BiografijaMeđu modernim realistima u srpskoj književnosti P. Kočić je uz Boru Stankovića i Iva Ćipika bionajizrazitiji predstavnik naturalističkog načina pripovedanja i traganja za biološkom i psihološkom slikom istanjem čovekovog bića. Rodio se dakle 1877. godine (29. juna), u selu Stričićima nedaleko od Banja Luke,u Bosanskoj krajini, godinu dana pre austrougarske okupacije tih krajeva.Ceo svoj život proveo je Kočić ili u uslovima okupacije ili aneksije Bosne i Hercegovine. Kočiću je ranoumrla majka (Mara), obudoveli otac Jovan se zakaluđerio (po zamonašenju Gerasim), a dečak je odrastao ukući svoga dede.Iako sveštenički sin, Kočić je, u stvari, rastao i odrastao u seljačkoj sredini, iz nje poneonajdublje utiske i uticaje, osećanja i shvatanja, što se kasnije i te kako jasno izrazilo i u njegovom političkom i književnom radu. Kada se po ženinoj smrti zakaluđerio, živeo je njegov otac u manastiruGomionici, gde je Petar Kočić učio 2 razreda osnovne škole (dok je druga 2 učio u Banja Luci). Tu je i kaogimnazist provodio letnje raspuste i upoznao život i sredinu manastirsku, ali je isto tako bio u stalnomdodiru sa seoskom sredinom i seljacima. Posle završene osnovne škole Kočić je otišao u Sarajevo da učigimnaziju, ali je tu nije završio, jer je bio isključen zbog jednog svog patriotskog istupanja i protesta protivaustrougarskih okupacionih vlasti. Isteran iz sarajevske gimnazije zbog svog svesnog, borbenognacionalizma, Kočić gimnaziju završava u Beogradu, teško živeći i sirotujući. Prve radove - pesme -objavljuje upravo kao srednjoškolac u Beogradu, u tadašnjem dačkom listu "Podmladak" („Proljetnizvuci“ i „Ponoćni zvuci“). Po završetku gimnazije napisao je nešto što može stajati kao moto na svakojknjizi ovog izuzetnog borca: "Ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga za što moljakao, jer Kočići neznaju moljakati. Bilo je dana i po dva i tri kad nisam ništa okusio, ali ipak nisam za to ni pred kim glavusagnuo da prosim milostinju". Posle završene gimnazije studirao je slavistiku na Filološkom fakultetu uBeču (1899 – 1904). Tu je živeo vrlo oskudno, ali ga beda i nevolja nisu slomile; u vreme najteže oskudice,onda kada je, kako sam veli, "go, bos i gladan" čeznuo za svojim planinama i svojim narodom, on se oštro borio protiv oportunističke i kompromisne politike čaršije u Sarajevu i drugim mestima u Bosni. Buntovnoraspoložen i borben, Kočić već tada stupa u otvorenu borbu. Tada on piše i svog "Jazavca pred sudom" isvoje najlepše pripovetke. Posle završenih studija 1904. Kočić se vraća u zavičaj gde se krišom venčava MilkomVukmanović, a 1905. postavljen je za nastavnika gimnazije u Skoplju. Zbog jednog sukoba sa predstavnicima tamošnjih srpskih crkvenih vlasti morao je da napusti tu službu; dobija premeštenje uBitolj, ali ga odbija i vraća se u svoju Bosnu i Sarajevo i jedno vreme je sekretar društva "Prosvjeta".U Sarajevu razvija veoma živu političku delatnost za prava porobljenog naroda i za oslobođenje seljaka-kmeta od feudalne podložnosti agama i begovima; u dva-tri maha on istupa i u korist radnika. Zbog takvogsvog političkog rada dolazi u sukob i sa predstavnicima srpske buržoazije u Bosni – čaršijom, i sa austro-ugarskim vlastima, koje ga proteruju iz Sarajeva u Banja Luku. Ovde on pokreće 1907, godine, poznati list"Otadžbinu", koju su još iste godine ugušile okupatorske austro-ugarske vlasti. Od oktobra 1907. do 1909.godine Kočić, s manjim prekidima, tamnuje po raznim austrijskim robijašnicama. U leto 1910. godine pokrenuo je Kočić ponovo "Otadžbinu", ali u Sarajevu, dok je početkom iste godine počeo u Banja Luciizdavati mesečni književni list "Razvitak", kome okupator nije dozvolio da izlazi duže vremena, nego mu je prvom zgodnom prilikom zabranio dalje izlaženje. Kočić je u političkoj borbi pravi narodni tribun koji se bori i protiv okupatora i njegove politike i protiv domaćih socijalnih neprijatelja seljaštva.

