UNIVERZITET U NIŠUMEDICINSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD:Tema: Patofiziološki aspekti bolesti zavisnosti

Mentor: Student:dr Ivana Marković Marinković Dušan, 13004

U Nišu, Novembra 2011 godine.

ZAVISNOST

Bolesti zavisnosti spadaju u grupu najčešćih bolesti savremenog čoveka. Brojna istraživanja ukazuju na njihovu široku rasprostranjenost u opštoj populaciji, koja u nekim sredinama ima epidemijske razmere. Prema podacima Ujedinjenih nacija u 2005. godini, 200 miliona ljudi, ili 5% svetske populacije, starosti od 15 do 64 godina, koristilo je ilegalne droge makar jednom u prethodnih 12 meseci. Najšira zloupotreba zapažena sa kanabisom – 160 milona, 30 miliona je koristilo amfetaminu slične lekove, 16 miliona opijate i 14 miliona kokain. Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije(SZO), zavisnost od lekova (psiho-aktivnih supstanci, droga) je posebno duševno, a ponekad i fizičko stanje organizma koje nastaje delovanjem sredstva koje stvara zavisnost na organizam i reakcije organizma na njega. Karakteriše ga doživljaj prinude da se povremeno ili redovno uzima lek (supstanca) koji stvara zavisnost, i to u nameri da se doživi njegov željeni efekat ili da bi se izbegle neugodnosti zbog ne uzimanja tog sredstva. U ovoj definiciji posebno treba zapaziti naglašavanje da zavisnost postoji onda kada se stvori prinuda ili neodoljiva potreba da se lek unese. U slučaju zavisnosti česta je pojava tolerancije što znači da zavisna osoba mora da unosi sve veće doze leka (supstance) jer prethodne (manje) doze više nemaju efekta, ili ga nemaju u dozi koja joj je potrebna. Tolerancija prema jednom leku (psihoaktivnoj supstanci, drogi) istovremeno znači i toleranciju prema svim lekovima (supstancama) iz iste grupe (npr. osoba koja je zavisna od jednog opoida i ima stvorenu toleranciju prema njemu, istovremeno je zavisna i ima toleranciju i prema svim drugim opoidima). Takođe treba pomenuti i apstinencijalni sindrom koji nastaje kao posledica prestanka uzimanja supstancije koja je dovela do nastanka zavisnosti i karakteriše se velikim brojem psihičkih i fizičkih tegoba. Do prvih simptoma dolazi nakon 6-8h. od poslednjeg uzimanja psihoaktivne supstance i karakteriše se psihičkim (napetost, anksioznost, razdražljivosti i poremećajima sna) i fizičkim simptomima (naježena koža, jako raširene zenice, suzenje, zevanje, znojenje, drhtavica, jeza, mučnina, povraćanje, prolivi, mišićni i bolovi u zglobovima, groznica). Takođe iako neprijatni po osobu ovi simptomi nisu vitalno ugrožavajući.

Oblici zavisnosti:

Psihička zavisnost - pojava kada optimalno telesno i duševno stanje i funkcionisanje osobe počinje da zavisi od uzimanja leka (psihoaktive supstance, droge). Stvara se zato što lek (psihoaktivna supstanca, droga), time što u toku određenog vremena izaziva neko prijatno ili posebno stanje, stvara naviku da se ono uspostavlja uzimanjem leka (supstance).

Fizička zavisnost - promenjeno stanje organizma koje postaje vidljivo posle prestanka unošenja leka (psihoaktivne supstance, droge) koji prouzrokuje zavisnost. Manifestuje se fizičkim poremećajima koji se jednim imenom nazivaju apstinencijalni sindrom (apstinencijalna kriza). Najčešći simptomi koji se javljaju u ovom sindromu suprotni su onima koji supstanca redovno prouzrokuje.

