Živan Ristić

PODACI, INFORMACIJE I ZNANJE: METODOLOŠKI ASPEKTI

Ovo štivo sadrži izvode iz nekih od autorovih tekstova, iz knjige: Ristić, Ž. (1995) O istraživanju, metodu i znanju. Beogrd: IPIi u nekih objavljenih autorovih članaka. Štivo je prožeto delovima predavanja održanih studentima postdiplomskih studija na usmerenju za menadžment u ECPD,namenjeno je privremenoj internoj upotrebi i trebalo bi da studentima posluži: (a) kao podsetnik za neke delove predavanja o rešavanju problema i odlučivanju i (b) kao vodilja u traganju za odgovarajućom literaturom i u proučavanju te literature.

PODACI, INFORMACIJE I ZNANJE: METODOLOŠKI ASPEKTI

Sadržaj 1. Pristupne napomene: značaj metanaučnih pretpostavki u sticanju novih naučnih znanja1.1 Tri nivoa metanauke1.2 Naučni realizam i antirealizam1.3 Odnos ontoloških, epistemoloških i metodoloških pretpostavki 2. Podaci2.1 O značenju izraza podatak i nekim vrstama podataka3. Informacije3.1 O značenju izraza informacija4. Znanje4.1 O značenju izraza ”znanje”4.2 Savremene teorije o znanju 4.3 Neke koncepcije o izvorima i načinu sticanja znanja 4.3.1 Stanovište logičkog empirizma4.3.2 Popperov kritički racionalizam i realizam4.3.3 Relativističke koncepcije - Kuhnova koncepcija4.3.4 Konstruktivističko stanovište4.4 Vrste znanja4.5 O odnosu podatka, informacije i znanja 4.6 Funkcije naučnog znanja4.6.1 Naučno objašnjenje4.6.2. Naučno predviđanje4.7 Struktura naučnog znanja: činjenice, zakoni, teorije i modeli4.7.1 Naučne činjenice4.7.2 Naučni zakoni4.7.3 Naučne teorije i modeli4.8 Neke savremene koncepcije o razvoju naučnog znanja 4.8.1 Kumulativistička koncepcija razvoja naučnog znanja (logički empirizam) 4.8.2 Popperova evolucionistička koncepcija o razvoju naučnog saznanja 4.8.3 Kuhnova revolucionistička koncepcija o razvoju naučnog znanja 4.8.4 Lakatosevo shvatanje o razvoju naučnog znanja 4.8.5 Laudanovo shvatanje o razvoju naučnog znanja

1. Pristupne napomene: značaj metanaučnih pretpostavki u sticanju novih naučnih znanja

1.1 Tri nivoa metanauke

Madsen (1985) određuje značenje izraza "metanauka" tako što kaže da je to zajednički izraz za sve studije čiji je objekt nauka i koje su organizovane na jednom ili na više sledećih nivoa: 1) filozofskom (često preskriptivnom) nivou koji sadrži opšti pogled na svet, ontološke i epistemološke pretpostavke, aksiološka i etička usmerenja, filozofiju nauke... 2) metateorijskom nivou - koji sadrži teorije o teorijama i teorije o naučnom metodu; 3) empirijskom nivou koji sadrži istoriju nauke, sociologiju nauke, psihologiju nauke...

Filozofija nauke ispituje opšta svojstva nauke koja su najneposrednije povezana s njenim funkcijama proizvođenja naučnih znanja, kao što su priroda i pouzdanost iskustvene osnove, priroda validacionih procedura u kojima se koristi ta osnova, oblici razvoja i epistemološki status naučnih teorija (Kourany, 1998). Filozofiju nauke sačinjavaju dve velike oblasti: epistemologija nauke i metafizika nauke, čiji je središnji deo – ontologija. Epistemologija proučava prirodu i poreklo znanja. Epistemologija nauke se bavi pitanjem: Da li su naučne teorije istinite? Epistemološke pretpostavke se tiču pitanja: Kako možemo znati stvarnost i šta (i pod kojim uslovima) smatramo znanjem? Ontologija proučava prirodu bića i postojanja stvari. Ontološke pretpostavke se tiču pitanja: Kakva je priroda (socijalne) stvarnosti? Ontologija nauke razmatra pitanje: Šta nam naučne teorije kazuju o svetu ako su istinite?

Istorija nauke proučava kako su naučni pojmovi, znanja, ciljevi i metodi dosegli sadašnji nivo razvitka, koji su činioci proizveli prelomne promene u tome razvoju u određenim prostornovremenskim predelima i koji su socioekonomski uslovi potkrepljivali ili ometali te razvojne promene. Povezivanju filozofije nauke i istorije nauke su, u velikoj meri, doprineli Kuhn, Lakatos, Toulmin i drugi mislioci. Lakatos (Lakatos, 1978, s.102), parafrazirajući čuvenu Kantovu izreku, piše: "Filozofija nauke bez istorije nauke je prazna; istorija nauke bez filozofije nauke je slepa" i nastoji da pokaže: (a) da filozofija nauke priprema normativne metodologije kojima se istoričari koriste u rekonstruisanju "unutarnje istorije" i posredno obezbeđuje racionalno objašnjenje rasta objektivnog znanja; (b) da dve takmičarske metodologije mogu da budu ocenjivane pomoću normativno interpretovane istorije; (c) da ma koja racionalna rekonstrukcija istorije treba da bude dopunjena empirijskom (sociopsihološkom) "spoljnom istorijom". Interna istorija je istorija odgovarajućih ideja nauke i posvećuje pažnju motivaciji istraživača kao i oblicima njihovih komunikacija. Spoljna istorija se tiče ekonomskih, socijalnih i tehnoloških činilac koji nisu neposredno uključeni u sadržaj same nauke, već samo u objašnjavanje nekih događaja u istoriji nauke.

Mada su i Lakatos i Kuhn zaslužni za postavljanje važnog pitanja o odnosu metodološke koncepcije filozofije i istorije nauke, njihova shvatanja o tome nisu bila sasvim saglasna; Lakatos je preveliki značaj pridavao filozofiji, a nedovoljan istoriji nauke, dok je Kuhn odveć naglašavao ulogu istorije i zalagao se za njenu samostalnost u odnosu na filozofiju. Losee (1980, s.218) primećuje da je istorijski relativizam sveo filozofiju nauke na deskriptivno ispitivanje aktuelne naučne prakse, što ima za posledicu napuštanje traganja za evaluativnim standardima. Filozofija nauke, međutim, mora da bude upravljena na razlikovanje nauka od onog ašto ona nije i na razlikovanje "dobre nauke" od "rđave nauke". Filozofija nauke mora da stekne značaj za istoriju nauke i naučnu praksu a da pri tom ne bude apsorbovana u istoriju nauke ili u sociologiju nauke. Za proučavnje nauke kao čovekove saznajne delatnosti usmerene na sticanje znanja, odnosno na traganje za istinom, potrebne su, kako kaže Wartofsky (1988, s.99), "filozofska istoria nauke" i "istorijska filozofija nauke".

Sociologija nauke, pored ostalog, proučava koliko su i kako naučnici podložni uticajima kulturnog i socijalnog konteksta kojem pripadaju, koliko i kako uverenja koja preovlađuju u društvu uplivišu i oblikuju nalaze stečene naučno istraživačkom delatnošću. Psihologija nauke proučava tipove osoba uključenih u naučnoistraživačku delatnost, povezanost njihovih psiholoških svojstava s njihovim istraživačkim usmerenjima i stilovima, i psiholoških procesa svojstvenih njihovom istraživačkom radu. (Kourany, 1998)

Postavljanje ontoloških problema i formulisanje ontoloških pretpostavki neodvojivo je od postavljanja epistemoloških problema i pretpostavki. Rasprostranjeno je shvatanje da naučna delatnost polazi od nekih ontoloških pretpostavki i završava se njima. Ontološke pretpostavke su verovanja o prirodi vaseljene, o prirodi onoga što ona sadrži i nisu svojstvene jedino nauci nego I religiji i filozofiji. Te pretpostavke su visokog nivoa opštosti, a njihova funkcija je da nas usmeravaju u saznavanju i osmišljavanju proučavane stvarnosti. Naravno, nisu sve ontološke pretpostavke istog nivoa opštosti; neke se tiču svemira, neke života u njemu, neke čovekove prirode, itd. Za drušzvene nauke vrlo su značajne ontološke pretpostavke o prirodi čoveka i društva.

1.2 Naučni realizam i antirealizam

Da li su naučna znanja (naučne teorije, modeli, zakoni...) istiniti opisi oblasti stvarnosti na koju se odnose (a prihvatanje naučnih teorija uključuje verovanje u njihovu istinitost) ili su pak samo podesna sredstva – instrumenti za predviđanje i za proizvođenje potrebnih promena u nekoj oblasti stvarnosti (a prihvatanje naučnih teorija uključuje nešto manje od verovanja u njihovu istinitost)?

Osnovni predmet jedne od savremenih rasprava u epistemologiji nauke jesu naučni realizam i njemu suprotstavljene antirealističke koncepcije. Naučni realizam podrazumeva da su iskazi koji sačinjavaju teoriju istiniti ili lažni i da je ono što ih čini istinitim ili lažnim nešto spoljašnje, nezavisno od čoveka – saznavaoca. Realizam je shvatanje prema kojem su tvrdnje naučnih teorija istinite ili lažne zavisno od stvarnog sveta koji je nezavisan od ljudi, saznavalaca; postoji samo jedan realni svet, a istina o njemu je neizmenljiva, konačna i nezavisna od onoga što ljudi o njoj misle. Postoji mnoštvo vidova antirealizma: instrumentalizam, fenomenalizam, empiricizam, konvencionalizam, konstruktivizam... Instrumentalizam je shvatanje prema kojem naučni zakoni i naučne teorije nisu ni istiniti niti lažni već su samo instrumenti za predviđanje opažljivih fenomena, a ocenjuju se na osnovu upotrebljivosti. Instrumentalizam odrazumeva da se samo opservacionim iskazima mogu pripisivati istinitosne vrednosti istinito ili lažno, dok teorijskim iskazima ne pripisujemo istinitosnu vrednost. Fenomenalizam tvrdi da se iskazi o fizičkim objektima mogu svesti na iskaze o “čulnim podacima”: boje, zvuci, mirisi, bol, kinestetičke senzacije,..). Razgovor o fizičkim objektima je zapravo prerušeni razgovor o fenomeninima – pojavnim aspektima. Fenomeni su jedina stvarnost i jedini objekti saznanja.

A. Fine ukazuje na to da i realisti i antirealisti prihvataju rezultate naučnih istraživanja kao «istinite» a to prihvatanje naziva «jezgrovnom pozicijom» (Fine, 1998. s. 92). On misli da se realisti i antirealisti međusobno razlikuju po onome što dodaju toj jezgrovnoj poziciji. Realisti joj dodaju svoje tumačenje prihvaćene teorije kao istinite opise neke oblasti stvarnosti, a antirealisti, npr. instrumentalisti, svoje tumačenje prihvaćene teorije kao sredstva – instrumenta za predviđanje i proizvođenje potrebnih promena u toj oblasti stvarnosti. Fine, međutim, privlačnom smatra treću alternativu – samu jezgrovnu poziciju; neka nauka govori sama za sebe! On tu alternativu naziva «prirodnim ontološkim stavom» (Natural Ontological Attitude - NOA) (Fine, 1998. s. 393). Fineovoj koncepciji su bliska shvatanja koja zastupaju M. Gardner (Gardner, 1998) i I. Hacking (Hacking, 1998). O Fineovoj koncepciji postoje nesuglasice: McMullin je smatra slabim tipom antirealizma, a A. Musgrave – vrstom realizma (Musgrave, 1997).

1.3 Odnos ontoloških, epistemoloških i metodoloških pretpostavki

Postavljanje, bilo ontoloških, bilo epistemoloških, problema i pretpostavki uplivisano je vrednosnim činiocima i etičkim stanovištem. Ontološke i epistemološke pretpostavke zajedno sa celovitim opštim pogledom na svet određuju u veoma velikoj meri koja će se pitanja o stvarnosti postavljati, šta će se smatrati značajnim naučnim problemom koji bi trebalo rešavati, ali takođe, određuju i pretpostavke na kojima će se zasnivati način rešavanja tog problema, odnosno način sticanja novih znanja - metod.

Metodološke pretpostavke se tiču pitanja: Na koji način stičemo, organizujemo, dokazujemo, proveravamo, kritikujemo, ocenjujemo i razvijamo naučno znanje?Metodologija nauke je zasnovana na epistemologiji. Metodologija se bavi proučavanjem nastanka, razvoja i saznajne vrednosti metoda saznanja i tehničkih postupaka naučnog istraživanja, ali, takođe, i proučavanjem procesa i komponenti naučnog istraživanja, kao i proučavanjem strukture, funkcija i razvoja naučnog znanja: bavi se naučnim problemom, naučnom hipotezom, naučnom činjenicom, naučnim zakonom, naučnom teorijom, paradigmom, istraživačkom tradicijom, zatim naučnim opisivanjem, objašnjavanjem, predviđanjem i razumevanjem. Opravdano se ukazuje (de Groot, 1969, s.24) da metodologija nije samo preskriptivna - normativna, već takođe i deskriptivna, evaluativna i komparativna; neke tehnike se opisuju, porede sa drugima, razmatraju u perspektivi, ocenjuju i preporučuju ili ne preporučuju za date uslove, itd. Za razliku od metodologije, filozofija nauke se (pored ostalog) bavi i specifičnim problemima naučnih teorija i naučnih metoda na prevashodno preskriptivni način.Koyre (Koyre, 1981, s.72) ukazuje da mesto metodologije nije na početku naučnog razvoja, nego negde u njegovoj sredini; nijedna nauka nija započela jednim traktatom o metodu, niti je ikada napredovala zahvaljujući primeni neke metode izgrađene na čisto apstraktni način. Opravdano tvrdi Hutten (1962, s.215) da naučni metod ne prethodi nauci, već da proističe iz nje. Osim toga, izgleda da je apstraktna metodologija od srazmeno male važnosti za stvarni razvoj naučne misli, primećuje Koyre (Koyre, 1981, s.70). Važan je uticaj filozofije, ili metafizike uopšte, a ne isključivo logike ili metodologije na naučnu misao (Koyre, 1981, s.73). Neuverljivo je shvatanje da je uspeh nauke rezultat tanane i pažljivo uravnotežene kombinacije inventivnosti i kontrole. Prema tom shvatanju, naučnici imaju zamisli i specijalne metode za poboljšavanje zamisli; naučne teorije prolaze kroz test metoda i daju bolja objašnjenja sveta od onih zamisli koje nisu prošle kroz taj test (Feyerabend, 1975, s.300). Nema naučnog metoda koji jemči uspeh ili ga čini verovatnim. Naučnici ne rešavaju probleme zato što poseduju volšebnu palicu - metodologiju, ili teoriju racionalnosti - već zato što proučavaju problem dugo vremena, zato što prilično dobro znaju situaciju, zato što nisu beslovesni i zato što neumerenosti jedne naučne škole uvek bivaju uravnotežavane neumerenostima neke druge škole. Povrh toga, naučnici retko rešavaju probleme, čine mnogo grešaka i mnoga njihova rešenja su neupotrebljiva (Feyerabend, 1975, s.302).

Iz ontoloških i epistemoloških pretpostavki, uz upliv usvojenog vrednosnog sistema i vrednosnih orijentacija, izvode se metateorijske pretpostavke o teoretisanju i naučnim teorijama kao i metodološke pretpostavke. Ima, kao što je već rečeno, proučavalaca koji izričito tvrde da naučni metod implikuje ontološke pretpostavke o objektu istraživanja (Danziger, 1987, s.89). "Svaka naučna metoda implicira jednu metafizičku osnovu ili bar neke aksiome o prirodi stvarnosti". (Koyre, 1981, s.63). Izgleda da bi ispravnije bilo tvrditi da je metod zasnovan na ontološkim (i epistemološkim) pretpostavkama o proučavanom

domenu. Metodološke pretpostavke na kojima je zasnovan metod izvedene su iz ontoloških i epistemoloških pretpostavki. Time se ne poriče mogućnost da metod kojim se koristimo utiče na postavljanje ontoloških i epistemoloških pretpostavki. Dobro su poznata i tvrđenja da stvarnost ne postoji nezavisno od metoda i da je stvarnost, štaviše, proizvedena metodom. Ima vrednih razloga da cum grano salis prihvatimo Danzigerovo tvrđenje da metod konstruiše empirijski domen, ali imajući na umu da je taj domen određen uprvo ontološkim pretpostavkama na kojima je i sam taj metod zasnovan. Opšti pogled na svet i ontološke pretpostavke, a takođe epistemološke pretpostavke i vrednosne orijentacije, određuju empirijske probleme - domen. Izbor metoda za određeni empirijski domen se ne obavlja isključivo na osnovu ontoloških i epistemoloških pretpostavki, nego i na osnovu izagranih i postavljenih ciljeva i drugih, npr. praktičkih zahteva i uslova. Podesnost metoda za neki empirijski domen zavisi od usklađenosti ontoloških i epistemoloških pretpostavki na kojima je zasnovan metod sa ontološkim i epistemološkim pretpostavkama na osnovu kojih su postavljeni problemi koji sačinjavaju taj empirijski domen. Empirijski domen nauke nije neposredno sama stvarnost nego kompleks pitanja koja čovek u određeno vreme o njoj postavlja - kompleks problema koje ta nauka rešava. A teorija se grubo može shvatiti kao kompleks probnih rešenja tako postavljenih problema.Ako se prihvati uverenje da se metodologija bavi i proučavanjem naučnih problema, onda se ukazuje još jedan odnos između filozofskog i metateorijskog nivoa: sagledavanje i odabiranje problema određeno je opštim pogledom na stvarnost i odnos čovek aprema njoj, ontološkim i epistemološkim pretpostavkama, kao i aksiološkim činiocima.

Naučni problemi ne mogu da budu postavljeni nezavisno od teorije. Na metateorijskom nivou se postavljaju teorijski problemi i metodološki problemi, postavljanje empirijskih problema u svojoj pozadini ima neku naučnu teoriju - oni se postavljaju na fonu te teorije. Грязнов (Грязнов, 1982, s.111), uz zapažanje da u savremenoj literaturi o istoriji i metodologiji nauke značajno mesto zauzima "problem problema", postavlja pitanje: da li nova teorija niče kao rešenje postavljenog naučnog problema? Na to pitanje on daje negativan odgovor. Problem ne prethodi teoriji (Грязнов, 1982, s. 117).

Heelan (1990, s.144) nalazi da je opšteprihvaćeno uverenje u shvatanjima Kuhna, Poppera i njima inspirisanih pisaca, da naučni problem može nedvosmisleno da bude definisan bez pozivanja na teoriju unutar koje se može dati ili predložiti rešenje. On, saobrazno pristupu hermeneutičkog razumevanja prirodnih nauka, predlaže gledište da je naučni problem kategorički neodređen sve dok se ne predloži teorija sposobna za rešenje problema. Takvo objašnjenje je suprotno nomološko-deduktivnom objašnjenju nauke (s njegovim razlikovanjem teorije i posmatranja) i suprotno induktivističkom (u kome nema mesta za izmenu polja posmatranja).Za nauku se često kaže da je delatnost rešavanja problema, ali se ponajmanje govori o postavljanju tih problema. Filozofija nauke i metodologija se, sasvim neopravdano, neuporedivo više bave proučavanjem rešavanja naučnih problema i, naročito, proveravanjem rešenja, nego postavljanjem problema. Koja je uloga metoda u postavljanju problema? Dugo je bila odveć naglašena uloga metoda u proveravanju rešenja problema - kontekst opravdavanja, nedovoljno proučavana uloga metoda u dolaženju do rešenja - kontekst otkria, a još uvek zanemarena njegova uloga u postavljanju problema koji bi trebalo da se rešava.

Zavisnost metodoloških pretpostavki i pristupa, od izabranog opšteg pogleda na stvarnost, od postavljenih ontoloških i epistemoloških pretpostavki, kao i od postavljenih ciljeva, biće grubo prikazana navođenjem dveju krajnosnih mogućnosti:

(a) Ako su usvojene lokovske ontološke pretpostavke, prema kojima su uniformnost, stabilnost, fiksiranost, bazične, a promene kontingentne i akcidentalne (i pri tom kontinuirane i kvantitativne naravi), ako je usvjen model čoveka prema kojem je on pasivan, reaktivan i prazan i ako su usvojen model čoveka prema kojem je on pasivan, reaktivan i prazan i ako su usvojene epistemološke pretpostavke prema kojima je naučno znanje realno, objektivno, izvesno, valjano, tačno, pouzdano, precizno, impersonalno, nedvosmislen, nepristrasno, slobodno od vrednosti, progresivno samo po sebi, egzaktno, racionalno, jasno razlučivo od drugih vrsta znanja, izraženo terminima precizno određenih značenja, a njegov razvoj kumulativne prirode, tada su prikladni ciljevi naučne delatnosti predviđanje, objašnjavanje (kntigentno utemeljeno na eficijentnoj i materijalnoj uzročnosti) i instrumentalno preobražavnje, zasnovani na dovoljnim uslovima.Takvim ontološkim i epistemološkim pretpostavkama i izabranim ciljevima nauke, odgovarajuće su sledeće metodološke pretpostavke i pristupi: nomotetički pristup, elementaristički pristup i analiza, redukcionistički pristup i analiza. Uzorni tip teorije, u takvom slučaju, je deduktivno-aksiomatski. Prevashodnog je značaja testiranje teorija i hipoteza, pri čemu je svojstven monoteorijski i holistički pristup ocenjivanju teorija i hipoteza. Uzorni tip istraživanja je tada eksperimentalno istraživanje u strogo kontrolisanim uslovima. U takvom istraživanju, odnos istraživač - ispitanik je odnos subjekt - objekt; neophodna je distanca između njih, o ispitaniku se govori u trećem licu. Uzorno vladanje istraživača odlikuju: bezličnost, nezainteresovanost, neuključenost, nepristrasnost, metodičnost, skeptičnost, emocionalna neutralnost, odanost pozivu (profesiji), ničim ograničena sloboda istraživanja... Tom pristupu saobražena je mertonovska etika nauke i naučnog istraživanja, koja će biti opisana u poslednjem poglavlju ovoga štiva.

