Novica Savi}

OPET PLA^E,AL’ SAD OD SRE]E

(komedija)

104 Novica Savi}

NOVICA SAVI] je ro|en 10. 11. 1943. godine

Posle svega {ta mu se posledwih godina izde{avalo, jo{ ‘ivi.U Beogradu.

LICA

OLIVERA

MUNI[A

RADOJE

DRAGIWA

RADOJKO

Opet pla~e, al' sad od sre}e 105

Novica SAVI]

OPET PLA^E, AL’ SAD OD SRE]E(komedija)

^ekaonica na `elezni~koj stanici provincijskog gradi}a. Desno vratana koja se ulazi sa perona, iza wih, u pozadini, vrata koja vode u klozet.Levo blagajna, do we vrata koja vode u wu; pored {altera, na zidu, oka~enred vo`we. Uza zidove prqave drvene klupe.

Podne je, vru}ina, napoqu upekla zvezda.

Nekoliko ~asaka nema nikog, a onda u ~ekaonicu dolazi Olivera. Preko~etrdeset joj godina, sasvim solidnog izgleda, ali sad deluje umorno irazo~arano. Pogleda po ~ekaonici, pa lagano ode do klupe i sedne. Nekovreme zami{qeno zuri u vrata na koja je u{la, onda izvadi maramicu,bri{e znoj sa ~ela. Pogled joj padne na blagajnu, pa iz svoje torbe uzmenov~anik i po|e tamo. Pogleda kroz otvor na {alteru, ali u blagajni,o~igledno, nema nikoga, prstom nekoliko puta kucne u staklo, potom sevrati do klupe, vra}a nov~anik u torbu.

Ulazna vrata se naglo otvore i na wima se pojave mu{ka le|a u plavomradni~kom mantilu.

MUNI[A: (Vi~e nekom napoqu)Misli{ da sam ja lud, a?... Jel to misli{?... Nemoj, ~ove~e,da se zamajava{, nisam ja onako blesav kakav sam jo{ dojutros bio!... Ne ra~unaj na mene! Ne}e me te tvoje krmeqiveo~i nikad vi{e videti! Nisam ja, bre, tvoj sluga!(Zatvori vrata, ali ih opet otvori i vikne)Jesi li me ~uo!? Jesi li me razumeo!?... Onda me pusti da`ivim svoj `ivot, zato mi ga bog i dao!(Zatvori vrata i po|e u ~ekaonicu. Ugleda Oliveru i stane)Izvinite, gospo|o.

OLIVERA: Ni{ta.

Muni{a ode do klupe, sedne, besan je. Trideset i pet mu godina, krupniji,{irokih ramena i velikih {aka.

MUNI[A: (Sko~i i opet potr~i na vrata, otvori ih, vi~e)Znam te ja odavno, ~ove~e! Znam te od kako sam se rodio!Znam kako di{e{, znam {ta ti se vrzma po glavi, ne damtakvima da me ja{u ko {to su me dosad jahali!...(Zalupi vratima)Izvinite, gospo|o.

OLIVERA: Ni{ta.

106 Novica Savi}

MUNI[A: (U mestu se okrene i opet potr~i na vrata i jekne sa wih)Znam te, pu{ko, kad si pi{toq bila!(Besno se vrati do klupe, sedne, tra`i ne{to po yepovima.Oliveri)Jel se vi ne qutite zbog one moje malopre|a{we dreke,gospo|o?

OLIVERA: Ma, {ta ima da se qutim.

MUNI[A: Puko mi kliker... Nije ni ~udo, posle toliko godina...(Na|e paklo sa cigaretama, pa nastavi da tra`i upaqa~)Imate li vatre?

OLIVERA: Ne pu{im.

MUNI[A: Nije mi, vaqda, taj upaqa~ negde ispao... ne bi me ~udilo...Evo ga!...(Stavi cigaretu u usta, pru`i ruku sa paklom prema Oli-veri)Da zapalite?

OLIVERA: Pa ve} sam vam rekla da ne pu{im.

MUNI[A: Ta~no, ja zaboravio. Nije ni ~udo kad mi u glavi sve vri, ko unekom kazanu punom vrele vode... Mogu li ja da zapalim,dozvoqavate?

OLIVERA: Samo izvolite.

MUNI[A: Ne}e vam smetati?

OLIVERA: Ne}e.

MUNI[A: Nekima smeta, naro~ito nepu{a~ima i nam}orima...(Pripaquje. Duboko uvu~e dim, pa ga otpuhne)Ve} dva sata nisam zapalio zbog onog tamo skota... More,koji skot, gori je od toga... to vi{e majka ne ra|a!... Ne}e mi,vala, vi{e gaziti po ovim mojim neja~kim ple}ima, pro{lasu ta zlatna vremena!

Pauza. Muni{a pu{i.

Olivera }uti zure}i ispred sebe.

Muni{a baci na wu nekoliko kratkih pogleda, ve} se smirio.

MUNI[A: Ja sam Muni{a.

OLIVERA: Molim?

MUNI[A: Zovem se Muni{a.

OLIVERA: Drago mi je.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 107

MUNI[A: I meni. A vi?

OLIVERA: Olivera.

MUNI[A: Niste odavde?

OLIVERA: Nisam.

MUNI[A: Odma sam ja to namiriso, iz prve.(Pauza)Ne li~ite na ove na{e.(Olivera ga kratko, upitno pogleda)Mislim, nekako ste druk~iji... finiji... imate i lep{i ten...ne znam ni sam kako da se izrazim... Bili ste nekome uposetu?

OLIVERA: Bila sam.

MUNI[A: Ne sumwam da ste se lepo proveli.

OLIVERA: Pa ba{ i nisam.

MUNI[A: Niste?

OLIVERA: Pre bi se moglo re}i da sam se provela lo{e.

MUNI[A: [to? Nije vas, vaqda, izbacio iz ku}e?... Ne bi to voleo da~ujem, najiskrenije vam ka`em!

Olivera odbojno }uti.

MUNI[A: Mislim... Nismo ba{ neki fini svet, daleko od toga, altako ne{to bi me ipak iznenadilo. I to, bogami, neprijatno.

OLIVERA: Ostavite me, molim vas, na miru. Ho}ete li?

MUNI[A: Dobro.

OLIVERA: Nisam raspolo`ena ni za kakav razgovor.

MUNI[A: Sve mi je jasno.

Pauza.

Olivera i daqe neraspolo`eno }uti.

Muni{a uzalud baca na wu qubopitqive poglede.

MUNI[A: (Najednom sko~i i po`uri do blagajne, sagne se, gleda krozotvor na {alteru, pa vikne)Dragiwa!... Dragiwa!...(Okrene se Oliveri)Izvinite, znate li koliko je sati?

108 Novica Savi}

OLIVERA: (Pogleda na svoj ru~ni ~asovnik)Pro{lo jedanaest.

MUNI[A: E, onda je uzalud dozivam, do jedan je ne}emo videti pagromovi da pucaju... U to vreme ide u {valeraciju.

OLIVERA: Ko?

MUNI[A: Pa na{a Dragiwa, ovda{wa blagajnica... [valer joj `ivinedaleko, pa skokne do wega, svakog dana tako... sem nedeqomkada zajedno idu u crkvu... To im je, ina~e, najboqi prijateq!Porodi~ni!...

OLIVERA: A mu`? Ako je udata...

MUNI[A: Udata je, nego {ta! U isto to vreme supruga tog wenog{valera skokne do Dragiwinog mu`a, tako|e u {vale-raciju... Tako su svi podmireni. Sve ide ko podmazano i sveostaje u porodici. Zgodno, jel da?

OLIVERA: [ta je tu zgodno?

MUNI[A: Pa ta kombinacija.

OLIVERA: Imaju li decu?

MUNI[A: Imaju. To deci ne smeta, ona i ne znaju... Mo`da ne znaju ni~ija su, al to i nije va`no kad se lepo `ivi... Svako letosednu na voz, pa pravac more. Iako mi more i nemamo.

OLIVERA: Ko?

MUNI[A: Pa oni. Zajedno sa decom. Jel se i tamo uzajamno {valeri{uili prave pauzu?

Olivera }uti. On uzalud neko vreme ~eka na wen odgovor.

MUNI[A: Iskvario se svet, gospo|o, vi{e se ne zna ni za kakav red. Ako }e ga znati, mo`da je to i dobro... mada ja ne mislim tako...al drugo sam ja.(Po{to Olivera i daqe }uti, on potr~i na vrata, otvoriih, zausti da ne{to vikne, ali }uti, tamo toga o~iglednosad nema. Zatvori vrata)Nema ga... Video da nema vajde, pa podvuko onu wegovu repinui zbriso... Tako mu i treba.(Vrati se do svoje klupe, sedne, neko vreme }uti oboreneglave. Onda je podigne)To mi je otac.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 109

OLIVERA: Ko?

MUNI[A: Taj skot na koga sam se onoliko izvikao, ~uli ste me.

OLIVERA: Pa {ta se desilo, posva|ali ste se?

MUNI[A: Staklorezac.

OLIVERA: Va{ otac?

MUNI[A: Imamo lepu ku}u u centru varo{i, ba{ pored bioskopa kojive} dve godine ne radi, u woj, u parteru, stakloreza~kuradwu, on je majstor, ja wegov pomo}nik... tako ve} petnaestgodina, od kako sam se sve~ano vratio iz vojske u kojoj samzaradio ~in desetara... Dobro se i zara|uje, ne mogu daka`em, ima se...

OLIVERA: Pa {to ste se posva|ali?

MUNI[A: Ne mogu vi{e, gospo|o, da ga trpim, eto!... Ne}u!... Du{u mije pojeo!

OLIVERA: Zbog ~ega?

MUNI[A: Tri me `ene zbog wega ostavile!... Ej, tri!... Zar je to cifraza potcewivawe?... A sve sam ih voleo, tre}u ne da sam voleonego sam je obo`avao!

Olivera }uti, ve} ga zainteresovano gleda.

MUNI[A: Kako koju dovedem, a on je merka ispod oka, tra`i joj inalazi mane, bu{ka protiv we ne samo po na{oj ku}i, ve} ipo na{im ulicama. Te ovakva je, te nije dovoqno lepa za mogsina, te nije vredna, te ima dlakave noge i sise ko u kravemuzare!... [ta se to wega ti~e, pa ja mo`da ba{ takve ivolim!... Sve tako dok joj se ne smu~i, pa pukne, poqubi me izauvek ostavi.

OLIVERA: Bojim se da ste za to sami krivi.

MUNI[A: Ja kriv?

OLIVERA: Vi.

MUNI[A: Nisam ja, gospo|o, kriv, nego on!

OLIVERA: Za{to sebi niste na{li drugi stan?

MUNI[A: Gde da ga na|em? ^ime da ga platim? Pa on bi me otpustio saposla, a drugog stakloresca kod koga bi mogo ne{to dazaradim ovde nemamo!

OLIVERA: A sad?

110 Novica Savi}

MUNI[A: [ta sad?

OLIVERA: Ipak ga napu{tate?

MUNI[A: Drugo je sad!... Kona~no sam odlu~io, eto!(Pauza)Ne mogu vi{e da ga trpim, do{lo do grla!... Prelila se ~a{a`u~i!(Pauza)Ne mogu vi{e ni da slu{am kako mi neprestano zvoca ipopuje. On je najpametniji, on sve najboqe zna, wegova je prvai posledwa... svaki mi je zalogaj u toj ku}i zagor~ao.(Pauza)Po~eo i da me bije.

OLIVERA: Da vas bije? Otac?

MUNI[A: Za svaku sitnicu... Malo-malo, pa preko nosa... Malo-malo,pa {amar... Ponekad potegne onu wegovu no`urdu, pa me{utne u dupe.

OLIVERA: ^ekajte, pa kako to dozvoqavate?... Za{to?... Ipak ste viodrastao ~ovek... Ne delujete mi kao umno zaostao...

MUNI[A: (Sko~i)Ama, gospo|o, nisam ja glup! Nisam ja debil! Jel vi imateutisak da sam debil?

OLIVERA: Pa kako onda dozvoqavate da vas samo tako {amara?

MUNI[A: Mogu ja jednom rukom ki~mu da mu slomim, al kako }u?...Otac je! Neka ga, neka ga |avo nosi! Tako me i vaspitao: dapo{tujem starije i da trpim! E, pa, sad je do{lo do kraja, paneka se nosi u tu wegovu radwu i neka se misli {ta ga jezadesilo! Razumete?

OLIVERA: Trudim se. A majka?

MUNI[A: ^ija majka? Va{a? Kakve ona, pobogu, ima veze sa tim?

OLIVERA: Va{a!

MUNI[A: [ta je sa wom?

OLIVERA: [ta ona ka`e na sve to?

MUNI[A: Moja majka?... [ta da ka`e kad je ve} tri decenije u grobu,umrla je kad je meni bilo pet godina, i ne pamtim je!(Pauza)Umesto we, ako vas ba{ toliko zanima, imam ma}ehu.

OLIVERA: [ta va{a ma}eha ka`e na sve to?

Opet pla~e, al' sad od sre}e 111

MUNI[A: Ma, ba{ je briga, vodi ona svoju politiku!... Ne}e u to da seme{a, va{a, veli, stvar, posle }u, na ~iju god stranu stanem,ja za sve biti kriva. I u pravu je, ni{ta tu ne mogu da jojzamerim, ima pravo da ~uva svoje dupe i svoje par~e leba.(Neko vreme }uti, pa uzdahne)Ima, uostalom, i ona svoje brige. [valer joj se jo{ pre dvegodine razboleo, pa nikako da prezdravi i pridigne se izposteqe.

OLIVERA: [valer va{e ma}ehe!?

MUNI[A: Pa da. Neka te{ka bolest ga spopala, a doktori ne}eozbiqno da se potrude oko wega, sve ~ekaju da im se muneneki dinar ispod ruke.

OLIVERA: A va{ otac?

MUNI[A: Nije on, gospo|o, doktor, on je staklorezac, pa ve} sam vamto kazao! Jesam li?

OLIVERA: Nisam to mislila, nego zna li?... Za tog ~oveka?...

MUNI[A: Za kog ~oveka, {ta je vama?

OLIVERA: Za tog bolesnika?... Qubavnika svoje `ene i va{e ma}ehe!

