1. Појам интелектуалне својине

Интелектуална својина је заједнички назив за индустријску својину и ауторско право. Права интелектуалне својине јесу ауторско и сродна права, жиг, географска ознака порекла, дизајн, патент, мали патент и топографија интегрисаних кола.

Носилац права је изворни стицалац права интелектуалне својине или његов правни следбеник, укључујући и професионална удружења, односно организације и организације за колективно остваривање права.

Повреда права интелектуалне својине се повређује прометом робе следеће врсте:

пиратски примерак ауторског дела или предмета сродног права, укључујући и рачунарске програме;

роба са кривотвореним жигом; роба са кривотвореним дизајном; роба којом се повређује патент или мали патент; роба којом се повређује право на топографију интегрисаног кола; роба која је превасходно пројектована, направљена, прилагођена или је њена сврха да

омогући избегавање или уклањање технолошке мере, уређаја или његовог саставног дела чија је сврха да спречи или ограничи поједине радње у односу на предмет заштите а које носилац права није одобрио.

Пиратски примерак ауторског дела или предмета сродног права, укључујући и рачунарске програме, јесте примерак заштићеног ауторског дела или предмета сродног права, која је израђена без сагласности титулара права.

Роба са кривотвореним жигом је производ који је без овлашћења обележен знаком који је истоветан или се суштински не разликује од жига регистрованог у вези са истим или сличним производом, паковање, етикета, налепница, упутство за употребу, гарантни лист или други предмет који садржи знак идентичан или који се суштински не разликује од жига регистрованог у вези са истим или сличним производом.

Роба са кривотвореним дизајном јесте производ израђен без овлашћења носиоца права, који садржи дизајн истоветан са дизајном регистрованим за такав производ или који се суштински не разликује од регистрованог дизајна за исти или сличан производ.

Роба којом се повређује патент јесте производ истоветан са производом који је произведен на основу патентираног проналаска, односно производ израђен непосредном применом патентираног процеса, који је произведен без овлашћења носиоца права.

Емитовање је јавно саопштавање ауторског дела или предмета сродног права жичним или бежичним преносом електромагнетних, електричних или других сигнала на даљину (земаљска

радио-дифузија, сателитска радио-дифузија и кабловска дифузија).Емитер је физичко или правно лице регистровано за делатности производње и емитовања радио или телевизијског програма, коме је издата дозвола за емитовање програма, у складу с законом.

2. Развој права интелектуалне својине

Право интелектуалне својине, као посебна грана права, развија се крајем 19. века. Као релативно ново право, доживљава велики успон у периоду између два светска рата, а развојем информационе технологије допуњује се новим облицима заштите.

Област интелектуалне својине једна је од правних дисциплина у којој наша држава има изузетно дугу традицију. Србија је била 1883. међу 11 држава - оснивача Париске уније за заштиту индустријске својине. Први Закон о ауторском праву Краљевина Србија донела је 1929. а већ годину дана касније, потписала је и ратификовала Бернску конвенцију о заштити књижевних и уметничких дела, која представља темељ ауторског права у међународним оквирима.

У нашој данашњој правној теорији и пракси често се ова дисциплина назива «Право индустријске својине и ауторско право». Међутим, у међународном и упоредном праву све више се прихвата термин «интелектуална својина.

Стварањем светске организације за интелектуалну својину WIPO конвенцијом која је закључена 1967. у Стокхолму, добијен је основни извор међународног права индустријске својине и ауторског права. Конвенција одређује шта чини садржину права интелектуалне својине, и таксативно их наводи:

• књижевна, уметничка (ликовна) и научна дела

• представе уметника извођача, фонограме и радио-дифузне емисије

• проналаске на свим пољима човекове делатности

• знакове разликовања (жигове, ознаке порекла)

• индустријско обликовање (дизајн)

• заштиту од нелојалне конкуренције

• научна открића и

• остала права по основу интелектуалног стваралаштва из области привреде, науке, књижевности и уметности.

Право интелектуалне својине које обухвата индустријску својину и ауторско право уређује материју широког спектра која се односи на: патент, дизајн, жиг, ознаку порекла, заштиту топографије интегрисаних кола, биљне сорте, корисне моделе, и ауторско право, право

интерпретатора, произвођача фонограма, видеограма, емисије, базе података и првог извођача слободног дела.

Носилац права је изворни стицалац права интелектуалне својине или његов правни следбеник, укључујући и професионална удружења, односно организације и организације за колективно остваривање права. У нашој земљи носилац права интелектуалне својине или лице које се декларише као власник, могу да искоришћавају своје право у размерама које дефинишу важећи законски прописи, под условом да су пријавили и регистровали своје право интелектуалне својине. Орган надлежан за пријем пријава и регистрацију је Завод за интелектуалну својину са седиштем у Београду.

Основни облици заштите интелектуалне својине обезбеђују се:

Применом права индустријске својине (патенти за проналске, корисни модели, индустријски дизајн, жигови, итд.) којим се регулише област у којој долази до преношења креације ума на производ, или обележавања корисног производа комерцијалним симболом.

Применом одредби ауторског права које се односи на презентирање уметничких или корисних креација медијумом изражавања.

Допунски облици заштите се налазе у закону против нелојалне конкуренције, посебно у одредбама које се односе на заштиту неоткривене информације путем пословне тајне, заштиту против узимања неоправдане предности или проузроковања забуне на тржишту.Одређени облици заштите могу да се остварују општим принципима и институцијама правног система, посебно привредног или грађанског (облигационог) права, радног права, као и управног и кривичног права.

И поред постигнутог одређеног степена хармонизације међународног законодавства о интелектуалној својини кроз међународне уговоре, национални закони о интелектуалној својини и пракса се разликују од земље до земље. Што се тиче међународне регулативе, донето је више докумената којима се регулише ова материја. То су: Париска конвенција о заштити индустријске својине, Бернска конвенција о заштити књижевних и уметничких дела, Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине (ТРИПС споразум), Уговор о жиговном праву и Уговор о патентном праву.

Доношењем Закона о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине и Закона о ознакама географског порекла , као и ступањем на снагу Кривичног законика у 2006. је у Србији заокружена реформа законодавства у области интелектуалне својине. Уз законе који су у овој области донети претходних година (Закон о патентима, Закон о жиговима, Закон о правној заштити дизајна, Закон о заштити топографија интегрисаних кола и Закон о ауторском и сродним правима) и законе из других области који у свом домену обезбеђују заштиту интелетуалне својине (Царински закон), Србија је створила законодавне претпоставке за заштиту индустријске својине и ауторског и сродних права.

3. Развој права индустријске својине

Србија је још 1883. године заједно са десет земаља, била учесник Париске конвенције за заштиту индустријске својине, а три године касније донета је Бернска конвенција за заштиту ауторског права. Тако је још 1884. године усвојен закон о заштити робних марки, где се употребљава реч жиг. У Србији је 1920. основан орган за заштиту интелектуалне својине а још 1884. године правно је регулисана заштита индустријских жигова, ознака и модела.

Први патентни закон је донет 1790. године у САД а већ следеће године и Француска доноси такав закон. Карактеристика ових закона је да они после вишевековних напора да се обезбеди правна заштита у овој области, признају проналазачу право на патент као искључиво право али временски ограничено. По доношењу ових закона следи појава законских прописа који се односе на узорке, жиг, ознаке порекла робе... Област нелојалне конкуренције је последња у низу законодавних регулатива, јер се законски прописи о сузбијању нелојалне конкуренције појављују као последњи.

На дипломатској конференцији која је одржана у Паризу 1883. године донета је Конвенција о заштити права индустријске својине. Конвенцијом је истовремено основана и Међународна унија за заштиту индустријске својине која је од самог почетка отворена за приступање на основу једностране изјаве воље сваке заинтересоване земље. Данас је 169 земаља учлањено у унију. Париска конвенција је послужила као база за касније доношење различитих међународних споразума и конвенција на билатералној, регионалној и мултилатералној основи.

4. Развој ауторског права

Античко доба, посебно период процвата Римске империје пружало је повлашћен статус књижевницима и уметницима. Из овог периода потиче прво признавање моралних права ауторима које се садржало у праву аутора да своја дела могу да објављују и представљају јавности под својим именом. Међутим, римско право није предвиђало и право аутора на материјалну накнаду. Творци књижевних и уметничких дела су се издржавали од накнаде коју су добијали од владара или од другог лица за које је дело рађено.

У средњем веку не постоје прописи о заштити ауторских права, аутори су имали повремену материјалну надокнаду, а у зависности од воље владара могли су да потписују своја дела, да забране искоришћавање дела или његову измену.

Проналазак штампарије доводи до тога да штампање и издавање књига постаје привредна делатност, а сама књига добија прометну вредност. То је условило да владари тог периода почну да дају неке привилегије. Владари су од давања привилегија имали и личну корист јер су од оних којима су давали привилегије добијали новчану накнаду, а истовремено су имали увид и у издавачку делатност. Први закон о привилегијама датира из 1603. године. Донет је у Италији и овим законом је издавачима признато искључиво право штампања и објављивања једног дела. Привилегија се давала за одређени временски период. Међутим, привилегија као облик заштите

је штитила издаваче и штампаре. Аутори су своје право исцрпљивали добијањем хонорара од издавача, као једнократну надокнаду за уступњено дело.

Ауторима је први пут признато право на дело 1710. године у Енглеској.

Први југословенски пропис о ауторском праву је донет 1929. године. Пратећи промене у друштвеним односима и међународну регулативу,у Србији 2004. донет је Закон о ауторским и сродним правима.

Прво међународно уређивање ове области настаје доношењем Конвенције за заштиту књижевних и уметничких дела, у Берну 1886. године када долази и до формирања Међународне уније за заштиту књижевних и уметничких дела. Друго значајно међународно уређивање ове материје је уследило доношењем Универзалне конвенције о ауторском праву, у Женеви, 1952. године. Светска организација за интелектуалну својину је такође у Женеви, 1996. године донела Уговор о ауторском праву, коме је наша земља приступила 2002. године

5. Борба против пиратерије

Пиратерија се појавила као последица уништења традиционалних трговачких путева и стварања европског монопола над трговином. Брендирана имена, патенти и копирајт делују заједно при креирању регионалних и глобалних монопола. Западне земље користе интернационалне законе, трговачке уговоре и претње трговинским санкцијама да би обезбедиле сопствену позицију. Остале земље представљају извор јефтине радне снаге при производњи брендираних и копирајтом заштићених производа за западне земље.

Пиратерија није у директној вези са профитом већ је то термин који обједињује све садржаје који нису санкционисани копирајт законима.

Копирајт директива Европске Уније се у великој мери заснива на акту америчке владе – Digital Millennium Copyright Act.