Usvojena je činjenica da je nastajanje bolesti zavisnosti proces u koji su uključeni i društveni običaji i regulatorni mehanizmi društva. Savremena naučna saznanja o

2

neurobiohemizmu bolesti zavisnosti ukazuju da se znaci zavisnosti formiraju mnogo ranije nego što je to klinički prepoznatljivo sa pozicije tradicionalnog medicinskog modela. Postoje mnoge teorije o uzrocima nastanka i održavanja bolesti zavisnosti. Genetska predisponiranost (zavisnost među srodnicima), karakter i osobine ličnosti (nedostatak samopuzdanja, nisko samopoštovanje), uticaji sredine (običaji i navike u vezi upotrebe alkohola i drugih supstanci, poremećeni porodični odnosi, loša komunikacija, nejasne porodične uloge, sukobi između roditelja) i adiktivni potencijal i efekti supstance (smanjenje napetosti, poboljšanje raspoloženja), predstavljaju neraskidivi trijas u celovitom sagledavanju fenomenologije, dinamike kao i tretmana bolesti zavisnosti.

Slika 1. Uzroci bolesti zavisnosti

PROGRESIJA RAZVOJA ZAVISNOSTI

Svaka zavisnost prolazi kroz predvidljivu progresiju: eksperimentisanje, povremena upotreba, redovna upotreba i zavisnost.

Eksperiment sa supstancama - Veliki broj mladih iz radoznalosti proba pojedine supstance. Zato je potrebno takvoj osobi odmah ukazati na pojedina svojstva tih supstanci i savetovati da više ne probaju. Ukazati da većina narkomana počinje baš tako, sa eksperimentom, što se kasnije nastavlja. U ovoj fazi najznačajnije su preventivno-edukativne mere koje se dobro mogu sprovoditi u školi i porodici. Povremena upotreba - Ovaj vid upotrebe jasno govori o formiranju navike kao i porastu tolerancije na pojedine supstance. Ovde još uvek nema fizičke zavisnosti ali osoba ima velike šanse da razvije psihička zavisnost. Obično se radi o povremenoj upotrebi više vrsta supstanci pojedinačno ili zajedno uz praćenje "trenda" u traganju za novim vrstama supstanci koje do tada nisu probali. Ova faza je vrlo značajna pa je potrebno delovati preventivno edukativno na nivou škole i porodice kao i uz angažovanje stručnjaka.

Redovna upotreba - U ovoj fazi već postoje neki fenomeni zavisnosti (tolerancija, zanemarivanje porodičnih i socijalnih aktivnosti, neuspešni pokušaji da se

3

odloži uzimanje supstance i dr.). Pored preventivno-edukativnog rada ovde je već potrebna i stručna pomoć.

Zavisnost - U ovoj fazi su prisutni dijagnostički kriterijumi za zavisnost o supstanci. Postoji jaka žudnja tj. neodoljiva potreba za uzimanjem, potreba za sve većim količinama supstance (porast tolerancije), apstinencijalni sindrom (fizički i psihički problemi zbog nedostatka supstance), porodični, profesionalni i socijalni problemi. U ovoj fazi je neophodna kontinuirana stručna pomoć.

Sposobnost droga i drugih supstanci da izazovu zavisnost određena je sledećim faktorima: Individualnim psihološkim, grupnim (socijalnim) i osobinama same droge.