MUNI[A: Kako ne bi znao, pa on joj ga je i na{o, da ona tu ne luta i da,onako naivna i priglupa, ne naleti na nekog mangupa ilipijanduru! Pa, gospo|o, moju pokojnu majku je wen {valernamrtvo pretuko, posle toga je i umrla, svakakvih qudi ima!

OLIVERA: Ni{ta ja tu ne razumem.

MUNI[A: [ta tu ima da se razume?

OLIVERA: Kako to?... Mu` joj, a sam joj tra`i {valera... I, uop{te...

MUNI[A: Nema tu {ta da se razume, sve je jasno ko dan. Boqe da sve znaod po~etka, nego da ga po varo{i olajavaju, i to iza le|a!... Ion je zabrinut za wegovo zdravqe, obilazi ga, kupuje munajskupqe lekove, dva puta ga o svom tro{ku slao u bawu.Tako vam to kod nas ovde ide.

OLIVERA: Tako?

MUNI[A: Tako.

OLIVERA: A vi?

112 Novica Savi}

MUNI[A: [ta je sa mnom? Pa nisam, vaqda, ja {valer svojoj ma}ehi!^ak i kada bi to hteo da budem ne bi i{lo, matora je za mene,uskoro }e sve~ano da proslavi {ezdeseti ro|endan!

OLIVERA: Nisam to mislila.

MUNI[A: [ta ste mislili?

OLIVERA: Kako vi na to gledate? Ipak vam je ro|eni otac u pitawu.

MUNI[A: Kog ja |avola ima na to da gledam, wihova stvar, meni ni izyepa ni u yep.

OLIVERA: (]uti, pogled joj je sve sumwi~aviji)

MUNI[A: Jeste li ne{to rekli?

OLIVERA: Nisam.

MUNI[A: Pa {to me onda tako gledate?

OLIVERA: Da se vi to ne zavitlavate sa mnom?

MUNI[A: Ja? Mislite na mene?

OLIVERA: Vi, vi!

MUNI[A: [ta vam pada na pamet. Mogu da vas po{tujem, al da vaszavitlavam... Daleko od toga... A nisam tako ni vaspitan.

OLIVERA: Dobro.

MUNI[A: A {ta je sa vama?

OLIVERA: (]uti)

MUNI[A: Jo{ malopre sam vas pitao, al mi niste odgovorili.

OLIVERA: (]uti)

MUNI[A: Niste se kod nas dobro proveli, {to me mnogo ne ~udi, al ministe rekli o ~emu se, zapravo, tu radi?

OLIVERA: (]uti)

MUNI[A: Ako ovde imate {valera, pa ste doputovali da ga obi|ete... aon vas razo~arao... ili nogirao... Mada bi me ~udilo, nistevi za na{e mu{karce, previ{te ste fini...

OLIVERA: Nisam zbog toga bila ovde!

MUNI[A: Odma sam ja to namirisao i ba{ mi je onako... milo... Za{toonda? Da niste obi{li na{ zoolo{ki vrt koji nije po~eo daradi jer nismo dobili jo{ nijednu `ivotiwu, mada sedirektor i osobqe oko wega ve} godinama svojski trudedrpaju}i pare iz op{tinske kase!

Opet pla~e, al' sad od sre}e 113

OLIVERA: Bila sam u posetu jednoj `eni!

MUNI[A: Dal je ja poznajem?

OLIVERA: Ne verujem.

MUNI[A: (]uti, upitno je gleda, ~eka da nastavi)

OLIVERA: Htela sam od we da kupim dete.(Pauza)Dogovorili smo se telefonom da do|em po wega, da joj gaplatim, a onda ponesem...

MUNI[A: I?

OLIVERA: Kad sam tamo stigla... Ve} ga prodala nekom drugom koji je ume|uvremenu nenajavqeno do{ao i ponudio joj ve}u cenu.

MUNI[A: Zbog toga ste tako neraspolo`eni i razo~arani?

OLIVERA: Zbog toga.

MUNI[A: Ostali ste da visite...

OLIVERA: To, ipak, nema smisla... kad smo se ve} dogovorili... Tolikiput sam prevalila.

MUNI[A: Znam ja tu `enu! Ve} dvadeset godina se time bave ona i wenmu`! Od toga `ive, i to, bogami, sasvim udobno, imaju i lepakola.(Pauza)Svakih deset meseci po beba, a qudi navalili, potra`wavelika... Pre sedam godina je rodila trojke, od wih su kupilitu ku}u u kojoj ste bili. Dva puta blizanci, pa vikendicagore na jezeru!... Jednom rodila sedmorke, nadali su seputovawu oko sveta, al im se nije dalo, {est pocrkalo... Ideim taj biznis, o}e im se. Vi ne mo`ete da rodite, jel tako?

OLIVERA: (]uti)

MUNI[A: I ja bez veze pitam, zar biste dolazili da mo`ete.

OLIVERA: (]uti, samo {to ne zapla~e)

MUNI[A: A {to niste rezervisali slede}e? Pri~eka}ete par meseci,strpqivo i pametno, pa }e sve biti u redu i na mestu.

OLIVERA: Poku{ala sam, ali nije vredelo.

MUNI[A: [to? Niste se nagodili? Zacepili vam debelu cenu?

OLIVERA: Sva su ve} rezervisana, kapara pla}ena. I tu sam zakasnila

MUNI[A: Ma, nemojte da se sekirate, molim vas ko boga.

114 Novica Savi}

OLIVERA: (]uti)

MUNI[A: A va{ mu`?

OLIVERA: (Podi`e glavu i pogleda ga upitno)

MUNI[A: ^udo on nije sa vama? ^udo zajedno niste do{li, kolima?Mora da imate auto, i to dobar?

OLIVERA: Oti{ao je.(Pauza)Slu`beno.(Pauza)Tim kolima.

MUNI[A: (Posle pauze)Slu`beno ili neslu`beno?

OLIVERA: Pa ve} sam vam kazala.

MUNI[A: Za vas slu`beno, a za sebe neslu`beno, to jest po privatnompitawu. Kladim se da je i kod wega u pitawu neka `ena?

OLIVERA: Neka je!

MUNI[A: Eto, vidite, toga o kod vas ima, samo {to se vi krijete. Morada ga mnogo volite?

OLIVERA: (Ne odgovara)

MUNI[A: Jel tako?

OLIVERA: Tako je, pa {ta?

MUNI[A: Ni{ta. Jel to {to se dece ti~e samo gre{ka do vas ili i dowega?

OLIVERA: Ako ba{ ho}ete da znate, on je uveren da je do mene, ali jaznam da je do wega! Proverila sam!

MUNI[A: Pa tu je onda stvar prosta ko pasuq!

OLIVERA: Kako?

MUNI[A: ^udi me da se dosad i sami niste dosetili!

OLIVERA: ^ega da se dosetim?

Opet pla~e, al' sad od sre}e 115

MUNI[A: Na|ite, brate, nekog... Nekog koji vam se dopada, da vam nebude odvratan...

OLIVERA: Pa {ta?

MUNI[A: On vam tu pomogne, a va{ mu`, taj koga toliko volite, mislida je wegovo, sre}an je zbog toga, neguje ga, voli i ponosi sawime...

OLIVERA: Ma, idite, molim vas, pa to ne bi bilo po{teno!

MUNI[A: Ma, kome je danas, gospo|o, do po{tewa, pogotovo kad ne{tou}ari, {ta je vama?... Svi biste bili sre}ni: vi, on, va{edete... Jednoga dana ga, ako ispadne mu{ko, `enite, paudarite u svadbu, pa stignu unuci, pa se porodica {iri uzdravqu i vesequ...

OLIVERA: Pustite te pri~e.

MUNI[A: Ako on mo`e u {valeraciju, i to galantno, kolima, a vassamu vozom da {aqe u kupovinu deteta koje nije sposoban danapravi, vaqda mo`ete i vi!... Imate, vaqda, i vi neka prava,majku mu!(Pauza)Zar ste vi neka {u{a? A niste, vidim da niste, nisam slep!

OLIVERA: ]utite, molim vas. Ne znam ni za{to sam zapo~ela sa vama otako delikatnim stvarima. Nikad vas u `ivotu nisamvidela.

MUNI[A: U redu je.

OLIVERA: Ne znam ni sama {ta mi je bilo.

MUNI[A: Ma, dobro, ne nervirajte se, niste to zaslu`ili.

OLIVERA: Sama sam, uostalom, kriva!

Pauza.

Olivera se uvukla u sebe, odbojno }uti okrenuv{i glavu u stranu.

Muni{a uzalud s vremena na vreme baci na wu radoznali pogled.

MUNI[A: (Posle du`e pauze sko~i, po`uri do blagajne i jekne)Dragiwa!... Dragiwa!...

OLIVERA: ^ove~e, {ta se toliko derete, jeste li vi normalni?

MUNI[A: Nema je, a treba da kupujemo karte za taj voz kojeg ~ekamo!

116 Novica Savi}

OLIVERA: Sami ste rekli da je oti{la i da se pre jedan ne}e vratiti!

MUNI[A: Znam da ne}e.

OLIVERA: Onda nemojte da se derete, probiste mi u{i!

MUNI[A: Izvinite.(Po|e po ~ekaonici, ne zna {ta }e sa sobom, pa opetotvori ulazna vrata i sa wih gleda preko perona. Zatvoriih, vra}a se)Oti{o.(Pauza)Uverio se da sa mnom vi{e nema {ale. Tako mu i treba, nekajednom i wemu pamet do|e u onu wegovu blesavu i }elavuglavu!(Sedne)Skroz je }elav, }ela mu je glatka, ko aerodrom za muve!(Pauza)Odavno je to trebalo da u~inim, sad bi bio svoj ~ovek, a okomene ~opor dece, mu{ke, sve jedno drugom do u{iju!...(Zagleda se u Oliveru. Dugo je gleda, ali ona odbojno }uti)Gospo|o.

OLIVERA: (]uti, ne}e ni glavu da okrene)

MUNI[A: Gospo|o Olivera!... ^ujete li me?

OLIVERA: (Odbojno)^ujem vas, gospodine Muni{a! [ta sad ho}ete?

MUNI[A: Samo sam hteo ne{to da vas pitam.

OLIVERA: Pitajte me, ali po`urite, ve} sam vam rekla da nisamraspolo`ena ni za kakav razgovor!

MUNI[A: Al prvo da mi obe}ate da se ne}ete naqutiti?

OLIVERA: Ma, {ta, ~ove~e, ima da vam obe}avam...

MUNI[A: Obe}ajte!(Pauza)Prvo obe}ajte, ne volim kad se vi qutite, `ao mi vas... svemi se ne{to zaledi oko srca, ko neka promaja...

OLIVERA: Dobro, ne}u da se qutim.

MUNI[A: Ne}ete? Stvarno?

OLIVERA: Ne}u!

Opet pla~e, al' sad od sre}e 117

MUNI[A: Ovako... Kad ve} toliko volite decu, a nemate sa wimasre}e...

OLIVERA: [ta onda da radim?

MUNI[A: Ja bi vam tu pomogao.

OLIVERA: Vi?

MUNI[A: Ja!

OLIVERA: Kako? Mo`da imate veze sa tom `enom koja ih prodaje?

MUNI[A: Nije to u pitawu.

OLIVERA: Nego?

MUNI[A: Li~no!... Razumete?

OLIVERA: Ne razumem.

MUNI[A: Ko mu{karac!(Pauza. Gledaju se)Zdrav sam, prav, `eludac me odli~no slu`i, boga mogu dapojedem, naro~ito kad sam gladan... a kad sam sit i ne jedem...Nisam ni glup! U to ste se i sami uverili.

OLIVERA: Ostavite se tih budala{tina! Da sam znala {ta }ete mepitati...

MUNI[A: (Prekine je)Obe}ali ste da se ne}ete qutiti, jel tako?

OLIVERA: Dobro, ne qutim se.

MUNI[A: Ni{ta ru`no nisam rekao. Jesam li?

OLIVERA: (Ustane, po|e na jednu stranu, osvr}e se)

MUNI[A: (Poka`e na vrata u uglu)Tamo je.

OLIVERA: [ta?

MUNI[A: Pa to {to tra`ite. Toalet.

OLIVERA: Hvala vam.

MUNI[A: Nema na ~emu.

OLIVERA: (Odlazi u klozet)

MUNI[A: Samo budite oprezni, to se tamo ~isti dva puta godi{we ilikad nam neki politi~ar dolazi u posetu, a svaka {u{apotr~i da se ispogani u wemu.

Olivera ode u klozet, za wom se zatvore vrata.

118 Novica Savi}

Muni{a oprezno ode do tih vrata, prisloni uvo na wih, oslu{kuje.

MUNI[A: Gospo|o!

OLIVERA: (off)[ta sad ho}ete, pustite me bar ovde na miru!

MUNI[A: Ni{ta, samo sam hteo da proverim jel sve u redu, da nebrinem za va{u sudbinu!(Jo{ nekoliko ~asaka prislu{kuje, pa se vrati do klupa,sedne, pripaquje jo{ jednu cigaretu. Ne sedi mu se, sko~i,opet po`uri do ulaznih vrata, otvori ih i vikne sa wih)Tata!... Tata!... Mo`e{ ti da se krije{ koliko o}e{, ni{tati to ne poma`e u `ivotu, znam da si tu!... ^ekaj, ~ekaj, aldo~ekati ne}e{, to da zna{, do{o je i tvoj Muni{a, jedinacu majke, pameti!(Zalupi vrata, vrati se do svoje klupe, sedne, pu{i.)

Iz toaleta se vrati Olivera, malo se doterala, na usne stavilakarmin, sredila firzuru.

Muni{a je pogleda ispod oka, ali ona se ne osvr}e na wega, sedne na svojemesto ne{to opu{tenija.

MUNI[A: Jeste li se sna{li?

OLIVERA: Gde jesam li se sna{la?

MUNI[A: Pa tamo gde ste bili?

OLIVERA: Jesam. Kao {to vidite.

MUNI[A: Hvala bogu da je sve u redu i da tamo niste do`iveli nekuneprijatnu havariju.

OLIVERA: Vi ste, kobajagi, brinuli za mene?

MUNI[A: Pa i jesam. Velike su kod nas prqav{tine, a vi ste prvi putovde, niti ste upoznati sa na{im `ivotom, niti stenavikli. Nama to ne smeta, davno smo se odoma}ili, ni{tanam nije boqe ni po ku}ama, al vi ste ne{to drugo.(Pauza)Skoknuo bi do bifea, da popijem jedno ladno pivo na eks.

