin“, Address delivered at the Openning Meeting of the XVIIIth Plenary Session of the International Olympic Committee, at the Town Hall of Antwerp in the presence of H.M.the King of the Belgians, on Tuesday, 17 Avgust 1920, isto, 84.s.

(163) Pierre de Coubertin, „Olympic Letters“, 22 February 1919, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 63.s.

(164) Radi se o Teodoru Ruzveltu (Theodor Roosvelt) koji je bio predsednik SAD od 1901-1909.godine.

(165) Richard D. Mandell, Th Nazi Olympics, 234.s.(166) Pierre de Coubertin, „What we Can Now Ask of Sport“, Address given to

the Greek Liberal Club of Lausanne, 24 February 1918. U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 47, 48.s.

(167) Pierre de Coubertin, „Speech by Baron de Coubertin“, isto, 85.s.(168) Pierre de Coubertin, „Le sport et la guerre“, U: Pierre de Coubertin,

Essais de Psychologie Sportive, 263.s.(169) U.Prokop, Sociologie der Olympischen Spiele, 39.s.(170) Les Jeux Olympiques, principes foundamentaux, statutes et régles,

informations générales. Hrsg: Comité International Olympique, Lausanne, 1962. 35.s U: Carl Diem, Der Olympische Gedanke, 8.s. Fusnota.

145

(171) Isto, 8.s.(172) Pierre de Coubertin, „Le sport et la guerre“, U: Pierre de Coubertin,

Essais de Psychologie Sportive, 263, 264.s.(173) Isto, 262, 263.s.(174) Pierre de Coubertin, „Speech by Baron de Coubertin at the Close of the

Berlin Olympic Games“, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 13.s.(175) Pierre de Coubertin, Un Programme, 7.s.(176) Isto, 7.s. (177) Isto, 7.s.(178) Isto, 7.s. (179) Isto, 7.s.(180) Pierre de Coubertin, L’Évolution Francaise sous la Troisième

Republique, 391.s.(181) Isto, 391.s.(182) Isto, 392.s.(183) Pierre de Coubertin, „Message by Baron de Coubertin“ – to the Athletes

and all taking part at Amsterdam in the Games of the IX th Olympiad. U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 106.s.

(184) Pierre de Coubertin, „The Philosophic Foundation of Modern Olympism“, Message broadcast from Berlin, 4th August 1935. U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 133.s.

(185) Isto, 133.s.(186) Adolf Hitler, Mein Kampf, U: Hajo Bernett, Nationalsozialistische

Leibeserziehung, 24, 25.s.(187) Pierre de Coubertin, „Address delivered at the Opening of the Olympic

Congress“ – in the town hall of Prague 29 May 1925 by baron Pierre de Coubertin, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 99.s.

(188) E.H.Gombrich, The Story of Art, 68, 69.s. P.Dutton, New York, 1978. (189) Kod: Hajo Bernett, Nationalsozialistische Leibeserziehung, Naslovna

strana. (190) Pierre de Coubertin, „Olympia“, U: Pierre de Coubertin, The Olympic

Idea, 117.s.(191) Baron Pierre de Coubertin, Olympische Erinnerungen, 6.s. Wilhelm

Limpert Verlag, Berlin, 1938.(192) Pierre de Coubertin, „The Philosophic Foundation of Modern

Olympism“, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 13o, 131.s.(193) Pierre de Coubertin, „Speech by Baron de Coubertin at the Close of the

Berlin Olympic Games“, isti, 135, 136.s.(194) Mandell D. Richard, The Nazi Olympics, 147.s.(195) Morse Arthur, While 6 Million Died, 105.s. Sacker / Warburg, London,

1968.

146

(196) Carl Diem, Olympische Akademie, 17-20.s. Dortmund, 1962. U: Carl Diem, Der Olympischen Gedanke, 127.s.; Weltgeschichte des Sports, 1145.s.

(197) Speer Albert, Inside the Third Reich, 70.s. MacMillan Pub. New York, 1970.

