Обнови ове појмове

Меланин, хромозоми, тимус, трицепс, кожа има доста улога, млечна киселина, среднји мозак, медјумозак слика мозга, облик мишићних ћелија, кичма, хормони, акциони потенцијал или импулс, ребра лажна, дендрити, фазе сна, нервни системи свих животиња, ацетил-холин, режњеви, осеин, допамин, епилепсија, канцер, хроматин, кариотип, кариограм

Eukariote (Eucaryota) su jednoćelijski i višećelijski organizmi sa eukariotskim tipom građe ćelije svrstani u carstvo Eucarya.

      Primordijalna eukariotska ćelija je živela kao predator, hvatala i proždirala druge ćelije. Zato je bila neophodna fleksibilna membrana i razvijen citoskelet da je podupire i pokreće. Fragilna DNK je trebalo da se žaštiti u odvojenom kompartmentu - jedru. Usložnjavanje organizma je vodilo povećanju površine ćelijske membrane. Stoga se javljaju unutrašnje membrane, odnosno formiraju organele koje imaju određene funkcije.

      Životinjske ćelije su tipične eukariotske ćelije. Za razliku od eukariotskih ćelija biljaka i gljiva, životinjske ćelije nemaju ćelijski zid. Ova funkcija je izgubljena davno u prošlosti na jednom jednoćelijskom organizmu koji je dao povod za carstvo Životinja. Većina ćelija i biljnog i životinjskog porekla ima veličinu u rasponu od 1 do 100 mikrometara te su vidljive samo pomoću mikroskopa. Nedostatak krutog ćelijskog zida kod životinja dozvolio je da se razvije veća raznolikost tipova ćelija, tkiva i organa.

Posmatrajmo ćeliju kao jednu fabriku

Ćelijska membrana (plazma membrana)

Membrana je u eukariotskoj ćeliji prisutna na površini ćelije i u njenoj unutrašnjosti gde ograničava pojedine organele. Ove membrane obezbeduju uslove za odvijanje svih životnih procesa i održavanje razlike izmedu unutarćelijske i vanćelijske sredine. Ona je vrlo selektivan filter koji reguliše transport materija u ćeliju i iz ćelije.

 

 

Transport kroz membranu

Postoje dve osnovne vrste: pasivan i aktivan transport. Pri

pasivnom transportu materije se kreću iz sredine sa većom u sredinu sa manjom koncentracijom [niz hemijski gradijent], pri čemu se energija ne troši. Oblici pasivnog transporta su osmoza, difuzija i olakšana difuzija. Aktivan transport se vrši kroz ćelijsku membranu nasuprot hemijskom gradijentu – materije se transportuju iz sredine sa manjom u sredinu sa većom koncentracijom, pomoću proteina nosača i uz utrošak energije.

 

 

Ćelijske organele - unutrašnje membrane

U odnosu na zapreminu eukariotske ćelije, plazma membrana na površini ćelije je suviše male površine za smeštaj enzima neophodnih za obavljanje svih životnih funkcija.

 

 Organele koje učestvuju u procesima sinteze:

- Ribozomi su jedine organele prisutne i u prokariotskoj i u eukariotskoj ćeliji. Građeni su od dve subjedinice velike i male. Kada se povežu sa molekulom i-RNK sintetišu protein.

- Endoplazmatični retikulum -ER predstvlja mrežu membrana koje se prostire kroz čitavu ćeliju. Osnovna uloga ove organele je sinteza i transport materija kroz ćeliju.. Opširnije >>>

- Goldžijev aparat se sastoji iz spljoštenih paralelno postavljenih krupnih vezikula, kao naslagani tanjiri, od kojih se odvajaju sitnije vezikule koje sadrže proizvod lučenja ove organele. Uloga mu je u dozrevanju, obeležavanju i usmeravanju kretanja molekula ka tačnom odredištu u ćeliji:

ka lizozomima, van ćelije (sekretorna uloga), ka ćelijskoj membrani. Opširnije >>>

 

 Organele u kojima se skladište hidrolitički enzimi:

- Lizozomi imaju oblik kesica obavijenih jednostrukom membranom. Ispunjeni su mnogobrojnim hidrolitičkim enzimima pa se nazivaju ''organele za varenje''. U njima se mogu razložiti različite materije, strane materije ili čak čitave ćelije (npr. bakterije), delovi sopstvene ćelije a u određenim uslovima i čitava ćelija (''kese samoubice''). Opširnije >>>

- Vakuole je karakteristična samo za biljne ćelije. Ima ulogu biljnih lizozoma i daje čvrstinu ćeliji. Njena membrana se naziva tonoplast.