(b) Ako su, nasuprot tome, usvojene ontološke pretpostavke i model čoveka prema kojima je čovek celovita, samosvesna, jedinstvena, neponovljiva osoba svrhovitog, ne samo reaktivnog i aktivnog, nego i proaktivnog ponašanja, ne samo heteronomnog nego i autonomnog vladanja, sa slobodom izbora, kojoj su svojstveni intencionalnost i stvaralaštvo, kao i moralna odgovornost, i ako su usvojene epistemološke pretpostavke prema kojima takvu osobu nije moguće saznati i razumeti ne uzimajući u obzir njen kontekst i njen sopstveni referentni okvir, prema kojima su vrednosti konstitutivni i usmeravajući sačinioci naučnog znanja, a znanje je lično, personalno, neizvesno, problematično, rasplinuto, imaginativno i neracionalno, katkad neizrecivo, izraženo terminima neprecizno određenje značenja, uz upotrebu mentalističkih izraza i metafora, tada su prikladni ciljevi razumevanje, teleološka objašnjenja, samorazumevanje (pomaganje samorazumevanja), postizanje svestranog razvoja i samodeterminacije.U tom slučaju su odgovarajuće metodološke pretpostavke i pristupi: holistički i idiografski pristup, fenomenološki pristup, hermeneutički pristup. Tada je odnos istraživača i ispitanika odnos subjekt - subjekt, odnos Ja - Ti koji uključuje dijalog; istraživanje podrazumeva saradnju istraživača sa ispitanicima, a ne sprovođenje istraživanja na ispitanicima. Podesan vid istraživanja tada je studija slučaja - jedinstvene neponovljive osobe; njeno dubinsko proučavanje.

O komplementarnosti dveju grubo ocrtanih krajnosti, kao i o onome što se nalazi između njih, ovde neće biti govora; svrha je bila - ukazivanje na snažan upliv ontoloških i

epistemoloških pretpostavki kao i aksioloških činilaca na metodološke pristupe i pretpostavke.Metodološke pretpostavke nisu izvedene samo iz opšteg pogleda na stvarnost, ontoloških i epistemoloških pretpostavki, nego su, povrh toga, saobražene usvojenim vrednosnim orijentacijama, izabranim moralnim tačkama gledišta i postavljenim ciljevima.

2. Podaci

2.1 O značenju izraza podatak i nekim vrstama podataka

U latinskom jeziku glagol dare znači dati, a reči datum (u jednini) i data (u množini) označavaju ono što je dato, podatak. Našoj reči podaci u engleskom jeziku odgovara reč data, a u ruskom reč данные. Izraz podatak se upotrebljava veoma često i u raznim kontekstima, ali je njegovo značenje teško odredivo, pa stoga postoji mnoštvo raznorodnih i međusobno čak i nesaglašljivih definicija toga izraza. Najbrojniji su pokušaji da se izraz podatak definiše posredstvom izraza informacija (ili obratno), ili pomoću izraza činjenica i izraza pokazatelj. Evo samo nekoliko primera:"Činjenice su ... događaji ili stanja. Podaci su simbolička reprezentacija događaja ili stanja..." (Kneller, 1978). "Podaci su sirove, neanalizovane činjenice, brojke i događaji iz kojih se mogu razviti informacije..." (Stoner & Wankel, 1986, s.621)."Podaci su činjenice i brojke, neobrađene informacije." (Kroenke, 1977, s.496) "Podaci su sirove činjenice ili opservacije, tipično o fizičkim fenomenima ili poslovnim transakcijama." (O’ Brien, 1999, s.46) "Podaci su… tokovi sirovih činjenica koje predstavljaju događaje koji se javljaju u organizacijama ili fizičkom okruženju, pre nego što su organizovani i uređeni u formu koju ljudi mogu razumeti i koristiti." (Laudon & Laudon, 2000, s.7)"Informacije su podaci koji su obrađeni u oblik koji je smisaon za primaoca i koji su od stvarne ili percipirane vrednosti u sadašnjim ili predstojećim akcijama i odlukama." (Davis & Olson, 1985, s.200)Podaci "...nisu ništa drugo do vrednosti pokazatelja koje odgovaraju prihvaćenoj skali." (Batigin, 1986, s.133)Stoga bi trebalo promotriti (bar površno) neke odnose između izraza podatak i činjenica, podatak i informacija, podatak i pokazatelj.

Kada je reč o odnosima podatak i činjenica, preporučljivo je imati na umu da se izraz činjenica dvojako upotrebljava: da označi relativno istinit iskaz o nekom stvarnom stanju stvari i da označi samo to stanje stvari. Izrazom podatak se, međutim, ne označava samo stanje stvari, već neki iskaz (ne neophodno istinit) odnosno neki znak prirodnog ili veštačkog jezika o (ne neophodno stvarnom) stanju stvari. Bilo bi stoga nerazložno poistovećivanje značenja izraza podatak sa činjenicom. Odnos između izraza podatak i izraza informacija u mnogim tekstovima ostaje nejasan. Odložićemo do sledećeg odeljka definisanje izraza informacija, a sada samo ukazujemo da taj izraz potiče iz latinskog jezika u kojem glagol informare doslovno znači "stavljanje u formu". Ima autora koji su uvereni da su pojam podatak i pojam informacija u logičkom odnosu podređenosti, ali dok je kod jednih nadređeni pojam podatak, kod drugih je to - informacija. Drugačije rečeno, neki misle da su podaci vrsta informacija, a drugi da su informacije vrsta podataka. Ima i onih koji misle da su podatak i informacija u logičkom odnosu ukrštanja: neke, ali ne sve, informacije su podaci, dok su neki, ali ne svi, podaci informacije. Odnos podatka i informacije može da bude posmatran i sa drugačijeg stanovišta. Davis ga shvata kao analogiju sa odnosom sirovog materijala prema finalnom proizvodu (Davis & Olson, 1985, s.201). Informacioni sistem obrađuje podatke tako da iz sirove forme budu preobraženi u informaciju upotrebljivu za primaoca. F. Machlup veruje da nema potrebe za postavljanjem ni hijerarhijskog odnosa, niti vremenske sekvence u raspravljanju o odnosu podatka i informacije. Zavisnost značenja

izraza podatak i izraza informacija od stanovišta sa kojeg se tumače, uvideo je i Davis (Davis & Olson, 1985, s.201): ono što za jednu osobu može da bude informacija za drugu može biti tek sirovi podatak. Time se bar delimično objašnjava često naizmenično upotrebljavanje ova dva izraza. Poistovećivanje značenja izraza podatak sa značenjem izraza "vrednost pokazatelja" ili sa značenjem izraza pokazatelj, smatramo neopravdanim svođenjem i sužavanjem značenja reči podatak. Počnimo opet od lingvističke analize. U latinskom jeziku reč indicatio znači pokazivanje, reč indicatum - ono što se pokazuje, a reč indicans - znak koji pokazuje, ono što pokazuje. Reč indicator takođe označava ono što pokazuje, pokazatelj. Pod pokazateljem, indikatorom se u teoriji merenja i metodologiji naučnog istraživanja obično podrazumeva opažljivo (dostupno neposrednom posmatranju) i neposredno merljivo svojstvo (promenljiva) za koje se može opravdano tvrditi da njegove vrednosti, više ili manje verodostojno, ukazuju na vrednosti nekog drugog svojstva (indicatum) najčešće nepodložnog opservacijama i nepodložnog neposrednom merenju. (Mogućnost da vrednosti jedne promenljive, podložne neposrednom posmatranju i merenju, ukazuju na vrednosti neke druge, neposrednom posmatranju i merenju nepodložne promenljive, zasniva se na poznatom odnosu između tih dveju veličina.) Pokazatelj je, dakle, svojstvo, promenljiva koja može da uzima različite vrednosti iz nekog određenog skupa vrednosti. Podatak, međutim, može da se odnosi i na neku vrednost (ne nužno kvantitativne prirode) tog svojstva - pokazatelja i može kazivati o prisutnosti ili odsutnosti u nekom objektu (događaju, procesu i dr.) tog svojstva - pokazatelja, a povrh toga može govoriti i o relacijama između svojstava, o svojstvima samih svojstava, o objektima, događajima i dr., koji poseduju ili ne poseduju ta svojstva. Posle razmatranja odnosa izraza podatak sa izrazima činjenica, informacija i pokazatelj, predlažemo da pod podatkom podrazumevamo iskaz ili neki znak (verbalni, brojčani, ikonički ili drugačiji) nekog prirodnog ili veštačkog jezika, o nekom (ne nužno stvarnom) stanju stvari, kojim se:

(a) tvrdi ili poriče postojanje ili prisutnost nekog objekta (klase objekata), događaja, procesa, stanja, pojave, situacije, uslova, ideje, akcije;

(b) pripisuje ili odriče neko svojstvo objektu (događaju...) ili neka relacija nekog objekta (događaja...) s drugim objektima, procesima itd.

(c) tvrde ili poriču ili upoređuju vrednosti tih svojstava (Ristić, 1995, s. 404) Značajno je imati na umu da podaci ne nastaju niotkuda - oni su plod intencije, oni su plod čovekove kreacije.

Ima nekoliko kriterijuma za razvrstavanje podataka. Podaci se mogu razvrstavati prema izvoru (npr. na primarne i sekundarne), prema prirodi (npr. na kvalitativne i kvantitativne), prema formi u kojoj su izraženi (npr. na verbalne i neverbalne), pa čak i prema fazama prikupljanja, sređivanja, prenosa, obrade i skladištenja (npr., po rečima Kroenkea, ulazni podaci, obrađujući podaci, izlazni podaci, uskladišteni podaci) (Kroenke, 1977, s. 51). Izrazi primarni i sekundarni podaci nisu jednoznačni. Pod primarnim se podrazumevaju oni koji su u nekom poduhvatu stečeni sa svrhom rešavanja određenog problema svojstvenog tom poduhvatu, dok su sekundarni podaci oni koji nisu stečeni sa tom svrhom, ali mogu da budu u datu svrhu upotrebljeni. Razlika između kvalitativnih i kvantitativnih podataka, odnosno između kvalitativne i kvantitativne deskripcije koju daju podaci, zavisi od načina na koji se simboli pridaju kategorijama opisivanih objekata; ako se podatkom simboli pridaju kategorijama sa isključivim ciljem razlikovanja kategorija u koje su svrstani objekti, onda je podatak kvalitativan. Ako su podatkom simboli pripisani kategorijama objekata tako da ne samo što razlikuju kategorije, nego i da ukazuju na relaciju uređenosti tih kategorija, onda je podatak kvantitativan. Neka od najznačajnih poželjnih svojstava podataka su:

pouzdanost, verodostojnost, tačnost i značajnost (za određenu svrhu). Valja imati na umu da podaci ne mogu da budu sasvim nepristrasni, neutralni i nezavisni od (vremenskog, kulturnog, teorijskog, metodološkog i dr.) konteksta i da je značenje nekog podatka u velikoj meri određeno upravo tim kontekstom.

3. Informacije

3.1 O značenju izraza informacijaMnogi savremeni autori smatraju neopravdanim poistovećivanje podatka i informacije. Na primer, "pod informacijom podrazumevamo podatke oblikovane u formu koja je smisaona i upotrebljiva za ljudska bića." (Laudon & Laudon, 2000, s.7) ili "Možemo definisati informaciju kao tok podataka konvertovan u smisaon i upotrebljiv kontekst za specifične krajnje korisnike." (O’ Brien, 1999, s.47) Neki autori poistovećuju znanje sa informacijom, a neki pokušavaju da značenje jednog od ta dva izraza odrede posredstvom onog drugog. Na primer, prema definiciji koju je dao B. Langefors (prema: Tsichritzis & Lochovsky, 1982) informacija je prirast znanja. Neki proučavaoci opravdano smatraju da nema opravdanja za poistovećivanje znanja i informacije; nije svaka informacija znanje, niti je svako znanje informacija! Postojanje mnoštva teorija informacija: probabilističko-statističke teorije (R. Fisher; R. Hartley, C. Shannon, W. Weaver i dr.), matematičkih-nestatističkih teorija: topološke (N. Rashevsky), algoritamske (A.N. Kolmogorov), semantičkih teorija (R. Carnap i J. Bar-Hillel; J. Kemeny; R. A. Wells; J. Hintikka) i drugih, ima za posledicu mnogoznačnost izraza informacija. Razume se, mnogoznačnost tog izraza ne potiče jedino usled postojanja većeg broja teorija informacija, nego i usled jednostranosti, isključivosti i restriktivnosti pri izričitom određivanju značenja izraza informacija.

F. Machlup (Machlup, 1983) je proučavajući različita moguća značenja toga izraza našao najmanje jedanaest zahteva svojstvenih različitim definicijama ovog izraza. Ovde će biti navedeno samo devet. Da bi se nešto, prema pojedinoj definiciji, smatralo informacijom, neophodno je da: a) kazuje nešto što je prethodno nepoznato primaocu, b) govori o nečemu što je prethodno manje nesumnjivo za primaoca, c) utiče na količinu ili strukturu znanja primaoca, d) bude upotrebljeno u primaočevom odlučivanju, e) proizvodi zamišljene, razmatrane ili stvarno preduzete akcije primaoca, f) primaocu redukuje neizvesnost, g) primaocu pomaže da identifikuje kontekstualna značenja reči u rečenici, h) isključuje neka od alternativnih stanja stvari i i) menja verovanja primaoca, posebno s obzirom na distribucije verovatnoća s primaočeve tačke gledišta.Informacije i znanja o nekoj oblasti stvarnosti stičemo i razvijamo posredstvom pitanja koja o njoj postavljamo, kreiranjem i procenjivanjem prihvatljivosti odgovora na postavljena pitanja. Smisao i vrednost tih pitanja određeni su opštim pogledom na svet, ontološkim, epistemološkim i metodološkim pretpostavkama, vrednosnim uverenjima, kulturnim, socijalnim, vremenskim, teorijskim, logičkim i metodološkim kontekstom. Pitanja u veoma velikoj meri oblikuju odgovore; smislom postavljenog pitanja određen je izbor metoda ili kombinacije metoda za kreiranje, prikupljanje, obradu, analizovanje i tumačenje podataka da bi se iz njih dokučile informacije i sticala, kreirala znanja koja će predstavljati (makar privremeno) prihvatljiv odgovor na postavljeno pitanje.Saznavalac postavlja pitanja na koja treba steći odgovor. Njegova pitanja određuju odgovore - prirodu i količinu informacija koje bi odgovori trebalo da sadrže. Pitanje

ukazuje koje su informacije i podaci značajni za odgovor. Podaci su ljudska tvorevina, oni su plod čovekove intencije, njih ljudi kreiraju s određenom svrhom. U kreiranju podataka saznavalac se koristi nekim već izgrađenim misaonim tvorevinama – teorijama (na primer, teorijama merenja). Na tim teorijama on zasniva i razvija metode, tehnike, instrumente (na primer, za merenja). Ali, ti metodi, tehnike, instrumenti za kreiranje podataka, pa i teorije na kojima su oni zasnovani, kao i teorije koje se odnose na predmetnu oblast (domen) entiteta čija se svojstva mere, u svojoj osnovi imaju neke ontološke i epistemološke pretpostavke koje je takođe postavio saznavalac - čovek. Metodološka rešenja su presudno određena postavljenim ontološkim i epistemološkim pretpostavkama, kao i aksiološkim uverenjima. (Pitanje je kakav bi bio smisao primene ovih metoda van određenog ontološkog i epistemološkog konteksta.) Pri tom, treba uzeti u obzir zajedno teorije koje važe u datom domenu i teorije na kojima se zasnivaju metodi merenja i metodi analize podataka u tom domenu; veliki je značaj usklađenosti domenske teorije i teorije na kojoj je zasnovan metod generisanja, prikupljanja, obrade i analize podataka.Saznavalac odabira teorije, metode, tehnike i instrumente kojima će se koristiti u kreiranju i prikupljanju podataka (na primer, on odlučuje šta će da se meri, kako će da se meri, čime će da se meri, pod kojim uslovima i kada će da se meri). Ali, u tome procesu saznavalac dejstvuje na proučavano, saznavano; saznavalac i objekt saznavanja su u interakciji. U tome procesu saznavanja saznavalac odabira teorije, metode i postupke obrade, analize i tumačenja kreiranih podataka kako bi iz njih dokučio informacije potrebne za odgovor na postavljano pitanje. Saznavalac tumačenjem podataka u određenom vremenskom, kulturnom, socijalnom, i izabranom teorijskom, logičkom i metodološkom kontekstu dokučuje informacije iz podataka. Ukratko, informacija u podacima nije data gotova; nju saznavalac dokučuje obradom, analizom i tumačenjem podataka u određenom kontekstu. Informacije se opravdano mogu shvatiti kao kreacija saznavaoca, baš kao što su, uostalom, i podaci iz kojih saznavalac te informacije ekstrahuje.

4. Znanje

4.1 O značenju izraza ”znanje”O znanju ima nekoliko različitih teorija, pa je i izraz znanje, baš kao i izraz informacija, višeznačan. Neka o tome posvedoči sledeći niz definicija znanja:“Znanje je informacija koja je organizovana i analizovana da bi bila razumljiva i primenljiva u rešavanju problema ili u odlučivanju.” (Turban, 1992)“Znanje je informacija koja je kontekstualna, relevantna i dejstvena.” (Turban, 2005) “Znanje obuhvata implicitna i eksplicitna ograničenja postavljena nad objektima (entitetima), operacijama i odnosima zajedno s opštim i specifičnim heuristicima i procedurama zaključivanja uključenim u situaciju koja se modeluje.” (Sowa, 1984) “Znanje se sastoji od istina i verovanja, perspektiva i pojmova, rasuđivanja i očekivanja, metodologija i know-how.” (Wiig, 1993) “Znanje je rezonovanje o informacijama i podacima radi aktivnog omogućavanja performanse, rešavanja problema, donošenja odluka, učenja i učenja drugih.” (Beckman, 1997) “Znanje obuhvata sva kognitivna očekivanja – opservacije koje su smisaono organizovane, akumulirane i usađene u kontekst kroz iskustvo, komunikacije ili

zaključivanje – kojima se individualni ili organizacijski agent koristi radi tumačenja situacije ili generisanja aktivnosti, ponašanja i solucija bez obzira da li su ta očekivanja racionalna ili upotrebljena intencionalno.” (Maier, 2002) “Znanje je “informacija u kontekstu””. Ova definicija ima korene u racionalističkom shvatanju prema kojem se neko tvrđenje smatra valjanim znanjem ako ne sadrži kontradikciju i ako se koherentno uklapa u širi okvir znanja. (Bruce, 1970) “O znanju sastavljenom od podataka i informacija može se misliti kao o znatno većem razumevanju situacije, odnosa, uzročnih fenomena, i kao o teorijama i pravilima (eksplicitnim i implicitnim) koje leže u osnovi datog domena ili problema.” (Bennet & Bennet, 2000)

4.2 Savremene teorije o znanju O znanju ima nekoliko različitih teorija, pa je i izraz znanje, baš kao i izraz informacija, višeznačan. U minulom stoleću je sve do početka 60-tih godina preovladavalo klasično, uglavnom neosporavano, shvatanje da je znanje opravdano, istinito verovanje; osoba S zna P ako i samo ako: (1) P je istinito, (2) osoba S veruje da P, i (3) osoba S ima opravdanje - adekvatno svedočanstvo - za verovanje da P. (Pod svedočanstvom se ovde, pojednostavljeno govoreći, podrazumeva neki konačni skup razloga na osnovu kojih se prihvata neko tvrđenje P; taj skup razloga sačinjava bar deo opravdanja da S veruje u P.)

Prema ovom shvatanju, svako znanje je verovanje, ali nije svako verovanje znanje. Da bi neko verovanje bilo proglašeno za znanje neophodno je, mada ne i dovoljno, da to verovanje bude istinito. Zašto ne i dovoljno? Zato što verovanje da P može da bude slučajno istinito, recimo kao posledica pukog nagađanja osobe koja veruje da P. Stoga je postavljen i uslov da verovanje bude opravdano odgovarajućim svedočanstvom; od osobe S se zahteva da zna (a) razloge na osnovu kojih veruje u P (ili bar da ima opravdano verovanje u njih - opravdano verovanje još uvek nije znanje!) i (b) da zna ili da opravdano veruje da ti razlozi opravdavaju verovanje P. Navedena tri uslova smatrana su, pojedinačno uzev, nužnim i, uzeta zajedno, dovoljnim da bi se P proglasilo znanjem. Ali, početkom šezdesetih godina bilo je pokušaja da se pokaže da postojanje stanja svesti kakvo je verovanje, nije nužan uslov znanja (J. L. Austin u radu "Tuđe svesti") i da navedeni uslovi nisu dovoljan uslov znanja (E. L. Gethier u radu "Da li je znanje opravdano istinito verovanje?"). Tada započete rasprave još traju, a znatan broj proučavalaca osporava uspešnost spomenutih pokušaja, pa shvatanje znanja kao relativno istinitog uverenja, prihvaćenog na osnovu stroge i nepristrasne procene vrednosti i relevantnosti svedočanstva, iako nailazi na mnogobrojne teškoće (naročito u određivanju relevantnosti svedočanstva), mnogi mislioci smatraju i danas prihvatljivim.

Postoji mnoštvo savremenih teorija znanja i nekoliko kriterijuma za njihovo klasifikovanje. Spomenimo klasifikaciju teorija znanja koja je zasnovana na dva kriterijuma (Pollock, 1985): a) prihvatanju ili odbacivanju pretpostavke da se neko čovekovo verovanje

opravdava isključivo nekim drugim njegovim verovanjima i b) prihvatanju ili odbacivanju pretpostavke da se verovanja čoveka opravdavaju

isključivo njegovim unutarnjim stanjima, pri čemu su unutarnja stanja ona koja su "neposredno dostupna" tom čoveku.

Prema prvom kriterijumu Pollock teorije znanja deli na klasu doksatičkih i klasu

nedoksatičkih teorija, a prema drugom kriterijumu teorije znanja se tradicionalno dele na klasu internalističkih i klasu eksternalističkih teorija. Ta klasifikacija je prikazana u Tabeli 4.1.

Tabela 4.1 Polockova klasifikacija znanja

Internalističke teorije Eksternalističke teorije

Doksatičke teorijeTeorije zasnovanostiTeorije koherencije

Nedoksatičke teorijeTeorija neposrednog realizma

Teorije probabilizmaTeorije pouzdanosti

Doksatičke teorije su zasnovane na pretpostavci da u opravdanje nekog našeg verovanja ne ulazi ništa osim drugih naših verovanja – našeg "doksatičkog stanja"; epistemološka teorija može reći samo to kako naše celokupno doksatičko stanje određuje koja naša verovanja mogu da budu opravdana.

Nedoksatičke teorije poriču tu pretpostavku; opravdivost verovanja neke osobe nije određena isključivo drugim njenim verovanjima - osim njih za opravdanje su značajna i neka druga razmatranja. Ali, na pitanje: koja su to druga razmatranja značajna za opradvavanje nekog verovanja? razne nedoksatičke teorije, razvrstane prema drugom spomenutom kriterijumu na internalističke i eksternalističke, daju različite odgovore o kojima će uskoro biti reči.

Prema internalističkim teorijama, opravdivost verovanja nekog čoveka je određena isključivo onim njegovim unutarnjim stanjima koja su mu saznajno "neposredno dostupna", što znači da se ne postavlja zahtev da čovek ima prethodno neko verovanje o tom stanju. Internalističke teorije predlažu epistemičke norme koje se pozivaju samo na logička svojstva i logičke relacije između internih stanja čoveka. Da bi, prema tim teorijama, osoba S opravdano verovala u P neophodno je da (i) ima na umu svedočanstvo na osnovu kojeg veruje u P i (ii) da može da pokaže vrednost tog svedočanstva za verovanje u P. Pored toga, kada je reč o znanju, podrazumeva se da čovek ne samo što zna, nego i zna da zna.

