ZOO

или

Писманео љубави

Виктор ШкловскиПревела и приредила Нада Љубић

У сиво одевен, у сиви сам се оклоп Русије претворио.И у војнички воз ме убацују са осталима, и људи плачу за мном.То мени Русија дарује први свој самртни пољубац.И умиру Руси као вукови, а за вукове је речено, не код Асакова, не код Брема, да умиру ћутећи.Зато што из наших великих поља не можеш да ишчупаш свој крикНи да убогу земљу замесиш својом крвљу. И у рововима, воду испод седла пијући, умиру Руси,Као вукови у ловачким јамама, ћутећи.Веже ме с њима домовина и заједнички војнички строј. <1915>Узалуд аутомобил савија сиве траке друмаНа сиве бучне точкове.С тобом ме намртво свезала-спојила чежња.Да нам је наћи сласне разљуб-траве напитак, −испили би га по пола, као што се испија чаша брака.Или би бајалицу изрекли назаборав, држећи једно друго за руке.Или бих успававши те, у камену пећину спустио.И тада би се растали лако и просто као што

се на мору разилазе лађе са једрима окренутим на различите стране. <1915>

Виктор ШкловскиZOO, или Писма не о љубави

Човек иде по леду, око њега магла.Чини му се да иде право. Ветар растерује маглу: човек види циљ, види своје трагове.Показује се − санта леда је пловила и враћала се: траг је везан у чвор − човек је залутао.

Хтео сам да живим и бирам часно, не уступајући пред тешкоћама, али сам изгубио свој пут. Грешећи и плутајући, нашао сам се у емиграцији, у Берлину.

О тој историји много је речено у књизи "Сентиментално путовање", која је код нас два пута објављена; сада је више не издају.

Све се то збило 1922. године. У иностранству сам патио од носталгије; после годину дана, захваљујући залагању Горког и Мајаковског, успео сам да се вратим у родну земљу.

Књига коју ћете сада прочитати, написана је у Берлину, а код нас се објављује четврти пут.1965

Три предговора

ПРЕДГОВОР АУТОРА ПРВОМ ИЗДАЊУ

Књижица је ова написана на следећи начин.

Првобитно сам замислио да напишем низ цртица о руском Берлину, а затим ми се учинило интересантним да те цртице некако повежем са неком заједничком темом. Узео сам "Зверињак" ("Zoo") − и наслов књиге је већ рођен, али он није повезивао делиће. Пало ми је на памет да од њих направим нешто као роман у писмима.

За роман у писмима неопходан је мотив – оно због чега би се људи уопште дописивали. Уобичајено је да су тај мотив љубав и одвојеност.

Узео сам ту мотивацију у њеном посебном случају: човек који воли пише писма жени која зе њега нема времена. Ту ми је био потребан нов детаљ: пошто основни материјал књиге није љубавни, увео сам забрану писања о љубави. Добијено је оно што сам изразио у поднаслову -- "Писма не о љубави".

Одатле је књижица почела да се пише сама, биле су јој потребне везе између различитих материјала, односно између љубавно-лириске линије и описне линије. Покоран вољи судбине и материјала повезао сам те ствари поређењем: сви описи су се тада показали као метафоре љубави.

То је уобичајен приступ еротским стварима: код њих се пориче реални ред и успоставља се ред метафорички.

Упоредите са "Заветним причама".Берлин, 5. марта 192З. године

ДРУГИ ПРЕДГОВОР СТАРОЈ КЊИЗИ

Прошлости моја – била си.Били су јутарњи тротоари берлинских улица.Пијаце посуте белим латицама расцветалих јабука. Гране јабука су стајале на дугим пијачним тезгама у ведрима. Касније, лети, биле су руже на дугим гранама, вероватно су то руже пузавице.

Орхидеје су стајале у продавници цвећа на Унтер-ден-Линдену, и ја их никада нисам куповао. Био сам сиромашан. Куповао сам руже − уместо хлеба.

Давно су однели оно што је откинуто од срца. Мени је жао само тог прошлог: прошлог човека.

Оставио сам га (некадашњег себе) у тој књизи, онако како су у некадашњим романима остављали на пустом острву кажњене морнаре.

Живи, кривче: овде је топло. Не могу да те преваспитам. Седи, гледај залазак сунца. Писма, којих није било у првом издању, заиста си ти написао, али их тада ниси послао.1924.године, Лењинград.

ТРЕЋИ ПРЕДГОВОР

Седамдесет ми је година. Душа моја лежи преда мном.Она је већ излизана на савијуцима.Та књига ју је савијала тада. Ја сам је усправио.

Савијале су душу смрти пријатеља. Рат. Спорења. Грешке. Увреде. Филм. И старост, која је ипак стигла. Лакше ми је што не познајем места по којима ходиш, не знам твоје нове пријатеље, старо дрвеће око твоје воденице.

Сећање се удаљавало у круговима. Кругови су стигли до камене обале. Прошлога нема.Ка обали су отишли кругови, прстенчићи љубави.

Нећу сести поред мора, нећу чекати добро време, нећу позвати своју рибицу са златним пегицама.Не сести ноћу поред мора, нећу вадити воду старим смеђим шеширом од филца.Нећу рећи: "Врати ми, море, прстење".

Већ сам и ноћ дочекао. Склоњене су са неба непојмљиве звезде. Сама Венера, прва звезда вечери и јутра, вратила се на небо. Веран љубави: љубим другу.

Ујутро, у онај час кад се већ може разликовати бела нит од плаве, изговарам реч -- Љубав.Сунце се просуло небом.

Јутром се не завршава песма, само ми одлазимо.

Погледајмо по књизи, као по води, на каквим је прелазима бивало срце, колико је остало од некадашње крви и гордости, које називамо лириком.

1963. година, Москва

П.С. Аља је већ неколико деценија француска књижевница, која се прославила својом прозом и стиховима, посвећеним њој.

ЕПИТАФ

ЗВЕРИЊАК

О, Врт, Врт!

Где гвожђе као отац, опомиње браћу да су браћа, и спречава крвпроливајући окршај.

Где Немци иду да пију пиво.

А лепотице да продају тело.

Где орлови седе, слични вечности, завршеној данашњим даном који још нема своје вече.

Где камила зна одгонетку Будизма и таји гримасу Кине.

Где је јелен тек страх, који цвета широким каменом.

Где су ношње људи баскующие.

А Немци цветају здрављем.

Где је црни поглед лабуда, који је сав налик на зиму, а кљун – на јесењи шумарак, мало опрезан за њега самог.

Где плава лепотанштина пада низ реп, слична видљивом са Павдинског камена Сибиру, када је по злату шумског пожара и зеленилу шуме

бачена плава мрежа облака, и све то разнолико осенчено на неравнини тла.

Где мајмуни различито се срде и показују крајеве панталона.

Где слонови, кривећи се, као што се криве у време земљотреса планине, просе од детета храну, уносећи древни смисао у истину: јести, хоууа! Јео бих! и седају, као да просе милостињу.

Где се медведи брзо пењу горе и гледају доле, ишчекујући наређење стражара.

Где нетапири висе као срце современог Руса.

Где груди сокола подсећају на перјане облаке пред олују.

Где ниска птица вуче за собом залазак, са свим угљевљем његовог пожара.

Где у лицу тигра, уоквиреном белом брадом и с очима старог муслимана, ми поштујемо првог мухмеданца и читамо суштину Ислама.

Где ми почињемо да мислимо, да су вере -- смирујуће се струје таласа, разилажења чијих су -- облици.

И да је на свету тако много звери да оне могу на разне начине да виде бога...

...Где подневни топовски пуцањ тера орлове да гледају небо, очекујући олују.

Где орлови падају из високих гнезда, као идоли у време земљотртеса са храмова и кровова зграда...

Где пловке истог легла подижу једнодушни крик после кратке кише, као да служе молебан захвалности пловчијем -- има ли оно ноге и кљун -божанству.

Где пепељно-сребрене бисерке имају изглед казанске сирочади.

Где у малајском медведу одбијам да препознам са-северњака и откривам скривеног Монгола.

Где вуци изражавају спремност и преданост.

Где, ушав у збијено братство папагаја, ја засипам једнодушним поздравима "дјуррак!".

Где дебели блистави морж маше, као уморна лепотица, клизавом црном вероликом ногом и после скаче у воду, а када се он усклиза снова на платформу, на његвом масном, тешком телу, показује се с бодљикавим образом и глатким челом глава Ничеа.

Где се чељуст беле црнооке узвишене ламе и у пљоскорогог бивола креће равно надесно и налево, као живот земље с народном владом одговорном пред њом владом -- жељеним рајем толиких многих!

Где носорог носи у бело-црвеним очима неугасив гнев збаченог цара и једина од свих звери не скрива свој презир према људима, као према устанку робова. И у њем скривен је Иван Грозни.

Где галебови с дугим кљуном и хладно плавим, као уцртаним окицима, имају изглед међународних радника, чему ми налазимо потврду у уметности, с којом они грабе храну бачену туљанима.

Где, сетивши се, да су Руси величали своје веште војсковође именом сокола, и сећајући се, да су очи козака и те птице једно исто, ми почињемо да сазнајемо, ко су били учитељи Руса у војним вешштинама.

Где су слонови заборавили своје трубне крике и пуштају крик, као да се жале на растројство. Може бити да, видевши нас сувише ништавним, они почињу да налазе да је знак доброг укуса пуштати ништавне звуке? Не знам.

Где код звери пропадају какве-то прекрасне могућности, као што је уписано у Часослов Слово Полку Игоровом.

Велимир Хлебњиков, Садок Судей 1-и,1909 г.

ПОСВЕЋУЈЕМЕлзи Триоле

И ДАЈЕМ КЊИЗИ ИМЕ

ТРЕЋА ЕЛОИЗА

ПИСМО УВОДНООно је написано свима, свима, свима.Тема писма: ствари преправљају човека.

Кад бих имао друго одело, никад не бих спознао јад.

Дошавши кући, пресвући се, утегнуту се – довољно је да се промениш.Жене се тиме служе по неколико пута на дан.

Ма шта говорили жени, тражите одговор одмах; иначе ће узети топлу купку, променити хањину, и све морате причати испочетка.Пресвукавши се, оне заборављају чак и гестове.

Саветујем вам из свег срца да од жена тражите одговор без одлагања. Иначе ћете морати да останете често збуњени новом неочекиваном речју.

Синтаксе у животу жена скоро да нема.Мушкарца не промени његов позив.Алат не само што продужује руку човека, већ се и сам продужава у њему.

Кажу да слеп локализује осећај додира на врху свога штапа.

Према својим ципелама не осећам нарочиту везаност, али су оне и даље продужетак мене, део су мене.

Зар није и сам штап за шетњу мењао гимназисту и био му забрањен.

Част мајмуну на грани, али и грана утиче на психологију.

Психологија пак краве, која се креће по клизавом леду, ушла је у пословицу.

Више од свега човека мења машина.

Лав Толстој у "Рату и миру" прича како се ропки и неприметни артиљерац Тушин за време боја налазио у новом свету, створеном његовом артиљеријом.

"У току те страшне буке, шума, потребе да се буде напет и дејствује, Тушин није ни најмање доживљавао непријатно осећање страха... Напротив, постајао је све веселији и веселији...

Због заглушујућих звукова својих оруђа који су долазили са свих страна, због звиждука и удара ватре непријатеља, због ознојене, поцрвенеле, ужурбане послуге око оруђа, због слика крви људи и коња, због слика праменова дима непријатеља на оној страни (после којих би сваки пут долетело тане и ударило у земљу, у човека, у оруђе или у коње), -- због слика тих предмета, код њега у глави се успоставио његов сопствени фантастични свет, који му је причињавао задовољство у тај час ... Сам је замишљао себе као човека огромног раста, силног мушкарца, који обема рукама баца французима гранату".

Митраљезац и контрабасиста – продужетак су својих инструмената.Подземна железничка пруга, дизалице и аутомобили -- протезе су човечанства.

Догодило се тако да сам морао да проведем неколико година међу шоферима.Шофери се мењају према броју коњских снага мотора, на којима они путују.Мотор са више од четрдест коњских снага већ уништава стари морал.Брзина одваја шофера от човечанства.

Укључи мотор, дај гас -- и већ си некако изашао из простора, а време као да се мења само на показивачу брзине.Аутомобил може на аутопуту да постигне више од сто километара на час.

Али чему толика брзина?

Она треба само бегунцу или оном који га јури. Мотор вуче у то што се исправно назива преступом.

Срећом, руски шофер је обично добар радник.Он језди путевима сличним таласима, поправља машину у степи кад мраз и бензин леде руке. Али у исто време шофер није радник; на машини он је самац.

Њега опија његов ауто, брзина га опија, односи изван живота.

Нећемо да заборавимо заслуге аутомобила пред революцијом.Није се одмах Волински пук одлучио да изађе из касарни.Руские пукови су се обично бунили стојећи у месту.Декабристи су били разбијени на лицу места.Волинцн су напустили касарне, али су били у недоумици. У сусрет су им долазили други.

Пукови су се сусретали и заустављали.Али су већ тукли камењем у врата гаража, и радници на заплењеним аутомобилима трубећи су улетели у град.

Ви сте као пену прелили револуцију у град, о аутомобили.Революција је укључила брзину и кренула.Љуљали су се ресори, љуљала су се крила машина, машине су се тетурале градом и тамо, где их је било две чинило се да их има осам.

Волим аутомобиле.Тада се заљулала цела земља. Револуција је прошла кроз период пене и пешке отишла на фронт.

Оружје чини човека храбријим.Коњи га претварају у коњаника.

Ствари раде са човеком, оно што он од њих прави. Брзина тражи циљ.Ствари расту око нас, -- сада их је десет или сто пута више него пре двест година.

Човечанство влада њима, појединачни човек -- не. Нужно је лично овладати тајном машина, потребан је нови романзизам да оне не би избацивале људе на кривинама живота.

Сад сам изгубљен зато што тај асфалт, утабан гумама аутомобила, те светлеће рекламе и жене, добро обучене, - све то мене мења. Овде нисам такав какав сам био и изгледа да овде нисам добар.

ПИСМО ПРВО

Написала га је жена својој сестри у Москву из Берлина.Сестра њена јако је лепа, с блиставим очима. То писмо је овде дато као увод. Слушајте женски спокојни глас.

Са новим станом сам се саживела. Слутим да је моја газдарица једна од некадашњих веселннки и да јој је зато и нарав незлобива и да не закера. Разговарају у мојим крајевима само на немачком; одакле год да идеш, мораш да пређеш испод дванаест гвоздених мостова. То је такво место да без нарочите потребе у њега нећеш залазити. Познаници са Унтер-ден-Линдена неће свраћати успут!

Око мене су све једни те исти – не напуштају своје положаје. Тај трећи, дефинитивно се за мене закачио. Сматрам га својим највећим орденом, иако ми је његова заљубљивост позната. Пише ми сваког дана по писмо и по два, сам ми их доноси, послушно седи поред мене и чека док их прочитам.

Први и даље све шаље цвеће, али чезне. Други, коме си ме неопрезно поверила, продужава да упорно тврди да воли. Заузврат тржаи да се због сваке своје непријатности обраћам њему. Тако је лукав.

Аутомобилска такса се сада увећава 5000 пута. Без обзира на спокојан живот овде – тугујем за Лондоном. За самоћом, размереним животом, радом од јутра до вечери, купањем и плесом с младићима отменог изгледа. Овде сам се од тога одвикла. И превише је туге свуда около да би се на њу могло чак и на минут заборавити.

Пиши брзо о свему што радиш. Љубим тебе, милу, најлепшу, хвала још једном за љубав и нежност.

Аља8 фебруара 1923 г.

ПИСМО ДРУГО

О љубави, љубомори, телефону и о стадјумима љубави.Оно се завршава запажањем које се односи на ход руских људи.

Драга Аља!Већ два дана те не виђам.Телефонирам. Телефон шушти, ја чујем, нелетео сам на некога.Успевам да те добијем, -- заузета си и дању, увече.Још једном пишем. Јако те волим.Ти си град у коме живим, ти си име месеца и дана.Плутам, слан и тежак од суза, скоро се не издижући изнад воде.Чини се, скоро ћу потонути, али и тамо под водом где не звони телефон и не стижу гласине, где је немогуће тебе срести, ја ћу волети тебе, Аља, а ти ме остављаш да висим на папучици твог живота.