Individualni (psihološki) faktori: Ako se tokom individualnog razvoja čoveka osujećuju njegove bazične biopsihološke potrebe , stvara se intrapsihički nesklad, odnosno stanje unutrašnje neadaptiranosti. Ovakvo stanje najčešće uslovljava događaj pratećeg rascepa i straha pred gubitkom kontrole nad jedinstvom unutrašnjeg funkcionisanja i kontakta sa realnošću. Nezadovoljene potrebe za sigurnošću, ljubavlju i pripadanjem dovode do niza negativnih emocionalnih stanja. Među njima strah i depresija imaju najjznačajnije mesto. Strah se pojavljuje kao protest kojim se teži zadovoljenje potreba, a depresija kao očaj usled nezadovoljenih potreba. Neostvarene potrebe stvaraju uslove za zastoj u sazrevanju i kao posledica zastoja dolazi do uhodavanja uslovno-refleksnog zadovoljstva i sprečavanja razvoja viših potreba i tada kod ovakvih osoba traganje za zadovoljstvom se okreće prema bekstvu od nezadovoljstva. Psihološka patnja koju osoba doživljava kroz strah i neraspoloženje, kao i fizička patnja, koja se najčešće izražava kroz povećanu osetljivost prema bolu postaju sve izraženiji tokom vremena. Ti problemi su najčešće povezani sa poremećajima u afektivnom životu, uzrokovani genetsko biološkim razlozima i iskustvima ranih gubitaka kroz raznovrsne oblike lišavanja. Tako da iz svega rečenog proizilazi da potreba za jedinstvom ličnosti i zadovoljstvom kod većine onih ljudi koji se opredeljuju za upotrebu opojnih droga, nije potreba za jedinstvom na nivou viših potreba, već potreba za jedinstvom i spajanjem rasparčanih delova samog sebe.Grupni (socijalni) faktori: podrazumevaju pripadnost: Dominantnoj socijalnoj grupi u nekoj kulturi ili konfliktnoj socijanoj grupi ili podgrupi   ; Droge su danas podjednako prisutne na svim meridijanima: od megalopolisa, tih čvorišnih centara savremene civilizacije, pa sve do onih najzabitijih, ruralnih i planinskih delova planete, gde se život još uvek odvija u ritmu davno minulih stoleća. Naravno, najlakše ih je pronaći u naseljima stambene bede – favelama Latinske Amerike, multimilionskim slamovima Afrike i Azije, imigrantskim getoima bogate Zapadne Evrope – gde pripadnici marginalnih društvenih grupa uz pomoć droga pokušavaju da makar na tren iskorače iz svoje sumorne svakodnevice. Obilno ih ima i u oronulim, monotonim radničkim naseljima građenim u eri industrijalizacije ili u poletu socijalističke urbanizacije; kao i u sumornim okruženjima prigradskih "cottage-a" gde pripadnici srednje klase životare svoju zadovoljnost malim ali sigurnim. Iako možda bolje prikrivene, droge su podjednako prisutne i u vilama elitnih rezidencijalnih četvrti na partijima, žurevima i soareima pripadnika društvenih elita. Neuspeh društvene kontrole droga oličen u sistemu prohibicije krajnje je očigledan. U bilo kom većem gradu na planeti, na bulevarima, ulicama i sokacima, u kafeima, restoranima, klubovima, diskotekama, pa i stadionima i

4

sportskim vežbaonicama, školskim dvorištima, učionicama i amfiteatrima, prodavci heroina, kokaina, marihuane ili bilo koje druge droge moguse susresti bez velikih poteškoća.Osobine same droge i način njenog delovanja: Psihoaktivne supstance su podoljene na lake i teške droge. Ova razlika se pravi kako u nezvaničnom govoru, tako i u zakonodavstvu određenih država. Pojam teške droge se koristi za droge koje stvaraju fizičku zavisnost, dok se pojam lake droge koristi za one droge koje izazivaju blagu psihološku zavisnost ili je ne izazivaju uopšte. Ova kategorizacija je često subjektivna, društveno i kulturno uslovljena za svaku drogu. Zavisno od konteksta, određena droga se može kategorizovati na više različitih načina.Teške droge : Primeri teških droga su heroin, morfijum, kokain i metamfetamin. Alkohol i nikotin (duvan) se takođe svrstavaju u teške droge zbog toga što izazivaju zavisnost i opasne su po zdravlje. Droge u ovoj grupi se najčešće opisuju time što izazivaju fizičku zavisnost, postoji veća mogućnost predoziranja, i nose brojne zdravstvene rizike, uključujući smrt. Lake droge : Primeri lakih droga su kanabis, meskalin, psilocibin i LSD. Pojam lakih droga se najčešće upotrebljava za indijsku konoplju (marihuanu ili hašiš) jer nije povezana sa smrtnim slučajevima, niti kriminalom i nasiljem među korisnicima, niti postoje dokazi da izaziva fizičku zavisnost. Ovo razlikovanje lakih i teških droga je važno za politiku droga Holandije, gde je uzgajanje i upotreba konoplje tolerisana. Neke psihodelične droge, poput psilocibina i LSD-a se takođe smatraju lakim drogama jer ne postoje dokazi da izazivaju fizičku zavisnost i skoro je nemoguće predozirati se njima. Ali postoje zdravstveni rizici vezani za njihovu upotrebu.

