Politicko nasilje se pojavljuje kada I sama politika. Iako se ne moze tvrditi da je postojala vlada koja se zasnivala iskljucivo na sredstvima nasilja, cinjenica je da nema politickog sistema koji nije njime obelezen. Psihofizicko zlostavljanje( tortura, mucenje) je samo jedan od raznorodnih oblika politickog nasilja. Izabrala sam ovu temu, jer zelim da ukazem na sve vecu zastupljenost torture kao osnovnog oslonca rezima, kao i na neadekvatan tretman torture od strane najvisih drzavnih organa. Esej je koncipiran tako da se na pocetku govori uopsteno o pojmu politickog nasilja, a zatim se pojasnjava pojam psihofizickog zlostavljanja( kroz odredjivanje njegove definicije, uzroka, sredstava, izvrsioca, instrumenata za zastitu), sa ciljem da se isticanjem ovog vida politickog nasilja, obrati veca paznja na njegovu prevenciju, a zatim i na njegovo suzbijanje. -Pojam politickog nasilja Politicko nasilje je metod vladavine u kome stepen racionalnosti odnosi prevagu nad iracionalnoscu, a mera za njegovu racionalnost se ogleda u efikasnosti u dostizanju cilja koji moze da ga opravda. Ali, iako moze da postoji opravdanje za politicko nasilje, ono nikad nece postati legitimno, jer je njegova karakteristika da uvek proizvodi lose posledice. Samo nasilje gubi verodostojnost u onoj meri, u kojoj se nameravani cilj nasilja nalazi dalje u buducnosti. U politicko nasilje spadaju : 1) ratni zlocini 2) zlocini protiv mira, tj. agresija 3) zlocini protiv covecanstva( genocid, aparthejd i tortura) - Pojam psihofizickog zlostavljanja( tortura, mucenje) Pod torturom se podrazumevaju odredjene radnje drzavnih organa koji namerno, I radi ostvarenja odredjenih ciljeva, nanose teske fizicke ili dusevne bolove I patnje nekoj osobi. Takav oblik nasilja sluzi osvajanju I ocuvanju vlasti, bilo da se ljudima manipulise putem direktne prinude, fizickog mucenja, ili primenom indirektnog nasilja( to je psiholoski fenomen kada se pretnja, pritisak, ili samo uocavanje necije ogromne sile dozivljava kao neka vrsta nasilja nad sobom) . Mediji objavljuju mali broj slucajeva torture. Samo prikupljanje informacija o torturi je najkomplikovaniji I najosetljiviji deo posla, jer podatke o tome poseduju uglavnom samo pocinioci I zrtve.Prvi ih skrivaju zbog odgovornosti, a drugi iz bojazni da ce uslediti odmazda, u vidu novog nasilja. Pojedinci koji su javno govorili ili pisali o praktikovanju tog nasilja na domacem terenu, izlagali su se riziku da budu krivicno progonjeni( poznati verbalni delikt ), I cesto su etiketirani kao izdajnici, strani placenici, neprijatelji I sl. Ipak, treba praviti razliku izmedju zakonitog I nezakonitog drzavnog nasilja( torture). Pojam zakonitog drzavnog nasilja je u vezi sa pojmom zakonite sankcije, a to su one sankcije koje su istovremeno pravno dopustene sa stanovista unutrasnjeg I medjunarodnog prava. Tu se javlja problem u formalnom pogledu, kada se ne slazu zakoni pojedinih drzava sa medjunarodnim pravom, o tome sta su zakonite sankcije( npr. Mnoge zemlje u kojima je zakonom dopusteno telesno kaznjavanje, nalaze opravdanje za to u njihovim kulturnim I religioznim stavovima, kao I u kaznenoj tradiciji) . - Medjunarodna zabrana torture Na samim pocecima drzavnog razvoja, tortura je bila osnovni metod vladavine. Sve do XIX veka, ona je predstavljala opstu praksu drzava, pa cak i onih koje su se smatrale prosvecenim. Tendencije za opadanjem torture javljaju se tek krajem XIX veka. Prva medjunarodna zabrana torture doneta je u Univerzalnoj deklaraciji o pravima coveka iz 1948. Poseban znacaj ima Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima iz 1966. 1

