Embed Size (px)
Citation preview
POP (PERSISTENT ORGANIC POLLUTANTS) ХЕМИКАЛИЈЕ
POPs хемикалије (Persistent Organic Pollutants) представљају дуготрајне органске загађујуће супстанце односно органска једињења која су токсична по људе и остали живи свет, биоакумулативна и перзистентна у животној средини. Ова једињења су отпорна на фотолитичку, хемијску и биолошку деградацију, што омогућава да у животној средини остану непромењена дуго времена. POPs хемикалије су слабо растворне у води, а веома добро у мастима, па лако пролазе кроз фосфолипидне структуре биолошких мембрана, након чега се депонују у масном ткиву и другим ткивима са високим садржајем липида. POPs хемикалије су oбичнo делимично испaрљиве, што омогућава њихов атмосферски транспорт на велике удаљености. Све ове особине обезбеђују широку распрострањеност ових једињења у животној средини, чак и у оним регијама у којима никада нису биле коришћене. Ова својства POPs хемикалија чине да оне постану једна од главних тема у области заштите животне средине за које је препозната потреба за стратешком акцијом на глобалном нивоу. Као одговор међународне заједнице за системско глобално решење проблема POPs хемикалија, донета је Стокхолмска конвенција о POPs хемикалијама која је ступила на снагу 2004. године. Основни циљ Стокхолмске конвенције о дуготрајним органским загађујућим супстанцама (POPs) је заштита здравља људи и животне средине од POPs хемикалија. Државе потписнице ове Конвецније имају обавезу да утврде, забране или ограниче производњу, промет и коришћење POPs, као и обавезу да смање, односно елиминишу емисије 12 POPs хемикалија (алдрин, хлордан, ДДТ, диелдрин, елдрин, хептахлор, хексахлорбензен, мирекс, токсафен, PCB, HCB, PCDD/PCDFs) у животну средину. Стокхолмска конвенција има преко 160 земаља потписница. Република Србија је потписница Стокхолмске конвенције о дуготрајним органским загађујућим супстанцама (POPs). Закон о потврђивању Стокхолмске конвенције Народна скупштина Републике Србије усвојила је 2009. године („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 42/09), а исте године је Влада Републике Србије усвојила и Национални имплементациони план за спровођење Стокхолмске конвенције о дуготрајним органским загађујућим супстанцама (у даљем тексту НИП). НИП је припремљен у сарадњи са Програмом УН за животну средину (УНЕП) у оквиру пројекта „Израда плана за имплементацију Стокхолмске конвенције о дуготрајним органским загађујућим супстанцама“ који је финансиран од стране Глобалног фонда за животну средину (ГЕФ). У оквиру овог пројекта су израђени прелиминарни инвентари POPs хемикалија и пестицида на основу којих су дефинисане мере потребне за мониторинг POPs, као и елиминацију односно смањење ризика од изложености POPs, а које су планиране да се спроведу синхронизовано од стране идентификованих заинтересованих страна кроз реализацију низа акционих планова дефинисаних НИП-ом. У складу са преузетим обавезама, Република Србија је усвојила низ законских и пратећих подзаконских аката који су били дефинисани НИП-ом, а којима су се стекли услови за имплементацију одредби Стокхолмске конвецније.
Тако су у периоду од 2009. – 2014. године усвојени системски закони који су омогућили спровођење Стокхолмске конвенције, као што су Закон о хемикалијама („Службени гласник РС“, број 36/09, 88/10, 92/11 и 93/12), Закон о управљању отпадом („Службени гласник РС“, број 36/2009 и 88/2010) и Закон о потврђивању Протокола о дуготрајним органским загађујућим супстанцама уз Конвенцију о прекограничном загађивању ваздуха на великим удаљеностима из 1979. године, као и низ пратећих подзаконских аката укључујући и израђен Приручник за идентификацију, вођење евиденције и сигурно руковање PCB уређајима и опремом којима су се стекли услови за примену мера потребних за праћење POPs, управљање PCB, елиминацију односно смањење ризика од изложености POPs дефинисаних НИП-ом. Такође, Агенција за заштиту животне средине надлежна је за мониторинг POPs у медијумима животне средине и вођењу Регистра уређаја који су у употреби, а који садрже PCB. Сходно томе, резултати мониторинга POPs у ваздуху и води се редовно објављују кроз Извештаје које сачињава Агенција, док је израда Регистра уређаја који су у употреби, а који садрже PCB, отпочела и овај процес је још у току. POPs хемикалије су у ЕУ регулисане Уредбом ЕК о POPs бр. 850/2004. Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине, као надлежни орган за управљање хемикалијама у Републици Србији прати и хармонизује законодавство ЕУ из ове области. Република Србија је транспоновала Уредбу ЕК о POPs бр. 850/2004 са амандманима (Уредбе ЕК бр: 756/2010 и 757/2010 о амандманима на Уредбу ЕК бр. 850/2004) у национално законодавство Републике Србије. Поступак укључивања нових POPs хемикалија у анексе Стокхолмске конвенције је процес који се састоји из четири фазе:Фаза 1: Предлог укључивања нових хемикалија у анексе Стокхолмске ковенције;Фаза 2: Развој процене ризика који представљају хемикалије које се предлажу за укључивање у анкесе Стокхолмске конвенције;Фаза 3: Развој процене управљања ризиком;Фаза 4: Препорука Комитета за ревизију дуготрајних органских загађујућих супстанци (POPRC) о укључивању нових POPs хемикалија која се упућује Конференцији земаља потписница Стокхолмске конвенције. С обзиром да су у периоду 2010.