BOŠKO TOMAŠEVIĆ PONAVLJANJE I RAZLIKA Répétition et Différence

1. METAFORA PONAVLJANJA

MERA ZA MIŠLJENJE UDESA PEVANJA

Tamo gde pristaje blizina i ponavljanje pitanja pristaje. To jeste mera za mišljenje udesa pevanja: ponoviti u smiraj dana kada vode prolaze pored kolskog točka žetve na jednoj čistoj, nepatvorenoj niti, besmrtnosti, “za čistinu svoje suštine”, pitanje o biću.

PISMO I RAZLIKA Sanjao sam Kartaginu i lógos. Vagu kapi koja se razvejava u smisao ponavljajući jedno “bdenje pisanja u intervalu granicâ”. Gledam hladan žubor traga ponovljen duboko u prisili geometrije. Nastaviću sanjati pismo i razliku kada podne lógosa bude nezavidna slava tlapnje.

METAFORA PONAVLJANJA Nema mere u objašnjenju pamćenja. Nema je ni u utisnutom tragu, niti nesvodivom krčenju razlike-odgode u ekonomiji pisanja jednog te istog puta. Postoje samo zalihe i ono čuvano moći teško prevodivog, udvojenog izvorišta pra-pisanja. Daleko, božansko incipit , početak sa još ranije dogodjenim pribiranjem lógosa, beskonačno pokazivanje zalihe tragova i uvek nevina površina” poljske staze vodi moju ruku po spisu koji nastaje i sve nastanke svih nastanaka svake buduće knjige.

MELANHOLIJA PONAVLJANJA Stalno trajanje jednog i sličnost višestrukog neslično je i slučajno. Mera je daleko. Kada jedno stablo iz tmine plovi i nužno se vraća po vodi iste reke s neuhvatljivom zimom melanholije samo-za-sebe razlike i kristalom večernjih senki s dugog puta. Usnulo čitanje Rima ugodno je i ne tuli pred metaforom trošenja pisma koje otkriva trag iščezavanja porekla po tablicama platonske nevinosti. Ugodna je slava stiha koja ne obuhvata znanje, niti razboriti šah po sutonjoj tabli jezika. Pišući “knjigu nad knjigama što prethodi danima i noćima”1 nikada ne videh niti njen uzrok, niti posledicu, niti u njoj beskonačnu povorku odjeka ovog sveta.

1 Horhe Luis Borhes

PONAVLJANJE KOJE NEDOSTAJE PONAVLJANJU

Ponavljanje koje nedostaje ponavljanju “ono trenutno ustrajava u svojoj prisutnosti”1. Vreme će bez žaljenja okružiti taj procep. Nikakav rad i red vatre – samo prebivajuća prisutnost, uporna lelujna prisutnost u prelaznosti časa, varajući Tvorca. Iza svega toga nema ničega. Nužnost kojoj niko nije bio svedokom. Treptanje bez oblika tamo gde se ukrštaju odlaženja istovremeno jednoga i mnoštva; tamo gde uklopivost traga prikriva stvar jasnoćom koja ulazi u beskorisnost smrti iza napukline kapi u “prisili svetla” ka listu djurdjevka, poput bezdna. Ponavljanje koje nedostaje ponavljanju – ono probija svoju lukovicu ka izbrojivom prostoru “za koga je uvek bilo vreme i sada je vreme više no ikada ...”2

1 Martin Hajdeger 2 Fridrih Niče

KRUŽNI LIK PONAVLJANJA-ODGODE Nužnost jednog ogromnog rada na mome liku u logocentričnoj ogradjenosti vraća me na pismo koje nisam dobio i na pisanje koje nije oslikalo moje pamćenje na slikama upisanim poreklom, ponavljanjem, razmakom. - Bože moj – kako se plašim te ekonomije zalihe, te nevremenosti istog koje uranja u nepropusno i kruži i umnožava se, već ugroženo poreklom, prepisom taloga iskustva i vode, vode i ruke u uspomeni koja ponavlja ovo pisanje i pisanje nevidljivo izmedju greda i čavli, izmedju sumnje i tvari, večeri i rasutog sjaja i koje jedno s drugim nestalno se seća Kaina i Edipa, Pitagore i Hjuma i broja brojeva večitog mužanstva uma pre i posle toliko vekova vode i svagdašnjosti preko sveg Krsta koji se zatiče drvetom i cveta s brisanjem napisanog, sa svitkom zakona u iščeznuće.