 Organele u kojima se sintetiše ATP:

- Mitohondrije su organele sa najvećom količinom membrana. Njihov sadržaj je obavijen dvema membranama - spoljašnjom i unutrašnjom, između kojih se nalazi međuprostor. U procesu ćelijskog disanja razlažu se organske materije do krajnjih proizvoda CO2 i H2O i oslobađa se energija u vidu molekula ATP-a.

- Hloroplasti su prisutni samo u biljnoj ćeliji. Hloroplasti sadrže pigment hlorofil i u njima se odvija proces fotosinteze. Fotosinteza predstavlja proces kojim se pomocu hlorofila apsorbuje sunčeva svetlost i pretvara u hemijsku energiju [ATP] a zatim se ta energija koristi za sintezu organskih materija iz neorganskih [CO2 i H2O].

Ovom podelom nisu obuhvaćeni jedro u kome su smešteni hromozomi (geni) i centrozomi koji učestvuju u deobi.

Par centriola međusobno povezanih i postavljenih pod pravim uglom . Karakteristične su za životinjsku ćeliju. Учествују у деоби ћелије.Opširnije >>>

- Najupadljivija, organela eukariotskih ćelija je jedro. Sam latinski naziv - nucleus (jezgro), govori o značaju jedra za ćeliju. U njemu se nalazi DNK (geni) u kojoj je zapisano sve ono što ćelija treba da uradi da bi se održala u životu i prilagodila na promene u okolini.

   U nukleoplazmi se nalaze hromozomi - hromatin i jedarce (nukleolus). Opširnije >>>

Hromatin

- Hromatin se uočava u interfaznom jedru (to je jedro ćelije koja nije u deobi, već se nalazi u tzv. interfazi). On je u obliku hromatinskih vlakana koja se, kada se obrade određenim enzimima, vide kao niska perli. Tokom ćelijske deobe dolazi do kondezovanja hromatinskih vlakana tako da ona postaju samostalna telašca - hromozomi. Naziv hromatina (hromozoma) potiče od grc. chromos što znaći boja, odnosno, lepo se boji odredenim baznim bojama. Hromatin se sastoji od DNK, male količine RNK i dve vrste proteina: histona i nehistonskih proteiona. Na sledećim slikama možete videti način kondenzacije hromatinskih vlakana. Opširnije >>>

Hromozomi

Hromozomi su telašca karakterističnog oblika koja se u jedru mogu uočiti za vreme deobe. Najbolje se uočavaju za vreme metafaze mitoze pa se tada i

izučavaju i nazivaju metafazni hromozomi. Broj hromozoma je stalan i karakteristican za svaku biološku vrstu i naziva se kariotip.

   Telesne (somatske) ćelije imaju diploidan (grc. diploos = dvostruk) broj hromozoma (obeležava se kao 2n). Telesna ćelija čoveka ima 46 hromozoma ili dve garniture po 23 hromozoma, pri čemu jedna garnitura potiče od majke, a druga od oca pa se tako obrazuje 23 para homologih hromozoma.

   Polne ćelije ili gameti (kod čoveka su to spermatozoidi i jajna ćelija) sadrže upola manji broj hromozoma u odnosu na telesne ćelije, nazvan haploidan (grc. haploos = jednostruk) - obeležen kao n. Ako telesna ćelija ima dve, onda ce polna ćelija imati jednu garnituru hromozoma. Broj hromozoma u polnim ćelijama čoveka je 23.