 Buntovan, borben i smeo, sa pozitivnim osobinama svoga užeg zavičaja, Kočić je ceo život i rad stavio u službunacionalnog i socijalnog oslobođenja naroda, žrtvujući pri tome svoj lični život i zadovoljstvo.Godine 1911. se osećaju kod njega počeci živčane bolesti. Krajem 1912. godine počeo je da oseća brzonapredovanje progresivne paralize, a u jesen 1913. umire mu sin Bobo, Slobodan. Od tada Kočić odajenedvosmislen utisak izgubljenog čovjeka. Supruga Milka rešila je da muža odvede na posmatranje uBeograd.Tako Kočić prelazi 1914. u Srbiju na lečenje i tu, u porobljenom Beogradu, umire u duševnoj bolnici 1916. godine (27. avgusta), svestan teške sudbine koja je zadesila srpski narod. Tu je zapisao, u jednom trenutku bola, i onaj svoj teški uzdah: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, iumrijeh".Kočićevoknjiževno deloje najčešće čvrsto povezano sa njegovim stavom u političkom i društvenomživotu: motivi njegovih dela snažno su protkani njegovim gledanjem na stanje i položaj bosanskog seljaka,i njegovim istinskim saosećanjem sa seljačkim tegobama i patnjama. I u svom književnom stvaranju Kočić je najpotpuniji i najsnažniji izraz osećanja, želja, nada, razočaranja, nezadovoljetva i bunta bosanskogseljaka. Svoja nacionalna i patriotska osećanja i političko-društvene ideje i uverenja on je umetnički uobličavao u svojim delima katkad u vidu nostalgije za slobodom, a najčešće u vidu bunta i protesta i oštresatire protiv narodnih i socijalnih neprijatelja.Svoj književni rad počeo je ovaj pisac pesmama, koje nisu bile od značajne umetničke vrednosti.Pripovetke je počeo pisati kao student u Beču; svoju prvu pripovetku „Tuba“ objavio je 1901. Književnim radom baviose uglavnom do 1905. godine, kada se sve više posvećuje političkom radu, da samo retko napiše po koju priču, po vrednosti najčešće slabiju od ranijih dela. U periodu do 1905. godine napisao je i svoje najbolje pripovetke i čuvenu satiričnu komediju "Jazavac pred sudom".Tri knjige pripovedaka izdao je podzajedničkim naslovom "S planine i ispod planine" (1902. u Sremskim Karlovcima, 1903. i 1905); u prvoj  jeuvršteno sedam pripovijedaka: Đurini zapisi, Jablan, Grob Slatke Duše, Istiniti zulum Simeuna Đaka, Mrguda, Kod Markanova točka, u drugoj pripovetke: Jelike i omorike, Kroz maglu, Kroz svjetlost, Mračajski protoiJazavac pred sudomi u trećoj: Mejdan Simeuna Đaka, lz starostavne knjige Simeuna Đaka, Rakijo majko, Pjesma mladosti, Sa zbora, Jajce. Godine 1910. u Zagrebu Kočić objavljuje zbirku"Jauci sa Zmijanja" ( Molitva, Kroz mećavu, Vukov gaj, Zmijanje) i 1911. u Sarajevu satiru „Sudanija“.U svim svojim delima ovaj pisac iz Bosne nije se odvajao od svog rodnog kraja Zmijanja u Bosanskojkrajini i od teškog života bosanskog seljaka. Slikajući u svojim književnim delima svoje Zmijanjce iKrajišnike, Kočić je time slikao i prilike i odnose u čitavoj Bosni, jer je temama svojih pripovedakaobuhvatio mnoge tipične, bitne, značajne i aktuelne pojave bosanskog života uopšte. Stoga Kočićaubrajamo među one naše istaknute kritičke realiste čiji humanistički odnos prema čoveku-paćeniku, ako je idat u granicama specifičnih prilika i odnosa jednog kraja, ima šire osnove i dublje značenje.Zasluga je Petra Kočića što je u srpsku književnost uveo Krajišnika, seljaka iz Bosanske Krajine,koji do tada nije bio