ETIOPATOGENEZA BOLESTI ZAVISNOSTI

Pedesetih godina XX. veka, dr Robert C. Heath, neurolog i psihijatar eksperimentisao je na mačkama i otkrio da ako se uništi jedna regija mozga, poznata kao septalna area, mačka postaje neaktivna, nepokretna i zazuima položaje kakvi se opisuju kod pacijenata sa katotonom shizofrenijom, međutim što je još zanimljivije septalna drstrukcija je dovodila do sniženja reakcije na stres što je direktno ukazivalo na činjenicu da u mozgu postoje posebni centri za osećaj zadovoljstva što je i dokazano pomoću eksperimenata koja su vršena nad ljudima koijima su elektrode bile postavljane na istim regionima mozga kao kod eksperimentalnih životinja, gde su istraživači imali takve slučajeve da ljudi opisuju svoje raspoloženje kao ushićenost i euforiju na sličan način kao i kada ih opisuju ljudi koji se nalaze pod dejstvom droge. Međutim osećaj zadovoljstva predstavlja samo polovinu emocionalnog odgovora druga polovina odgovora odnosi se na bol, slični eksperimenti sa elektrodama koji su primenjivani na eksperimentalnim životinjama ukazali su da u ljudskom mozgu takođe postoje i receptori za bol koji su smešteni u subkortikalnim, ali i u hipotalamičnim regijama, stimulacija neurona u ovoj regiji je kod eksperimentalne životinje izazivala ponašanje izbegavanja. Istraživači su na osnovu ovih i drugih istraživanja stvorili hipotezu da su raspoloženje i doživljaj zadovoljstva rezultat balansa na nivou centara za zadovoljstvo i bol.

Takođe eksperimentalno je potvrđeno da mozak različitih jedinki ne reaguje identično na unos psihoaktivnih supstanci što pokazuje da postoje razlike u biološkom odgovoru na droge među pojedincima. Eksperiment koji je potvrdio ovu tvrdnju rađen je

5

na grupi dobrovoljaca koji su uzimali heroin a da nisu bili upoznati sa tim a kao rezultat je dobijeno da polovina ispitanih je doživela zadovoljstvo, dok je druga pokazivala nezadovoljstvp i nije želela da ponovi eksperiment. Odgovor na ovakve reakcije najčešće se nalazi u genetskoj spremnosti neurotransmiterskog i receptorskog sistema da podstakne « drug seeking behavior » (« traganje za drogom »). Iz ovoga sledi da je moguće da postoje receptori koji su u direktnoj vezi sa centrima za zadovoljstvo, takođe a i sama euforija koja nastaje nakon uzimanja opijata može biti posledica naknadno oslobođenog dopamina neurotransmitera na nivou sinapsi između neurona, a broj takvih receptora je direktno determinisan genetskom predispozicijom. Iz svega rečenog sledi da su u mehanizam dejstva droge najviše uključeni neurtoransmiterski sistemi. Droge najviše deluju tako što povećavaju aktivnost nekih transmitera, direktno stimulišući sintezu transmitera ili sprečavajući njegovu inaktivaciju. Neke droge se direktno vezuju za receptore koji su namenjeni prirodnim signalnim supstancama. Takvo dejstvo imaju prirodni i sintetski opijati; nikotin se priljubljuje uz acetilholinske receptore, LSD za serotoninske receptore a meskalin se vezuje za most a gde se vezuje noradrenalin. Druge droge deluju preko svojih razgradnih produkata, direktno na niozdane strukture ili posredno, preko transmiterskog i receptorskog sistema.

Hemijski, neurotransmiteri predstavljaju tri osnovne grupe. Prvu grupu čine aminokiseline kao sto su GABA, glutaminska kiselina, glicin i asparginska kiselina. Ove signalne supstance mogu se proizvesti u ćelijama organizma. Drugu grupu cine monoamini, signalne supstance izuzetnog značaja. Monoamini su sastavni deo visoko organizovanog centralnog nervnog sistema. Oni omogucavaju brz prenos mozdanih signala sa neurona na neuron. Monoamini imaju prednost u odnosu na druge signalne supstance jer se mogu deponovati u vezikulama onda kada nisu potrebni i to zajedno sa adenozintrifosfatom (ATP). U monoamine spadaju serotonin, dopamin, noradrenalin i drugi. Treću grupu čine neuropeptidi koji su sa razvojem nervnog sistema izgubili svoj značaj. Njihova dobra osobina je što se brzo stvaraju ali dugo putuju do aksonskog završetka, te zbog toga nervni impuls kasni. Istraživanja pokazuju da su peptidi u evolucijskom smislu značajni jer su predstavljali prve transmitere. Mozak novorođenčeta ima mnogo više peptida nego starije dete i odrasli. Neuropeptidi se sastoje od aminokiselina i imaju snažno dejstvo. Neuropeptidima pripadaju prirodni opijati.