PESMA O NEMISLIVOSTI RAZLIKE PONAVLJANJA

Odakle započeti zamišljanje otpora razlike ponavljanja, ako ne s obe strane večnog vraćanja “Ukradenog pisma” “kada je rosa na koferima” i upravo se radjaju dvojnici senki i mahovinâ dvostrukih “Devinjskih elegija” i “Soneta” u obrnutom obliku. Odakle započeti ako ne ponavljanjem potpisa književnosti koja postoji uvek ista i večno iznova se deli i umnožava po česticama peska i pada na stvari, minerale i sreću, malo odviše tužna. No, ništa se ovim ne misli, ništa ne potstiče s one strane bezdna citata (to ništa poput Feniksa!) - naprosto jeste odmicanje od koga se nikad ne udaljujemo i koje nas, prirodjeno našem neznanju, nikad ne sustiže.

RAZLIKA PONAVLJANJA Isto je nenadoknadivo. I tumačenje tumačenjâ nameće mi “veliko podne” tek na kraju, otiskujući ga u ogledalu kao na gradjevini Jednakog koja je neranjiva tragom poput laivirinta. Nema Deride, Ničea, Pitagore! Samo stalno trajanje jednog, otsustvo izvorišta koje u nužnosti discipline “ipak ima moć krčenja puta”1. Nesavladiva rAzlika Jednog i Istog sutona zasneženog jezika kojega je medju svim jezicima odgode zakašnjenje izvorno, i čija prisila svetlosti opravdava pisanje izvan knjige, zatiče me na Šongauerovoj ploči iznad Brajzaha, u samoći “koja nije seta”2.

1 Žak Derida 2 Horhe Luis Borhes

2. PONAVLJANJE I RAZLIKA

“LE LIVRE À VENIR” Knjiga koja dolazi nije knjiga koja će doći jer ova je opasnost u tišini istine i Gospod-Lógos zamoljen u prvoj reči bitka da bude “na polju po vejavici usred pahulja-bića”1.

1 Genadij Ajgi

“FEU POUR FEU” Nedostaje li uzlaznom lukavstvu reči vatra sjaj leta nadomešta nevidljivo ognjište kujući knjigu ispod izukrštanih stabala lipâ duž polja u zazimeloj svetlosti očiju punih krila i korenja sutonastih raz-lika bića i pamćenja.

“LE DÉSÈTRE” “Moram da uspem da budem kao da nisam”, moram da otvaram lenâ vremena tamo gde su ona govorila pre mene tada kada je jezik bio tišina bez prisustva, sablast noćnija no prisega duše u opsednutosti. “Moram da uspem da budem kao da nisam”. Svetlost nenastanjivog Elsinora mora ponovo da predje preko neba i uzme me sebi. Hiljade krila-opela spuštaju se niz zavese vlastitog imena poput čiste reči Oca i Sina.

“LA PART DU FEU” Ono što je predamnom - ognjište – ono nema Apsoluta. Ono počiva u drvetu, ima lelujnu svetlost i toplotu, okruženo je našim očima i utiskuje se u nas, donoseći svaku konačnost. Posedujući našu zimu unutar stablasto-sive pustoline Knjige, u njenim nesavršenim metaforama, u njenom nežnom saću, ono otežalo gredi letnjem svijanju lipâ. “Vreme u svemiru vrši žetvu”1. Spis je dovršen.

1 Paul Celan

“FEU LA CENDRE” U tankim valovima straha i odgode svekoliko pevanje samo je zaobilazni put1 jednostavnog održavanja na zračku ognja studeno-jasnog kao bogojavljenska zvezda u bruju zvonâ, u plaveti molenja.

1 Up. Sigmund Frojd: „Celokupno mišljenje samo je zaobilazni put“.

“ENCORE” Nužnost nadopune, nužnost pločica od voska i smole: uvećavanje sećanja hladnom sandalovinom pesme. I još okružja: ivice bleska i iščeznuća u beloj dubravi jednostavnog-istog. I još: razboritost sasušenog pričešća kao poslednjeg.