junak književnog dela. Našao je i opisao čoveka neobičnog, tvrdog, koji je znao ko je,otkuda je, kome pripada, i koji je bio spreman na večitu borbu bez uzmicanja i na lako umiranje bez jauka.To su muževni ljudi, dovitljivi, hrabri, preduzimljivi, ratnici. Shvatali su život kao stalnu borbu protivzavojevača; ispod njihovih tvrdih crta i muževnih lica u junačkim grudima kucala su osjećajna golubija srcai grijale ih meke i bolećive duše pune ljubavi i sažaljenja prema svima koji pate, pune blagostii praštanja.Svi Kočićevi junaci su hrabri, pošteni i plemeniti ljudi, među njima nema lopova, nema varalica, nemaizdajnika, ni smutljivaca. Jednostavni su i djetinje prosti, jasni do srži.Prvim svojim pripovetkama Kočić je učinio utisak jakog, svežeg i originalnog talenta. On se tuotkrio kao pesnik mladosti i zdravlja, životne energije i nacionalne snage. Njegovi opisi seoskoga životaBosanske krajine, opisi njenih modrih planina i starih šuma, sveži su, krepki, neposredni, katkadaimpresionistički. U prirodi ne gleda samo igre svetlosti i boja no i čoveka koji u njoj živi. Priroda mu sveviše postaje okvir, a glavna slika čovek,bosanski seljak , za koga on oseća bratsku nežnost. Kočić je čovek od silne nacionalne energije, moćan izdanak jedne srpske rase koja je mnogo stradala i koja se mnogo borila. Njegov borbeni nacionalizam ima široku socijalnu osnovicu, on je smeo i buntovan duh, i njegovaljubav prema seljaku nije sentimentalnost i saučešće starih, no širok buntovan duh modernih. "O Bože moj, piše on, veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, anarod razumije!" Gotovo u svakoj svojoj pripoveci on daje izraza svojoj ljubavi za bednog, ogolelog i pritisnutog seljaka, i srdžbi prema nasilju i nepravdi. Taj gorak protest našao je jaka izraza u duhovitojsatiri Sudaniji, parodiji zakonske pravde i sudstva, a naročito u proslavljenom Jazavcu pred sudom, delu koje je, osobito posle 1908, doživelo ogroman uspeh kod sviju slojeva srpske čitalačke publike i do 1913.dočekalo jedanaest izdanja. Agrarne i druge nevolje bosanskog seljaka, lukava, pritunjena, ali nesalomljivai buntovna, sve je to našlo silna izraza u ovoj izvrsnoj satiri. Tip seljaka izveden je sa veoma mnogotačnosti i snage, dijalog je vanredno prirodan, sporedne ličnosti su obeležene sa vrlo mnogo reljefa,situacije su vrlo pravilno izvedene, a i u svemu ima toliko satire, gorke i osvetničke satire, da Jazavac predsudom ide u najbolje satire političke i socijalne književnosti.Jazavac pred sudomJazavac pred sudom je najpoznatije i najpopularnije delo Petra Kočića. Napisan je za jednu noć 1903.godine u Beču. U prvoj verziji "Jazavac" je bio napisan u obliku pripovetke. Kočić ga je čitao 28.novembra 1903. godine u srpskom akademskom društvu "Zora" u Beču, uz burnu političku diskusiju u vezisa Kočićevim invektivama ne samo protiv tuđinske vlade nego i protiv kompromisnih sklonosti domaćihvođa autonomne borbe. Godine 1904. (?) u Zagrebu dramatizovani Jazavac pred sudom objavljen je u IIknjizi pripovedaka S planine i ispod planine.Ovo Kočićevo delo je čitano na seoskim skupovima u okupiranoj Bosni, na sastancima napredne omladine,književnim večerima. Igran je na skoro svim pozornicama u srpskim krajevima. Jedan Kočićev savremenik je rekao da je jedna predstavaJazavca pred sudom značila više nego stotine političkih zborova.Jazavac pred sudom ima formu jednočinke i ton vrlo oštre i ubojite satire.Kao što je poznato, glavni junak ove jednočinke, David Štrbac, je u stvarnom životu postojao, a pojavljujese u više Kočićevih pripovedaka (u "Tubi", a zatim i u Mejdanu Simeuna Đaka", "Tavnovanju" i u"Sudaniji"). David, koji je živio od 1836. do 1906. bio je, navodno, "isti onakav kako ga Kočić opisuje", a"ni događaj s jazavcem nije izmišljen jer je David uistinu donosio jazavca u sud".David Štrbac je došao na sud i doveo jazavca da mu se sudi što je pojeo čitavu njivu kukuruza.