OLIVERA: Pa skoknite i popijte ga, {ta se to mene ti~e.

MUNI[A: Znam da vas se ne ti~e, al ne mogu da vas ostavim samu, `aomi.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 119

OLIVERA: Samo vi idite, ja sam i pre no {to ste ovde do{li bila sama.

MUNI[A: Ma, nije va`no, jebe{ pivo!... pa jo{ ladno!... Mo`da bisteda i vama donesem jedno?

OLIVERA: Ne}u, hvala.

MUNI[A: Ili neki sok?

OLIVERA: Nisam `edna! Nemojte vi da se trudite oko mene, ako mine{to zatreba to mogu sebi i sama da priu{tim! Sama samdoputovala u ovu varo{icu, sama }u sa~ekati taj voz, samaotputovati!

MUNI[A: Dobro, onda ne}u ni ja, pa makar crko od `e|i!

OLIVERA: Slu{ajte vi, Muni{a!...

MUNI[A: Nemojte tako da ska~ete, ne vaqa se! Nemojte odma da padateu komu, ni{ta lo{e nisam mislio, a nije dobro ni za va{ezdravstveno stawe.(Pauza)Jel ja vama li~im na nekog napasnika?

OLIVERA: (]uti)

MUNI[A: Jel vam li~im na takvog ~oveka, odnosno ne~oveka? Jel se vimene bojite? Ka`ite da me se bojite i ja }u odma da odem. Izmesta! Jel vam ja li~im na nekog napasnika i jel me sepla{ite?

OLIVERA: (]uti, bori se sa sobom)

MUNI[A: Odgovorite mi po{teno i sve }e odma da bude jasno ko jasandan!

OLIVERA: Ne li~ite mi.

MUNI[A: Eto, vidite.

OLIVERA: A sad me ostavite na miru.

MUNI[A: To sam i nameravao.

OLIVERA: Malo }utite.

MUNI[A: I to sam iskreno i od srca nameravao.

OLIVERA: Potrebno mi je ne{to vremena da se saberem.

MUNI[A: Izvolite, sabirajte se.

OLIVERA: Hvala vam.

MUNI[A: I vama. Opet iskreno i od srca.

120 Novica Savi}

Pauza. Olivera i Muni{a }ute, dugo.

MUNI[A: (Iska{qe se)

OLIVERA: Nemojte!

MUNI[A: Nisam ni hteo. Samo grlo da pro~istim.

Ista pauza.

Pro|e izvesno vreme u }utawu, a onda u ~ekaonicu u|e Radoje, policajac uuniformi, sa pi{toqem za pojasom. Za{ao u ~etrdesete, nagojen. Odmahskine {apku, bri{e je maramicom stoje}i na sred ~ekaonice i gledaju}ipo prisutnima.

RADOJE: Kad dolazi?

MUNI[A: Jel mene pita{ ili gospo|u?

RADOJE: Tebe, damu ne poznajem.

MUNI[A: Ako mene pita{ onda prvo mora{ da mi ka`e{ ko kaddolazi?

RADOJE: Pa taj voz.

MUNI[A: Jesi li ti, Radoje, pismen, `ivota ti?

RADOJE: Kako da nisam pismen, tolike sam {kole zavr{io i tolikekwige pro~itao.

MUNI[A: Pa onda pro~itaj kad dolazi, nisam ti ja {alter zainformacije.

RADOJE: (Zagleda se u red vo`we oka~en na zid. Onda doterauniformu, pa po|e do blagajne, gleda unutra. Okrene se Oli-veri i Muni{i)Nema je?

MUNI[A: Ako to opet mene pita{, prvo mora{ da mi objasni{ koganema?

RADOJE: Pa ove na{e... Dragiwe...

MUNI[A: Oti{la da kupi burek.

RADOJE: Burek?

MUNI[A: Sa sirom!

RADOJE: [ta }e joj burek?

MUNI[A: Da ga baci koko{kama.

RADOJE: Koko{kama? ... [ta }e wima burek sa sirom?

Opet pla~e, al' sad od sre}e 121

MUNI[A: Da ru~kaju. Vreme im je.

RADOJE: Je li?

MUNI[A: Istina, Dragiwa malo kasni, al neka se i one pomu~e, ako sukoko{ke i nosiqe nisu svetice! Pa, zar nije?

OLIVERA: (Ne mo`e vi{e da se uzdr`i, pa se zasmeje, tiho)

RADOJE: [ta se vi, gospo|o, smejete?

OLIVERA: Ni{ta. Onako. Nemate vi sa tim veze.

RADOJE: Nemam?

OLIVERA: Nemate.

RADOJE: (Poka`e na Muni{u)A ovaj ovde staklorezac?

OLIVERA: Ni on. Samo mi je ne{to palo na pamet. Oprostite.

RADOJE: Nemam ja vama {ta da pra{tam.(Polako ode do Muni{e)I tako, zna~i, ti meni ka`e{: koke bi da ru~kaju, a?

MUNI[A: Aha. Ogladnele. Zato bi i da ru~kaju.

RADOJE: A posle, kad ru~kaju, {ta }e da rade?

MUNI[A: Kako {ta }e? Pa vaqda }e prvo da se pokakaju, a onda danavale da nose jajca za Dragiwu i wenu decu. Sve ti to ide ukrug...

RADOJE: (Neo~ekivano mu lupi {amar tako da Muni{a skoropo-legne po klupi)

MUNI[A: (Sko~i)[ta ti je, bre, jesi li ti normalan? [ta si ti ovde, kakva siti vlast? Ko ti je dozvolio da me na javnom mestu, a sred~ekaonice, {amara{, i to pred ovolikim svetom?

RADOJE: Ubudu}e tako da zajebava{ svog oca, onu budalu od staklo-resca, a ne mene. Jesi li razumeo?

MUNI[A: Ovo ti nikad ne}u zaboraviti, to da zna{.

RADOJE: (Zgrabi ga ispod grla i zaurla na wega)Jesi li me razumeo ili nisi?

MUNI[A: Jesam. Nisam toliko glup...

122 Novica Savi}

RADOJE: Pamet u glavu.(Pusti ga i odgurne, pa ode do klupe uz suprotan zid)Dok ti je jo{ na ramenima.(Sedne)Ubudu}e da pazi{ sa kim tera{ {egu!... Jel skoknula do onogwenog {valera?

MUNI[A: Jo{ u jedanaest.

RADOJE: Zna~i, ne}e se vra}ati do jedan. Ve} dvadeset godina seborim protiv tog java{luka, ali ne vredi, ni{ta jo{ nisampostigao. Da sam znao, kad sam bio mlad, da }e ovaj gradi}postati op{ti jebarnik ne bih ovamo ni dolazio. Onaj kojiutvrdi ko sve ovde kome ide u krevet dobi}e Nobelovunagradu. Gospo|o, vi, koliko vidim, niste odavde?

OLIVERA: Nisam. Bila sam nekim qudima u kratku posetu, sad sevra}am ku}i.

RADOJE: I boqe {to se vra}ate. Ovde je svet pokvaren i zatucan,te{ko je `iveti sa wima. Sve su u~inili da moji mladena~kiideali o qudima i pametnijoj budu}nosti zauvek i{~eznu.Istina, gosti nam retko i dolaze, vaqda izbegavaju da seme{aju sa nama strahuju}i da }emo ih zaraziti.(Muni{i)Otac ti se tamo pritajio i ~eka da se predomisli{.

MUNI[A: Znam, al taj film ne}e gledati dok je mene `iva i na nogama.

RADOJE: Dobro ste se pokarabasali?

MUNI[A: Gotovo je me|u nama. I bilo je vreme, dosta sam ga trpeo.Mada preko novina nemam nameru da ga se odri~em, {to dabacam pare kad kod nas novine niko i ne ~ita!

RADOJE: (Oliveri)^ujete li, gospo|o, dokle je dogurao ovaj na{ svet kad seovakve stvari de{avaju izme|u oca i sina?

MUNI[A: A ti?

RADOJE: Putujem.

MUNI[A: Slu`beno?

RADOJE: Gore, u selo.

MUNI[A: Jesi li na odmoru?

Opet pla~e, al' sad od sre}e 123

RADOJE: Ma, kakav odmor!... Odmor koristim zimi, kad mogu da sezatvorim u toploj sobi i navalim na ~itawe!

MUNI[A: Za`eleo si se onih brda, ovaca i kajmaka namazanog na lebispe~en ispod sa~a?

RADOJE: Idem da ga ubijem.

MUNI[A: Koga? Nekog kriminalca koji se gore krije? Ili nekogpametwakovi}a koji ne misli ko mi? Zar jo{ takvih ima, zarih odavno nismo istrebili?

RADOJE: Brata!

MUNI[A: Ro|enog? Tvog?

RADOJE: Pa ne}u, vaqda, tu|eg! Nisam toliko odlepio!

OLIVERA: Kako to da ga ubijete?... Brata?... I to ro|enog?... Zbog ~ega?

RADOJE: Pa zato {to mi je brat.

Pauza.

Olivera i Muni{a ga iznena|eno gledaju, ~ekaju da nastavi.

RADOJE: Dvadeset i dve godine, od kako sam obukao ovu uniformu,nisam ga video, nisam ni odlazio gore. Ve} sam po~eo i da ihzaboravqam: oca, majku, brata. Ali, pre nekoliko godinapo~e to da me mu~i. Sve ~e{}e, sve ja~e.

OLIVERA: [ta da vas mu~i?

RADOJE: Brat!

OLIVERA: Kako to da vas mu~i?

RADOJE: Malo-malo, pa uzdrhtim: treba ga ubiti, mora{ to dau~ini{, nije on neki stranac nego ti ga majka rodila.(Pauza)Ne oklevaj vi{e, jednom }e biti kasno!(Ista pauza. Uzdahne)No}u ne spavam, ne ispuwavam bra~nu du`nost, dawu ne moguda se skoncentri{em na posao, decu zapostavqam, prestaosam sa wima da radim doma}e zadatke.

MUNI[A: Pa jel ti se ne{to gadno zamerio? Onako, bratski?

RADOJE: Kako da mi se zameri kad ga tolike godine nisam vi|ao!

MUNI[A: Pa, kako onda?... Za{to?... Gde je tu zagonetka?

124 Novica Savi}

RADOJE: To je tu, u du{i, to ne mo`e da se kontroli{e i objasni.Srce mi prosto zaigra kad mi brat padne na pamet: idi iu~ini to, brat ti je, i to znatno stariji, umre}e prirodnomsmr}u i tako te preduhitriti, {ta si dosad ~ekao, du{a }eti se smiriti ~im mu to uradi{, odmah }e{, pa makar i uzatvoru, mirno zaspati.

OLIVERA: Ovako ne{to prvi put ~ujem

RADOJE: Tako vam je kod nas, gospo|o. Od pamtiveka. To nam je u krvi.Mislio sam da se kod mene ugasilo, a ono se pre par godinaprobudi... Ne sumwam da se i kod wega probudilo.

OLIVERA: Kod koga?

RADOJE: Pa kod mog brata Radojka. I on isto tako ne spava smi{qa-ju}i da mene ubije. Pa ako je ve} tako, a jeste, onda boqe jawega nego on mene.(Pauza)Uostalom, brat i jeste za to.

OLIVERA: Za {ta?

RADOJE: Da se mrzi i da se ubije. Koga }e{ ako ne}e{ onoga koji ti jenajbli`i, to je najsla|e. Tu|eg nema{ razloga ni da mrzi{ni da rastavqa{ od `ivota.

OLIVERA: Ama, ~ove~e, znate li vi {ta govorite? ^ujete li vi samogasebe?

RADOJE: Znam. Zato sam i po{ao ovako u uniformi, sa pi{toqem.Uniformu sam obukao, iako nisam na slu`bi, da bih sebesplatno vozio, a pi{toq je za wega, moga brata. Samo dame ne iznenadi!... A mogao bi, lukavo je to pa{~e.

OLIVERA: Kako da vas iznenadi?

RADOJE: Da me ne sa~eka u nekom `bunu: od `elezni~ke stanice dosela moram tri kilometra da pe{a~im.

MUNI[A: Pa jesi li mu javio da dolazi{?

RADOJE: Nisam lud da mu javim.

MUNI[A: Kako onda da te sa~eka?

RADOJE: Mo`e. Predose}aju bra}a to, naro~ito kad se jedan drugomespremaju na zlo.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 125

OLIVERA: Ne qutite se, gospodine, ali sve to o ~emu vi pri~ate menije suludo. Svesni ste toga, znate da je glupo i besmisleno, aopet `urite tamo...

RADOJE: Ne razumete vi to, gospo|o, niste odavde. A ~ak i da jesteodavde... Tako je to kod nas. Svakome mora{ da oprosti{, sasvakim da se sporazume{ i dogovori{, ali sa batom...Te{ko... To ne ide.(Pauza)Posle toga }e laknuti i meni i wemu. Wega }emo lepo, uzlelek i po~asti, sahraniti, a meni }e veliki kamen pasti sasrca, svet }e mi ~estitati {to sam najzad smogao snage dau~inim ono {to je davno bilo vreme... I na{ otac je ubiosvog brata.

OLIVERA: Va{ otac?

MUNI[A: Isto ro|enog?

RADOJE: Ubio jo{ dok su bili mladi}i, nije oklevao kao ja, malorobijao, pa se vratio da radi i ku}i ku}u.(Pauza)I deda nam to u~inio, jo{ kao dete, ali nije robijao, to setada pra{talo, pogotovo deci. Pradeda nam to obavio jo{ umaj~inoj utrobi: zadavio brata blizanca. Nije red da japrekidam tu lepu i svetlu tradiciju, zar su moji preci boqiod mene? Ono, kad ~ovek upotrebi svoju pamet i dobrorazmisli... Tu ste vi, gospo|o, u pravu, ali koja crna pamet!Otkud to nama iz ovih krajeva!

OLIVERA: Ne znam {ta da ka`em... Zaista... Kad vas ovako gledam,izgledate mi sasvim normalno...

RADOJE: Nema tu {ta da se ka`e.

OLIVERA: Ali, to nije normalno!

RADOJE: Pa ni ovako `iveti nije normalno, pa opet `ivimo i jo{ setime di~imo!(Pogleda na svoj ru~ni ~asovnik)Samo da taj voz ne kasni.