   Svaki metafazni hromozom se sastoji od dve sestrinske hromatide i centromere (primarnog suženja). Ove delove sadrže svi hromozomi, dok se samo kod nekih javlja i sekundarno suženje. Opširnije >>>

Pogledajte animaciju koja pokazuje razliku u građi izmedu biljne i životinjske ćelije

 

 

 Погледај овај сајт

 http://www.biologija.rs/eukariote.html

Na površini nekih ćelija prisutne su cilije ili flagele. Osnovna građa im je ista ali se razlikuju po dužini. Cilije su kraće i obično ih ima više (ćelije sa cilijama respiratornog epitela, epitela uterusa itd.) dok su flagele duže i obično ih ćelija ima jednu ili nekoliko (bič spermatozida). Opširnije >>>

 

Skelet čovečijeg organizma predstavlja skup velikog broja kostiju medusobno povezanih spojevima, zglobovima. Kosti i zglobovi čine pasivni deo lokomotornog sistema. Aktivni deo lokomotornog sistema predstavlja mišićni sistem čijom akcijom dolazi do pokreta. Pokret, nastao dejstvom mišićnog sistema, ispoljava se promenom položaja pojedinih delova ili čitavog tela, u odnosu na prirodno okruženje. Svi pokreti koje organizam izvodi odigravaju se suprotno dejstvu sile zemljine teže, pa se lokomotorni sistem naziva i antigravitacioni sistem.

Osteologija - Ova nauka izučava koštani sistem, skelet čovečijeg tela. Koštani sistem ima mehaničku ulogu, koja se sastoji u zaštiti i potpori mekih tkiva i organa. Pored toga, kosti

učestvuju u metabolizmu mineralnih materija. Kosti se razvijaju iz mladog vezivnog tkiva koje se naziva mezenhim i u kojem se razvijaju dve vrste ćelija, mlade koštane ćelije, osteoblasti i velike koštane ćelije, osteoklasti. Osteoblasti dovode do stvaranja koštanog tkiva a osteoklasti su ćelije koje dovode do promena grade koštanog tkiva. Obe vrste ćelija deluju neprekidno i uporedo, što je važno za normalan razvoj i oblikovanje ovog tkiva.Površina svake kosti je pokrivena, tankom, beličastom vezivnom opnom koja se naziva pokosnica (periost).

Delovi kostiju koji su u sastavu zgloba, nisu pokriveni pokosnicom već zglobnom hrskavicom (cartilago articularis). Kosti su izgrađene od dve vrste koštanog tkiva, zbijenog i sunđerastog.

Zbijeno koštano tkivo (substantia compactd), gradi površni sloj kostiju a sunderasto koštano tkivo (substantia spongiosa) se nalazi u dubljim slojevima kostiju. Zbijeno koštano tkivo grade kružno raspoređeni koštani slojevi (koštane lamele) izmedu kojih se nalaze uzdužni kanalići kroz koje, u dubinu kosti, prodiru krvni sudovi.

Sunderasto koštano tkivo je izgrađeno od koštanih gredica i listića, koji okružuju šupljinice, različitog oblika i veličine, nazvane areole. U ovim šupljinicama nalazi se koštana srž (medulla ossium) koja se deli na crvenu koštanu srž odgovornu za stvaranje krvnih zrnaca i krvnih pločica i žutu koštanu srž koja je pretežno ispunjena masnim materijama.

Skelet odraslog čoveka ima više od 200 kostiju koje se, na osnovu građe dele na, duge, kratke, pljosnate i mešovite. Duge kosti imaju središnji deo, telo (corpus) i dva okrajka (extremitas), gornji, proksimalni (extremitas proximalis), i donji, distalni okrajak (extremitas distalis).

Primer za duge cevaste kosti su: ramena kost (humems) i butna kost (femiir). Kratke kosti se nalaze u predelu šake i stopala. Pljosnate kosti imaju znatnu površinu, ali nemaju debljinu. U ove kosti se ubrajaju kosti krova lobanje. Ove kosti su izgrađene uglavnom od sunđerastog koštanog tkiva, koje se nalazi izmedu dva sloja zbijenog koštanog tkiva.

Kosti glave Kosti glave čine kosti lobanje (ossa cranii) i kosti lica (ossa faciei).