Pošto su sesudac i njegov pisarčić začudili kako se može tužiti jazavac, David im objašnjava da "ovaj vaš car ima zasvašta zakon", pa mora suditi i jazavcu. To je povod da se razvije rasprava između Davida Štrpca ičinovnika, koja će otkriti sav čemer života bosanskog seljaka; izrabljivačku i tiransku politiku okupatorskeaustrougarske vlasti; duhovnu snagu, dovitljivost i bunt Davida Štrpca koji ovde govori "ispred milijunaduša". David se čini luckastim kako bi sebi obezbedio alibi: glupom ili ludom se mora oprostiti, odbiti naludost. David vešto i neosetno ubacuje u svoje govorenje po neku misao ili rečenicu koje su nabijenenipodaštavanjem, prezirom i mržnjom prema tuđinskoj vlasti.David je sebi obezbedio dvostruki alibi: tuži jazavca i govori vešto, ezopovskim jezikom. I jedno i drugozbunjuje činovnike: tužiti jazavca znači biti lud; govorenje ezopovskim jezikom (sa skrivenim,kamufliranim značenjima) onemogućava sudu da Davida optuži za huljenje na vlast, cara i državu. Zaštićentako predstavom o svojoj "blentavosti", David izručuje sav svoj jed i svu svoju mržnju prema tuđinskojvlasti.Predmet satire su austro-ugarska vlast, institucije austrijske vlasti (car, "zemljana vlada", sud), bogatiSrbi iz Bosne. A kada se zaboravi i zanese, pa kresne u lice činovnicima shvatljivu aluziju ili iskaz, Davidse brzo povlači, zabašuruje što je rekao, malo smiruje naboj prkosa i mržnje, pa opet krene. David svakomsvojom rečju, grimasom i gestom podvrgava podsmehu okupatorsku vlast. Podsmeh je čas obična šala ikalambur, čas duhovitost većeg formata prožeta jedom i otrovom. David Štrbac je čovek iz naroda injegovo govorenje nosi obeležje narodnog duha i jezika. Izvorno narodno ogleda se pre svega u leksičkimoblicima koji su deformisani u narodnom izgovoru, ali baš takvi imaju svoje puno značenje. Kada Davidkaže "ukopacija" mesto "okupacija", to nije samo narodski izgovorena reč, već reč obogaćena sasvimnovim smislom: označava stanje kada je ukopana sloboda jednog naroda. Takvi su izrazi "zemljana vlada","glavati", "velevlažni gospodine”, "paligrap" i mnogi drugi. Bogatstvo narodnog govora je umnogoznačnosti leksike, koja omogućava kazivanje surovih istina."Advokatska pamet" kako bi rekla Isidora Sekulić, Davida Štrpca, koji tuži jazavca za krađu žita, nije samoželja dovitljivog seljaka, domišljana i mudrijaša da se naruga Trojednoj carevini i njenim apsurdnim i besmislenim zakonima, već da sprdnjom i satirom omalovaži i samu Carevinu i svoj ropski položaj u njoj i patnje koje mu neprekidno nanosi ta bezdušna Carevina, i da se svojom prirodnom bistrinom i hrabrošćuuzdigne iznad austrijskih školovanih činovnika i njihovih glupih "paligrapa".David Štrbac je veoma složena ličnost. U njemu su oličene osobine bosanskog seljaka, osobine koje su se uvekovnoj borbi za hleb i opstanak isklesale u markantne crte. David je prevejan i lukav, dosetljiv ioštrouman, istrajan i uporan, šeret i buntovnik. Zasenjuje širokim spektrom osobina ali i kompaktnošćusvoga lika: ova raznovrsnost osobina ne razvodnjava njegovu ličnost — on baš zato deluje celovito iuverljivo. Sve ove Davidove osobine, koje je u njega utisnula njegova zemlja, nošene su kičmom buntovništva, dostojanstva i ponosa. Kočić u kratkim i britkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletostsudbine bosanskog seljaka. Za šumu kaže: "Za turskog suda svačija, ničija šuma, a danas: carska šuma". Anjivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova, ni carska, ni spaijska". U gradaciji koja ubrzano ide kasvome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud". "Oslobodio" ga je svinjčeta, koze ikrave. I, najzad, on sa praiskonskim bolom i tragičnim šeretlukom saopštava kako ga je "slavni sudoslobodio" sina, koga su uzeli u vojsku i odveli u Grac, gde je za godinu dana umro. Vrhunac bola,dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove reči: "Lani, oko Časni' veriga, donese mi knez crnu knjigu itri vorinta."Davide, umro ti sin pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada". "O, dobre carevine, krst joj ljubim!" — lijepo ja jauknu' od radosti, a žena i djeca zaplakaše. "Brate kneže, vrati ti ta tri vorinta carevini. Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo,