MUNI[A: Toliko te to razdire?

RADOJE: Ne mo`e vi{e da se izdr`i... Sve mi se ~e{}e ~ini da }uprepu}i, zato sam i krenuo.(Pauza)Otac }e me, kad to uradim, zagrliti u znak priznawa, majka}e zaplakati od tuge za svojim starijim sinom i sre}e {to

126 Novica Savi}

sam odr`ao tradiciju, wegova deca }e me omrznuti i imatirazloga da `ive planiraju}i da mi jednoga dana vrate miloza drago... ili, jo{ boqe, mojoj deci, svojoj bra}i od strica...Tako }e, posle toliko godina, sve do}i na svoje mesto.(Najednom sko~i, ode do blagajne, zagleda kroz {alter, pa seokrene)Tu Dragiwu }u jedanput da privedem.

MUNI[A: Zbog {valeracije? Mogo si to i pre deset godina, i predvaest, {to si toliko ~ekao?

RADOJE: Zbog toga {to svakog bogovetnog dana napu{ta radno mesto!

MUNI[A: Pa tebi karta i ne treba, ti se vozi{ za yabaka!

RADOJE: Ali, treba vama! Uostalom, radno mesto mora da se po{tuje!Pa i sam vidi{ dokle smo stigli napu{taju}i ga i necene}i!

MUNI[A: Ma, ne me{am se ja u to.

RADOJE: Ne me{a{ se, je li? Ne me{a{ se, ali takav odnos premaradnim obavezama podr`ava{!

MUNI[A: Ma, pusti ti mene, nikoga ja ne podr`avam, nisam, kad smove} kod toga i ako ba{ o}e{ da zna{, na pro{lim izborimaglasao ni za jednu partiju.

RADOJE: Nisi, je li?

MUNI[A: Nisam!

RADOJE: Mnogi nisu! Misli{ da ja to ne znam? Zato nam ovako i ide!A ide nam nikako! Sve unatrag!

MUNI[A: Dobro je dok se kotrqa. Za ostalo drugi neka brinu, nisam jaza to pla}en, imamo mi na{u stakloreza~ku radwu... kapqe,fala bogu... Jo{ kad bi nas zadesio zemqotres, ili da nasopet bombarduju i polupaju prozore, pa da se obogatimo.

RADOJE: (Oliveri)^ujete li ga, gospo|o?

OLIVERA: (Samo slegne ramenima)

RADOJE: Jel i kod vas tamo stawe isto, nepromeweno?

OLIVERA: Ne znam, ne bi me za~udilo da jeste.

U|e Dragiwa. Oko pedeset godina, prili~no neugledne spoqa{nosti,neuredne kose.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 127

DRAGIWA: Zdravo, deco

Oni }ute, samo je gledaju, kao da ih je wen neo~ekivani ulazak za trenzbunio.

DRAGIWA: Jel vi to mene ~ekate?

MUNI[A: Ti poranila? Jo{ nije jedan. Da se ne{to nepredvi|eno nijedesilo?

DRAGIWA: Gotovo je, Muni{a.

MUNI[A: [ta je gotovo?

DRAGIWA: Raskantali smo se.

MUNI[A: Poqutili ste se... Kako, kad, zbog ~ega?... Na{o ti {valerdrugu? Nije, vaqda, jebo mu pas mater pokvarenu!?

DRAGIWA: Jeste na{o on drugu, al sam i ja na{la drugog, pa smo to,hvala bogu, obavili sporazumno i na op{te zadovoqstvo.Jedino mi se mu` tome, kad sam mu javila, ba{ nijeobradovao, malo se, bogami, i qutnuo, ali {ta da se radi,{ta je tu je, neka se privikne na novo stawe. Ako }emopravo, dosta smo se i vucarali, i ne pamtim kad sam zbogwega prvi put napustila radno mesto.

MUNI[A: A taj novi? Jel ga znam?

DRAGIWA: Zna{ ga. Svi se mi ovde znamo. Nije ba{ neki na oko, aliovako... Pa ni ja nisam boqa.(Okrene se Radoju)Jel to i ti putuje{ ili si samo svratio da se vidi{ ipopri~a{ sa qudima?

RADOJE: Putujem.

DRAGIWA: Ti, kao unoformisano lice, ima{ pravo na besplatnuvo`wu, to, vaqda, zna{?

RADOJE: Znam.

DRAGIWA: (Oliveri)A vi, gospo|o?

OLIVERA: ^ekam da se vratite kako bih kupila kartu za taj voz.

128 Novica Savi}

DRAGIWA: Ne brinite, bi}e karata. Za sve.(Zagleda se u Muni{u)Vidi ovoga!... Otac te tamo ~eka, iskida se, a ti se zevze~i{po ~ekaonici.

MUNI[A: Gotovo je, Dragiwa, i sa mnom i mojim ocem, i nas dvojicasmo se raskantali. Ako o}e{ da ti podrobnije ispri~am... iu ~etiri oka...

DRAGIWA: Ne}u! Ti, kad po~ne{ da ga tupi{, nikad kraja! Kud name-rava{, zna{ li?

MUNI[A: Bogami, ne znam, nisam po tom pitawu dubqe i op{irnijerazmi{aqo, nisam imao ni vremena. Se{}u u taj voz, pa gdeme odnese, nigde, ra~unam, ne mo`e da mi bude gore negoovde. A kad tamo stignem!... Prvo }u da se proveselim u nekojkafani sa `ivom muzikom i sisatom pevaqkom, a onda da seo`enim nekom ~estitom i bogatom devojkom iliraspu{tenicom... mo`e i udovica, al da bude mla|a... Nemora da ima dlakave noge i velike sise, nisam ja tu tolikoprincipijelan, najva`nije je da se pored we smirim, a ona dame voli. Ma, ne mora ni da me voli, dovoqno }e biti da mepo{tuje i da }uti kad joj s vremena na vreme odalamim o koju}u{ku! Eto, qudi, ja...

DRAGIWA: Ajde, bre, Muni{a, ne seri vi{e, {ta si se zapenu{ao, samonam treba jo{ tebe da slu{amo! [ta se tu zanosi{, leba ti,nisi u Skup{tini! I to pred go{}om! [ta }e `ena da mislio nama!

MUNI[A: (Oliveri)Gospo|o, izvinite.

OLIVERA: Ni{ta.

DRAGIWA: Ja }u prvo ne{to da stavim u usta, posle }u da otvorimblagajnu, vi se strpite za te karte. Mada vam ne}e nitrebati, na{i kondukteri ovih dana {trajkuju...

RADOJE: [to {trajkuju, {ta im je kad imaju odli~ne plate, ve}e negomi u policiji?

DRAGIWA: Ne {trajkuju zbog plata, nego zbog putnika!

MUNI[A: Zbog putnika, eto ti sad!

RADOJE: Kako zbog putnika?

Opet pla~e, al' sad od sre}e 129

DRAGIWA: Ne dopadaju im se dosada{wi putnici, hteli bi neke druge,vaspitanije i pitomije, {ta ja znam, pitajte ih ako vas ba{zanima. Tako vam karte ne}e ni trebati, a kontrolore nikadnismo ni imali. Ali, kako ho}ete, va{a stvar. Usput samkupila ~etvrt bureka sa sirom, ako mi neko par~e preteknepone}u ga ku}i da ga bacim koko{kama u na{em koko{iwcu.

MUNI[A: (Radoju)Jesi li ~uo?... A ti me bije{...

RADOJE: Rekla si: koko{kama? Burek sa sirom?

DRAGIWA: Odavno mi to radimo, one ga obo`avaju, a od wega boqekakaju, br`e rastu i nose ve}a jajca i tako nam vra}aju tuna{u pa`wu i dobrotu. Ako ho}e{, pridru`i mi se, sla|e sejede u dru{tvu.

RADOJE: Ne}u.

DRAGIWA: [to?

RADOJE: Pa nisam gladan. Doru~kovao sam u stanici, tamo se jedebesplatno.

DRAGIWA: Brzo }u ja.(Otkqu~a vrata blagajne, otvori ih, okrene im se)Kad stigne taj voz vi se odmah ka~ite u wega i zauzimajtemesto, mada }e biti skroz prazan, svet ga izbegava jer sede{ava da se lokomotiva pokvari, pa po dva dana stoji umestu ~ekaju}i na popravku. Danas na{im vozovima putujusamo budale i sirotiwa, pa se ne treba ~uditi {to na{ikondukteri {trajkuju `ele}i da ih promene.(Ode u blagajnu, za wom se zatvore vrata. Proviri krozotvor na {alteru)Radoje.

RADOJE: [ta ho}e{? Jel opet ono za burek?

DRAGIWA: Nije za burek, nego za tvoju `enu, sretosmo se malo~as kod~esme. Ja `urim u blagajnu, ona u onu va{u pandurskustanicu.

RADOJE: Znam, znam.

DRAGIWA: Samo {to noge ne polomi tr~e}i.

RADOJE: Znam, znam.

DRAGIWA: Pa {ta }e tamo kad si ti ovde?

RADOJE: Ne `uri ona tamo zbog mene, nego zbog na{eg komandira!

130 Novica Savi}

DRAGIWA: Koji }e joj on?

RADOJE: Ma, pusti budalu.

DRAGIWA: (Zgranu se)Nije, vaqda!?(Pauza)Wega na{la za {valera!? Wega!? Onu me{inu!? Onako lepa`ena!?

RADOJE: Sve ti je to danas, Dragiwa, ludo i otka~eno, ne zna ni gde je{upqo!

DRAGIWA: Sva{ta!... Pa jesi li video na {ta li~i, na nilskog kowa!...Pa meni je mrsko i da ga u prolazu pogledam!

RADOJE: Neka je. Kad vidi na koga je naletela, kaja}e se, ali }e tadabiti preksano, posle wega niko vi{e ne}e hteti ni glavu daokrene na wu, yabe joj ona lepota i onaj stas!

DRAGIWA: Kad je ve} toliko luda, onda ni{ta boqe nije ni zaslu`ila,ako ba{ ho}e{ da zna{! Pa makar joj i sto puta bio mu`!

RADOJE: I nije. Znam ja to pre tebe. Mesecima sam joj preporu~ivaojednog mog ortaka, ona ni da ~uje, sitna je, veli to riba zawu.

DRAGIWA: More, ba{ te briga, woj }e se to osvetiti, ti samo }uti iu`ivaj.(Nestane u blagajnu)

U ~ekaonici nekoliko ~asaka ti{ina, a onda Radoje po|e ka vratimaklozeta. Stane.

RADOJE: (Poka`e na vrata klozeta)Ima li koga tamo?

MUNI[A: Nema. Ali pazi da se ne oklizne{ na neko govno i padne{.

RADOJE: Mnogo se ti ne{to sekira{ za mene, a?

MUNI[A: Nije mi za tebe, nego za tu uniformu, {teta je da se uprqa.

RADOJE: Pri~uvaj, Muni{a, taj tvoj jezik.

MUNI[A: Ma, jok, ja to samo onako.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 131

RADOJE: Ne znam je li onako ili ovako, ali mo`e da nastrada. Brzo}u ja da se vratim.

MUNI[A: Nemoj na brzaka. Polako. Gustiraj. Brat }e gore da te ~eka.A i voz ako natr~i, kaza}emo mu da te pri~eka dok se tiispogani{.

Radoje mu sa otvorenih vrata samo pripreti prstom, nestane u klozetu.

MUNI[A: Ma, ko te jebe.(Oliveri)Izvinite, gospo|o.

OLIVERA: Ma, {ta mi se svaki ~as izviwavate, kao da ja ne znam {ta supsovke!

MUNI[A: I to {to ka`ete, ni vi tamo niste ~istunci! Ja na onog mogzaboravio.(Po`uri na ulazna vrata, otvori ih, gleda napoqe)

OLIVERA: Nema ga?

MUNI[A: Ne vidim ga... Dobro se negde sakrio... Ume taj da se, kadtreba, uprepodobi, naro~ito kad su wegovi interesi upitawu.(Vikne)Tata!... Tata, ~uje{ li me?... Vidim ti senku, samo se bez vezekrije{, skloni dupe sa tog sunca, provre}e ti mozak ... ako gaima{!... Vrati se, blago meni, ku}i, uzalud me ~eka{, ostadeti bez tvog Muni{e i stakloreza~kog pomo}nika! Nikadne}e{ na}i sposobnijeg, to da upamti{!(Zatvori vrata, po|e u ~ekaonicu, ali se ne~eg seti, vratise i opet ih otvori)Kumovima nemoj prozore da name{ta{, to sam im jutrosobe}o!... Iz inata! Do{lo mi ne{to tako, pa sam im to jutrostvrdo obe}o!... Ako se prevari{ i to im u~ini{ onda ihoderi, trostruko im naplati, pa neka se pu{e, kumovi i jesuza drawe! Toliko mi u~ini i unapred ti fala!(Zatvori vrata, vra}a se, sedne. Opet baci nekoliko po-gleda na Oliveru)Vidite li, gospo|o, gde mi `ivimo?

OLIVERA: Vidim.

MUNI[A: Takvi smo, {ta }ete, nema tu boga... A da smo boqi mo`da nebi vaqalo, kako bismo `iveli, ni{ta se ne bi de{avalo, svebi nam bilo pusto, kako bi nas ova vlast trpela! Pa ona nisebe ne mo`e da trpi, a kamoli nas!

132 Novica Savi}

OLIVERA: ]utite.

MUNI[A: Molim?

OLIVERA: Zamolila sam vas da }utite.

MUNI[A: Ma {ta ima da me molite, za to sam, kad ste vi u pitawu,uvek spreman.

Pauza.

DRAGIWA: (Proturi glavu kroz otvor na {alteru, jedu}i)Dal je neko za burek?

Muni{a i Olivera }ute.

DRAGIWA: Gospo|o?

OLIVERA: Ne, hvala, nisam gladna.

DRAGIWA: Ti, Muni{a?

MUNI[A: Ne volim burek, Dragiwa, o~ima ne mogu da ga vidim, ne{tosa ro{tiqa mi je milije i dra`e...

DRAGIWA: A uz {pricer?

MUNI[A: Vi{e sam za pivo. Al obavezno da bude ladno.

DRAGIWA: Od salate – {opska?