(198) Morse Arthur, While 6 Million Died, Naslovna strana.(199) Isto, 156, 157.s.(200) Isto, 160.s.(201) Isto, 112.s.(202) Isto, 112.s.(203) Isto, 182.s.(204) Isto, 179.s.(205) Peter Hain, „The Politics of Sport and Apartheid“, U: Jennifer

Hargreaves, Sport, Culture and Ideology, 233.s.(206) Mandell D. Richard, Tha Nazi Olympics, 236.s.(207) Isto, 236.s.(208) Isto, 236.s.(209) Speer Albert, Inside the Third Reich, 72, 73.s. (210) Pierre de Coubertin, „The Paris Congress“, Circular of 15. January,

1894. U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 2.s.(211) Pierre de Coubertin, „Colonisation sportive“, 1931. U: Pierre de

Coubertin, „Textes choisis“, II tom, 676, Comité International Olympique, Weidmannsche Verlag, Zürich, 1986.

(212) Isto, 676.s.(213) Pierre de Coubertin, „Les sports et la colonisation“, U: Essais de

Psychologie Sportive, 234.s. Lausanne et Paris, 1913.(214) Pierre de Coubertin, U: „La Revue de pays de Caux“, no 1. Kod: Jean-

Marie Brohm, Le mythe olympique, 399.s. Christian Bourgeois Éditeur, Paris, 1981.

(215) Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 125.s. Narodna knjiga, Beograd, 1984.

(216) Isto, 125.s.(217) Isto, 127.s.(218) Isto, 130.s.(219) Pierre de Couberten, Histoire universalle, 1926. U: Pierre de Coubertin,

Textes choisis, I tom, 354.s.(220) Isto, II tom, 23.s. U: Jean-Marie Brohm, Le mythe olympique, 447.s. (221) Brohm, isto, 451.s.(222) Isto, 451.s.(223) Vidi: Pierre de Coubertin, „L’eugenie“, 1912. U: Pierre de Coubertin,

Textes choisis, I tom, 599-602.s.(224) Isto, 601.s.

147

(225) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Universités Translantiques“, 1890. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, I tom, 130.s.

(226) Pierre de Coubertin, „Sport et la Société moderne“, 1914. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, I tom, 617.s.

(227) Pierre de Coubertin, „Respect Mutuel“, 1915. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, I tom, 319.s.

(228) Pierre de Coubertin, „Les sources et les limites du progrès sportif“, 1936. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, I tom, 498.s.

(229) Uporedi: Textes choisis, I tom, 499.s.(230) Pierre de Coubertin, „Toynbee Hall, Le patronage social a Londres et

les étudiants anglais“, 1887.U:P.d.Coubertin, Textes choisis,I tom, 500.s.(231) Isto, 505, 506.s.(232) Pierre de Coubertin, „Le dilemme“, decembar 1919. U: P.d.Coubertin,

Textes choisis, I tom, 539, 540.s.(233) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Mémoire concernant l’ instruction

supérieure des travailleurs manuels et l’organisation des Universitiés ouvrières“, 1923. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, I tom, 534.s.

(234) Pierre de Coubertin, „Ma Méthode.Préface“, 1890. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 182.s.

(235) Pierre de Coubertin, „Les échalons d’une éducation sportive“, 1913. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, 443.s.

(236) Pierre de Coubertin, „La Gymnastique Utilitaire“, 1906. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 500.s.

(237) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Les échalons d’une éducation sportive“ , U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 444.s.

(238) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Boxe“, 1906. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 257.s.

(239) Pierre de Coubertin, „Le sport est roi“, 1920. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 494.s.

(240) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Arts, letters et sports“, 1907. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 494.s.

(241) Uporedi: Pierre de Coubertin, „L’éducation physique au XX e siècle: la peur et le sport“, 1902. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, I tom, 374.s.

(242) Pierre de Coubertin, „Les sources et les limites du progres sportif“, 1936. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, I tom, 494.s.

(243) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Exercices de sport“, 1894. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 432.s.

(244) Pierre de Coubertin, „La Gymnastique Utilitaire“, 1906. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 484.s.

(245) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Le tableau de l’éducation physique au XX e siècle“, 1902. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 387.s.

(246) Uporedi: Pierre de Coubertin, „Une nouvelle formule d’éducation physique“, 1902. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 457.s.