godine, jer je ovim paktom sloboda od torture svrstana u grupu tzv. bezuslovnih prava i sloboda, sto znaci da se ne moze ograniciti ili ukinuti pozivanjem na vanredne okolnosti kojima je opstanak nacije ugrozen. Po ugovoru koji je donet 10. decembra 1984. godine, obavezuju se sve drzave clanice OUN na zabranu bilo kakvog psihofizickog zlostavljanja u svojoj sredini, kao i svih drugih neljudskih i ponizavajucih postupaka ili kazni. One se, takodje, obavezuju da stvore mere da se psihofizicko zlostavljanje onemoguci, i da svaki njegov oblik bude zakonski odredjen kao krivicno delo kaznjivo strogim kaznama. Za osudu pocinilaca ove vrste nasilja predvidja se princip personalnosti i teritorijalnosti, kao i princip svetske pravde. Ovaj sporazum o torturi ratfikovan je od strane veoma malog broja clanica OUN, a razlog za to je namera odredjenih zemalja da pomocu torture kaznjavaju neprijatelje drustva i drzave ili dodju do potrebnih informacija. U svim pomenutim i mnogim drugim medjunarodnim dokumentima tezilo se sto jasnijem odredjenju pojma torture, da bi se time stavio akcenat na ovaj oblik politickog nasilja, a samim tim i na njegovo iskorenjivanje. Utvrdjena su tri osnovna obelezja koja mora imati neki akt( delo, cin), da bi predstavljao torturu : 1) Treba da postoji namera izvrsioca( umisljaj ), a posledice takvog akta treba da se odrede kao teza fizicka ili dusevna patnja. Pored neposrednog izvrsioca, kaznjava se i sam pokusaj, ili saucesnistvo. 2) Neophodan je subjektivni momenat na strani izvrsioca, koji se izrazava u utvrdjivanju cilja ili motiva za upotrebu nasilja. Cilj moze biti : dobijanje obavestenja ili priznanja, kaznjavanje, zastrasivanje ili vrsenje pritiska. 3) Izvrsilac torture treba da bude sluzbeno lice, neko drugo lice cije je delovanje u sluzbenom svojstvu, kao i lice koje deluje na podsticaj sluzbenog lica, ili sa njegovim izricitim ili precutnim pristankom. - Sredstva i metode kojima se vrsi tortura Sredstva i metodi torture su mnogobrojni : izlaganje lica ekstremnoj toploti ili hladnom, vezivanje, uskracivanje vode, hrane i sna, privremeno sprecavanje disanja, izlaganje dejstvu elektro-sokova, davanje droge i halucinogenih sredstava, seksualno zlostavljanje, lomljenje kostiju, sakacenje Najrasirenija metoda vrsenja nasilja je batinjanje u svim mogucim oblicima. U vise zemalja su zabelezeni cak i smrtni slucajevi usled torture u policijskim prostorijama i u zatvorima. Posebno mesto zauzimaju metodi koji su uglavnom potekli iz prakse tzv. tajnih policija, kao npr. : uznemiravanje odredjenog lica i njegove porodice, bezrazlozno privodjenje i zadrzavanje, spijuniranje, prisluskivanje, ucene, otmice, montiranje procesa i krivice, politicka ubistva i likvidacije Jednu od zasebnih oblasti torture predstavlja i praksa vrsenja nedopustenih medicinskih i slicnih ogleda, koja uglavnom pogadja zatvorenike. Tehnicki razvoj stalno prosiruje skup sredstava za sprovodjenje nasilja, a danas se doslo do tacke na kojoj ni jedan politicki cilj ne bi mogao, na prihvatljiv nacin, da opravda njihovu upotrebu. Medjutim, mnoge kompanije i vlade u tome vide dobru priliku za profitiranje.Na listi zemalja,najvecih izvoznika sredstava za torturu su : SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija, Japan, Nemacka, Izrael Trgovina tim sredstvima je obicno sastavni deo zakonite i nezakonite trgovine opremom za vojne i bezbednosne potrebe.