kasti, neku nagradu, jer je ona mene od napastioslobodila". Ova velika tragika, tek obložena providnom skramom humora, peče, nagoni suze na oči, budi bes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu.David Štrbac je koncipiran tako da bude grč besa i bunta protiv okupacije. Kočić bi, međutim, ostavioDavidov lik nepotpunim i jednostranim da ga je osvetlio samo s ove strane. Osvetlio ga je i u odnosu premasrpskim gazdama u Bosni. Srpska bogata čaršija u Bosni u to vreme bila je sva obuzeta crkveno-školskomautonomijom i nije mislila na nacionalno oslobođenje i na borbu za interese seljaštva. Štaviše, ona se najčešće pridruživala okupatorskoj vlasti. Duboka provalija koja zjapi između čaršije i seljaka, između bogatih i siromašnih, govori o tome da je Kočić društvene odnose i kretanja umeo da sagleda jasno iistinito.Dar glume omogućava mu da se prilagodi situaciji, da menja ponašanje i raspoloženje. Život je naučioDavida da se snalazi u svakoj situaciji: da se povlači kada oseti opasnost, da ponovo pusti svoju žaoku kadase situacija smiri, kada sudijama zavara trag svojim "čudnim" rečima. Životna mudrost i dar besede činenjegovu reč uvek mnogoznačnom, "čudnom". Njegova reč je i vedra i tužna, i naivna i blentava, ali iznadsvega — ona je oštra i ubojita. Svojim rečima David dovodi činovnike u nedoumicu: nešto osećaju, vide daDavid kazuje nešto što niko na tom mestu ne bi smeo kazati, a opet, on deluje naivno, blentavo. A kada prekipi, iz Davida potekne bujica protesta i bunta, da bi se zatim ubrzo promenio, nastavio naivno i bezazleno. I baš zato što je zaklonjen velom naivnosti i bezazlenosti, buntovnost Davida Štrpca je ubojitija.Tada njegova reč potresa iz temelja, iznosi na videlo svu istinu teškog položaja bosanskog naroda, šiba potuđinu i njegovim ustanovama. Taj izliv bunta ne nosi u sebi samo oštricu osude, već i bol potlačenog iobespravljenog. Iz toga bunta prosijava tragika Davida Štrpca i njegovog naroda.Tragika i komika se stalno smenjuju u kazivanju i delovanju Davida Štrpca.Tragično je u sudbini njegovoj izahvata prošlost i sadašnjost njegovu i njegovog naroda. Komično je u delovanju Davida Štrpca, u svakojnjegovoj kretnji, gestu i reči. Preplitanje tragičnog i komičnog u jednoj ličnosti i situacije iz kojih vrcajutragika i komika, ukazuju da je u njemu lično i opšteljudsko: sve ono što njemu kao pojedincu pripada, štoiz njega kao jedinke izbija, sinteza je opšteg stanja — položaja bosanskog seljaka, njegove sudbine injegovih težnji. David samo prividno govori o sebi jer je tokom čitavog zbivanja u prvom planu narod injegova sudbina. Otuda i ona poslednja Davidova reč:„Nijesam ja, gospodini moji, četrdeset gradi budala, već sam ja vami za to čudnovat, što u meni ima milijunsrca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plako ispred milijuna duša koje su se od silnog dobra imiline umrtvile, pa jedva dišu.