148

(247) U: The Olympic Movement, Comité International Olympique, 100.s. Lausanne, 1984.; Vidi i: Carl Diem, Weltgeschichte des Sports, 1145.s.

(248) Norbert Müller, Préface, II tom, 119.s. U: P.d.Coubertin, Textes choisis.(249) Uporedi: P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 304.s.(250) Uporedi: P.d.Coubertin, „L’ Olympisme et le politique“, 1936. U:

P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 440.s.(251) Norbert Müller, Predgovor Kubertenovom tekstu „L’ Olympisme et le

politique“, U: P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 440.s.(252) „Comment M. De Coubertin concoit les jeux olympiques, par Fernand

Lomazzi“, „L’Auto“, 4. septembar 1936. U: Jean-Marie Brohm, Le myth olympique, 431.s.

(253) Isto, 431.s.(254) Uporedi: P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 681.s.(255) P.d.Coubertin, „Les prochains Jeux auront lieu à Tokio“, 1936. U:

P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 681.s.(256) Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 172, 173.s.(257) U: Jean-Marie Brohm, Le myth olympique, 379.s.(258) P.d.Coubertin, „Les échalons d’une éducation sportive“, 1913. U:

P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 445.s.(259) P.d.Coubertin, „Ce que nous pouvons maintenant demander au sport“,

1918. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, III tom, 603, 604. s.(260) P.d.Coubertin, „Le retablissement des Jeux Olympiques“, 1894. U:

P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 559.s.(261) P.d.Coubertin, „Les obstacles et les aides de l’éducation physique au XX

e siècle“, 1902. U: P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 569.s.(262) Uporedi: P.d.Coubertin, „Le role des Jeux Olympiques“, 1920. U:

P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 474, 475.s.(263) Uporedi: P.d.Coubertin, „Discours prononcé a l’ouverture des Congrès

Olympiques a l’Hôtel de Ville de Prague le 29 mai 1925“, U: P.d.Coubertin, Textes choisis, II tom, 407.s.

(264) Uporedi: Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera da Kubertena, 166, 167.s.

x x x

149

LITERATURA

Armytage W.H.G, „Thomas Arnold’s Views on Physical Education“, „Physical Education“, Vol.47, 1955.

Bernett Hajo, Sportpolitik im Dritten Reich, Karl Hofmann Verlag, Schorndorf bei Suttgart, 1971.

Betnett Hajo, Nationalsozialistische Leibeserziehung, Karl Hofmann Verlag, Schorndorf bei Suttgart, 1966.

Baldson J.P.V.D, Life and Leisure in Ancient Rome, Bodley Head, London, 1969.

Bulonj Iv-Pjer, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, Narodna knjiga, Bgd, 1984.

Boulongne Yves-Pierre, „Pierre de Coubertin. Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes“, U: Die Zukunft der Olympischen Spiele, Hrsg. Hans-Jürgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Köln, 1976.

Brohm Jean-Marie, Jeux Olympiques à Berlin, Ed. Complexe, Bruxelles, 1983.

Brohm Jean-Marie, Le Mythe olympique, Ed. Christian Bourgeois, Paris, 1981.

Coubertin Pierre de, Un Programme, Imprimerie Chaix, Paris, 1887.

Coubertin Pierre de, L’Évolution Francaise sous la Troisième Republique, Ed. E.Plon, Paris, 1896.

Coubertin Pierre de, L’Éducation en Angleterre, Ed. Hachette, Paris, 1888.

Coubertin Pierre de, „La Force Nationale et le Sport“, „Revue des Deux Mondes“, Tome Septième, 1902.

Coubertin Pierre de, Essais de Psychologie Sportive, Lausanne, 1913. Coubertin Pierre de, Lecons de Pédagogie sportive, Ed. Le Concorde, Lausanne, 1921. Coubertin Pierre de, Où va L’Éurope?, Les Éditions G.Grès et Cie, Paris, 1923.

150

Coubertin Pierre de, Olympische Erinnerungen, Wilhelm Limpert Verlag, Berlin, 1938. Coubertin Pierre de, The Olympic Idea, Discourses and Essays, Ed. Carl-Diem-Institut, Pub.and Copy 1967. by Karl Hofmann Verlag, Schorndorf bei Suttgart.