Eksternalističke teorije poriču da su za opravdavanje verovanja značajna jedino unutarnja stanja osobe koja veruje, i tvrde da je opravdanje određeno i nekim drugim, spoljašnjim razmatranjima, kao što je pouzdanost saznajnog procesa kojim se proizvodi neko verovanje. Osoba S može da ne bude svesna razloga kojima je neko njeno verovanje P opravdano. Pored toga, ako je reč o znanju, čovek može ne znati da zna P i, šta više, verovati da ne zna P.

U skupinu teorija koje su internalističke i doksatičke spadaju: (a) teorije zasnovanosti i (b) teorije koherencije.

Teorije zasnovanosti se odlikuju uverenjem da "znanje" ima "osnove"; postoje "epistemološki bazična verovanja" koja služe za opravdavanje svih drugih verovanja, a da pri tom za njih same nije potrebno opravdanje. Ta bazična verovanja su "samoopravdiva"; čoveku nije potreban neki nezavisni razlog da bi imao takvo verovanje. Osnovna zamisao teorija zasnovanosti podrazumeva da su sva opravdana verovanja u krajnjoj liniji izvedena iz svedočanstva stečenog čulima, pri čemu je i samo to svedočanstvo u vidu – verovanja. Međutim, zastupnici teorija zasnovanosti ne mogu uspešno da odbrane niti nepogrešivost,

niti samoopravdivost, pa tim samim ni postojanje takvih bazičnih verovanja.

Teorije koherencije poriču postojanje neke povlašćene klase verovanja koja služe za opravdavanje drugih verovanja a da pri tom njih same nije potrebno opravdavati; sva verovanja imaju isti epistemički status. Ali, ako se verovanja neke osobe ne opravdavaju u odnosu na takva "bazična verovanja", ona se moraju opravdavati svojim odnosom, koherencijom – saglasnošću sa ostalim verovanjima te osobe, pri čemu je opravdivost nekog verovanja P određena verovanjima osobe S uzetim zajedno na način koji onemogućava raščlanjavanje na "linearno" opravdavanje. Ovde je reč o holističkom koherentističkom opravdavanju u kontekstu celokupnog doksatičkog sistema. Dve vrlo značajne holističke teorije koherencije razvili su sredinom sedamdesetih godina K. Lehrer i sredinom osamdesetih godina G. Harman.

Teorijama koherencije i teorijama zasnovanosti, dakle uopšte doksatičkim teorijama, prigovara se neopravdano usvajanje pretpostavke da su za opravdavanje nekog verovanja značajna jedino druga verovanja i da percepcija i memorija nisu adekvatno uključene u te teorije.

Teorija neposrednog realizma, prema uverenju njenog autora Pollocka, morala bi da bude delimično funkcija samih perceptualnih stanja a ne samo funkcija naših verovanja o perceptualnim stanjima. Sticanje verovanja je određeno kognitivnim procesima koji imaju neposredni pristup ne samo verovanjima, nego i drugim unutarnjim stanjima; opravdivost verovanja je funkcija naših unutarnjih stanja. Razlozi za verovanja nisu isključivo verovanja, to mogu da budu i druga mentalna stanja. Autor te teorije smatra da ona može usvojiti istu osnovnu strukturu saznajnog opravdanja kakvu i teorije zasnovanosti, ali s tom razlikom što bi epistemološki bazična verovanja bila zamenjena "epistemološki bazičnim mentalnim stanjima", gde mentalna stanja: perceptualna stanja, stanja memorije i možda neka druga sačinjavaju razloge za druga verovanja.

Eksternalističke teorije nastoje ne samo da odrede ispravne kriterijume opravdanosti verovanja, nego i da daju objašnjenje šta je opravdavanje. Klasi eksternalističkih teorija pripadaju: (d) potklasa probabilističkih teorija i (e) potklasa teorija pouzdanosti.

Probabilističke teorije odlikuje nastojanje da verovanja ocene s obzirom na verovatnoću da su istinita; one pokušavaju da saznajno opravdanje verovanja odrede izrazima verovatnoće verovanja. Tako na primer, prema najprostijoj formi probabilizma, osoba S opravdano veruje u P ako i samo ako je verovatnoća P dovoljno velika.

Teorije pouzdanosti počivaju na uverenju da je za određivanje opravdanosti verovanja ključna neka vrsta pouzdanosti saznajnih procesa. Teorije pozdanosti razvijali su F. Ramsey, D. Armstrong, A. Goldman i drugi mislioci. Prema Goldmanovoj teoriji, opravdanost verovanja zavisi od pouzdanosti procesa kojim je to verovanje proizvedeno; perceptivni procesi, memorija i introspekcija, ako su pouzdani u normalnim uslovima, proizvode verovanja koja su tim samim opravdana. Deduktivnim ili induktivnim zaključivanjem, kao pouzdanim kognitivnim procesima, iz tako opravdanih verovanja mogu se proizvesti druga opravdana verovanja. Teorije pouzdanosti se susreću sa nizom teškoća, a jedna od njih je određivanje merila na osnovu kojih bi bilo određeno pod kojim uslovima će neki saznajni proces biti smatran pouzdanim.

Već najopštiji površni pregled spomenutih klasa teorija jasno kazuje da odgovor na pitanje šta je znanje, ne može da bude odlučan jer na to pitanje ima više odgovora.

U mnogim tekstovima znanje je poistovećeno s informacijom, a u nekim tekstovima se značenje jednog od ta dva izraza određuje posredstvom onog drugog. Ovde će samo uzgred biti spomenuto tvrđenje prema kojem je znanje podskup informacije, što znači da su pojam informacije i pojam znanja u logičkom odnosu podređenosti. Mada se tom tvrđenju može opravdano prigovoriti da, baš kao što svaka informacija nije znanje, tako ni svako znanje nije informacija (na primer, Polanjijevo (M. Polanyi) "neizrecivo znanje") ponekada se uzima u obzir shvatanje znanja u smislu "informacije". Uverenje da je znanje podskup informacija često podrazumeva da je znanje "informacija koja je istinita i opravdana", što podseća na neke teorije znanja - na primer, Lererovu (K. Lehrer). Lehrerova teorija znanja. Prema Lehrerovoj teoriji znanja u smislu korektne informacije (znati znači priznati tačnoj informaciji da je tačna), neka osoba S zna p zato što:(i) Informacija da p jeste tačna – uslov istinitosti; (ii) S prihvata informaciju da p – uslov prihvaćenosti; (iii) Prihvatanje informacije da p je opravdano – uslov opravdanosti; (iv) Opravdanje ne sme da zavisi od iskaza koji je lažan.

Čak i kada ne bi bilo teškoća koje se tiču zadovoljavanja pojedinačnih navedenih uslova i osporavanja nekih od tih uslova kao nužnih, sporno je, kako je pokazao Getije (E.L. Gethier), da su svi ti uslovi uzeti zajedno dovoljni da bi se informacija smatrala znanjem. Pored toga, ovakva koncepcija nije lišena slabosti svojstvenih internalističkim teorijama znanja.

Ima nekoliko kriterijuma za razvrstavanje znanja i sledstveno tome, više vrsta znanja: zdravorazumsko i naučno znanje; teorijsko i empirijsko; individualno i kolektivno, eksplicitno i implicitno (neizrecivo znanje - M. Polanyi); subjektivno i objektivno (K. Popper), know-how i know-what (G. Ryle); deklarativno i proceduralno i druga (o čemu će dodatne informacije uslediti u narednom odeljku). Zdravorazumsko znanje se stiče iskustvom svakodnevlja, a naučno pomoću naučnog metoda. U poređenju sa naučnim znanjem, zdravorazumsko je nedovoljno sistematizovano, organizovano, uređeno. Pored toga, ono je, nasuprot naučnom, nedovoljno kritično prema vlastitim tvrđenjima; ne neguje razboritu sumnju u svoja tvrđenja, ne nalaže strogo navođenje adekvatnog i relevantnog svedočanstva u prilog svom tvrđenju, ne zahteva strogo dokazivanje i proveravanje iskaza. Zdravorazumsko znanje je trpeljivo prema logičkom neskladu između tvrđenja koja ulaze u njegov sastav (npr., prema protivurečnim iskazima sadržanim u sebi). Ono je pretežno praktičke naravi, pa stoga u znatnom broju slučajeva oskudeva u objašnjavalačkoj moći, za razliku od naučnog znanja koje je pretežno teorijske prirode, a time mu je svojstvena objašnjavalačka snaga.

Za predstojeća razmatranja, veliki značaj ima i podela znanja na subjektivna i objektivna, pa će o njoj ukratko i površno ovde biti reči. Već je rečeno da mnogi proučavaoci smatraju da nije svako znanje informacija. Zanimljiv vid takvog znanja jeste neiskazivo, neizrecivo znanje ("tacit knowledge") na koje je ukazao M. Polanyi, a koje je nepodložno izražavanju posredstvom nekakvih jezičkih oblika. Tu je reč o subjektivnom, ličnosnom znanju koje je nedokučivo ili teško dostupno drugim osobama (što ima dalekosežne posledice za crpljenje znanja od eksperata metodama i tehnikama inženjerstva znanja u izgrađivanju na znanju zasnovanih sistema - ekspertnih sistema u oblasti veštačke inteligencije). Polanyi (Polani, 1985. s.275) smatra da postoje dva tipa znanja: središnje ili eksplicitno i periferijsko ili implicitno znanje. Implicitno znanje prema njegovom

shvatanju nije pretek informacija nepodložan formalizovanju, nego je neophodna osnova logičkih formi znanja. Ova dva vida znanja su u odnosu komplementarnosti. Implicitno znanje je ličnosno, reč je o ličnom pronicanju istraživača u suštinu proučavanog predmeta. Kada bi čovek prestao da postoji, tekstovi koje bi za sobom ostavio postali bi besmisleni. To nalikuje začaranom krugu gde čovek istovremeno stoji i na početku i na kraju; on je i prizvod sopstvenog mišljenja i istovremeno njegov tvoritelj. Nasuprot M. Polanyiu, K. Popper (Popper, 1974) izlaže uverenje i o objektivnom znanju i o njegovoj autonomnosti. Popper razlikuje tri sveta: fizički svet - svet objektivne stvarnosti ("prvi svet"), svet naših svesnih iskustava - subjektivna znanja ("drugi svet") i svet logičkih sadržaja u knjigama, bibliotekama, računarskim memorijama i sl. - svet objektivnih znanja ("treći svet"). Da treći svet postoji autonomno, Popper pokazuje sledećim misaonim eksperimentima: Eksperiment (1): Uništene su sve mašine i alati, sva naša subjektivna znanja o tim mašinama i alatima, kao i o načinu njihove upotrebe. Ali, ako su ostale neuništene biblioteke i naša mogućnost da učimo iz njih, onda je moguće obnoviti naš svet. U eksperimentu (2) se uzima da su, osim onog što se podrazumeva kao uništeno iz prvog eksperimenta, uništene i biblioteke, pa naša preostala mogućnost postaje neupotrebljiva, a naš svet neobnovljiv. Znanje u ovom objektivnom smislu je znanje bez subjekta znanja. Ta tri sveta su u interakciji, mada svet stvari i svet znanja nisu u neposrednom dodiru. Treći svet ne samo što je autonoman, nego može da deluje neposredno na drugi svet i, posredno, na prvi. U neposrednoj su interakciji prvi i drugi, i drugi i treći svet. Većina mislilaca se ne saglašava sa Popperovom zamišlju o objektivnom znanju bez subjekta saznanja.

4.3 Neke koncepcije o izvorima i načinu sticanja znanja

Iz kojih izvora potiče znanje? Drevni su sporovi o izvoru znanja između racionalista i empirista. Sa stanovišta racionalizma (čiji su zastupnici Spinoza, Descartes, Leibniz, Pascal), izvor znanja ili opravdanja jeste razum. Racionalist smatra da je teorijsko znanje stečeno operacijama intelekta. On ne poriče da znanje može da bude stečeno i preko čula, ali drži da je teorijsko znanje proizvod aktivnog uma (u kantijanskom smislu), a ne pasivnog (u lokovskom). Racionalist je apriorist kada je reč o opravdanju teorijskog naučnog znanja. Racionalist veruje u postojanje urođenih (a priori) ideja, prihvatajući, uporedo, vrednost i značaj podataka i ideja izvedenih iz stečenog iskustva (a posteriori). Empirizam (čiji su zastupnici Lock, Hume, Mill), poriče postojanje urođenih ideja (tabula rasa). Empirizam je teza da teorijsko znanje stičemo iz iskustva. S gledišta senzacionalizma, sve genuino znanje stičemo preko čula, a osnova znanja je čulno iskustvo.

4.3.1 Stanovište logičkog empirizma

(a) Postoji samo jedan realni svet, a istina o njemu nezavisna je od onoga što ljudi misle; istina o tom svetu je neizmenljiva i konačna.(b) Fundamentalni izvor znanja je čulno iskustvo.

(c) Naučno znanje je zasnovano na čvrstim temeljima opservacija i eksperimentalnih nalaza (izraženih opservacionim, "protokolarnim" iskazima) kojima se ta znanja opravdavaju.(d) Naučno znanje je jasno i resko razlučeno od drugih, nenaučnih vrsta znanja: zdravorazumskog, filozofskog i drugih.(e) Metafizika je odbačena.(f) Kriterijum za razgraničavanje naučnih znanja od nenaučnih je verifikacija. Neko tvrđenje je naučno samo ako je podložno verifikovanju, u protivnom je lišeno empirijskog sadržaja, pa stoga i nenaučno. (g) Postoji prirodna i oštra granica između teorijskih i empirijskih znanja. Apsolutna istinitost se pripisuje empirijskim a ne teorijskim znanjima. Ono što je dato u čulnom iskustvu mi znamo nepogrešivo, sa potpunom verodostojnošću. Saobrazno tome, postoji jasna razlika između teorijskog i empirijskog jezika. Istinitost protokolarnih iskaza izraženih jezikom empirije je nesumnjiva inesporna, a ti iskazi su nezavisni od teorija i neutralni u odnosu na ostala znanja. Postoji, dakle, klasa epistemološki povlašćenih iskaza koji su neporazivi i pomoću kojih se opravdavaju drugi iskazi.(h) Teorijsko znanje se ili redukuje na empirijsko ili tumači instrumentalistički. (i) Prevashodna funkcija naučnog znanja je verodostojan opis stvarnosti.(j) O realnom svetu treba da postoji samo jedna jedinstvena nauka. Naučna znanja su svodiva na naučna znanja osnovnijih nauka.(k) Postoji jasna razlika između konteksta otkrića i konteksta opravdavanja.(l) Struktura naučnog znanja, a ne nastanak ili razvoj znanja, središnji je predmet proučavanja ove neopozitivističke koncepcije.(m) Naučno znanje se razvija kontinuirano i kumulativno, dodavanjem novih znanja prethodnim znanjima.

4.3.2 Popperov kritički racionalizam i realizam

(a) Popper se saglašava s realističkim shvatanjem zastupanim u logičkom empirizmu. (b) Nema fundamentalnog izvora znanja.(c) Zasnivanje naučnog znanja na čvrstim temeljima i opravdavanje znanja opservacionim iskazima nije moguće.(d) Popper je usredsređen na "problem demarkacije", on traga za kriterijumom razgraničavanja empirijskih nauka s jedne strane i matematike, logike i "metafizičkih sistema" s druge strane.(e) Popper ne odbacuje metafiziku kao što čini logički empirizam. Metafizičke teorije nisu besmislene ali su nenaučne jer su neproverljive usled čega nije moguće ustanoviti da li su istinite ili lažne.(f) Kriterijum razgraničavanja je opovrgljivost; naučnim se mogu smatrati isključivo opovrgljiva tvrđenja. (g) Nema dihotomije teorijskog i empirijskog znanja, svi naučni termini su (doduše u različitom stepenu) teorijski. Popper poriče pozitivističko učenje o klasi epistemološki povlašćenih iskaza - opservacionih iskaza. Ipak, on izdvaja klasu porazivih "bazičnih iskaza" koji služe za proveravanje i kritikovanje hipoteza i teorija.(h) Kao "realist", Popper smatra da naučni izrazi i iskazi imaju deskriptivno značenje i smisao - oni opisuju neko stvarno stanje stvari.

(i) Mada opisivanje smatra značajnom funkcijom naučnog znanja, Popper naročitu važnost pridaje naučnom objašnjavanju, a takođe i predviđanju kao funkcijama naučnog znanja.(j) Popperu su, takođe, bliska neka redukcionistička uverenja svojstvena zastupnicima ideje o jedinstvu nauke.(k) Popper podrazumeva jasnu razliku između konteksta otkrića i konteksta opravdavanja.(l) Osnovnim predmetom proučavanja Popper ne smatra strukturu nego rast, razvoj naučnog znanja.

4.3.3 Relativističke koncepcije - Kuhnova koncepcija

Relativističke koncepcije podrazumevaju da naučnim iskazima možemo pripisivati istinitost ili lažnost, ali da je istinitost tih iskaza relativna u odnosu na kontekst. (a) Kuhnovo gledište je delimično u skladu sa realizmom, a delimično ne.(b) Nema fundamentalnog izvora znanja, niti naučno znanje može da bude nepobitno zasnovano.(c) Razgraničavanje naučnog znanja od drugih vrsta znanja i metafizike nije moguće.(d) Nauka je nezamisliva bez metafizike - nauka je u nju utkana; metafizika shvaćena kao slika sveta utiče na formulisanje kriterijuma i uslova teorijske osmišljenosti naučnih izraza i iskaza.(e) Kuhn odbacuje distinkciju teorijsko znanje - empirijsko znanje. Relacija opservacije i hipoteze ili teorije zavisi od usvojene paradigme. Značenja naučnih izraza određena su teorijom, a empirijske, iskustvene činjenice nisu nezavisne od teorije već su, naprotiv, kako je već ranije Hanson pokazao, krcate teorijskim značenjem. (Uprošćeno govoreći, paradigma predstavlja: opšti pogled na svet, skup opštih metodoloških stavova, vrednosnih orijentacija, simboličkih generalizacija - zakona, opštih modela - metafizičkih ili heurističkih i ontoloških interpretacija, kao i opštih obrazaca rešavanja problema, koji su u određeno vreme usvojeni u nekoj zajednici naučnika.)(f) Kuhn se ne saglašava sa postavljenom razlikom konteksta otkrića i konteksta opravdavanja.

Prema Kuhnovom shvatanju, naučne teorije ne mogu da budu opravdane bez pozivanja na paradigmu, pa je tim samim naučno znanje relativizovano. Najznačajniju razliku između logičkog empirizma i Kuhnovog shvatanja možemo naći u Kuhnovom istorijskom, sociološkom i psihološkom pristupu proučavanju sticanja i razvoja naučnog znanja. Kuhn kritikuje shvatanje nauke u epistemologiji zasnovanosti u kojem su znanje i njegova istinitost ocenjivani u odnosu na eksterni referent, gde su znanje i istina izvan čoveka. Kuhn ukazuje na relativnost perspektiva proučavanja stvarnosti, na sukob i smenu dveju suparničkih paradigmi. To vodi promeni verovanja u autoritet spoljašnjeg sveta i premeštanju težišta na subjektivnu saznajnu ulogu čoveka - subjekta saznanja. Epistemološki, kontekstualni relativizam ne traži istinu ni izvan čoveka u spoljašnjem svetu, niti u čoveku samom, već u interakciji čoveka i sveta.

4.3.4 Konstruktivističko stanovište

Konstruktivizam ima korene u Kantovoj sintezi racionalizma i empirizma, prema kojoj, saznavalac nema neposredni pristup spoljašnjoj stvarnosti, već znanje može da razvije samo korišćenjem fundamentalnih, poreklom iznutra, saznajnih principa (kategorija) da bi organizovao iskustvo. Kant je nastojao da objedini racionalističko i empirističko gledište. Prema njegovom uverenju, znanje nastaje organizovanjem perceptivnih podataka na osnovu urođenih (a priori) kognitivnih struktura – “kategorija” (koje uključuju vreme, prostor, objekte i uzročnost). Kantova koncepcija prihvata subjektivnost osnovnih pojmova (prostor, vreme,...). Tom shvatanju je svojstveno uverenje da je nemoguće saznanje stvarnosti po sebi; nemoguće je steći čistu objektivnu reprezentaciju stvarnosti.Prema konstruktivističkom gledištu, znanje nije određeno onim što saznajemo - spoljašnjom, objektivnom stvarnošću (u tom smislu je ovo stanovište antirealističko); ono nije pasivno primljeno kroz čula ili nekom komunikacijom, nego je u prevashodno tvorevina aktivnog saznavaoca. (Realizam je, kako je već rečeno, shvatanje prema kojem su tvrdnje naučnih teorija istinite ili lažne zavisno od stvarnog sveta koji je nezavisan od ljudi, saznavalaca; postoji samo jedan realni svet, a istina o njemu je neizmenljiva, konačna i nezavisna od onoga što ljudi o njoj misle.) Saobrazno tom gledištu, ljudi - saznavaoci svetu pristupaju posredstvom mnoštva mogućih modela koje je saznavalac razvio, dok ono što saznaje ima udela u izabiranju modela - u potkrepljivanju nekih i odstranjivanju drugih. Funkcija toga konstruisanja jeste sticanje kontrole saznavaoca nad onim što saznaje, da bi odstranio ili predupredio odstupanja od stanja stvari koje on želi. Kontrolisanje zahteva model objekta koji bi trebalo kontrolisati, ali taj model neizbežno uključuje samo neke aspekte – u prvom redu one koji su značajni za ciljeve i akcije saznavalaca.

S konstruktivističkog stanovišta, znanje stvaraju ljudi (naučno znanje stvaraju naučnici); ono nije determinisano samom stvarnošću – kao što je već rečeno, konstruktivisti zauzimaju antirealističko stanovište. Konstruktivizam rasplinjuje granicu između ontologije (koja proučava prirodu bića i postojanja stvari) i epistemologije (koja proučava prirodu i poreklo znanja). Bez znanja o postojanju nema postojanja; epistemologija prethodi ontologiji: ako ne bismo raspolagali pojmom postojanja, ne bismo mogli tvrditi da nešto postoji. Odbacuje se zamisao o korespondenciji ili odražavanju spoljašnje stvarnosti – zauzeta je, dakle, antireprezentacionistička pozicija. (Ima uverenja da je znanje reprezentacija, mapa stvarnosti, ali ima i oprečnih shvatanja prema kojima znanje nije mapa stvarnosti niti je rezultat - stanje, nego je proces. Na primer, prema tvrđenju Armstronga (Armstrong, 1973. s. 220), znanje je pouzdana reprezentacija ili "mapa" stvarnosti. Protivno tome, P. Munz izričito tvrdi: naučno znanje je uvek znanje pravilnosti izraženo terminima univerzalnih zakona, pa ne može biti reprezentaciono; ono nije ni mapa, ni ogledalo, ni portret (Munz, 1985)).