“ENDGAME”

Kako biti nastanjen oko metafore suvih pijerijskih ružičnjaka, kako privučen njenom stabljikom na crnim granicama ne-pisma, o, pevanja raz-bivstva što se suprotstavljaju imenu pre no čovek utone u reči-stvari, u simbolične jednačine “kazivanje bez subjekta”, spuštajući se u sjaj koji prethodi sprudovima jezika, izlasku lógosa na podnevno raskršće neodgodive vode i senke, poverljiv, nasuprot najprolaznijem

izrecivom jednom i ovde? Kako biti nastanjen, pitaš, oko sjaja knjige contra naturam, mimo sveg pra-pisanja medju granama svojim, u nesputanom, gde počinje s nova zaselak vremena i nebo besmrtnijih bogova još “prisno i zanavek u jedinstvu”.

“PRECURSEUR SOMBRE”

Onaj koga je Blejk svladao gramatikom ogledala ponavlja se na kružici teskobe.

Onaj koga sam ponovio pre runa beše snivanje ogledala Itake. Onaj koji dosanja nestalnu ploču kruga beše drevno ustrojstvo lógosa na dvostrukim šarkama krsta i vode. Onaj koji me pre Paskala nazva trskom prepozna me, spuštajući se niz glagoljsko uže do dna dugih letâ. Blizak sam štavljenju pergamenta i kružnoj

noći Vavilona. Niko me ne vidi poslednji put. Niko me ne nazva Spinozom, Augustinom, Platonom, premda pre prošlosti bejah oni. Groznica na svojem putu, najpogodnija za rasipanje i ponavljanje koje prethodi senkama, prozva me Paukom. Uhvatih sebe u svim

imenima. Svoje mi ime dade Bog. Trebalo je ponoviti raspeće. Biti spušten u

grob. Vaskrsnuti. Potom uzaludna dosada novog ponavljanja pre svih dana nakon juče i sutra.

“LA LOI DU GENRE” Sve je pisanje! Nema žanra. “U uglovima tvojih očiju tudjina, senka Albigenca”1. Zakon zakona žanra, jedno ponavljanje da bi se prizvalo ponavljanje po smislu nužnosti “prema izvornom lógosu u kojem se jedan jezik i jedno ćutanje kroz višak žanra razdeljuju”2 na priču, pesmu, kazivanje kako bi se zaboravili žanr i rod, dok se čuva mrki obrub izvorišta koje se ne sme uznemiravati.

1 Paul Celan 2 Žak Derida

“POLYLOGUE”

Bićeš lógos u predvečerje više lógosa i sva neiskaziva lucidnost teksta o iskustvu može biti opisana pre zore kada ništa nećeš dodati ovome prebivanju gde jesmo, tumačenju komentara, niti “ovom transcendirajućem čitanju” koje me ograničava u seti koju razgradjujem jednim po jednim ponavljanjem sumnje koja će stvoriti zaludan put jednak ne-putu u svakoj kapi poslanice, u strahu, u filosofskoj veri koja se mora zadovoljiti slikama osudjenim na ponavljanje, udvostručavanjem teksta da bi ga naše divljenje shvatilo i savladalo kroz ispunjenu želju za srećom, jednim domišljajem ogledala suštinske gorčine, znacima podvostručenog nadomestka podeljene senke jezika na zidu i mirisa Knjige na dlanu.

“L’ ENTRETIEN INFINI”

Ništa se neće dogoditi! Niti ono rajsko božansko snevanje u slikama. Niti stalno vraćanje sličnog sa izvorišta, jer izvorište, u kredi radosti zahvaćeno je ponavljanjem. Odgodjeno-šta pristaje da cveta po tragu Ogromnog na nepostojećem središtu puta? Šta je slično neznjanju vodâ u Galileji, šta nepouzdanom krčenju puta u susednom vremenu koje otklanja želju za ponavljanjem koje otklanja ponavljanje da bi krenulo ka izvoru, jednoj jedinoj reči, možda nimalo izbrojivoj u rastućoj istini časa?