MUNI[A: Mo`e i kiseli kupus, zimi, al iskqu~ivo iz drvenog bureta.prijatno.

DRAGIWA: Hvala ti, Muni{a.(Povu~e se u blagajnu)

Iz klozeta se vra}a Radoje.

RADOJE: (Gadqivo)Sve upi{ano, sve zasrano!... Koji smo mi to svet, gde mi to`ivimo!... Pa nama i govna prijaju, srodili smo se sa wima,pa ih i ne prime}ujemo!... Ne prime}uju ni ona nas!(Zagleda se u Oliveru)Vi, gospo|o, niste odavde i to je va{a velika sre}a. Kadbiste samo znali kakvi smo!...

OLIVERA: Ni tamo kod nas nije boqe.

RADOJE: Zar nije?

OLIVERA: Mu` i ja retko izlazimo, ~uvamo se, ali pri~a se da je svudaisto.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 133

MUNI[A: Qudi, pa {ta }emo, na{i smo, nemamo kud jedni od drugih.Nama je u na{em smradu lepo, a kako je drugima ba{ nasbriga, wihova stvar! Pa jel tako?

RADOJE: Uzalud se borim protiv toga, uzalud pri~am, savetujem,molim i hapsim, ne vredi. Zbog toga me i ne vole.

OLIVERA: Ko vas ne voli?

RADOJE: Niko. naro~ito moje kolege i stare{ine. [ta se, vele, ti tukur~i{, pusti kola da se kotrqaju nizbrdo kad su ve}krenula, nisi ti nikakav svetac, `ivi se i ovako, imamo,hvala bogu, dobre plate, {ta nas se za drugo ti~e! Nisu menajurili sa slu`be, to je ta~no, ali jedva ~ekaju da odem upenziju. Kad bih da zavedem neki red i disciplinu, oni mepo{aqu na prinudni odmor: Idi, vele, zavuci se u onu tvojusobu i ~itaj te tvoje kwige, one i jesu za budale.(Za}uti. Oslu{kuje)Da li se to voz ~uje?

MUNI[A: Kakav te voz spopao, jo{ mu nije vreme!

OLIVERA: (Pogleda na svoj ru~ni ~asovnik)Imamo jo{ ceo sat do wega!

RADOJE: Ama, qudi, ~ujem ga, nisam gluv!

Sad svi pa`qivo oslu{kuju.

Zaista, ~uje se voz, wegov zvuk je sve bli`i.

RADOJE: Da kasni, to je u redu, to je kod nas normalna pojava, ali dastigne na vreme ili pre vremena – tu ve} ne{to ne vaqa!(Pauza)Nisu, vaqda, do{la neka opaka vremena? Zar ima opakijihod ovih?

Pauza.

Svi oslu{kuju dolazak voza koji je sve bli`i.

RADOJE: Dragiwa!

DRAGIWA: (Proviri kroz {alter jedu}i)Tu sam. [ta je bilo?

RADOJE: Daj qudima da kupe karte, taj voz samo {to nije stigao, nijepravo da se voze za yabe, iako ti kondukteri {trajkuju.

DRAGIWA: Nije to va{, ne}e on skoro. Taj {to se ~uje dolazi izsuprotnog pravca i ide na suprotnu stranu.

Svima kao da lakne. Olivera i Muni{a se vrate do svojih klupa, sednu.

134 Novica Savi}

DRAGIWA: Va{, ako ne kasni bar dva sata, ne}e ni sti}i, pa }ete ga~ekati do sutra. Taj Red vo`we va`i samo za naivne inepismene, nikad ga se niko nije pridr`avao, naro~ito mi sa`eleznice.(Uvu~e glavu, izgubi se u blagajni)

Voz je savim blizu, za~uje se pisak lokomotive, ulazi u stanicu.

MUNI[A: Idem da vidim o}e li neko da si|e. Pre nedequ dana jedansi{ao, al se brzo vratio u vagon, pogre{io stanicu. Dal jestvarno pogre{io, dal mu ovde kod nas zasmrdelo pa sepokajao – to se nikad ne}e saznati.(Po`uri na vrata, otvori ih, okrene se)Ako me tata tra`i, ka`ite mu da sam otputovao i poru~itemu da }u se vratiti kad na vrbi rodi gro`|e, a mo`da i kojiminut ranije.(Izi|e)

RADOJE: (Po|e po ~ekaonici, zami{qen je, stane, okrene se Oliveri)Tako vam je to, gospo|o, kod nas.

OLIVERA: [ta to?

RADOJE: Sve. Crwe nego u najcrwim naturalisti~kim romanima.Koji Dikens, koji Zola!... A vi doputovali da kupite od onihna{ih bebu?

OLIVERA: Otkud vi to znate?

RADOJE: Sve mi znamo, zato i jesmo vlast. Da ste nam se javili,saop{tili bismo vam da ne dolazite jer je dete prodato.(Pauza)Dobro im ide trgovina, a porez ne pla}aju, te delatnostinema u registru male privrede, poreznici ne znaju na koju{ifru da je vode u kwigama... Uzalud godinama pi{emprijave protiv wih, onog pastuva sam nekoliko puta ipretukao... Danas su vam deca na ceni, naro~ito kod onihkoji ih nemaju. A oni koji ih imaju prokliwu ~as kad su ihnapravili. Roditeqi prokliwu svoju decu, deca svojeroditeqe, niko nije zadovoqan, niko sre}an. Kad bi decamogla da se ra|aju bez roditeqa, a roditeqi da `ive bezdece... Jesu nam drugi neprijateqi, ali smo mi jo{ ve}ineprijateqi sami sebi.

OLIVERA: [ta vi to pri~ate, ~ove~e, {ta je vama? Ni{ta vas nerazumem!

RADOJE: Kako ne razumete?

Opet pla~e, al' sad od sre}e 135

OLIVERA: Ni{ta! Kakva je to sad filozofija?

RADOJE: Ima toga malo kod Ni~ea, mada prili~no nejasno.

OLIVERA: Kakav Ni~e, ko vam je to, neki va{ kolega?

RADOJE: To sam mogao i da o~ekujem od vas. Taman sam se ponadao da}u u vama na}i ravnopravnog sagovornika i intelektualca, avi... s neba pa u rebra... Ma, nije va`no!(Opet zami{qeno po|e po ~ekaonici. ^uje da voz odlazi.Stane)Ode taj voz, taj {to nije na{.

OLIVERA: Pa neka ide, ba{ nas briga za wega!

RADOJE: I to {to ka`ete.(Opet zami{qeno krene po ~ekaonici. Opet stane, okrenese Oliveri)Ako ve} `elite to dete...(Za}uti)

OLIVERA: [ta }u onda?

RADOJE: A po{to ste u stawu da ga rodite...

OLIVERA: Otkud vi znate da sam to u stawu?

RADOJE: Znam, gospo|o, mi smo vlast! Znamo da je tu u pitawu va{mu` i wegova jalovost!

OLIVERA: Pa {ta s tim? [ta se to vas ti~e? Nemate pametnija poslanego da brinete tu|u brigu?

RADOJE: Ni{ta. Samo sam, kao ~ovek od dobre voqe, {kolovan ina~itan, `eleo da vam pomognem.

OLIVERA: Kako vi da mi pomognete?

RADOJE: Lepo! Kao mu{karac!(Pauza)Vidite i sami da sam zdrav, prav, u snazi i najboqimgodinama... Posle toga vi odete, ja otputujem da sredimbrata, niko video, niko ni{ta ~uo, a vi za devet mesecirodite bebu!... Va{u!... Daj bo`e da bude mu{ko!

OLIVERA: (]uti, samo ga podozrivo gleda)

136 Novica Savi}

RADOJE: Kona~no vam u ku}u u|e radost i sre}a, suprug ponosan {toje sebi napravio naslednika, {epuri se pred svetom, vi mu seu sebi smejuqite! Babe i dede imaju ~ime da se zanimaju podstarost, svake godine ro|endan!

OLIVERA: (]uti)

RADOJE: Mo`emo to da obavimo pre no {to stigne taj voz, na brzaka.Ima tu prostorija, a tamo preko pruge je jedan {ibqak...Samo se trudim da vam u~inim dobro, ni{ta mawe. I to sagarancijom. Shvatate?

OLIVERA: Ma, idite, molim vas, na {ta vama ja ovde li~im? Pa vi...

RADOJE: Ne bi uop{te bilo zgoreg da razmislite, pa ako do|ete dopravog zakqu~ka...

OLIVERA: Nemam ja {ta da razmi{qam!

RADOJE: Posle, kad ode taj voz i vi sa wim, bojim se da }e bitiprekasno.

OLIVERA: Ostavite me na miru sa tim. Ne znam samo odakle vam taideja!... Uostalom, ne}u o tome ni da govorim!

Pauza.

Ti{ina.

Olivera odbojno gleda u stranu, a Radoje uporno u wu.

Voz je oti{ao, iz daqine se ~uje prigu{en pisak lokomotive.

Otvore se vrata blagajne i u ~ekaonicu u|e Dragiwa.

DRAGIWA: Deco, za moje koko{ke nije ostalo ni{ta, ba{ mi je krivo.More, ko ih {i{a, ne moraju svakog dana da jedu burek sasirom, neka malo nose ta jajca i bez wega. Razmazila sam jato.

Olivera i Radoje }ute.

DRAGIWA: A onaj voz ode. Ne znam uop{te ni kako je stigao ovamo, nemaga u Redu vo`we, mora da je zalutao. Pro{le godine zalutaojedan me|unarodni, ekspresni, kad se tu zaustavioma{inovi|a nije mogao da do|e sebi, pola sata se okretao poperonu i u ~udu krstio levom rukom. Onda se vratio ulokomotivu, poterao je daqe, ni dan danas niko ne zna gde jestigao i je li uop{te negde stigao.

Radoje i Olivera }ute.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 137

U ~ekaonicu polako, oprezno, u|e seqak od pedesetak godina. Radojko.Pogrbqen, lica i ruku potamnelih od sunca. Stane na otvorenimvratima.

DRAGIWA: U|i slobodno, {ta se ustru~ava{, i ovo je tvoja otaybina...jo{ nam je, hvala bogu, nisu uzeli... I mi smo ovde qudi.Mo`da i nismo, ali neki ka`u da li~imo na wih, u {ta~esto ni sami ne mo`emo da poverujemo.

RADOJKO: (Pru`i jo{ dva koraka napred, pa opet stane)

Sad svi gledaju u wega zainteresovano, niko mu se nije nadao.

RADOJKO: (Skine kapu)Dobar dan.(Ostali }ute, samo ga gledaju)Sve se nadam da nisam pogre{io i da sam na pravom mestuizi{ao iz onog voza... tako mi je jedan putnik rekao... madame ne bi za~udilo i da me slagao, o}e to ovaj na{ ~ovek,posle ti se slatko smeje {to te nasamario...

Pauza.

Dragiwa, Olivera i Radoje ga i daqe radoznalo gledaju.

RADOJKO: Po{ao sam da tra`im burazera, `ivi u ovoj varo{i, a zaadresu nam nikad nije javio... Niti nam se on javqao, nitismo se mi sekirali zbog toga, radovali smo se {to smo gaskinuli sa grba~e, a on {to se kurtalisao one na{esirotiwe... ima tome, bogami, dvadest i koja godina pride.

RADOJE: Kako izgleda? ... Kako se zove?... ^ime se bavi i {ta radi u`ivotu?

RADOJKO: ne znam kako izgleda, posledwi put sam ga video kad jepo{ao u {kolu, a bavi se policijom... nosi unoformu, zavodired i, po potrebi, bije mlade` kad izi|e na ulice.

RADOJE: Radojko, jesi li to ti?

RADOJKO: Ja Radojko jesam, a ti koji si? Otkud me poznade? Kakopogodi da se ba{ tako zovem? Jesi gledo u pasuq?

RADOJE: (Ra{iri ruke i ganuto)Radojko!... Brate ro|eni!...

RADOJKO: (I on ra{iri ruke)Radoje!... Jesi li to ti, burazere moj?

138 Novica Savi}

RADOJE: O, majku mu, ko bi rekao da }emo se ovako i na ovoj lokaciji,a posle toliko godina, nas dvojica sresti!... Kao u najboqimromanima svetske klasike!

RADOJKO: Nemoj, rasplaka}u se! Smeja}e mi se i ovaj svet posle!

Bace se jedan drugom u zagqaj. Grle se ~vrsto, udaraju jedan drugom rukamapo le|ima.

RADOJE: Uh, bre, majku mu, srce }e mi se otkinuti!

RADOJKO: Meni }e, burazere, i srce i du{a! Al ako }e, kad se ovakona|osmo! Fala bogu da taj voz stade na ovu, a ne na neku drugulokaciju!

Obojica se raspla~u. Pla~u sve glasnije, dr`e}i se u zagrqaju, ridaju.

Radoje za ~as odvoji Radojka, dr`i ga za ramena, onda zavrti glavom, ho}ene{to da mu ka`e, ali ne mo`e, zagrcne se i opet se bace jedan drugome uzagrqaj.

RADOJE: (Kroz pla~)Uh, majku mu!... Uh, `ivote jedini!...

RADOJKO: (Isto)Kad bi nas sad video na{ otac Radule!... Ni svojim o~ima nisvojim u{ima ne bi poverovo!... Ne bi, vala, ni ja, burazere!

RADOJE: (Isto)Znam, brate, znam, ni{ta mi ne pri~aj!

RADOJKO: (Isto)Bra}a, pa se grle, qube i pla~u! Gde, bre, toga jo{ ima naovome svetu!

RADOJE: (Isto)Znam, brate, znam, ni{ta mi ne pri~aj, nisam yaba tolike{kole zavr{io i toliko pametne kwige pro~itao! Pa ja,bre, celog Dostojevskog znam napamet!... Znam i Tolstoja,ali ga ne{to ne cenim, suvi{e je nekako op{iran i misaonokonfuzan!

RADOJKO: (Isto)Jel taj be{e iz na{eg sela, ja sad ne{to ne mogu da ga sesetim?

DRAGIWA: (Oliveri, dok se Radoje i Radojko grle i grcaju)Presvisnu}e od sre}e.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 139

OLIVERA: Nije ni ~udo, tolike se godine nisu videli.

DRAGIWA: Ja mog brata nisam videla od malih nogu, pa mi ne pada napamet da pla~em za wim. Mo`da je i umro, ne bi me ~udilo.Vi ste jedinica u majke?