-2012. године ступили на снагу амандмани на анексе Стокхолмске конвенције којима су анекси ове Конвенције проширени за девет нових POPs хемикалија (хлордекон, хексабромбифенил, пентахлорбензен, линдан (γ-HCH), α-хексахлорциклохексан (α-HCH), β-хексахлорциклохексан (β-HCH), тетрабромдифенил етар и пентабромдифенил етар, хексабромдифенил етар и хептабромдифенил етар, перфлуорооктан сулфонска киселина, њене соли и перфлуорооктан сулфонил флуорид (PFOS)), и у које је укључен и ендосулфан, приказаних у табели 1., Република Србија је у складу са чланом 7. ове Конвенције у обавези да ажурира НИП. Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине у сарадњи са Организацијом УН за индустријски развој (УНИДО) отпочело је реализацију Пројекта „Ажурирање Националног имплементационог плана за спровођење Стокхолмске конвенције о дуготрајним органским загађујућим супстанцама
(POPs)“ који се финансира од стране Глобалног фонда за животну средину (ГЕФ). Циљ овог пројекта је да се ажурирају инвентари старих POPs хемикалија и пестицида и израде инвентари нових POPs хемикалија (ажурирање Инвентара индустријских POPs хемикалија, Инвентара POPs пестицида и Инвентара ненамерно произведених POPs) од стране националних консултаната који ће бити ангажовани од стране УНИДО-a, на основу којих ће се сачинити национални извештаји о POPs хемикалијама који ће бити поднети Секретаријату Стокхолмске конвецније од стране Републике Србије, као и дефинисати мере које је потребно предузети за елиминацију односно смањенe ризика од изложености POPs хемикалијама свих идентификованих угрожених група. У складу са тим мерама, биће израђени акциони планови за елиминацију односно смањењу ризика и изложености POPs, а који ће бити саставни део ажурираног НИП-а. Такође, значајна компонента овог пројекта је и подизање свести свих циљних група о ризицима изложености POPs хемикалијама и мерама за смањење овог ризика, а које ће се детаљније дефинисати у Стратегији подизања свести о новим POPs хемикалијама. Стратегија ће бити израђена у оквиру овог пројекта и у њеној изради ће учествовати све релевантне заинтересоване стране (релевантне државне институције, индустријска удружења, научно-истраживачки сектор, сектор цивилног друштва укључујући удружења потрошача, невладине организација које се баве заштитом животне средине, као и удружења жена). - Успостављање координационог механизма између релевантних државних органа са заинтересованим странама у циљу препознавања ризика од нових POPs хемикалија;- Информисање и подизања свести заинтересованих страна и јавности о ризицима које представљају POPs хемикалије;- Израда инвентара нових POPs хемикалија и ажурирање постојећих инвентара (старих) POPs хемикалија, тј. инвентара индустријских, ненамерно произведених POPs хемикалија и инвентара POPs пестицида (старих и нових POPs хемикалија) и њихов преглед од стране заинтересованих страна;- Идентификовање националних капацитета за управљање новим POPs хемикалијама и предузимање приоритетних мера у циљу смањивања ризика од нових POPs хемикалија, а на основу ажурираних инвентара POPs хемикалија, социо-економске и cost-benefit анализе- Усвајање ажурираног НИП-а од стране Владе Републике Србије и његово подношење Конференцији земаља потписница Стокхолмске конвенције. Трајање пројекта: јануар 2014 - јануар 2015. године
Иван Ђуричковић011/[email protected]Документи: POPs прописиPOPs документа
© Република Србија | http://www.merz.gov.rs/cir/odsek/pop-persistent-organic-pollutants-hemikalije
http://www.institutzei.net/index.php/13-2010-12-25-12-28-34/2010-12-25-12-29-18/193--pops--sp-876267590
Razvoj i primena nuklearnih tehnologija Upravljanje radioaktivnim otpadom Radijaciona sigurnost Nuklearna bezbednost Radiološka zdravstvena zaštita
Sektor za upravljanje radioaktivnim otpadom poseduje neophodnu stručnost i opremu da obezbedi i
sve aspekte i obavi sve delatnosti vezane za rukovanje radioaktivnim otpadom, što uključuje
sakupljanje radioaktivnog otpada
čuvanje radioaktivnog otpada
transport radioaktivnog otpada
karakterizaciju i vođenje evidencije o radioaktivnom otpadu
tretman i skladištenje radioaktivnog otpada
demontažu izvora jonizujućih zračenja
transport i kondicioniranje izvora jonizujućih zračenja
bezbedno skladištenje izvora jonizujućih zračenja
Odgovorno upravljanje radioaktivnim otpadom zahteva vrhunsku stručnost i opremu, kao i doslednu
primenu mera koje će obezbediti zaštitu zdravlja i životne sredine. Sektor za upravljanje radioaktivnim
otpadom raspolaže svim tim kvalitetima – i uvek je spreman da ih primeni za vas.ORGANIZACIONE JEDINICE
Odeljenje za sakupljanje radioaktivnog otpada
Odeljenje za tretman i kondicioniranje radioaktivnog otpada
Odeljenje za skladištenje, karakterizaciju i evidentiranje radioaktivnog otpada
http://www.nuklearniobjekti.rs/?page_id=51
Vest preuzeta sa web portala Deutsche Welle – DW World.DE
Da li Srbiji treba nuklearna energija i ima li šansi da se zemlja uključi u neki projekat? Šta je sa radioaktvinim otpadom? Na ta pitanja je za Dojče vele odgovarao Radojica Pešić, direktor „Nuklearnih objekata Srbije“.