“L’ ÉCRITURE DU DESASTRE” Mislim o onom “sto ne može biti središtem pitanja koje ga nosi”1: na pisanje u njegovom već nedostajanju kada kazuje tavno Ničega i Ništa. I ovde gde se zadržavam na ovim obroncima jezika nema zaklona, jer moj jezik govori kao otsustvo i ja ne znam govorim li “reka”, “stid”, “pesak”, “čekanje”. – Svega je previše. Knjigâ, reči, posvećenjâ, reči novinskih najamnika, reči učenih i onih sitih Itake i komentara. Zaboravimo stoga tumačenje, tu radnju dostojnu izdaje. Pišimo bez središta, bez objekta, bez subjekta, samo je pisanje mera napisanog, samo se tako piše ono izmedju sa šuštanjem predvečerja kada se piše predvečerje i čiji se rad nikada neće zaustaviti.

1 Moris Blanšo

“BLINDNESS AND INSIGHT” Nikada nećemo stići do komentara. “Gospode, rimski zumbuli cvetaju u zdelama i Zimsko sunce mili uz snežna brda; Uporno doba zastalo je. Lak je moj život, dok čeka vetar samrtni, Kao pero na mojoj nadlanici. Prašina u suncu i sećanje u uglovima Čekaju na vetar koji mrzne prema mrtvoj zemlji”. Nikada nećemo stići do komentara. Slažući tekst na tekst, penjući se slepoj tački U junu sred alspkih livada nastavljamo Sveopšte pismo u sveobuhvatnom saštivu Egziliranog jezika koji uokolo luta. Prazan je dan, prazan je lógos moj Sklonjen na davna vesla reke gde učih “strašno spokojstvo ljudi bez ljubavi”. Tamo, u odsutnosti svetog, po svagdanjem Ponavljanju vode na senovitim predmetima Čije je sećanje čekalo procep sazdan od lišća I vetra, pada svetlost jezika koji me udaljuje od Razumevanja i bliskosti svih zaslepljujućih stvari. Odlomci i citati i citati citata neuhvatljivi, Neprelazni izmedju postojanja i sablasnog daha Semiotičkih pustinja ne ubijaju otsutnošću uvida, Ne prekoračuju trajnost nepomičnog slepila, Ne iskorenjuju ga na velikim visinama glečernih Znanja sve dok ih bez razloga ne ponovi ista kružna Knjiga, razastirući jedan posve nov početak, Jedan posve prigušen izazov.

“CONTRE LA METHODE”

Ne “šta jeste ovo”, već ovo jeste medju bezbrojnim razlikama unutar izvesnosti. Drvo i noć u kome je ono trajuće osvit, ne-ovo sveta jednostavnosti, no ovo pojedinačno, uistinu neposredno gledajuće. Nema zakona, samo čist uvid, tren bića i predmeta, “postavljena povraćenost u sebe”1. Jer, o Metodo, kušam te gde sama si svoj predmet, slučaj jagorčevine na livadskom okomku, ne zakon samstva. Sobom otvarajući zev razlike puta i mišljenja bez uključenosti

jezika. I nesumnjivo je znanje, i stvar, i plod, miris dima, i ševa u vazduhu, kasni sneg okupan plašnjom što “jedva mu je ptreban zakon”2 nagovora pod nebom. Topli sunčev sjaj i bezdan od jednog do drugog stabla. A tek pesništvo, ono, samstvo zasniva i glas Bića poput kaćuna u travi i samojednakost svih dana prema prolećnoj vodi i vodama drugima još gde ljulja se jezik na trskama i širom cveta u jasnost iznad “mirnog carsva zakona”3. Tako jeste Ovo a još izvesnost polja i koliba po brežuljcima kao čisto zveždje mu se pridružuje.

1 Georg Vilhelm Fridrih Hegel: „Fenomenologija“ 2 Fridrih Helderlin: „Mnemozina“ 3 Georg Vilhel Fridrih Hegel: „Fenomenologija“

„S/Z“

Sarasen je izašao u pet sati. « Bilo je lepo jutro krajem decembra. Noću je malo snežilo, i tlo je bilo prekriveno svežim plaštom, ne višim od prsta ». I nema nikoga ko ne bi mogao da vidi sklad stvari i duha što navode na pisanje i sušto gledanje besporednog padanja jezika na slânu, nešto poput čiste višeznačnosti koja pokriva spis tu galaksiju označitelja i bešavnog tkanja kodova do neprepoznatljivosti. Šta tu, šta ovde počinje? Kakva zvonjava leksijâ po promenljivosti timpana bez središta čuva pomake od iscrpljenosti značenja ako ne grammé polegla na poljski put, na livadu, na vitraž modre zrake sunca, na daleke difuzne uspomene ... ? Sutra ćemo opet pisati. Sutra, opet, kroz suve igle reči, posle čitavog dana podvajanja, sumnji i smutnji, napisaćemo : Sarasen je izašao u pet sati. Staza urešena snegom koji svetluca, treperi, raspršava se po katedrali « gde gotski lukovi raduju lenâ vremena i traju u drskoj molitvi kao teodiceja postavljena na livadu ».