OLIVERA: Jesam.

DRAGIWA: Onda blago vama.

Radoje i Radojko se najzad odvoje jedan od drugog, smiruju svoj pla~.Radojko dlanovima bri{e suze, a Radoje maramicom.

RADOJKO: E, ovoga davno nije bilo, burazere, to }e se pamtiti, to,vala, treba da u|e i u te tvoje kwige, mada mi tamo slabo~itamo!

RADOJE: Mu{karci!... Kurowe!... a ovolike suze i ovoliki jecaj!...Kao da se sto godina nismo videli, a ne samo ne{to prekodvadeset!

DRAGIWA: Ho}ete li da vam donesem po ~a{u vla`ne vode i po kockuslatkog {e}era?

RADOJE: [ta }e nam? Nismo ni gladni ni `edni.

DRAGIWA: Pa da se povratite, umalo da pocrkate od sre}e.

RADOJKO: Ne treba, sestro, ve} smo se sna{li. I nismo mi to odbratske sre}e, nego od bratske mr`we! Jel tako, Radoje,burazere?

RADOJE: Tako je, Radojko, brate! Uh, majku mu, jedva do|oh sebi,trebalo je imati snage i pre`iveti ovaj neo~ekivani susret!

OLIVERA: Ako vam nas dve smetamo?...

RADOJKO: Kome? Burazeru i mene? [to da nam, sestro, smetate?

OLIVERA: Mislim, mo`da biste vi{e voleli da ostanete nasamo?

RADOJKO: Ma, jok, niko nama ne smeta. Smetamo mi sami sebi, a nadruge se i ne osvr}emo.

RADOJE: E, Radojko, Radojko!... Otkud, ~ove~e, ti, po ovoj vru}in-{tini, u ovo gluvo doba dana, tim vozom kojeg nema u Reduvo`we, kako si se ukrcao u wega, jesi li uredno platiokartu? Ili si se {vercovao, {to me uop{te ne bi na~udilo.Kojim povodom?

RADOJKO: Ja, burezeru, zbog tebe?

RADOJE: Zasvrbelo te, je li?

140 Novica Savi}

RADOJKO: Zasvrbelo! Tu! U gudima, u srcu, u krvi!... Pre toga te nisamni ose}ao, a od pre nekog vremena po~e da me svrbi i golica,da me za du{u ujeda!... Daj, velim, vreme je da ga ubijem, dostasmo `iveli ko burazeri, vreme je da se ko burazeri iubijemo!

RADOJE: Znam kako to ide, znam, nemoj da misli{ da ne znam.

RADOJKO: Po`alim se na{em ostarelom ocu, ve} nam je jednom nogom ugrobu, daj bo`e da {to pre otegne, a on: sine, ako je dogorelodo nokata, onda ne oklevaj, idi i u~ini ono {to ti srcei{te.

RADOJE: Verujem ti, ima na{ Radule u tome iskustva, pro{ao je onkroz tu {kolu bratskog `ivota. I?

RADOJKO: Dade mi malo para za put, isprati me do na kraj sela ipo`ele mi sre}an odlazak, ja wemu isto takav ostanak, pazapucam na stanicu, a on se, po{tapaju}i se, nogu pred nogu,vrati ku}i, ne}u vaqda `ivog tamo da ga zateknem kad sevratim?

RADOJE: ^ime si nameravao da mi to u~ini{? Dade li ti na{ otacneki pi{toq, pu{ku, mo`da bombu ~uvanu na tavanu za crnedane?

RADOJKO: Ja spremio onu na{u no`ekawu... ne zna{ je ti, wome koqemosviwe... a on, kad je vide, opsova mi mater budalastu i dademi ovo.(Iz torbe izvadi sekir~e, pokazuje ga Radoju)No`em mo`e{, veli, pola sata da ga koqe{, pa da opetostane `iv, a sekir~etom je dosta jedared da ga tresne{, alpo sred ~ela, i sve je gotovo dok si reko britva.

RADOJE: Zna na{ otac, zna! Pamet je to! Iskustvo! Ne `ivi yabetoliko, pa ve} mu je preko osamdeset, jebo ga na{ deda {to ganapravi tako dugove~nog!

RADOJKO: (Vra}aju}i sekir~e u torbu)Tako ti je to, burazere, kod mene. Ne sumwam da je isto takoi kod tebe, pa i ti ima{ du{u. Mora da si i ti po istomposlu krenuo gore kod nas, pa se ovde na|osmo!

DRAGIWA: Tu da mi se koqete i ubijate nemojte. Ovo je `elezni~kastanica, na|ite neko zgodnije mesto.

RADOJKO: Ama, sestro, mesto za zlo je svud zgodno, tu se ne izvoqeva, alnas dvojica }emo jo{ oko toga da se dogovorimo. Jel tako,burazere?

Opet pla~e, al' sad od sre}e 141

RADOJE: Tako je, brate Radojko.

RADOJKO: Ja bi sad, ako dozvoqavate, da po`urim na jedno mesto.

RADOJE: U nu`nik?

RADOJKO: Kako pogodi iz prvke? Trpim od kako sam se popeo u taj voz,ne umem da se sna|em po onim vagonima...

RADOJE: Tamo! Do|i! Koga }u ako ne}u svog brata da povedem i spo{tovawem ispratim do nu`nika!(Vodi ga k vratima nu`nika)Dobro si, vala, i istrpeo, dug je put, naporan...(Otvori mu vrata)Izvoli.

RADOJKO: Fala ti, Radoje.

RADOJE: I polako, ne brzaj, ni{ta ne brini, ~ekam te ja. Lepo ka`eona na{a poslovica: ako jede{ ko ~ovek, onda i seri ko~ovek.

DRAGIWA: Pazi da se ne oklizne{ na neko govno i ne padne{!

RADOJKO: Ne boj se, sestro, snalazim se ja dobro u tom svetu.

DRAGIWA: I vi ih tamo imate?

RADOJKO: Boqe me ne pitaj.

DRAGIWA: Jel smrde?

RADOJKO: Nama, sestro, du{e smrde, a govna miri{u, naro~ito uprole}e, kad sve ozeleni.(Ode, za wim se zatvore vrata)

RADOJE: (Ostane pred vratima, isprsi se, doteruje uniformu)Ko bi rekao da }u i ovo do~ekati!... Do|e mi brat na noge,sam, iako ga nisam zvao! Da li prvo da ga povedem ku}i iugostim ili da odmah svr{im sa wim, {to da se bacam utro{ak?

OLIVERA: [ta stojite na tim vratima, ne}e vam pobe}i.

RADOJE: Znam da ne}e. I kad bi hteto, ne bi mogao, ne bih mu jadozvolio. Zar da ga pustim sad kad mi se ovako leponamestio, takore}i na tacnu!

OLIVERA: Pa onda?

RADOJE: Ovako je sigurnije. Ne dam da mu niko smeta, toliko je odmene zaslu`io.(Izvadi maramicu, bri{e o~i)

142 Novica Savi}

Vrati se Muni{a. Otvori vrata, opet mu se vide samo le|a.

MUNI[A: (Vi~e napoqe)Tata, tata!... Ne kukumav~i vi{e, kasno si se setio tezajebancije, znam da me tako samo navla~i{!... Idi ku}i,mu{terije te ~ekaju, `ena ti se vratila iz {valeracije ipodgrejala ru~ak, oladi}e se!...(Zatvori vrata. Pogleda u Dragiwu, pa u Oliveru)Gospo|o, izvinite.

OLIVERA: Ma, ostavite, molim vas.

MUNI[A: (Seti se da je ne{to zaboravio, pa se u mestu okrene ipo`uri na vrata, otvori ih, opet vikne)Ne zaboravi ono za kumove! Neka idu u drugu varo{, pa nekatamo name{taju staklo na svoje prozore! A tamo jenesta{ica ne samo stakla, nego i zejtina!(Zatvori vrata, opet Oliveri)Izvinite, gospo|o.

OLIVERA: Pustite me na miru, ~ove~e!

MUNI[A: Moli me i kumi da se vratim ku}i... ne mo`e bez sina ipomo}nika u stakloreza~koj radwi...(Opet se seti ne~eg i pojuri na vrata, otvori ih, opetdrekne sa wih)Nije tebi, tata, stalo do sina, nego do pomo}nika!... Znam teja, sokole! Znam te, pu{ko, kad si pi{toq bila!... Na|i, akomo`e{, drugog sina, ve}eg od mene, lep{eg! Al se bojim da setakav jo{ nije rodio u na{oj otaybini!(Zatvori vrata, vra}a se)

DRAGIWA: Ode li tvoj tata?

MUNI[A: Ma kakvi. [uwa se oko onog napu{tenog vagona... cuwa pobifeu... ~u~i na onom kamenu... tr~i do onog {ibqaka da setamo isprdi i ispogani od zorta... a sve u nadi da }u sepredomisliti.(Oliveri)Gospo|o, nemojte da se qutite zbog one moje malopre|a{wenezlobive dreke...

OLIVERA: Ama, ~ove~e, ostavite me ve} jedanput na miru, koliko toputa moram da vam ka`em!

MUNI[A: Dobro.

OLIVERA: [ta ste navalili na mene ko zubna bolest!

Opet pla~e, al' sad od sre}e 143

MUNI[A: Sve mi je jasno.

RADOJE: (Vikne na vrata klozeta)Radojko, brate, je li tamo stawe redovno?

RADOJKO: (off)Tu sam, Radoje, burazere, tu sam!

RADOJE: Znam da si tu, nego je li ti sve potaman? Niko te neuznemirava? Ni{ta ti ne fali? Jesi li za kafu? Pije{sla|u?

RADOJKO: (off)Ni{ta mi ne treba, du`e }u ja da se zadr`im, trpimodjutros.

RADOJE: Zadr`i se koliko ho}e{, meni je samo da znam da si mi `iv,zdrav i raspolo`en!

RADOJKO: (off)Fala ti {to me toliko pazi{, burazere!

RADOJE: Koga }u ako ne}u tebe, pa ja drugog brata nemam! Imam lidrugog, a? Boqeg? Imam li goreg?

RADOJKO: (off)Nema{.

RADOJE: Kako stoji{ sa papirom?

RADOJKO: (off)Poneo sam pun yep novina, ni tu nemoj da mi se sekira{!

RADOJE: Dobro si se setio, ja bih po tom pitawu pao na ispitu.(Opet dotera uniformu, pa se zagleda u Muni{u)

MUNI[A: (Po{to ga Radoje dugo gleda uzvrpoqi se, pa)[ta ti je, {ta me toliko gleda{?

RADOJE: (Mirno mu pri|e)

MUNI[A: (Ustane)Ama, {ta ti je, Radoje, {ta sam ti ja skrivio? I ne poznajemte ~estito... Tek se tu i tamo mimoi|emo na ulici, ja tebi:dobar dan, ti meni: dobar dan, pa svak na svoju stranu isvojim poslom, ti si uvek dokon... Ne znam ni gde stanuje{,samo sam na~uo da si sklepao neku ku}icu na periferiji, koi svaka sirotiwa... Ako misli{ da sam strani pla}enik...

RADOJE: Skidaj taj mantil.

MUNI[A: Koji mantil?

144 Novica Savi}

RADOJE: Taj {to je na tebi!

MUNI[A: [ta }e ti moj mantil? I to radni! U wemu se~em staklo igwe~im staklarski git... koristim ga i zimi i leti... nepamtim kad je posledwi put opran...

RADOJE: (Drekne)Skidaj to i nemoj da mi se tu pravi{ blesav!(Zgrabi ga i sam po~e da mu svla~i mantil)Ne}u ja da ti ga konfiskujem, {ta }e mi tvoj prqavi radnimantil, kad do|e vreme bi}e ti vra}en!...

MUNI[A: Ama, pusti me, {ta me tu drmusa{!... Nisi, vaqda,prolupao?... u tvojim godinama... a ne bi me ~udilo i da jesi,oko nas sve go izdajnik... pa svetska zavera...

RADOJE: (Po{to mu je skinuo mantil)Ima{ li ne{to po yepovima?

MUNI[A: Cigare i upaqa~.

RADOJE: Uzimaj to. Ajde, ajde, nemoj da okleva{, ina~e }e{ ostati bezwih!

MUNI[A: (Uzimaju}i iz yepova cigarete i upaqa~)Radoje, ni ovo ti, bogami, ne}u zaboraviti. Ne}e ti pomo}ini te tvoje tolike {kole i pro~itane kwige. Mada te janikad nisam video da ide{ u biblioteku da ih pozajmi{.

RADOJE: Vrati}e ti se!... Sve }e ti se, {to je oduzeto, vratiti!(Umotava mantil, pravi od wega jastuk)Samo da moj brat malo prilegne, da se odmori od puta, ne bihda ga oladim onako umornog i izmrcvarenog.(Stavi skalupqen mantil na klupu, doteruje ga dlanom)Tako. Ne mo`e ~ovek da se odmara bez uzglavqa i jastuka.(Ispravi se)Eto, niko ti ni{ta vi{e ne}e, a u~inio si humano delo. Paqudi smo, majku mu!(Po{to ga Dragiwa i Olivera uporno gledaju)Jesi li ti, Dragiwa, ne{to htela da mi saop{ti{, mo`da upoverewu i u ~etiri oka, kao i svi dou{nici i cinkaro{i?

DRAGIWA: Nisam.

RADOJE: Pa {ta si onda tako zinula u mene?

DRAGIWA: [to da ne zinem, mo`da }e{ ti da mi zabrani{... Ho}e{li?... Ajde da te vidim!

Opet pla~e, al' sad od sre}e 145

RADOJE: Idi ti lepo u tvoju blagajnu i polako pripremi te karte.Otcepi ih iz blok~eta, overi pe~atom, upi{i datum i vremepolaska.

DRAGIWA: Jel ti to mene u~i{ mome poslu?

RADOJE: (Prete}i)^u li ti {ta ti ja rekoh?

DRAGIWA: (Okleva, htela bi da mu se obrati, ali nije ube|ena da bito bilo dobro)

RADOJE: (Isto)Da slu~ajno nisi ogluvela? Ako jesi, samo ka`i, pobrinu}use ja za to, pa }e{ da mi ~uje{ i na dupe, a ne samo na u{i!