Рук ми се мрзну.Ја нисам љубоморан на људе, ја сам љубоморан на твоје време.

Ја не могу да те не виђам.Па шта да радим кад се љубав не може ничим заменити?

Ти не знаш тежину ствари. Сви људи су једнаки пред тобом као пред господом. И шта ја онда да радим?Ја силно волим тебе.Испрва ме теби вукло онако као што сан у вагону вуче главу путника на раме суседа.Потом сам се загледао у тебе.Знам твоја уста, твоје усне.Намотао сам на мисао о теби сав свој живот. Ја верујем да ти ниси туђи човек -- хајде, погледај на моју страну.

Уплашио сам те својом љубављу; кад сам, у почетку, још био весео, више сам ти се допадао. То је од Русије, драга. Тешког смо хода. Али у Русији сам био јак, а овде сам почео да плачем.4. фебруар

ПИСМО ТРЕЋЕАљино пак друго.У њему Аља тражи да јој се не пише о љубави. Писмо уморно.

Мили, рођени. Не пиши мени о љубави. Не треба.Јако сам уморна. У мене је, како си ти сам говорио, притиснут хрбат. Нас разједињује живот. Ја не волим тебе и нећу те волети. Ја се бојим твоје љубави, кад-тад ти ћеш ме увредити због тога што ме сад тако волиш. Не кукај тако страшно, ти си за мене и онако мој. Не плаши ме! Ти ме тако добро знаш, а сам чиниш све да ме уплашиш и одгурнеш од себе. Може бити, твоја љубав и јесте велика, али она није радосна.Потребан си ми, ти умеш да ме дозовеш из мене саме.Не пиши ми само о својој љубави. Не прави ми дивље сцене преко телефона. Не бесни. Умеш да ми затрујеш дане. Мени треба слобода, да нико не сме ни о чему чак ни да ме пита. А ти тражиш од мене све моје време. Буди лак, а не да се у љубави рушиш. А ти си са сваким даном све тужнији. Треба да отпутујеш у санаторијум, драги мој.Пишем у кревету због тога што сам јуче плесала. Сад идем у каду. Може бити, видећемо се данас.

Аља5. фебруара

ПИСМО ЧЕТВРТОО хладноћи, издаји Петровој, о Велимиру Хлебњикову и његовој смрти. О натпису на његовом крсту. Овде се прича: о љубави Хлебњикова, о окрутности оних који не воле, о чавлима, о чаши и о свој људској култури, изграђеној на путу ка љубави.

Нећу писати о љубави, писаћу само о времену.Време је данас у Берлину лепо.Плаво небо и сунце изнад кућа. Сунце гледа право у пансион Марцан, у собу Ајхенвалда.Ја живим на другој страни стана.На улици је пријатно и свеже.

Снега у Берлину ове године скоро да није било.

Данас, 5. фебруара... Ништа о љубави.

Ходам у јесењем капуту, а ако би почео мраз, тај би капут онда требало звати зимским.Не волим мраз па чак ни хладноћу.

Због хладноће се апостол Петар одрекао Христа. Ноћ је била свежа, и он је пришао ломачи, а поред ломаче је било јавно мњење, слуге су питале Петра о Христу, а Петар га се одрекао.Запевао је петао.Хладноћа у Палестинни није јака. Тамо је вероватно чак и топлије него у Берлину.Да је та ноћ била топла, Петар би остао у тами, петао би певао узалуд као сви петлови и у јеванђељу не би било ироније.Добро је што Христос није распет у Русији: клима је код нас континентална, мразеви с мећавом; u гомилама би пришли ученици Исусови ломачи пред крстом и стали би у ред да га се одрекну.

Опрости мени, Велимире Хлебњикове, због тог што се грејем поред ватре туђих редакција. За то што издајем своју, а не твоју књижицу. Клима је, учитељу, код нас континентална.

Лисице имају своје јазбине, ухапшенику дају лежај под кровом, нож ноћује међу ножевима, а ти ниси имао где да спустиш своју главу.

У утопији коју си написао за журнал "Взјал", постоји међу осталима једна фантазија -- да сваки човек има право на собу у сваком граду.

Истина, у утопији је речено да човек има стаклену собу, али мислим да би Велимир пристао на обичну.

Умро Хлебњиков, и некакав прашњиви човек у "Литературним белешкама" тромим је језиком казао нешто о "несрећнику" (то је Горнфелд).

На гробљу на надгробном крсту написао је сликар Митурич: "Велимир Хлебњиков -- Председник Земног Шара".И ето нашао се смештај за ходочасника, није од стакла, истина.

Ако би ти неким случајем, Велимире, пожело да васкрснеш, да би поново лутао.А изнад другог крста је било написано: "Иисус Христос цар јудејски".Тешко је било теби и да ходиш по степама и да будеш војник, и да ноћу чуваш складишта, и да као полузаробљеник у Харкову учествујеш у бучном наступу имажиниста.

Опрости нам за нас и за другие.За то, што се ми грејемо поред туђих ломача.

Раније се мислило да сам Хлебњиков не примећује како он живи, да су рукави његове рубашке подерани до груди, да решетка кревета није покривена мадрацом, да су рукописи којима је пунио јастучницу нестали.

Али се пред смрт Хлебњиков сетио својих рукописа.Умирао је он ужасно. Од тровања крви.Кревет његов су подастрли цвећем.У близини није било доктора, била је само жена-лекар, али он жену није пуштао к себи. Сећам се старог.

То се десило у Куокали још у јесен, кад су ноћи тамне.Те зиме сам сретао Хлебњикова у кући једног архитекте.Дом богат, намештај од карелијске брезе, домаћин бео са црном брадом и уман. Има -- ћерке. Ту је долазио Хлебњиков. Домаћин је читао његове стихове и разумевао их. Хлебњиков је био налик на болесну птицу, незадовољну што гледају у њу.Као таква птица седео је он, опуштених крила, у старом сјуртуку, и гледао ћерку домаћина.Доносио јој је цвеће и читао своје ствари.Одустао је од свих њих, осим "Девичјег бога". Питао је њу како да пише.

Десило се у Куокали, у јесен.Хлебњиков је тамо живео заједно с Куљбиним и Иваном Пунијем.Ја сам допутовао тамо, потражио Хлебњикова и рекао му да се девојка удала за архитекту, очевог помоћника.Ствар је била тако проста.

У такву несрећу западну многи. Живот је уређен добро, као несесер, али ми свеједно не можемо у њему да нађемо своје место. Живот нас мери једне према другима и смеје нам се, кад се пружамо према ономе ко нас не воли. Све је то просто -- као поштанске марке.

Валови у заливу су исто тако били прости.Они су и сада такви. Валови су били као ребрасто поцинковано гвожђе. На таквом гвожђу перу веш. Облаци су били вунени. Хлебњиков ми је рекао:-- Вы знате да сте ми нанели рану?Знао сам.-- Кажите, шта њима треба? Шта женама треба од нас? Шта оне желе? Ја бих учинио све. Написао бих другачије. Може бити, потребна је слава?Море је било просто. У летњиковцима су спавали људи.Шта сам могао да одговорим на ту Молитву о Чаши?

Пијте, пријатељи, пијте, велики и мали, горку чашу љубави! Овде никоме ништа не треба. Улаз само са лажим маркама. И бити окрутан лако је, треба само не волети. Љубав исто тако не разуме ни јерменски ни руски. Она је као чавли, којима пробијају.

Јелену добро дођу у борби његови рогови, славуј не пева за џабе, али наше књиге нису нама ни од какве користи. Увреда неизлечива.А нама остају жути зидови кућа, обасјани сунцем, наше књнге и сва људска култура коју смо ми изградили на путу ка љубави.И завет ће бити лак.А ако је јако болно?Преведи све у космичке размере, узми срце у зубе, пиши књигу.

Али где је та, која воли мене?Видим је у сну, и узимам за руке, и зовем је именом Љусе, плавооког капетана мог живота, и падам обезнањен пред њене ноге, и испадам из сна.

ПИСМО ПЕТО,које садржи опис Алексеја Михајловича Ремизоваи и његовог начина доношење воде на четврти спрат флашама. Овде су описани живот и нарави великог мајмунског реда. Овде сам исто тако унео теоретска запажања о улози личног елемента као материјала у уметности.

Ти знаш, код мајмунског цара Асике -- Алексеја Ремизова -- опет непријатности: њега избхацују из стана.Не оставњају на миру човека да поживи, како он хоће.У зиму 1919-е године, живео је Ремизов у Петербургу, а довод воде у кући узео и пукао.

Сваки човек би се изнервирао. Али Ремизов је покупио од свих познаника флаше, мале апотекарске, винске и свакакве друге, какве су се нашле. Поређао их је у врсту у соби на тепиху, затим узимао по две и јурио низ степенице доле по воду. На тај начин је било потребно по седам дана да се донесе вода за сваки поједини дан у недељи.Врло неудобно, али -- забавно!

Живот Ремизова, -- сам га је уредио, сопственорепно, -- врло је неудобан, али забаван.Раста је он малог, косу има густу и уз јачи ветар – ко јежеве бодље. Погрбљен је, а усне црвене - црвене. Нос прћаст, и све -- хотимице.А пасош сав исписан мајмунским знацима. Још пре него што му је пукла водоводна цев, отишао је Ремизов од људи, -- он је још одраније знао какве су они птице -- и пошао ка великом мајмунском народу.

Мајмунски ред је измислио Ремизов по узору на руску масонерију. Био је у њему Блок, сад је Кузмин музичар Велике и слободне мајмунске ложе, а Гржебин – тај је мајмунски кум и у том реду носи чин и звање вршиоца дужности Кнеза, то у гладно и ратно доба.

И ја сам примљен у ту мајмунску заверу, чин сам дао сам себи "краткорепи мајмунчић". Реп сам обријао сам себи, пред одлазак у Црвену Армију у Херсону. Пошто си ти вршилац дужности странкиње и твоји кофери не знају да је њихову власницу отхранила Сибирка, румена Стјоша, онда теби морам да кажем још и то, да мајмунски народ има правог цара. Заслужног.

Ремизов има жену, врло руску, врло руску, крупну, Серафиму Павловну Ремизову-Довгело; она је у Берлину као какав црнац у Москви у време Алексеја Михајловича, цара, толико је она бела и рускаја.Сам Ремизов је исто Алексеј Михаилович. Говорио ми је једном:-- Не могу више да почнем роман: "Иван Иванович седео за столом".

Пошто ја тебе уважавам, ево теби откривене тајне.

Као што крава једе траву, тако се поједу литерарне теме, износе се и избледе доживљаји. Писац не може да буде земљорљдник: он је номад и са својим стадом и женом прелази на нову траву. Наша мајмунска велика војска живи, као киплинговска мачка по крововима -- "сама од себе".

Ви идете у капутима, и дан иде код вас за даном; у убиству и у љубави ви сте традиционални. Мајмунска војска не ноћује тамо где је вечерала, и не пије јутарњи чај тамо где је спавала. Она је увек без стана.Њихив посао је -- стварање нових ствари. Ремизов сада хоће да сачини књигу без сижеа, без судбине човека постављене у основу композиције. Он пише и књигу састављену из парчића, -- то је "Русија у писменима", то је књига од одломака, и књигу, настављену на писма Разанова.

Не треба писати книгу по старом. То зна Бјелиј, добро је то знао Розанов, зна Горки, кад не размишља о синтезама, и знам ја, краткорепи мајмунчић.

Ми смо увели у наш рад интимно, названо по имену и презимену, због те исте неопходности новог материјала у уметности. Соломон Каплун у новој причи Ремизова, Марија Федоровна Андрејева у плачу његовом над Блоком – необходности су литерарне форме.

Мајмунска војска врши своју дужност. Ходом коња попреко сам пресекао твој живот, како је то било и јесте -- ти знаш; али, Аљик, ти улазиш у моју књигу, као Исак на ломачу, коју је сложио Аврам. А знаш ли, Аљик, ишта сувишније од "а" у имену Авраама које му је бог дао из велике љубави? Сувишан звук учинио се као добар поклон чак и богу.

Знаш ли ти то, Аљик?Само, ти нећеш бити жртва, то сам је заменом жртва, овнић који се запетљао роговима у жбуње.

Соба Ремизова је сва у луткицама, у ђаволчићима, а Ремизов седи и шишти на све "тише, -- газдарица" и подиже прст. Он се не не боји газдарице -- он се игра.

Тегобан је слободним мајмунима пут по тротоарима, живот туђ. Жене човечанске несхватљиве. Људски живот -- страшан, туп, учмао, није гибак.

Ми живот претварамо у анегдоте.Градимо између себе и света малецне сопствене светиће-зверињаке.

Ми хоћемо слободу.Ремизов живи у животу методама уметности.

Завршавам писање, морам да отрчим у посластичрницу по торту. Сад ће неко свратити до мене, затим се мора донети торта, после тога мора да се сврати код некога, затим да се траже паре, продаје књига, разговара са младим писцима. Ништа, у мајмунском домаћинству све добро дође. Вавилонски хаос нама је схватљивији од парламента, увреде имамо где да записујемо, козе и мимозе, код нас иду у пару, зато што се римују.

Ја не дам свој занат писца, свој слободни пут по крововима за европско одело, очишћене чизме, јаку валуту, чак ни за Аљу.

ПИСМО ШЕСТОО тузи и ропству нашег прародитеља. Завршава се писмо закаснелим предлогом да се започне издавање новина за њега.

Звери у кавезима Zоо не изгледају тако несрећне.Оне чак рађају дечицу.Лавиће су одгајале дојиље-керуше, и лавови нису знали за своје високо порекло.Дан и ноћ тумарају по кавезима хијене.Све четири шапе хијене постављене су код ње некако сувише близу карлице.Досађују се одрасли лавови.Тигрови ходају у подножју шипки кавеза.Шуште својој кожом слонови.Јако су лепе ламе. Имају топли, вунени капут и глава им је фина. Личе на тебе.Зими је све затворено.Са тачке гледишта звери то није велика промена. Остао је акваријум.

У плавој води, осветљеној електриком и сличној лимунади, пливају рибе. А иза неких стакала сасвим је страшно.Седи дрвце с белим гранчицама и тихо мрда њима.Зашто је било потребно стварати у свету такву тугу? Човеколиког мајмуна нису продали, већ поставили на највиши спрат акваријума. Ти си јако заузета, тако јако заузета да је све моје време сада слободно. Одлазим у акваријум.Он ми није потребан. Zoо би ми добро дошао за паралелизме.Мајмуница, Аља, приближно мог раста, али ширих плећа, повијена и дугорука. Не изгледа да она седи у кавезу.Без обзира на длаку и нос, некако као сломљен, она производи на мене утисак ухапшеника.И кавез -- није кавез, већ затвор.Кавез је двојни, а између решетака, не сећам се да ли хода или не хода стражар? Досађује се мајмун (он је мужјак) цели дан. У три му дају да једе. Он једе из тањира. Понекад после тога он се бави досадним мајмунским послом. Увредљиво је и срамотно то. Према њему се односиш као према човеку, а он бестидан.У остало време пентра се по кавезу, обрецује се на публику. Сумњам, имамо ли ми право да држимо тог свог даљњег рођака без суда у затвору. И где је његов конзул?

Биће да се досађује мајмун без посла. Људи му изгледају као зли духови. И цели дан се досађује тај јадни иностранац у унутрашњем Zоо.За њега не издају чак ни новине.Р.S. Мајмун је умро.

ПИСМО СЕДМО,са захвачношћу за цвеће, послано уз писмо. То је треће Аљино писмо.

И пишем теби писмо. Мили Татарчићу, хвала ти за цвеће.Соба сва намирисана и промирисала, нисам отишла да спавам, тако ми је било жао да се од њега одвојим.

У тој нелепој соби са стубовима, оружјем, совом, осећам се као код куће.Мени у њој припада топлина, мирис и тишина.Ја ћу их однети, као одраз у огледалу; изађеш -- и нема их, вратила се, погледала -- они су опет ту.И не верујеш, да само преко тебе они живе у огледалу.