2

- Uzroci torture Psihofizicko zlostavljanje se cesto dovodi u vezu sa raznim oblicima diskriminacije( npr. na osnovu politickog uverenja). Ovim nasiljem su cesto praceni i politicki progoni, karakteristicni za totalitarne rezime. Politicki progoni se vrse na osnovu organizovanja siroke kontrole misljenja putem spijuniranja, cenzure i nadzora. Jedan od uzroka upotrebe torture je i svest o nekaznjavanju. Ako nekada i dodje do pokretanja istrage u slucaju torture, ona se cesto zataskava i na sve moguce nacine ometa, tako da vrlo retko rezultira podizanjem optuznice, a jos redje izricanjem osude. Razlog za to je sto se priznavanjem odgovornosti dovodi u pitanje kvalitet vladine politike. Nekaznjavanje pocinioca psihofizickog nasilja izaziva kod zrtve nepoverenje u pravosudni sistem, nemoc, strah od ponovnog nasilja. Sa druge strane, nekaznjavanjem nasilnik dobija jasnu poruku da moze ponovo biti nasilan. U poredjenju sa navedenim uzrocima, na rasprostranjenost torture najvise uticu posledice socijalnih potresa, ratovi i vanredna stanja. - Izvrsioci politickog nasilja Dele se u 4 grupe : 1) 2) 3) 4) pripadnici policije,vojske i drugih snaga bezbednosti sluzbenici ustanova za izvrsenje krivicnih sankcija( npr. zatvorske vlasti ) paramilitarne, parapolicijske I sl. snage drugi izvrsioci( zaposleni u drzavnim organima uprave, opstinskim organima I u organizacijama koje resavaju pitanja o pravima, obavezama I interesima gradjana, kojima su poverena javna ovlascenja ) - Instrumenti za zastitu od psihofizickog zlostavljanja Ovi instrumenti treba neprekidno da se razvijaju i usavrsavaju s obzirom na slozenost fenomena politickog nasilja, kao i na neprekidan progres sredstava za nasilje. 1) odgovarajuci zakonski tretman torture( unosenje naprednih principa u zakonodavstvo o zabrani I kaznjavanju torture, ali ne kao fasade za prikazivanje, vec da bi se stvarno stalo na put nasilju ) 2) sudska I druga zastita zrtava psihofizickog zlostavljanja( kaznjavanje pocinioca, kao I pravedno obestecenje zrtve) 3) medjunarodni instrumenti za zastitu od torture( kodifikovana pravila u medjunarodnim ugovorima i drugim dokumentima ) - Zakljucak Ono sto onemogucava da se tortura I svi drugi vidovi politickog nasilja sprece, suzbiju i iskorene, jesu politicki interesi velikih sila. Javlja se kao pravilo da sto je neko vise politicki pozicioniran, to su vece njegove sanse da cini nasilje, ali I da izbegne sankcije. Glavna karakteristika nasilnog delanja je to sto je cilj stalno u opasnosti da bude nadvladan sredstvima koja on opravdava. Pravo drzave na upotrebu torture je veoma siroko I otvara mogucnost nanosenja veoma teskih psihofizickih posledica. Zbog toga, ovo pravo treba da bude strogo I jasno uredjeno I ograniceno, posebno u onom delu koji se odnosi na konkretna ovlascenja za sluzbeno lice da primeni silu.

3

Literatura:

-prof. dr. Dragan Simeunovi, Teorija politike - rider - I deo, Udruenje Nauka i drutvo,Beograd 2002. -Hana Arent, O nasilju, Alexandria Press, Beograd 2002. -Bogoljub Milosavljevic, Aleksandar Resanovic, Drzavno nasilje nad gradjanima u Jugoslaviji, Centar za antiratnu akciju, Beograd 2001. -mr.Gordana Zrilic, Doktorska disertacija na temu : Praksa I intencije globalnog sankcionisanja politickog nasilja, Fakultet politickih nauka, Beograd 2004.

4