« DER EPOCHALE WINTER » « Svuda je sneg, život je ovde nem ; poslednje vrane, čije čujemo : grakću : Čemu ? Uzalud ! Ništa ! Ništa više ne niče i ne raste ovde ». (Fridrih Niče)

Voleo bih da se u bezličnoj svetlosti spusti lišće na svet i da ne budem poslednji koji će ponovo postaviti pitanje o smislu bića zaraslom, Hrista radi, u izbavljujuće koje nisam razumeo. Voleo bih da budem sve zime svakog razumevanja jednog prepokrivanja uopšte : sudbina koja se vratila na bilost njenog prethodnog cilja. Voleo bih da ono naspramno jutra ponovo pronadje kartezijanski prolaz nekog drugog pisanja koje obnavlja bezglasnu skrovotost Dekartovog boga.

« SCENA PISANJA » Da li je ovo trag koji nenastaje? Telo pisanog traga, čistog i jednostavnog doba prisustva? Da li, možda, krčenje puta u čarobnoj beležnici? Doba komentara? Pepelno ponavljanje spasa? Pisanje, zbiljsko, noćno, nevidjeno pod utrinama snega, u beloj košulji, na vagi zakona i divljine «vraća govorenje na njegovo mesto», memento sna vokabulara na svoj memento u slikama, u u-pisano mesto prisutnosti same stvari.

«MATIÈRE ET MÉMOIRE» « L’image hors de notre corps ... » (Anri Bergson) Ispunio sam sudbinu svoje materije utiskujući one stihove dvaju sutona unutra u rešetkast, mogranjast arhetip dana koga neću videti i koji me neće videti. Kroz neki drugi lógos vijugaju trag i vaga koji će biti huk mora, utočište, crv i lišaj, šah i apsida, otkrovenje i hostija i svi načini jasnih i nepodeljenih činova kojih se sećam i koje sam ispevao u svim knjigama.

«ZBIRKA PESKA» Ovde: treba nastaviti svoj put jezika: kada zazimi izmedju vode i peska bela, pokretna linija vodepeska i razmnoži se pupljenjem tišine s ove i s one strane traga s nama u praznoj gloriji dolutalog bitka što vraća spomen na Kalvina trebaće mnogo pisati po ovoj obali izmedju zemlje i mora dok kroz ušicu jezika ne provučemo jedan smisao mnoštva drugih smislova jedne zbirke peska.

« DISCOURS DE LA MÉTHODE » Ništa nismo zapamtili, ništa zadobili u neprocenjivoj nezavisnosti mišljenja, u oskudnom sporazumevanju svetlosti i Slova. Vreme je da obnovimo neodvojivost divljine i duha, da se vratimo raži iznad puta, da se uverimo da pitanja zure silazeći niz stepeništa i u podnožju ne otvaraju ništa. Tako pristiže gledanje bez naziva, radost gramatike, metoda izmicanja iznad prolaženja, vežba stila. Ono najbliže nikad neće nestati, nikad poravnati iskustvo trave i ptice, vode i polja, nikad iskupiti Književnost - ono što sve je glas i fenomen.

«PARAGRAMME INTERTEXTUELLE»

Samo me gramatika dvostruke strane smisla obavezuje pred prahom koji ne zna da je Borhes. «Samo u tudjoj lepoti postoji uteha» sred sveopšteg beščašća znakova koji brišu želju za ishodištem, spokojstvo vrtova umnoženih vodom, sanjiva polja pisma. Nisu pakao moji spisi ako ih ugledam ujutro na žalu galerije koja ponavlja jezik eha, naličje tudjeg teksta kada se prvi simetričnošću sna ogleda u noći Magbeta a drugi uranja u blisatvost meditacije o Metodi. Zato dugo sanjarim kako da se vratim iz jezika, iz dvorišta te nesamerljive usamljenosti, u rabljeno podne svetlosti koje blagosilja tudje posede, drugost poslednjih reči pisma, neizbežno kruženje valsništva u razlici.