6. Слободно тржиште

Слободно тржиште је општи термин за скуп размена које се дешавају у друштву. Свака размена врши се као добровољни договор између људи или између група људи које представљају агенти.

Две индивидуе (или два агента) размењују економска добра, односно робу или услуге. Обе стране учествују у размени јер очекују да ће бити на добитку. Трговина, или размена, одвија се управо због тога што су обе стране на добитку, јер ако не би очекивале добитак, оне не би добровољно ступиле у размену. Тржиште није само прост скуп, него врло компликована, међузависна мрежа размене. У примитивним друштвима, размена је натурална или директна.Слободно тржиште обезбеђује широко поље рада за предузетнике који запошљавају људске ресурсе како би задовољили жеље многих потрошача на најефикаснији могући начин.

Поштује се право над приватном својином. У систему слободног тржишта свака особа има право власништва над самом собом и над својим сопственим радом.

7. Право конкуренције

Монополске фирме и монополско понашање су последица одсуства закона против монопола, односно препуштања тржишта властитој саморегулацији. Да би се обезбедило нормално, конкурентско окружење привреде у целини, потребно је, доношење антимонополске легислативе коју ће онда судови и државне агенције одлучно спроводити. Те мере могу бити различите, од сузбијања картела, преко забране или контроле интеграција фирми, до забрана одређених ценовних и неценовних пракси.

Први модерни закон против монопола је познати Шерманов закон из 1890. године, донет у Америци. Спречавање нелојалне конкуренције односи се на спречавање радњи или праксе у трговини и пословању које су повезане са економском конкуренцијом у широком смислу. а које су супротне доброј пословној пракси, односно. привредним, правним и етичким стандардима понашања у овим областима. Правила за спречавање нелојалне конкуренције треба да осигурају ефикасност тржишне економије обезбеђивањем услова за слободу конкуренције, примену етике у пословању и да заштите интересе потрошача.

Заштита против нелојалне конкуренције се односи на интелектуалне творевине и комерцијалне симболе посебно у следећа три случаја:

Забуна,дискредитовање ,заблуда Узимање неоправдане предности (слободно копирање) Употреба неоткривене информације (пословна тајна).

Забуна се често појављује код ознака комерцијалног порекла са једне стране, и изгледа робе са друге стране. Забуна може, посебно, да буде изазвана везано за: жиг, пословно име (етикета, лого, слоган); изглед производа (дизајн или други облик, визуелне карактеристике, трговачко паковање,); представљање прозвода или услуга. Дискредитовање представља коришћење лажних навода у обављању трговине усмерене на то да се дискредитује пословни субјект, роба, или пословне активности конкурента.До заблуде долази у случају када се ознаке или наводи који су коришћени у трговини такве природе да могу да доведу потрошачку јавност у заблуду о карактеристикама робе.

Узимање неоправдане предности, односно слободно копирање представља такаву радњу коју учесник на тржишту, најчешће је то конкурент, предузме са намером да директно злоупотреби индустријско или комерцијално достигнуће трећег лица у своје властите пословне сврхе.

Пословне тајне представљају општи облик одбране за творевине ума и оне су заштићене од неовлашћене уопотребе и откривања путем различитих правних одредби.

Закон о заштити конкуренције усвојила је Народна скупштина Републике Србије средином септембра 2005. године.Овај закон примењује се на акте и радње учињене на територији Републике Србије. Закон се не примењује на предузећа, привредна друштва и предузетнике, који обављају делатности од општег интереса, као и на лица којима је актом надлежног органа додељен фискални монопол ако би примена овог закона спречила обављање делатности од општег интереса.

8. Злоупотреба доминантног положаја

Доминантан положај на релевантном тржишту има учесник на тржишту који послује независно од других учесника на тржишту, односно који доноси пословне одлуке не водећи рачуна о пословним одлукама својих конкурената, добављача, купаца или крајњих корисника његове робе или услуга.Релевантно тржиште је тржиште које обухвата релевантно тржиште производа на релевантном географском тржишту.

Релевантно тржиште производа је скуп роба или услуга који су замењиви под прихватљивим условима од стране корисника тих роба или услуга, нарочито у погледу њиховог својства, уобичајене намене и цене.

Релевантно географско тржиште је територија на којој учесници на тржишту учествују у понуди или потражњи и на којој постоје исти услови конкуренције, који се битно разликују од услова конкуренције на суседним територијама.

Доминантан положај могу имати два или више независних учесника на тржишту који су на релевантном тржишту повезани економским везама, тако да заједнички делују као један учесник на тржишту (колективна доминација). Два или више повезаних учесника на тржишту сматрају се једним учесником на тржишту.

Злоупотреба доминантног положаја на релевантном тржишту је забрањена. Злоупотребом доминантног положаја на релевантном тржишту робе или услуга сматрају се радње којима се ограничава, спречава или нарушава конкуренција, а нарочито радње којима се:

• непосредно или посредно намећу неправедне куповне или продајне цене или други неправедни услови пословања;

• ограничава производња, тржиште или технички развој, на штету потрошача;• примењују неједнаки услови пословања на исте послове са различитим учесницима на

тржишту; • условљава закључење уговора тиме да друга страна прихвати додатне обавезе које

нису у вези са предметом уговора.

Контрола је могућност одлучујућег утицаја на пословање учесника на тржишту, засновано на правима, уговорима или било којим другим правним или чињеничним средствима.

Комисија за заштиту конкуренције је самостална и независна организација која врши јавна овлашћења и има статус правног лица. Седиште Комисије је у Београду.Комисија за свој рад одговара Народној скупштини Републике Србије којој подноси годишњи извештај о раду и извештај се подноси најкасније до краја фебруара текуће године, за претходну годину. Комисија је надлежна да :

• решава о правима и обавезама учесника на тржишту у складу са законом;• учествује у изради прописа који се доносе у области заштите конкуренције;• прати и анализира услове конкуренције на појединачним тржиштима и у

појединачним секторима;• даје мишљења у вези са применом прописа у области заштите конкуренције;• остварује међународну сарадњу у области заштите конкуренције• организује, предузима и контролише спровођење мера којима се обезбеђује заштита

конкуренције;

9. Копирајт

Коппирајт Европа познаје од почетка 18 века а уведен је у циљу контролисања културне продукције. У традицији права континенталне Европе копирајт права наступају аутоматски чим је дело фиксирано у опипљивом облику. У англоамеричкој традицији копирајт права наступају тек након што је дело регистровано у уреду за копирајт.У информатичком друштву права копирајта постају кључни предмет трговине.

Копирајт директива Европске Уније се у великој мери заснива на акту америчке владе – Digital Millennium Copyright Act.

10. Копилефт

Копилефт представља супротност копирајту. У основи је идеја да се свима обезбеди лака доступност једног изума или интелектуалног производа уз гаранцију да ће и сви његови деривати бити или сасвим бесплатни или доступни под истим условима.Многим научницима идеја копилефта је блиска јер верују да доступност резултата предходних истрживања представља предуслов за напредак.

11. Појам ауторског дела

Ауторско дело је оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине.

Ауторско право настаје моментом настанка ауторског дела. Ауторско дело се сматра објављеним када је на било који начин учињено доступно јавности. Ауторско дело се сматра издатим када су примерци дела у одговарајућем броју пуштени у промет од стране аутора или лица које је он овластио.

Појам ауторског права је могуће раздвојити на два ужа појма:

Ауторско право у објективном смислу је скуп правних норми којима се регулишу друштвени односи у вези са стварањем и искоришћавањем ауторских дела. Циљ тих правних норми је да правно регулишу интересне односе аутора, издавача и самих корисника ауторског дела

Објективно ауторско право регулише правну заштиту не само аутора дела, већ и његових наследника као и случајеве када аутор пренесе своја овлашћења на друга физичка или правна лица или када су у питању корисници појединих врста ауторских дела одређени законом.

Ауторско право у субјективном смислу је скуп конкретних овлашћења која су, на основу норми ауторског права у објективном смислу, призната творцу ауторског дела. Објективно ауторско право је право аутора на дело у најужем смислу речи. Садржина субјективног ауторског права је регулисана прописима објективног ауторског права, па се у зависности од правног система земље која регулише објективно ауторско право разликује субјективно ауторско право од случаја до случаја. Без обзира на различите правне системе, усвојено је да субјективно ауторско право има две групе овлашћења: морална и имовинска. Морална овлашћења имају циљ да пруже правну заштиту ауторовој личности, његовом имену, угледу и делу. Имовинска овлашћења обезбеђују право аутору да располаже својим делом, као и право да остварује накнаду од лица којима је уступио искоришћавање свог дела.

Друштвена заједница тежи да ауторска дела временом постану доступна свима и слободна за коришћење због чега се прописима ограничава трајање ауторског права. По истеку тог периода, дело постаје опште добро - слободно дело.

Заштита ауторског права се у пракси спроводи тако што се законима и уговорима регулише ко и како може да умножава, дистрибуира, емитује или користи научно, књижевно или уметничко ауторско дело, а неко ко крши ове прописе сматра се пиратом, фалсификатором или плагијатором.

Ауторским правом се штите ауторска дела, тј. оригиналне духовне творевине аутора, изражене у одређеној форми без обзира на њихову уметничку, научну или друге вредности, њихову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања њихове садржине.

12. Дела која уживају ауторско – правну заштиту

Ауторска дела подразумевају таква дела људског интелекта која су доступна јавности у следећем облику:

• као писана дела ,говорна дела, драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела, као и дела која потичу из фолклора;

• музичка дела, са речима или без речи;

• филмска дела (кинематографска и телевизијска дела); • дела ликовне уметности (слике, цртежи, скице, графике, скулптуре и друго); дела

архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања; картографска дела (географске и топографске карте);

• планови, скице, макете и фотографије; • позоришна режија.

Aуторскоправно нису заштићени:

• идеје, концепти, поступци, радне методе, математичке операције, начела, открића,• званични текстови из области законодавства, управе и судства,• стручни извештај, реферат, службени акт, или сличан рад настао у вршењу радних

обавеза у привредној или другој делатности.

Ако је у питању научно дело ауторско право пружа правну заштиту самом делу, односно форми у којој је дело изражено, док сам садржај научног дела попут теорија, научних открића и њихове примене у пракси, није правно заштићен, односно слободан је за коришћење.Новински чланци и приватна преписка само изузетно могу да добију ауторску жаштиту.

13. Писана и говорна дела

За ауторска дела којима је средство изражавања језик, подразумева се да тај језик мора да буде разумљив једној одређеној групи људи. Ова врста ауторских дела се дели на писана и говорна дела. У књижевна дела спадају сва дела из области књижевности и белетристике која се могу изразити у облику романа, новела, приповетки, бајки и басни. Ту спадају књижевна дела изражена у стиху, драмска дела, сценарија за филмове. Научно дело садржи елементе научног сазнања која се односе на област науке. Говорна дела обухватају и збирке књижевних и научних дела, попут енциклопедија, зборника, антологија и сл.