Nedavno je u Nemačkoj produžen „rok trajanja“ nuklearnim elektranama. Vlast je poručila da drugačije nije moglo, opozicija je grmela, građani protestovali… Koliko su strahovi od nuklearne energije opravdani? Radojica Pešić, direktor JP „Nuklearni objekti Srbije“, kaže da su se u istoriji desila dva teška akcidenta u nuklearkama, ali da je rizik prisutan svuda gde je visoka tehnologija. Na pitanje, da li je nuklearna energija baš neophodna čovečanstvu, Pešić ima jasan odgovor:Radojica Pešić: Svet ne može bez energije, ona nam je svima potrebna. Mislim da ne treba praviti razliku između načina za
dobijanje energije. Naravno, tradicionalni načini za dobijanje energije su nama poznatiji i bliži. Međutim, mi smo svedoci da resursi nisu beskonačni i da je potrebno tražiti nove izvore za dobijanje energije. Ako se uzme u obzir činjenica da u svetu postoji preko 400 nuklearnih elektrana, više od polovine tog broja u Evropi, i da se razvijaju reaktori četvrte generacije – jasno je da tehnologija i čovečanstvo moraju da idu u tom pravcu.Dojče vele: Srbija, sa jedne strane, ima znatno manje potrebe za energijom nego recimo Francuska, rekorder po borju nuklearki. Ipak, sa druge strane, sve visi o elektranama u Obrenovcu i Kostolcu… Da li je i Srbiji neophodna nuklearna energija?Radojica Pešić: Srbiji energija treba, zemlja je generalno u deficitu sa energijom. Ovih dana je naša delegacija imala niz bilateralnih sastanaka na Generalnoj konferenciji Međunarodne agencije za atomsku energiju. Održan je i sastanak sa predstavnicima Rosatoma (ruska državna Agencija za atomsku energiju) gde se govorilo o eventualnom učešću Srbije u nekim projektima. Razgovara se, takođe, i o regionalnom pristupu, delom zato što su ovakvi projekti skupi, traju dugo i iziskuju velike stručne kapacitete.Ne mogu da kažem kakva će i kada će odluka biti doneta. Poznato je da u Srbiji postoji moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana koji je donet još u vreme SFRJ posle katastrofe u Černobilju. Ipak, nije dominantno pitanje da li bi neko potencijalno postrojenje trebalo da se gradi na teritoriji Srbije. Glavno je pitanje da li Srbija treba da učestvuje u takvim projektima. Jedan razlog „za“ je deficit u energetskom bilansu. Drugi razlog, koji je često skrajnut, ali bih voleo da ga naglasim: ako Srbija želi da prati tehnološki razvoj i da njeni kadrovi budu u taj razvoj uključeni – onda bi bilo dobro da se uključi u neki nuklearni projekat.DW: Pretpostavljam da mislite na elektranu Belene koju Bugari već godinama grade, sada uz pomoć Rusa… Koliko je realno i pametno da Srbija uđe u taj projekat?Koliko je realno – ne mogu da kažem. Ali da li je realna potreba Srbije da traži nove izvore energije – jeste. Ne bismo smeli da kasnimo sa odlukom, kakva god ona bila. Treba da razmišljamo efikasno i brzo, da procenjujemo dobiti koje bismo imali učešćem u takvim projektima i da odlučujemo brzo.