DRAGIWA: (Samo odmahne rukom i ode u blagajnu, za wom se zatvorevrata)

RADOJE: (Okrene se Oliveri)Tako vam to, gospo|o, ide kod nas. Ne znam kako je kod vas,iako sam tamo nekoliko puta bio, ali samo kad su nasautobusima vozili da mlatimo one sirote demonstrante {totra`e pravdu, jebala ih ona, {to smo, po zadatku i po{tewu,i ~inili... pendrecima i nekim drugim spravama... Bilo mi je`ao, ali slu`ba je slu`ba, a dru`ba je dru`ba... A i kojacrna pravda, {ta }e nam to dok ne steknemo malo pameti idok nam stomaci ne budu puni.

OLIVERA: [ta vi to pri~ate? [ta vam je? Da se ne{to opet nistebacili u neku va{u filozofiju?

RADOJE: Hteo sam, u stvari, samo da vam ka`em kako ovde kod nasqudima, dok im ne poka`e{ pesnicu ili zube, a najboqeoboje, mnogo toga nije jasno. Ili se samo pritaje kako bi teposle negde zavrnuli. A to {to mi se ponekad izgubi glavnamisao, {to zalutam u druge inetelktualne oblasti, to jezbog mnogih asocijacija... mnogo toga mi padne na pamet, ahteo bih sve da iska`em i razjasnim...

OLIVERA: Dajte, molim vas, ne zamarajte me vi{e. Suvi{t ste vipametan policajac za mene.

RADOJE: To vam verujem.

OLIVERA: Iako sam zavr{ila fakultet i sa desetkom diplomirala.

RADOJE: I to vam verujem. Ali, ne budite zbog toga iskompleksirani,ja qude ne merim po obrazovawu i pameti, ve} poposlu{nosti... A, evo mog brata. Vidi ga, nije pro{lo ni par

146 Novica Savi}

minuta, a on mi ve} boqe izgleda. Ti, Radojko, kao da si se utom klozetu preporodio! Kao da si se u wemu napio vode saizvora lepote i mladosti!

RADOJKO: (Izlaze}i iz klozeta)Bogami, burazere, ve} sam ti drugi ~ovek. Ni{ta sla|e negokad se ~ovek propisno olak{a, tada mu i svet oko wega do|emiliji. ^ak i ro|eni burazer, jebo mu ja mater. Oprosti mi,burazere.

RADOJE: Ama, ni{ta, zar ja tebi tu ne{to lep{e mislim. Nego, ajdeda mi se ti malo odmori{, pa }emo posle da nastavimo tamogde smo stali. Do|i.(Vodi ga do klupe na kojoj je Muni{in mantil savijen ujastuk)Da nastavimo, pa, ako bog da, i da zavr{imo. I to jednom zasvagda!

RADOJKO: Pa kom opanci kom obojci, jel tako?

RADOJE: Tako je, pravo si rekao. Kao i uvek, mada ja to ne{to nepamtim, davno sam oti{ao iz zavi~aja. Spusti se i prilegni.Bi}e ti tvrdo, ali ni toj klupi ne}e biti mek{e od tvojihkostiju, sav si mi se nekako usukao!

RADOJKO: Ama, koje tvrdo, meni je sad najva`nije da si mi ti tu.

RADOJE: (Muni{i koji sedi na kraju iste klupe)Di`i se, {ta ~eka{, kako ~ovek da se pored tebe opru`i,vidi{ koliki je, nema ga {aka jada.(Muni{a ustane, udaquje se, odlazi na drugu klupu. Radojepoma`e Radojku da legne)Polagacko... samo polagacko, da mi se ne povredi{...

RADOJKO: Jo{ ti jedanput, burazere, veliko fala {to me ovakopazi{... ko sviw~e pred klawe...(Legao je. Stavi glavu na Muni{in mantil)I ovaj jastuk mi je dobar, mora da si mi ga li~no odabrao iovako qudski spremio. Uop{te mi ne smeta {to smrdi kotvor.

RADOJE: Eto...(Okrene se Oliveri i Muni{i)Molio bih za ti{inu. Bar privremeno, dok zaspi... Ja }u ume|uvremenu da skoknem na isto mesto gde je malopre mojbrat boravio, i mene poteralo, vaqda od sre}e...(Odlazi ka vratima klozeta, okrene se i Oliveri, {a-

Opet pla~e, al' sad od sre}e 147

patom)Gospo|o, je li zaspao?

OLIVERA: Samo {to nije.

RADOJE: (Isto)Zaspa}e, ne bojte se.

OLIVERA: [ta ima ja da se bojim.

RADOJE: (Isto)To se samo tako ka`e.(Udara se po yepovima)Vaqda je tamo ostalo tih wegovih novina.(Ode u klozet, ali se odmah vrati, pa s vrata, zami{qeno)Ve} se decenijama pitam {to li se mi u ovim prostorijamaose}amo kao kod ku}e?(Kona~no ode, za wim se zatvore vrata)

MUNI[A: (Ode do tih vrata, oslu{ne, pa)Pizda li mu materina!... On meni da skida mantil... da je tu|,pa neka ga skida do sutra!

OLIVERA: ]utite.

MUNI[A: Prvo {amar, a sad mantil... i to radni... Jebo li ga taj wegovburazer... Dobro, naviko sam ja da me biju, otac me odavnotako vaspito, al {to mantil!... Gospo|o, recite mi iskreno:jesam li u va{im prelepim o~ima ispo kukavica?

OLIVERA: ]utite, vidite da ~ovek spava.

MUNI[A: Pa neka spava, ko ga jebe.

OLIVERA: Molim vas.

MUNI[A: Dobro, kad me tako fino molite, na to sam uvek biopreosetqiv i ganut.

Pauza.

Muni{a i Olivera gledajuu Radojka koji le`i na klupi poku{avaju}i dazaspi. Neko vreme nepomi~no le`i, pa najednom sko~i, sedne na klupu inapadno se zagleda u Oliveru kojoj je sve neprijatnije.

OLIVERA: [ta je bilo?

RADOJKO: Ni{ta.

OLIVERA: Ho}ete li ne{to da mi ka`ete?

RADOJKO: O}u.

OLIVERA: Pa recite!

RADOJKO: Ja povodom tvog deteta...

148 Novica Savi}

OLIVERA: Kakvog mog deteta?

RADOJKO: Znam sve, pri{apnuo mi moj burazer dok smo se grlilipla~u}i od mr`we.

OLIVERA: [ta vam je pri{apnuo?

RADOJKO: Ako mogu ja tu ne{to da u~inim... a mogu, nije da ne mogu, jo{sam u snazi...

OLIVERA: [ta da u~inite, ~ove~e?

RADOJKO: Pa da ti iza|em u susret i da ti pomognem!

OLIVERA: Kako vi da mi pomognete?

RADOJKO: Onako, qudski... ~ove~anski... Ko mu{karac.

OLIVERA: Vi?

RADOJKO: Ja! Imam ve} pet komada, tu sam se, {to se ka`e, pokazo idokazo... Mnogi mi u selu na tolikoj imovini zavide, al samoja znam kako mi je.

OLIVERA: (Iznervirana sko~i)[ta je vama danas?... [ta je svima vama?... Gde se ja tonalazim?...(Nervozno se ustumara po ~ekaonici)Kako koji od vas u|e u ovu smrdqivu ~ekaonicu nudi mi sekao da sam ja neka prostitutka, {ta li!...

RADOJKO: Smiri se, sestro, ni{ta ti ru`no nisam pomislio, a kamo likazao. Oca mog i Radojevog, Radula mi, eto ti!

OLIVERA: (Isto)Nisam ja do{la u ovu varo{ da me vi povaqujete i i`iv-qavate se!... Tamo se mu` i`ivqava na meni ve} petnaestgodina, od kako smo u braku, vara me i poni`ava {to samjalova, a ja znam da nisam, proverila sam to bar pedesetputa!... Ovde svaka `enska {u{a ima {valera, ja tamoizigravam sveticu!... Nije lepo!... Nije po{teno!... Nemoj daprqa{ ni sebe ni wega, povredi}e{ ga!... U nevoqi sam, izbog mu`a koji me vara i zbog deteta koje nemam, ali da li tozna~i da vi ovde to treba da koristite?... Da sam znala kakviste ne bih ni dolazila, digla bih ruke od svega!

RADOJKO: Ama, sestro mila...

OLIVERA: (Isto)]utite! Nisam ja vama nikakva sestra! Sve mi vas je dosta! Isebe mi je dosta!

Opet pla~e, al' sad od sre}e 149

Pauza.

U ti{ini, ona stoji na sred ~ekaonice trude}i se da se smiri, a Muni{ai Radojko je gledaju.

OLIVERA: (Jo{ je nervozna, ne zna {ta }e, pa potr~i do blagajne ivikne)Dragiwa!... Dragiwa, ~ujete li me?

DRAGIWA: (off)Tu sam, gospo|o, {ta ste `eleli?

OLIVERA: Kad }e taj prokleti voz?

DRAGIWA: (off)Ne}e skoro, ni{ta se ne sekirajte. A i kad stigne, ko znaho}e li krenuti daqe! A {to pitate?

OLIVERA: Ni{ta!(Po|e ka izlaznim vratima)

MUNI[A: Kuda }ete?

OLIVERA: Napoqe! Zar ste }oravi?

MUNI[A: Nije to u pitawu, nego znate li put?

OLIVERA: Znam. Idem malo na vazduh, da se nadi{em, tamo je, vaqda,~istiji!

MUNI[A: (Ustane)Mogu li ja da vam pravim dru{tvo?

OLIVERA: (]uti, gleda ga)

MUNI[A: Svim }u se srcem zalagati da vam ne budem dosadan. Tek davam se na|em pri ruci... niste na svom terenu... a okoli{ jezaga|en qudima...

OLIVERA: (Razmi{qa)

MUNI[A: Ako mislite da }u vam tamo smetati, mada to ne bi voleo kadste vi u pitawu... [utnite me.

OLIVERA: Do|ite.(Odlazi, za sobom ostavi vrata otvorena)

MUNI[A: (Krene ka vratima, okrene se Radojku)Vidi{?

RADOJKO: Mo`e{ li to da joj uradi{?

MUNI[A: Jel ti sumwa{ u moje kvalitete i sposobnosti ko mu{karca?

RADOJKO: [to i ne bi mogo, mlad si, zdrav, ko bik... Ajde, ajde, ko dasam ja na tvom mestu i neka ti je sa sre}om. I tebi i woj.Tebi }e biti lepo, a ona }e se, kad rodi to dete, gorko

150 Novica Savi}

pokajati, ali }e tada biti prekasno. Pa jo{ ako rodi idrugo, a oba mu{ka!... Ne smem ni da pomislim na to.

Muni{a ode.

Radojko neko vreme gleda u vrata, pa zavrti glavom i opet se opru`i poklupi. Udobno se name{ta, poku{ava da zaspi.

Iz klozeta se vra}a Radoje. Stane tamo, iska{qe se, pa kad Radojko nato nepomi~no nastavi da le`i, on na prstima krene ka wemu. Stanepored klupe, opet se iska{qe, tiho. Po{to mu brat ne reaguje, onpolako iz futrole izvadi pi{toq. repertira ga, uperi u Radojka. Dugo~eka, okleva, kao da nije siguran treba li to da uradi ili ne treba.

RADOJKO: Ajde, burazere, u~ini mi to.(Pauza)Nisam, ako ba{ o}e{ da ti ka`em, imao nekog velikograzloga da `ivim.(Pridigne se, sedne, gleda pi{toq uperen u sebe)Ti se {kolovo, potro{ismo na tebe sve pare, a ja ostado dase mu~im po onim brdima... Nadali smo se da }e{ nam malopomo}i, a ti ni da se javi{, ~im si se najeo i uzeo vlast uruke sve si nas zaboravio... Mo`da nas se stidi{? ... Ako, tosmo i zaslu`ili, zar bi ja da sam na tvom mestu bio boqi?...Ubij me, pa svima u~ini dobro, a najvi{e meni, do groba }uti biti zahvalan.(Podigne glavu i zagleda se u Radoja)O}u li se tamo, na nebu, bar odmoriti i najesti ko ~ovek?Kad me ve} ti nisi pozvo u goste?

RADOJE: (Ruka mu zadrhti)Uh, brate!... Uh, Radojko!... [ta mi to radi{ u nedoba inevreme?...(Odlazi ka vratima klozeta pesnicama se udaraju}i u gla-vu)[ta si to, Radoje, hteo, {ta si nameravao, zar brata daubije{, zar si se zbog toga toliko {kolovao i tolikopametnih kwiga pro~itao!?... Zar bi da bude{ ista budalakao i toliki {to su bili pre tebe i {to }e biti posletebe!?... Uh, krvi moja prqava!...(Uleti u klozet, zalupi vrata za sobom)

RADOJKO: (Neko vreme sedi zure}i u zatvorena vrata, pa vikne)Radoje!... Radoje!...(Umesto odgovora, iz klozeta se za~uje pucaw, pa on krikne)Burazere!... [ta uradi to?... Ka`i mi da se {ali{!

Pauza.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 151

Radojko, u ti{ini, zuri u vrata klozeta stoje}i pored klupe na kojoj jele`ao.

Iz blagajne istr~i Dragiwa.

DRAGIWA: Gde je to pucalo?

RADOJKO: (Poka`e na vrata)Tamo.

DRAGIWA: [to?... Pucalo se i ranije, naro~ito kad na{i pobede ufudbalu koji nam nije ni za {ta, ali u klozetu nije. Jel toneka nova moda kod sirotiwe?

RADOJKO: (]uti)

DRAGIWA: (Ode tamo, otvori vrata i zaviri unutra, onda ihzatvori)

RADOJKO: Je li `iv?

DRAGIWA: Nije.

RADOJKO: Zna~i, mrtav?

DRAGIWA: [ta mu bi?... Dosad je bio normalan, nikad ne bih posumwalada }e da potegne pi{toq. Na druge u redu, tu| `ivot i nevredi mnogo, ali na sebe!... Pa, {to ne ubi tebe, nego sebe?Zbog toga se i spremao na taj put!

RADOJKO: (Po|e po ~ekaonici, zamlatara rukama)Uh, burazere, burazere!...(Okrene se vratima nu`nika i krikne)Burazere, {ta mi to u~ini!?... [to me upropasti!?... [to meosramoti!?

DRAGIWA: Nije u~ino tebi, nego sebi, {ta ti je, ~ove~e, {ta mi se tuderwa{?