14. Рачунарски програм

Да би компјутерски програм могао да ужива правну заштиту на основу одредби патентног права, он мора да испуњава опште услове који су предвиђени и за сваки други проналазак. Првенствено то је услов да се програмом даје новина у погледу техничког решења за које се тражи правна заштита путем патента. Друго питање се односи на утврђивање да ли софтвер може да испуњава услов новости.

Да би једно дело уживало правну заштиту као ауторско дело потребно је да буде изражено у некој форми. За рачунарске програме је заузет став да се ради о ауторском делу у писаној форми.

Аутор је заштићен од сваког умножавања свог дела уколико за то није дао сагласност.

15. Позоришно дело

Позоришно дело представља ауторско дело намењено сценском извођењу посредством једног или више извођача. Извођење је непосредно-на сцени пред публиком. Позоришно дело може да користи различита средства изражавања попут: говора, музике, покрета или игре, или уз помоћ лутака.

У односу на врсту коришћених средстава позоришна дела делимо на: драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела. Сва ова дела морају да буду забележена и фиксирана.

Драмска дела су облик говорних књижевних дела којима се на сцену поставља нека радња. Према садржини текста могу да буду трагедије, комедије, мелодраме, монодраме и сл.

Дрмско-музичка дела су резултат коауторске сарадње, обједињују два дела, музичко и драмско у једну целину.

Кореографска дела су ауторска дела која као средство изражавања користе покрет, плес, ритам. То су такође творевине више коаутора.

16. Музичко дело

Музичко дело представља ауторско дело у коме аутор-композитор помоћу звука изражава своје мисли и осећања. Такво дело код оних који га слушају изазива осећај пријатности, јер стимулише естетска осећања. Музичко дело се састоји од низа тонова хармонизованих одређеним ритмом. Свако музичко дело се састоји од мелодије, хармоније и ритма. Мелодија представља садржину ауторског стваралаштва, јер она обједињује идеју и форму и представља духовну творевину која ужива ауторскоправну заштиту независну од музичког дела.Да би једно музичко дело било ауторски-правно заштићено мора да буде оригинално, да одражава ауторову идеју и да има одговарајућу музичку форму.

Аутори аранжмана-варијација морају да имају сагласност аутора изворног дела.

17. Филмско дело

Филмско дело је такво дело које се изражава помоћу слике и тона. Карактеристично је по учешћу великог броја лица која дају допринос настанку дела и јавном приказивању. Филмско дело је везано за материјалну подлогу или филмску траку.

Ауторским правом се штити оригинална интелектуална творевина а не филмска трака. Поред оригиналности за заштиту је неопходно да дело буде фиксирано на материјалној подлози (магнетоскопска или видео трака).

Наслов дела ужива заштиту ако је оригиналан.

Изведено филмско дело је такво дело које је створено на основу постојећег дела исте или друге врсте.

Филмска уметност је више од осталих утицала на популарну културу и друштво прошлог века. Ова врста уметности је условљена технолошким развојем.

18. Дела ликовних и примењених уметности

Аутор дела ликовних уметности конкретизује идеју у видљиву форму, односно уобличава је у простору. Дела ликовних уметности су: сликарство, графике, вајарство и слична дела која садрже елементе ликовног стваралаштва. Правну заштиту ужива свака форма, а не само коначна форма дела.

Да би ликовно дело могло да ужива правну заштиту оно мора да буде ауторски оригинално.Једино је аутор овлашћен за репродукцију својих дела.

Дела архитектуре уживају ауторскоправну заштиту под условом да представљају уметничка дела.

Под делима примењене уметности и индустријског обликовања подразумевају се уметничке творевине којима се користи индустрија ради задовољавања практичних потреба. Ова врста ауторских дела се налази у правном промету као и свака друга роба. Код ових дела постоји дуплицитет заштите, односно ауторскоправна и заштита права индустријске својине за дизајн.

19. Појам ауторa

Аутор је физичко лице које је створило ауторско дело. Аутором се сматра лице чије су име, псеудоним или знак назначени на примерцима дела, или наведени приликом објављивања дела, док се не докаже друкчије. Изузетно, правно или физичко лице чији назив, односно име је на уобичајен начин назначено на филмском делу сматра се произвођачем тог дела, док се не докаже друкчије.

Аутор дела је носилац ауторског права. Поред аутора, носилац ауторског права може бити и лице које није аутор, а које је у складу са важећим законом стекло ауторско право.

Ауторско право на анонимна дела и на дела издата под псеудонимом чији аутор није познат, има лице које је дело издало. Ако издавач није назначен на делу, за вршење ауторског права овлашћено је лице које је дело објавило. Ауторско право на необјављеним делима непознатог аутора, врши одговарајућа организација аутора.

20. Појам коаутора

Коаутор је физичко лице које је заједничким стваралачким радом са другим лицем створило дело. Коаутори су носиоци заједничког ауторског права на коауторском делу, ако законом или уговором којим се уређују њихови међусобни односи није друкчије предвиђено.

За остваривање ауторског права и преношење тог права неопходна је сагласност свих коаутора. Коаутор не сме ускратити своју сагласност противно начелу савесности и поштења, нити чинити било шта што шкоди или би могло шкодити интересима осталих коаутора.

Сваки коаутор је овлашћен да подноси тужбе за заштиту ауторског права на коауторском делу, с тим да може да поставља тужбене захтеве само у своје име и за свој рачун.

Ако се нису другачије споразумели, коаутори деле економску корист од искоришћавања коауторског дела сразмерно стварном доприносу који је сваки дао у стварању дела.

Коауторима филмског дела се сматрају писац сценарија, режисер и главни сниматељ.Ако је музика битан елеменат филмског дела (музички филм) и компонована је за то дело, онда је и композитор коаутор филмског дела.Ако се ради о цртаном, односно анимираном филму, или су цртеж или анимација битни елементи филмског дела, онда је и главни аниматор коаутор филмског дела.

Ако два или више аутора споје своја дела ради заједничког искоришћавања, сваки од аутора задржава ауторско право на свом делу.

21. Носилац ауторског права

Аутор дела је носилац ауторског права. Носилац ауторског права може да буде физичко или правно лице и то својство стиче по основу уговора, закона или на основу наслеђивања.

Поред аутора, носилац ауторског права може бити и лице које није аутор, а које је у складу са законом стекло ауторско право. Аутор може пренети део имовинских овлашћења, која се тичу права и начина коришћења ауторског права, на друго лице. Преносом овлашћења аутор губи одређена овлашћења али не и својство аутора јер је то својство везано за личност и непреносиво је.

Уговор којим се уступа ауторско право је именовани уговор – ауторски уговор. Ауторско право се може уступити и другим именованим и неименованим уговорима уколико су такви уговори сачињени у писаној форми и садрже све неопходне елементе на основу којих се може утврдити о ком ауторском делу је реч, за коју територију се врши уступање и за који временски период се врши уступање.

За поједине врсте ауторског дела носилац ауторског права се одређује независно од воље аутора. То су дела која стварају аутори у радном односу или дела која настају по наруџбини одређеног правног или физичког лица.

22. Морално право аутора

Морално право аутора је искључиво, апсолутно право које делује ерга омнес. Само је аутор овлашћен да се стара о свом делу и да забрани трећим лицима свако мешање у погледу искоришћавања или располагања његовим делом . Апсолутни карактер моралног права је ограничен законским прописима који регулишу односе аутора према трећим лицима, према осталим ауторима када су у питању коауторска дела као и у случајевима када то налаже општи интерес.

Морална ауторска права су: право патернитета, право на назначење имена, право објављивања, право на заштиту интегритета дела и право на супростављање недостојном искоришћавању дела.

Право патернитета је право аутора да може да се супростави сваком плагијату свог дела, односно аутор има искључиво право да његово име, псеудоним или знак буду назначени на сваком примерку дела и при сваком јавном саопштавању дела.

Право на назначење имена има сваки аутор и оно се састоји у праву аутора да дело које је створио назначи својим именом на начин који он одабере.

Право објављивања дела је садржано у слободној одлуци аутора да ли ће и у ком облику дело објавити или приказати јавности.

Право на заштиту интегритета дела се састоји у искључивом праву аутора да штити своје дело тако што се супротставља неовлашћеним изменама свог дела. То значи да дело није дефинитивно завршено док је аутор жив, јер аутор је једини који има право да модификује дело.

Право на супростављање недостојном искоришћавању дела састоји се у искључивом праву аутора да се супроставља искоришћавању свог дела на начин који угрожава или може да угрози његову част и углед.

23. Имовинска права аутора

Имовинска права аутора представљају право искоришћавања дела. Само је аутор овлашћен да искоришћава своје дело, а друга лица то могу да чине само уз дозволу аутора и уз надокнаду. Поред права да искоришћава дело аутор има право да дело пусти у промет у оном облику и на начин који он сматра подобним. Имовинска права су:

Право на бележење и умножавање дела које се састоји у искључивом праву аутора да дозволи односно забрани другом лицу бележење свог дела на материјалну подлогу и умножавање примерака.

Право на стављање примерака дела у промет је радња искоришћавања дела, због које се дело умножава.

Право на давање дела у закуп, право на давање рачунарског програма на послугу, право извођења дела, право представљања дела, право емитовања, право на јавно саопштавање, право на измену дела...

24. Ограничења имовинских права аутора

У случајевима искоришћавања ауторског дела, морају се навести име аутора дела и извор из кога је дело преузето (издавач дела, година и место издања, часопис, новина, телевизијска или радио станица где је дело, односно одломак дела изворно објављен или непосредно преузет и слично).

У сваком конкретном случају, обим ограничења искључивих права не сме бити у супротности са нормалним искоришћавањем дела, нити сме неразумно вређати легитимне интересе аутора.

Без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде објављено ауторско дело може се умножавати и јавно саопштавати ради спровођења службеног поступка пред судским или другим државним органима.

У оквиру извештавања јавности путем штампе, радија и телевизије о текућим догађајима, дозвољено је, без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде, умножавање примерака дела, као и вршење свих других облика јавног саопштавања дела, под следећим условима:

да је дело објављено; да се дело појављује као саставни део текућег догађаја о коме се јавност

извештава; да се умножавање примерака дела, као и други облици јавног саопштавања дела

врше само у оном обиму који одговара сврси и начину извештавања о текућем догађају.

Ако су предмет извештавања говор, односно беседа или друго дело исте природе, дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде дело у целини умножити и јавно саопштити.

Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање кратких одломака, објављених дела за некомерцијалне сврхе наставе, испита или научног истраживања, као и умножавање дела од стране јавних библиотека, образовних установа, музеја и архива, само за сопствене архивске и некомерцијалне сврхе.

Дозвољено је физичком лицу да без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножава примерке објављеног дела за личне некомерцијалне потребе.

Ако је ауторско дело рачунарски програм, дозвољено је лицу који је на законит начин прибавило примерак рачунарског програма, да ради сопственог уобичајеног наменског коришћења програма, без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде

смешта програм у меморију рачунара и пушта програм у рад; отклања грешке у програму, као и да врши друге неопходне измене у њему које су

у складу са његовом сврхом, ако уговором није друкчије одређено; начини један резервни примерак програма на трајном телесном носачу.

Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде привремено умножавање ауторског дела, под следећим условима:

умножавање је пролазно или случајно; умножавање чини саставни и битни део технолошког процеса; сврха умножавања је да омогући пренос података у рачунарској мрежи између два

или више лица преко посредника, или да омогући законито коришћење ауторског дела;

умножавање нема засебан економски значај.

Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање, као и други облици јавног саопштавања кратких одломака ауторског дела (право цитирања), под следећим условима:

да је дело објављено; да се поменути делови, без имена, интегришу у друго дело ако је то неопходно

ради илустације , потврде или референце, уз јасну назнаку да је реч о цитату; да се на погодном месту наведе ко је аутор цитираног дела, који је наслов дела

цитираног дела, када је и где је цитирано дело објављено, односно издато.

Емисионо предузеће које има дозволу за емитовање дела сме без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде снимити сопственим средствима то дело на носач звука или носач слике, односно носач звука и слике ради емитовања у сопственој емисији. Снимак дела мора бити избрисан најдоцније у року од три месеца по емитовању дела. Снимак дела може бити сачуван у званичној јавној архиви ако има документарну вредност.

Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде дводимензионално умножавање, стављање у промет тако умножених примерака, као и други облици јавног саопштавања дела која се трајно налазе изложена на улицама, трговима и другим отвореним јавним местима.

За потребе израде каталога јавних изложби или јавних продаја, дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде одговарајуће умножавање изложених дела и стављање у промет тако умножених дела.

У продавницама, на сајмовима и другим местима где се демонстрира рад уређаја за снимање, репродуковање и пренос звука и слике, дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање дела на носач звука и слике, јавно саопштавање дела са тог носача, као и јавно саопштавање дела које се емитује, али само у мери у којој је то неопходно за демонстрирање рада уређаја.

25. Трајање ауторског субјективног права

Имовинска права аутора трају за живота аутора и 70 година после његове смрти.

Морална права аутора трају и по престанку трајања имовинских права аутора.Имовинска права коаутора престају по истеку 70 година од смрти коаутора који је последњи умро.

Имовинска права на делу чији се аутор не зна (анонимно дело или дело под псеудонимом) престају по истеку 70 година од дана објављивања дела. Ако аутор открије свој идентитет пре наведеног рока, имовинско право траје као да је идентитет аутора познат од дана објављивања дела.

Ако се почетак рока трајања ауторског права рачуна од објављивања дела, а дело је објављено у наставцима, за сваки наставак тече засебан рок заштите.

За филмско дело рок трајања ауторског права истиче 70 година од смрти режисера, сценаристе, аутора дијалога или композитора музике посебно компоноване за филм, зависно од тога ко од њих последњи умре.

За дела за која се рок заштите не рачуна од смрти аутора или коаутора, а која нису законито објављена током 70 године од њиховог настанка, заштита престаје истеком тог рока.

Рокови за потребе утврђивана датума престанка имовинских права аутора рачунају се од 1. јануара године која непосредно следи за годином у којој се десио догађај који је релевантан за почетак рока.

По истеку рока трајања имовинских права аутора, о заштити моралних права аутора старају се удружења аутора и институције из области науке и уметности.

Свако лице има право да штити патернитет и интегритет дела као и да се супротстави сваком облику недостојног искоришћавања ауторског дела.

26. Општа правила о ауторским уговорима

Ауторским уговором се ауторска права уступају или у целини преносе. На ауторски уговор примењују се одредбе закона којима се уређују облигациони односи. Ауторски уговори се закључују у писаној форми. У сумњи о садржини и обиму права које се уступа, односно преноси ауторским уговором сматра се да је уступљено односно пренесено мање права.

Дозвола за објављивање дела, за бележење дела на носач звука или слике и дозвола за емитовање дела морају бити изричито уговорене.

Уступање, односно пренос одређеног права на искоришћавање дела не подразумева и уступање, односно пренос права на ауторску накнаду у случајевима искоришћавања ауторског дела на основу законске лиценце.

Уступање, односно пренос одређеног права на искоришћавање дела подразумева и давање дозволе за оне измене на делу које су технички неминовне или уобичајене за тај начин искоришћавања дела.

Ауторски уговор садржи: имена уговорних страна, наслов, односно идентификацију ауторског дела, права која су предмет уступања, односно преноса, висину, начин и рокове плаћања ауторске накнаде ако је уговорена, као и садржинска, просторна и временска ограничења ако постоје.

Ако се коришћењем ауторског дела оствари добит која је у очигледној несразмери са уговореном ауторском накнадом, аутор, односно његов наследник има право да тражи измену ауторског уговора ради отклањања те несразмере.

Ако ауторска накнада није уговорена а приход остварен коришћењем ауторског дела премашује трошкове његовог коришћења у мери која омогућује плаћање ауторске накнаде, аутор, односно његов наследник, има право да тражи измену ауторског уговора ради уговарања накнаде. Право

застарева у року од две године од дана сазнања за постојање несразмере, односно за приход остварен остварен коришћењем ауторског дела, а најдуже у року од шест година од краја године у којој је несразмера наступила, односно у којој је приход остварен.

Ауторским уговором се ауторска права уступају или у целини преносе.На ауторски уговор примењују се одредбе закона којима се уређују облигациони односи. Ауторски уговори се закључују у писаној форми.

Дозвола за објављивање дела, за бележење дела на носач звука или слике и дозвола за емитовање дела морају бити изричито уговорене.

Ауторски уговор садржи: имена уговорних страна, наслов, односно идентификацију ауторског дела, права која су предмет уступања, односно преноса, висину, начин и рокове плаћања ауторске накнаде ако је уговорена, као и садржинска, просторна и временска ограничења ако постоје.

Ако се коришћењем ауторског дела оствари добит која је у очигледној несразмери са уговореном ауторском накнадом, аутор, односно његов наследник, има право да тражи измену ауторског уговора ради отклањања те несразмере.

27. Издавачки уговор

Издавачким уговором аутор, односно други носилац ауторског права уступа (преноси) на издавача право на умножавање ауторског дела штампањем, и на стављање у промет тако умножених примерака дела, а издавач се обавезује да дело умножи и стави примерке у промет, као и да за то плати накнаду, ако је уговорена, аутору, односо другом носиоцу ауторског права.

Издавачки уговор чији је предмет издавање чланака, цртежа и других ауторских прилога у новинама и периодичној штампи не мора бити заључен у писаној форми.

Издавачки уговор садржи и следеће:

рок у коме је аутор, односно други носилац ауторског права, дужан да издавачу преда уредан рукопис или други оригинални примерак дела, како би издавачу омогућио умножавање дела. Ако није друкчије уговорено, тај рок износи годину дана од дана закључења уговора.

рок у коме је издавач дужан да отпочне са пуштањем примерака дела у промет. ако није друкчије уговорено, тај рок износи годину дана од дана пријема уредног рукописа или другог оригиналног примерка дела.

број издања који је издавач овлашћен да изда. Ако није друкчије уговорено издавач има право само на једно издање дела. Ако није уговорено тираж износи 500 примерака.Рок у коме издавач, по исцрпљењу тиража претходног издања, мора отпочети са пуштањем у промет примерака наредног издања, ако је оно уговорено. Ако није друкчије уговорено, тај рок износи годину дана од дана кад је аутор то захтевао.

Изглед и техничка опрема примерака дела се такође дефинишу издавачким уговором.

Обавеза је издавача је да се стара о промету примерака дела, и да о томе повремено обавештава аутора, односно другог носиоца ауторског права, на његов захтев. Да аутору, односно другом носиоцу ауторског права, на његов захтев, у одговарајућој фази техничког процеса умножавања дела, омогући коректуру, као и да приликом припреме сваког наредног издања дела омогући аутору да унесе одговарајуће измене, под условом да то не мења карактер дела и да, имајући у виду целину издавачког уговора, не представља несразмерно велику обавезу за издавача.

Рукопис или други оригинални примерак ауторског дела који је предат издавачу не постаје својина издавача, осим чланака, цртежа и других прилога у новинама и периодичној штампи, или ако је уговором друкчије одређено.

Ако издавач намерава да непродате примерке дела прода као стару хартију, дужан је да претходно понуди аутору, односно његовом наследнику ако је доступан да те примерке откупи по цени за стару хартију.

28. Уговор о представљању (извођењу) дела

Уговором о представљању, односно уговором о извођењу, аутор односно други носилац ауторског права, уступа кориснику право на представљање или право на извођење ауторског дела, а корисник се обавезује да то дело представи, односно изведе, у одређеном року, на начин и под условима који су одређени уговором.

Ако аутор, односно други носилац ауторског права не преда кориснику дело (рукопис, партитуру и сл.) у уговореном року или корисник дело не представи, односно не изведе у уговореном року, аутор, односно други носилац ауторског права или корисник дела, може захтевати раскид уговора о представљању, односно уговора о извођењу и тражити накнаду штете. Рукопис, партитура или други оригинал дела које је предмет уговора о представљању, односно уговора о извођењу, остаје својина аутора, ако уговором није друкчије одређено.

Корисник је дужан да аутору, односно другом носиоцу ауторског права, омогући увид у представљање, односно извођење дела, као и да му достави програм и да га повремено обавештава о приходима од представљања, односно извођења дела.

29. Уговор о филмском делу

Уговором о филмском делу се једно или више лица обавезују произвођачу филмског дела да стваралачки сарађују на изради филмског дела и уступају му своја имовинска права на то дело.

Писац сценарија и композитор филмске музике, као коаутори филмског дела задржавају право да своје дело самостално искоришћавају, одвојено од филмског дела, осим ако је у уговору о филмском делу предвиђено другачије.

Филмско дело се сматра завршеним када је постигнут договор о коначној верзији између коаутора и произвођача филмског дела. Ако произвођач филмског дела намерава да филмско дело

искоришћава у верзији која се разликује од првобитне мора прибавити сагласност већине коаутора филмског дела, међу којима је главни режисер.