Више од свега сада желим да је лето, да све што је било -- није било.Да ја будем млада и крепка.Тада би од смеше крокодила с дететом остало само дете, и ја би била срећна.Ја нисам фатална жена, ја сам -- Аља, ружичаста и мека.И то је све.Љубнм, заспала сам.

Аља

ПИСМО ОСМОО три посла, мени задата, о питању «волиш?», о моем разводнику, о томе како је написан Дон-Кихот; затим писмо прелази у говор о великом руском писцу и завршава се мишљу о року моје службе.

Задала си ми два посла: 1) да ти не телефонирм, 2) да те не виђам.

И сад сам ја заузет човек. Постоји још и трећи посао: да не мислим на тебе. Али то од мене ниси тражила.

Ти ме сама понекад питаш: «волиш ли?» Тада је знам да се врши провера положаја. Одговарам с приљежношћу војника инжењеријских јединица, који слабо зна гарнизонска правила: «Положај број три, број не знам стварно, место положаја — поред телефона и на улицама од Gedächtniskirche до мостова на Jorckstrasse, не даље. Дужност: волети, не виђајући, не пишући писма. И памтити како је написан Дон-Кихот».

Дон-Кихот је написан у затвору грешком. Пародијског хероја је Сервантес искористио не само да изврши карикатуралне подвиге, него и да изговори мудре речи. Сама знаш, господине разводниче страже, своја се писма морају некуд послати. Дон-Кихот је добио мудрост на дар, није било никог другог ко би могао да буде мудар у роману; из спајања мудрости и безумља родио се лик Дон-Кихота.

Могао бих да испричам још много, али видим једва повијена леђа и крајеве маленого огртача од самуровине. Огрћеш га тако да ти обавије грло.

Ја не могу да одем, да напустим положај. Разводник страже одлази лако и брзо, покадкад се задржавјући поред продавница.

Гледа кроз излог дамске ципеле са шиљатим врховима, дуге дамске рукавице, црне свилене кошуље са белим опшивом, као што деца гледају кроз излог радње велику лепу лутку.

Ја тако гледам Аљу. Сунце се пење све више и више, као код Сервантеса: «оно би растопило мозак беднога хидалга, кад би га он имао».

Сунце ми стоји над главом. А ја се не бојим, ја знам како се прави Дон-Кихот. Он је чврсто напраљен. Смејаће се пак онај, ко је јачи од свих. Књига ће се смејати.

И гле, док држим свој положај поред телефона и дотичем га руком, као мачка шапом сувише топло млеко, ставићу у уста свог Дон-Кихота још једну мудру изјаву. По Берлину хода велики човек. Познајемо се, чак смо неколико пута грешком заменили шалове. Када он говори, онда потпуно неочекивано прелази са спокојног гласа на шаманске лелеке.

Таквог шамана су једном довезли у Москву, у Историјски музеј. Имајући иза себе вековну шаманску културу, шаман се није збунио. Узео је бубањ и шаманио пред професоримиа, видео духове и пао у екстазу. А онда је отпутовао у Сибир да тамо шамани сад већ не пред професорима.

Код човека, о коме ја говорим, екстаза живи као као у изнајмљеном стану, а не у летњиковцу. И у углу собе лежи, у кожном коферу свезани вихор.

Он се зове Андреј Бјелиј. За свет — Борис Николајевич Бугајев. Професорски син.

Велс увек описује живот тако да се види како ствари управљају човеком. Ствари су прерадиле човека, машина нарочито. Човек сада уме само да их покреће, а онда оне даље иду саме. Иду, иду и и убијају човека.

С науком ствари стоје сасвим озбиљно. Неопходност разума и неопходност у природи су се разишле. Постојао је врх и дно, постојало је време, постојала је материја. Сада ничега нема. У свету царује метод. Човек је смислио метод.

М е т о д.Метод је отишао од куће и почео да живи сам. «Храна богова» је пронађена, али је ми не једемо. Ствари и најсложеније од свих ствари — науке — ходају по земљи. Како да их спречимо да раде на нама? И да ли је то нужно?

Боље ћемо правити бескорисне и недогледне, али нове ствари. И у уметности метод исто иде одвојено. Човек, који пише велику ствар, је — као шофер на аутомобило од 300 коњских снага, који га некако сам носи у зид. О таквим колима шофери говоре: «Она ће те разнети».

Много пута сам посматрао Андреја Белог — Бориса Бугајева — и мислио да је он скоро ропки, човек који се унапред са свим слаже. Око тамног лица изгледају седе полуседе косе. Тело је, очигледно, снажно. Видиш како су рукави испуњени рукама. Очи угласто прорезане. Метод Андреја Бјелог — врло је моћан, несхватљив за њега самог. Почео је д пише Андреј Бјелиј, мислим, из шале. Шала је била и «Симфонија». Речи су поређане поред речи, али их уметник није видео на уобичајени начин. Отпала је шала, поникао је метод. Коначно, он је нашао чак и име за мотивацију. Име је — антропозофија.

Антропозофија — ствар невелика и саздана за спознају крајњих исхода.

Под Јекатарином су градили Исакијевски сабор, а за време Павла извели сводове циглом, не рачунајући пропорције. Само да се не би тиме замарали. И зна се — саобор је завршен. Сада љубитељи савијају парлелне линије и спајају крајеве са крајевима јако много.

Антропозфија је— врло непогоодна реч за данашњи дан. Линије силе се пресецају сада не код нас. Изградња новог света већ сад је за нас гледиште, више него наше дело. У замршеним «Белешкама чудака», у којима разум поете-прозаика лута и тумара, али не види, у неуспелом али врло значајном «Котику Летајевом» Андреј Бјелиј гради неколико равни. Једна чврста, скоро реална, друге иду по њој и постају нешто као њене сенке, при чему извора светлости има много, али се чини да су баш те равни реалне, а ова крајња случајна. Реалност душу нема, ни ова ни друге, има метод, начин да распоређује низове ствари.

Ево мудре изјаве, којом се бавим на положају. Стојим, досађујем се, као млади солдат, бројим пролазнике. Нежним речима наговарам себе: — Стрпи се, мисли о било чему другом, о другим великим и несрећним људима. А у љубави нема увреде. И сутра, можда, опет ће доћи разводник.

А рок мог стражарења у караули? Рока нема — нашао сам се на дну у служби.

ПИСМО ДЕВЕТОО једној берлинској поплави; у ствари цело писмо представљаостварење метафоре: у њему аутор покушава да буде лаган и радостан, али ја наравно знам да ће се он у следећем писму срушити.

Какав ветар, Аљик! Какав ветер! По таквом ветру у Питеру вода надолази, Аљик. За таквих дана ударају часовници у Петропавловској тврђави сваких четврт сата, али их нико не чује. Броје топове.

Топови пуцају. Један. Један, два. Један, два, три…Једанаест пута.

Поплава.

Топли ветар, пробио се до Питера, носи Невом воду према њему. Мени је драго. А вода све расте. А ветер на улици, Аљик, мој ветар, пролећни наш, питерски!

Вода расте. Она је потопила цео Берлин, и подземни воз је запливао у тунелу као мртва јегуља, с трбухом окренутим нагоре. Она је опрала све рибе и крокодиле из акваријума. Крокодили пливају, не пробудивши се, само плачу јер је хладно, а вода се диже уз степенице.

Једанаест стопа. Она је код тебе у соби. У Аљлину собу вода улази тихо: на степеништу се вода негде одлива. Али пут у Аљину собу спречавају Аљине папуче. Даље је— позоришна представа.

Папуче. Зашто сте ви дошли? Аљик спава! (И оне те воле.) Вода (тихим гласом). Једанаест стопа, госпође папуче! Берлин је цео запливао са стомаком изврнутим на горе, само се новчанице од хиљаду марака виде на таласима. Ми смо — остварење метафоре. Реците Аљи да је она поново на острву, њена кућа је опасана Опојазом. Папуче. Не шалите се! Аља спава. Глупа висока вода! Аља је уморна. Аљи не треба цвеће, већ мирис цвећа. Аљи од љубави треба само мирис љубави и нежност. Више ничим не треба оптерећивати њена плећа. Вода. О госпође моје, Аљине папуче! Једанаест стопа. Водостај расте. Топови пуцају. Топли ветар продире свуда и не пушта нас у море. Топли ветар праве љубави. Једанаест стопа. Ветар је тако снажан да дрвеће лежи по земљи. Папуче. О води на туђој воденици. Није добро користити се у љубави правом јачег! Вода. Правом јаче љубави? Папуче. Чак ни правом јаче љубави. Да. Не мучи је снагом. Њој чак ни живот није потребан. Она, моја Аљик, воли плес због тога што је то сенка љубави. Воли Аљу, а не своју љубав.

И вода се повлачи, с муком вукући по поду портфељ са коректурама. Док се вода повлачи, папуче говоре једна другој: — Ох и ти књижњвници!

Папуче нису зле, али оне су пар, а две жене, које стоје једна поред друге тако дуго, не могут да не сплеткаре.

Ово писмо сам написао и преписао. Од сад ћу у твоју част све преписивати. Тако је бог регистровао дугу у част « Свесветског потопа».

ПИСМО ДЕСЕТОО жени, вибрирајућој хаљини, и о стварима које имају руке.Ту је записан један неспоразум са фраком. Али главни садржај писма то је прича о томе, како је једном у шешир Пјотра Багатрјева упала новчаница, како је умео да не плаче у Москви и како је заплакао у париском ресторану.

И тако, ја пишем о туђој култури и туђој жени.Жена, може бити, и није сасвим туђа.

Ја се не жалим на тебе, Аља. Само ти си — врло жена. Ти говориш: «Када се јако дуго жели нека хаљина, онда не мора и да се купи — као да је ношена и изношена у мислима». У радњи пак жена, несумњиво флертује са стварима, њој се све допада. Психологија је то европска. Коначно, сама ствар је крива, ако не уме да постне вољена. Нарочито ствари које имају руке. Или сваки војник у свом ранцу носи сопствни пораз. На бојном пољу убијени, само упознаје своју судбину.Ми не умемо да будемо лаки.

Жена Ивана Грекова, знаменитог хирурга, увредила се на мене и Мишу Сланимскава због тога што смо код ње на вечеру дошли у војничким јакнама и ваљенкама. Остали су били у фраковима.

Одгонетка наше непажње је била проста: они су имали старе фракове: фрак дуго не стари и може да преживи револуцију. А ми фракове никад нисмо носили. Носили смо прво гимнзијске па студентске капутиће, а затим војне шињеле и јакне, прекројене од тих шињела. Ми нисмо упознали много живота осим живота рата и револуције. Он нас можда вређа, али ми из њега не можемо да изађемо.

Психологија продвница нама је туђа, ми смо се навикли на мало ствари, сувишне дајемо или продајемо. Наше жене су носиле џакове, и величина њихових стопала се повећавала за један број.

Европа нас разбија, ми патимо у њој и све узимамо за озбиљно. Ти знаш плавокосог Пјотра Багатирјева. Он има плаве очи, раст низак, панталоне кратке; панталоне постају нарочито кратке код кратконогих. Ципеле Багатирјева су незашниране. По улицама он гази полако по пертлама, или јури укосо ко зец, — не говори, већ галами.

Тај ексцентрик се родио у породици занатлије у селу Покровском, на Волги. Зато што је умео добро да рецитује нашао се у гимназији. Завршио је. Ушао је на универзитет као филолог и ту се заокупио теоријом анегдота.

Пише Багатирјев много и онда губи рукописе. У гладној Москви Багатирјев није знао да он живи лоше. Живео, писао, тезгарио, као и сви, али не из љутње.

Ишао Багатирев увече по снежним наметима Москве из театра кући, уморио се, скинуо шешир, брише чело. И одједном у шешир паде «керењнка». Осврнуо се, види — некакв војни чин се удаљава. Стигао га. — Друже, мени не треба. — Ма немојте да се стидите, узмите. Багатирјев није узео, али се није увредио.

Нико нас не може да увреди, зато што ми радимо. Нико не може да нас учини смешним, зато што ми радимо. Нико нас не може да учини смешним, зато што ми знамо своју вредност

А нашу љубав, љубав људи, који никада нису носили фракове, нико од жена које заједно са нама нису носиле терет нашег живота, не може да схвати.

Багатирјев је читао по факултетима, скупљајући револуционарни фолклор, пријатељевао са Романом Јакобсоном.

Кад је Роман отпутовао у Праг, он је «уписао» Багатирјева. Допутовао Багатирјев, панталоне кратке, ципеле рашниране, у коферу само рукописи и поцепани папири, и све помешано тако да је немогуће знати где је истраживање а где пантлоне.

Купио Багатирјев шећер, држао га у џеповима и јео, једном речи, покушвао да настави руски живот. Али је Роман, са својим уским ногама, риђом и плавооком главом, волео Европу. Он заиста личи на твог брата. Роман је повео Багатирјева у ресторан: седео Пјотр међу неизгребаним зидовима, окружен разном храном, винима, женама. Заплакао. Он није издржао. Нас растопи тај живот.

Нама то не треба. Мада, за прављење паралелизама све добро дође. Пјотр написао књижицу «Чешки луткарски и руски народни театар», затим је допутовао у Берлин, а ја сам издао ту књижицу, зато што си ти толико заузета, да ја имам много слободног времена. И још зато што ја умем да радим.

Багатирјев је сашио себи три одела, иде пак у некаквом четвртом, — очигледно националном, московском. Сада он чак држи «Прагер-Диле». А заплакао је он не из сентименталности, већ онако како плаче стакло у соби коју су загрејали после дугог времена.

ПИСМО ЈЕДАНАСТООно је написано, очигледно, у одговор на примедбу, — начињену вероватно телефоном, тако да се у делу нису сачували никакви њени писани трагови, — и која се односи на манире за столом и садржи у себи порицање факта неопходности ношења панталона са ивицом.Цело писмо је опремљено библијским паралелама.

Кунем ти се — панталоне не морају да имају ивицу. Панталоне се носе да не би било хладно. Питај Серапионовце. Надносити се над храну, можда, заиста и није лепо. Ти кажеш за нас да ми не умемо да једемо. Ми се превише сагињемо ка тањирима, а не приносимо храну себи. Шта, зар да се изненађујемо једни због других.

Много је за мене чудног у овој земљи, у којој паталоне морају да имају напред ивицу; а они који су сиромашнији, пеглају ноћу своје панталоне под мадрацом.

У руској литератури тај начин је познат, њега примењују — код Куприна — професионални сиромаси из редова племства. Срди мене овдашњи живот! Тако се срдио Левин («Ана Карењина»), када је видео како у кући кувају слатко не на левински начин, већ на начин Китине породице.

Кад је судија Гедеон окупљао партизански одред за напад на Филистејце, он је одмах вратио кућама све који имају породице. Затим је анђео божји рекао да све преостале војнике поведе на реку и узме у бој само оне који пију воду из шака, а не савијају се према њој и не лапћу, као пси. Нисмо ли ми лоши војници?

Најзад, изгледа, када се овде руши све, руши се брзо, па ћемо ми отићи по двојица са пушкама на раменима, с патронима у џеповима панталона (без ивице), отићи ћемо, одговарајући на ватру коњице иза ограде, обратно у Русију.

Зато је боље не сагињати се над тањире. Страшни суд Гидеонове оцене! Шта ћемо ако нас он не узме у своју војску!

Библија се понавља на занимљив начин. Једном су разбили Јевреји Филистејце. Ови су бежали, бежали по двојица спасавајући се преко реке. Јевреји поставили патроле на газове. Филистејце је тада било тешко разликовати од Јевреја: и једни и други су, вероватмо, били голи.

Патрола је питала оне који су избегли: «Кажи реч шабелес». Али Филистејци нису умели да изговоре «ш», они су говорили «сабелес». Тада су их убијали.

У Украјини сам једном видео дечкића Јевреја. Он није могао да погледа у кукуруз а да не задрхти.

Испричао ми је: Кад су у Украијини убијали, често је требало проверити да ли је онај кога убијају Јевреј.Њему су говорили: «Кажи кукуруза». Јевреј је понекад изговорио: «кукуружа». Њега су убијали.