DW: Cene izgradnje su basnoslovne, u Bugarskoj se pominje da jedan reaktor košta dve milijarde evra… Za koliko Srbiji može da se isplati eventualna nuklearna avantura?RP: Proizvodnja energije u nuklearnim elektranama je jeftinija i čistija u poređenju sa konvencionalnim načinima proizvodnje energije. Kod termoelektrana imamo ogromnu emisiju sumpor-dioksida i ugljen-dioksida u okolinu. Tehnologije koje po najnovijim standardima moraju da se ugrade za prečišćavanje otpadnih gasova su praktično jednako skupe kao i same tehnologije za samu proizvodnju energije. Kod nuklearnih elektrana mi nemamo takve izazove. Kada se sve sabere, nuklearna proizvodnja jeftinija, a isto je i sa eksploatacijom. Vreme povratka investicije je, isitna, nešto duže, ali to ne treba da bude odlučujuće. Odlučujuća je jeftinija proizvodnja i tehnološki razvoj.DW: Nemce takođe brine i odlaganje nuklearnog otpada. Dokle je Srbija došla na tom planu?RP: Radioaktivni otpad u Srbiji je uglavnom medicinskog porekla i, nešto manje, industrijskog porekla. U Vinči postoji skladište ovog materijala, kao i odlagalište istrošenog nuklearnog goriva sa istraživačkog reaktora koji u Vinči nije aktivan već 25 godina. Ta dva skladišta zadovoljavaju potrebe Srbije. Istrošeno nuklearno gorivo se, prema međunarodnom sporazumu, vraća u Rusiju – zemlju porekla. Do kraja godine nećemo na teritoriji Srbije imati ozračeno, istrošeno nuklearno gorivo. Ostaje nam da se brinemo za svoj radioaktivni otpad – imamo najmoderniji hangar za prijem tog otpada i završavamo postrojenje za procesiranje otpada. Dakle, smeštaj i procesiranje radioaktivnih materijala, najmanje na srednji rok, ne bi trebalo da bude problem u Srbiji.Vest preuzeta sa web portala Deutsche Welle – DW World.DE
Da li Srbiji treba nuklearna energija i ima li šansi da se zemlja uključi u neki projekat? Šta je sa radioaktvinim otpadom? Na ta pitanja je za Dojče vele odgovarao Radojica Pešić, direktor „Nuklearnih objekata Srbije“.
Nedavno je u Nemačkoj produžen „rok trajanja“ nuklearnim elektranama. Vlast je poručila da drugačije nije moglo, opozicija
je grmela, građani protestovali… Koliko su strahovi od nuklearne energije opravdani? Radojica Pešić, direktor JP „Nuklearni objekti Srbije“, kaže da su se u istoriji desila dva teška akcidenta u nuklearkama, ali da je rizik prisutan svuda gde je visoka tehnologija. Na pitanje, da li je nuklearna energija baš neophodna čovečanstvu, Pešić ima jasan odgovor:Radojica Pešić: Svet ne može bez energije, ona nam je svima potrebna. Mislim da ne treba praviti razliku između načina za dobijanje energije. Naravno, tradicionalni načini za dobijanje energije su nama poznatiji i bliži. Međutim, mi smo svedoci da resursi nisu beskonačni i da je potrebno tražiti nove izvore za dobijanje energije. Ako se uzme u obzir činjenica da u svetu postoji preko 400 nuklearnih elektrana, više od polovine tog broja u Evropi, i da se razvijaju reaktori četvrte generacije – jasno je da tehnologija i čovečanstvo moraju da idu u tom pravcu.Dojče vele: Srbija, sa jedne strane, ima znatno manje potrebe za energijom nego recimo Francuska, rekorder po borju nuklearki. Ipak, sa druge strane, sve visi o elektranama u Obrenovcu i Kostolcu… Da li je i Srbiji neophodna nuklearna energija?Radojica Pešić: Srbiji energija treba, zemlja je generalno u deficitu sa energijom. Ovih dana je naša delegacija imala niz bilateralnih sastanaka na Generalnoj konferenciji Međunarodne agencije za atomsku energiju. Održan je i sastanak sa predstavnicima Rosatoma (ruska državna Agencija za atomsku energiju) gde se govorilo o eventualnom učešću Srbije u nekim projektima. Razgovara se, takođe, i o regionalnom pristupu, delom zato što su ovakvi projekti skupi, traju dugo i iziskuju velike stručne kapacitete.Ne mogu da kažem kakva će i kada će odluka biti doneta. Poznato je da u Srbiji postoji moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana koji je donet još u vreme SFRJ posle katastrofe u Černobilju. Ipak, nije dominantno pitanje da li bi neko potencijalno postrojenje trebalo da se gradi na teritoriji Srbije. Glavno je pitanje da li Srbija treba da učestvuje u takvim projektima. Jedan razlog „za“ je deficit u energetskom bilansu. Drugi razlog, koji je često skrajnut, ali bih voleo da ga naglasim: ako Srbija želi da prati tehnološki razvoj i da njeni kadrovi budu u taj razvoj uključeni – onda bi bilo dobro da se uključi u neki nuklearni projekat.