«ANATOMIJA MELANHOLIJE» «Videmus nunc ... » Sad vidimo u ogledalu privrženost boravka svedenu na «ogromnost čistog i nepovratnog trena» svetlosti heksagrama. Izgubljena milosrdja o kojima, ponavljajući vlažnu učestanost epohâ, govori Rembo. Gledamo porok večnog vraćanja istog. Zversku filosofiju privida. Greh tuge. Prašino – ti ćeš poći u susret udovištvu sobe koja je pre boravka u sumraku snega pod kojim se kupaju prozor i stud, senoviti bezdan dužnosti, trepet nebesa, bila bez mene. Ništa neće biti nalik prividu koga ponavlja počinak da bi se napisala pareneza Metode koja će biti zaboravljena stižući na početak pre no što Bog sabra jezik i sve knjige koje ću ponoviti.

«LE DÉCLIN DE L’ ÉCRITURE» «Bili su to lepi dani. Ali je

posle tužan sledio suton». (Fridrih Helderlin)

Ponavlja se pesak i znak preko oveštalih zidova vrta. Iz polja je bez lišća stigao trag mere. Tumačiti i bršljan i put koji hodi ka pamćenju puta ?! Tumačiti ponovljivo «štedeći godišnja doba» istovremeno u pisanju koga zakon rizoma pobedjuje dok sve zazimelo izmiče po ravnoj prisili pisma.

PEVANJE PISANJA

Nisam zadovoljan pisanjem koje prebrojava moja osećanja, koje raskrčuje oganj krotke životinje u želji da pobedi interes smrti, andjela ukidanja sred mira nedokučivog sna. Strah me je grafije bez dna, tragova dvojnosti; moram kao onaj koji sanja izmisliti sopstvenu gramatiku, sopstvenu naprslinu u koju uranja pravična mera čuvanja i gledanja svega napisanog. Moliću bogove u koje utonuh da mi ukažu na jedno neporeklo, neizvorište, pratrag, izvorni gram pisma i da moja aura u neprikladnosti vremena bude zaborav umesto piramide u pozadini, obična scena pisanja onog unutra i onog spolja, jedno jutro prapisanja u kome me neće biti ali u kome će biti sledjen mnemički trag Odiseja i Eneje, Don Kihota od la Manče i Abelara i koji će me nadopunjavati u svojoj noći rAzlike i svakom jutru razlike-odgode tako kako cveta dan po kružnici izvan knjige, izvan vremena, u nepredvidivom označitelja, prema svetlosti naknadnosti i nadopunjavanja.

DRUGA ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI

Nasuprot dubinskog dremeža melanholije i kauzalnosti otvaram izmedju postelje i klatna pisanje jezika, izmičući lógosu i pathosu po volji vezâ kojima splićem tišinu unutar misli «sve do povratka kamenog gosta kakav ću ja biti za tebe pošto me ti prizivaš», o, moja mogućnosti nežnog ludila l’èlangue i obećane fiktivnosti svetlosti medju drugima. Razotkrivam «integral dvosmislenosti» koji me je stavio u istoriju čitanja po redu pobede vremena i vrtoglavice poznog pamćenja povratka sve dok pisanje eleipse, umesto udesa, koji je trebao da bude tišina i zbir ćutljivog oblika vremena, ne unese svežinu u san «večne prolećne večeri». - Onaj sam koji ne zna da će se ponoviti u postojanju druge istorije književnosti koja će uvek biti moguća u mojoj volji i nesvodivom ludilu pisanja rAzlikâ s one strane principa zadovoljstva.