ПИСМО ДВАНАЕСТО,написано између шест и десет часова ујутро. Обиље времена је писмо учинило дугачким. Оно има три дела. Важна је међутим у њему само напомена о томе како жене у берлинским борделима умеју да држе виљушку.

Шест часова ујутро. Иза окна, на Kaiserallee, још тамно. Теби се може телефонирати у пола једанест. Четири и по часа, а онда још двадесет пустих сати, а између то двоје твој глас.

Мрска ми је моја соба. Није ми мио мој писаћи сто, на коме само пишем писма теби. Седим заљубљен, као телеграфиста. Добро би било узети гитару и запевати.

Причај бар ти са мном,Седмоструна другарице,Душа је тако пуна чежње,А ноћ пуна месечине.

Мора се тезгарити. Рекламни филм за мотоциклисте. Мисли о теби, о мотоциклу, о аутомобилу, мешају се у мојој глави. Писаћу писмо. Филм ће сачекати. Ја теби пишем сваке ноћи, затим цепам и бацам у корпу. Писма оживљавају, расту заједно, и ја их пишем поново.

Ти добијаш све што сам написао.

У твојој корпици за поломљене играчке први је онај, који ти је поклонио, опраштајући се, црвене цветове. Ти си му телефонирала и захвалила; и онај који ти је поклонио ћилибарсли амулет, и онај од кога си радосно примила од челичне жице исплетену малу дамску ташницу.

Твоје навике су монотоне: весели сусрет, цвеће, љубав мушкараца, која увек касни, као усисавање свежег бензина у цилиндар аутомобила.

Мушкарац почиње да воли један дан пошто је рекао «волим». Зато не треба говорити ту реч. Љубав све расте, човек се запали, а теби се већ више не допада.У техници аутомобила то се зове спреченим изласком. Само што ја, поцепан као писмо, стално излазим из корпице за твоје сломљен играчке. Преживећу још десетину твојих хобија, дању ти цепаш мене, а ноћу ја оживљавам, као писма. Ево још није јутро, а ја сам већ на стражи. Прозор према улици је отворен. Аутомобили су се такође пробудили или још нису легли да спавају. Аљ, Аљ, Ељ, — вичу они: допада им се да изговарају твоје име.

Седим у соби моје болести, мислим о теби, о аутомобилима. Тако смешан.

Ти си обрнула мој живот, као што цевасти шраф обрће замајац.Замајац пак не може да окрене волан. У техници се то назива: неповратни пренос. Неповратна је моја судба.

Само време, как певају у песми робијаша из Одесе, коју је измислио Лившиц, припада мени: ја могу да делим ишчекивање на сате, на минуте, могу да их одбројавам. Чекам, чекам. Штета, нема гитаре. Шта да чекам? Чекаћу сунце. Сунце ће устати у осам сати. Осветлиће Kaiserallee, и улица ће постати налик на Каменострвски проспект. На Каменостровском у Петербургу је стајала гимназија, коју сам ја завршио.

Година је била нека, али чини ми се, 1913-а. Ми смо били почетници у гимназији. Јако смо желели да завршимо гимназију и испаднемо на улицу, котрљајући се као дрвени обруч.

Ваздух је био испуњен жељама, оне су лебделе над Каменоострвским, као перје, као крила. Облаци су били паперјасти. Желели смо да брже схватимо живот. Али речи нисмо знали, мислили смо да се жена може узети, као ствар за ручице.

Врелим или леденим рукама смо с хватали за живот. Хтели смо да упознамо љубав под разним нумерама.Пресецали смо на гимназијским вечерима проводнике, а ако смо се разболевали озбиљно, онда смо се спремно устрелили, као да смо хтели да упознамо још једну нумеру. Навика су постале те смрти. Ми смо били morituri, што значи дужни да умру.

Morituri су желели само да испробају још једну нумеру.

Не, боље је седети у соби, не спавати у шест сати ујутро, у седам кренути на базар по цвеће. Боље је сав живот проживети уз гитару.

Чудни су у Берлину бордели. Нашао сам се у Nachtlokal-у. Соба обична, на зидовима висе фотографије. Мирише на кухињу. Пијанино свира пригушено. Виолиниста шкрипуће на чудној виолини са наскроз изрезаним странама. Публика је ћутљиво пијана. Излази гола жена у црним чарапама и плеше, невешто правећи беспомоћне покрете рукама; затим излази друга, без чарапа. Нисам знао ко седи у соби осим нас. Виолиниста обилази сточиће, скупља новац. Прилази мрачном пијаном човеку који седи у углу. Овај му нешто говори.

Виолиниста узима своју безгруду виолину, и у ваздуху се подиже тиха-тиха «Боже, цара чувај». Одавно нисам чуо ту химну. Жена је одплесала своје, обукла спремну, довољно свечану хаљину и седи за суседним сточићем, једе нешто. — Погледај, она уме и виљушку да држи, — рекао ми је Багатирјев. Умеће је код нас било питање моде.

Пошли смо кући. У гардероби нека жена даје капут. Предајући мој број, загледао сам јој се у лице. То је она малопре плесала у чарапама. Све је уређено врло практично и, вероватно, на породичним начелима. Разврата пак, сва је вероватноћа, нема. Има људи са речима и без речи. Људи са речима не одлазе, и, веруј ми, ја сам срећно проживео свој живот.

Без речи се не може захватити ништа са дна. Раздањује се, немам разлога да престанем да пишем. Време припада мени. Лившиц је у праву. На делове се распало моје бесано писмо. Повезаћемо га, радије него да га поцепамо.

У богумилској легенди бог хоће да захвати песак са дна мора. Али бог неће да зарања под воду. Он шаље ђавола и наређује му: «Кад будеш захватао, говори — «не захватам ја, већ бог захвата». Заронио ђаво на само дно, дохватио дно, заграбио песак и говори: «Не захвата бог, већ ја захватам». Самољубиви ђаво. Не да се песак. Испливао ђаво плав. Опет пошаље бог њега у воду. Допливао ђаво до дна, граби песак канџама, говори: «Не захвата бог— ја захватам». Не да се песак. Испливао ђаво, задихан. И трећи пут га пошаље бог у воду. У бајци се све ради по три пута. Види ђаво — нема куд. Није желео да поквари сиже. Заплакао, можда, и заронио. Допливао до дна и рекао: «Не захватам ја, — бог захвата». Узео песак и испливао. А бог је од песка, који је са дна мора ђаво захватио по божјем наређењу, створио човека.

Пише ми се још. Не требају мени писма. Не треба мени гитара. И мени је свеједно да ли моја љубав личи или не личи на неповратни пренос. Свеједно ми је. Ја знам: ти нећеш чак ни да спустиш моје писмо у корпицу на десној страни стола.

ПИСМО ТРИНАЕСТООно је написано у Русију, из њега је јасно да аутор пати од опсесивне идеје.У писму се говори о томе како је тешко после Ајнштајновихоткрића живети, не заузимајући ни време, ни простор. Завршава се писмо изражавањем негодовања због неправилне употребе заменице «ми» у Берлину.

Драги пријатељи, зашто ми тако мало пишете? Да ме нисте већ изгнали из својих срца?

Спасите мене од људи-сенки, од људи, упредених од рукуница, од рђе свег живота који ми говори само: «Живи, али не заузимај код мене ни времена, ни места». И још говори: «Ево ти дана и ево ти ноћи, а ти живи у промежуцима. Само јутром и вечерима не долази».

Пријатељи моји, браћо! Како је погрешно што сам ја овде! Идите сви на улицу, на Невски, тражите, захтевајте да ми дозволе да се вратим. Да би се избегле непријатности може се путовати по Невском у трамвају. А сами се држите земље, пријатељи. Ја сам везан за Берлин, али ако би ми рекли: «Можеш да се вратиш», — ја бих, кунем се Опојазом, пошао кући не осврнувши се, не узевши рукописе. Не јављајући се телефоном. Мени су забранили да зовем телфоном.

Шта ви пишете сада? Да ли је потонуо надвожњак на Морској, преко пута Дома уметности? Боље је мртав лећи у ту јаму, да се исправи пут за руска теретна возила, него живети бескористан. А има ли много аутомобила у Петербургу? Како ви издајете? Ми издајемо много.

Само овде је «ми» — смешна реч. Једна жена ме је позвала телефоном. Ја сам био болестан. Попричали смо. Рекао сам да седим код куће. А она мени каже, већ вешајући слушалицу: «Ми данас идемо у театар». Пошто сам само с њом разговарао, зато нисам схватио: «Ко то ми? Ја сам болестан». Шта ту није у реду! Ми — то смо ја и још неко. У Русији је «ми» јаче.

ПИСМО ЧЕТРНАЕСТОО Ивану Пунију и његовој жени, Ксани Богуславској.О томе како воли уметник и како треба волети уметника,

о Пунијевим пријатељима и о томе како се рађају књиге и слике.Садржај писма је дидактички.

Тешко је чак и у писмима, чак и кроз црну папирну маску коју сам ти наденуо, тешко ми је чак и у сну да гледам твоје лице.

Жено без мајстворства, чиме ти испуњаваш своје време? Па зар је добро, Аља, узимати хлеб од људи и давати га псима?

Па они су пси, ошљари и пси.

Берлин је за мене опкољен твојим именом. Не стижу вести из света.

А Ксана Богуславскаја-Пуни болује од дифтеричне ангине. Јадно девојче, сирота уметница и жена уметника! Пажљиво сам посматрао њу и њеног мужа пред сусрет с тобом.

Вању Пуни знам већ десет година, с «Трамваја В» — то је наслов изложбе.

Он никада не види ништа око себе, иако није заљубљен, он, изгледа, никога не воли и уме да се не везује за људе, већ да их расејано прихвата. Он име једну болну љубав — према сликама. Како ја нисам умео да тебе волим радосно, тако Пуни нерадосно воли уметност целог живота.

Никада нећеш бити права преда мном, због тога што немаш ни мајсторства, ни љубави, и ако има морала, онда он не може сачувати оног ко је сам тако јак.

Зашто да будем прав човеку који ми сваког трнутка може казати: «Ја од тебе нисам тражила да ме волиш» и одложити ме у страну?

Не чуди се што ја вичем, кад ти не радиш мени је болно. Кроз тебе сам упознао принцип релативности. Замисли Гуливера код џинова: држи њега великанка у руци, — мало--мало, скоро не држи, већ је просто заборавила да га пусти, и ево сад ће га пустити и вришти у ужасу јадни Гуливер, телефонира — не остављај ме!

Иван Пуни је заљубљен у своје слике; жалосно гледа на судбине уметности, за њега ништа није просто и он није уверен у љубав сутрашњег дана.

Једном сам ноћу дошао код њега с Романом Јакобсоном, Карлом Ајнштајном, Багатирјевим, и још неким.

Било је један или два сата, не памтим; Пуни је још радио у својој радионици. На поду, на столицама, на кревету, лежале су тубе боје. Примио нас је без радости, без одушевљења као да смо ми — путници, а његова соба — вагон.

Разговарали смо један с другим о многим стварима, све о горком. Јели кромпир, који смо узели за угаљ. Пуни је дао сланину, скувао кромпир, али нас није приметио.Он је посматрао тужно и пажљиво слику.

А једном сам га видео како хо-хо-ће испред своје слике; он може да се смеје над конструкцијом, као над духовитошћу.

Ксана Богуславскаја — жена је уметника и уметница. Она сама није лош, иако је слаткаст уметник, много вероватније је чак и добар, зато што је сласт њена сазнајна — то је доживљај, а не сузе.

А најлепше је код ње то што је заљубљена у слике свога мужа. Једна варијанта је љубоморна на другу, брине за то шта ће бити даље.

А да би живео, уметник мора да тезгари. Од тезгарења пак леђа боле физички. Праве слике се не могу продати, или,тачније, пре него што их признају, мора се трпети дуго-дуго. Ми сме често у шали називали дом Пунијевих «светом породицом», а понекад — «трговинском кућом са ограниченом одговорношћу». А породица је, међутим, уистину света: ако се све преведе са берлинског језика на древни, добије се бекство у Египат, при чему ће Ксана бити Јосиф, Пуни — матер, а слика — младенац.

Тежак је живот свакога ко воли жену или свој позив. Пунију долазе пријатељи: плавокоси Немац Фриг са лепом женом, Литванац Карл Залит, бучан, као афрички хришћани из IV века, Арнолд Дзеркал, ћутљив, налик на Швеђанииа, огроман, добро обучен, снажан

и несхватљив за мене. Бивају тамо још и Руди Белинг, Немац француског типа, скулптор, по грађи сличан вилином коњицу; то су по његовим моделима направљене експресионистички манекени у излозима Берлина.

Сви ти људи су, када посматрају слике, спокојни и тихи. А Ксана гледа платна заљубљеним очима. Пуни је много радио све време. Слике га једу. Радити је тако тешко!

А ствари се рађају, као деца. Њих зачињу радосно, радосно и бестидно, носе тешко, рађају у мукама, а оне после живе горко.

ПИСМО ПЕТНАЕСТОАљино пак четврто, о томе, како она ништа неће. Мили, седим на твом неомиљеном дивану и осећам, да је јако добро, кад је топло, удобно и ништа не боли. Све ствари имају уздржано-ћутљиви изглед доборо васпитаних људи. А цветови говоре директно: ми знамо, али нећемо да кажемо, — а шта они знају — непознато је! Гомила књига, које могу да читам и не читам, телефон, у који могу да говорим и не говорим, клавир, на коме миогу да свирам и не свирам, људи, са којима ја могу да се виђам и не виђам се, и ти, кога би ја морала да волим, и не волим.

А без књига, без цветова, без клавира, без тебе, рођени и мили, како бих ја плакала.

Увила сам плетеницу сад и, као права жена Истока, посматрам: Гледам глупо понављање шара на пећи, нелепо подражавам чајник — једна рука о боку, другу извијам као нос, — и радујем се што толико личи, жмиркам очима на због нечег уздрхтали жбун беле азалеје.

Ни о чему не маштам, не мислим.

Мили, ја тебе не вређам, молим те, не мисли да ја тебе вређам. Ја осећам да почињем да ти изгледам самоуверено; не, ја знам да се не прилагођавам ничему, не вреди инсистирати на томе.

Тек купљене ствари стоје нераспаковане на столу. Још сасвим недавно, ја бих дошла кући и свукла се да испробам нову спаваћицу, а сада она лежи замотана у хартију. Аља

ПИСМО ШЕСНАЕСТОУ њему се развија Аљино запажање о трансатлантским паробродима,говори се о плесу на палуби, аутомобилима, Борису Пастернаку,московском Дому штампе и о нашој судбини.

Ти си ми лепо причала о трансатлантским паробродима. После свега ја сам за твоје речи — каса. Причала си да на таквом пароброду све време осећаш како он вуче. Не кретање само, већ баш вучу, усмереност и потенцију усмерености. За аутомобилисту је то разумљиво. Аутомобили вуку различито. Добар ауто врло пријатно упире у твоја леђа, као дланом, гурка те. Главна лепота доброг аутомобила је — карактер његове вуче, карактер повећања снаге. Осећање слично појачавању гласа. Брло пријатно се појачава глас-вуча «фиата». Притискаш папучице гаса, а машина те узбуђено носи. Има аутомобила који повлаче снажно, али жестоко, нарочито памтим једнан такав: шездесетогодишњи «мишел». Сва осећња су у аутомобилу другачија: осећаш вучу и мир или вучу и чежњу. Али све на основу осећања кретања које се упире о тебе.

Трансатлантски пароброд нисам видео.Али га волим и разумем.Мора да је јако добро плести по поду који иде, љубити се и мислити, када мисли малко заостају за кретањем, као срце при спуштању лифта.

То личи на мисао уз музику, али је боље. Личи на разговор Далахова («Рат и мир») уз песму «Ах, ви сенке, моје сенке!» — када није могао да се посвађа са другом.

Рађа се нови свет, нова осећања, њих још не примећују сви. Нашу земљу вуче некуд реморкер. Твоја сестра је нешто седела у Дому штампе у Москви. Било је, вероватно, хладно, много новинског света.