“David Štrbac je šeret i patnik istovremeno. Kao takav, deluje snažno: zasmeje do suza, potrese do bola.Smehom bodri i uliva veru u sopstvene snage, bolom pokreće obodrene na akciju. Zato je Jazavac predsudom u onim teškim vremenima delovao budilački i pokretački, a David Štrbac ostao jedan od najpunijih inajupečatljivijih likova srpske književnosti.Mračajski protoZmijanje ne gaji samo duh pobune i otpora. Njegove tragične povesti, muke i nevolje pretrpljene podosvajačima, ostavljaju i ožiljke u ljudima, njihovim životima i sudbinama. Surovost i tama čudovišnihdogađaja otruje u nekim od njih i krv za svagda. Takav je u pripoveci Mračajski proto sveštenik koji seneprijateljski ogradio od sveta.Ova pripovetka napisana je tokom Kočićevog boravka u Beču, a žanrovski je pripovetka–portret čiji jeglavni lik prototipski zasnovan.Njegovo ime, iskazano i naslovom pripovetke, simboličko je i njime senagoveštava mračna dimenzija ovog lika. Protin portret dat je iz perspektive tri dramatizovana pripovedača:mladić Stevica Džibić, njegov drug (koji sa njime odlazi kod Prote) i sam Proto. Osnovna tema pripovedanja je upravo susret ovih mladića sa Protom.U narativnoj ekspoziciji naglašeno je osobenjaštvo Prote. Išiban

životom, uvređen od ljudi, prota se povukao u usamljenički život, daleko od ljudi, zatvoren u sebe. Redovno obavlja svoju svešteničkudužnost, a onda brzo seda na konja i odlazi kući ("U parohiji niti će gdje noćiti niti šta okusiti. Ni vode nećeda se napije iz tuđe ruke"). Kod sebe ne da nikom prenoćiti, pa ma to bio i sam vladika. Ne drži sluge, svesam radi, a ima konja i psa i to mu je "sva sermija i rodbina". Prota "nikog ne voli, nikog ne trpi, nikome neveruje"; "mrzi na sav svijet“; sina je oterao, a žena njegova umrla je od njegovih batina.Mnogo je zla doživeo, mnogo muka pretrpeo, pa se nakupilo mnogo mržnje i straha u njemu u divljini.Divljačan je u besu ljubomore, divljačan je i u pustinjačkoj samoći. Kad zatiče Džibića (Stevičinog pokojnog dedu) kod svoje žene, Proto se sveti nemilosrdno: guši ih zapaljenom suvom paprikom i slamom ina ivici je da ih ubije. Kada mladići neprimećeni uđu u avliju, prestravljeni i razbešnjeni Proto hitro odlazi po pušku i ubija svog psa — jedino živo biće, pored konja, koje ima u avliji. On je čovekomrzac, mizantropkoji sve žene pogrdno naziva Đurđijama; po takvom svom psihološkom profilu, Proto je opozittradicionalnom hrišćanskom svešteniku. U odnosu sa ljudima je ogorčen, plahovit, gord, inatljiv, prek.. UProti je stalan nemir, nespokoj, nervoza. Kada govori, kazuje "kao mahnit, u nekakvom zanosu", hodajućinervozno gore-dole i mlatarajući rukama. Njegov govor je isprekidan, pun psovki i kletvi. Okrenut je protiv celog sveta, a ljudski soj smatra svojim mučiteljem i neprijateljem. Dugo pamti uvrede i poniženja. Premamladiću iz porodice Džibića (Stevici) otvoreno pokazuje netrpeljivost i neprijateljski stav, imajući na umusramotu koju mu je naneo njegov deda.On živi kao odmetnik od života, s puškom i spava, strahuje od ljudskog bića i mrzi ga. Žive žeđi osvete unjmu, u zmijanjskoj ljutini. Kočić je izgradio njegov portret skulptorski. Dao mu je marcijalne crte sureoštrine svoga zavičaja. Turski zulumi, divljačke torture osvajača, ljute muke pretrpljene, utisle su u lik  pustinjskog sveštenika svoje mračne brazde. Snažan je doživljaj pustinje u čoveku i pustinje u kojoj takavčovek prebiva. Mrtva duboka tišina vlada u senci opustelog života. Nemir se zadržao samo na licu čoveka,kao odsev mračnih preživelih strahota: „Na koščatom, podbulom licu i u mutnim prestravljenim očimaogledalo se nešto nemirno, rastrgano, nešto teško, sumorno“.Takav Prota, zatvoren i mračan, nedostupan i zastrašujući, nije podivljao i nije se potpuno prepustio zlu usebi. Duboko u njemu je zapretana ljudska blagost i toplina, nežnost, naklonost i brižnost. Te pozitivneljudske vrednosti poklonjene su životinji — konju kao jedinom prijatelju koji ume da se obraduje i radosnozarza kada ugleda Protu. On će tome konju tepati, milovati ga, iskazivati ljubav, pri čemu će doći doizražaja njegova potisnuta topla ljudska priroda.U pripoveci je ostvaren