Najznačajniji za nastanak zavisnosti je DOPAMINSKI sistem koji obuhvata neurone koji se nalaze u bazalnim ganglijama i tegmentumu. Najznačajniji dopaminski putevi su: mezolimbički, nigrostrijatni i mezokortikalni. Obilje neuronskih veza govori o vrlo visokom stepenu angažovanja ovog sistema u afektivnosti i motorici. Najjznačajnije uloge ovog sistema su: regulacija afektivnog ponašanja, podsticanje pozitivnog ponašanja, učestvovanje u preocesima motivacije, uticaj na kontrolu motorike, i aktivaciju sistema nagrađivanja i zadovoljstva. Kod porasta dopaminske aktivnosti povećava se budnost, kreativnost i misaoni procesi, takođe dopaminski sitem se aktivira i u stresnim situacijama i tu učestvuju dopaminske projekcije koje se pružaju od tegmentuma do prefrontalne kore iz svega sledi da agonisti dopamine izazivaju agresivno ponašanje.

Dopaminski receptori pripadaju D1 i D2 receptorima. Nalaze se u bazalnim ganglijama (substantia nigra, putamen, nucleus caudatus). Preko D1 receptora se aktivira adenil-ciklazna aktivnost, dok se preko D2 ili inhibiraju ili ne dolazi do reakcije na sisteme sekundarnog glasnika. D2 receptori pokazuju glavnu funkciju u kontroli motorne

6

aktivnosti, dok D1 nemaju jasno definisanu ulogu, mada mogu biti uključeni u modifikovanje aktivnosti D2 receptora. Dopamin učestvuje u filter regulaciji impulsa na nivou thalamus – kora. Aktivnost dopaminskog sistema izaziva inhibiciju aktivnosti bazalnih ganglija, čime se sprečava njihova inhibitorna aktivnost u odnosu na talamičku regiju. Talamus tada postaje popustljiviji, što povećava dotok informacija u moždanu koru. Teorije o mehanizmu nastanka zavisnosti:

Teorija farmakoloske preobilnostiOva teorija objašnjava probleme zavisnosti u situacijama kada u organizmu ima

dovoljno transmitera ali se oni pogrešno usmeravaju, na pogrešne sinapse. Iz tih razloga je korišćenje transmitera, kao prenosioca signala, znatno umanjeno. Ovakva situacija stvara promene na nivou receptorskog sistema sa posledicnom hipersenzitivnošću receptora. Kada se unese receptorski agonist, na primer egzogeni opijat, CKQ se odmah vezuje za preosetljive receptore. U situacijama kada je organizam bio u kontaktu sa drogom, pa se potom iskljuci njeno unosenje, javlja se izrazita „glad" receptora, što izaziva burne apstinoncijalne simptome. Izostankom opijatskih inhibitornih uticaja, javlja se ekscitatorna aktivnost noradrenergičkog sistema sa praznjenjima u neuronskim poljima, posebno u 1. coeruleusu. U ovim situacijama zavisnost se brzo i lako stvara, zato sto opijati popravljaju primarni nedostatak endorfina na receptorskim mestima. Unosenje nedovoljnih količina egzogenih opijata, takodje izaziva burne apstinencijalne znake. Sa hipersenzitivnošću receptora povećava se i tolerancija, s obzirom na to da postoji više receptorskih mesta nego sto ima agonista. Druga mogućnost u okviru farmakološke preobilnosti sreće se u onim situacijama kada su receptori blokirani ili manje reaktivni na endogene opijate a osetljivi na egzogene opijate. Egzogeni opijati popravljaju stanje, jer se vezuju za receptorska mesta. Kada nema egzogenih opijata onda se vezuju endorfini. Međutim, receptori su vremenom hipertrofirali zbog nedovoljne kolicine endogenih opijata pa postoji nedostatak endogenih opijata koji bi trebalo da zaštite sve receptore.