У уговору о филмском делу одредбама о ауторској накнади, ако је уговорена, одређује се који износ ауторске накнаде одговара ком облику и обиму искоришћавања филмског дела. Уговорена накнада за снимање филмског дела не обухвата накнаду за друге облике искоришћавања филмског дела.

Произвођач филмског дела је дужан да завршено филмско дело користи и да коауторе филмског дела, као и ауторе појединих доприноса филмском делу обавештава о оствареним приходима, као и да им омогући увид у пословне књиге.

Коаутори филмског дела имају право на раскид уговора, као и право да задрже уговорену накнаду ако произвођач филмског дела не заврши филмско дело у року од три године од дана закључења уговора о филмском делу, ако није другачије уговорено, као и право на накнаду штете ако произвођач филмског дела не отпочне са искоришћавањем филмског дела у року од једне године од дана завршетка филмског дела, ако уговором није предвиђен други рок.

Ако коаутор филмског дела или аутор појединих доприноса филмском делу одбије да сарађује на изради филмског дела или ако услед више силе није у могућности да настави сарадњу, не може се противити да се резултат његовог стваралачког рада употреби за довршење филмског дела.

30. Уговор о преради дела

Уговором о преради ауторског дела аутор, односно његов наследник даје другом лицу дозволу за прераду дела ради сценског приказивања, односно извођења, ради снимања филлмског дела или за друге потребе.

Ако уговором о преради ауторског дела ради снимања филмског дела није друкчије одређено, аутор, односно његов наследник њиме уступа следећа искључива права:

на прераду дела за стварање филмског дела; на умножавање примерака тако створеног филмског дела и њихово стављање у

промет; на приказивање филмског дела; на емитовање филмског дела; на титловање и синхронизацију филмског дела на другим језицима.

Уговор овлашћује стицаоца права на само једну прераду и једно снимање ако није друкчије уговорено.

31. Наслеђивање ауторског права

Наслеђивање је један од правних основа за пренос ауторских овлашћења, на основу кога наследници постају носиоци ауторског права. После смрти аутора на наследнике прелази ауторско

субјективно право у целини, односно кумулативно морална и имовинска права. Носилац ауторског права може да буде и организација аутора. Трајање ауторског права после ауторове смрти се регулише националним прописима о ауторском праву. Код нас је то 70. година. Наследници ауторског права уживају мањи обим моралних права у односу на аутора. Наследници немају право на вршење измена дела, право на прво објављивање дела изузев ако их аутор пре смрти није на то изричито овластио.

Наследницима припадају сва имовинска права која је имао аутор.

32. Појам сродних ауторских права

Основни задатак сродних права је пружање заштите посебним категоријама корисника ауторских дела и то интерпретаторима, произвођачима фонограма и видеограма, установама за радио-дифузију, произвођачима базе података и првом издавачу слободног дела кроз регулисање њиховог положаја, права и обавеза према ауторима односно носиоцима ауторског права у вези са привредним искоришћавањем ауторских дела.

Сродна права ни на који начин не утичу на права аутора у погледу њихових дела, међутим, скоро сви облици предмета заштите сродних права истовремено представљају и облике искоришћавања ауторских дела. Сродна права уживају одређену аутономију која се одражава у чињеници да је предмет заштите различит. На пример у ауторском праву то је дело а у сродном праву то је интерпретација, емисија и др. Сва сродна права као имовинскоправна, осим права интерпретатора, су преносива без ограничења.

33. Право интерпретатора

За своју интерпретацију ауторског дела, интерпретатор има морална права и имовинска права.

Интерпретација је духовно добро које настаје личним ангажовањем интерпретатора приликом звучног, односно визуелног или звучно-визуелног саопштавања ауторског дела. Дело које је предмет интерпретације не мора бити заштићено ауторско дело.

Интепретатор је физичко лице које се лично ангажује на интепретацији дела (музичар, глумац, играч, пантомимичар, певач, диригент).Односи између два или више интепретатора који учествују у интепретацији једног дела уређују се сходном применом одредаба закона које се односе на коауторе.

Морална права интепретатора -Интерпретатор има искључиво право да буде признат као такав; да његово име буде назначено на сваком примерку снимка, на програму или на други прикладан начин приликом сваког искоришћавања његове интерпретације, изузев ако је то, с обзиром на конкретни облик искоришћавања, технички немогуће или нецелисходно; да се супротстави измени своје интерпретације, односно сваком искоришћавању своје интепретације у измењеној форми, ако се тиме угрожава његов стваралачки или стручни реноме; да се супротстави стављању у промет снимка своје интепретације, ако снимак садржи техничке недостатке који угрожавају

интегритет интерпретације, а тиме и реноме интерпретатора; да се супротставља искоришћавању своје интерпретације на начин који угоржава или може угрозити његову част или углед.

Ако интепретацију врши ансамбл интепретатора право имају ансамбл као целина и солисти.Ако више интерпретатора учествује у интерпретацији једног дела, остваривање моралних права не може бити на штету интереса других.

Имовинска права интерпретатора -Интерпретатор има искључиво право да другоме забрани или дозволи: бележење (снимање) своје интерпретације, у било ком облику и на било који начин; стављање у промет снимака своје интерпретације; давање у закуп снимака своје интерпретације; истовремено преношење интерпретације путем техничких уређаја као што су звучник, екран, публици која се налази ван простора у коме се врси интерпретирање;емитовање уживо своје интерпретације; интерактивно чињење доступним интерпретације јавности жичним или бежичним путем.

Интерпретатор нема искључиво право на емитовање своје интепретације која је снимљена и издата на носачу звука као ни интерпретације која је са дозволом интерпретатора снимљена на носачу звука и слике ако интерпретатор уступи произвођацу фонограма, односно видеограма своје право он задржава право на правичну накнаду од давања у закуп примерака снимка интерпретације. Интерпретатор се не може одрећи тог права.

34. Право призвођача фонограма и видеограма

За свој фонограм, произвођач фонограма има имовинска права.

Фонограм је запис звука, односно одређеног низа звукова на носачу звука.

Произвођач фонограма има право предвиђено законом за први снимак. Прво на постојећем фонограму није ни на који начин ограничено уграђивањем тог фонограма на видеограм.

Произвођач фонограма је физичко или правно лице у чијој је организацији и чијим је средствима фонограм начињен.

Произвођач фонограма има искључиво право да другоме забрани или дозволи:

умножавање свог фонограма у било ком облику и на било који начин, и стављање у промет тако умножених примерака фонограма;

давање у закуп примерака фонограма; интерактивно чињење доступним јавности жичним или бежичним путем свог фонограма.

Произвођач издатог фонограма има право на накнаду за:

емитовање фонограма; јавно саопштавање фонограма; јавно саопштавање фонограма који се емитује.

Накнада се наплаћује од корисника у виду јединствене накнаде коју убира произвођач издатог фонограма. Ако уговором између произвођача издатог фонограма и интерпретатора није друкчије одређено, произвођач фонограма обавезан је да без одлагања преда половину убране накнаде интерпретатору чија се интерпретација налази на његовом фонограму.

За свој видеограм, произвођач видеограма има имовинска права.

Видеограм је запис одређеног низа слика са или без пратећег звука на носачу слике, односно на носачу слике и звука. Произвођач видеограма има права само за први снимак.

Произвођач видеограма је физичко или правно лице у чијој је организацији и чијим је средствима видеограм начињен.

Произвођац видеограма има искључиво право да другоме забрани или дозволи:

умножавање свог видеограма или стављање у промет тако умножених примерака; јавно саопштавање свог видеограма са носача слике, односно са носача слике и звука

(приказивање); давање примерака свог видеограма у закуп; интерактивно чињење доступним јавности свог видеограма жичним или бежичним путем.

Произвођач видеограма има право да се супротстави искоришћавању свог видеограма у измењеној форми, ако се таквим искоришћавањем могу угрозити његови оправдани имовински интереси.

35. Право произвођача емисије

Емисија је електрични, електромагнетни или други сигнал претворен звучни, визуелни, односно звучно-визуелни садржај који се емитује ради саопштавања јавности.

Произвођач емисије је физичко или правно лице у чијој је организацији и чијим је средствима емисија произведена.

Произвођач емисије има искључиво право да другоме забрани или дозволи:

реемитовање своје емисије; снимање своје емисије на носач звука или слике, односно звука и слике; умножавање тог снимка и стављање у промет тако умножених примерака снимка; давање примерака снимка емисије у закуп; јавно саопштавање својих емисија на местима која су публици доступна уз плаћање

улазнице;

36. Право произвођача базе података

База података је збирка засебних података, ауторских дела или других материјала уређених на систематичан или методичан начин, који су појединачно доступни електронским или другим

путем.Базом података не сматра се рачунарски програм који се користи за њено стварање или рад.

Произвођач базе података је физичко или правно лице које је сачинило базу података, тако што је у квалитативном односно квантитативном смислу учинило значајно улагање у прибављање, проверу или презентацију њеног садржаја.

Произвођач базе података има искључиво право да другоме забрани или дозволи:

повремено или стално умножавање било којим средствима базе података у целини или њених битних делова, за било коју намену и у било којој форми;

стављање у промет или давање у закуп примерака целе базе података или њених битних делова;

повезивање на рачунарску мрежу и сваки други облик јавног саопштавања базе података у целини или њених битних делова.

Право се односи и на небитне делове базе података уколико су они предмет поновљеног или систематског коришћења које је у супротности са нормалним коришћењем те базе или неразумно оштећује легитимне интересе њеног произвођача. Право постоји независно од подобности конкретне базе података или њеног садржаја за ауторскоправну или другу заштиту.

37. Право првог издавача слободног дела

Лице које, по истеку имовинских права аутора, први пут законито изда или на други начин саопшти јавности дело које пре тога није било издато, има имовинска права која одговарају имовинским правима аутора. Ово је ново сродно право донето према Директиви ЕУ. Право траје 25 година од дана првог издавања или првог саопштавања јавности на други начин.

38. Извори правног регулисања интелектуалне својине

39. Дефинисање патента

Патент је право које се признаје за проналазак из било које области технике, који је нов, који има инвентивни ниво и који је индустријски применљив. Патентом се штити проналазак који испуњава законом предвиђене услове.

Патент је субјективно право које припада физичком или правном лицу уколико су испуњени законом предвиђени материјални и формални услови. Патент се доказује помоћу патентне исправе која важи на одређеној територији и у ограниченом времену.Предмет патентне заштите је проналазак као материјализован производ проналазачког рада појединца или групе људи. Предмет проналаска који се штити патентом може бити производ (као нпр. уређај, супстанца, композиција, биолошки материјал) или поступак.