DW: Pretpostavljam da mislite na elektranu Belene koju Bugari već godinama grade, sada uz pomoć Rusa… Koliko je realno i pametno da Srbija uđe u taj projekat?Koliko je realno – ne mogu da kažem. Ali da li je realna potreba Srbije da traži nove izvore energije – jeste. Ne bismo smeli da kasnimo sa odlukom, kakva god ona bila. Treba da razmišljamo efikasno i brzo, da procenjujemo dobiti koje bismo imali učešćem u takvim projektima i da odlučujemo brzo.DW: Cene izgradnje su basnoslovne, u Bugarskoj se pominje da jedan reaktor košta dve milijarde evra… Za koliko Srbiji može da se isplati eventualna nuklearna avantura?RP: Proizvodnja energije u nuklearnim elektranama je jeftinija i čistija u poređenju sa konvencionalnim načinima proizvodnje energije. Kod termoelektrana imamo ogromnu emisiju sumpor-dioksida i ugljen-dioksida u okolinu. Tehnologije koje po najnovijim standardima moraju da se ugrade za prečišćavanje otpadnih gasova su praktično jednako skupe kao i same tehnologije za samu proizvodnju energije. Kod nuklearnih elektrana mi nemamo takve izazove. Kada se sve sabere, nuklearna proizvodnja jeftinija, a isto je i sa eksploatacijom. Vreme povratka investicije je, isitna, nešto duže, ali to ne treba da bude odlučujuće. Odlučujuća je jeftinija proizvodnja i tehnološki razvoj.DW: Nemce takođe brine i odlaganje nuklearnog otpada. Dokle je Srbija došla na tom planu?RP: Radioaktivni otpad u Srbiji je uglavnom medicinskog porekla i, nešto manje, industrijskog porekla. U Vinči postoji skladište ovog materijala, kao i odlagalište istrošenog nuklearnog goriva sa istraživačkog reaktora koji u Vinči nije aktivan već 25 godina. Ta dva skladišta zadovoljavaju potrebe Srbije. Istrošeno nuklearno gorivo se, prema međunarodnom sporazumu, vraća u Rusiju – zemlju porekla. Do kraja godine nećemo na teritoriji Srbije imati ozračeno, istrošeno nuklearno gorivo. Ostaje nam da se brinemo za svoj radioaktivni otpad – imamo najmoderniji hangar za prijem tog otpada i završavamo postrojenje za procesiranje otpada. Dakle, smeštaj i procesiranje radioaktivnih materijala, najmanje na srednji rok, ne bi trebalo da bude problem u Srbiji.Srbija: Dva razloga za nuklearnu energijuPosted by: admin
Vest preuzeta sa web portala Deutsche Welle – DW World.DE
Da li Srbiji treba nuklearna energija i ima li šansi da se zemlja uključi
u neki projekat? Šta je sa radioaktvinim otpadom? Na ta pitanja je za Dojče vele odgovarao Radojica
Pešić, direktor „Nuklearnih objekata Srbije“.
Nedavno je u Nemačkoj produžen „rok trajanja“ nuklearnim elektranama. Vlast je poručila da
drugačije nije moglo, opozicija je grmela, građani protestovali… Koliko su strahovi od nuklearne
energije opravdani? Radojica Pešić, direktor JP „Nuklearni objekti Srbije“, kaže da su se u istoriji
desila dva teška akcidenta u nuklearkama, ali da je rizik prisutan svuda gde je visoka tehnologija. Na
pitanje, da li je nuklearna energija baš neophodna čovečanstvu, Pešić ima jasan odgovor:
Radojica Pešić: Svet ne može bez energije, ona nam je svima potrebna. Mislim da ne treba praviti
razliku između načina za dobijanje energije. Naravno, tradicionalni načini za dobijanje energije su
nama poznatiji i bliži. Međutim, mi smo svedoci da resursi nisu beskonačni i da je potrebno tražiti
nove izvore za dobijanje energije. Ako se uzme u obzir činjenica da u svetu postoji preko 400
nuklearnih elektrana, više od polovine tog broja u Evropi, i da se razvijaju reaktori četvrte generacije –
jasno je da tehnologija i čovečanstvo moraju da idu u tom pravcu.
Dojče vele: Srbija, sa jedne strane, ima znatno manje potrebe za energijom nego recimo Francuska,
rekorder po borju nuklearki. Ipak, sa druge strane, sve visi o elektranama u Obrenovcu i Kostolcu…
Da li je i Srbiji neophodna nuklearna energija?
Radojica Pešić: Srbiji energija treba, zemlja je generalno u deficitu sa energijom. Ovih dana je naša
delegacija imala niz bilateralnih sastanaka na Generalnoj konferenciji Međunarodne agencije za
atomsku energiju. Održan je i sastanak sa predstavnicima Rosatoma (ruska državna Agencija za
atomsku energiju) gde se govorilo o eventualnom učešću Srbije u nekim projektima. Razgovara se,
takođe, i o regionalnom pristupu, delom zato što su ovakvi projekti skupi, traju dugo i iziskuju velike
stručne kapacitete.