Teorija farmakološke hipersenzitivnostiU situacijama kada nema dovoljno transmitera ili transmiteri pogrešno putuju ili

su blokirani antitelima (genetske ili biološke greške) javlja se receptorska « up regulacija ». Kriza se javlja kada nema dovoljno transmitera. To su situacije vezane za stres. Povećana tolerancija iziskuje veće količine endogenih ili egzogenih materija koje će zaštititi receptore.

Teorija o receptorimaUkoliko se transmiter vezuje za drugu grupu receptora a ne za svoje originalne

receptore doći će do razvoja receptorske hipersenzitivnosti. Unošenje egzogenih opijata izaziva povećane količine opijata koji ne mogu da se vežu za receptore. Nezasićeni receptori ispoljavaju „glad", uz povišenje tolerancije, što iziskuje još veće količine opijata koji ostaju u suficitu. Pogrešno usmeravanje opijata može nastati zbog toga što postoji nezasićenost drugih receptora, na primer dopaminskih. Zbog blizine opijatskih i dopaminskih receptora, dolazi do pogrešnog usmeravanja transmitera.

7

Teorija enzimske ekspanzije

Ova teorija objašnjava one situacije kada enzim preterano stimuliše produkciju transmitera i receptora. Tolerancija u ovim situacijama nastaje kao posledica promenjene biološke dispozicije organizma, zbog promene u apsorpciji, metabolizmu, distribuciji i eliminisanju droge iz organizma. Tokom lečenja zavisnosti, a posebno zavisnosti opijatskog tipa, hipersenzitivnost receptora se teško popravlja. To je razlog zašto se apstinencijalne krize javljaju i nakon uspostavljene apstinencije, nekoliko meseci posle lečenja. Detoksikacija agonistima, metadonom, dovodi do normalizacije biološke dispozicije i reaktivnosti organizma. Hipersenzitivnost receptora može se pojaviti u većini stresnih situacija, fizičke ili psihološke prirode. U tim situacijama aktivira se ceo sistem prilagođavanja i ceo organizam je spreman na akciju. Stres podstiče aktivaciju kateholaminskog sistema, pa se i prirodna uzburkanost ovog sistema može asocijativno povezati sa asptinencijalnom krizom. Simptomi simpatickog razdraženja su veoma slicni apstinencijalnoj krizi, reakoiji organizma na egzistencijalnu ugrozenost, napadu panike i jače izraženoj reakciji na preteći psihološki gubitak. Čak i jači fizički napor ili stres izaziva slične reakcije. Pojava kasnih apstinencijalnih kriza ima prakticno dva uzroka:— Receptorska hipersenzitivnost aktivirana u stresu iz unutrašnje ili spoljašnje sredine.— Osetljivost na kateholaminske aktivnosti i asiocijiativno povezivanje sa krizom koja je bila u iskustvu, povezana sa unošenjem droge. Kateholaminska aktivnost može biti izuzetno neprijatna kod svih ljudi osetljivih na takvu vrstu promena organizma, kao što su pojačan srčani rad, ubrzano disanje, psihička napetost, strepnja, uznemirenost i isčekivanje. Dok zdravu jedinku, nromalna i kateholaminsika aktivnost mobiliše na odbranu od opasnosti i stimuliše kod nje pronalaženje kreativnih rešenja u prilagodavanju na promenu, dotle kod osetljivih (biopsihološki vulnerabilne strukture), situacija opasnosti, napetosti, straha, situacija promene, može biti povod za traženje adaptivnih mogućnosti pomoću onih sredstava koja deluju na biološke i psihološke nivoe. Takav put adaptacije kroz psihoaktivne supstance obično traže one jedinke koje nisu usavršile kvalitetnije mehanizme prilagođavanja i kod kojih obično postoji afektivni poremećaj i druge ncusklađenosti u biopsihosocijalnom funkcionisanju. Kako se psihološka napetost strah i neraspoloženje mogu regulisati opijatima i anksioliticima, razumljivo je da ove substance stvaraju jaku psihičku zavisnost.