А она је седела са Пастернаком, Борисом. Он је говорио као обично, бацао је речи збијеној гомили на једну, па на другу страну, и оно најважније није било речено. Најважнија реч.

А сам Пастернак је био тако добар да ћу ти га одмах описати. Он има главу у облику јајоликог камена, збијену, јаку, груди широке, очи црне. Марина Цветајева каже да је Пастернак истовремено налик на Арапина и на његове коње. Пастернак увек некуд стреми, али не историјски, већ вуче, као снажни и ватрени коњи. Он хода, а хтео би да јури, далеко напред избацујући ноге. Пастернак је рекао твојој сестри после многих неразумљивих речи: — Знате, ми смо као на пароброду.

Тај човек је осећао међу људима, који су обучени у капуте, жвакали сендвиче стојећи за пултом у Дому штампе, вучу историје. Он осећа кретање, његови стихови су прелепи у својом протезању, строфе њихове јуре и не могу да се смире, као гвоздене шипке, натрчавју једна на другу, као вагони изненада заустављеног воза. Добри стихови. У Берлину је Пастернак узнемирен. Човек је он западне културе, у најмању руку је разуме, живео је раније у Немачкој, с њим је сад млада, добра жена, — он је ипак јако узнемирен. Не из настојања да заокружим писмо рећи ћу, мени се чини, да он осећа међу нама отсуство вуче. Ми смо безженци, — не, ми нисмо безженци, ми смо побеженци, а сада смо уседелице. У међувремену. Никуд не иде руски Берлин. Он нема судбину. Никакву вучу.

Како изразито ја то осећам. Може бити да тебе привлаче туђи људи, Енглези, Американци, може бити, теби је досадно са нама, због тога што ти такође осећаш ово. Ти људи имају механичку вучу, вучу трансатлантског пароброда, на чијој је палуби лепо плесати џими. Ми губимо своје жене. Мора се већ мислити на себе. Ми смо, мушкарци, мотори са унутрашњим сагоревањем, наш посао је да кључамо. За палубу ми немамо балске ципеле.

ПИСМО СЕДАМНАЕСТОО неизбежности и предсказивању расплета. У очекивању ње кореспондент пише најпре о Хамбургу, потом о сивкастом, у пругама, Дрездену и, на крају, о граду спремних кућа — Берлину; даље реч иде о прстену, кроз који су провучене све мисли аутора, о ноћном њговом путовању испод дванаест гвоздених мостова и о

сусрету.И још о томе да су речи бескорисне.

Потпуно сам се запетљао, Аља! Видиш ли, у чему је ствар: ја истовремено с писмима теби пишем књигу. И оно, што је у књизи, и то, што је у животу, потпуно се измешало. Сећаш ли се, писао сам ти о Андрији Бјеломе и о методу? Љубав има своје методе, своју логику токова, без мене и без нас успостављене. Ја сам изговорио реч љубави и пустио ствар у покрет. Почела је игра. Где је љубав, а где је књига, ја више не знам. Игра се развија. На трећем или четвертом штампаном листу ја добијам свој шах и свој мат. Почетак је већ одигран. Нико не може да промени расплет.

Трагични исходи, минимум — сломљено срце, већ су предсказани романом у писмима.

А сад ћу причати само за себе о месту, где се радња одвија.

Берлин је тешко описати. Ако се описује Хамбург, може се што-шта казати о галебовима над каналима, о радњама, о кућама, које се надносе над канале, о свему, что је згодно за цртање. Како упловиш у слободну луку града Хамбурга, тако се размакну бране као завеса. Позоришни ефекат. Огромно водено поље, кранови за дизање терета који се клањају, црне црпке, које у своја уста скупљају угаљ са пароброда. Њихове чељусти истовремено испуштају на обе стране, као крокодилске. Високе, висине домета пуцња из пиштоља, решеткасте рампе лучког типа. Пловећи елеватори, који могу да исисају за дан до 35 000 пудова зрна. Отпливати таквом сисанчету и рећи: «Драги друже, исисај из мене, молим те, 35 000 љубавних ђавола, који су ми запосели душу».

Или замолити највећи кран, да ме ухвати за крагну и покаже ми Елбу зауздану уставама, много гвожђа, пароброде, пред којима су аутомобили — само буве. И да ми каже парни кран: «Гледај, сентиментално штене, то гвожђе што виси на крају. Није добро цвилети и плакати, а ако не можеш да живиш, онда завуци своју главу у гвоздену црпку, да ти је откине».

Правилно!

Хамбург је могуће описати. Да се опише Дрезден, то ће, коначно, тражити више посла. Али постоји излаз, коме у новој руској литертури често прибегавају. Узмимо који било детаљ Дрездена, — на пример, то што су аутомобили у њему чисти и обложени изнутра сивом тканином у шупљини. Даље је све тако просто, као за кран да подигне једну тону. Неопходно је уверавати, да је Дрезден цео сивкаст у празнини, и Елба — трака на сивкастом, и куће сивкасте, и Сикстинска Мадона сивкаста у празнини. Тешко да ће то бити тачно, али зато је убедљиво и у врло добром маниру. Сивкастог у празном.

Али је тешко описати Берлин. Њега нећеш ухватити. Руски људи живе, као што је познато, у Берлину око Zoo. Познатост те чињенице није радосна. За време рата се говорило: «Као што је познато, Немци обично наступају у пролеће». Није ваљда да Немци наступају као што наступа пролеће. Руски људи се крећу у Берлину око Старе кирке, као што муве лете око лустера. И како на лустеру виси папирна лоптица за муве, тако је на тој цркви изнад крста причвршћен чудни бодљикави орах. Улице, видљиве са висине тог ораха, широке су. Куће једнаке као кофери. По улицама иду даме у памучним капутима и у тешким дубоким каљачама, а сред њих ти у мишјем капуту, обрубљеном фокиним крзном.

Улицама иду шпекуланти у грубим капутима и руски професори у паровима, склопивши руке са кишобраном иза леђа. Трамваја је много, али нема се зашто њима путовати по граду, пошто је град свуда исти. Дворци за продају готових двораца. Споменици — као сервиси. Ми нигде не идемо, живимо збијени сред Немаца, као језеро сред планина. Зиме нема. Снег како пада, тако се топи.

У влази и у поразу рђа гвоздена Немачка, и са рђом срастамо, рђајући заједно с њом, негвоздени ми.

На Kleiststrasse, преко пута куће у којој живи Иван Пуни, стоји кућа, где живи Елена Ферари. Има порцеланско лице, а трепавице су јој велике и отежавају јој капке. Она може њима да пљеска, као враташцима на ватру отпорних ормара.

Између те две знамените куће излеће подземна железница испод земље и уз завијање се пење на надвожњак. Воз јури из станице на Wittenbergplatz-у, звиждећи као тешка граната на успону. Дале воз промиче иза црвене цркве, а цркве у Берлину толико личе једна на другу, да их ми разликујемо само по улицама на којима оне стоје. Промиче воз иза црвене цркве кроз просек куће као кроз тријумфалну капију. Даље иде форум свих берлинских возова, Gleisdreieck. За руске људе, који живе између Немаца као између обала, Gleisdreieck је — преседање. Одатле воз јури на Leipzigerplatz и на друге тргове, где сиромаси продају шибице и спокојно леже под покривачима пси — водичи слепих. Уличне оргуље, оне не свирају «Ach, mein lieber Augustin», ни «Deutshland, Deutshland über alles», они просто јече. То је механичко јечање Берлина. Не одвезеш ли се на тргове, него изађеш из пустих врата Gleisdreieck-а, нећеш видети ни Немце, ни професоре, ни шибере. Около, по крововима дугих жутих здања, иду путеви, путеви иду по земљи, по високим гвозденим надвожњацима, пресецају гвоздене надвожњаке, пролазећи другим надвожњацима, још вишим.

Хиљаде ватри, фењера, стрелица, гвоздене лопте на три ноге, семафори, свуда семафори. Чежња, емигрантска љубав и трамвај № 164 довели су ме овамо, дуго сам ходао али мостићима изнад путева, који се укрштају овде као што се укрштају ресе шала, провученог кроз прстен.

Тај прстен је — Берлин. Тај прстен за моје мисли је — твоје име. Враћао сам се често ноћу од тебе и пролазио испод дванаест гвоздених мостова. Идеш, певаш. Мислиш, зашто гвозденом срцу Немачке — Gleisdreieck-у — и гвозденим вратима Хамбурга живот даје само готове ствари — куће као кофере, трамваје на којима се нема куда путовати. Одлазе, враћајући се. Иду путем испод дванаест гвоздених мостова.

Ићи далеко. На углу Postdamerstrasse сваке ноћи виђам једну исту проститутку у црвеном шеширу. Она нешто запева, угледавши мене, затим говори на мени непознатом језику. Пролазим поред, далеко ми је. Шта радиш, друже у црвеном шеширу! На свету је много разних звери, и све оне по своме славе и хуле бога. Ти зарањаш на морско дно без речи и износиш са дна мора један песак, течан, као блато. А ја имам много речи, имам снагу, али је та, којој говорим све речи, — странкиња.

ПИСМО ОСАМНАЕСТОО Јапанцу Тарацуки, и његовој љубави према Маши. О тужној сличности људи свих боја. О Фуџијами. На крају писма — укор.

Врло сам семтименталан, Аља. То је зато што ја живим заозбиљно. Може бити да је цео свет сентименталан. Тај свет чију адресу ја знам. Он не плеше фокстрот.

Имао сам у Русији 1913-е године ученика, Јапанца. Презивао се Тарацуки. Радио је као секретар у јапанској амбасади. А у стану где је живео, била је топла Маша из града Сољци. У Машу су се заљубили — чувари, станари, поштар, војници. А њој ништа није требало. Она је већ имала у Сољцима ћерку од шест година која је маму звала будалом. У Тарацукијевој соби је било топло. Ја сам често седео заједно с њим и читао му Толстоја. Увек сам читао сувише брзо. Лице Тарацукија и моје лице одражавала су се у огледалу које је висило на зиду. Моје се лице све време мењало, његово лице је било непомично, као да је прекривено не кожом већ љуском. Чинило ми се да је од тих двоје — човек, вероватно, само један. Његов свет је за мене био без адресе. Тарацуки се заљубио у Машу. Она се смејала, зацењивала кад је о томе причала. Он ју је пратио кад је шетала са белим псићем. Тарацуки ју је волео 1914, 1915, 1916, 1917, 1918 године. Пет година.

Једном је дошао код Маше и рекао јој: — Чуј, Маша. Ја имам баку, она живи на великој планини Фуџијами, у врту. Она је врло богата жена и воли ме, па још по том врту трчи њена љубимица бела мајмуница. (Не чудите се стилу Тарацукија — ја сам га учио руском језику.) — Недавно је бела мајмуница побегла од баке.Бака ми је писала о томе. А ја сам јој одговорио да волим девојку по имену Маша и молим да ми да одобрење за брак. Ја сам желео да ти будеш примљена у породицу. Бака је одговорила да се мајмуница већ вратила, да је њој веома драго и да одобрава брак.

Али је Маши било јако смешно то што Тарацуки има жуту баку на Фуџијами. Она се смејала и ништа није хтела. Затим је дошла револуција. Тарацуки је потражио Машу која ј остала без посла, и почео поново да је моли: — Маша, овде ништа не схватају. То неће проћи тек тако, овде ће бити много крви. Отпутујмо код мене у Јапан

Револуција се настављала. Тарацуки је позвао Машу у амбасаду. Ствари су се у амбасади паковале. Маша је дошла.Тамо их је примио амбасадор и журно рекао: — Баришња, ви не схватате, шта радите, — ваш женик је богат и виђен човек, његова бака је сагласна.Размислите, не пропуштајте срећу. Маша није одговорила ништа. А кад су изашли на улицу, онда је она одговорила свом Јапанцу: «Ја не путујем никуд» — и пољубила га у кратко потшишну главу.

Тарацуки јој се јавио још једном. Био је веома тужан. Говорио је: — Мила Машо. Ако ти нећеш да пођеш, онда ми поклони малог белог псића са којим шеташ. Пошто је владала глад и није имала чиме да храни пса, Маша га је поклонила. Последње писмо Тарацукија је стигло из Владивостока. Ево шта је било у том писму: «Довезао сам овамо твог пса и ускоро путујем с њим даље, код вас ће бити јако тешко за тебе, чекам одговор, напиши и ја ћу доћи по тебе». Али писмоа је једва стигло, пошто јее железничка пруга порушена на стотинама места.

А Маша ионако не би одговорила. Она је остала. Њу су као и раније волели сви. Революције се она није бојала зато што није имала богату жути баку. Она сада ради у фабрици «Војно-санитарних препарата» — чини ми се тако. Када она помиње Јапанца, она га жали. Њу сви воле. Она је права жена, она је као трава, она се понаша као да нема име, нема самољубља, она живи не примећујући себе.

И мени је жао Јапанца.

И размишљао сам о томе како сам узалуд гледао у огледало и неправлно закључио да смо ја и Јапанац — различити. Он јако личи на мене, тај Јапанац. Не мислим да ће то добро доћи јачању војне моћи његове земљи. А ти — ниси Маша. На твом је небу уместо звезда — твоја адреса. Међутим, све то није толико добро, колико је тужно.

УВОД У ПИСМО ДЕВЕТНАЕСТОАљино, о аспирину, скуши са кромпиром, телефону, љубавној инерцији, Енглезу-плесачу и дојиљи Стјоши. У уводу је подробно објашњено због чега само Аљино писмо не треба читати. Аљино писмо је набоље у целој књизи. Али га немојте читати сад.

Прескочите га и прочитајте кад завршите књигу.Ја ћу вам сад објаснити зашто тако треба учинити.

Ја сам га нисам прочитао у своје време. Пољубио сам га, протрчао кроз поједине делове, али је оно било написано оловком и ја га нисам прочитао.

Сад ћу објснити зашто. Ја сам — глуваћ (тетреб). То јест, ја сам у животу клепао котлове, придржавјући спојнице клештима изнутра. У ушим грмљавина. Видим како се померају усне људи, али ништа не чујем. Мене је оглувео живот, а глуви људи су врло − затворени.

Прочитао сам Аљино писмо тек недавно, 10. марта, кад сам већ био написао књигу. Читао сам четири сата. Писмо је пре свега јако добро написано. Часна реч, нисам га ја написао.У њему је права истина о љубавној инерцији и још једна ненаписана истина о инерцији несреће.

Мени је у иностранству било потребно да себе сломим, и ја сам нашао љубав која ће ме сломити. Нисам чак ни погледао жену и одмах сам јој пришао с тим да она мене не воли. Ја нећу да кажем да би она мене иначе заволела. Али све је било унапред одређено. То писмо нарушава схему о две културе зато што је жена, која је писала тако о Стјоши, — своја.

И тако, драги пријатељи, не читајте то писмо, ја га намерно прецртавам црвеним. Да ви не би погрешили.

Како композиционо схватити то писмо? Па оно је ипак убачено? Али реците, ког ђавола вам треба композиција? А ако треба — изволте! Иронији дела неопходан је двојни кључ збивања, обично се он даје на унижавајући начин, у «Јевгенију Оњегину», на пример, фразом: «Зар није пародија он?» Ја дајем у својој књизи други подижући кључ жени којој сам писао, и другачији себи самом. Ја сам — глув.

Ако поверујете у моје објашњење композиције, онда треба да поверујете и у то да сам ја сам написао Аљино писмо себи. Ја не саветујем веровање… Оно је Аљино.

Међутим, ви уопште ништа нећете схватиити зато што је све избачено у коректури.

ПИСМО ДЕВЕТНАЕСТО,које не треба читати. Оно је написала Аља, кад се разболела,за писмо се нашао папир на линије, а само писмо најбоље је у целој књизи, али га не треба читати, зато је оно прецртано.

О чему се може писати на овом ђачком папиру?

Само не пребројавај грешке и не даји поене. Прогутала три аспирина, попила запрепашћујућу количину разних топлих ствари, шетала по стану боса у бунди, разговарала телефооном са неким, јела скушу с кромпиром, дуго ништа нисам радила, а сада пишем теби.

Тој жени, чим те је позвала, ти си отрчао касом. Заводник или гадост, или и једно и друго заједно!