Pierre de Coubertin, Textes choisis, I-III tom, Comité International Olympique, Weidmannsche Verlag, Zürich, 1986.

Diem Carl, Olympische Flamme, Utscher Verlag, Berlin, 1942.

Diem Carl, Weltgeschichte des Sports, Cotta Verlag, Stuttgart, 1971.

Diem Carl, Wesen und Lehre des Sports und der Leibeserziehung, Weidmannsche Verlag, Berlin, 1960.

Diem Carl, Der Olympische Gedanke, Reden und Aufsätze, Carl-Diem-Institut, Ed. Köln, 1967.

Engels Friedrich, Položaj radničke klase u Engleskoj, K.M.-F.E, Dela, 4. tom, Prosveta, Beograd, 1968.

Fellman Berthold, „Die Geschichte der deutschen Ausgrabung“, U: 100 Jahre deutsche Ausgrabung in Olympia, Prestel-Verlag, München, 1972.

Guttmann Allen, The Games Must Go On, Columbia Uni. Press, 1984.

Grupe Ommo, Leibesübung und Erziehung, Lambertus Verlag, Freiburg im Breisgau, 1959.

Gardiner Norman, Athletics of the Ancient World, Clarendon, Oxford, 1930.

Gombrich E, The Story of Art, P.Dutton, New York, 1978.

Goeldel Peter, Begov Franz, „Die Leibeserziehung in den pädagogischen Bestrebungen von der Aufklärung bis zur Reformpädagogik“, In: Einführung in die Theorie der Leibeserziehung, Hrsg. Ommo Grupe, Karl Hofmann Verlag, Schorndorf bei Stuttgart, 1973. Hain Peter, „The Politics of Sport and Apartheid“, U: Sport, Culture and Ideology, Ed. Jennifer Hargreaves, Routladge, London, 1982.

Harris H.A, The Greek Athletes and Athletics, Hutshinson, London, 1964.

151

Holmes Judith, Olympiaden 1936, Hitlers propagandatriumf, Aldus, Stockholm, 1973.

Inđić Triva, Savremena Španija, Nolit, Beograd, 1982.

Krüger Arnd, Sport und Politik, Fackelträger Verlag, Hannover, 1975.

Lukas Gerhard, Kritischer Beitrag zur Olympischen Idee, Dissertation, Halle, 1950.

Lenjin V.I, Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma, Naklada literature na inostranim jezicima, Moskva, 1946.

Lenk Hans, Werte, Ziele, Wirklichkeit der modernen Olympischen Spiele, Karl Hofmann Verlag, Schorndorf bei Stuttgart, 1964.

Mandell D.Richard, The Nazi Olympics, Souvenir Press, London, 1972.

Morse D.Arthur, While 6 Million Died, Secker/ Warburg, London, 1968.

McIntosh Peter, Physical Education in England since 1800, Bell and Sons, London, 1968.

Marks Karl, Građanski rat u Francuskoj, K.M.-F.E, Dela, 28. tom, Prosveta, Beograd, 1977.

Malter Rudolf, Der „Olympismus“ Pierre de Coubertin’s, Hrsg. Carl-Diem-Institut, Köln, 1971.

Prokop Urlike, Soziologie der Olympischen Spiele, Hanser, München, 1971.

Speer Albert, Inside the Third Reich, MacMillan Pub.Company, New York, 1970.

Strutt J, The Sport in Pastimes of the People of Englad, William Tegg Pub. Company, London, 1875.

Simson Vyv, Jennings Andrew, Geld, Macht und Doping, Knaus Verlag, München, 1992.

Teichler Joachim Hans, „Coubertin und das Dritte Reich“, „Sportwissenschaft“, 12 (1), 1982.

152

Vinnai Gerhard, „Leibeserziehung als Ideologije“, U: Sport in der Klassengesellschaft, Hrsg.Vinnai Gerhard, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 1972.

Zentner E. Kurt, Pierre de Coubertin!, Dissertation, Leipzig, 1935.

x x x

.