Piaget se protivi shvatanju prema kojem je znanje pasivna kopija stvarnosti; znanje je aktivno. Znati stvarnost znači asimilisati je u sistem transformacija - konstruisati sistem transformacija koje, manje ili više adekvatno, korespondiraju s realnošću; te transformacije su manje ili više izomorfne transformacijama stvarnosti. "Transformacione strukture od kojih se znanje sastoji nisu kopije transformacija u stvarnosti; one su prosto mogući izomorfički modeli između kojih nam iskustvo omogućava da biramo. Znanje je sistem transformacija koje postaju progresivno adekvatne." (Piaget, 1970. s.15) "S gledišta genetičke epistemologije znanje nastaje iz neprekidnih konstrukcija, pošto je u svaki akt razumevanja uključena u nekom stepenu invencija; u razvoju prelazak iz jednog stupnja u sledeći uvek se karakteriše formacijom novih struktura koje ranije nisu postojale ili u spoljnom svetu ili u subjektovom umu." (Piaget, 1970. s. 77)

Jedan od tvoraca i zastupnika radikalnog konstruktivizma, Ernst von Glasersfeld je pod snažnim uticajem učenja Jeana Piageta. Radikalni konstruktivizam zastupaju Ernst von Glasersfeld, U. Maturana i F. Varela. Naziv »radikalni« potiče otuda što prema ovoj koncepciji znanja, znanje ne odražava objektivnu ontološku stvarnost nego uređenu organizaciju sveta konstituisanog našim iskustvom (von Glasersfeld, 1984). E. von Glasersfeld određuje radikalni konstruktivizam pomoću dva osnovna principa: (a) znanje nije pasivno primljeno bilo kroz čula, bilo kroz neki vid komunikacije, nego je tvorevina saznavaoca i (b) funkcija kognicije je adaptivna i služi subjektovoj organizaciji iskustvenog sveta a ne otkriću objektivne ontološke stvarnosti. Saznavalac tumači i konstruiše stvarnost na osnovu svojih iskustava i interakcija sa svojom okolinom. Privrženici radikalnog konstruktivizma nimalo nisu usredsređeni na istinu shvaćenu, saobrazno teoriji korespondencije, kao sklad čovekovih uverenja sa stvarnošću.

Pošto konstruktivizam poriče neposrednu verifikaciju znanja poređenjem konstruisanog modela s ontološkom stvarnošću, umesno je pitanje: na osnovu čega saznavalac između različitih konstrukcija (modela) izabira “pravu”? (U odsustvu kriterijuma izabiranja, konstruktivizam bi bio sveden na potpuni relativizam - pretpostavku da je svaka od konstrukcija jednako adekvatna kao i bilo koja druga.) Prema nekim konstruktivističkim shvatanjima, dva osnovna kriterijuma kojima se u tu svrhu ljudi koriste su: koherencija i konsenzus. Pod koherencijom se podrazumeva saglasnost između različitih kognitivnih složajeva u mozgu saznavaoca, a izrazom konsenzus označava se saglasnost između različitih kognitivnih složajeva različitih individua. Prevashodni značaj konsenzusu pridaje "socijalni konstrukcionizam", koji znanje shvata samo kao proizvod “socijalnog konstruisanja stvarnosti” - socijalnih procesa komunikacija i pregovaranja. Konsenzus između raznih subjekata socijalni konstrukcionizam smatra vrhovnim kriterijumom u prosuđivanju znanja. “Istinite” ili “stvarne” su samo one konstrukcije o kojima je većina socijalne grupe saglasna. Radikalni konstruktivizam se protivi takvom gledištu i zauzima stanovište, prema kojem adekvatnost znanja zavisi od mnogo različitih kriterijuma od kojih ni jedan nema apsolutnu premoć nad ostalim. Ljudi se mogu uspešno koristiti inkoherentnim modelima o kojima nema saglasnosti s drugim osobama, ali koji su ipak vredni za prilagođavanje svetu u kojem žive. Među takve kriterijume spadaju: subjektivna koherentnost, intersubjektivna saglasnost i posredno poređenje s “objektivnom” stvarnošću.

4.4 Vrste znanjaPostoji mnoštvo klasifikacija znanja, a neke od njih su navedene u tabelarnom pregledu koji sledi (Tabela 4.2).

Tabela 4.2 Klasifikacije znanja

Autori Vrste znanja

Ryle, G. The Concept of Mind, London, 1949

Znati da (know that)Znati kako (know how)

Popper, K. Objective Knowledge, An Evolutionary Approach, Clarendon Press,

London, 1974.

Objektivno znanjeSubjektivno znanje

Sackmann, S. A. Analysis of Organizational Knowledge, in

Administrative Science Quarterly, Vol. 37, No. 1, 1992.

Rečničko znanje (šta?)Direktivno znanje (kako?)Aksiomatsko znanje (zašto?)Preskriptivno znanje (šta treba?)(Zasnovano na Rajlovoj podeli znanja.)

Russel, B. Human Knowledge: Its Scope and Limits, London, 1948

Individualno znanjeSocijalno znanje

Полани, М. Личносное знание, на пути к посткритическој философии, Прогресс,

Москва, 1985.

Implicitno znanjeEksplicitno znanje

Spender, J.-C., Grant, R.M. Knowledge and the Firm: Overview in Strategic Management Journal, Vol. 17, 1996.

Svesno znanje (eksplicitno individualno znanje)Automatsko znanje (implicitno individualno znanje)Objektivizovano znanje (eksplicitno socijalno znanje)Kolektivno znanje (implicitno socijalno znanje)(Zasnovano na Raslovoj i Polanjievoj podeli)

Wiig, K.M. Management of Knowledge: Perspectives of a New Opportunity, in

Bernold, T (ed.): User Interfaces: Gateway or Bottleneck?, Proceedings of the

Technology Assesment and Management Conference of the Gotlieb Duttveiler

Institute Ruschlik/Zurich (CH), october 1986, Amsterdam, 1988

Javno znanjeEkspertsko znanjePrivatno znanje

Za predstojeća razmatranja, veliki značaj ima i podela znanja na subjektivna i objektivna, pa će o njoj ukratko i površno ovde biti reči. Već je rečeno da mnogi proučavaoci smatraju da nije svako znanje informacija. Zanimljiv vid takvog znanja jeste neiskazivo, neizrecivo znanje ("tacit knowledge") na koje je ukazao M. Polanyi, a koje je nepodložno izražavanju posredstvom nekakvih jezičkih oblika. Tu je reč o subjektivnom, ličnosnom znanju koje je nedokučivo ili teško dostupno drugim osobama (Polani, 1985, s.275). Polanyi smatra da postoje dva tipa znanja: središnje ili eksplicitno i periferijsko ili implicitno znanje. Implicitno znanje prema njegovom shvatanju nije pretek informacija nepodložan formalizovanju, nego je neophodna osnova logičkih formi znanja. Ova dva vida znanja su u odnosu komplementarnosti. Implicitno znanje je ličnosno, reč je o ličnom pronicanju istraživača u suštinu proučavanog predmeta. Kada bi čovek prestao da postoji, tekstovi koje bi za sobom ostavio postali bi besmisleni. To nalikuje začaranom krugu gde čovek istovremeno stoji i na početku i na kraju; on je i prizvod sopstvenog mišljenja i istovremeno njegov tvoritelj. Nasuprot M. Polanyiu, K. Popper (Popper, 1974) izlaže uverenje i o objektivnom znanju i o njegovoj autonomnosti. Popper razlikuje tri sveta: fizički svet - svet objektivne stvarnosti ("prvi svet"), svet naših svesnih iskustava - subjektivna znanja ("drugi svet") i svet logičkih sadržaja u knjigama, bibliotekama, računarskim memorijama i sl. - svet objektivnih znanja ("treći svet"). Da treći svet postoji autonomno, Popper pokazuje sledećim misaonim eksperimentima: Eksperiment (1): Uništene su sve mašine i alati, sva naša subjektivna znanja o tim mašinama i alatima, kao i o načinu njihove upotrebe. Ali, ako su ostale neuništene biblioteke i naša mogućnost da učimo iz njih, onda je moguće obnoviti naš svet. U eksperimentu (2) se

uzima da su, osim onog što se podrazumeva kao uništeno iz prvog eksperimenta, uništene i biblioteke, pa naša preostala mogućnost postaje neupotrebljiva, a naš svet neobnovljiv. Znanje u ovom objektivnom smislu je znanje bez subjekta znanja. Ta tri sveta su u interakciji, mada svet stvari i svet znanja nisu u neposrednom dodiru. Treći svet ne samo što je autonoman, nego može da deluje neposredno na drugi svet i, posredno, na prvi. U neposrednoj su interakciji prvi i drugi, i drugi i treći svet. Većina mislilaca se ne saglašava sa Popperovom zamišlju o objektivnom znanju bez subjekta saznanja.

4.5 O odnosu podatka, informacije i znanja Mnogi proučavaoci shvataju razlike između podataka, informacije i znanja, kao postupne, različite nivoe istog objekta, pri čemu samo čovekova interpretacija stvara razliku. Podatak postaje informacija kada mu se doda odgovarajući kontekst. Informacija se preobražava u znanje ako joj ljudi dodaju svoje iskustvo, rasuđivanje, vrednosti i uverenja.

Već je saopšteno uverenje da informacija u podacima nije data gotova; nju saznavalac dokučuje obradom, analizom i tumačenjem podataka u određenom kontekstu. Informacije se takođe mogu shvatiti kao kreacija saznavaoca, baš kao što su, uostalom, i podaci iz kojih saznavalac te informacije ekstrahuje. Informacije se iz podataka dokučuju i crpe procesima: obrade i analize, ali i procesom tumačenja podataka na semantičkoj i teorijskoj ravni, pri čemu proishod tumačenja u velikoj meri zavisi od vremenskog, kulturnog, socijalnog, teorijskog, logičkog i metodološkog konteksta. Nešto slično, ali u još izraženijoj meri, važi i za znanja; postoje vredni razlozi za uverenost da se znanja se ne ”otkrivaju” nego kreiraju – o čemu će biti više reči u jednom od sledećih odeljaka.

4.6 Funkcije naučnog znanja

Prema široko rasprostranjenom shvatanju, osnovne funkcije naučnog znanja su: naučno opisivanje, naučno objašnjavanje i razumevanje, naučno predviđanje i instrumentalno preobražajna funkcija (proizvođenje promena u stvarnosti na osnovu raspoloživih naučnih znanja, saobrazno potrebama čoveka). U ovom odeljku biće izložene neke od osnovnih informacija o samo dvema funkcijama – naučnom objašnjavanju i naučnom predviđanju.

4.6.1 Naučno objašnjenje

Jedan od osnovnih ciljeva nauke je sticanje odgovarajućih objašnjenja pojava I pravilnosti u proučavanoj stvarnosti, pa se naučno objašnjavanje smatra jednom od značajnijih funkcija nauke i naučnog znanja. Značaj naučnog objašnjenja se lako može proceniti već na osnovu toga što objasniti neku pojavu ili neku pravilnost znači dati odgovor na (za nauku fundamentalno) pitanje "zašto" (zašto nastaje ta pojava? zašto važi ta pravilnost?). Nalaženje naučnih objašnjenja dotle neobjašnjenih pojava i pravilnosti nije samo izraz napretka naučnog znanja, nego i osnova za dalji razvoj naučnog znanja.

Kako se nalaze i daju odgovarajuća, uspešna, objašnjenja u nauci? To je jedno od ključnih i središnjih pitanja filozofije nauke i metodologije nauke. Mada se tim pitanjem mnogi značajni mislioci predano bave više od pola veka i mada je razvijeno nekoliko

modela naučnog objašnjenja, u savremenoj metodologiji nema široko prihvaćene koncepcije naučnog objašnjenja. Ovde će vrlo sažeto biti prikazani neki važni modeli naučnih objašnjenja, a na prvom mestu supsumptivni model objašnjenja čije su slabosti do danas vrlo dobro sagledane.

4.6.1.1 Objašnjenje kao podvođenje pod naučne zakone

Osnove tom shvatanju naučnog objašnjenja postavio je tridesetih godina ovoga veka Popper, a veoma dobro uobličenu celovitu koncepciju objašnjenja razvili su Hempel i Oppenheim krajem četrdesetih godina. Prema tom shvatanju, pojednostavljeno govoreći, naučno objašnjenje je ispravni logički argument čije su premise iskazi o generalizacijama, opštim pravilnostima, značajnim uslovima, a čiji zaključak izražava činjenicu, pojavu koja se objašnjava. Razmotrimo podrobnije logičku strukturu ovako shvaćenog naučnog objašnjenja.

4.6.1.1.1 Logička struktura naučnog objašnjenja

Prema navedenom shvatanju, naučno objašnjenje mora da ima sledeće tri komponente: (1) jedan ili više naučnih zakona - iskaza o opštim pravilnostima (z1, z2, ... , zn); (2) skup iskaza o uslovima u kojima nastaje pojava koju bi trebalo objasniti - iskaza o početnim uslovima (u1, u2, ... , um) i (3) iskaz o pojavi koju bi trebalo objasniti (Hempel, 1965). Konjunkcija zakona i iskaza o početnim iskazima predstavlja osnov za objašnjenje - ono čime se objašnjava to što bi trebalo objasniti. Ta konjunkcija se naziva eksplanansom (explanans). Iskaz o pojavi koju bi trebalo objasniti naziva se eksplanandumom (explanandum). Logičku strukturu naučnog objašnjenja, prema ovom shvatanju, predstavlja logički argument:

z1, z2, ... , zn Eksplanans

u1, u2, ... , um

–––––––––––– E EksplanandumNa primer,

Ako se metal zagreva, onda se širi.Ovaj komad bakra se zagreva.

____________________________Ovaj komad bakra se širi.

Objašnjenje pojave (odgovor na pitanje "Zašto se ovaj komad bakra širi?") daje se podvođenjem iskaza o toj pojavi, uz pomoć iskaza o početnim uslovima (u kojima pojava nastaje) pod iskaz (ili iskaze) koji govore o opštim pravilnostima - pod naučne zakone. Otuda naziv ovog modela naučnog objašnjenja - "supsumptivni" model ili "covering law" model.Potrebno je zapaziti da navedeni logički argument u gornjem primeru ima čitaocu poznatu formu:

Ako p, onda qp

––––––––––––––q

To je validni deduktivni logički argument modus ponens koji ima vrlo značajnu primenu u naučnom objašnjavanju i predviđanju.

Logičku strukturu naučnog objašnjenja, dakle, možemo predstaviti ovako:

z1, z2, ... , zn Jedanili više naučnih zakona u1, u2, ... , um Iskazi o početnim uslovima

––––––––––––-––––––––––––––––––––––––––– E Iskaz o činjenici koju bi trebalo objasniti

Iskaz o pojavi koja se objašnjava podvodi se, uz pomoć iskaza o početnimuslovima, pod zakone i na taj način postiže objašnjenje. Zakoni koji ulaze u sastav eksplanansa govore o bitnim, opštim i nepromenljivim odnosima između pojava.Evo nekih važnih logičkih uslova koje bi trebalo da ispunjava objašnjenje da bi bilo prihvatljivo: (a) iskazi u eksplanansu ne smeju da budu takvi da logički slede iz iskaza u eksplanandumu; (b) iskazi u eksplanansu moraju da budu proverljivi; (c) ne sme postojati snažan razlog za sumnju u istinitost iskaza koji sačinjavaju eksplanans; (d) svedočanstvo koje podržava iskaze u eksplanansu mora da bude nezavisno od iskaza u eksplanandumu.

4.6.1.1.2. Vrste supsumptivnih objašnjenja

S obzirom na prirodu logičkog argumenta i odnos između eksplanansa i eksplananduma, moguća su različita razvrstavanja naučnog objašnjenja. Ovde će biti pomenuta podela na (1) deduktivno-nomološka i (2) induktivno-statistička objašnjenja ili objašnjenja po verovatnoći. (Deduktivno-statistička objašnjenja o kojima, takođe, piše Hempel nemaju veliki značaj za ovo štivo.)

(a) Deduktivno-nomološka objašnjenja

U deduktivno-nomološkim objašnjenjima iskaz kojim se opisuje pojava koja treba da bude objašnjena (eksplanandum) sa deduktivnom izvesnošću sledi iz konjunkcije iskaza o zakonima i iskaza o početnim uslovima na kojima se zasniva objašnjenje te pojave. Drugim rečima, u deduktivno-nomološkom objašnjenju eksplanandum je logička posledica eksplanansa. Deduktivno-nomološka objašnjenja se, shemom, mogu predstaviti ovako:

x (A(x) → B(x)) (Kadgod A, onda B)A (a) ili A

_________________B (a) B

Primer:Sva tela zaronjena u tečnost bivaju lakša.

a je telo zaronjeno u tečnost.___________________________________

Telo a biva lakše.

U ovoj vrsti objašnjenja koriste se zakoni univerzalnog oblika "Kadgod A, onda B". Valja imati na umu da se osim pojedinačnih činjenica, pojava i događaja mogu objašnjavati i naučni zakoni, pa i same teorije. Dakle, naučni zakon i naučne teorije ne samo što služe za davanje naučnih objašnjenja, nego su i sami predmet objašnjenja. Postoje,prema tome, različiti nivoi naučnih objašnjenja.Za objašnjavanje nekog naučnog zakona mogu da se upotrebe (a) zakoni kojisu opštiji od zakona kji bi trebalo objasniti i (b) teorije:

(a) Zakon1

Zakon2

........Zakonm

––––––––––Zakon (koji se objašnjava)

(b) TeorijaPomoćni iskazi

––––––––––––––––––––––––Zakon (koji se objašnjava)

(b) Objašnjenja po verovatnoći

Kod ove vrste objašnjenja iz eksplanansa (iskaza koji se koriste za davanje objašnjenja) iskaz o pojavi koju bi trebalo objasniti ne sledi sa logičkom nužnošću (sa deduktivnom izvesnošću) nego samo sa velikom verovatnoćom. U premisama logičkog argumenta u ovom slučaju nisu univerzalni zakoni, nego iskazi o statističkoj pravilnosti koja važi u nekoj klasi. Reč je o korišćenju statističkih zakona koji imaju oblik "Pr (A,B) = p" (tj. "Verovatnoća da kada A, onda B jednaka je p"). Takva vrsta objašnjenja se može predstaviti ovakvim shemama:

Skoro svi A su B Pr (A,B) = px je A x je A

---------------------------------------------x je B x je B

Evo Hempelove ilustracije:Veliki procenat pacijenata inficiranih streptokokama, ozdravlja tokom 24 časa nakon dobijanja penicilina.Pacijent M.N. je imao infekciju streptokokama i dobio je penicilin.______________________________________________________________________Pacijent M.N. je ozdravio od infekcije streptokokama tokom 24 časa nakon dobijanja penicilina.

To je induktivni logički argument. Prema teoriji objašnjenja o kojoj je ovde reč, bitno je da se objašnjenje postiže deduktivnim ili induktivnim podvođenjem onoga što bi trebalo objasniti pod opšte pravilnosti.

Shvatanju naučnog objašnjenja kao podvođenja pod zakone opravdano se stavlja mnogo prigovora. Ovde će biti spomenuti samo neki od njih: (1) Proces objašnjavanja nije čisto logički, formalni, nego i sadržajni, saznajni proces; (2) Protivno tom shvatanju naučnog objašnjenja, objašnjenja su često samo približna i delimična i u većini slučajeva ne nastaju odjednom, nego postupno; (3) To shvatanje ne omogućava razmatranje izbora najboljeg iz skupa predloženih objašnjenja.

4.6.1.3. Brodyevi modeli naučnog objašnjenja

Brody je, dodajući Hempelovom deduktivno-nomološkom modelu objašnjenja neke nove uslove, razvio dva modela objašnjenja: (a) uzročni model i (b) model suštinskog svojstva. Prema uzročnom modelu, premisa logičkog argumenta mora da sadrži opis

događaja koji je uzrok događaja u zaključku argumenta (eksplanandumu). Na primer, u objašnjenju:

Ovaj komad bakra je zagrejan.Ako se metali zagrevaju, onda se šire.

___________________________________Ovaj komad metala je proširen.

premisa sadrži opis događaja "ovaj komad metala je zagrejan" koji je uzrok događaja opisanog u eksplanandumu. Kada je reč o uzročnom objašnjenju, vredinapomenuti da je u psihološkim istraživanjima zapažena sklonost ljudi da pre podvedu novu činjenicu pod postojeći klauzalni model, nego da preinače taj model u svetlu nove činjenice. Sem toga, preinačenja obavljena radi podešavanja prema novim činjenicama često su minimalna po obimu i lokalna po karakteru (Tversky, 1986, s.126).

Model suštinskog svojstva zahteva da se Hempelov deduktivno-nomološki model dopuni uslovom da eksplanans mora da sadrži iskaz kojim se određenoj klasi objekata pripisuje svojstvo suštinsko za tu klasu objekata, a najmanje jedan objekt uključen u događaj opisan u eksplanandumu jeste član te klase objekata. Na primer, u objašnjenju:

Ova supstanca je bakarBakar ima atomski broj 29.

Sve što ima atomski broj 29 provodi elektricitet._________________________________________

Ova supstanca provodi elektricitet.druga premisa pripisuje bakru jedno suštinsko svojstvo, a objekt u eksplanandumu je odista bakar.

4.6.1.4. Funkcionalna objašnjenja

Funkcionalnim objašnjenjima se najčešće koristi biologija: Evo primera funkcionalnog objašnjenja: ako je potrebno dati odgovor na pitanje "zašto krv adrži bela krvna zrnca?" može se poći od onoga čemu bela krvna zrnca služe - od njihove funkcije da brane organizam od infekcija. Jedna od shema funkcionalnog objašnjenja koje je razmatrao Hempel (Hempel, 1970, s.127) izgleda ovako:(a) U vreme t, sistem s funkcioniše adekvatno u uslovima vrste c.(b) s funkcioniše adekvatno u uslovima vrste c samo ako je zadovoljenuslov n.(c) Ako je stavka i prisutna u s, onda je uslov n zadovoljen.(d) U vreme t stavka i je prisutna u s.Ali, navedeni argument, s obzirom na premisu (c), uključuje grešku potvrđivanja konsekvensa. Stoga se izostavlja premisa (c) pa se, u skladu sa pretpostavkama Mertona o postojanju "funkcionalnih ekvivalenata" (za neke stavke u oblasti kulture), iz premisa (a) i (b) može zaključiti jedino: Neka od stavki iz klase I prisutna je u s u vreme t. (Hempel, 1970, s.130)

4.6.1.5. Teleološka objašnjenja

Kada je reč o objašnjavanju ponašanja čoveka, valja imati na umu da čovekovo ponašanje nije isključivo reaktivno; ono nije određeno samo iskustvom iz prošlosti i datom situacijom u sadašnjosti, nego je i proaktivno - usmereno budućnosti, ono je pod

uticajem ciljeva, težnji, namera, nadanja, očekivanja i sl. Stoga su za objašnjenje čovekova ponašanja važna teleološka objašnjenja. Struktura ovog objašnjenja može da se predstavi Aristotelovim "praktičkim silogizmom".Jedna premisa praktičkog silogizma govori o cilju koji čovek želi da postigne, druga o načinu i sredstvima neophodnim za postizanje cilja, a zaključak o preduzetoj akciji:

Osoba O namerava (želi, teži) da postigne cilj C.Osoba O smatra (zna, veruje) da ne može da postigne cilj C ako ne učini A.