RADOJKO: (Isto)Meni je on to, sestro, meni!... Namerno!... Smi{qeno!... Izinata!... Da me tako kazni i ponizi!... Uh, Srbine!...

DRAGIWA: [ta je, bre, tebi, {ta mi tu izvodi{?

RADOJKO: (Isto)Kako }u sad da se u selo vratim, kako da stanem pred qude,kako }u na{em starom roditequ na o~i da izi|em, pqunu}eme po sred lica!

DRAGIWA: [to da te pqune?

RADOJKO: Pa oni su me poslali da ja to wemu uradim, a ne on samomesebi! Otac mi dade i pare za put! I sekir~e!...(Opet krikne)

152 Novica Savi}

Burazere, burazere, {ta mi uradi, {to mi obraz ukaqa, zarsu to ove moje sede kose zaslu`ile?(Razo~arano se sru~i na klupu, nabije glavu me|u dlanove)Najboqe bi bilo da se nikad ku}i ne vratim.

DRAGIWA: Pa nemoj ni da se vra}a{, ostani tu, zaposli se negde.Istina nema posla ni za nas koji smo zaposleni, ali ti senekako sna|i, ne}e{ lipsati od gladi. I ako lip{e{ ne}ebiti {teta, de{avalo se to i drugima.

RADOJKO: Koga }u sad da mrzim?... Kome }u, kad legnem, po celu no} dasmi{qam zlo?... Kako }u da planiram da mu se svetim onakokako samo brat bratu mo`e da se sveti?...

DRAGIWA: Da ti donesem ~a{u {e}era i kocku vode, pa da se malosmiri{?

RADOJKO: Ma, jebala te tvoja voda i tvoj {e}er, zar mi je sad do toga!Za {e}er i nekako, mogu ku}i da ga nosim, ne pamtim kad smoga posledwi put videli.

DRAGIWA: Ja ti ni{ta drugo ne mogu.

RADOJKO: Niko meni ni{ta vi{e ne mo`e, prekasno je.(Opet razo~arano sedne, tiho)Burazere, burazera, ovo ti nikad ne}u oprostiti! Nimrtvom!(Pauza)Za taj {e}er, ako ga ima{... tu sam, strpa}emo ga nekako utorbu.

U ~ekaonicu se vrate Muni{a i Olivera. On je vu~e za ruku.

MUNI[A: Ajde, ajde, nemoj da se stidi{, bilo {to bilo i povratilose... Sad }e i taj voz, pa }emo lepo da otputujemo...(Povu~e je u ~ekaonicu, a on stane na otvorena vrata ivikne napoqe)Tata, jesi li me video? Ja to zavr{ih, a ti se i daqe ludirajoko ove stanice, umesto da se vrati{ u na{u radwu!... [taka`e{?... Ni{ta te ne ~ujem, ne vredi ti da se prenema`e{!(Zatvori vrata, ali ih odmah otvori)Nije {to ne ~ujem, nego {to ne}u da te ~ujem, tata!(Zatvori vrata, Oliveri)Ajde ti sedni, odmori se, veliki smo poso odradili, nije ti,bogami, bilo lako. Nije, ako }emo po{teno, ni meni,navalila si na mene ko da mu{ko ko zna od kad nisi videla,dobro sam izdr`o.(Pogleda u Dragiwu i Radojka, ponosno)

Opet pla~e, al' sad od sre}e 153

Mi to obavismo, ~estito i bez uzgrednih komplikacija, zadevet meseci }e gospo|a Olivera imati prinovu u vidudeteta... bez kupovine... mu{ko!...(Po{to oni }ute)Ne radujete se?... Jel se ne{to desilo?

OLIVERA: Ne{to smo u onom {ibqaku ~uli, ne{to kao pucaw... madanam to nije zasmetalo... vazduh je tamo tako ~ist, prostoopija...

DRAGIWA: Ubio se.

OLIVERA: Ko?

DRAGIWA: (Poka`e na Radojka koji sedi na klupi sa glavom me|udlanovima)Wegov brat.

MUNI[A: Onaj pandur? Gde u~ini to dobro delo?

DRAGIWA: Tamo, u veceu.

MUNI[A: Pa {to tamo?(Po`uri do klozeta, otvori vrata, zaviri unutra, pa ihzatvori)Lep{u smrt, vala, nije mogao da ima, sad je tamo gde mu jeodavno bilo mesto.

RADOJKO: Nemoj da mi vre|a{ burazera, nemoj sad kad je mrtav! Da siga vre|ao dok je bio `iv radovao bi se tome, al sad, kad ganema i kad nije me|u nama, du`an sa da ga za{titim!

MUNI[A: Nikoga ja ne vre|am, nije to u mom karakteru i bi}u.

RADOJKO: Nemoj, za to imam spremqeno sekir~e! Tu mi je, u torbi!

DRAGIWA: Jedan mrtav nam je za danas dosta, ostavite to za neki drugidan. Idem da obavestim wegove u stanici, sve mi se ~ini da}e se, kad im ka`em o ~emu se radi, mnogi obradovati.(Odlazi u blagajnu)

OLIVERA: Nikad ne bih ni pomislila {ta }u sve ovde do`iveti...

MUNI[A: Vala, Olivera, qubavi, ni ja! Da sam znao, svaki bi dandolazio u ovu ~ekaonicu!(Jurne na vrata, otvori ih i vikne)Tata!... Tata, bre, jesi li gluv?... Samo o}u da ti ka`em da jeono puco onaj pandur!... Nije na mene, nego na sebe, ubio sesam samcit i na svoju odgovornost! Jel se i ti raduje{ ko ja,iako ti ~ovek nije ni{ta u~inio?

154 Novica Savi}

(Zatvori vrata, po|e do klupe, uzima svoj radni mantil.Radojku)Nemoj da se quti{, to je moje.

RADOJKO: Ne}emo mi tu|e. Volimo to, al ne}emo, naro~ito kad nemo`emo ili ne smemo.

MUNI[A: (Obla~i mantil)Malo se izgu`vao, al nije va`no, ispravi}e se na meni.(Obukao je mantil, okrene se Oliveri)Kako mi stoji?

OLIVERA: Lepo.

MUNI[A: Znam, zato ga i nosim.

OLIVERA: Jo{ kad bi ga oprao.

MUNI[A: Ne vredi, opet }e da se uprqa. Pa mi se ovde retko i kupamo,naro~ito leti. [to da gubimo vreme: okupa{ se, pa se odmaposle toga oznoji{, {to da bez veze tro{i{ sapun i vodu. Avi tamo?

OLIVERA: Bojim se da ni mi tamo ni{ta nismo boqi, a na putu smo dabudemo gori.

MUNI[A: Eto ti! Pa i ako malo zasmrdimo, vrlo va`no, pretrpi se.Trpimo i vlast, pa smo jo{ `ivi. Ni bolest nas ne}e, iakosmo to zaslu`ili. Be`e od na{e bede.

Vrati se Dragiwa.

DRAGIWA: Deco, va{ voz sti`e za pet minuta, sad mi javili.

OLIVERA: (Pogleda na svoj ru~ni ~asovnik)Na vreme!

DRAGIWA: I meni je za ~udo, to se nama ovde jo{ nije desilo. Mo`danam je sve krenulo naboqe? Mo`da je to prvi znak dapo~iwemo da `ivimo kao qudi, a ne kao stoka! Ho}emo liumeti da se priviknemo na boqi `ivot? Ili }e nam i onbiti razlog da se glo`imo i mrzimo?

RADOJKO: A karte?

DRAGIWA: Jebe{ karte. Platite posle kondukteru. Ako ga bude. Ajde,ajde, `urite, mo`da ne}e hteti da vas ~eka!

Iz daqine se nekoliko puta ~uje pisak lokomotive.

Opet pla~e, al' sad od sre}e 155

RADOJKO: (Odlazi, na vratima se okrene)Burazera mi ovde saranite, ja tamo jedino na grob da mu seposerem, a i onaj na{ svet bi mi se smejao...(Izi|e, ali se odmah vrati)Saranite ga sa du`nim po{tovawem, mada ga nije zaslu`iokad je prema meni mogao da bude onoliki ne~ovek.(Pauza)Ako ima ne{to da se nasledi, ako je ostavio neku imovinu,neku ku}icu ili neke pare, na vreme nam javite, {teta dapropadne.(Izi|e, ali se opet vrati, Dragiwi)Sestro, ti zaboravi na onaj {e}er {to mi ga malo~as obe}a?

DRAGIWA: Koji {e}er, {ta je tebi, pa ja ga ve} godinu dana nisamvidela, mi ovde i u torte stavqamo so!

RADOJKO: I mi gore isto. Eto, a ja se ponado...(Kona~no ode)

Zvuk voza je sve bli`i, opet se za~uje pisak lokomotove.

OLIVERA: Eto, do{lo je i to vreme, mada mi se u jednom trenutkuu~inilo da nikad ne}e sti}i... Za nekoliko sati }u biti kodku}e, da obradujem mu`a kako mu se pozlatilo i da pohvalimwegovu mu{kost... oboje }emo zbog toga biti sre}ni.

DRAGIWA: Sre}an vam put, gospo|o.

OLIVERA: I vama ostanak. Muni{a, voz se pribli`ava, bi}e boqe dami wega ~ekamo nego on nas.

MUNI[A: Olivera!

OLIVERA: ^uje{ li ga, dolazi?

MUNI[A: Nisam to hteo.

OLIVERA: Nego?

MUNI[A: Nemoj da se quti{, al ja... nekako...

OLIVERA: [ta?

MUNI[A: Ostao bi. Ti sad nema{ samo mu`a, ve} i dete, ja bi vam tubio samo na smetwi i dosadi... a, bojim se, i na teretu... Jeltako?

OLIVERA: Mo`da i jeste. Ako ti tako ose}a{.

156 Novica Savi}

MUNI[A: Drugi ste vi svet, ti i tvoj mu`... ne bi ja tu umeo da seuklopim... niti biste vi dozvolili... A i tata me tamo ~eka...gladan i `edan... [ta mi sve nije radio, al nema smisla da gaizneverim, kako }e on bez sina i pomo}nika u toj tamo na{ojstakloreza~koj radwi? Jel razume{ {ta sve vreme o}u da tika`em?

OLIVERA: Razumem.

MUNI[A: Al onako, jel stvarno razume{?

OLIVERA: Stvarno. Zar ti u to sumwa{?

MUNI[A: Eto, vidi{, fina si ti `ena, ja takvu nikad vi{e ne}u imati~ast da sretnem, a pamti}u te dok sam `iv, pa i posle toga,to da zna{!

OLIVERA: I ja tebe, Muni{a. Zbogom.

MUNI[A: @uri, voz je ve} tu, ~uje{ li lokomotivu kako brek}e, be`i{to pre odavde! Pa odavde bismo i mi klisnuli, al nemamokud, niko nas ne}e!

Olivera ode osvr}u}i se.

Voz je ve} u stanici.

MUNI[A: (Vi~e za wom)Kad to `gep~e zakme~i, seti me se i po`eli mu dug iberi}etan `ivot! Kamo lepe sre}a da ga po`ivi u nekomdrugom svetu i me|u nekim drugim qudima!...(Okrene se Dragiwi, po|e po ~ekaonici vrte}i glavom, pastane)Ako i tebi, Dragiwa, treba...

DRAGIWA: [ta?

MUNI[A: Pa isto ono {to i gospo|i koja je upravo oti{la iotputovala? Sad sam u top formi i punom zaletu!

DRAGIWA: Dete da mi napravi{?... Jesi li ti lud, pa ve} ih imam troje!

MUNI[A: Razumem.

DRAGIWA: I ona su mi se odavno smu~ila, sto puta sam se pokajala {tosam ih ra|ala, samo mi jo{ jedno treba! Ajde, molim te!

Opet pla~e, al' sad od sre}e 157

MUNI[A: Sve mi je jasno.(Osvrne se po ~ekaonici)Eto ti... Sve pusto... Kako se sastadosmo, tako se i rasta-dosmo... Ko bi se nadao, al kad je na{ ~ovek u pitawu sva{tamo`e{ da o~ekuje{, sem pameti i dobrote... Ti pojede savonaj burek sa sirom, ni{ta ne ostade za one tvoje koke?

DRAGIWA: Ni{ta, Nikad toliko nisam bila gladna.

MUNI[A: Sutra im baci neko par~e vi{e, da se ne iskompleksiraju{to ih zapostavqa{ u sred leta i da uredno nose ta jajca.

Lokomotiva opet pisne, voz se udaqava.

MUNI[A: ^uje{ li ga?... Ode.

DRAGIWA: Kako do|e, tako i ode. Ponekad ume da se zadr`i i po pardana, naro~ito kad ma{inovo|ama dojadi da voze po ovakvojvru}in{tini ili kad po~nu da lo~u.

MUNI[A: (Potr~i na otvorena vrata)Tata!... tata!... Tu sam, tu sam, ne boj se, nisam otputovao!(Okrene se Dragiwi)Eno ga tamo.

DRAGIWA: Ko?

MUNI[A: Pa moj tata. Stoji i pla~e, misli da sam otputovao.(Opet vikne)Tata!... Tata, bre, kowu jedan, nemoj da mi tu vi{e pizdi{,evo mene, samo da se pozdravim sa Dragiwom! Al odma da~asti{ sa deset komada u kajmaku i pivom! O}e{ li, a?O}e{, nego {ta, lego si i ti na rudu!(Opet se okrene Dragiwi)Opet pla~e, al sad od sre}e {to nisam otputovo.

DRAGIWA: Nemoj vi{e da mu kida{ du{u, nego idi kad te ve} toliko~eka.

MUNI[A: Du{u, veli{? Ama, {ta to bi?... U zdravqe, Dragiwa,vide}emo se ovih dana. Ponekad nam svrati na kafu, al nemojodma, gostima se nikad nismo radovali ni ja ni moj tata, a oma}ehi da ti ne pri~am. @iva bila.

DRAGIWA: Ajde, ajde. Svrati i ti kod nas, al kad ne budemo kod ku}e.

Muni{a joj mahne rukom i ode. Ona stane na otvorena vrata, gleda zawim.Iz daqine se opet ~uje pisak lokomotive koja odlazi: dugo, isprekidano.Za to vreme svetla se lagano gase.

KRAJ

158 Novica Savi}