Ne mogu da kažem kakva će i kada će odluka biti doneta. Poznato je da u Srbiji postoji moratorijum
na izgradnju nuklearnih elektrana koji je donet još u vreme SFRJ posle katastrofe u Černobilju. Ipak,
nije dominantno pitanje da li bi neko potencijalno postrojenje trebalo da se gradi na teritoriji Srbije.
Glavno je pitanje da li Srbija treba da učestvuje u takvim projektima. Jedan razlog „za“ je deficit u
energetskom bilansu. Drugi razlog, koji je često skrajnut, ali bih voleo da ga naglasim: ako Srbija želi
da prati tehnološki razvoj i da njeni kadrovi budu u taj razvoj uključeni – onda bi bilo dobro da se
uključi u neki nuklearni projekat.
DW: Pretpostavljam da mislite na elektranu Belene koju Bugari već godinama grade, sada uz pomoć
Rusa… Koliko je realno i pametno da Srbija uđe u taj projekat?
Koliko je realno – ne mogu da kažem. Ali da li je realna potreba Srbije da traži nove izvore energije –
jeste. Ne bismo smeli da kasnimo sa odlukom, kakva god ona bila. Treba da razmišljamo efikasno i
brzo, da procenjujemo dobiti koje bismo imali učešćem u takvim projektima i da odlučujemo brzo.
DW: Cene izgradnje su basnoslovne, u Bugarskoj se pominje da jedan reaktor košta dve milijarde
evra… Za koliko Srbiji može da se isplati eventualna nuklearna avantura?
RP: Proizvodnja energije u nuklearnim elektranama je jeftinija i čistija u poređenju sa
konvencionalnim načinima proizvodnje energije. Kod termoelektrana imamo ogromnu emisiju
sumpor-dioksida i ugljen-dioksida u okolinu. Tehnologije koje po najnovijim standardima moraju da se
ugrade za prečišćavanje otpadnih gasova su praktično jednako skupe kao i same tehnologije za
samu proizvodnju energije. Kod nuklearnih elektrana mi nemamo takve izazove. Kada se sve sabere,
nuklearna proizvodnja jeftinija, a isto je i sa eksploatacijom. Vreme povratka investicije je, isitna,
nešto duže, ali to ne treba da bude odlučujuće. Odlučujuća je jeftinija proizvodnja i tehnološki razvoj.
DW: Nemce takođe brine i odlaganje nuklearnog otpada. Dokle je Srbija došla na tom planu?
RP: Radioaktivni otpad u Srbiji je uglavnom medicinskog porekla i, nešto manje, industrijskog
porekla. U Vinči postoji skladište ovog materijala, kao i odlagalište istrošenog nuklearnog goriva sa
istraživačkog reaktora koji u Vinči nije aktivan već 25 godina. Ta dva skladišta zadovoljavaju potrebe
Srbije. Istrošeno nuklearno gorivo se, prema međunarodnom sporazumu, vraća u Rusiju – zemlju
porekla. Do kraja godine nećemo na teritoriji Srbije imati ozračeno, istrošeno nuklearno gorivo. Ostaje
nam da se brinemo za svoj radioaktivni otpad – imamo najmoderniji hangar za prijem tog otpada i
završavamo postrojenje za procesiranje otpada. Dakle, smeštaj i procesiranje radioaktivnih
materijala, najmanje na srednji rok, ne bi trebalo da bude problem u Srbiji.http://www.nuklearniobjekti.rs/?p=664
Srbija: Dva razloga za nuklearnu energijuDa li Srbiji treba nuklearna energija i ima li šansi da se zemlja uključi u neki projekat? Šta je sa radioaktvinim otpadom? Na ta pitanja je za Dojče vele odgovarao Radojica Pešić, direktor „Nuklearnih objekata Srbije“.
Nuklearna elektrana u blizini Kelna
Nedavno je u Nemačkoj produžen „rok trajanja“ nuklearnim elektranama.
Vlast je poručila da drugačije nije moglo, opozicija je grmela, građani
protestovali… Koliko su strahovi od nuklearne energije opravdani? Radojica
Pešić, direktor JP „Nuklearni objekti Srbije“, kaže da su se u istoriji desila
dva teška akcidenta u nuklearkama, ali da je rizik prisutan svuda gde je
visoka tehnologija. Na pitanje, da li je nuklearna energija baš neophodna
čovečanstvu, Pešić ima jasan odgovor:
Radojica Pešić: Svet ne može bez energije, ona nam je svima potrebna.
Mislim da ne treba praviti razliku između načina za dobijanje energije.
Naravno, tradicionalni načini za dobijanje energije su nama poznatiji i bliži.
Međutim, mi smo svedoci da resursi nisu beskonačni i da je potrebno tražiti
nove izvore za dobijanje energije. Ako se uzme u obzir činjenica da u svetu
postoji preko 400 nuklearnih elektrana, više od polovine tog broja u Evropi, i
da se razvijaju reaktori četvrte generacije – jasno je da tehnologija i
čovečanstvo moraju da idu u tom pravcu.