______________________________________________________________ lOsoba O preduzima A.

Da li u praktičnom silogizmu zaključak sledi sa logičkom nužnošću iz navedenih premisa? Ne sledi. Ista namera može voditi raznim akcijama, a pored toga, izbor sredstava za postizanje cilja zavisi od racionalnih, moralnih, i drugih činilaca.

4.6.1.6. Genetička objašnjenja

Događaj (stanje i drugo) koji je nastupio u nekom trenutku t genetički se objašnjava tako što se pokazuje da je taj događaj rezultat više događaja koji su prethodili. Nagel (Nagel, 1974, s.506) naglašava da genetičko objašnjenje nekog pojedinačnog događaja može da se raščlani na niz objašnjenja po verovatnoći čije se singularne premise odnose na prethodne događaje (koji se ne dešavaju istovremeno nego u sledu). Te premise ne predstavljaju skup dovoljnih (već u najboljem slučaju nužnih) uslova za događaje koji se njima objašnjavaju.

4.6.2. Naučno predviđanje

Jedna od osnovnih funkcija naučnog znanja jeste predviđanje pojava, procesa, stanja, događaja i dr. u onoj oblasti stvarnosti na koju se odnosi. Bez naučnog znanja nema naučnog predviđanja. Ta anticipativna funkcija naučnog znanja je nužan uslov racionalnog, celishodnog preobražavanja sveta. Naučno znanje je neophodno za naučno predviđanje, a naučno predviđanje, zauzvrat, ima zna čajnu ulogu u sticanju, proveravanju i razvoju naučnog znanja; naučnim predviđanjem se, na osnovu raspoloživih informacija, mogu steći informacije o neizvesnim i katkada o dotle nepoznatim činjenicama, a osim toga, bez predviđanja nema strogog iskustvenog proveravanja naučnih teorija i hipoteza.

4.6.2.1. Logička struktura naučnog predviđanja

Protivno shvatanju nekih mislilaca (Scrivena, Scheflera i drugih) prema kojem se pod predviđanjem podrazumeva predvidni iskaz o pojavi koja se predviđa, Popper, Hempel, Oppenheim i drugi smatraju da se u empirijskim naukama predvidni iskaz postavlja na osnovu raspoloživog svedočanstva posredstvom argumenta koji može da bude deduktivan ili induktivan, pa je otuda predviđanje argument, a ne iskaz.Pod uticajem Hempel-Oppenheimovog shvatanja, preovladava uverenje da ma koje naučno predviđanje može da se raščlani na dva osnovna dela: praedicendum - iskaz o onome (događaju, pojavi i dr.) što se predviđa i praedicens - skup iskaza koji predstavljaju osnovu za izvođenje predicenduma. Predicens se takođe može raščlaniti na dva dela: jedan ili više iskaza o opštim pravilnostima, naučnim generalizacijama (G) i jedan ili više iskaza o početnim uslovima (U). Iskazi o početnim uslovima saopštavaju

informacije o nekom konačnom skupu uslova koji određuju stanje objekta predviđanja u trenutku od kojeg otpočinje razmatranje u predviđanju. Shematski prikazana, logička struktura naučnog predviđanja, prema tome, izgleda ovako:

G1, G2, ..., Gr Iskazi o zakonima, naučnim generalizacijama...U1, U2, ..., Uk Iskazi o početnim uslovima

______________________________________________________________lP Iskaz o pojavi koja se predviđa

Potrebno je naglasiti da, za razliku od objašnjavanja, proces teče od premisaka zaključku.Primer:

Ako živa u barometru pad, onda nastupa pogoršanje vremenaŽiva u barometru pada.

_______________________________________________________lNastupiće pogoršanje vremena.

Čitalac verovatno zapaža da je u ovom primeru upotrebljen logički argument modus ponens čiji je značaj za naučno predviđanje spominjan. Saobrazno Hempel-Oppenheimovom shvatanju, predviđanje bi moglo da se definiše kao logički (deduktivni ili induktivni) argument čije premise (predicens) sadrže iskaze o naučnim generalizacijama i iskaze o naučno utvrđenim početnim uslovima (koji zajedno sačinjavaju osnovu za predviđanje), a čiji je zaključak (predicendum) iskaz o stanju stvari koje je neizvesno u trenut ku izricanja toga iskaza, pri čemu je logički nevažno (ali pragmatički važno) da li je reč o prošlom, budućem ili, sa davanjem toga iskaza, istovremenom stanju stvari.Ovakvom određenju naučnog predviđanja razvijenom u duhu logičkog empirizma, opravdano se prigovara da predviđanje nije isključivo logički nego je psihološki proces kojim se, osim logičkih pravila i logičkih činjenica, uzimaju u obzir i značajne epistemološke i praktične činjenice. Ali, ovaj prigovor nije upućen samo shvatanju logičke strukture predviđanja, već ukazuje na potrebu da se u predviđanju uzmu u obzir priroda, sadržaj i prihvatljivost premisa koje služe kao osnova za predviđanje, a takođe i ostale epistemološke i praktičke okolnosti. Da bi se omogućilo racionalno predviđanje, neophodno je izvršiti racionalni izbor premisa za prediktivni argument. Prava priroda predviđanja se ne može shvatiti samo na osnovu formalno-logičke strukture predviđanja bez uzimanja u obzir sadržajnog smisla iskaza koji sačinjavaju predicens, dakle služe kao osnova za izvođenje predicenduma.

4.6.2.2. Refleksivnost predviđanja

Predviđanje se smatra refleksivnim ako svest o predviđenom utiče tako da povećava ili smanjuje verovatnoću da se ono što je predviđeno obistini. Svest o objavljenom predviđanju da će se, na primer, Haleyeva kometa u određenom vremenu u određenoj prostornoj oblasti ponovo pojaviti tako da je možemo posmatrati golim okom, ni na koji način ne utiče na izglede da se to predviđanje obistini. Ali, predviđanju pojava i događaja u društvenim naukama i u području psihičkog života čoveka svojstven je fenomen refleksivnosti. Uzbudljiva je ilustracija tog fenomena u Shakespearevoj tragediji "Magbet". Magbetu, tanu od Glamisa, veštice proreknu da će postati tan od Kodora, a potom i kralj! Odista, ubrzo ga za ratne zasluge kralj proglasi tanom od Kodora i tako se prvi deo proročanstva obistini. Ali, drugi deo proročanstva rasplamsa u Magbeta želju za krunom te ubije kralja da bi preuzeo presto.

Objavljivanje predviđanja u oblasti društveno-ekonomskih odnosa trebalo bi da bude praćeno znanjem da svest ljudi o onome što je predviđeno može proizvesti ponašanje koje povećava ili umanjuje izglede obistinjavanja tog predviđanja. Refleksivnost predviđanja je veoma značajna i u kontekstu empirijskih istraživanja (naročito u društvenim naukama).

4.7 Struktura naučnog znanja: činjenice, zakoni, teorije i modeli

Pod sistemom naučnog znanja metodolozi podrazumevaju uređen, povezan, revizibilan skup naučnih teorija, naučnih zakona i naučnih činjenica koji se zasniva na određenim principima.

4.7.1 Naučne činjenice

Izraz "činjenica" se upotrebljava dvojako: prvo, da označi sintetički iskaz kojim se tvrdi neko stvarno stanje stvari - postojanje objekta, svojstva, odnosa, pojave, stanja, procesa, događaja i slično i, drugo, da označi samo to stanje stvari - neki objekt (skup objekata), neko svojstvo, odnos, događaj, proces, stanje ili slično. Činjenice se mogu odnositi na - konkretne individualne objekte, pojave, procese, događaje, stanja, svojstva, odnose u stvarnosti, ili na - skupove individualnih objekata, pojava, procesa i dr. koji se razmatraju kao jedinstvene celine.

Značajnim se mogu smatrati klasifikacije činjenica na (a) sirove ("brutalne") i institucionalne i (b) na zdravorazumske i naučne. (Primer sirove činjenice: "Trava je zelena" i sl.). Institucionalne činjenice su one čije postojanje pretpostavlja postojanje nekih ljudskih institucija i pravila. Institucionalna činjenica: "Fisher je u meču pobedio Spaskog" važi samo uz uslov postojanja institucije šahovskog takmičenja u skladu sa određenim konstitutivnim i regulativnim pravilima. J. Searle naglašava da institucionalne činjenice mogu da budu objašnjene samo pomoću konstitutivnih pravila. Neke činjenice postoje isključivo na osnovu saglasnosti ljudi (npr. novac, vlasništvo, države, brakovi). Ipak, one su “objektivne” – ne zavise od nečijih ocena, preferencija ili moralnih stavova. Neka institucionalna činjenica je konstituenta socijalne stvarnosti u nekom institucionalnom kontekstu. Institucionalne činjenice su socijalne činjenice kreirane deklaracijama, kreirane nad brutalnim činjenicama i postoje u odnosima s drugim institucionalnim činjenicama. Socijalne činjenice su kreirane socijalnim aktima.

Činjenice kao elementi znanja se obično dele na zdravorazumske i naučne. Zdravorazumske činjenice su izražene iskazima prirodnog govornog jezika, a smisao takvih iskaza shvatljiv je svim osobama koje razumeju taj jezik i kontekst u kojem su izrečeni. Naučne činjenice su izražene iskazima odgovarajućeg naučnog jezika specifikovane terminologije, a njihov smisao je shvatljiv u kontekstu odgovarajuće naučne teorije. Da bi neka činjenica bila smatrana naučnom, neophodno je da bude uključena u neki podsistem naučnog znanja – u neku teoriju.

Činjenice se, takođe, dele na empirijske (iskustvene) i teorijske. Pod empirijskom činjenicom se podrazumeva sintetički iskaz o konkretnom objektivnom događaju, procesu, objektu, stanju, odnosno, i dr. koje ljudi mogu opaziti (pri uslovu da je isključeno

delovanje remetilačkih činilaca). Empirijske činjenice su takvi rezultati saznanja - elementi znanja, koji se tumače u sistemu pretežno iskustvenih izraza, odnosno pojmova. Teorijske činjenice su takvi elementi znanja koji se tumače u nekom sistemu pretežno teorijskih izraza, odnosno pojmova.

Da li je moguće oštro razgraničiti teorijske od empirijskih činjenica? Nema iskustvene činjenice koja bi bila isključivo rezultat opažanja: ma koja činjenica uključuje neku manju ili veću količinu teorijskih znanja.

Da li su činjenice nesporna i neutralna osnova u odnosu na koju se proveravaju i ocenjuju naučne teorije? Tradicionalnom shvatanju nauke svojstveno je da naučno znanje smatra objektivnim, sigurnim, utemeljenim na čvrstoj, nespornoj osnovi. Pozitivističko učenje zahteva takvo opravdanje za naučna tvrđenja koje je konačno, čvrsto ustanovljeno, koje nije izvedeno zaključivanjem, a pri tom i samo jeste znanje. Empirizam takvo opravdanje vidi u čulnom iskustvu čoveka. Čulno iskustvo čoveka predstavlja temelj, činjeničku osnovu naučnog znanja. Prema tom shvatanju, činjenice su nešto neposredno dato, verodostojno, nesporno, neporazivo, neutralno i nezavisno od teorijskog tumačenja. Neposredno čulno iskustvo čoveka se posredstvom "empirijskog jezika", "jezika posmatranja" izražava i registruje takozvanim "protokolarnim iskazima".

Sredinom minulog veka neki proučavaoci, među kojima se ističe Hanson, uviđaju da nema tvrdih, neutralnih činjenica u nauci koje ne bi, makar delimično, zavisile od teorije. Činjenice su pojmovne naravi i neizbežno su "opterećene" teorijskim sadržajem. Činjenice ne postoje van neke pojmovne sheme, nema naučne činjenice bez neke naučne teorije. Ono što će se smatrati naučnom činjenicom u velikoj meri zavisi upravo od teorije.

4.7.2 Naučni zakoni

Izraz zakon se u nauci upotrebljava sa više različitih značenja. Tako se, na primer, taj izraz upotrebljava kako za označavanje iskaza koji opisuju neku prirodno postojeću pravilnost, tako i za označavanje same te pravilnosti. Naučnim zakonom se naziva sintetički, nomološki univerzalan, teorijski zasnovan i istinit iskaz koji se odnosi na neku prirodno postojeću pravilnost u određenoj oblasti stvarnosti.Primer nomološki univerzalnog iskaza: "Sva se tela pri zagrevanju šire." Neki iskazi nemaju nomološku, već imaju samo "akcidentalnu“ ili de facto univerzalnost (na primer, "Sve su vrane crne"). "Sve knjige na ovoj polici imaju platneni povez“.

Iskazi koji izražavaju akcidentalnu univerzalnost nemaju objašnjavalačku moć.Prihvatljivo je objašnjenje:

Sva se tela pri zagrevanju šire.x je telo koje je zagrejano.

________________________Telo x se proširilo.

Ali, pri tom, nije prihvatljivo objašnjenje:

Sve knjige na ovoj polici imaju platneni povez.x je knjiga na ovoj polici.

________________________________________Knjiga x ima platneni povez.

(Postavlja se pitanje da li ponuđeni eksplanans odista sadrži zakon ili puki akcidentalno univerzalni iskaz. )

E. Nagel navodi sledeće karakteristike nomološke univerzalnosti:(1) Područje predikacije nomološki univerzalnih iskaza nije ograničeno na objekte u određenom prostoru ili u određenom vremenskom periodu. Ipak, takva neograničena univerzalnost nije dovoljan (mada je prema shvatanju mnogih metodologa, nužan) uslov da neki iskaz bude prihvaćen kao naučni zakon.

(2) Postavlja se i zahtev da iskaz bude ugrađen u neki sistem znanja, u sastav teorije. Naučno znanje nije puki spisak naučnih činjenica, popis saznatih pravilnosti, naučnih hipoteza i zakona; naučno znanje ima racionalnu arhitekturu. Status naučnog zakona je određen njegovim logičkim odnosima sa drugim naučnim zakonima u naučnoj teoriji. Neki iskaz sa neograničenom univerzalnošću ne može da stekne status naučnog zakona ako nije uklopljen u teoriju, ako nije teorijski zasnovan. Drugim rečima, u toj teoriji mora postojati neki skup generalizacija, zakona iz kojih se taj zakon može izvesti. Tako se, na primer, Galileiev zakon slobodnog pada može izvesti iz Newtonove teorije, Boyleov zakon iz kinetičke teorije gasova, itd.

(3) Sledeći uslov se tiče mesta koji iskaz ima u naučnom znanju i kognitivnog odnosa naučnika prema datom iskazu, s obzirom na raspoloživo svedočanstvo.Pored navedenih uslova, postavlja se i zahtev da iskaz bude istinit.

Kada je reč o funkcijama naučnih zakona, smatra se da su osnovne: (a) da sažima mnoge iskustvene činjenice, (b) da omogućava davanje naučnih objašnjenja i (c) da omogućava naučna predviđanja.

Postoji nekoliko klasifikacija naučnih zakona. Naučni zakoni izražavaju postojan odnos između pojava, događaja, pa se može govoriti o: (a) vrsti zakona koji izražavaju nepromenljivi poredak u zavisnosti između događaja ili svojstava, (b) vrsti zakona koji izražavaju nepromenljive statističke odnose (ili odnose verovatnoće) - statistički zakoni i (c) vrsti zakona koji izražavaju postojanje odnosa funkcionalne zavisnosti (u matematičkom značenju reči funkcija) i nekim drugim vrstama naučnih zakona.

U vrsti zakona koji izražavaju nepromenljivi poredak u zavisnosti između događaja ili svojstava mogu se razlikovati dve podvrste naučnih zakona:uzročni zakoni ("Kadgod A, onda B“ - "Kadgod se telo zagreva, ono se širi“). i razvojni zakoni. Razvojni zakoni ne izražavaju dovoljne uslove ali mogu izražavati nužne uslove. Oni imaju opšti oblik: "Ako X ima osobinu P u trenutku t1, onda X ima osobinu Q u trenutku t2 koji je kasniji od trenutka t1". Na primer, "Formiranje pluća u ljudskom embrionu nikada ne prethodi formiranju krvotoka" ili Dolov zakon: "Evolucija je ireverzibilna".

Statistički zakoni izražavaju nepromenljive odnose verovatnoće među događajima ili svojstvima. U nekim oblastima stvarnosti pojedinačni fenomeni se mogu ponašati bez

pravilnosti, iregularno. Ali, ako se posmatra veliki skup tih fenomena projavljuje se izvesna globalna, statistička pravilnost koja važi za mnoštvo slučajeva mada ne važi za pojedinačni slučaj. Statistički zakoni imaju oblik "Verovatnoća da kada A, onda B jednaka je p". Na primer, "Statistička verovatnoća da će se atom radona raspasti tokom perioda od 3,82 dana, jednaka je o,50". (To znači da će se u uzorku radona koji sadrži veliki broj atoma, približno polovina atoma raspasti u toku 3,82 dana).

Valja razlikovati statističke zakone od iskaza o tendencijama jer ovi potonji ne mogu da budu prihvaćeni kao zakoni zato što postoji veliki broj izuzetaka od njihovog važenja. Primeri iskaza o tendencijama: Copejevo pravilo: "Veličina tela teži povećanju tokom evolucije grupe" i Durkheimovo tvrđenje da u vremenima naglih ekonomskih promena postoji tendencija povećanja broja samoubistava.

U vrsti zakona koji tvrde postojanje odnosa funkcionalne zavisnosti mogu se razlikovati dve podvrste naučnih zakona. Prvu čine zakoni koji tvrde uzajamnu zavisnost između promenljivih, tako da promena jedne promenljive biva praćena promenama drugih promenljivih. Tu, primera radi, pripada i Newtonov zakon gravitacije:

Drugu podvrstu čine zakoni koji govore kako promena jedne veličine u nekoj jedinici vremena utiče na neke druge veličine (takozvani "dinamički zakoni") čiji je primer u fizici Galileiev zakon slobodnog pada.

4.7.3 Naučne teorije i modeli

Mnogi metodolozi smatraju da je naučna teorija osnovna jedinica naučnog znanja.

4.7.3.1 O značenju izraza "teorija"

Naučna teorija se izražava nekim prirodnim ili veštačkim jezikom i sastoji se iz logički uređenog skupa iskaza od kojih najmanje jedan ima oblik zakona i od nekih pravila zaključivanja (pravila logike, matematike i sl.) u skladu sa kojima se iz datih iskaza izvode novi iskazi (Deling, 1982).

4.7.3.2 O strukturi naučne teorije

Teorije nisu samo sredstvo i cilj nauke; one i same predstavljaju predmet proučavanja. Proučavanje teorija je u prvoj polovini minulog veka bilo prevashodno usredsređeno na strukturu teorije. Tek početkom šezdesetih godina počinje da se pridaje velika pažnja nastanku i razvoju teorija. Ortodoksno gledište, čiji su zastupnici Carnap, Franck, Hempel i drugi, razvijeno je pod snažnim uplivom shvatanja Campbella o teoriji i fizici. Campbell je smatrao da teoriju sačinjavaju iskazi dveju različitih vrsta; prvoj vrsti pripadaju "hipoteze" teorije, a drugoj "rečnik" za hipoteze (Campbell, 1970. s.252). Prema ortodoksnom gledištu, strukturu teorije sačinjavaju: (a) hipoteze, (b) rečnici i (c) modeli.

Hipoteze su teorijske formulacije kojima se tvrde odnosi između entiteta u području stvarnosti na koje se teorija odnosi. Njih sačinjava skup aksioma ili postulata koji se u teoriju uključuju bez dokazivanja. Iz tih aksioma se izvode logičke posledice - teoreme. Teoreme su shvaćene kao iskustveno proverljive hipoteze.

Teorija je ovde shvaćena kao deduktivni sistem (tako shvaćene teorije nazivaju se "deduktivno-aksiomatskim" teorijama) u kojem se neki iskazi teorije deduktivno izvode jedni iz drugih. Neki osnovni iskazi nisu izvodivi iz ostalih iskaza koji sačinjavaju teoriju. Ti osnovni iskazi se nazivaju aksiomama, postulatima ili "primitivnim" iskazima. Iz malobrojnih aksioma izvode se empirijski proverljivi "derivativni" iskazi ili teoreme.

Hipoteze "lebde" iznad ravni iskustvenih činjenica, opservacija, pri čemu su teorijska ravan, teorijski nivo i empirijska, iskustvena ravan, jasno i resko razdvojene. (Izrazi teorijskog jezika su, na primer, "kvark", "spin", "gen", "super ego" i slični. Izrazi empirijskog jezika "pritisak", "boja", "toplota" i slični.)

U sistemu aksioma neki izrazi nisu izričito definisani, ali sami služe za definisanje drugih izraza u tom sistemu. Prvi se nazivaju "nedefinisanim", "primitivnim" izrazima, a drugi "definisanim" izrazima. (Primitivni izrazi su samo implicitno definisani sistemom aksioma u čijem su formulisanju upotrebljeni.)

"Rečnik" u teoriji sačinjavaju iskazi posredstvom kojih se teorijski izrazi povezuju sa iskazima čija istinitosna vrednost može empirijski da se odredi. Hipoteze i teorijski izrazi povezuju se "pravilima korespondencije" sa iskustvenom osnovom i empirijskim izrazima. (Shema takve strukture teorije prikazana je na Slici 4.7.1.)

Slika 4.7.1.

Značenje empirijskih izraza određeno je operacionalno. Izrazi teorijskog jezika "crpe" svoje značenje iz empirijskih izraza, iz iskustvene osnove. Empirijski jezik, jezik posmatranja, je potpuno razumljiv. Izrazi empirijskog jezika, nisu problematični u pogledu značenja jer se oni odnose na neposredno čulno iskustvo. Teorijski izrazi i

teorijski jezik su razumljivi samo delimično (oni imaju samo delimično tumačenje) pomoću aksioma, pravila korespondencije i operacionalnih definicija. Teorijski izrazi, prema ortodoksnom gledištu, crpe svoje značenje iz empirijskih, opservacionih izraza.

Treći element u strukturi teorije prema ortokoksnom gledištu čini model, koji olakšava semantičko tumačenje teorijskih izraza i razumevanje teorije. Izraz model je višeznačan ne samo kada se upotrebljava u svakidašnjem govoru nego i kada se upotrebljava u jeziku nauke. Model je reprezentacija koja sadrži suštinsku strukturu nekog objekta, događaja ili procesa u stvarnom svetu.