potpuni sklad između duševnih osobina i stanja mračajskog prote i njegovogfizičkog portreta, na jednoj strani, i ambijenta i prirode koji ga okružuju, na drugoj strani. U epilogu je,međutim, kontrastno predstavljen opis smrkavanja u odnosu na samu reakciju Prote na dolazak večeri. Noć koju on doživljuje u najvećoj stravi nagoveštava njegove još veće nemire i pustinjačka luđenja.Uznemirenim i drhtavim rečima Prota isteruje mladiće iz svoje kuće: "Djeco, crna je noć na zemlju pala.Svak sebi! Tražite konak!" i nastavlja sa svojim turobnim i teškim usamljeničkim životom.Kroz mećavuOvakve Kočićeve pesničke ispovesti utkivaju se u njegove pripovetke kad pripoveda o nevoljama i crnimsudbinama svojih zemljka. Poezijom ljudske tragike nadahnuta je njegova prip. Kroz mećavu. U njoj jedošlo do izražaja sinteza, suma kvaliteta Kočićevog literarnog stvaralaštva, pokazale su se na najvišemstupnju sve odlike njegovog realizma i njegove poezije u prozi.Prvi put je objavljena 1907. u SKG-u, a 1910. je preštampana u zbirci

pripovedaka „Jauci sa Zmijanja“.Motiv ove prip. je u epski intoniranom propadanju porodice i imovine Relje Kneževića, koji je dospeo dovrhunca bogatstva i sa tog vrhunca survao se, kao u nekoj biblijskoj kataklizmi, u pustoš siromaštva.Prezime glavnog junaka (Knežević) i ovde je u funkciji simboličke karakterizacije,a ukazuje na visok društveni položaj, bogatstvo i ugled.Kada je reč o kompoziciji, u ovoj pripoveci se javljaju dva tematska središta: prvo je o biološkom,ekonomskom i socijalnom propadanju Reljine porodice, a drugo je o tragičnoj smrti Relje i njegovog poslednjeg naslednika, dečaka Vuje. Odnos ove dve teme rešen je kroz model umetnute priče, koja je dataretrospektivno, tehnikom doživljenog govora glavnog lika, Relje K.Umetnuta priča ostvarena je na binarnom, kontrastnom modelu gde se suprotstavljaju snaga i rast,društveni prestiž i uvažavanje sa bolešću, siromaštvom i umiranjem, saučešćem i sažaljenjem zajednice. Naglašena je fizička snaga Kneževića, njihovo poštenje, njihova neustrašivost i moć usled bliskih veza samoćnim ljudima (pašama, grčkim vladikama, vezirom). Kao u Knjizi o Jovu, koja se može smatratimatricom za nastanak ove pripovetke, dešava se sudbinski zaokret u životu Relje K: ostaje bez stoke, čeljadumiru jedno za drugim, gubi imanje i društveni ugled – gubi sve. Prisutno je uverenje da više sile sprovodeodmazdu nad Reljinom moći (tzv. fatalistička motivacija, kao dejstvo uroka, ukletosti); dok mu se sve presipa, Relja sluti nesreću, a toliko bogatstvo izaziva u njemu strah i nemir.Zla sudbina progoni osiromašenog seljaka Relju K. do uništenja. Noć zatiče starog seljaka zajednosa njegovim malim sinovcem i kravom, koju nije uspeo da proda, na zimskom putu kome je zapretilasmrtonosna stihija. Mećava koja je posejala mnoge „pometeničke“ grobove u planini, besomučno se sjurilana putnike u noći. Kočić izvanredno snažnom i impresivnom dramatikom slika bespomoćnu borbu starca ideteta s besima mećave. Vihornu zmijanjsku noć sa smetovima koji zasipaju puteve, Kočić je opisao sa porastom emocija u doživljaju ljudske tragike. Veoma je dirljiv, potresan onaj momenat kada starac uzaglušnoj huci vihora poziva sinovca koji je pao pod naletom smetova. Na tom mestu duboko poetski jedosegnuta katastrofa ljudskog života i iskonska snaga ljudskog srca. Moćno u slikovitosti i doživljaju data je završna poenta ove potresne ljuske tragedije u pomahnitaloj prirodi.U komponovanju ove prip. spojeno je Kočićevo poetsko vizionarstvo kao izraz njegovih težnji dau simbolima iskaže doživljaj tragike ljudske sa slikom realnog života njegovog planinskog zavičaja. U tomspoju je tuga za čovekom koji strada, izloženom udarcima besomučne stihije prirode i stihije života.MrgudaDoživljaj