Dojče vele: Srbija, sa jedne strane, ima znatno manje potrebe za energijom
nego recimo Francuska, rekorder po borju nuklearki. Ipak, sa druge strane,
sve visi o elektranama u Obrenovcu i Kostolcu… Da li je i Srbiji neophodna
nuklearna energija?
Radojica Pešić: Srbiji energija treba, zemlja je generalno u deficitu sa
energijom. Ovih dana je naša delegacija imala niz bilateralnih sastanaka na
Generalnoj konferenciji Međunarodne agencije za atomsku energiju. Održan
je i sastanak sa predstavnicima Rosatoma (ruska državna Agencija za
atomsku energiju) gde se govorilo o eventualnom učešću Srbije u nekim
projektima. Razgovara se, takođe, i o regionalnom pristupu, delom zato što
su ovakvi projekti skupi, traju dugo i iziskuju velike stručne kapacitete.
Nuklearka na Rajni
Ne mogu da kažem kakva će i kada će odluka biti doneta. Poznato je da u
Srbiji postoji moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana koji je donet još
u vreme SFRJ posle katastrofe u Černobilju. Ipak, nije dominantno pitanje da
li bi neko potencijalno postrojenje trebalo da se gradi na teritoriji Srbije.
Glavno je pitanje da li Srbija treba da učestvuje u takvim projektima. Jedan
razlog „za“ je deficit u energetskom bilansu. Drugi razlog, koji je često
skrajnut, ali bih voleo da ga naglasim: ako Srbija želi da prati tehnološki
razvoj i da njeni kadrovi budu u taj razvoj uključeni – onda bi bilo dobro da se
uključi u neki nuklearni projekat.
DW: Pretpostavljam da mislite na elektranu Belene koju Bugari već
godinama grade, sada uz pomoć Rusa… Koliko je realno i pametno da Srbija
uđe u taj projekat?
Koliko je realno – ne mogu da kažem. Ali da li je realna potreba Srbije da
traži nove izvore energije – jeste. Ne bismo smeli da kasnimo sa odlukom,
kakva god ona bila. Treba da razmišljamo efikasno i brzo, da procenjujemo
dobiti koje bismo imali učešćem u takvim projektima i da odlučujemo brzo.
DW: Cene izgradnje su basnoslovne, u Bugarskoj se pominje da jedan
reaktor košta dve milijarde evra… Za koliko Srbiji može da se isplati
eventualna nuklearna avantura?
RP: Proizvodnja energije u nuklearnim elektranama je jeftinija i čistija u
poređenju sa konvencionalnim načinima proizvodnje energije. Kod
termoelektrana imamo ogromnu emisiju sumpor-dioksida i ugljen-dioksida u
okolinu. Tehnologije koje po najnovijim standardima moraju da se ugrade za
prečišćavanje otpadnih gasova su praktično jednako skupe kao i same
tehnologije za samu proizvodnju energije. Kod nuklearnih elektrana mi
nemamo takve izazove. Kada se sve sabere, nuklearna proizvodnja jeftinija, a
isto je i sa eksploatacijom. Vreme povratka investicije je, isitna, nešto duže,
ali to ne treba da bude odlučujuće. Odlučujuća je jeftinija proizvodnja i
tehnološki razvoj.
Berlin: Demonstracije protiv nuklearne energije
DW: Nemce takođe brine i odlaganje nuklearnog otpada. Dokle je Srbija
došla na tom planu?
RP: Radioaktivni otpad u Srbiji je uglavnom medicinskog porekla i, nešto
manje, industrijskog porekla. U Vinči postoji skladište ovog materijala, kao i
odlagalište istrošenog nuklearnog goriva sa istraživačkog reaktora koji u
Vinči nije aktivan već 25 godina. Ta dva skladišta zadovoljavaju potrebe
Srbije. Istrošeno nuklearno gorivo se, prema međunarodnom sporazumu,
vraća u Rusiju – zemlju porekla. Do kraja godine nećemo na teritoriji Srbije
imati ozračeno, istrošeno nuklearno gorivo. Ostaje nam da se brinemo za svoj
radioaktivni otpad – imamo najmoderniji hangar za prijem tog otpada i
završavamo postrojenje za procesiranje otpada. Dakle, smeštaj i procesiranje
radioaktivnih materijala, najmanje na srednji rok, ne bi trebalo da bude
problem u Srbiji.