Предмет проналаска који се штити патентом може се односити и на:

производ који се састоји од биолошког материјала или који садржи биолошки материјал;

поступак којим је биолошки материјал произвeден, обрађен или коришћен;

биолошки материјал који је изолован из природне средине или је произведен техничким поступком, чак иако је претходно постојао у природи.

Биолошки материјал је материјал који садржи генетску информацију и који је способан да се сам репродукује или да буде репродукован у биолошком систему (нпр. микроорганизам, биљна или животињска ћелијска култура, секвенца гена).

Проналасцима се не сматрају : открића, научне теорије и математичке методе,естетске креације,планови, правила и поступци за обављање интелектуалних делатности, за играње игара или за обављање послова,програми рачунара и приказивање информација.

Патентом се не могу штитити проналасци чија би комерцијална употреба била противна јавном поретку или моралу : поступци клонирања људских бића, коришћење људског ембриона у индустријске или комерцијалне сврхе, поступци измене генетског идентитета животиња, проналасци који се односе на хируршке или дијагностичке поступке или поступке лечења који се примењују непосредно на људском или животињском телу, осим производа,биљна сорта или животињска раса...

40. Услови за стицање патента

Новост проналаска се утврђује објективно, да ли је решење било познато научној и стручној јавности пре настајања проналаска, при чему се узима постојеће стање технике у свету. Стање технике чине две групе техничких решења. Прву групу чине сва техничка решења која су постала доступна јавности пре датума подношења пријаве за патент. Другу групу чини стање технике, односно техничка решења садржана у домаћим пријавама за признање патента.

Инвентивни ниво у пракси представља проблем. Сматра се да проналазак има инвентивни ниво ако решење које он садржи не произилази из познатог стања технике.

Примењљивост значи да патент треба да буде примењљив у индустрији или другој привредној или непривредној делатности.

41. Врсте патента

Патенти могу да се поделе по земљи порекла, односно земљи одобравања патентне заштите. Та подела је на национални и наднационални патент.

Сви патентни закони у свету предвиђају патент као основни облик правне заштите проналаска. Наш закон предвиђа још следеће врсте патената-мали патент, допунски, поверљив патент и зависан патент.

Мали патент је право којим се штити проналазак који има нижи инвентивни ниво од проналаска који се штити патентом. Проналазак као предмет пријаве за признање малог патента ограничен је само на она техничка решења која се односе на обликовање или конструкцију неког предмета а то значи неки уређај, апарат, прибор, конструкцијски елеменат и електрична шема. Правна заштита је 6 година.

Допунски патент је везан материјалном садржином за основни патент, дели судбину основног патента и у погледу трајања правне заштите. Носилац допунског патента и носилац основног патента морају да буду исто физичко или правно лице, јер је допунски патент производ усавршавања и допуне пријављеног, односно заштићеног проналаска.

Поверљиви проналсци су они који се односе на народну одбрану и безбедност. За ову врсту патената проналазачу припада једнократна накнада. Зависни патент је патент којим се заштићује проналазак који се не може самостално примењивати, без истовремене примене другог проналаска који је временски раније заштићен патентом.

Једна од могућих подела је и подела на патенте за производ и патенте за поступак. Патентом за производ се предвиђају као радње искоришћавања производња, понуда, стављање у промет и употреба.Патент за поступак може да буде везан за поступак производње или за радни поступак.

42. Право првенства у патентном праву

Ако су два или више проналазача, независно један од другог, створили исти проналазак, првенство у погледу права на признање патента има подносилац пријаве патента са ранијим датумом подношења. Првенство важи од датума подношења пријаве надлежном органу

43. Субјекти заштите и права проналазача

Право на заштиту проналаска имају домаћа и страна физичка и правна лица. Право на заштиту припада проналазачу. Право на проналазак је преносиво право и проналазач може да га уступи заинтересованом физичком или правном лицу.Проналазач независно од тога да ли је носилац права на патент или не, има законом предвиђена морална и материјална права.

Морално право проналазача се састоји у праву проналазача да буде назначен у патентној пријави и у свим исправама које се односе на његов проналазак.

Материјално право се састоји од права на коришћење проналаска, располагање и остваривање права на накнаду уколико друго лице користи проналазак.

44. Садржина, стицање и обим права на патент

Носилац патента има искључиво право:

да користи у производњи заштићени проналазак; да ставља у промет предмет проналаска заштићен патентом;

да располаже патентом.

У остваривању свог искључивог права на економско искоришћавање заштићеног проналаска, носилац патента има право да спречи свако треће лице које нема његову сагласност:

да производи, нуди, ставља у промет или употребљава производ који је израђен према заштићеном проналаску или да увози или складишти тај производ у наведене сврхе;

да примењује поступак који је заштићен патентом; да нуди поступак који је заштићен патентом; да производи, нуди, ставља у промет, употребљава, увози или складишти за те сврхе

производ директно добијен поступком који је заштићен патентом; да нуди и испоручује производе који чине битне елементе проналаска лицима која нису

овлашћена за коришћење тог проналаска, ако је понуђачу или испоручиоцу познато или му је из околности случаја морало бити познато да је тај производ намењен за примену туђег проналаска.

Патент се стиче објавом признатог патента у службеном гласилу, а важи од датума подношења пријаве.

45. Исцрпљење права на патент

Ако је заштићени производ стављен у промет на територији Србије од стране носиоца патента или уз његову сагласност, стицалац тог производа може слободно да га употребљава и да њиме располаже.

46. Право ранијег корисника патента

Патент не делује према савесном лицу које је пре датума признатог права првенства пријаве на територији Србије већ отпочело коришћење у производњи заштићеног проналаска, односно извршило све неопходне припреме за отпочињање таквог коришћења.

Такво лице има право да настави коришћење проналазака искључиво у производне сврхе, у свом сопственом погону или у туђем погону за сопствене потребе, али не може пренети своје право на коришћење проналаска на другог, осим ако заједно с правом преноси и предузеће, односно део предузећа у коме је припремљено, односно отпочело коришћење тог проналаска.

47. Принудна лиценца

Ако носилац патента одбије да другим лицима уступи право на економско искоришћавање заштићеног проналаска, или им поставља неоправдане услове за такво уступање, орган надлежан за послове из области у којој проналазак треба да се примени може, дати принудну лиценцу, на захтев заинтересованог лица:

• ако носилац патента, сам или преко другог лица, не користи или недовољно користи заштићени проналазак на територији Републике Србије;

• ако без коришћења тог проналаска, у целини или делимично, није могуће економско искоришћавање другог проналаска који је касније заштићен на име другог лица.

Заинтересовано лице дужно је да докаже да је, пре подношења захтева за добијање принудне лиценце, покушало да добије овлашћење носиоца права за коришћење заштићеног проналаска под разумним економским условима и роковима, и да овлашћење није добило у разумном року.Такво заинтересовано лице, може бити само лице које докаже да располаже технолошким могућностима и производним капацитетима потребним за економско искоришћавање заштићеног проналаска.

У случају позитивног одговора надлежног органа, заинтересовано лице може бити само носилац патента за касније заштићени проналазак, и то под условом да:

• касније заштићени проналазак представља значајан технички напредак од посебног економског значаја у односу на раније заштићени проналазак и да

• носилац раније заштићеног проналаска има, под разумним условима, право на унакрсну лиценцу за коришћење касније заштићеног проналаска.

Овлашћење за коришћење раније заштићеног проналаска није преносиво, осим у случају истовременог преноса касније заштићеног проналаска.

Принудна лиценца се може дати и пре истека рока за добровољно давање лиценце, ако је коришћење заштићеног проналаска неопходно због националне или друге изузетне потребе (заштита здравља и исхрана становништва, заштита јавног интереса у областима од виталног значаја за друштвено-економски и технолошки развој) или је заштићени проналазак коришћен на начин који је, од стране надлежног органа државе, утврђен као противан начелу слободе конкуренције.

О захтеву заинтересованог лица за давање принудне лиценце у јавном интересу одлучује Савет министара, након разматрања сваког појединачног случаја.Принудна лиценца у јавном интересу може да се укине ако и кад околности које су до ње довеле престану да постоје и ако је мало вероватно да ће се поново јавити. Савет министара може да одбије укидање принудне лиценце у јавном интересу.Носилац принудне лиценце у јавном интересу има обавезу да носиоцу патента плаћа накнаду.

48. Проналасци остварени у радном

Проналаском из радног односа сматра се:

• проналазак који запослени створи извршавајући своје редовне радне обавезе или посебно наложене задатке у вези са научно-техничким истраживањем и развојем, као и проналазак који настане у извршавању уговора о истраживачком раду закљученог са послодавцем;

• проналазак који запослени створи у вези с активностима послодавца или коришћењем материјално-техничких средстава, информација и других услова које је обезбедио послодавац;

• проналазак који запослени створи у року од годину дана од дана престанка радног односа, а који би, да је створен у току радног односа, био проналазак који је остварен под напред наведеним околностима.

Право на заштиту проналаска из радног односа има послодавац, ако уговором између проналазача и послодавца није другачије уређено.Ако је проналазак из радног односа заштићен на име послодавца, проналазачу припадају морална права у вези с тим проналаском, као и право на накнаду зависно од ефеката економског искоришћавања проналаска.Проналазачу припада право на накнаду и у случају кад послодавац пренесе право или уступи лиценцу за искоришћавање заштићеног проналаска на треће лице.

Право на заштиту проналаска који запослени створи у року од годину дана од дана престанка радног односа има запослени, с тим што послодавац има право економског искоришћавања проналаска, уз обавезу да запосленом исплати накнаду у складу са уговором који закључе поводом конкретног проналаска.

Регулисање материје проналазака насталих у радном односу конвенцијско право препушта националним законодавствима.Критеријуми за утврђивање висине накнаде, као и начин и време плаћања, треба да се одреде или уговором о раду или општим актом послодавца.

Проналазач је дужан да по настанку проналаска писаним путем о томе обавести послодавца, као и да пружи на увид податке о садржају проналаска, начину примене, средствима која је користио и сарадницима који су радили са њим. Послодавац има рок од два месеца да одговори да ли сматра да се ради о проналаску из радног односа, јер уколико то не учини у наведеном року, запослени има право да проналазак региструје на своје име.

49. Know how

Know how представља категорију интелектуалне својине која не захтева одређену материјализацију да би знање као такво имало вредност и било признато. Осим тајности, значајан елемент је и преносивост, односно способност да се знања и искуства кoја га сачињавају преносе од једног корисника на другог

У време велике конкуренције и сталних иновација поседовање праве информације у право време осигурава компанији водећи положај на тржишту и ствара одрживу конкурентску предност.

Пословна тајна се може дефинисати као скуп докумената и података чије саопштавање трећем лицу може нанети штету пословним интересима и пословном угледу компаније.