P. Achinstein klasifikuje modele u tri klase: (1) klasu reprezentacionih modela, (2) klasu teorijskih modela i (3) klasu imaginarnih modela. Reprezentacioni modeli su trodimenzionalne fizičke predstave nekog entiteta (npr. muzejski model sunčevog sistema). Teorijski model je skup pretpostavki o nekom objektu ili sistemu kojima se tom sistemu pripisuje neki unutarnji mehanizam odgovoran za svojstva koja taj sistem ili objekat ima (npr. korpuskularni model svetlosti). Ovakvi modeli mogu da budu u vidu matematičkih jednačina. Imaginarni model, takođe, sačinjava skup predloženih pretpostavki, ali takvih kojima se opisuje neki sistem ili objekat kakav bi bio kada bi bio zadovoljen neki zadati skup uslova (npr. opis imaginarnog sveta u kojem važe aksiome neke neeuklidovske geometrije).

Za ilustrovanje strukture teorije biće upotrebljena , srednješkolcima dobro znana teorija - kinetička teorija gasova. Iz nje se može dedukovati Boylov zakon (kojim se tvrdi da je pri konstantnoj temperaturi pritisak gasa obrnuto srazmeran zapremini gasa). U sastav teorije ulaze sledeći iskazi:(1) Svi su gasovi sastavljeni od mnogo malih molekula koji su u stalnom neprekidnom brzom kretanju u pravim linijama.(2) Na normalnom pritisku ukupna zapremina molekula je vrlo mala u poređenju sa ukupnom zapreminom gasa.(3) Molekuli su sferični, elastični i glatki.(4) Pritisak koji gas vrši je sila po jedinici površine, koja potiče od udara pojedinačnih molekula o zid posude u kojoj se gas nalazi.(5) Dva gasa imaju istu temperaturu kada je srednja kinetička energija pojedinačnih molekula ta dva gasa ista.

Prva dva iskaza su, u skladu s ortodoksnim gledištem, "hipoteze" teorije. Treći iskaz je model koji služi da se ono što je nepoznato i nepodložno neposrednom posmatranju opiše, interpretira i shvati posredstvom nečeg što je već poznato. Četvrti i peti iskaz predstavljaju "pravila korespondencije" i imaju vrlo značajnu ulogu u tumačenju teorije jer povezuju teorijske izraze (npr. molekul) sa empirijskim opservacionim iskazima (npr. pritisak, temperatura) i time omogućavaju da se iz teorijskih iskaza dedukuju, kao logičke posledice, empirijski iskazi.

Ortodoksnom shvatanju teorija svojstveni su: resko razgraničavanje teorijskog i empirijskog jezika i empiristička teza crpljenja značenja teorijskih izraza iz empirijske osnove, što znači da se teorijski izrazi definišu posredstvom empirijskih, opservacionih.

Pokazalo se da značenja svih teorijskih izraza ne mogu da budu izričito određena posredstvom izraza empirijskog jezika, jezika posmatranja, i da teza o crpljenju značenja iz empirijskih izraza nije dovoljna, pristalice ovog gledišta priznaju da su teorijski izrazi

samo delimično interpretovani. Pod pritiskom kritike se, pored toga, priznaje da je značenje teorijskih izraza implicitno određeno i kontekstom teorije u koju su uključeni.

Privrženici ortodoksnog i poboljšanog, neortodoksnog gledišta prinuđeni su da priznaju: da razlika između teorijskih i empirijskih pojmova nije tako oštra, da su opservacije, makar u nekoj meri, teorijske prirode, da su opservacije zavisne od teorije i da su teorijski izrazi, u krajnjoj liniji, definisani pomoću drugih teorijskih izraza (narušen empiristički zahtev da značenje teorijskih izraza potiče iz "čvrste" empirijske osnove).

U savremenoj metodologiji nauke teorijsko - empirijsko nije jedini aspekt analize naučnih izraza (i pojmova). Posebna pažnja se posvećuje aspektu analize teorijsko - teorijsko, to jest upoređivanju značenja izraza u suparničkim teorijama, naročito teorijama od kojih jedna drugu smenjuje.

Većina naučnih teorija u većini naučnih oblasti, a naročito u tzv. naukama o ponašanju, nema logičku strukturu kakva je opisana. Postavljanje deduktivno-aksiomatskog sistema kao uzora kojem bi trebalo stremiti u izgrađivanju svake teorije pokazalo se neodrživim zbog raznovrsnosti naučnih teorija po prirodi predmetnih oblasti na koje se odnose, po dubini pronicanja u suštinu predmeta proučavanja, i td..

Pošto u većini empirijskih nauka, aksiomatski model teorije nije primenljiv, često se pribegava hipotetičko-deduktivnom pristupu izgrađivanja teorije. Taj pristup omogućava da se empirijske generalizacije, naučni zakoni i hipoteze, urede zadovoljavajuće sistematski (mada ne tako strogo kao u aksiomatskom sistemu). Pri izgrađivanju teorije pomoću hipotetičko-deduktivnog metoda polazi se od analize raspoloživih činjenica, iskustvenih generalizacija i utvrđenih naučnih zakona, pa se traga za takvim hipotezama veće opštosti iz kojih bi bilo moguće logički dedukovati zakone, empirijske generalizacije i činjenice. U empirijskim naukama koje su na dovoljno visokom stepenu razvitka, ovako izgrađene teorije predstavljaju dobro uređenu, razgranatu mrežu hipoteza povezanih odnosom logičke dedukcije. Hipoteze u ovakvom sistemu se mogu razmatrati kao premise iz kojih se dedukuju posledice, predviđanja novih iskustava.

4.7.3.3 Funkcije naučnih teorija

Ima dobrih razloga za verovanje da teorija ne bi trebalo da bude shvaćena samo kao sistem znanja, nego i kao sredstvo sticanja novih znanja. Mnogi metodolozi naglašavaju da teorija istovremeno i cilj i sredstvo nauke. Opravdano je dobro poznato tvrđenje da nema ničeg praktičnijeg od dobre teorije.

Jednom od osnovnih funkcija teorije, metodolozi smatraju funkciju sažimanja. Teorija uređuje, organizuje, objedinjuje i sažima empirijski materijal, eksperimentalno utvrđene činjenice, iskustvene generalizacije, naučne zakone i hipoteze u jedinstveni sistem. Takva sinteza omogućava da se iz malog broja osnovnih pojmova i iskaza dedukuje veoma veliki broj činjenica i iskaza o opštim pravilnostima. Pored toga, ona omogućava objašnjavanje naučnih zakona, predviđanje i vodi sticanju novih znanja. U funkcije teorije metodolozi ubrajaju i informativnu funkciju. Iz zakona povezanih teorijom se mogu dedukovati ne samo već poznate, nego i nove, dotad nepoznate i nenaslućivane, činjenice i opšte pravilnosti u oblasti stvarnosti na koju se teorija odnosi. Veoma bliska objašnjavalačkoj funkciji naučne teorije jeste i razumevalačka funkcija; od teorije se

očekuje i zahteva da omogući razumevanje proučavanih fenomena na koje se data teorija odnosi. Da bi teorija mogla da služi usmeravanju čovekove prakse u nekoj oblasti, uključujući i oblast nauke, neophodno je da omogućava predviđanje pojava u toj oblasti. Pri tom je od naročitog značaja predviđanje novih, dotle nepoznatih činjenica. Sticanje i razvoj naučnog znanja ipak nisu sami sebi cilj. Značajna funkcija naučne teorije sastoji se u usmeravanju i razvijanju čovekove prakse.

4.7.3.4 O nekim vrstama naučnih teorija

Ima nekoliko kriterijuma za razvrstavanje teorija i, saobrazno tome, nekoliko različitih podela teorija. Eysenck razlikuje snažne i slabe teorije u nauci i smatra da postoji kontinuum od slabih do snažnih teorija.

Za razliku od snažnih teorija, slabe imaju ove osobenosti: (a) raspoloživ je mali broj opservacija, (b) teorija sadrži mali broj kvantitativnih ili čak kvalitativnih zakona univerzalno ustanovljenih, (c) priroda proučavanih fenomena nije jasno shvaćena, (d) matematičke relacije su često vrlo kompleksne, (e) predviđanja nisu neposredna niti su precizna i (f) razni postulati nisu međuzavisni.

Snažne teorije su utemeljene na velikom, eksperimentalno dobro zasnovanom skupu pretpostavki K, a rezultati novih eksperimenata se tumače skoro isključivo u svetlosti koju bacaju na hipoteze teorije h1, h2, ..., hn. Slabim teorijama nedostaje takva osnova, a rezultati novih eksperimenata se tumače tako da podjednako pobijaju i hipoteze teorije h1, h2, ..., hn i K.

Vrednost slabe teorije se sastoji u tome što usmerava pažnju na one probleme čije je sistematsko proučavanje plodonosno, što može da generiše predviđanja koja dopuštaju eksperimentalna ili opservaciona istraživanja i što su mnoge snažne teorije nastale od slabih. Vredi obratiti pažnju na Eysenckovo upozorenje da je teško pobiti snažnu teoriju, a nemoguće slabu. Kada je reč o snažnoj teoriji, uspešna predviđanja su opšte mesto i ne pojačavaju valjanost teorije, dok su propusti tačnog predviđenja vrlo ozbiljni i mogu da poraze teoriju o kojoj je reč. Kod slabih teorija je obratno: uspešna predviđanja, posebno ako su neverovatna na zdravorazumskoj osnovi, značajna su za podržavanje teorije, a neuspesi su odviše nejednoznačni da bi bili uzeti suviše ozbiljno; oni ne pogađaju slabu teoriju na isti način kao što bi pogađali snažnu teoriju.

4.7.3.5 Mnoštvenost naučnih teorija

Royce misli da je, iz perspektive evolucione epistemologije D.Campbella i K. Poppera, teorijski pluralizam nužan uslov progresa u nauci. Mnogi proučavaoci koji usvajaju Kuhnovo stanovište, a među njima i Royce, smatraju da mnoštvenost teorija postoji u nauci koja je nezrela, preparadigmatička, na stupnju “protonauke”. Zrelije nauke su obično zasnovane za jednoj paradigmi, a pluralizam teorija se javlja zbog sukcesivnih promena u toj paradigmi. Nezrele nauke su tipično multiparadigmatičke i stoga multiteorijske u isto vreme.

Postoje dva vida mnoštvenosti teorija (a) sekvencijalni (vremenski niz teorija – nekoliko teorija slede jedna drugu tokom vremena) i (b) simultan (istovremeno postojanje i važenje većeg broja teorija o istoj oblasti stvarnosti). Smatra se da je pluralizam tipično sekvencijalni u zrelijim naukama, dok je tipično simultani u nezrelim naukama.

Teorijska mnoštvenost se može javiti u dva oblika: u obliku komplementarnosti (kada različite teorije objašnjavaju različite segmente totalne oblasti) i u obliku suparništva (kada dve teorije objašnjavaju iste podatke). Simultani pluralizam je bitno obeležje nezrele nauke i uključuje kako komplementarne teorije, tako i takmičarske teorije. Sekvencijalni pluralizam je karakteristika zrelih nauka i karakterišu ga takmičarske teorije. Razlika između takmičarskih teorija u zreloj i nezreloj nauci je u tome što takmičarske teorije u nezreloj nauci koegzistiraju u isto vreme. Veruje se da je komplementarnost crta nezrelih nauka; u njima različite teorije pokrivaju različite segmente totalnog domena, "terena". Takođe se tvrdi da su komplementarnost i sekvencijalni pluralizam prihvatljiviji od kontradiktornog i simultanog pluralizma.

Ima mišljenja da je komplementarnost teorija izraz stagnacije nauke Feyerabend) ali i mišljenja da je to put ka napretku nauke. Lindholm veruje da pluralizam može da se tumači kao znak krize, bilo da su nauke zrele ili nezrele i dodaje da je to kriza i ontoloških i epistemoloških uslova.

Pošto je teorijska mnoštvenost, prema mnogobrojnim uverenjima, nepoželjna, nju bi trebalo prevazići. Royce misli da je najbolji način da se izađe na kraj sa teorijskim pluralizmom - proizvođenje još više teorija, ali takvih novih teorija koje imaju veću teorijsku snagu nego prethodne i suparničke. Proliferacija teorija je neophodna; ona bi trebalo da obezbedi mali broj teorija sa velikom teorijskom moći. Što je nauka zrelija, tipično manji broj teorija postiže paradigmatski status. Veliki je problem to što nemamo adekvatnu teoriju o napredovanju nauke.

Osnovne pretpostavke Royceove koncepcije o naučnom progresu glase: (1) sve teorije su tentativne i prolazne; (2) nauka usvaja najbolju teoriju kao korektno objašnjenje opservacija u datom domenu; (3) nauka napreduje razvijanjem sukcesivno sve boljih teorija.

4.7.3.6 Kriterijumi za ocenjivanje hipoteza i teorija

Ima vrednih razloga za uverenost nekih metodologa (Fraasen, 1983a) da je glavni epistemološki problem koji se tiče nauke - objašnjenje kako ocenjujemo I upoređujemo naučne teorije.Već samo postojanje dveju ili većeg broja naučnih teorija koje se odnose na istu oblast stvarnosti upućuje na upoređivanje i vrednovanje tih teorija. Prema preovlađujućim savremenim shvatanjima u metodologiji nauke, osnovna svrha ocenjivanja i upoređivanja teorija jeste sticanje razloga za prihvatanje teorija. Veruje se da problem prihvatanja teorija ima strukturu istovetnu sa strukturom praktičkog odlučivanja: reč je o problemu izbora jedne iz skupa (koji sadrži dve ili više) alternativa.Neka shvatanja o razvoju naučnog znanja, prema kojima je rast naučnog znanja strogo kumulativne prirode (takvo je shvatanje logičkog empirizma o razvitku nauke) ne pridaju veliki značaj postojanju alternativnih teorija. Nasuprot njima, neka postpozitivistička usmerenja u filozofiji nauke i metodologiji, alternativnim teorijama pripisuju izvanredno značajnu ulogu u razvoju naučnog znanja. Tako, na primer, prema uverenju

Feyerabenda, razvoj naučnog saznanja predstavlja postojanu uzajamnu kritiku alternativnih teorija u svetlosti raspoloživih naučnih činjenica. Priroda odnosa između dveju alternativnih teorija može da se prikaže ovako: alternativne teorije T1 i T2 se moraju odnositi na istu iskustvenu oblast stvarnosti, D. Iz teorije T1 sledi najmanje jedan iskaz R1

nesaglašljiv sa iskazom R2 koji sledi iz teorije T2, u tom smislu da R1 i R2 ne mogu da budu istovremeno istiniti. Da bi jedna od alternativnih teorija, na primer T2, bila smatrana pobednicom, neophodno je da postoje činjenice koje nju potvrđuju nezavisno od teorije T1. Drugim rečima, neophodno je da teorija T2 ima dodatni potvrđujući empirijski sadržaj u poređenju sa teorijom T1. Povrh toga, pobednička alternativa T2 mora biti u stanju da objasni zašto je teorija T1 mogla uspešno da se koristi u oblasti D. Kako je već rečeno, alternativne teorije se ocenjuju i upoređuju da bi se obezbedili razlozi za prihvatanje teorija. Ako problem prihvatanja teorija ima strukturu istovetnu sa strukturom praktičnog odlučivanja - izbora jedne od dveju ili većeg broja alternativa na osnovu njihovog upoređivanja, umesno je pitanje: na osnovu kojih se kriterijuma upoređuju alternativne teorije?

Pre prikazivanja različitih odgovora na to pitanje potrebno je napomenuti da razna usmerenja u filozofiji nauke i metodologiji imaju različita, pa i oprečna shvatanja kako o ulozi i vrednosti raspoloživih kriterijuma za ocenjivanje i upoređivanje teorija, tako i o samoj mogućnosti upoređivanja nekih novih teorija sa suparnicama koje su im prethodile. (Tako, na primer, Kuhn i Feyerabend zastupaju tezu o nesamerljivosti; ne postoje racionalni kriterijumi za upoređivanje nove i stare teorije, a izbor je određen prevashodno sociološkim činiocima.) Ipak, u većini savremenih metodoloških orijentacija preovlađuje uverenje da je upoređivanje alternativnih teorija moguće i da su mnogi od kriterijuma ocenjivanja teorija koji se razmatraju u filozofiji nauke i metodologiji izvanredno značajni za izbor teorija i razvitak naučnog saznanja. Potrebno je, međutim, napomenuti da se izbor između alternativnih teorija u nekim slučajevima ne može obaviti, tako da ostaje dotadašnji suparnički odnos među alternativama. Alternativne teorije mogu da budu u odnosu komplementarnosti pa razrešenje nije u eliminaciji jedne od njih.

Kriterijumi o kojima je ovde reč, tiču se svojstava koja se mogu pripisivati teorijama radi sticanja razloga za njihovo prihvatanje. Van Fraasen ta svojstva deli u dve grupe. Članove prve grupe on naziva "potvrđivačkim": to su ona svojstva koja pružaju više razloga za uverenje da je neka teorija (ili njen deo) istinita. Svojstva u drugoj grupi on označava izrazom "informaciona": neka teorija T1 može o datoj oblasti stvarnosti kazivati više od teorije T2. Te dve grupe svojstava, odnosno kriterijuma, obrazovane su na različitim osnovama, pa se ne može poricati da imaju zajedničke članove. S obzirom na povezanost tih svojstava i prihvatanja teorija, van Fraasen upozorava da neki razlozi za prihvatanje teorije T nisu i razlozi za uverenje da je ona istinita; prihvatanje nije isto što i uverenost; razlog za uverenost je ujedno i razlog za prihvatanje teorije T, ali razlog za prihvatane teorije T nije samim tim i razlog za uverenost (Fraasen, 1983b, s.165-167). Lako se, međutim, zapaža da navedene dve grupe ne iscrpljuju sve raznorodne kriterijume koji su prihvaćeni od mnogih filozofa nauke, kakvi su, na primer, jednostavnost teorije, iskustvena proverljivost teorije i neki drugi.Ni klasifikacija kriterijuma koju je dao Losee (1972, s.295) nije sasvim iscrpna. On nalazi da filozofi nauke uglavnom postavljaju tri tipa kriterijuma prihvatljivosti naučnih teorija: jedan tip kriterijuma se odnosi na korespondenciju između teorije i empirijskih podataka, drugi na logičke relacije koje teorija može imati sa drugim teorijama, a treći se odnosi na heurističku snagu ili plodnost teorije. Opet se lako uočava neobuhvaćenost takvih

kriterijuma kao što su jednostavnost i odnos teorije sa metanaučnim elementima: opštim pogledom na svet, važećim principima teoretisanja i dr.Ključnim kriterijumom za ocenjivanje naučnih teorija logički empirizam smatra verovatnoću teorije s obzirom na raspoloživa, prethodna naučna znanja i s obzirom na rezultate empirijskog proveravanja teorija.

Novaković (1984) izlaže, dobro obrazloženo, savremeno, shvatanje u metodologiji nauke shodno kojem se kriterijumi za ocenjivanje teorija mogu podeliti u tri grupe: (a) grupu formalno-logičkih i metodoloških kriterijuma koji se tiču nekih osnovnih uslova koje neka teorija mora da ispunjava da bi mogla da stekne status teorije (ispravnost, jasnoća i preciznost formulacija na određenom jeziku, koherentnost, formalno-logička neprotivrečnost i sistematičnost, logička i empirijska dopustivost i slični kriterijumi); (b) grupu kriterijuma za procenjivanje prethodne prihvatljivosti novih teorija: iskustvena proverljivost teorije, smelost teorije, prethodna verovatnoća teorije, objašnjavalačka moć teorije, plodnost teorije, predviđačka moć teorije, saglasnost teorije sa već usvojenim naučnim znanjima, principima teoretisanja i usvojenim opštim pogledom na svet, jednostavnost teorije i drugo; (c) grupu kriterijuma za procenjivanje naknadne prihvatljivosti teorija: podržanost teorije ishodima iskustvenih provera, skladnost ugrađenosti teorije u širi sistem znanja i drugo.U kontekstu ove klasifikacije se smatra da kriterijumi iz prve grupe nisu postavljeni sa ciljem upoređivanja teorija, već se tiču nekih osnovnih uslova koje neka teorija mora da ispunjava. Ovde će sasvim ukratko biti izložen pregled kriterijuma za procenjivanje prethodne i naknadne prihvatljivosti teorija (koje zadovoljavaju formalno-logičke i metodološke kriterijume iz prve grupe), jer su upravo oni značajni za upoređivanje teorija.Ako se novopredložena teorija, na osnovu procena prethodne prihvatljivosti, smatra prihvatljivom, onda (u načelu) sledi period iskustvenog proveravanja teorije. Za procenjivanje naknadne prihvatljivosti teorije se, pored kriterijuma kao što su podržanost teorije ishodima iskustvenih provera i uklopljenosti teorije u širi teorijski sistem, koriste i neki kriterijumi upotrebljeni u procenjivanju prethodne prihvatljivosti, kao što su jednostavnost teorije, objašnjavalačka i predviđačka moć, jer osobine teorija na koje se ti kriterijumi odnose ne moraju biti (i najčešće nisu) jednake pre i posle iskustvenog proveravanja teorije. Reč je o tome da, tokom empirijskih proveravanja, teorija biva preinačavana, poboljšavana, tako da njena jednostavnost, objašnjavalačka i predviđačka moć ne moraju biti iste prilikom ocenjivanja prethodne i naknadne prihvatljivosti teorije.(a) Iskustvena proverljivost teorijeOd teorije se zahteva da bude proverljiva u tom smislu da je iz nje moguće izvesti logičke posledice čija se istinitosna vrednost može utvrditi posmatranjem, eksperimentima, empirijskim istraživanjem uopšte. Pri ostalim jednakim uslovima, prihvatljivijom se smatra teorija čija je iskustvena proverljivost veća.(b) Smelost teorijeTeorija je smela ako u prethodno znanje unosi veliku količinu neočekivane, iznenađujuće novine, ako se sukobljava sa već usvojenim, dobro zasnovanim uverenjima, izazivajući u prethodnim znanjima velika preinačenja i ako neočekivano, iznenađujuće, objedinjuje razne delove naučnog znanja.(c) Prethodna verovatnoća teorijeU izvesnom smislu suprotan kriterijumu smelosti jeste kriterijum prethodne verovatnoće teorije. Prema tom kriterijumu, prihvatljivom se smatra ona teorija koja je, pri ostalim jednakim uslovima, verovatnija s obzirom na raspoloživo prethodno znanje.(d) Objašnjavalačka moć teorije

Od teorije se zahteva da objašnjava činjenice i prirodno postojeće pravilnosti u oblasti na koju se odnosi, od nje se zahteva da objasni naučne zakone koji ulaze u njen sastav kao i manje opšte teorije ako ih uključuje. Ako bi dve teorije imale jednake ostale osobine, prihvatljivijom bi se smatrala ona koja objašnjava veći broj činjenica i opštih pravilnosti u datoj oblasti.(e) Predviđačka moć teorijeDa bi teorija mogla plodotvorno da usmerava praksu u oblasti na koju se odnosi, neophodno je da omogući predviđanje pojava u toj oblasti. O vrednosti naučne teorije naročito ubedljivo svedoče uspešna predviđanja novih do tada nepoznatih, činjenica i iskustava. Pri ostalim jednakim uslovima prihvatljivijom se smatra ona teorija koja uspešno predviđa veći broj, naročito novih, dotle neznanih, činjenica.(f) Plodnost teorijeTeorija bi trebalo da bude plodna u tom smislu da vodi novim zamislima, stvara uslove za nova istraživanja i neočekivano proširivanje primene na nove oblasti u budućnosti. Reč je, dakle, o kriterijumu koji se tiče procenjivanja potencijala teorije za budući razvoj i primenu.(g) Saglasnost teorije sa već usvojenim znanjimaVrlo značajan kriterijum za ocenjivanje prethodne prihvatljivosti teorija jeste njena saglasnost sa već usvojenim naučnim znanjima - teorijama, kao i principima teoretisanja važećim u zajednici naučnika i preovlađujućim pogledom na svet. Preuveličavanje značaja ovog kriterijuma bi moglo da ugrozi razvoj naučnog saznanja jer bi sputavalo postavljanje smelih, iznenađujućih hipoteza, nesaglašljivih sa usvojenim znanjima.(h) Jednostavnost teorijePrema široko prihvaćenom metodološkom pravilu, pri ostalim jednakim uslovima, prihvatljivija je ona teorija koja je jednostavnija. Opšte načelo jednostavnosti kazuje da bi iz teorije trebalo odstraniti sve ono što nije neophodno. U filozofiji nauke ima raznih shvatanja jednostavnosti. Osim toga, ima više vrsta jednostavnosti među kojima su sintaksička, semantička, epistemološka, pragmatička i druge. Sažeto i uprošćeno govoreći, jednostavnija je ona teorija koja je formulisana manjim brojem izraza, sa manjim brojem bazičnih pretpostavki, sa izrazima čija značenja i iskazima čiji smisao olakšavaju sistematsku iskustvenu proveru, to je ona teorija iz koje se lakše izvode posledice iskustvene prirode i koja je lako primenljiva u praksi.(i) Podržanost teorije ishodima iskustvenih proveraU ocenjivanju naknadne prihvatljivosti teorije, jedan od osnovnih kriterijuma je podržanost teorije ishodima iskustvenih, recimo eksperimentalnih, provera teorije. Odolevanje teorije strogim iskustvenim proverama usmerenim na njeno opovrgavanje je, iako ne presudno, veoma značajno merilo u ocenjivanju teorija.(j) Uklopljenost teorije u teorijski sistemZa ocenjivanje naknadne prihvatljivosti teorije izvanredno je značajan kriterijum koji se odnosi na uklopljenost teorije u širi teorijski sistem. Reč je o zahtevu da teorija bude što skladnije ugrađena u racionalnu arhitekturu sistema znanja o nekoj oblasti stvarnosti.