Kosti lobanjeKosti lobanje (ossa cranii) izgraduju koštanu lobanjsku duplju na kojoj se opisuju krov (calvaria) i baza lobanjske duplje (basis cranii). U lobanjskoj duplji smešten je mozak (encephalori). Neparne kosti lobanje su, čeo na kost (os frontale), sitasta kost (os ethmoidale), klinasta kost (os sphenoidale) i potiljačna kost (os occipitale). Parne kosti lobanje su slepoočna kost (os tempomle) i temena kost (os parietale).

Kosti lica (ossa faciei)Kostur lica izgrađuje 15 kostiju, od kojih su 3 neparne i 6 parnih. Neparne kosti lica su:donja vilica (manidibula), ralo (vomer) i podjezična kost (os hyoideum). Parne kosti lica su: gornja vilica (maxilla), nepčana kost (os palatinum), jabučna kost (os zygomaticum), nosna kost (os nasale), suzna kost (os lacrimale) i donja nosna školjka (concha nasalis inferior). Kosti lica su

čvrsto spojene sa kostima lobanje tako da zajedno učestvuju u izgradnji očne duplje (orbita), nosne duplje (cavitas nasi), usne duplje (cavitas oris), slepoočne jame (fossa temporalis), podslepoočne jame (fossa infratemporalis) i krilastonepčane jame (foss pterygopalatina).

Kosti trupa

Kičmeni stub (colitmna vertebralis) predstavlja deo skeleta koji se pruža od baze lobanje, zadnjom stranom vrata i trupa do karličnih kostiju. Kičmeni stub izgraduju 33 - 34 kičmena pršljena (vertebrae), koji su međusobno spojeni. Pršljenovi se dele na 7 vratnih (vertebrae cervicales), 12 grudnih (vertebrae thoracicae), 5 slabinskih (vertebrae tumbales), 5 krsnih (vertebme sacrales), koji su međusobno srasli u krsnu kost (sacmm) i 4 - 5 trtičnih (verlebrae coccygeae).

Na svakom pršljenu razlikuju se, telo, lukovi, pršljenski otvor i nastavci. Telo (corpns vertebrae) je prednji, najmasivniji deo pršljena valjkastog oblika. Nalazi se ispred kičmenog otvora. Telo pršljena je sve masivnije što se pršljenovi nalaze na nižem delu kičmenog stuba. Luk pršljena (arcus verlebrae) je zadnji deo koji se sastoji iz dva dela, korena (pedicuhts amis vertebrae) koji polazi sa zadnje-bočnog dela tela pršljena, i pločice luka (lamina arcus vertebrae) postavljena iza korena luka.

Pršljenski otvor (formen vertebrale) se nalazi u sredini pršljena. Nastavci pršljena su, parni, poprečni (processus transversus), zglobni gornji i donji (processus articularis superiores et inferiores), i rtni, neparni nastavak (proces-sus spinosus.

U središnjem delu kičmenog stuba nalaz se kičmeni kanal (canalis vertebralis), u kome je smeštena kičmena moždina (medulla spinalis). Posmatran u celini kičmeni stub imal oblik izduženog slova S.

.

Kosti grudnog košaGrudna kost (sternum) izgraduje središnji deo prednjeg zida grudnog koša. Ova kost se svojim gornjim delom spaja sa ključnim kostima, a bočno sa prvih sedam rebarnih hrskavica. Grudna kost se sastoji iz gornjeg dela, ručice (manubrium sterni), tela (corpus sterni) i mačnog nastavka (processus xiphoideus).

Rebra (costae) su duge kosti kojih ima 12 pari, u obliku su luka ispupčenog upolje. Prvih 7 pari rebara su prava rebra (costae verae). Osmi, deveti i deseti par su lažna rebra (costae spuriae). Jedanaesti i dvanaesti par rebara su slobodna rebra (costae fluctuantes).Na svakom rebru razlikuju se telo i dva okrajka. Telo rebra (corpns costae) je srednji, izduženi deo, na kojem se razlikuju spoljašnja i unutrašnja strana, gornja i donja ivica. Okrajci rebra su: prednji, koji se spaja preko rebarne hrskavice sa grudnom kosti i zadnji, na kojem se razlikuju: glava rebra (caput costae), vrat (collum costae) i kvržica rebra (tuberculum costae). Prvo rebro je najkraće rebrа.