Да си ти жена, онда би мој такозвани Вертхајм изгледао као продавница ситница поред твог подухвата. А твоја љубавна инерција мене помало плаши. Управо страшно. Ти вичеш, љутиш се на сопствени глас и још горе вичеш. А ево тебе како се по инерцији

објашњаваш у љубави према нечему што ти савршено не пристаје? Не љути се само.

Сашиј себи ново одело, и нека буде шест кошуља — три на прању, три код тебе, кравату ћу ти ја поклонити, чисти чизме.

А са мном говори о књигама, је ћу стајати на задњим шапам сасвим усправно и слушати.

Сад ћу да спавам. Зар ћу се стварно разболети и сутра нећу моћи да плешем?

Тако добар Енглез и плесач (два једнако вредна квалитета). Нећу се ваљда разболети?

Таква је хладноћа. Требају ми дубоке каљаче или аутомобил. Заложити душу ђаволу? Може бити, и није тако лоше у залогу. Јуче сам цели дан мислила о мојој дојиљи Стјоши.

Тако је мислим о њој и путујем на супротну страну трамвајем, — затим плачем.

Ја више личим на Стјошу него на маму. Стјоша је бела и ружичаста, пуна, насмејана, потпуно незлобива и воли мушки пол. Због тога је не једном била дојиља.

Сваки дан кад је у Васпитни морала да иде, долазила је код тате — пара нема. Тата је грди што није од те барабе узела. — Бог с њим, господине!

Мене она воли као рођену ћерку. Хранила је мене двомесечну бебу шћијем и некако се отровала, сама се нагутавши коштица из вишњевог слатка, које су кували у летњиковцу. Кад сам поодрасла, долазила ми је са даровима, стајала и говорила «ви»; а када је народ одлазио, седала је са мном да пијемо чај и говорила «ти». Кад сам порасла сасвим велика, почела сам да схватам њену веселу нарав. «Код моје госпође живи пријатељица, не схватам ја то — скроз по монашки!» А сама хохоће и таква је сва топла, на Стјошу од ње мирише, као из њеног дрвеног

сандуку када она поклопац подигне: на циц и јабуке. Нос увис, очице лукаве.

Куварица је сматрала да код мене долази превише младих људи и мислила да се иза скривених врата догађају безобразлуци. «Та ти, — говори, — Стјоша, ето ти , говоре, незаконито си дете добила, а зар они себе до того да доведу!»

Једном је служила у јако богатој кући. У кући се десила крађа. Као увек, Стјоша право код тате у сузама што њу у кварт терају. Тата је пита: — А где си ти била када се крађа догодила? — У Новодевичјем манастиру, код монахиње у гостима. — Онда им то и кажи па ће те пустити. — Шта вам је, господине, зар монахињу у такве ствари да мешам! Тако и није рекла ништа, одседела је у затвору неко време, онда су лопови пронађени, и њу су пустили. Зато, кад ју је после револуције мама наговарала да иде да гласа, она је рекла да после оне историје са сребреним кашикама њу у кварт ни колачима не можеш намамити.

За моју свадбу њој је давно-давно била обећана свилена хањина. Тако ју је и добила…Чак сам се и расанила, тако ја њу волим, Стјошу. Љубим, мили, само да се не разболим. Аља Што сам се ја на тебе са Стјошом обрушила?

...........................................................................................................................

ПИСМО КРАТКО, ДВАДЕСЕТО

Само ти пиши другима плава писма, ја тебе волим, Аља!

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ПРВОАљино пето. У том писму пише о острву Тахити, на коме уопште није добро. На острову пароброди миришу на бензин, и то је опет лоше. То острво је сувише далеко да би га човек волео. Оно остаје далеко чак и када живиш на њему. У писму се још говори о коњу по имену

Тањуша и њеној пловидби на острво Мореа. Од Тахитија до тог острва је пола часа путовања.

Мили!

Тахитија волим да се сећам, али ми се не прича о томе. Мама је увек говорила да се ја неинтелигентно односим према догађајима и свету који ме окружује: ја не знам, колико је на Тахитију становника, белих и црних, колико километара има у обиму, која је висина планина. Мене просто вуче назад ка милом острву, фантастичном мору. Вода је плава, као туш у боји, корални спруд опасује острво; са познатим шумом разбијају се о литице таласи, и пена образује гигантски бели невенући венац; бели цветак — тиаре — за ухом тамного насмејаног лица и ванила упорно миришу; крабе бочно шнирају по обали; сунце се спушта за Мореа. То ја знам, видим, осећам.

Уосталом, реч није о томе; хтела сам да ти причам о Тањуши. Андреј ми је поклонио малену ждребицу. За инат екватору, температури и кокосовим орасима, ја сам је назвала Тањушом. Била сам јако задовољна када ју је стари црни Тапу звао «Танјуса». Пазила сам на њу сама, чистила је, хрнила и појила. Она се исто тако добро према мени односила. Прилазила је тераси да добије банане и тихо ржала. Када се Тањуша престала да сиса и постала блистава и лепа, карактер се њен нагло променио: није желела да се на њој јаше, а ако је узјашеш, почињала би да се врти и тамо и овамо, пропиње, без обзира на то да ли су иза ње били — вода, бодљиква ограда, људи. А затим је и сасвим побегла у дубину острва — тражи је! Андреја тада није било, он је често путовао да посматра остала острва. А у мојој спаваћој соби је било петоро врата и прозор! Све широм отворено! Ноћи на Тахитију тако су без звука, засићене, тако јарке да ни сами црнци ни за шта ноћу неће од куће неће да мрдну. Ја сам се бојала до избезумљења, до суза. На крају смо се досетили да пред врата поставмо Тапуа. Одмах после бекства Тањуше, ја сам сву ноћ преплакала. Ја сам често плакала у то време. Тапу је чуо и мислио да се ја бојим — муж ће доћи и тућиће ме зато што је коњ нестао. Ујутро би ми говорио: «Немој да плачеш, ја ћу Тањушу наћи, и твој тане (муж) ништа неће сазнати». Разаслао је на све стране веселе црне дечкиће, и Тањушу су поставили тамо где јој је место.

Кад је допутовао Андреј и сазнао за бекство, одмах ју је продао. Он се односио према коњима исто као према људима и нашао да је она показала такву црну незахвалност каква се опростити не може. Тањушу су утоварили на пароброд и одвезли Енглезу на Мореа. Како ли ју је , сигурно, љуљало, јадницу!

Ти пишеш о мени — за себе, ја пишем о себи — за тебе. Аља

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ДРУГО,неочекивано и, по моме, савршено сувишно. Садржај овог писма је, очигледно, побегао из других књига истог аутора, али, може бити, писмо се учинило неопходним састављачу книге ради разноликости. Писмо се ово мимоишло са писмом о Тахитију.

Недавно сам био у театру «Scala». Он је на Lutherstrasse. Тачке су биле разне: акробат се обртао око мотке, постављене на раменима другог акробата, две гимнастичарке су се тако брзо вртеле на трапезима да је одоздо изгледало да су се претвориле у зелене вазе, док су њихове сенке, које су падале на завесу, све време остајале људским. Тако велики програм не стаје у једну реченицу. Био је тамо још човек одвратног изгледа, који је најпре изводио партерну гимнастику, узевши у зубе тегове од два пуда, а затим зубима подизао са пода, ухвативши их за леђа, три или четир тешке, заједно свезане столице. Мени, човеку са јако слабим зубима, то се није допало.

Веселије од свега изгледали су се велосипедисти: они су кружили по сцени, поставив на ивицу своје велосипеде, на само задњем точку и на крају крајева отишли за кулисе, сели на некаве кругове, и удаљили се без журбе, па су још сви трубили у трубе.

Тому Сојеру би се ово јако допало.

Плесали су руски глумци. Сликар-моменталиста је цртао разне карикатуре. Нацртао је шпекуланта, а затим му доцртао решетку. Мене је у том variété поразила потпуна неповезаност његовог програма.

Постоје два приступа уметности. Први карактерише то што се дело посматра као прозор у свет.

Речима, сликама хоће да изразе оно што се налази иза речи и слика. Уметници тог типа заслужују име преводилаца.

Други однос према уметности — на њу гледа као на свет ствари које постоје самостално.

Речи, односи речи, мисли, иронија мисли, њихова несагласност, јављају се као садржаји уметности. Ако се уметност може упоредити са прозором, онда је ово само нацртани прозор.

Сложена дела уметности обично настају као резултат комбинације узајамног дејства претходно постојећих, простијих, и посебно, мањих по обиму делова.

Роман се састоји од делова — новела.

Позоришни комад се састоји од речи, снаге, кретања, комбинација креатања и речи, из драмских ситуација. За Шекспира је успела снага јунака — сам циљ, а не средство обликовања типа.

Личност хероја у првобитном роману је — начин обједињавања делова. У процесу мењања дела уметности интересовање се преноси на делове који обједињују.

Психолошка мотивација, правовременост промена ситуација, почињу да интересују више него успешност повезаних момената. Појављују се психолошки роман и драма и психолошка перцепција старих драма и романа.

То се објашњава, вероватно, тиме што су «моменти» до тог времена истрошени.

Следећи стадиј у уметностие — то је изношење психолошке мотивације.

Неопходно је изменити, учинити је страном «остранять» је.

Интресантан је у том смислу Стендалов роман «Црвено и црно», у коме херој делује принуђујући себе, као у инат самом себи; код њега је психолошка мотивација деловања супротстављена деловању.

Херој делује по романтично-авантуристичкој шеми, а мисли по-својему.

Код Лава Толстоја психологију хероји откривају поступцима.

Достојевски супротставља психологију делујућих лица њиховом моралном и социјалном значају.

Роман се развија у криминално-полицијском темпу, а психологија је дата у философском оквиру.

На крају се све противречности исцрпљују.

Тада преостаје једно — прећи на «моменте», покидати спојено, које постаје ткање шавова.

Најживље у савременој литератури — то је збирка чланака и театар варијете, који произилазе из занимљивости одвојених момената, а не из момената повезивања. Нешто слично се запажало у тачкма које се умећу у водвиљ.

Али у позориштима те врста видљив је већ нови моменат, моменат обједињавања делова.

У једном чешком театру, исто тако забавног типа, као што је «Scala», имао сам прилику да видим још један приступ, изгледа још одавно примењиван у циркусима. Ексцентрик на крају програма показује све нумере, пародирујући и разобличавајући их. На пример, мађионичарске трикове он изводи окренут леђима публици која види где склања карту која нестаје.

Немачки театри се у том смислу налазе на врло ниском степену развоја.

Интересантнији случај представља собом књига, коју ја сада пишем. Зове се «Zoo», «Писма не о љубави» или «Трећа Елоиза»; у њој су посебни моменти спојени тиме што је све повезано историјом љубави човека према једној жени. Та књига је — покушај да се изађе из оквира обичног романа.

Ја пишем књигу за тебе, и писање ми је физички болно.

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ТРЕЋЕОдговор на писмо о Тахитију. Почиње успоменама. Успомене на јануар, писмо је написано средином фебруара. Али успомене већ изгледају неверодостојне.Век паре, електричне струје и џимија убрзао је темпо живота. Писмо се завршава покушајем да се напише посвета, последњи пасуси писма дати су као оглед патетичног стила. Тако их и посматрајте.(Друго писмо тог истог дана)

Ти си писала о себи за мене. Ти можеш да се насмешиш за мене, обедујеш за мене или да за мене одеш негде са неким. Ја ништа не могу да учиним за тебе. Ти, наравно, не памтиш речи које си ми написала на листићу из нотеса. Кад би оне биле истина на само један минут, кад би их ти заборавила, онда бих и ја могао да пишем о себи за тебе или ако хоћеш о теби за тебе. Али нотес је изгубљен, и писмо се не може укључити у колекцију.

Опрости, Аља, што се реч «љубав» опет појавила гола у мом писму. Уморио сам се да пишем не о љубави. У мојим писмима су све време туђи људи, као у сусретима с тобом, утроје, учетворо, а понекад и у целом хору.

Пусти на слободу моје речи, Аља, да би оне могле да ти приђу. Дозволи ми да пишем о љубави.

Али не треба плакати, најзад ја сам весео и лаган, као летњи кишобран. Писмо твоје је добро. Имаш прави глас — ти не певаш у фалсету. Помало ти чак и завидим.

Ти си била на Тахитију, и теби је, осим тога, лакше да пишеш. Ти не знаш — и то је добро, — да су многе речи забрањене. Забрањене су речи о цвећу. Забрањено је пролеће. Уопште све добре речи леже онесвешћене.

Мени су досадили умно и иронија. Твоје писмо је код мене изазвало завист. Како бих радо ја просто описивао предмете као да никада није било литературе и да је зато могуће писати литературу.

Још би било добро написати дугим реченицама нешто као: «Чудан је Дњепар по тихом времену». И ја хоћу да пишем о «невенућем», — не, боље је о «небледећем» венчићу.

Писаћу о венцима, а проред ћу узети из твог писма. Аља, не могу да зауставим речи! Ја те волим. Са одушевљењем, са цимбалима. То су — речи. Ти си сатерала моју љубав у телефонску слушалицу. То ја говорим. А речи говоре: «Она је — једино острво за тебе и твој живот. Од ње теби нема повратка. Само око ње море има боју».

И говоримо ми заједно. Жено, која ме не пушта себи! Пусти да лежи поред твог прага, као црни Тапу, моја книга! Али она је бела. Не, другачија. Није нужан прекор. Вољена! Пусти да твоје име обавије моја книга, да лежи око њега укруг као бели, широки, нетамнећи, невенући, небледћи венац.

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТО,невесело, по чему се не разликује од других писама. У њему се гоовори о Немцима, који умеју да умиру, о женама, које губимо, о Марку Шагалу, о умећу држања виљушке и значају провинцијализма у историји уметности.

Ти осећаш повезаност са културним светом.

Са којим, Аља? — њих је много. Свака земља има своју културу, и њу је немогуће узети од странца. Мене боли срце за Петербургом, ја мислим о његовим мостовима, а ти не можеш да се вратиш Русији, ти волиш Француску, али нећеш умрети од чежње за њом. Ти си — човек сувише општеевропске културе. Кад аутомобил уопште не би имао тежину, он не би могао да иде, тежина даје упориште његовим точковима. Ја ти не бих писао ово, кад те не би волео. Али мучи ме тиме што ја за тебе немам никакву тежину, свет око Аље нема тежине.

Код Багатирјева у стану поред отровала се гасом немачка породица. Мајка је оставила белешку: «На свету нема места за немачког трудбеника». Немци, стидим се, што не могу да вам помогнем!

Аља, опрости ми моју невеселу љубав; реци, на ком језику ћеш ти изговорити последњу реч, умирући? Ја ти препричавам разне заплете, упоређујем те са свима. Кажу да у психозу људи одлазе свесно, као у манастир. Лакше је уобразити да си пас, него живети као човек.

Волео бих да покидам на комаде и разбацам по граду то што волим. Не умем.

Једном смо се недавно спремали да одемо у атеље. У соби су били петербуржани и московљани. Неко је почео да прича о визама. Причају да су раније, годину, две уназад, Руси говорили један с другим о пасошима са таквим задовољством, као удата жена о порођају.

Некакао су се распричали и овог пута. Мушкарци су — углавном су били сасвим без пасоша, живе зато што су се приженили.Али жене! Францускињице, Швајцаркиње, Албанке (часна реч), Италијанке, Чехиње — и све-све заозбиљно и на дуго. Срамота је за мушкарце да проћердају своје жене. Замишљам шта је било у Константинопољу! Страшно је гледати сличне судбине. Наша љубав, наши бракови, бекства — само су мотивација. Ми губимо себе, постајемо везивно ткиво.

А у уметности је неопходно локално, живо, издиференцирано (каква реч за писмо!).

Ми губимо мајсторство, као што губимо жене. Ти се осећаш повезаном са културом, знаш да имаш добар укус, а ја волим ствари другог укуса. Волим Марка Шагала.

Марка Шагала сам видео у Петрограду. Личи, како ми се учинило, на Н.Н. Јеврејинова, он је био оличење фризера из малог месташца.