TERAPIJA

Terapija zavisnika je složen proces. Postoje brojni terapijski pristupi koji uključuju različite biološke, psihološke i socijalne faktore. Tokom dugogodišnjeg rada sa zavisnicima uočava se posebna važnost četiri činilaca-oslonaca u lečenju. Klijent, farmakoterapija, porodična i socijalna mreža kao i terapijski tim sa strukturisanim terapijskim programom su u neprekidnoj interakciji i imaju promenljiv značaj u zavisnosti od pojedinih faza lečenja.1.Klijent (pacijent) je osnovni oslonac u lečenju. Poznato je da zavisnik nema motivaciju, ili je ona minimalna i nedovoljna za ostvarivanje osnovnog cilja – održavanja apstinencije, kao i poboljšanja porodičnog, profesionalnog i socijalnog funkcionisanja. U

8

kliničkoj praksi gotovo svi pacijenti, čak i u najtežoj fazi, ističu svoju volju da istraju u lečenju. Iako je ona realno nedovoljna, iskusni kliničar mora da računa na nju, da je uvaži i, zajedno sa pacijentom, dalje razvija. Uspeh u lečenju i kod najteže zavisnosti predstavlja upravo kontinuirano jačanje volje pacijenta koja je trajni (doživotni) oslonac ulečenju.2. FarmakoterapijaFarmakoterapija je neophodna radi tretmana apstinencijalnog sindroma kao i brojnih psiholoških, psihijatrijskih i somatskih posledica bolesti zavisnosti. Vrsta i dužina terapije je individualno specifična i ona nije trajni oslonac u lečenju svih pacijenata.3. Porodična i socijalna mrežaPored klijenta, njegove volje i motivacije, porodična i socijalna mreža su trajni (doživotni) oslonci u lečenju. Postoje specifične terapijske metode rada sa porodičnom i socijalnom mrežom kao i porodična terapija.4. Terapijski tim - strukturisani terapijski programMultidisciplinarni terapijski tim predstavlja značajan ali privremeni terapijski oslonac koji dijagnostikuje i vodi čitav terapijski proces dovoljno dugo, dok pacijent i porodica nepreduzmu odgovornost za promenu i poboljšanje kvaliteta života.

Svi ovi faktori-oslonci su u uzajamnoj interakciji pri čemu se težište prebacuje sa jednog na drugi u kontekstu terapijskog procesa i promena koje se tokom vremena događaju (apstinencija, recidiv i dr). Bolesti zavisnosti spadaju u grupu recidivantnih bolesti, ali je potrebno znati da je proces promene diskontinuiran ili skokovit. To znači da mnogi pacijenti posle brojnih recidiva i neuspeha mogu da postignu takav stepen motivacije i uvida koji obezbeđuje uspostavljanje trajne apstinencije. Zbog toga uvek treba iznova pružiti podršku pacijentu bez obzira na prethodne neuspehe u lečenju. Lečenje bolesti zavisnosti je kompleksan i dugotrajan proces koji se odvija po fazama, i podrazumeva motivisanje pacijenta za lečenje, tretiranje intoksikacije i apstinencijalnog sindroma, brojnih somatskih i psihijatrijskih udruženih poremećaja, kao i način organizovanja procesa resocijalizacije i reintegracije u porodičnu i socijalnu sredinu. Lečenje bolesti zavisnosti je kompleksan proces koji uključuje brojne biološke, psihološke i socijalne postupke.

9

L I T E R A T U R A:

- Mila Goldner Vukov, Nadežda Baba Milkić (1992). Osećajni život savremenog čoveka i droge. Prosveta, Niš.

- Vladislav M. Varagić, Milenko P. Milošević (2009). Farmakologija XXIII, prerađeno i dopunjeno izdanje. Elit Medica, Beograd

- Ivan Dimitrijević (2007). U veku droge. Beograd- Steven B. Krach (2009). Pathophisiology of drug abuse. CRC Press,

New York- Michel Le Moal , George F. Koob (2006). Pathways to the disease

and pathophisiological perspectives. ELSEVIER.- Institut za patološku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Nišu (2006).

Patološka fiziologija praktukim za studente medicine i stomatologije.

S A D R Ž A J

10

ZAVISNOST…………………………………………………………….....02PROGRESIJA RAZVOJA ZAVISNOSTI………………………………...03ETIOPATOGENEZA BOLESTI ZAVISNOSTI………………………….05TERAPIJA…………………………………………………………………08LITERATURA…………………………………………………………….10

11