PROSLOV ČITAOCU ZBIRKE „PONAVLJANJE I RAZLIKA“ Ponavljanje i razlika naslov je naše knjige stihova koga ispisujemo sećajući se sa dužnom pažnjom Delezove (G. Deleuze) knjige Razlika i ponavljanje (Différence et Répétition). Napuštajući polje filosofije, ponavljamo Delezov naslov obrćući ga i zalazimo u polje pesništva. No, prelaz, dakako, nije moguć a da se ponovo ne krene tragovima otkritosti lógosa kao najizvornijeg fenomena neskrivenosti. Upravo ti tragovi, njihova priroda i njihova imperativna logika prelaza, iznose na svetlost dneva jedan monolitičan blok ontološkog fatuma koga u obliku poezije utiskujemo na hartiju u želji da čuvajući elementarnu snagu traga ponovimo njenu povest od Heraklita do Borhesa. Izvan sadašnjih tokova pesništva, izvan njegovih ideala, njegove situacije, njegove tradirane zbilje i utisnutih shema, mi govorimo o onome što najmanje greši u svakoj volji koja se realizuje u pesništvu: o nužnosti ponavljanja pitanja o biću koga obnavljamo tamo gde se ono oseća najdublje pitanim, naime u poeziji. Poeziji (ne filosofiji) bitno pripada pitanje o biću, te ga ona ponavlja: a/ na način nužnosti ponavljanja pitanja o biću i, b/ na način svoje najvlastitije datosti-moći da na način samorazumljivosti onog samorazumljivog uščuvava ustrojstvo bića bivstvujućeg u kome već počiva. Bivstvovanju suštinski pripada biće-u-pesništvu kao univerzalni horizont važenja u smislu huserlovskog Prirodnog stava u kome je poezija zajedno sa svetom „važenje pre svih drugih“. Poezija je način našeg tubivstvovanja u svetu, jer svet je poezija i poezija je svet, odakle se s neopozivom jasnoćom prikazuje Helderlinova misao da „poetski prebiva čovek na ovom svetu“. Budući da je poezija ono mesto odakle je ponavljanje pitanja o biću najsamorazumljivije, te da se njome „neizrično razume i izlaže nešto poput bića“ (M. Heidegger), to se u njoj mora tražiti ono kako ponavljanja njegove biti. Očigledno to kako ponavljanja njegove biti valja primarno da tražimo u pisanju (l' écriture) koje se svojom suštinom uvek već odnosi na ponavljanje kao takvo. I to je druga ravan na kojoj opstoji zamisao naše zbirke: pisanje kao ponovljeno pisanje. Ovu borhesovsku ideju najsažetije je izneo Jovica Aćin, napisavši: „U beskraju napisanog, pisanje je još mogućno jedino kao ponavljanje“. Ova, da je tako nazovemo, infinitistička metafizika teksta, „tekstualna transcendentnost“, transtekstualnost, ovo pisanje na način rizoma, zadržava se na otkrivanju jedne neobjavljene, tajnovite i teško uočljive écriture u tekstu unutar koga se pesništvo tematizuje kao alétheia, odnosno kao neskrivenost, kao čistina (Lichtung). Čistina je beztemelj „beskonačnog udvostručavanja“ pisanja, ponavljanje u kome se pojavljuje jednakost sa iskonom: tekst posvećuje tekst, „knjiga posvećuje knjigu“. Edmon Žabes (E. Jabès) u pesmi O svitku veli: „Otkako se krug okreće, otkako se uvija svitak u samoga sebe, otkako se knjiga ponavlja, njegova identičnost samome sebi prima, prihvata jednu neprimetnu razliku (kurziv moj, B.T.) koja nam dopušta da delotvorno, strogo, to jest, tiho izadjemo iz zatvorenosti. Podvostručujući zatvorenost knjige tu se zatvorenost iscrpljuje“. Kružno lógosa knjige jest čistina Otvorenoga u kojoj prebiva svetlost bića. Sve nam pripspeva po tragu koji je uvek dvojstvo otisaka jednog jedinog lógosa u njegovom davanju i razabiranju bića. Iskon se nikada ne gubi. Polazili sa izvora lógosa, sa izvora Biblioteke, u govorenom Kaze (Sage) i kroz nju, pesništvo nam prispeva kao sublimacija lógosa. Zakon koga smo se mi držali ispisujući stihove ove zbirke jeste Delez-Gatarijev G. (Deleuze / F. Guattari) zakon odraza. Dva kazivanja, gde naslov često ukazuje na jedini trag i gde je on jedino očitljivo ukazivanje na postojanje pra-teksta (slučaj upravo