Седефасти дугмићи на шареном прслуку. То је човек смешно лошег укуса. Боје његовог одела и свег заосталог романтизма он преноси на слике. Он у сликама није Европејац, већ витебац. Марк Шагал не припада «културном свету».

Он се родио у Витебску, малом, провинцијском градићу. Касније, за време револуције, порстао је Витебск, у њему је била велика уметничка школа. У то време су често расли час један, час други град: те Кијев, те Феодосија, те Тифлис, једном чак и једно село на Волги — Марксштат — порасло је за филозофску академију.

И ето тако, витебски дечкићи сви цртају као Шагал, и зато је код њега за похвалу што је умео да буде у Паризу и Питеру витебац. Добро уме да држи виљушку, мада у Европи то уме и госпођица из Nachtlokal-а. Још је боље знати какву обућу треба носити уз смокинг и какве дугмадима закопчати рукаве свилене кошуље. За мене су та знања мало примењива.

Али ја схватам да су у Европи сви — Европљани по праву рођења. Али у уметности је неопходан сопствени мирис, и мирисом Француза мирише само Француз.

Ту мисао о спасењу света неће помоћи. Корисно је увођење провинцијализма, укрштање његово са традиционалном уметношћу. «Балалајечники», «Карусељ» и остало су лоши по томе што су све то имитације руског провинцијализма. То убија људе. Смета будућем раду. Сликама, романима.

А добро писати је — тешко, то су ми увек говорили пријатељи. Живети истински је болно. У томе мени помажеш ти.

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ПЕТОО пролећу, «Prager Diele», Еренбургу, лулама, о времену, које тече,уснама, које се обнављају, и о срцу, које се кида, у то време, кад се са туђих усана само повлачи боја. О мом срцу.

Већ је седам степени топлоте. Јесењи капут се преобратио у пролећни. Зима пролази, и што год да се деси, мене неће натерати да трпим ту зиму испочетка. Вероваћу у свој повратак. Пролеће долази. Ти си ми рекла да у пролеће имаш такав утисак као да си нешто изгубила или заборавила и не можеш да се сетиш шта.

У пролеће сам у Петербургу ходао обалама у црном качкету. Тамо су беле ноћи, а сунце се диже док мостови још нису спуштени. Много сам налазио на приобалним улицама. А ти нећеш налазити, ти само умеш да приметиш губитак. Другачије су приобалне улице Берлина. И оне су лепе. Добро је по обали канала одлазити у радничке квартове. Тамо се местимично канали шире у тихе лике, и кранови надносе над водом. Као дрвеће. Тамо, у Hallesches Tor-у, још даље од места где ти живиш, стоји округли торањ бензинских фабрика, као код нас на Обводном. Ка тим торњевима, када ми је било осамнаест година, пратио сам вољену свааки дан. Јако су лепи канали и тада, када преко њихових обала иде високи надвожњак градске железничке пруге.

Ја се већ сећам шта сам изгубио. Слава богу, пролеће је.

Из «Prager Diele» ће на улицу изнети столове и Иља Еренбург ће видети небо.

Иља Еренбург хода по улицама Берлина, као што је ходао по Паризу и осталим градовима, где има емиграната, сагињући се као да тражи по земљи нешто што је изгубио. Уосталом, то није тачно поређење — тело није савијено у појасу, већ су му само спуштена глава и повијена леђа. Сиви капут, кожни качкет. Глава сасвим млада. Он има три професије: 1) да пуши лулу, 2) да буде скептик, седи у кафеу и издаје «Ствар», 3) да пише «Хулија Хуренита».

Последње по временском следу «Хулио Хуренито» назвао се «Труст Д. Е.». Од Еренбурга излазе зраци, ти зраци носе разна презимена, ознака им је то што они пуше луле. Ти зраци испуњавју кафе.

У углу кафеа седи сам учитељ и показује уметност пушења луле, писања романа и прихватања света и сладоледа са скептицизмом.

Природа је богато обдарила Еренбурга — он има совјетски пасош. Живи он с тим пасошом у иностранству. И хиљадама виза. Ја не знам какав је писац Иља Еренбург. Старе ствари нису добре.

О «Хулију Хурениту» радо размишљам.То је врло новинска ствар, фељтон са сижеом, конвенционални типови људи и сам стари Еренбург са молитвом; стара поезија узета као конвенционални тип.

Роман се развија по Волтеровом «Кандиду», истина, с мањим сижејним разликама.

У «Кандиду» је добар сижејни прстен: док траже Кунигунду, она живи са свима и стари. Хероју припада старица, која се сећа нежне коже Бугарина.

Тај сиже, тачније — критичку реакцију на то, да «време пролази» и промене се догађају, обрађивао је још Бокачо. Тамо жена-невеста прелаази из руку у руке и на крају припада свом мужу, с уверењима о девичанству.

А уз пут је она упознала не само једне руке. Та се новела завршава знаменитом фразом о томе, да се усне не троше, већ се од пољубаца само обнавњају.

Али ништа, ја ћу се ускоро сетити онога што сам заборавио. Код Еренбурга постоји сопствена иронија, његове приче и романи нису за јелисаветски слог. Код њега је добро то што он не наставља традиције велике руске литературе и више воли да пише «лоше ствари».

Пре сам се љутио на Еренбурга због тога што он, преобративши се из јеврејског католика или славенофила у европског конструктивисту, није заборавио прошлост.

Од Савла он није постао Павле. Он је Павел Савлович и издаје «Звериное тепло».

Он није само новински радник, који уме да у роман скупи туђе мисли, већ и скоро уметник, који осећа противречност старе хумане културе и новог света, који се сада гради машином.

Мене ипак од свих противречности огорчује та, што док се усне обнављају — срде се кида и то, что се заборављено, кида се заједно с њим, непрепознато.

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ШЕСТО,О маски, акумулаторским моторима, дужини плашта мотора аутомобила «испана суиза», уопште о покретачима унутрашњег сагоревања и о томе, како би автомобил «испана суиза» носио алке у ушима, кад би био човек.Као аутомобилиста, рећи ћу: писмо је пуно тихог беса и клевета.

Данас сам се пробудио усред ноћи. Разбудила ме неухватљивост предмета који се налази у мојим рукама. Показало се да је предмет црна папирна маска, а ја сам на средини собе. Очигледно, за мене би било добро да отпутујем у санаторијум. Говорити о љубави за мене је штетно. Попричаћемо о аутомобилима. Тужно је путовати таксијем! Најтужније је путовати на електричном мотору. Код њега не бије срце, он је под напоном, напуњен тешким акумулаторима али остану плочице без напона — и он стане.

Много аута сам покренуо у свом веку, понекад су они сами ударали мене повратним ударом; много људи сам дигао на посао. Понекад и у Берлину покушам да покренем мотор, с којим се шофер не сналази, два пута сам тако урадио, али сам се трећи пут погрешио на најсрамотнији начин.

Пришао да га покренем, а мотор на електрично паљење, има лажни радијатор и ручку, наравно, нема. Како освојити машину, која нема срце, која се не осваја? А изглед је њен лажан: нешто попут резервног оковратника и манжета; напред постављен плашт, кобајаги за мотор, а тамо по свој прилици крпе.

Претварају се да су покретачи унутрашњег сагоравања. Јадна руска емиграција! Ни у њој не куца срце.

У Берлину се не сме, непажљиво је, гласно говорити на улицама руски. Чак и сами Немци скоро шапућу. Живи, али ћути. Мртвим акумулаторским аутомобилом, без шума и наде, базај по граду. Распреди, задржавајући дах, то што си имао, а распевши, умри. Ми смо под напоном у Русији, а овде се само вртимо, вртимо и убрзо ћемо се зауставити.

Оловни листови акумулатора преобратиће се само у пуку тежину. Киселина ће постати киселица. На накиселу тежину миришу берлинске руске новине. Накиселе и тешке речи сам написао.

Боље да попричамо о аутомобилским маркама. Тебе се свиђа твоја «испана суиза»? Узалуд! Не изневеравај себе. Ти волиш скупе ствари и наћи ћеш у продавници најскупљу, чак и ако се преко ноћи измешају све етикете са ценамае. «Испана суиза»? Лош ауто. Честит, племенит ауто с правим ходом, на коме шофер седи са стране, гиздава у свом отсуству силе, — то су «мерцедес», «бенц», «фиат», «делоне-белвил», «пакард», «рено», «делаж» и врло скупи , али озбиљни «ролс-ројс», који има необично гибак ход.

Код тих машина се конструкција каросерије показује грађу мотора и преноса и, осим тога, конструисана је за најмањи отпор ваздуха. Тркачки аутомобили обично имају дуге носеве високе спреда; то се објашњава тиме, што баш такав облик, при великој брзини, даје најмањи отпор средине. Па, ти си приметила, Аља, да птице лете напред не оштрим репом, већ широким грудима?

Дужина плашта мотора објашњава се, најзад, бројем цилиндара покретача (4, 6, ређе 8, 12) и њиховим пречником. Публика је навикла на дугоносе аутомобиле. «Испана суиза» је — машина с дугим ходом, то јест она има велико растојање између најниже и највише мртве тачке.

То је високообртна машина, форсирана, да тако кажемо — нашмркала се кокаина, њен мотор је висок и узан. То је њена приватна ствар. Али је плашт аутомобила дугачак.

На тај начин, «испана суиза» се маскира својим плаштом, код ње постоји замало па читав аршин растојања између радијатора и мотора. Тај аршин лажи, остављен је за снобове, тај аршин нарушавања конструкције мене доводи до беса.

Ако те будем мрзео, ако успем да једном спевам: Нестаните ти путељци,По којима сам ишао! —онда ћу послти успомену на тебе не до ђавола, већ право у ту празнину у «испане суизе».

Твоја «испана суиза» је скупа, али лицкаста.

На њу често стављају каросерију са седиштима која се извлаче у страну на месту вратанаца. То би морало да се допада жиголима.

Код ње је неприродан нагиб волана и она би имала алке у ушима када би била човек. Код твоје «испане суизе» радиајтор није на месту, она иде са дугмадима у манжетама. Она тебе никада неће волети. Све је то за мене интересантна судбина руске емиграције. Међутим, «испана суиза» има свој рекорд на дугим стазама на брдовитом терену.

ПИСМО ДВАДЕСЕТ СЕДМОО принципу релативности, и Немцу с алкама у ушима.Ту се уводи и бајка о мишици, претвореној у девојку.

Како може бити егзотичан човек који носи алке у ушима? Истина, само на маскарадама. И панталоне кицошке, али сувише широке за човека, који себе уважава. А на улици — даброву капу. А ти се пружаш према њему од дна до врха! Шта да се ради, Аља, од тебе учим принцип релативности.

Ипак, ево бајке. Пустињак је претворио мишицу у коју се заљубио, — чудна љубав, али шта све нећеш урадити из усамљености у Берлину, — у девојку. Девојка пустињака није волела. Он је на њу био љубоморан. Она му је говорила: «Ето каква је твоја љубав». Девојка је још говорила: «Ја хоћу слободу пре свега. И боље одлази». Пустињак јој је телефонирао и рекао; «Данас је леп дан!»

Девојка је рекла: «Ја се још нисам обукла». Пустињак је рекао: «Ја ћу причекати.Повезимо се, ја ћу те пратити по продавницама».

Куповала је девојка. Затим ју је одвезао пустиљак изван града, на језеро Ван. Сунце је још било на небу. Иако је продавница много. Он је рекао «Хоћеш да будеш жена сунца?» У том тренутку се на сунце навукао облак. Девојка је рекла: «Облак је моћнији». Пустињак је попустљив, нарочито са девојком. Он је рекао: «Хоћеш, да облак буде твој муж?» У том тренутку је ветер отерао облак. Девојка је рекла: «Ветар је моћнији». Пустињак је почео да се љути. Телефон му је кидао нерве. Он је повикао: «Ја ћу те удати за ветар!»

Девојка је увређено одговорила: «Мени не треба ветар, мени је топло и не дува. Ја сам заклоњена од ветра овом планоном. Планина је моћнија». Пустињак је схватио да жене у продавницама увек дуго бирају и да девојка мисли да је она у продавници. Он је одговорио трпељиво, као продавац: «Изволи планину!» Лице девојке је тог тренутка засијало. Она је постала сасвим весела. Пустињаку се учинило да је она чак и срећна. Она му је показала прстићем на низ планина и рекла: «Погледај!» Пустињак није видео ништа. «Како је он леп, како је он моћан, он је јачи од планине, ево суштине мога живота, како је он обучен!» «Ко то?» — питао је пустињак. «Мишић, мили пустињаче! — рекла је девојка. — Он је прогризао планину, погледај, па он мене воли». «Лепо, — рекао је пустиљак, — тог ћеш ти стварно заволети; ипак је добро да се ниси заљубила у човека из оперете».

И он је пољубио девојку-мишицу у њене ружичасте уши и пустио је, давши јој мишји пасош. Са тим пасошем, између осталог, пуштају у све земље.

Не љути се због мишице. Срце је избоцкано бакарним дугмићима као јакна дечака у лифту. Оно се за дан хиљаду пута подигне и хиљаду пута падне.

Оно је као мишица, савладана мишоловком.

Волим тебе — онако како воли сунце. Како воли ветар. Како воле планине.

Како воле: заувек.

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ОСМО,са жалбом на то што је туга сувише кратка.Он је захтеван и то је јаче од њега. Туге он већ има довољно за марамицу.Поред тога, у писму је дата варијација на познату бајку.Ово писмо није било записано, а неизречене речи постају мисли.

Кунем ти се… ускоро ћу завршити свој роман. Жено, која ми не одговара! Сатерала си моју љубав у телефонску слушалицу. Моја туга долази код мене и седи са мном за истим столом. Ја разговарам са њом.

А доктор каже да имам нормалан крвни притисак и да је моја халуцинација само књижевна појава.

Туга долази код мене. Ја разговарам са њом и у себи пребројавам листове.

Чини се, само три листа. Каква кратка туга. Требало би набавити другу — међународниих размера. А могло се десити и другачије. Нисам умео. Умео сам само, како си ти наредила, да набавим шест кошуља. «Три код мене, три на прању».

Било ми је потребно да се сломим, и ја сам нашао себи љубав која слама; уосталом, то сам ти већ писао.

Чевек оштрио нож о камен. Њему не треба камен, иако се он поклања пред њим. То је из Толстоја. Код њега је то дуже и боље написано.

У мојој судбини све је било унапред одређено. Али је могло бити и другачије. Даћу други расплет роману. То ће бити из Андерсена. То је оно што се могло догодити.

Живео принц. Имао је две драгоцености: ружу, која је израсла на гробу његове мајке, и славуја који је певао тако слатко да се уз његову песму могла заборавити сопствена душа.

Он је заволео принцезу из суседног краљевства и послао јој: 1) ружу, 2) славуја.

Ружу је принцеза поклонила инструктору вожње на ролшуама, а славуј је умро код ње трећег дана: није издржао мирисе колоњске воде и пудера.

Даље Андерсен прича све погрешно. Принц се није преобукао у свињара.

Он је узајмио паре, купио свилене чарапе и свечане ципеле са шиљатим врховим. Један дан је учио да се осмехује, два да— ћути и три месеца се навикавао на мирис пудера. Он је поклонио принцези: 1) звечку уз коју се могао плесати шими, 2) некакву играчкицу која је сплеткарила, — вероватно књижицу са посветом.

Принцеза га је стварно заволела. Ноћ, у којој је принцеза дошла код принца била је заиста црна, кишна. Принцеза је закуцала самоуверено.

Принц је склизнуо низ ограду степеништа: њему се сваке ноћи чинило, да она куца, па је до савршенства увежбао спуштање низ гелендар.Отворио је врата, и (казаћу због кубизма) ветаер је у четвороугаоник убацио призму кише и кружни пресек кишобрана. Принц је одмах препознао кишобран. Он се поклонио ниже од својих ногу (јер је стајо на прагу) и рекао: «Уђите, принцезо, у свој дом». Она је ушла; била је киша. Она с тако уморила да је кренула степеницама, не склопивши кишобран чак.

Принц ју је посадио испред камина, распалио ватру, поставио сто и желео да трчи. Он је желео да јој поклони: 1) ружу, 2) славуја.