ljudske tragike Kočić je dao s manje simbolike, a s više životne jedrine u prip. „Mrguda“. U njoj je stvarao izvanredno živopisan, jedar i plastičan lik planinske devojke snažne, otresite, bujne i vrele krvi.Sižejna dinamika prip. gradi se na suprotstavljanju nagonskog (telesnog) i moralnog u biću 17-togodišnjedevojke, koju pisac predstavlja (još jednim) simboličnim imenom – Mrguda. Postoji uverenje da je i ovajKočićev lik imao svoj prototip i da se devojka koja je potražila spas u samoubistvu u stvarnom životu zvalaMilja.Ova devojka nije pastoralno idilična; u samoj ekspoziciji daje se položaj Mrgude i njene majke u patrijarhalnoj seoskoj sredini – one su predmet seoskih priča, predmet moralne osude (koja se pak višeodnosi na Mrgudinu majku). Pored vanredne telesne lepote Mrguda je nasledila od majke i „žestoku, prokletu krv“ – pod takvim uverenjem je seoska sredina žigosala i Mrgudu kao nemoralnu. Mrguda ježivog temperamenta, odrešitih osećanja, slobodne volje. Kočić je s unutrašnjim poetskim žarom pričao povest o njenoj ljubavi prema mladiću Miki, slivao u jedno elementarnu snagu njene mlade prirode saopojnošću planinskog podneblja.Motiv krvi predstavlja lajt motiv u prip. U narativnom zapletu

 , u kome je prikazan susret Mrgude saMikom, Mrguda svojom krvlju želi da dokaže ljubav prema svom izabraniku tako što nožem ranjava ruku.Da ona zazire od neprave osude sredine – po čemu se i razlikuje od svoje majke – govori to što se Mrgudatada otima iz Mikinog zagrljaja i beži od njega, iako ga je volela i čeznula za njim svim svojim bićem.U epilogu, u tehnici vremenske distance, otkriva se da Mrguda nije dočekala Mikin povratak iz vojske. Okonjenog samoubistva isplešće se seoska legenda – priča o devojci koju je „krv zanela“.Kočić je predstavio još jednu „tragičnu povest u senci jela i omorika, koje i u svetlosti sačuvaju čudnovati premlaz duboke tuge i neizmerne, večite čežnje“.Zaključak Kočić je prvi pisac iz Bosne koji je uneo u srpsku književnost dotad nepoznate motive, nove, sveže i snažnetipove, upečatljive pejzaže, osobenu atmosferu i bogat lirizam.Kočić je dobro poznavao seljaka i njegovu psihologiju, pa je zato mogao da da takve upečatljive likovekakvi su David Štrbac, Relja Knežević, Mračajski proto, Mrguda. Svaki od njih je originalan, sa osobenimličnim svojstvima koja ga čine tipičnim predstavnikom sredine. Kočićeve ličnosti su u skladu sa divljom,tvrdom i oporom prirodom: one su žive, snažne, goropadne, nemirne, tvrdoglave, upečatljive. Priroda je uKočićevoj prozi data sa velikim poznavanjem i velikom ljubavlju. Ona je na jednoj strani divlja, opora,ispunjena stihijama i besovima, a na drugoj strani je smirena, opojna i pitoma.Kritičare je privlačilo Kočićevo originalno književno djelo, ali i njegov postojani patriotizam, rodoljublje bez mrlje i hrabra, poštena, beskompromisna borba za slobodu svoga naroda, kojoj je podredio i svojtalenat i svoj život. Od ostalih srpskih pisaca Kočić se odlikuje čistotom, tečnošću i neusiljenošću svoga jezika; on piše svežim, neiscrpnim gorštačkim jezikom, punim snage, poleta i slikovitosti.Iako je period u kome je književno stvarao bio relativno kratak, Kočić je u svom književnom delu pokazaodar za zanimljivo i lepo pričanje, za tačnu i često vrlo duhovitu opservaciju, za prodiranje u ljudsku dušukada je ona u tragičnom rasipanju, za realnu tematiku u kojoj se ogleda čitavo jedno doba. Njegova kratka, uvjerljiva priča, koja opisuje svega nekoliko junaka, u kratkom vremenskom intervalu,ostala je i danas jednako živa, jednako zanimljiva, jednako uvjerljiva kao u vrijeme kad je napisana.Delo Petra Kočića zauzelo je istaknuto mesto u srpskoj književnosti, a Kočić je ostao jedan od najboljih predstavnika srpske realističke pripovijetke.