nalazimo u naslovimo naših pesama u zbirci) okomito se sučeljavaju, ostvarujući pismo (l' écriture) do nepoznatog stepena podudaranja sa prvobitnim tragom (pesmom), odnosno prethodećom knjigom. „Borhesovska ekonomija pisanja stiče se u re-kreiranju, ponovnom i varirajućem traganju. To je dvojnička ekonomija sazdana od pisma (pisanja) prethodnika i pisma (pisanja) njegovog naslednika, koja operiše i održava se u neprimetnim razlikama, unutar tananih pukotina koje dinamizuju tekst naslednika, dislocirajući ga u minimalnim ili većim otklonima“. Ovaj navod iz knjige Jovica Aćina Šljunak i mahovina dobrodošao nam je da za još jedan stepen više naglasimo navedenu drugu ravan unutar koje je sadržana zamisao naše zbirke, a odnosi se na kalvinovsku (I. Calvino) ideju književnosti kao izazivanja lavirinta. Pišmo li mi ove redove da bismo čitaocu na kraju njegovog puta kroz štivo ponudili nekakav „ključ“ za razumevanje pročitanog? – Zacelo, ne! Jer i Pogovor je, zapravo, jedno ponavljanje. Sâm izvor (zbirka pesama sama) zahteva ponavljanje koje je ponavljanje otklona ali i traga. Izvor i uvir je – poezija. Još dalje: izvor je pokazivanje neskrivenosti, davanje na uvid Čistine (Lichtung), koja biću i pevanju dopušta pojavljivanje njihove Jednosti i mesto je njihovog zajedničkog pri-bivanja. Sudbinsko vrelo Čistine jest baštinska mera Otvorenoga, koja upravo iskušava nešto takvo kao što je tajnovitost fenomena Ujednosti bića i pevanja, poput one parmenidovske Ujednosti bića i mišljenja. Ponavljanje i pamćenje jesu samo dopuna ove tajnovite prirode Ujednosti o kojoj je reč. „Ponavljanje“, veli Derida (J. Derrida), „ne dodaje nikakav kvantitet prisutne sile, nikakav intenzitet, ono preslikava isti utisak, imajući moć krčenja puta“. Trošenje književnosti je stoga uvek odgodjeno. Pisanje se dogadja kao odgadjanje, ono se brani pred teskobom mogućeg uništenja traga. Stoga je njegova ponavljajuća priroda izvorna. „Svaki tekst se otvara na neki drugi tekst, svako pisanje se poziva na neko drugo pisanje ... Beskrajno kruženje tekstova koji prelaze jedni u druge, jer struktura nadopune podrazumeva da je do-pisivanje uvek moguće, nužno čak ... Pisati znači kalemiti“. Pisanje poezije ukazuje se kao beskonačno pesmovanje po i na tragu. Ponovno dosezanje nečijeg izvornog glasa, ali i dodavanje tome glasu sopstvenog rukopisa, rukopisa svoga pisanja, čini se kao nemoguć podvig, čak i za filosofsko pesništvo. Naše pesmovanje je stoga izvesno dictare – kazivanje nečega što se odnosi na izvornu, bezdanu metaforu pesmovanja koje je i sâmo novi izvor i san o izvoru, pokazujuća figura ideje praiskonskog pesništva kome je cilj da ostvari razliku izmedju izvora i svoga sopstvenog pesmujućeg glasa. Upravo u toj razlici pokušava da se kreće naše pesmovanje u zbirci o kojoj je ovde reč. Za njega može da se kaže da je ono, s jedne strane citiranje, odnosno jedan oblik prakse intertekstualnosti u kojoj je „citatna relacija postala dubinsko ontološko i semiotičko načelo“, dok je, s druge strane, ono potraga za čistinom i prisutnošću (neskrivenošću) onakvim kakvi se oni vide u korenu vremena, na izvoru istorije i temelji su bitnog pesmovanja kome je ova zbirka jedna od njegovih stubova, gledeć našeg celokupnog pesmovanja Jedan Pogovor – Proslov čitaocu – ne piše se da bi se tumačilo sopstveno delo, niti da bi se ponudilo jedan model za razumevanje istog. Pogovor je produžetak, ponavljanje, koji se nakon kratkog oklevanja i zadržavanja u domenu eseja, namerava da se u okvirima idejâ kojima se bavio nastavi u poeziji, u pesmovanju i poetskoj slici koja otkriva Nevidljivo: „Zagonetku prisutnosti usred vidljivog najjednostavnijeg i najpoznatíjeg danog“ i u njemu, ponavljajući je u razlici i sa njome iskušava svetlost nadolazećeg odgovora. B.T. Nansi, januara 1992.