Ово само прочитај немој да учиш превише је опширно

Kosti gornjih ekstremiteta (ossa membri superioris)Kosti gornjeg ekstremiteta ili ruke. čine kosti ramenog pojasa (cinsnlum membri superioris) i kosti pokretnog dela ruke (paa libera membri superioris). Kosti ramenog pojasa su ključna kost i lopatica, a kosti pokretnog dela ruke čine: ramena kost, žbica, lakatna kost i kosti šake.

Ključna kost (clavicula) je postavliena horizontalno između grudne kosti i lopatice. Ključna kost ima telo i dva okrajka.Telo (corpus claviculae) ima dve strane gornju i doniu (facies superior et inferior) i dve ivice prednju i zadnju (margo anterior et posterior). Okrajci su unutrašnji (extremitas sternalis) i spoljašnji (extremitas acromialis).

Lopatica (scaoula) je pljosnata. trouglasta kost koja je priljubliena uz zadnji zid grudnog koša. Lopatica ima dve strane. prednju (jacies costalis) koia je izdubljena u podlopatičnu jamu (fossa subscapularis) i zadnju (facies dorsalis) koja je grebenom lopatice (spina scapulae) podeljena na gornji, manji deo, nadgrebenu jamu (fossa suprasmnata) i donii veći deo, podgrebenu jamu (fossa infmspinata). Spoljašnji deo grebena lopatice proširen je u vidu četvrtaste ploče koia se nazivainatplećak (acromion). Ivice lopatice su gornja, spoljašnja i unutrašnja (margo snperior, lateralis et medialis). Uglovi lopatice su gornji, donji i spoljašnji (angulus superior, inferior et lateralis). Na spoljašnjem uglu se nalazi lopatična čašica (cavitas glenoidalis), a iznad i ispred nje je kljunski nastavak (processm coracoideus)

Ramena kost (humerus) je duga kost koja povezuje lopaticu sa kostima podlakta. Na njoj se razlikuju telo i dva pkrajka. Telo (corpus humeri) ima tri strane, prednju i unutrašnju (facies anteromedialis), prednje spoljašnju (facies anterolateralis) i zadnju (facies posterior) i tri ivice prednju, spoljašnju i unutrašnju (margo anterior, lateralis et medialis). Okrajci ramene kosti su gornii i donji. Gornji okrajak (extremitas superior) se sastoji od glave (caput humeri), vrata (collum humeri), velike kvrge (tuberculum majus), male kvrge (tuberculum minus) i međukvržnog žleba (sulcus intertubercularis). Donji okrajak ramene kosti (extremitas distalis) grade srednji, zglobni deo (condylus humeri) koji se sastoji od glavice ramene kosti (capitulum humeri) i kolotura ramene kosti (trochlea humeri) i dva bočna, nezglobna dela, epikondilusi, unutrašnji (epicondylus medialis) i spoljašnji (epicondylus lateralis).

Žbica (radius) je duga, spoljašnja kost podlakta čiji se gprnji okrajak spaja sa ramenom kosti i gornjim okrajkom lakatne kosti, a donji okrajak sa kostima ručja i donjim okrajkom lakatne kosti. Sastoji se iz tela i dva okrajka. Telo žbice (corpus radii) im tri strane: prednju, spoljašnju i zadnju (facies anterior, lateralis et posterior) i tri ivice prednju, unutrašnju i zadnju (margo anterio, nterosseus et posterior). Na gornjem okrajku (extremitas superior) vide se glava (caput radi), vrat (collum radi) i kvrga žbice (tuberositas radii). Na donjem okrajku (extremitas inferior) vide se zglobne površine za spoj sa kostima ručja i donjim okrajkom lakatne kosti, i šiljasti nastavak (processus stylideus).

Lakatna kost (ulna) je duga, unutrašnja kost podlakta čiji se gornji okrajak spaja sa ramenom kosti i gornjim okrajkom žbice a donji okrajak sa kostima ručja i donjim okrajkom žbice. Ova kost ima telo i dva okrajka. Telo Lakatne kosti (corpus ulnae) ima tri strane, prednju, unutrašnju i

zadnju (facies anterior, medialis et posterior) i tri ivice, prednju, spoljašnju i zadnju (margo anterior, interosseus et posterior). Na gornjem okrajku (extremitas superior) vide se lakatni nastavak (olecranon), kljunasti nastavak (processus coroneideus) i koloturalni urez (incisura trochlearis). Na donjem okrajku (extremitas inferior) vide se glava lakatne kosti (caput ulnae) i šiljasti nastavak (processus styloideus)

Kosti šake (skeleton manus) izgrađuje 27 kostiju koie čine kosti ručja, kosti doručja i kosti prstiju.