4.8 Neke savremene koncepcije o razvoju naučnog znanja

Do ranih šezdesetih godina prošlog veka metodološka istraživanja bila su, prevashodno, upravljena na proučavanje strukture naučnog znanja, a od tada, na proučavanje njegovog razvoja.

U pristupima proučavanju procesa rasta i razvoja naučnog znanja jasno se izdvajaju dva osnovna, međusobno vrlo različita, usmerenja. Prvo usmerenje je pod uplivom poznih radova Wittgensteina u oblasti jezika i psihologije. To usmerenje podrazumeva da odlučujući uticaj na razvoj, primenu i odbacivanje naučnih teorija imaju sociološki i sociopsihološki činioci. Njemu su privrženi: Hanson, Toulmin, Kuhn, Polanyi i drugi proučavaoci. Drugo usmerenje se oslanja na konvencionalističku tradiciju i učenje Duhema. Njemu je svojstvena uverenost u mogućnost logičko-metodološke rekonstrukcije promena u nauci. Ono je usredsređeno na proučavanje pravila prihvatljivosti i kriterijuma naučnosti naučnih teorija. Neki od izrazitih predstavnika ovog usmerenja su: Popper, Lakatos i Agassi.

Shvatanja o razvoju nauke navedenih proučavalaca, ali i shvatanja Feyerabenda, Putnama, Laudana i drugih, vodila su postavljanju niza novih pitanja u oblasti metodologije nauke: Šta je osnovna metodološka jedinica naučnog znanja: naučna teorija (kako se tradicionalno smatra), paradigma ili "interdisciplinarna matrica" (Kuhn), "istraživački program" (Lakatos), "istraživačka tradicija" (Laudan) ili nešto ino? Na osnovu kojih kriterijuma zajednica naučnika teoriju smatra prihvatljivom? U kom su odnosu teorija i činjenice? Da li su stara i nova teorija međusobno uporedive? Da li se teorija može opravdati? Šta se podrazumeva pod potvrđivanjem teorije?

4.8.1 Kumulativistička koncepcija razvoja naučnog znanja (logički empirizam)

(a) Postoji reska granica između nauke i onoga što nije nauka (filozofija, umetnost, zdravorazumsko znanje, religija). Kriterijumom demarkacije, zastupnici logičkog empirizma smatraju mogućnost verifikovanja. Neka teorija ili neki iskaz su naučni ako i samo ako ih je moguće verifikovati (koncepcija "opravdavanja"). Kada je postalo jasno da se teorije ne mogu verifikovati, zahtev za verifikovanom teorijom zamenjen je zahtevom za teorijom (ili hipotezom) verovatnom s obzirom na dato iskustveno svedočanstvo (umerenija koncepcija opravdavanja). (b) O svetu stvarnosti treba da postoji samo jedna nauka, a nauke se mogu svoditi jedna na drugu (osnovniju): sociologija se svodi na psihologiju, psihologija na fiziologiju, fiziologija na biologiju, biologija na hemiju, hemija na fiziku.(c) Postoje (i) kontekst otkrića (psihološke i socijalne okolnosti u kojima je ostvareno otkriće, odnosno formulisana teorija) i (ii) kontekst opravdavanja (logička osnova za opravdavanje verovanja u otkrivenu činjenicu, odnosno za opravdavanje teorije). (d) Postoje prirodna granica i vrlo jasne razlike između jezika teorije (dakle i teorijskih izraza i iskaza) i jezika empirije (uključujući opservacione izraze i iskaze). Naučni izrazi su vrlo precizni i imaju fiksirana značenja. Izrazi teorijskog jezika crpe svoje značenje iz značenja izraza empirijskog jezika.(e) Iskustvena osnova (opservacioni iskazi i eksperimentalni nalazi) je nesporna, neutralna i od teorije nezavisna, a služi za opravdavanje naučnih hipoteza i teorija. (f) Teorije imaju deduktivnu strukturu, a proveravaju se tako što se iz teorijskih postulata, aksioma, dedukuju logičke posledice i upoređuju sa opservacionim, protokolarnim, iskazima.(g) Teorije se proveravaju izolovano od drugih teorija, jedna po jedna ("monoteorijski" pristup ocenjivanju teorija). Logički empirizam podrazumeva da je ključno pitanje: kada prihvatiti teoriju T? Jedan od najvažnijih kriterijuma u ocenjivanju naučne teorije jeste stepen potvrđenosti - stepen induktivne potpore koju teoriji pruža iskustveno

svedočanstvo. Istinitost činjeničkog iskaza dedukovanog iz teorije i pomoćnih iskaza smatra se potvrđivanjem te teorije. Ukoliko se više istinitih činjeničkih iskaza može dedukovati iz teorije, utoliko više je teorija potvrđena iskustvenim svedočanstvom.(h) Razvoj nauke je kontinuiran i strogo kumulativan. Nove naučne teorije se predlažu da bi se njima objasnile stare, a razvoj nauke i naučnog znanja se ogleda u tome što se stare naučne teorije i naučni zakoni preobraćaju u logičke posledice novih teorija. Prema tom shvatanju, stare teorije se ne odbacuju i ne zamenjuju novim, nego bivaju obuhvaćene novim teorijama. Naučno znanje se menja i razvija dodavanjem novih činjenica, zakona i teorija starim, pa je, prema tome, kumulativne prirode. Da bi bila prihvaćena nova teorija mora da bude opštija od prethodne, tako da je logički implikuje. To podrazumeva da nova teorija mora da bude u logičkoj saglasnosti sa starom.

4.8.2 Popperova evolucionistička koncepcija o razvoju naučnog saznanja

Popper smatra da je osnovni problem teorije saznanja - problem rasta znanja. Zahvaljujući Popperu, metodologija pomera usredsređenost sa analize strukture znanja na analizu razvoja znanja. To je propraćeno obraćanjem istoriji nauke i umanjivanjem prekomernog značaja do tada pridavanog logici (naročito u učenju logičkog empirizma).

Polazna tačka u naučnoj delatnosti je naučni problem. Teorija može da bude shvaćena kao probno rešenje problema. Shema rasta naučnog znanja, prema shvatanju Poppera, je:

P1 → TT → EE → P2

pri čemu je P1 - početni problem, TT - teorije koje predstavljaju probno rešenje problema P1, EE - opovrgavanje i odbacivanje teorije na osnovu rezultata stroge empirijske provere i P2 - novi problem.

Teorija se, protivno uverenjima zastupnika logičkog empirizma, nikada ne može konačno potvrditi navođenjem iskustvenog svedočanstva u prilog njene istinitosti.Zašto? Zato što se iz istinitosti konsekvensa implikacije s logičkom nužnošću ne može ništa tvrditi o istinitosnoj vrednosti antecedensa. Ali, teorija se zato može opovrgnuti na osnovu empirijskog svedočanstva koje govori protiv njene istinitosti. Zašto? Zato što iz lažnosti konsekvensa implikacije sledi lažnost antecedensa.

Cilj naučne delatnosti je da razvija domišljate, informativne, smele i malo verovatne, pa stoga vrlo opovrgljive teorije i da ih podvrgne strogoj iskustvenoj proveri sa iskrenim nastojanjem da ih opovrgne. Opovrgljivost u Popperovoj koncepciji stiče status kriterijuma demarkacije. Naučnim se smatraju samo one teorije koje, bar u principu, mogu da budu opovrgnute.

Proces saznanja počinje o domišljatog postavljanja teorija kojima se objašnjava stvarnost. Ako ne izdrži proveru, teorija se smatra opovrgnutom, odbacuje i zamenjuje novom. Nova teorija bi trebalo da objašnjava činjenice koje je objašnjavala i stara, ali, povrh toga, i činjenice koje starom teorijom nisu mogle da budu objašnjene. Nova teorija bi morala da bude "nezavisno proverljiva": da pored činjenica koje objašnjava, implikuje i nove, do tada nepoznate, proverljive posledice - da predviđa nove pojave.

Cilj nauke je razvijanje teorije sa visokim stepenom bliskosti istini (verisimilitude).

Popperova (1974, s.52) uprošćena definicija bliskosti istini glasi: Za teoriju T2 ćemo reći da ima veću verodostojnost ili da je bliža istini ili da je sličnija istini nego teorija T1, ako i samo ako iz nje (teorije T2) sledi više istinitih iskaza, ali ne i više lažnih iskaza, ili najmanje toliko istinitih iskaza kao i iz T1, ali uz uslov da iz T2 sledi manje lažnih iskaza nego iz T1.

Za ovo shvatanje je bitno sučeljavanje teorije sa iskustvenim svedočanstvom - sa "bazičnim iskazima" (koji pripadaju singularnim egzistencijalnim iskazima). Bazični iskazi su porazivi, oni mogu da budu opovrgnuti i ne služe za opravdavanje teorija nego se konvencionalno usvajaju kao osnova za kritikovanje i opovrgavanje teorija, odnosno hipoteza.

Opovrgavanje se odvija prema deduktivnom logičkom argumentu modus tollens:

Ako je hipoteza istinita, onda je predviđanje istinito.Predviđanje je lažno.

-------------------------------------------------------Hipoteza je lažna.

Modus tollens:

Ako H, onda P.Ne-P.

----------------Ne-H.

S druge strane, neuspešno nastojanje da se hipoteza, odnosno teorija opovrgne (u slučaju da teorija uspešno izdrži stroge provere) smatra se "potkrepljivanjem" (corroboration) teorije. Teorije se mogu međusobno upoređivati prema stepenu potkrepljenosti.

Rast znanja nije kumulativan: teorije se ne menjaju nego smenjuju. Takva stalna smena teorija je izraz permanentne revolucije u nauci. Stare teorije se zamenjuju novim, dubljim, univerzalnijim, koje ne samo da rešavaju nove probleme nego ukazuju na nemogućnost starih da ih reše.

Popperovo shvatanje o razvoju naučnog znanja ima niz slabosti od kojih će ovde biti spomenute samo dve. Lakatos zamera Popperu da u proveravanju teorija prekomerni značaj pridaje relaciji teorija - iskustveno svedočanstvo, ne uzimajući pri tom dovoljno u obzir suparničke teorije. Kuhn prigovora Popperovoj koncepciji da potcenjuje mogućnosti kumulativnog razvoja.

4.8.3 Kuhnova revolucionistička koncepcija o razvoju naučnog znanja

Središnje mesto u Kuhnovoj koncepciji razvoja naučnog saznanja pripada pojmu "paradigme" (ili "disciplinarne matrice"). Paradigma predstavlja: opšti pogled na svet, skup opštih metodoloških stavova,

vrednosnih orijentacija, simboličkih generalizacija - zakona, opštih modela (metafizičkih ili heurističkih) i ontoloških interpretacija, kao i opštih obrazaca rešavanja problema, koji su u određeno vreme usvojeni u nekoj zajednici naučnika.

Paradigma određuje koji će problemi biti istraživani, koji se tipovi rešenja problema smatraju dopustivim, koji se podaci smatraju značajnim, koji su istraživački metodi, tehnike i postupci, upotrebljivi.

Prema ovom shvatanju, razvoj nauke može da bude predstavljen smenjivanjem perioda "normalne nauke", "krize" i "naučne revolucije" u sledu:

normalna nauka - kriza - naučna revolucija – nova normalna nauka.

Tokom perioda normalne nauke (koji predstavlja konzervativni, kumulativni proces) naučnici: razvijaju implikacije vladajuće paradigme, koriste se njenim heurističkim mogućnostima, nastoje da poboljšaju raspoložive tehnike i rešavaju postojeće probleme u raspoloživom naučnom znanju. Pri tom ne kritikuju paradigmu, niti tragaju za njenom alternativom. Problemima koje ta paradigma nije kadra da reši u početku se ne posvećuje naročita pažnja. Ali, kada broj nerešenih problema naraste i kada se iscrpe heurističke mogućnosti paradigme, nastupa kriza i naučnici počinju da preispituju paradigmu i da joj traže alternativu. Kriza se razrešava naučnom revolucijom. Naučna revolucija predstavlja kratkotrajnu nekumulativnu epizodu u kojoj se stara paradigma zamenjuje novom. Naučna revolucija se može shvatiti kao iznenadni prelazak na novo viđenje neke oblasti stvarnosti u vidu "gestalt promene“. Nova paradigma omogućava novo drugačije viđenje stvarnosti. Pri tom su nova i stara paradigma "nesamerljive"; ne postoje racionalni kriterijumi za njihovo upoređivanje - ni značenje istih ključnih izraza kojima se koriste stara i nova paradigma nije isto.

Kuhn zastupa shvatanje o "teorijskoj opterećenosti" naučnih činjenica. Paradigma određuje značenje i sadržaj naučnih izraza i tvrdnji. Koje će činjenice naučnici utvrditi zavisi od paradigme u čijem okrilju rade. Odnosi između hipoteza i opservacija mogu da budu različiti u različitim paradigmama. Stoga iskustvene činjenice ne mogu da predstavljaju opštu, nezavisnu i neutralnu osnovu u odnosu na koju bi se ocenjivale i upoređivale teorije, odnosno paradigme.

Pošto stara rešenja problema sa stanovišta nove paradigme mogu biti neprihvatljiva, ne može biti govora o strogo kumulativnom razvoju naučnog znanja.

Važne su odlike Kuhnovog shvatanja razvoja naučnog znanja, istorijski i sociološki pristup kojim se koristio. Ma šta naučni progres mogao biti, kaže Kuhn, moramo ga objašnjavati sa pozivanjem na prirodu naučne zajednice, na njene vrednosti, na ono što ona toleriše i što prenebregava.

Popper je nastojao da dokuči objektivne i racionalne činioce koji određuju rast naučnog znanja i razvoj nauke, kloneći se pri tom, proučavanja stvaralaštva sa psiholoških i socioloških stanovišta. Suprotno tome, Kuhn je usredsređen na proučavanje razvoja nauke, upravo uzimajući u obzir vrednosne činioce koji vladaju u zajednici naučnika i utiču na profesionalno ponašanje njenih članova.

Popper i Kuhn nemaju isti pogled na revoluciju; Kuhnu je strano shvatanje o permanentnoj revoluciji, o neprekidnoj kritici, pa stoga veliki značaj pridaje onome što

naziva “normalnom” naukom. Ovde bi mogla da se doda bar još jedna značajna razlika: U Popperovoj koncepciji osnovna jedinica naučnog znanja je teorija, a u Kuhnovoj - paradigma, odnosno interdisciplinarna matrica.

Kuhnovoj koncepciji, koja je izazvala mnogobrojne rasprave, upućeno je mnoštvo važnih prigovora. Masterman (1977) je pažljivom analizom utvrdila da je Kuhn izraz paradigma upotrebljavao sa dvadeset jednim različitim značenjem. Kuhn se kasnije, umesto izrazom paradigma, radije koristio izrazom "disciplinarna matrica“. Disciplinarna - jer je zajednička za delatnike unutar određene discipline, a matrica - jer se sastoji od uređenih elemenata koji zahtevaju pojedinačnu specifikaciju, kako obrazlaže Kuhn (Kuhn, 1977, s.271).

Disciplinarna matrica uključuje: (a) zajedničke simboličke generalizacije (bazične teorijske pretpostavke koje usvajaju članovi naučne zajednice), (b) zajedničke modele (bilo metafizičke ili heurističke),(c) zajedničke vrednosti (kao na primer, naglašeni značaj tačnih predviđanja) i (d) "egzemplare" - rešenja konkretnih problema, vrstu standardnih primera rešenih problema koje članovi naučne zajednice shvataju kao neki vid obrasca prihvatljivog za naučnike unutar određene discipline. Toulmin zamera Kuhnu preuveličavanje dubine pojmovnih promena u razvoju naučnog znanja; promene u nauci nikada nisu bile toliko revolucionarne kako ih opisuje Kuhn. Pored toga, Toulmin osporava uverenje o nepostojanju zajedničkog jezika za teorijske rasprave između zastupnika stare i nove paradigme.

Feyerabend Kuhnovom shvatanju protivstavlja svoje uverenje da nauku karakteriše proliferacija novih teorija koju Kuhnova normalna nauka ne podrazumeva.

Laudan prigovara Kuhnu da preuveličava razliku između normalne nauke i revolucionarne nauke, jer niti su naučne revolucije toliko revolucionarne, niti je normalna nauka tako normalna kako ih opisuje Kuhn. Rasprave o konceptualnim osnovama neke paradigme su istorijski proces. Teško je naći dug period u istoriji neke nauke tokom kojeg je suvereno vladala samo jedna paradigma. Istovremeno postojanje dveju ili čak većeg broja paradigmi je pre pravilo nego izuzetak, tvrdi Laudan.

Kuhn je, pod uticajem kritika, kasnije znatno ublažio razliku između normalne nauke i revolucionarne nauke. Dopustio je debate u mikro-naučnoj zajednici o metafizičkim osnovama neke disciplinarne matrice; Dopustio je mogućnost da jedna paradigma bude zamenjena drugom bez pojave prethodne krize u mikro-zajednici naučnika; Razvijao je ideju o mikro-revolucijama i uneo niz drugih izmena u prvobitno shvatanje.

4.8.4 Lakatosevo shvatanje o razvoju naučnog znanja

Lakatos Popperovom shvatanju zamera što teoriju koja je još u razvoju ne oslobađa kritike nego je odmah podvrgava strogim proverama na osnovu iskustvenog svedočanstva, a Kuhnovom shvatanju osporava postojanje jedne nekritikovane teorije tokom perioda "normalne nauke".

Lakatos smatra da standarde za ocenjivanje naučnog razvoja ne bi trebalo primenjivati na jednu izolovanu teoriju nego na celu seriju teorija povezanih u "istraživački program". Istraživački program se sastoji iz: "čvrstog jezgra", "zaštitnog pojasa" i "heuristika". Čvrsto jezgro čine osnovne pretpostavke programa, zakoni i principi. Zaštitni pojas sačinjava skup pomoćnih hipoteza koje štite jezgro od opovrgavanja. Istraživački program uključuje i metodološka pravila od kojihneka ukazuju koje puteve istraživanjem treba izbegavati ("negativni heuristik"), a neka ukazuju koje puteve treba slediti ("pozitivni heuristik"). Negativni heuristik ne dopušta opovrgavanje čvrstog jezgra nego usmerava na opovrgavanje pomoćnih hipoteza iz zaštitnog pojasa. Pozitivni heuristik programa pokazuje: koje bi probleme trebalo rešavati, koje hipoteze predložiti, kako rešavati probleme, kojim se tehnikama koristiti, u kom smeru menjati pomoćne hipoteze.

Razvoj istraživačkog programa se ogleda u nizu teorija od kojih jedna smenjuje drugu, pri čemu im je zajedničko postojano čvrsto jezgro dok se razlikuju po zaštitnom pojasu koji je promenljiv.

Ključno pitanje u Lakatosevoj metodologiji istraživačkih programa je: kada prihvatiti, odnosno odbaciti, istraživački program? Istraživački program se ne ocenjuje u jednom kratkom periodu, nego tokom dužeg vremena njegove evolucije. Ocena istraživačkog programa se daje na osnovu poređenja evolucije suparničkih istraživačkih programa. Lakatos tvrdi da se suparnički istraživački programi mogu ocenjivati i upoređivati prema opštem kriterijumu "progresivnosti".Istraživački program (serija teorija) se smatra progresivnim ako (i doklegod) uspešno predviđa nove činjenice. Istraživački program se smatra degenerišućim ako samo daje zakasnela objašnjenja slučajno otkrivenih činjenica ili činjenica koje je otkrio suparnički istraživački program.

Neki istraživački program se smatra boljim od nekog suparničkog istraživačkog programa ako serija teorija proizvedenih njime ispoljava obimnije povećanje empirijskog sadržaja - od povećanja empirijskog sadržaja serije teorija razvijenih suparničkim istraživačkim programom. Degenerišući istraživački program se postepeno istiskuje onim suparničkim programom koji je progresivan.

U ocenjivanju istraživačkih programa iskustveno svedočanstvo ima značajnu ulogu. Razumljivo je stoga da pojam "svedočanstvene potpore" predstavlja jedan od ključnih pojmova Lakatoseve koncepcije.