Intervju: Nemanja Rujević
Odg. urednica: Mirjana Kine Veljković
http://www.dw.de/srbija-dva-razloga-za-nuklearnu-energiju/a-6044492
Upravljanje nisko i srednje radioaktivnim otpadom
Nisko radioaktivni otpad
Nisko radioaktivni otpad (Low Level Waste – LLW) nastaje u bolnicama, laboratorijima, industriji i nuklearnom
gorivnom ciklusu. Tu vrstu otpada uglavnom čine zaštitna odjeća, rukavice, alat, krpe i materijali za čišćenje,
odnosno sve što sadržava malu količinu uglavnom kratkoživućih izotopa. LLW čini 90% volumena cjelokupnog
radioaktivnog otpada, dok je udio u radioaktivnosti 1%. U NE Krško nastaje godišnje 60 m3 ovakvog otpada koji
se skladišti u krugu elektrane.
Rukovanje ovom vrstom radioaktvnog otpada nije komplicirano, ali odlaganje je ipak drugačije nego u slučaju s
običnim smećem. LLW se sprema u bačve koje se zatim komprimiraju zbog smanjenja volumena. Takav
kompaktirani otpad privremeno se pohranjuje na lokaciji nuklearne elektrane. Konačno odlagalište nisko
radioaktivnog otpada najčešće je površinskog tipa. Površinsko odlagalište je relativno jednostavno za napraviti: u
zemlji se iskopa jama duboka nekoliko metara, a zatim se na podlozi od nepropusnog materijala napravi betonska
ploča na koju se postave betonski bazeni. Posude s nisko radioaktivnim otpacima stave se u betonske kontejnere
i zaliju betonom. Betonski se kontejneri stave u betonski bazen i kada se on napuni, zatvara betonskom pločom te
prekrije zemljom.
Srednje radioaktivni otpad
Srednje radioaktivni otpad (Intermediate Level Waste – ILW) sadržava veću količinu radioaktivnosti i može
zahtjevati posebne štitove. Sadržava smole iz ionoizmjenjivačkih filtera, kemijske taloge te kontaminirane
materijale nastale dekomisijom. ILW čini 7% ukupnog volumena radioaktivnog otpada te 4% radioaktivnosti.
Konačno odlagalište srednje radioaktivnog otpada može biti površinskog ili podzemnog (tunelskog) tipa.
Odlagalište podzemnog tipa izvedeno je tako da se na odabranoj lokacije izbuše tuneli – slični rudarskim. Kruti
ILW stavi se u metalne bačve i zalije betonom za imobilizaciju. Bačve se nakon toga stave u betonski
kontejner paralelepipednog oblika te se sve ponovo zalije betonom i postavi u tunel koji se ispuni
vodonepropusnim materijalom. Konačna odlagališta nisko i srednje radioaktivnog otpada površinskog i
podzemnog tipa izgrađena su u više europskih zemalja, SAD-u i Japanu.
Nastanak nisko i srednje radioaktivnog otpada jedna je od nuspojava proizvodnje električne energije u nuklearnim
elektranama. Otpad nastaje u normalnom pogonu elektrane, uključujući i remont, te u postupku razgradnje
(dekomisije). Prema agregatnom stanju nisko i srednje radioaktivni otpad dijeli se na plinoviti, kruti i tekući, koji je
količinski dominantan. Prije skladištenja radioaktivni se otpad tretira. Plinoviti radioaktivni otpad se sakuplja u
spremnike za odležavanje, a nakon odležavanja, izgaranja vodika i filtracije plinoviti se radioaktivni otpad ispušta
u okolinu kada se prema propisima za to steknu uvjeti. S obzirom da nije dozvoljeno skladištenje tekućeg
radioaktivnog otpada on se također mora dodatno obraditi. Obrada tekućeg radioaktivnog otpada uključuje
filtraciju, demineralizaciju i isparavanje. Nakon sakupljanja, segregacije, dekontaminacije i rezanja može se
pristupiti procesu obrade krutog nisko i srednje radioaktivnog otpada. Segregacija je odvajanje kompresibilnog od
nekompresibilnog otpada, te gorivog od negorivog sve u cilju smanjivanja volumena. Dekontaminacija se
najčešće provodi ručnim pranjem, mehaničkim čišćenjem, ultrazvučnim čišćenjem i kemijskim pranjem. Tekući
radioakivni otpad koji pri tome nastane tretira se kao i ostali tekući ILW i LLW. Svrha rezanja je lakše pakiranje u
bačve.
Kompaktiranje je važan dio u tretiranju nisko i srednje radioaktivnog otpada jer se njihov volumen smanjuje do 5
puta, uz doduše, porast specifične aktivnosti. Također zbog smanjenja volumena u NE Krško se koristi postupak
superkompaktiranja silom od 15 miliona njutna. Time se značajno reducira volumen bačve. Spaljivanje nisko i
srednje radioaktivnog otpada iz NE Krško obavlja se u Švedskoj. Nakon obrade, a prije pohranjivanja u skladišta,
nisko i srednje aktivni otpad je potrebno kondicionirati u pakete pogodne za rukovanje, transport, skladištenje i
odlaganje.
http://www.nemis.hr/radioaktivnost/prirodno-zracenje.html
http://www.nemis.hr/radioaktivni-otpad/prerada-istrosenog-goriva.html