Kosti ručja (ossa carpi), koiih ima 8, raspoređene su u dva reda: gornji proksimalni i donji distalni. Gornji red izgrađuju: čunasta kost (os scaphoideum), polumesečasta kost (os lunatum), troroglja kost (os triquetrum) i graškasta kost (os pisiforme). Donji red izgrađuju: trapezna kost (os trapezium), trapezoidna kost (os tmpezoideum), glavičasta kost (os capitatum) i kukasta kost (os hamatum).

Kosti doručja (ossa metacarpi). Ima ih 5, a obeležavaju se rimskim rednim brojevima od I-V. počevši od palca.

Kosti prstiju šake (ossa digitonim manus). Koštanu osnovu prstiju grade male kosti koje se nazivaju članci (phalanges) koie čine proksimalne (phalanx proximalis), srednje (phalanx media) i distalne (phalanx distalis). Svi prsti šake imaju po 3 članka, osim palca koji ima 2 (proksimalni i distalni).

Kosti donjeg ekstremiteta (ossa membri inferioris)Kosti donjeg ekstremiteta ili noge, čine kosti karličnog pojasa (cingulum membri inferioris) i kosti slobodnog dela noge (pars libera membri injerioris). Kosti karličnog poiasa su predstavljene karličnom kosti a kosti slobodnog dela noge su: butna kost, čašica, golenjača, lišnjača i kosti stopala.

Karlična kost (os coxae) je parna, masivna kost nepravilnog oblika, koja učestvuje u izgradnji zldova karlice (pelvis). Karlične kosti se napred međusobno spajaju a pozadi se krsna kost (sacrum) u vidu klina zavlači između karličnih kostiju. Tokom razvoja i rasta karlična kost se prvobitno sastoji iz tri kosti, bedrene (os ilii), preponske (os pubis) i sedalne kosti (ps ischj). Ove tri kosti su prvobitno razdvojene hrskavicom u obliku slova Y koja okoštava izmedu 15 - 20 godine života. Na karličnoj kosti postoje dve strane i četiri ivice. Na spoljašnjoj strani, u srednjem delu, nalazi se duboka jama, zglobna čašica (acetabulum) koja služi za zglobljavanje sa glavom butne kosti (caput femoris). Iznad acetabuluma nalazi se krilo bedrene kosti na kojem se pripajaju sedalni mišići (mm. glutei) a ispod njega je veliki, zaporni otvor (foramen obturatorium) zatvoren zapornom opnom (membrana obturatoria). Na unutrašnjoj strani nalazi se lučna linija (linea arcuata). Iznad lučne linije nalaze se, napred, bedrena jama (fossa iliaca), a pozadi, zglobna uvasta površina (facies auricularis) za spoj sa krsnom kosti. Ispod lučne linije je zaporni otvor (foramen obturatorium). Prednja ivica karlične kosti je izdubljena i preko nje prolaze krvni sudovi i živci, prema butu, namenjeni donjem ekstremitetu. Gornja ivica je ispupčena i odgovara karličnom grebenu (crista iliaca). Na zadnjoj ivici vide se dva ureza, veliki i mali sedalni urez (incisura ischiadica major et minor) između kojih se nalazi sedalna bodlja (spina ischiadica). Donja ivica pozadi prelazi u hrapavo sedalno ispupčenje (tuber ischiadicum).

Karlica (pelvis) - Koštanu karlicu izgrađuju, napred i bočno, obe karlične kosti (os coxae) a pozadi krsna (sacrum) i trtična kost (os coccygis}. Karlica je podeljena graničnom linijom (linea terminalis) na gornji, širi deo, veliku karlicu (pelvis major) koja pripada trbušnoj duplji, i donji, uži deo, malu karlicu (pelvis minor) u kojoj su smešteni organi karlične duplje.