Принц је био расут. Баш тада се насмејала пржена риба. Пржена риба се смеје у источњачким бајкама. Детаље ћу сопштити у својим другим књигама. У европској литертури, колико је мени познато, она се први пут насмејала код мене. Она се смеје онда када види да је неко поклонио своје ссрце уместо да поклони звечку. Овога пута се ваљала од смеха, пљескала репом и прскала сосом. «Принче, — рекла је, — зашто квариш туђе бајке?» «Андерсен ме је оклеветао, — одговорио је принц. Дом мој и моје срце припадају принцези! Онај, кога воле, никда није крив. А ти лези мирно и не прскај се сосом, зато што ће принцеза сад да те једе». «Ти си сам поједен, о пржени принче», — рекла је риба. Тако је рекла и умрла и други пут, од досаде: она није волела принцезу.

И ево другог могућег расплета романа. Принцеза живи у истом дому са принцом, зато што у граду има јако мало слободних станова. Принц се начино мајстором за играчкице: он поправља грамофоне и израђује звечкице, уз које се може плесати шими. Принцесза живи у његовом дому.

Али живи она са другима. Показује се да се из једне тачке на праву може спустити неколико окомитих правих.

Све се то може схвтити, или добро знајући ненеуклидску геометрију или стигавши дотле, када каламбур насмеје човека толико, колико и чир на желуцу.

Све је то — «како».

Сва моја писма о томе, «како» ја тебе волим.

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТОАљино последње. У њему Аља пише о томе како треба писати љубавна писма.То писмо се завршава суровом фразом: «Престани да пишеш о томе, како, како, како ти мене волиш, зато што на трећем «како» ја почињем да мислим о страном».

Аутор книге искрено жели својим читаоцима да никада не добијају таква писма. Ти нарушаваш договор. Ти ми пишеш по два писма на дан. Писама се накупило много. Напунила сам ладицу писаћег стола, затрпала кофере и ташницу. Ти говориш да знаш како је написан Дон-Кихот, али љубавно писмо ти да напишеш не можеш. И ти си све љући и љући.

А када пишеш љубавно, давиш се у лирици и пушташ балончиће… (пишем ти у «Југу» пристојно, свеједно, чекајући шницлу).

У литертуру се ја разумем мало, без обзира на то што си ти ласкавац и тврдиш да се не разумем лошије од тебе; али у писма о љубави ја се добро разумем. Ти не говориш без разлога да ушавши у било коју установу, ја одмах знам шта чему и ко са ким.

Ти пишеш о себи, а кад је о мени, онда укораваш.Љубавна писма се не пишу за сопствено задовољство као што прави љубавник у љубави не мисли о себи.

Ти под разним изговорима пишеш све о једном истом.

Престани да пишеш о томе, како, како, како ти мене волиш, зато што на трећем «како» ја почињем да мислим о страном.

ПИСМО ТРИДЕСЕТОи последње. Оно је адресирано ВЦИК (Всерасијскиј Центраљниј Испољнитељниј Комитет, највиши орган револуционарне власти од 1917. до 1937.године, прим.прев.) У њему се опет говори о дванаест гвоздених мостова.То писмо закључује себе молбом да ми се дозволи да се вратим у Русију.

Изјава у ВЦИК СССР

Ја не могу да живим у Берлину.

Целим животом, свим навикама, ја сам везан за садашњу Русију. Умем да радим само за њу.

Неисправно је што ја живим у Берлину.

Револуција ме је препородила, без ње ја немам шта да дишем. Овде је могуће само угушити се.

Горка је, као прашина карбида, берлинска чежња. Не чудите се, што ја пишем ово писмо после писама жени.

Ја уопште нисам уплетен у случај љубавне приче.

Жена, којој сам писао није никад постојала. Можда је постојала друга, мој добар друг и пријатељ, са којом нисам умео да се договорим. Аља — то је остварење метафоре. Ја сам измислио жену и љубав за књигу о несхватању, о туђим људима, о туђој земљи. Ја хоћу у Русију.

Све што је било — прошло је, младост и самоувереност са мене је скинуло дванаест гвоздених мостова. Ја подижем руке и предајем се.

Пустите у Русију мене и сав мој безазлени пртљаг: шест кошуља (три код мене, три на прању), жуте чизме грешком намазане црним ваксом, и плаве старе панталоне, на којима сам узалуд покушавао да углачам ивицу.

На мени су панталоне саљ ивицом. Она се формирала онда када је мене згњечило у плачинку.

Немојте да поновите једну стару Еерзерумску историју; при заузимању те тврђаве мој пријатељ Зданевич је возио путем.Са обе стране пута су леежали посечени Аскери.Код свих њих су резови сабље пали на десну руку и у главу.Мој друг је питао:-Зашто је код свих њих удар пао на руку и главу? Одговорили су му:- Врло просто: Аскери, кад се предају, увек подижу десну руку.И ето тако.

ДРУГИ ДЕО КО ЈЕ КО У «ПИСМИМА НЕ О ЉУБАВИ»

Шкловски Виктор Борисович (1893—1984), руски књижевник, критичар, теоретичар литературе, прозаик, журналист, сценарист, теоретичар филма. Родио се 12. (24) јануара 1893. године у Санкт-Петербургу. А 23. децембра 1913. у литературно-артистичком кабареу «Брадјаћаја сабака», Шкловски је прочитао свој есеј «Место футуризма у историји језика», и био поздрављен као теоретичар нове уметности. Развио је своје концепције и постао отац руског формализма.

У јесен 1914-е, убрзо после избијања Првог светског рата, одлази у војску као добровољац.У каснијем току догађаја научни рад не смета Шкловском да најактивније учествује у Фебруарској револуцији 1917.године. Орден Крст Светог Ђорђа 4-ог степена, Виктор Шкловски је примио из руку Л.Г. Корнилова.

Оштра аверзија према бољшевизму натерала је Шкловског да се прикључи десним есерима. Он активно учествује у антисовјетској завери, посебно у припремама преврата.Касније у Кијеву, учествовао у неуспешном покушају свргавања хетмана Скоропадского.

Почетком 1919-е Шкловски се враћа у Петроград. Тој ситуацији је не мало помогло то што се руководство есера одрекло оружано борбе, а партија била амнестирана. Ипак, после атентата на једног министра бољшевичке владе бољшевици покрешу нови талас репресија против

есера. Тако 4. марта 1922. године, враћајући се ноћу кући, Шкловски је приметио да у његовој и суседној соби гори светло. То је значило само једно –дошли су по њега. Без ствари, само са санкама на којима је возио дрва, он се упутио пријатељима. Проживео је у Петрограду још десет дана кријући се, а затим по леду Финског залива и побегао у Финску. Његова жена је као талац провела неко време у затвору.Уз помоћ Максима Горког Шкловски из Финске одлази у Берлин, где, између осталог, пише ову књигу. У емиграцији, од краја 1922-е Виктор Шкловски чезне за Русијом и бори се да се врати у домовину. Тридесето писмо у књизи показује како је то извео. Књига је у Москви добро примљена, а с њом и Шкловски. Овом књигом је почела и књижевна каријера жене којој су писана «Писма». Максим Горки је рекао да писац писма о Тахитију треба да размисли о књижњвној каријери.Тако је настала књига «Тахити», првенац Елзе Триоле.

В.Б. Шкловски је умро 5. децембра 1984. године у Москви, пошто је написао много књига, сценарија за филмове, критика, научних расправа, успомена. Познавао је и писао о многим уметницима своје епохе. Такође је постао и књижевни јунак. Више руских писаца је у према њему обликовало ликове својих јунака.

Велемир или Велимир Хлебников (1885-1922)Ова књига је и епитаф Хлебњикову и почиње његовом песмом «Зверињак». Право име је Виктор Владимирович Хлебников. Руски песник и прозаиста Сребреног века, истакнути стваралац руске авангардне уметности. Један од утемељивача руског футуризма, реформатор поетског језика, експериментатор у стварању речи и један од твораца посебног језика, «заума». Хлебников је један од признатих лидера руске авангарде с почетка XX века, један од оних који се свесно бавио изградњом нове уметности. Многи футуристи, међу њима и Мајаковски и Шкловски, називали су га својим учитељем; претпоставља се да је поетски језик Хлебникова утицао и на стваралаштво Андреја Платонова, Николая Асејева и Бориса Пастернака. Хлебников је утицао на руску и европску авангарду и у области сликрства и музике. Неки истраживачи сматрају да је без познавања стваралаштва Хлебњикова немогуће стећи адекватну представу о авангарди и исправно схватити њену естетику и поетику.

У манифесту «Труба Марсоваца» (Труба марсиан) (1916), Хлебњиков позива на стварање Државе времена, која треба да смени до-садашње државе простора које ратују за сваку његову стопу  — то је једна од првих супер-утопијских (сверх-утопичных) идеја које су затим не једном ницале у руској литератури. Да освајају, тачније од-освајају, у васељени времена позвани су Творјани - Ствараоци, који смењују дворјане, и «изделитљи», произвођачи који долазе да смене «набавитеље». Одкрсењима «Скрижалями» нове вере нове државе времена постаје трактат «Доски судьбы», у коме Хлебников саошштава своје откриће закона поновљивости: у историји се понављају неки једни те исти догађаји и оваплоћују неке једне те исте личности. На пример, сам Хлебников се оваплоћавао као Ехнатон, који је увео монотеизм у Египту; као Омар Хајам, арапски песник и математичар; као Лобачевски који је посумњао у аксиоме геометрије Еуклида и саздао нееуклидовску «геометрију имагинације» (См. «Ка»). И, разуме се, као Хлебников, који је у поезији сменио пушкиновско «доломерје Еуклида» хлебниковским «доломерјем Лобачевского».

Аља, Елза Триоле, рођена као Елза Каган (руски Эльза Каган) у јеврејској породици у Москви и са сестром Љиљом Брик добила сјајно образовање.Дипломирала је архитектуру, одлично свирала клавир и течно говорила и писала на немачком и француском.

Eлза се 1915. године спријатељила са песником и графичарем Владимиром Мајаковским и , по свему судећи, заљубила у њега.Кад га је позвала у госте, песник се лудо заљубио у њену старију сестру Љиљу, већ удату за Осипа Брика.

Године 1918. на почетку Руског грађанског рата, Елза се удаје за француског коњичког официра Андреа Триолеа, тада функционера француске амбасаде.Емигрирала је у Француску. У својим писмима Љиљи признавала је да није срећна у браку.

Прва је превела поезију Мајаковског (као и томове друге руске поезије) на француски. После неколико година се развела од Триолеа.Већ је живела одвојено од њега кад ју је у Берлину срео Шкловски.

Године 1928., Елза је упознала француског писца Луја Арагона. Венчали су се и остали у браку 42 године, до њене смрти.

Триоле и Арагон су учесници француског антифашистичког покрета отпора. Обоје су остварили врло плодне кљижевне каријере. Она је 1944. године постала прва жена добитник Награде браће Гонкур, највишег признања за француску литертуру.

Умрла је са 73 године, у Мулен д Сен- Арнуулу, од срчаног удара.

ОБЈАШЊЕЊА уз нека писма

Писмо четверто

Јулиј Ајхенвалд (1872—1928), књижњвник, књижевни и позоришни критичар, публициста, преводилац, мемоарист, филозоф. У септембру 1922-е после хапшења и затвора у Лубјанки, протеран у иностранство заједно са многим научницима и писцима. Погинуо је несрећним случајем, павши под трамвај, 17. децембра 1928. године у Берлину.

Куљбин Николај Иванович (1868—1917), уметник, представник руске авангарде, истраживач Рендгеновог зрачења, аутор низа научних радова, уџбеника, изума, поседовао огромно знање из многих области и невероватну способност синтезе.

«Это Горнфељд». Реч је о некрологу Хлебњикову, који је написао, вероватно, А.Г. Горнфельд и објавио у трећем броју журнала «Литерарне белешке» за 1922 г.

Писмо пето

Алексеј Михајлович Ремизов (1877—1957), писац, основач шаљивог тајног друштва «Мајмунска Велика и Слободна Ложа» («Обезвелволпал»). 1919. год. Кратко време провео оптужен у вези са случајем левих есера, револуционара антибољшевика. Од 1921. год. у емиграцији.

Михаил Кузмин, песник сребреног века. Три годаине је учио на Петербуршком конзерваторијуму код И.А. Римского-Корсакова; музика је остала једним од његових главних преокупација.

Писмо десето

Михаил Леонидович Слонимскиј (1897—1972), руски, па совјетски писац. Баш код Слонимског су почели да се окупљају чланови литерарне групе «Серапионова браћа» (а у неким старим изворима он тврди да је идеја за име групе његова).

Пјотр Григорјевич Багатирјев (1893—1971), филолог и педагог. 1922. год. отишао у Чехословачку, где је проживео до 1939. год, повезујући научни рад с предавањима на Братиславском универзитету. Пјотр Багатирјев је превео на руски језик књигу Јарослава Хашека «Подвизи храброг војника Швејка».

Роман Осипович Јакобсон (1896—1982), руски лингвист. У 1920 год. бил један од организаторов Прашког лингвистичког кружока. Принуђен да емигрира 1939. године, Роман Јакобсон је 1941-е прешао у САД, предавао на Харвардском универзитету, радио у Масачусетском технолошком институту. Први значајнији рад Јакобсона било је истраживање особености језика песника футуристе Велимира Хлебњикова.

Писмо једанаесто

«Серапионова браћа» — литерарна група, постојала у Пеотрограду-Лењинграду 1920-их година. Многи «серапиони» су постали класици совјетске литературе. Прво заседање «Серапионове браће» одржано 1. фебруара 1921. године. Огромну улогу у историји групе одиграо Виктор Шкловскиј. Његов чланак «Серапионова браћа» (1921) је био прво представљање «серапиона» јавности преко штампе. Чланови, према фотографији из 1921:Лев Лунц, Илља Груздев, Михаил Зошћенко, Вениамин Каверин, Николај Никитин, Михаил Слонимскиј, Виктор Шкловскиј, Владимир Познер, Елизавета Полонскаја, Константин Федин, Николај Тихонов, Всеволод Иванов.

Писмо тринаесто

ОПОЯЗ − Друштво за изучавање (теорије) поетског језика −Общество изучения поэтического языка или Общество изучения теории поэтического языка — полуформални научни кружок, основан око 1916. године. Манифестом ОПОЈАЗ-а сматрају се рани радови Шкловског «Ускршње речи -Воскрешение слова» (1914) и «Уметност као пријем - Искуство как прием» (1917), у којима се оштро критикује прилаз уметности (и литературе, посебно) као «систему облика» и

лансира теза о уметности као збиру рецепција уметника («формални метод у теорији књижевности»).

Писмо четрнаесто

Иван Аљбертович Пуни (1894—1956), руски уметник, представник авангарде прве половине 20 века. Емигрирао, прешавши заједно са женом по леду Финского залива у Куокалу. У годинама 1920—1922 живео у Беррлину, а од 1923 год — у Паризу.

Ксения Леонидовна Богуславскаја (1892—1972) — сликар, графичар, позоришни уметник, дизајнер, поетеса.Од 1913 год. — удата за И.А. Пуни. Њихов стан и рдионица на 6-ом спрату куће 1/56 на Гатчинској улици у Санкт-Петербургу, где су живели од 1913 до 1915 год, била је својеврсни «салон», место сусретања сликара и песника, авангардиста и футуриста.

Карл Ејнштејн (нем. Karl Einstein), 1885—1940, немачки песник и прозаик, рођак Алберта Ајнштајна. Од 1936—1938 г. участвовао у грађанском рату у Шпанији на страни Републике. Убио се на француско –шпанској граници, при неуспелом покушју да емигрира из Француске коју су окупирали нацисти, у францистичку Шпанију, у коју му је онемогућен улазак. Обесио се.

Зале (Залит) Карл Фрицевич (1888—1942), скулптор.

Текст романа «ZOO или Писма не о љубави» дат према издању:Виктор Шкловский «Жили-Были»—Москва.—1966.—«Советский писатель» и није намењен комерцијалној дистрибуцији и коришћењу.Прелом максомално приближен оригиналу книге.