Производна тајна подразумева сваку шему, формулу, изум или информацију која се примењује у пословању и тиме стиче конкурентска предност над компанијама из истих или сличних делатности

које их не знају и не примењују.Знање има пресудан утицај за стварање конкурентске предности, економски раст и развој.

50. Жиг

Жиг је право којим се штити знак који у промету служи за разликовање робе, односно услуга једног физичког или правног лица од исте или сличне робе, односно услуга другог физичког или правног лица. Жигом се штити знак који служи за разликовање робе, односно услуга у промету, који се може графички представити. Сви елементи који сачињавају један жиг су заштићени

Жигом може бити заштићена реч, комбинација одређених слова, слог, као и реч или комбинација слова са одређеним графичким решењем или логотипом компаније. Да би произвођач заштитио одређени знак у иностранству мора да испуни два основна услова: да је знак подобан, односно да се не односи на неке искључиве карактеристике производа или услуга, и да није сличан раније заштићеним знацима на одређеној територији. Кад предузеће има жиг који је заштитило на националној територији, али то није учинило у иностранству, било које страно предузеће у својој земљи може да заштити идентичан знак за исту врсту роба или услуга и да на тај начин спречи извоз у ту земљу. У том случају извоз је онемогућен, а предузеће мора да добије сагласност тог правног лица која се по правилу плаћа јер представља неку врсту лиценце.

Реч “брендинг” вуче корене из енглеског и значи “обележити”, “жигосати”. Бренд је производ који има такве особине да га купци више воле и радије купују од других производа.

Комунитарним жигом се штити знак који се може графички приказати, посебно речи, укључујући и властита имена, цртеже, слова, бројеве, облик робе или њеног паковања, под условом да се таквим знацима могу разликовати робе или услуге једног предузећа од оног другог предузећа.

Поседовање робног жига даје ексклузивно право (тј. лиценцу) титулару жига да под њим производи и пласира на тржиште своје производе или услуге, у исто време спречавајући друге да користе исти робни жиг за исте или сличне производе или услуге.Робни жиг се региструје на период од 10 година од дана подношења регистрационе пријаве, а може се даље обнављати такође на периоде од 10 година.

Некоришћење регистрованог жига у промету роба или услуга у року од 5 година, повлачи поништавање регистрације.

Од 2004. год, титулари комунитарног жига могу да добију и међународну заштиту свог робног жига подношењем међународне пријаве у складу са Мадридским протоколом. И обрнуто, власници робних жигова у другим земљама, потписницама Мадридског протокола (преко 60 земаља), такође могу тражити заштиту својих робних жигова у ЕУ.

51. Функција жига

Примарна функција жига је да означи порекло робе односно име произвођача или у услужној делатности да означи носиоца привредне делатности.

Друга функција је да индивидуализује робу односно услуге.

Гарантна функција значи да је производ обележен жигом производ одређеног квалитета. Увођење жига гаранције у наш закон је учињено са намером да се обезбеди заштита жига чије ће право коришћења носилац права додељивати оним предузећима чија роба односно услуге задовољавају потребне услове у погледу квалитета, географског порекла, начина производње и других заједничких обележја.Жиг је постао и моћно средство рекламе и као такав има пропагандну функцију.

Правна заштита жига треба да пружи заштиту савесним привредним субјектима који приликом обављања своје привредне делатности обележавају производе и услуге заштићеним жиговима. Потрошачи у систему правне заштите жига имају гаранцију за производ.

52. Врсте жигова

Основна подела жигова је на: националне и наднационалне.

Национални жигови су знаци за које је добијена заштита на територији земље чији национални орган је одобрио жиг. Наднационални жигови се региструју са важењем на територији више држава.

Друга подела је на: робне и услужне, затим на индивидуалне и колективне.

Индивидуални жиг је онај који стекне једно физичко или правно лице на знак обележавања робе или услуга.

Колективни жиг је жиг правног лица које представља облик удруживања произвођача или давалаца услуга, који имају право да користе субјекти који су чланови тог удружења .Жиг гаранције је такав жиг који може да користи више предузећа под надзором носиоца права на жиг.

Дескриптивни жигови су они којима се означава неко својство робе – квалитет услуга, количина, намена, време и начин производње.

53. Дескриптивни жигови

Дескриптивни жигови су они којима се означава неко својство робе-квалитет услуга, количина, намена, време и начин производње. То су знаци који потрошачима пружају информацију о својствима једног производа, који су опште познати, разумљиви и јасни и који уствари представљају производ купцу

54. Интернет адреса

Интернет адреса је нематеријално добро чија је функција да обележи место у виртуелном кибернетском простору, на коме се налази одређена информација о власнику адресе.

Правила којима се уређује управљање именима интернет домена врло су либерална, што одговара отвореном карактеру глобалне мреже.

Физичко или правно лице које прво поднесе захтев за регистрацију надлежном органу и које испуни прописане формалне услове, постаје титулар имена интернет домена.

Регистровати домен начи да се корисник уписује као власник домена и да се на Интернету под називом регистрованог домена налази он или његова делатност.Сопствена адреса на Интернету се користи како за приступ WEB презентацији тако и за mail контакте и представља значајан елемент у грађењу савременог имиџа предузећа.

Две врсте проблема:

Сукоби између титулара различитих права интелектуалне својине над истим знаком Спорови између титулара права интелектуалне својине и лица која су регистровала неко

име интернет домена иако немају никакво право над тим знаком

55. Садржина, стицање и обим права на жиг

Поступак заштите жига је врло једноставан. Потребно је да се поднесе пријава жига која садржи неколико основних елемената : захтев за признавање жига, изглед знака за који се тражи заштита и списак роба и услуга на које се тај жиг односи. Таква пријава добија свој редни број и након тога улази у редован поступак који по правилу траје око годину и по дана. У случају да се подноси међународна пријава жига могуће га је заштитити по хитном поступку који се завршава у року од две до три недеље. Поступак међународне пријаве жига сличан је нашем и покреће се подношењем домаће пријаве код Завода за заштиту интелектуалне својине. По добијању националне пријаве, врши се њено испитивање по хитном поступку. Уколико се утврди да пријава испуњава све прописане услове предузеће је, у даљем поступку, дужно да уплати одређени износ таксе за регистрацију и објављивање жига, као и таксу Међународном бироу светске организације за интелектуалну својину у Женеви за подношење међународне пријаве. По извршеној уплати, регистровани национални жиг се прослеђује Међународном бироу који има обавезу да жиг региструје као међународно признат и као такав објави у својој публикацији. Трошкови заштите жига зависе од броја земаља од којих се тражи заштита. Сва права која су призната ограничена су временским периодом и подлежу, под одређеним условима, поништавању, односно престанку важења. Жиг може да траје и десет година, а након тог периода може да се обнови. Садржину права на жиг чини имовинско-правно овлашћење носиоца права да жиг користи за обележавање робе или услуга. Право је монополског карактера и садржи и негативно овлашћење носиоца права на жиг, које се састоји у праву носиоца да забрани другим лицима да употребљавају његов жиг. Право на жиг траје 10 година.Жиг се стиче уписом у регистар а важи од датума подношења пријаве.

56. Предмет и услови заштите географске ознаке порекла

Географска ознака порекла је географски назив који се употребљава да означи да одређени производ потиче из једне земље, региона, места. Овлашћени корисник географске ознаке порекла има право да користи ту ознаку за обележавање производа за које је та ознака добијена од стране Завода. То могу да буду производи, средства за паковање, каталози, огласи, понуде, пословна коресподенција као и увоз и извоз производа са том географском ознаком порекла. Географску ознаку порекла могу користити само лица која су као овлашћени корисници те услуге уписана у одговарајући регистар. Географска ознака идентификује одређену робу као робу пореклом са територије одређене земље, региона или локалитета са те територије, где се одређени квалитет, репутација или друге карактеристике робе суштински могу приписати њеном географском пореклу. Трајање регистрованог имена порекла односно регистроване географске ознаке није ограничено

57. Поступак заштите географске ознаке порекла

Поступак се покреће пријавом коју могу да поднесу само лица која производе на одређеном географском подручју производе које обележавају називом тог географског подручја. Пријава мора да садржи захтев за признање, доказ о обављању одређене делатности и доказ о извршеној контроли производа.

Друга фаза се састоји од формалног и материјалног испитивања пријаве за установљење географске ознаке порекла и пријаве за признање својства овлашћеног корисника.

Ако пријава за установљење географске ознаке порекла испуњава предвиђене услове Завод ће донети решење о признању права и ознаку уписати у регистар.

58. Уговор о лиценци

Уговор о лиценци је споразум између два независна привредна субјекта о коришћењу права индустријске својине, између носиоца или власника права као даваоца лиценце и заинтересованог корисника права, примаоца лиценце. То је двострано обавезан, теретан уговор, којим се давалац лиценце обавезује да уступи право привредног искоришћавања заштићених или незаштићених права индустријске својине, док се корисник лиценце обавезује да ће искоришћавати предмет лиценце на уговорени начин и да ће даваоцу лиценце платити предвиђену накнаду. Овај уговор је основни начин правног промета патената, знакова разликовања, кnоw hоw-а и топографије.

59. Обавеза даваоца лиценце

Обавеза даваоца лиценце да кориснику преда предмет лиценце у одређеном року, који је предвиђен уговором. Ова обавеза подразумева и предају техничке документације потребне за практичну примену предмета лиценце. Друга обавеза је гаранција за техничка својства предмета уговора, што подразумева гаранцију за техничку изводљивост и техничку употребљивост. Трећа

обавеза је правна гаранција која може да буде различита у зависности од предмета уговора. Давалац лиценце нема право да се одрекне монополског права, ако је оно предмет уговора, без сагласности корисника лиценце. Друга правна гаранција састоји се у гарантовању даваоца лиценце да је он носилац права и да има искључиво право располагања. Трећа правна гаранција је гарантовање да је предмет уговора без терета.

60. Појам и предмет уговора о лиценци

Предмет уговора о лиценци може да буде и техничко знање и искуство, заједно са неким монополским правом или као самостални предмет уговора.

61. Обавеза корисника лиценце

Најважније право корисника лиценце је право коришћења предмета лиценце. Обавеза корисника је да је дужан да лиценцу користи на уговорени начин, у уговореном обиму и у уговореним границама. Значи да корисник лиценце има право и обавезу да искоришћава предмет лиценце. Санкције за неизвршење ове уговорне обавезе су право на раскид уговора и право на накнаду штете.

Плађање накнаде за уступљењу лиценцу је главна обавеза корисника. Висина накнаде се прецизира уговором.

