Proslo je od tada mnogo proleca, a jos uvek nisam zaboravila to tuzno lice I suzu u oku. Secanje na nju u dusi stvara bol I budi tugu duboku. Ovo je prica o jednoj Tijani, mojoj dobroj drugarici. Dosla je da zivi kod babe posle smrti svoje mame. Isle smo zajedno u skolu. Bila je uvek tiha, tuznog lica, I kao takva nije imala mnogo prijatelja. Imala je najlepse oci I najtuznije plave oci I osmeh najlepsi na svetu. Osmeh je vesto krila, jer smo ga retko vidjali. Ne znam kako sam jos od prvog trenutka kad smo se srele umela da prepoznam taj veliki bol koji je nosila sa sobom. Umela sam da ga prepoznam I da ga razumem. O majci nikada nije govorila I tu temu sam smatrala zabranjenom. Ali taj osmi mart nikada necu zaboraviti. I sada se secam svega, kao da se juce dogodilo. Secam se svake njene reci I podrhtavanja njenog glasa, tihog jecanja svih drugova u odeljenju, bledog lica nase nastavnice dok su joj se suze slivale niz lice I kvasile dnevnik. Nekoliko dana pre tog dogadjaja smo imali pismeni zadatak iz srpskog jezika sa temom “Mojoj majci s ljubavlju”. Tog dana je nastavnica donela nase pismene zadatke. Pozvala je Tijanu I rekla joj da jedino njen zadatak nije ocenila, jer ne zna kako da oceni prazan list. Tijana je ustala I rekla: “Napisala sam ja to nastavnice, samo nisam tu, u vezbanci, jer, nisam zelela da I vi placete.”. U razredu je nastao tajac, svi smo bili zateceni. U vazduhu se osecala teska napetost, srca sun am udarala kao luda. Cekali smo sta ce dalje da se dogodi. Tijana je iz torbe izvadila jedno pismo I odnela ga do katedre. Rekla je: “Evo, to je moj pismeni. Ako mozete procitajte ga.”. Secam se kako su nastavnici drhtale ruke dok je otvarala pismo. Pogledala je Tijanu I rekla: “Pokusacu da ga procitam.”. nastupila je tisina, svi smo napeto cekali. Napokon je pocela da cita nesigurnim I drhtavim glasom: “Draga majko, ovo je prvi put da ti se obracam od kada smo se rastale. Rekli su mi tada da je to zauvek, ali, ja znam da nije tako. Uzasno je tezak ovaj bol koji nosim u sebi, tezak je I neprolazan. Znam da ti ovo ne bi zelela da cujes I da ne bi volela da me vidis tuznu I uplakanu. Zato sam plakala samo nocu, kad podjem na spavanje, tiho, bez jecaja, da me niko ne cuje. Mislila sam da tada I ti spavas, daleko, gore na nebu, medju zvezdama, I da tada ne mozes da me vidis. Nisam zelela da I ti budes tuzna. A tada si mi najvise nedostajala. Nedostajala mi je toplina tvojih ruku dok me pokrivaju, tvoj pogled pun ljubavi, tvoj poljubac, nezan I lak. Cini mi se da ga jos uvek osecam na obrazu. Kad zatvorim oci, vidim tvoj lik, tako ziv, da pomislim da si pored mene. Ponekad, kad mi je mnogo tesko, ja te tiho dozovem I podelim sve svoje strahove sa tobom, osecam I znam da mi ti nekim cudom pomognes, jer problemi nestanu. Samo mi je zao sto bar jos jednom ne mogu da te zagrlim I kazem ti sve ono sto nisam stigla I nisam znala, jer, bila sam tada jako mala. Postoje trenuci kada mi nedostajes tako jako, da zelim d ate izvadim iz svojih misli I dodirnem u stvarnosti. Draga moja mama, volim te najvise na svetu, I ma gde bila, znam da I ti mene volis. Samo, ne znam na koju adresu da ti posaljem ovo pismo. Mnogo je pisama koje sam ti napisala, pa ona sad tako lutaju od oblaka do oblaka. Znam d ace jednoga dana stici I do tvog oblaka. Srecan ti osmi mart!”. Posle ovoga, tisina… Svi smo gledali u nastavnicu. Kao I svi mi, I ona je plakala. Tijana je dobila peticu. To je bio poklon njenoj majci za osmi mart. Taj dogadjaj je nekako sve promenio. Cini mi se da smo tog dana svi odjednom sazreli I odrasli. Ne zelim da zaboravim taj dan I moju drugaricu. Svakog osmog marta, kada zagrlim svoju mamu, je se setim nje. I uvek joj pozelim svu srecu ovog sveta.