Razlika u odnosu na Popperovo shvatanje je u tome što se teorija ne opovrgava odmah iskustvenim svedočanstvom koje joj protivreči, jer je uključena u sistem teorija, jer je zaštićena "zaštitnim pojasom" i jer nema opovrgavanja jedne teorije bez pojave bolje teorije. Sličnosti Lakatosevog shvatanja sa Popperovim su sledeće: Prema ovim shvatanjima, cilj nauke je povećanje stepena bliskosti sa istinom; (b) Ocenjivanje i upoređivanje teorija i istraživačkih programa se obavlja prema istim kriterijumima: povećanje sadržaja i potkrepljivanje.

Razlike između tih dveju koncepcija su: (a) Za Poppera je jedinica naučnog znanja teorija, dok je za Lakatosa serija teorija - istraživački program (prvi ocenjuje teoriju, drugi seriju teorija – istraživački program); (b) U slučaju nesaglasnosti sa iskustvenim svedočanstvom razboritije je preinačiti delove istraživačkog programa nego ga napustiti; (c) Lakatoseva koncepcija nauke je bogatija od Popperove jer uključuje heuristike.

Lakatosevoj koncepciji se, pored ostalog, često zamera da ne obezbeđuje način za prospektivno već samo za retrospektivno ocenjivanje naučnih programa i naučnih teorija.

4.8.5 Laudanovo shvatanje o razvoju naučnog znanja

L. Laudan smatra da se nauka može shvatiti kao aktivnost rešavanja problema i da je cilj nauke razvijanje teorije sa velikom efektivnošću rešavanja problema, pa se otuda može reći da nauka napreduje samo ako nove teorije rešavaju više problema nego prethodne.

Na empirijskom nivou ima tri vrste problema: - potencijalni problemi, rešeni problemi i problemi-anomalije. Potencijalni problemi još nemaju rešenje. Rešenim se smatraju oni problemi koje je rešila bar neka teorija. Problem-anomalija je onaj koji je rešila neka teorija a njena suparnica nije.

Prema Laudanovom "modelu rešavanja problema", pri ocenjivanju teorija bi trebalo obaviti "cost-benefit" analizu tako što bi se za svaku teoriju: ocenio broj i relativni značaj empirijskih problema koje je ta teorija rešila, ocenio broj njenih problema-anomalija i, naposletku, ocenio broj i značaj njenih konceptualnih problema. Preferirala bi se ona teorija koja rešava najveći broj značajnih empirijskih problema pri čemu rađa najmanji broj značajnih anomalija i konceptualnih problema.

Ključni pojam Laudanovog shvatanja je "istraživačka tradicija". Istraživačka tradicija se sastoji od (i) skupa uverenja o vrsti entiteta i procesima u domenu istraživanja i(ii) skupa epistemoloških i metodoloških normi o tome kako istraživati taj domen, kako proveravati teorije, kako prikupljati podatke i sl. Istraživačke tradicije nisu neposredno proverljivejer su suviše opšte da bi omogućavale specifična predviđanja i jer sadrže skup metodoloških pravila i normi; to nisu proverljivi iskazi o činjeničkom stanju stvari. S nekom aktivnom istraživačkom tradicijom je povezana porodica teorija od kojih su neke u uzajamnom skladu, a druge, na primer, suparničke, nisu.

Neke od funkcija istraživačke tradicije su: da ukazuje na pretpostavke koje se mogu smatrati nekontraverznim prethodnim znanjem za sve naučnike koji rade u toj tradiciji, da pomogne u identifikovanju onih delova neke teorije koji nailaze na teškoće i koje bi trebalo preinačiti ili zameniti, da odredi pravila za odabiranje podataka potrebnih za proveravanje teorija, da postavi konceptualne probleme za neku teoriju koja pripada toj tradiciji, koja narušava ontološke i epistemološke pretpostavke te istraživačke tradicije.

U poređenju sa pojedinačnom teorijom, istraživačka tradicija je dugovečnija. Istraživačka tradicija nadživljava svoje podređene teorije. Ali, i istraživačka tradicija može da bude odbačena.

Za ocenjivanje prihvatljivosti naučne teorije bitne su dve značajne odlike teorije, obe povezane sa efikasnošću rešavanja problema. Neka teorija adekvatnija od svoje suparnice (i time prihvatljivija) ako ispoljava veću efikasnost rešavanja problema od nje). A jedna istraživačka tradicija je adekvatnija od druge istraživačke tradicije ako su teorije koje su joj podređene adekvatnije od teorija koje sačinjavaju suparničku istraživačku tradiciju. Ali, za ocenjivanje i upoređivanje istraživačkih tradicija nije dovoljan samo retrospektivni, nego je potreban i prospektivni pristup; traga se za teorijama čija obećavajuća plodnost proširuje raspon onoga što se sada može objasniti i predvideti.

Činjenica da je neka teorija ili neka istraživačka tradicija sada najadekvatnija, nije beznačajna, ali je nedovoljna za ocenjivanje i upoređivanje sa suparničkom. Neophodno je oceniti progres ili veličinu progresa teorije ili istraživačke tradicije.

Progres istraživačke tradicije se definiše kao razlika između efikasnosti rešavanja problema istraživačke tradicije u njenom najnovijem obliku i njene efikasnosti rešavanja problema u nekom prethodnom obliku i vremenu. "Iznos" progresa je mera koliko brzo je istraživačka tradicija ostvarila progres koji ispoljava.

S obzirom na ova dva kriterijuma, neka istraživačka tradicija u određenom vremenu može da bude manje adekvatna od neke suparničke istraživačke tradicije ali ujedno progresivnija od nje. Tek kada se suparničke teorije ili istraživačke tradicije uporede po adekvatnosti i progresu, moguće je odlučivanje o prihvatanju ili odbacivanju teorije ili istraživačke tradicije.

Prema modelu rešavanja problema, koegzistencija istraživačkih tradicija je pre pravilo nego izuzetak, što je u neskladu sa Kuhnovim shvatanjem normalne nauke. Ocenjivanje teorija sa gledišta ovog modela je komparativne prirode. Odluku o tome koju teoriju slediti, prihvatiti, i td. možemo doneti tek na osnovu poređenja njene efektivnosti rešavanja problema i progresivnosti sa efektivnošću i progresivnošću njenih suparnica.

Laudan smatra da ne postoje fundamentalne razlike između nauke i drugih oblika intelektualnih istraživanja. Bitna je razlika između pouzdanog i dobro proverenog znanja, na jednoj strani, i fiktivnih znanja, na drugoj, ili između teorije sa širokom i osvedočenom moći rešavanja problema od onih koje tu moć nemaju.

Od prigovora upućenih Laudanovoj koncepciji ovde će biti izdvojena samo dva.(1) Feyrabend primećuje da se mnogi naučni problemi rešavaju tako (često, ad hoc) da svojim rešenjem stvaraju nove probleme, što Laudanovoj koncepciji pričinjava velike teškoće jer istraživačka tradicija koja rešavajući probleme stvara nove probleme, prema njegovim kriterijumima, nije progresivna.

(2) Newton-Smith stavlja Laudanu primedbu koja se tiče mogućnosti merenja značaja naučnih problema i kaže da smo udaljeni celi milenijum od posedovanja tehnike za merenje značaja nekog naučng problema ili neke anomalije.

LITERATURA

1. Armstrong, M.D. (1973) Belief, Truth and Knowledge. Cambridge: Cambridge Univer. Press2. Austin, J.L. (1980): Tuđe svesti; u A.Pavković (red.): Svest i saznanje. Beograd: Nolit3. Ayer, A. (1956) The Problem of Knowledge. Harmondsworth: Penguin4. Ayer, A. (1972): Probability and Evidence. London: MacMillan5. Beckman T.J. (1999) The Current State of Knowledge Management, u Lieboviwitz J.,

R.W. Deutsch (Eds.) Knowledge Management Handbook, London: CRC Press 6. Beckman, T. A (1997) A Methodology for Knowledge Management, International

Associationof Science and Technology for Development (IASTED) AI and Soft Computing Conference, Banff, Canada

7. Bennet and Bennet (2000) Characterizing the Next Generation Knowledge Organization, Knowledge and Innovation, Journal of the KMCI, 1, no.1, 8-42

8. Bouthillier, F. & Shearer, K. (2002) Understanding knowledge management and information management: the need for an empirical perspective, Information Research, 8(1), paper no. 141

9. Bruce, A. (1970) Rationalism, Empiricism, and Pragmatism, New York: Random House10. Chia R. (2002) Philosophy and Research. in: Essential Skills for Management Research, D.

Partington (ed.) London: Sage Publications11. Cohen, L.J. (1980): Some Comments on Third World Epistemology. The British Journal

for the Philosophy of Science, Vol. 31. No.2, 175-18012. Danziger, K. (1987): On Theory and Method in Psychology. in W.J. Baker, L.P. Mos, H.V.

Rappard, H.J. Stam (eds.): Recent Trends in Theoretical Psychology. New York: Springer-Verlag

13. Davenport T.H. (1999) Knowledge Management and the Broader Firm: Strategy, Adventage, and Performance, u Lieboviwitz J., R.W. Deutsch (Eds.) Knowledge Management Handbook, London: CRC Press

14. Davis G.B. & Olson, M.H. (1985) Management and information systems,Conceptual Foundations, Structure and Development, New York: McGraw-Hill

15. Делинг, Е. (1982): Философско-логические проблемы построения теории; у Експеримент, моделы, теория. Москва-Берлин: Наук

16. Erwin, E. (1987): The use of Theory in Psychology; in K.B. Madsen i L.P. Mos (eds.): Annals ofTheoretical Psychology, Vol. 3. New York: Plenum Press.

17. Eysenck, H.J. (1987): The Place of Theory in a World of Facts; in K.B. Madsen i L.P. Mos (eds.): Annals of Theoretical Psychology, Vol. 3. New York: Plenum Press

18. Feyerabend, P. (1975): Against Method, Outline of an Anarchistic Theory of knowledge. London: N LB.

19. Fine, T.L. (1973): Theories of Probability, An Examination of Foundations. New York: Academic Press

20. Fine, A. (1997) The Natural Ontological Attitude. u: The Philosophy of Science (D.Papineau ed.) Oxford: Oxford University Press

21. Firestone J. M.& McElroy M. W. (2005) Doing Knowledge Management, The Learning Organization, 12, no.2 (April, 2005)

22. Firestone, J. & McElroy, M. (2004) Viewpoint: Organizational Learning and Knowledge Management: the Relationship, The Learning Organization, Vol. 11, No. 2, 177-184.

23. Frege, G. (1987) Misl: logičeskoe issledovanie. u Filosofia, logika, jazik. Moskva: Progress

24. Gaines. B.R. (1977): Foundations of Fuzzy Reasoning; in M. Gubta, G. Saridis, B. gaines (eds.): Fuzzy Automata and Decision Processes. New York: North-Holland

25. Gardner, M. . (1998) Realism and Instrumentalism in Pre-Newtonian Astronomy. u: Scientific Knowledge, Basic Issues in the Philosophy of Science (Kourany, J.) Belmont CA: Wadswort Publishing Company

26. Gergen, K. (1987): The Concept of Progress in Psychological Theory; in W.J. Baker, L.P. Mos, H.V. Rappard, H.J. Stam (eds.): Recent Trends in Theoretical Psychology. New York: Springer-Verlag

27. Gettier, E.L.(1967) Is Justified True Belief Knowledge? u A. P. Griffiths (Ed.) Knowledge and Belief. London: Oxford Univer. Press

28. Горский Д.П. (1982): Логический анализ моделей развития научного знания. Москва: Изд. Мослов. Универс

29. Грязнов, Б.С. (1982): Логика, рационаыность, творчество. Москва: Наука30. Hacking, I. . (1998) Experimentation and Scientific Realism . u: Scientific Knowledge, Basic

Issues in the Philosophy of Science (Kourany, J.) Belmont CA: Wadswort Publishing Company

31. Hacking, I. (1987): Lacatos's Philosophy of Science; in Scientific Revolutions. Oxford: Oxford University Press.

32. Hanson, N.R. (1958): Patterns Of Discovery, An Inquiry into the Conceptual Foundations of Science, Cambridge: University Press.

33. Harre, R. (1974): The Philosophies of Science, An Introductory Survey. Oxford: Oxford University Press.

34. Hempel, C.G. (1965): Aspects of Scientific Explanation and other Essays in the Philosophy of Science. New York: The Free Press.

35. Hutten, E. (1962): The Origins of Science, An Inquiry into the Foundations of Western Thought. London: Allen and Unwin.

36. Hyland, M. (1987): Theoretical Pluralism and Complementarity; in K. B. Madsen i L.P. Mos (eds.): Annals of Theoretical Psychology. Vol. 3 New York: Plenum Press.

37. Imhoff, C. (1999) The Corporate Information Factory. DM Review Magazine, december, 1999.

38. Inmon, W.H., C. Imhof & R. Sоusа (2001) Corporate Information Factory, New York: John Wiley & Sons, Inc..

39. Inmon, W.H. (2006) DW 2.0 The Next Generation of Data Warehousing, A White Paper, www.DW2 Conference.com

40. Kneller, G.F. (1978) Science as a Human Endeavor. New York: Columbia Univer. Press41. Kourany, J. (1998) Scientific Knowledge, Basic Issues in the Philosophy of Science. Belmont

CA: Wadswort Publishing Company Kuhn, T. (1977a): Logic of Discovery or Psychology of Research?; in I. Lakatos i A. Musgrave (eds.): Critism and the Growth of Knowledge. Cambridge University Press.

42. Kuhn, T. (1977b): Reflectios on my Critics; in I. Lakatos i A. Musgrave (eds.): Critism and the Growth of Kowledge. Cambridge: University Press.

43. Kun, T. (1974): Struktura naučnih revolucija, Beograd: Nolit 44. Lakatos, I. (1978): The Methodology of Scientific Research Programmes, Philosophical

Pappers,. Vol. 1. Cambridge: Cambridge University Press 45. Laudan, L. (1979): Progress and its Problems, Towards Theory of Scientific Growth.

Berkeley: Univ. Calif. Press. 46. Laudan, L. (1987): A Problem Solving Approach to Scientific Progress; in I. Hacking (ed.):

Scientific Revolutions. Oxford: Oxford University Press. 47. Losee. J. (1980): A Historical Introduction to the Philosophy of Science. Oxford: Oxford

University Press. 48. Madsen, K.B. (1985): Psychological Metatheory: An Introduction to Volume 3; in K.B.

Madsen and L.P. Mos (eds): Annals of Theoretical Psychology. New York: Plenum Press 49. Kroenke, D. (1977) Data base Processing, Chicago: SRA 50. Kuhn, T. (1977) Logic of Discovery or Psychology of Research? u I. Lakatos i A.

Musgrave (Eds.) Criticism and the Growth of Knowledge. Cambridge Univer. Press51. Laudon, K. & Laudon, J. (2006) Management Information Systems: Managing the Digital

Firm. Upper Saddle River, N.J.: Pearson Prentice Hall52. Laudon, K., Laudon, J. (2000) Management Information Systems, Upper Sadle River, NJ:

Prentice-Hall53. Machlup, F. (1983) Semantic Quirks in Studies of Information, u knjizi: The study of

Information (F. Machlup i U. Mansfield, eds.) New York: John Wiley 54. Maier R. (2002) Knowledge Management Systems, Information and Communication

Technologies for Knowledge Management, Berlin: Springer-Verlag 55. Malhotra, Y. (2004) Why Knowledge Management Systems Fail? Enablers and Constraints of

Knowledge Management in Human Enterprises. u Michael E.D. Koenig & T. Kanti Srikantaiah (Eds.), Knowledge Management Lessons Learned: What Works and What Doesn't, Information Today Inc. (American Society for Information Science and Technology Monograph Series), 87-112.

56. Malhotra, Y. (2005) Integrating knowledge management technologies in organizational business processes: getting real time enterprises to deliver real business performance, Journal Of Knowledge Management Vol. 9 No. 1, 7-28.

57. Marković, M. (1981): Filozofski osnovi nauke. Beograd: SANU 58. Masterman, M. (1987): The Nature of Paradigm; in I. Lakatos i A. Musgrave (eds.):

Critism and the Growth of Knowledge. Cambridge: University Press 59. Maturana H., Varela F. (1980) Autopoiesis and Cognition, Dodrecht: Reidel 60. Maturana, H. R. (1988) Reality: The Search for Objectivity or the Quest for a Compelling

Argument, The Irish Journal of Psychology, Volume 9, no.1, 25-82.

61. McElroy M. W. (1999) “The Second Generation of Knowledge Management,” Management Knowledge (October, 1999) 86-88.

62. McMullin, E. (1998) A Case for Scientific Realism. u: Scientific Knowledge, Basic Issues in the Philosophy of Science (Kourany, J.) Belmont CA: Wadswort Publishing Company

63. Mentzas, G. (1994), A Functional Taxonomy of Computer-based Information Systems. International Joumanl of Information Management I4 (397-410)

64. Меркулов, И.П. (1982): Методология научно-исследовательских программ и проблемы логико.методологического анализа развития знания; у В поисках меории развития науки. Москва: Наука

65. Munz, P. (1985) Our Knowledge of the Growth of Knowledge. London: Routledge & Kegan Paul

66. Musgrave, A. (1997) NOA`s Ark – Fine for Realism. u: The Philosophy of Science (D.Papineau ed.) Oxford: Oxford University Press

67. Nejgel, E. (1974): Struktura nauke, Problem logike naučnog objašnjena. Beograd: Nolit. 68. Newton-Smith, W.H. (1986): The Rationality of Science. London: Rouetledge & Kegan

Paul 69. Novaković, S. (1984): Hipoteze i saznanje. Beograd: Nolit.70. O`Brien, J. (2004) Management Information Systems: Managing Information Technology

in the Business Enterprise. New York: McGraw-Hill71. O’Brian, J.A. (1999) Management information Systems, Managing Information

Technology in the Internetworked Enterprise, New York: McGraw-Hill 72. Papineau, D. (1997) Introduction u: The Philosophy of Science (D.Papineau ed.) Oxford:

Oxford University Press 73. Piaget J. (1970) Genetic Epistemology, New York: W.W Norton & Comp. 74. Piaget J. (1972) Psychology and Epistemology, Towards a Theory of Knowledge, Harmondsworth:

Penguin University Books 75. Polani, M. (1985) Licnostnoe znanie (perev. s angl.) Moskva: Progress 76. Pollock, J.L. (1987): Contemporary Theories of Knowledge. London: Hutchinson77. Popper, K. (1974) Objective Knowledge, An Evolutionary Approach, London: Clarendon

Press 78. Поппер, К. (1983): Предположения и опровержения. Москва: Прогресс79. Post, G. & Anderson, D. (2003) Management Information Systems, Solving Business

Problems with Information Technology. New York:McGraw-Hill 80. Ristić, Ž. (1995) O istraživanju, metodu i znanju, Beograd: IPI 81. Royce, J. (1987a): The implications of Theory Appraisal and the Context of Discovery for

Advancing Theory in Psychology; in W.J. Baker, L.P. Mos, H.V. Rappard, H.J. Stam (eds.): Recent Trends in Theoretical Psychology. New York: Springer-Verlag.

82. Royce, J.R. (1985): The problem of Theoretical Pluralism in Psychology; in K.B. Madsen i L.P. Mos (eds.): Annals of Theoretical Psychology, Vol. 3. New York: Penum Press.

83. Royce, J.R. (1987b): A Strategy for Developing Unifying Theory in Psychology; in A.W. Staats & L.P. Mos (eds.): Annals of Theoretical Psychology, Vol. 5. New York: Plenum Press

84. Russel, B. (1948) Human Knowledge: Its Scope and Limits, London 85. Ryle, G. (1949) The Concept of Mind, London 86. Sainer, M. (1987): Epistemic Beliefs and Their Developmental. Relationship to Post-

pozitivist Psychology; in W.J. Baker, L.P. Mos, H.V. Rappard, H.J. Stam (eds.): Recent Trends in Theoretical Psychology. New York: Springer-Verlag

87. Serl, Dž. (1991): Govorni činovi. Beograd: Nolit.88. Shilakes, C.C., Tylman, J. (1998) Enterprise information portals: In-depth report, November 16

Merril Lynch, New York [http://emarkets.grm.hia.no/gem/Topic7/eip_ind.pdf]89. Sierhuis, M., and Clancey, W. J., (1997) Knowledge, practice, activities and people, Proceedings of

the AAAI Spring Symposium on Artificial Intelligence inKnowledge Management, Stanford University, CA, 142-148

90. Spender, J.-C., Grant, R.M. (1996) Knowledge and the Firm: Overview, Strategic Management Journal, Vol. 17.

91. Stoner, J.A.W. & Wankel, C. (1986) Management, N.J.: Prentice Hall, Englewood Cliffs 92. Tsichritzis, D. & Lochovsky, F. (1982) Data Models. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall

93. Turban, E., J.E. Aronson & Ting-Peng Liang, (2005) Decision Support Systems and Intelligent Systems, Pearson Prentice Hall

94. Turban, E. &  J. Aronson (2001) Decision Support Systems and Intelligent System, Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall

95. Turban, E. (1992) Expert Systems and Applied Artificial Intelligence, Macmillan 96. Turban, E. (1998) Decision Support Systems and Intelligent Systems, Prentice-Hall,

International97. Van der Spek, R., i Spijkervet, A. (1997): Knowledge management: Dealing intelligently with

Knowledge. U: Knowledge Management and its Integrative Elements, CRC Press 98. van Fraasen, B. (1998) Arguments Concerning Scientific Realism. u: Scientific Knowledge,

Basic Issues in the Philosophy of Science (Kourany, J.) Belmont CA: Wadswort Publishing Company

99. von Glasersfeld E. (1995) Knowing without Metaphysics: Aspects of the Radical Constructivist Position, u Steier F. (Ed.) Research and Reflexivity, London: SAGE PublicationsWiig K.M. (1999) Introdusing Knowledge Management into the Enterprise, u Lieboviwitz J., R.W. Deutsch (Eds.) Knowledge Management Handbook, London: CRC Press

100. von Glasersfeld, E. (1984) An Introduction to Radical Costrustivism, u P. Wayzlawick, (Ed.) The Invented Reality, New York: Norton Wiig, K.M. (1988) Management of Knowledge: Perspectives of a New Opportunity, in Bernold, T (ed.): User Interfaces: Gateway or Bottleneck?, Proceedings of the Technology Assesment and Management Conference of the Gotlieb Duttveiler Institute Ruschlik/Zurich (CH), october 1986, Amsterdam

101. Wiig K.M. (1999) Introdusing Knowledge Management into the Enterprise, u Lieboviwitz J., R.W. Deutsch (Eds.) Knowledge Management Handbook, London: CRC Press

102. Wiig, K. (1993) Knowledge Management Foundation, Schema Press, 103. Wiig, K. (1997): Knowledge Management: Where Did It Come From and Where

Will It Go? Expert Systems with Applications, Pergamon Press/Elsevier, Vol. 14.104. Wiig, K.M. (1988) Management of Knowledge: Perspectives of a New

Opportunity, in Bernold, T (ed.): User Interfaces: Gateway or Bottleneck?, Proceedings of the Technology Assesment and Management Conference of the Gotlieb Duttveiler Institute Ruschlik/Zurich (CH), october 1986, Amsterdam