62. Правна заштита права на патент

Предмет патентне заштите је проналазак као материјални производ проналазачког рада појединца или групе. Предмет проналаска може бити: производ – уређај, супстанца, композиција, биолошки материјал или поступак. Закон о патентима предвиђа двоструку правну зашиту за патенте – управноправну и грађанскоправну заштиту.У управном поступку који води Завод за интлектуалну својину,лице које сматра да је његов правни интерес повређен може покренути спор. Тужени је Завод а предмет спора може бити неко од решења Завода, на пр. укидање решења о признавању права на патент или доношење решења којим је одбијен предлог за оглашавање ништавим патента.

Грађанско правна заштита обухвата четири тужбе које може поднети лице које сматра да је његов правни интерес повређен. То су тужба због повреде права, тужба за утврђивање права на заштиту, тужба за заштиту права послодавца, односно запосленог и тужба за утврђивање својства проналазача.

63. Правна заштита права на дизајн

Право на заштиту дизајна припада аутору или његовом правном следбенику, односно послодавцу, ако се ради о делу из радног односа. Страна физичка и правна лица у погледу заштите дизајна уживају иста права као и домаћа физичка и правна лица, ако то произлази из међународних уговора или из начела узајамности.

Право на дизајн стиче се уписом у Регистар дизајна и траје 25 година од дана подношења пријаве, под условом да се плаћају прописане таксе за одржавање права.

Право важи од дана подношења пријаве дизајна органу управе Савета министара надлежном за послове интелектуалне својине. Надлежни орган води Регистар дизајна (за признање и домаћих и међународних пријава) .Регистар међународних пријава за признање дизајна је збирка пријава поднетих за признање заштите дизајна на основу Хашког аранжмана о међународном регистровању индустријског дизајна.Регистри су јавне књиге и заинтересована лица могу да их разгледају у присуству службеног лица.Носилац права на дизајн, односно подносилац пријаве за признање права на дизајн, може да подносе захтев за међународно регистровање дизајна, у складу са међународним уговорима.

Подносилац пријаве ужива од датума подношења пријаве право првенства у односу на сва друга лица која су за исти дизајн доцније поднела пријаву.

Правном или физичком лицу које је поднело уредну пријаву дизајна са дејством у некој земљи чланици Париске уније или Светске трговинске организације, признаће се и у Србији.

Подносилац пријаве који је, у року од три месеца пре дана подношења пријаве, на домаћем сајму или изложби међународног карактера, или у некој другој земљи чланици Париске уније или Светске трговинске организације излагао дизајн, може да у пријави тражи признање права првенства од дана првог излагања тог дизајна.Пријаве се испитују по редоследу одређеном датумом њиховог подношења.

Аутор дизајна има морална и имовинска права.Морално је право аутора дизајна да његово име буде наведено у пријави, списима и исправи о дизајну.Имовинско је право аутора да ужива економску корист од искоришћавања заштићеног дизајна.

Ако аутор дизајна није носилац права на дизајн, облик економске користи коју ужива аутор заштићеног дизајна од његовог искоришћавања одређује се уговором између носиоца права на дизајн и аутора дизајна.

Носилац права на дизајн или подносилац пријаве може да уступи право коришћења права на дизајн, односно права из пријаве.

Право на дизајн престаје:

• ако власник права на дизајн пропусти да плати прописану таксу за одржавање права - наредног дана од дана истека рока за плаћање;

• ако се власник одрекне права - наредног дана од дана предаје надлежном органу поднеска о одрицању;

• на основу судске одлуке или одлуке надлежног органа, у случајевима предвиђеним овим законом - даном који је одређен том одлуком;

Тужба због повреде права на дизајн може да се поднесе у року од три године од дана када је тужилац сазнао за повреду и учиниоца, а најдоцније у року од пет година од дана када је повреда први пут учињена.Повредом се сматра свако неовлашћено коришћење дизајна заштићеног на име другог лица, подражавање заштићеног дизајна као и неовлашћено објављивање предмета пријаве. Тужба се подноси у року од 3 године.

64. Правна заштита на жиг

Обухвата управноправну, грађанскоправну и казнену заштиту. Правна заштита права на географску ознаку порекла је управноправна и грађанскоправна заштита.

65. Правна заштита права на географску ознаку порекла

Географска ознака порекла је географски назив који се употребљава да означи да одређени производ потиче из једне земље, региона или места.

Географска ознака је ознака која идентификује одређену робу као робу пореклом са територије одређене земље, региона или локалитета са те територије, где се одређени квалитет, репутација или друге карактеристике робе суштински могу приписати њеном географском пореклу. Овлашћени корисник географске ознаке порекла има право да користи ту ознаку за обележавање производа за које је та ознака добијена од стране Завода.Заштиту географског порекла за производе не морају да траже само произвођачи. То могу да ураде и удружења, привредне коморе, па и органи власти.Заштита имена порекла је компликована и траје око годину дана.

Поступак се покреће пријавом коју могу да поднесу само лица која производе на одређеном географском подручју производе које обележавају називом тог географског подручја.

Име порекла је географски назив земље региона или локалитета који служи да означи производ који оданде потиче, чији су квалитет и посебна својства искључиво или битно условљена географском средином, која обухвата природне и људске факторе и чија се производња, прерада и припрема у целини одвијају на одређеном ограниченом подручју.

Ознаком географског порекла не може да се заштити назив који

• који представља име заштићене биљне сорте или животињске врсте;

• чији изглед или садржај може да створи забуну код потрошача у погледу природе, порекла, квалитета, начина производње или других карактеристика производа;

• који представља тачан назив земље или региона са кога производ потиче, али који код потрошача изазива лажну представу да производ потиче из друге земље или региона;

• који није заштићен, или је престао да буде заштићен у земљи порекла, или који је престао да се користи у тој земљи.

• противан јавном поретку или моралу;

Србија тек почиње да ради на таквој заштити својих производа. У Србији је географско порекло заштићено за само мали број производа. Међу њима су говеђа и свињска ужичка пршута, косовска и метохијска вина, сремски кулен, домаћа кобасица и салама....

66. Заштита ауторског и сродних права

Упис у регистар ауторских права не конституише право. Ауторско право настаје када је и дело настало и од тог тренутка аутор стиче сва овлашћења која му као аутору припадају.Правна заштита обезбеђена је и за аутора који је своје дело уписао у регистар и за аутора који своје ауторство нигде није уписао.

Завод за интелектуалну својину издао је дозволу двема колективним организацијама за заштиту ауторских и сродних права: СОКОЈ-у – Савез организација за заштиту ауторских музичких дела са речима и без речи, и ОСПЈ-у – организација која се бави заштитом произвођача фонограма и носача звука и трајних музичких снимака. Завод има право надзора над њиховим пословањем.

Домаћи аутор је по закону у свему изједначен са страним аутором било где у свету, јер је наша земља хармонизовала регулативу са свим међународним уговорима и конвенцијама, као и са седам директива ЕУ закључно са 2006.

67. Мeнаџмент знaњa

Менаџмент знања се дефинише као колективно знање (укључујћи искуство, вештине, податке и информације) једне организације. Укључује интерно знање и знање које се селективно прикупља из екстерних извора ради побољшања организације. Менаџмент знања је више од пуког прикупљања информација и њиховог убацивања у компјутерску базу података или на WEB страницу. Омогућује појединцима, на свим нивоима организације, приступ информацијама које су им потребне за обављање задатака дајући допринос испуњењу свеукупних циљева организације

Знање се преноси путем личне комуникације, телефонским разговорима или на састанцима. Вредности знања и know-how-a стварају се кроз ове процесе и усмеравају се у облику различитих извештаја. Они потом постају део знања компаније.

Менаџмент знања је стратешка примена колективног знања компаније и know-how-a за стварање профита и повећања удела на тржишту. Имовина знања ствара се компјутеризованим прикупљањем, чувањем, поделом и усмеравањем корпоративног знања.

Менаџмент знања покрива три главне активности знања:

• генерисање - укључује све активности које преносе ново знање појединцима, групи или организацији, као што су стварање, прибављање, синтеза, фузија и адаптација

• кодификацију - Кодификација знања је таква врста представљања знања која омогућава појединцима и организацијама да га поново користе

• трансфер - Трансфер знања укључује премештање знања са једног места на друго и његову апсорбцију.

Снага знања је у томе што организацијама омогућава да побољшају продуктивност свих активности и да пруже њихову вредност како групи тако и поједницима.

Ималац овог права ужива фактички монопол на тржишту, чији је основ тајност садржине права.

68. Улога завода за интелектуалну својину

69. Светска трговинска организација за интелектуалну својину

Основни извор међународног права интелектуалне својине је Конвенција о оснивању Светске организације за интелектуалну својину. ГАТТ је потписан 15.априла 1994. и састоји се од Споразума о оснивању Светске трговинске организације са припадајућим анексима, Министарске декларације и још 25 различитих одлука.

Оснивачки акт – статут је Споразум о оснивању Светске трговинске организације – Споразум о WTO који представља систем од 29 засебних уговора организованих у четири анекса. Спроазум о WTO заједно са три анекса, називамо мултилатералним трговинским споразумима и они су обавезни за све потписнике, чланице WTO које су тим уговорима приступиле.

70. ТРИПС споразум

Споразумом о трговинским аспектима права интелектуалне својине укључујући и трговину кривотвореном робом (ТРИПС споразум) се установљава светска трговинска организација.ТРИПС споразум је ступио на снагу 1.1.1995 године и обавезујући је за све чланице Светске трговинске организације. ТРИПС споразумом се успостављају принципи којима се обезбеђује :

• заштита права интелектуалне својине која су садржана у неком производу

• стандардизација међународне заштите

• успостављање обавезе држави потписници ТРИПС споразума да пружи одређена права,повластице,имунитете....

Један од кључних принципа је национални третман који значи да су државе чланице обавезне да пруже национални третман и право предвиђено споразумом држављанима других држава чланица.

Други принцип је третман најповлашћеније нације, који значи да се сва права које држава чланица пружа држављанима друге државе уговоренице морају доделити и држављанима било које друге државе чланице.

Начело транспарентности одређује да закони опште намене државе чланице, које се односе на предмет ТРИПС споразума морају бити објављени и доступни јавности на језику земаља чланица.

Предвиђена су правна средства у грађанском и управном поступку.

Обавезно је обезбеђивање равноправности, правичности и непристрасности.Судским властима се даје овлашћење да наложе повлачење са тржишта робе која представља повреду права и то без накнаде власнику. Споразум предвиђа пограничне мере којима носилац интелектуалне својине може да се обрати захтевом надлежним судским или управним властима, да би царинске власти обуставиле пуштање робе у слободан промет. Предвиђена је могућност вођења кривичних поступака и кривичног кажњавања починилаца повреда права интелектуалне својине.

Споразумом је предвиђен и Савет за трговинске аспекте права интелектуалне својине – Савет за ТРИПС коме ће земље чланице давати информације о својим активностима.