Butna kost (femur) je duga kost koja se gornjim krajem spaja sa karličnom kosti, a donjim sa čašicom i gornjim krajem golenjače. Na butnoi kosti se opisuju telo i dva okrajka. Telo (corpus femoris) je srednji dugi deo, koji ima prednju, spoljašnju i unutrašnju stranu (facies anterior, lateralis et medialis) i tri ivice-spoljašnju, unutrašnju i zadnju. Jasno uobličena ivica je samo uadnja, hrapava linija (linea aspera). Na gornjem okrajku (extremitas superioris) se razlikuju: glava (caput femoris), vrat (collum femoris). velika (trachanter minor) i mala kvrga (trochanter minor). Donji okrajak (extremitas inferior) je masivniji od gornje. na niemu se vide dva koštana ispupčenja, spoljašnje (condylus lateralis) i unutrašnje (condylus medialis). Ova dva kondila su napred spojena glatkom čašičnom površinom (facies patellaris), a pozadi su razdvojeni dubokom međukondilarnom jamom (fossa intercondylaris).

Čašica (patela) je mala, sezamoidna kost bademastog oblika koja se nalazi u tetivi m. guadriceps femoris, ispred donjeg okrajka butne kosti.

Golenjača (tibia) je duga, unutrašnia kost potkolenice koja se svojim gornjim okrajkom spaja sa butnom kosti i lišnjačom, a donjim okrajkom sa lišnjačom i skočnom kosti. Na golenjači se opisuju telo i dva okrajka. Telo (corpus tibiae) ima 3 strane: spoliašniu, unutrašnju i zadnju (facies lateralis, medialis et posterior) i tri ivice: prednju, spoljašnju i unutrašnju (margo anterior, interosseus et me dialis). Gornji okrajak (extremitas superior) je masivniji i na njemu se vide dva koštana ispupčenja, spoljašnje (condylus lateralis) i unutrašnje (condylus medialis). Na prednjoj strani ovog okrajka nalazi se golenjačno ispupčenje (tnberositas tibiae). Donji okrajak (extremitas inferior) poseduje zglobne površine koje služe za spoj sa donjim okrajkom lišnjače i skočnom kosti. Na njegovom unutrašnjem delu vidi se koštani nastavak, unutrašnji gležanj (malleolus medialis).

Lišnjača (fibula) je duga, spoljašnja kost potkolenice čiji se gornji okrajak spaja sa golenjačom a donji sa golenjačom i skočnom kosti. Na lišnjači se razlikuju telo j dva okrajka. Telo (corpus fibulae) ima tri strane, spoliašnju. unutrašniu i zadnju (facies lateralis, medialis et posterior). Na gornjem okrajku (extremitas superior) vidi se glava (caput fibulae) i vrat lišnjače (collum flbulae). Donji okrajak (extremitas inferior) je spoljašnji gležanj (malleolus lateralis) koji se zglobnjava sa donjim okrajkom golenjače i skočnom kosti.

Kosti stopala (ossa pedis)- U stopalu ima 26 kostiju raspoređenih u tri grupe, kosti nožja, donožja i prstiju stopala.

Kosti nožja (ossa tarsi) sačinjava sedam kostiju koje su raspoređenc u dva reda, zadnji i prednji. U zadnjem redu nalaze se petna (calcaneus) i skočna kost (talus). U prednjem redu nalaze se kockasta kost (os cuboideum), čunasta (os naviculare) ispred koje se nalaze tri klinaste kosti - unutrašnja, srednja i spoljašnja (os cuneiforme mediale, intermedium et laterale).

Kosti donožja (ossa metatarsi) su 5 kostiju koje sačinjavaju donožje i one se obeležavaju rimskim brojevima (I-V). Prva kost donožja pripada palcu.

Kosti prstiju stopala (ossa digitorum pedis) grade članci prstiju (phalanges), kojih ima 14. Članci se dele na proksimalne (phalam proximalis), srednje (phalam media) i distalne (phalanx distalis). Svi prsti imaju po tri članka osim palca (halux) koji ima dva članka (proksimalni i distalni).

Izvor: Lokomotorni sistem - Anatomija i Fiziologija - Sportska medicina - Savremeni sport.com