Priručnik za obukukontrata.net/repository/docs/Training_Manual_Trademarks...1.4 Intelektualna svojina i trgovačka marka: Istorijat Prava intelektualne svojine (PIS) označavaju niz

Jun 2014.

Trgovačke marke

Priručnik za obuku:

Trgovačke marke

DRICANJE OD ODGOVORNOSTI

Za sadržaj je odgovoran samo Checchi and Company Consulting, Inc. a stavovi autora ne odražavaju

neophodno stavove Agencije Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj ili Vlade Sjedinjenih Država.

Ova publikacija se može reprodukovati, umnožavati ili prenositi elektronski, mehanički, fotokopirati,

snimati ili na drukčiji način, pod uslovom da su na svakom napravljenom i distribuiranom primerku jasno

naznačeni USAID i Program za izvršenje i privredno zakonodavstvo (CLE) USAID-a.

Sadržaj

UVOD U KURS O ZAŠTITI I PRIMENI TRGOVAČKIH MARKI ................................................................................ 6

PREGLED .......................................................................................................................................................................................................................... 7

CILJEVI NASTAVE ............................................................................................................................................................................................................. 7

O OVOM KURSU ............................................................................................................................................................................................................. 7

METODOLOGIJA UČENJA ............................................................................................................................................................................................... 7

USLOVI ZA UČEŠĆE ......................................................................................................................................................................................................... 7

REZIME ............................................................................................................................................................................................................................. 7

MODUL 1: ............................................................................................................................................................................ 8

OSNOVE I FUNKCIJE TRGOVAČKIH MARKI .............................................................................................................. 8

1.1 PREGLED ....................................................................................................................................................................... 9

1.2 CILJEVI UČENJA ........................................................................................................................................................... 9

1.3 VEŽBA 1: ISKUSTVO IZ SVAKODNEVNOG ŽIVOTA .......................................................................................... 9

1.4 INTELEKTUALNA SVOJINA I TRGOVAČKA MARKA: ISTORIJAT ................................................................ 10

1.5 FUNKCIJA TRGOVAČKIH MARKI I NJIHOV UTICAJ NA EKONOMSKI RAZVOJ ....................................... 11

1.6 ZAKLJUČAK ................................................................................................................................................................ 12

MODULI 2: ......................................................................................................................................................................... 13

KOSOVSKI ZAKON O TRGOVAČKIMA MARKAMA ................................................................................................ 13

2.1 PREGLED ..................................................................................................................................................................... 14

2.2 CILJEVI UČENJA ......................................................................................................................................................... 14

2.3 DEFINICIJA TRGOVAČKIH MARKI ........................................................................................................................ 14

2.4 KLJUČNI MEĐUNARODNI INSTRUMENTI I INSTRUMENTI ACQUIS COMMUNAUTAIRE EU ............. 15

2.5 KOSOVSKI ZAKON O TRGOVAČKIMA MARKAMA I NJEGOVA USKLAĐENOST SA MEĐUNARODNIM

INSTRUMENTIMA I INSTRUMENTIMA EU ZA TM .................................................................................................. 17

2.6 VEŽBA 2: VRSTE TRGOVAČKIH MARKI .............................................................................................................. 26

2.7. ZAKLJUČAK ............................................................................................................................................................... 27

MODUL 3: .......................................................................................................................................................................... 28

USLOVI ZA REGISTRACIJU TRGOVAČKE MARKE .................................................................................................. 28

3.1 PREGLED ..................................................................................................................................................................... 29

3.2 CILJEVI UČENJA ......................................................................................................................................................... 29

3.3 USLOVI ZA REGISTRACIJU TRGOVAČKIH MARKI ........................................................................................... 29

3.3.1 GRAFIČKI PRIKAZ OZNAKA ............................................................................................................................................................................... 30

3.3.2 RAZLIČITOST ....................................................................................................................................................................................................... 31

3.4 NEGATIVNI USLOVI ZA REGISTRACIJU TRGOVAČKIH MARKI ................................................................... 32

3.4.1 APSOLUTNE PREPREKE ZA REGISTRACIJU TRGOVAČKIH MARKI ...................................................................................................................... 32

3.4.2. RELATIVNE PREPREKE ZA REGISTRACIJU TRGOVAČKE MARKE ........................................................................................................................ 35

3.4.2.1 Priznate marke prema članu 6bis Pariske konvencije.................................................................................................................. 36

3.5 VEŽBA 1: SPEKTAR RAZLIČITOSTI (MARKE SA REČIMA).............................................................................. 40

3.6 VEŽBA 2: POZNATE MARKE .................................................................................................................................. 41

3.7 ZAKLJUČAK ................................................................................................................................................................ 43

MODUL 4: .......................................................................................................................................................................... 44

REGISTRACIJA TRGOVAČKIH MARKI ........................................................................................................................ 44

4.1 ZAKLJUČAK ................................................................................................................................................................ 45

4.2 CILJEVI UČENJA ......................................................................................................................................................... 45

4.3 REGISTRACIJA TRGOVAČKIH MARKI U ZAVODU ZA INDUSTRIJSKU SVOJINU KOSOVA (ZIS) ....... 45

4.4 SPORAZUM O KLASIFIKACIJI NICE...................................................................................................................... 48

4.5 MEĐUNARODNA REGISTRACIJA MS: MADRIDSKI SISTEM ........................................................................... 48

4.5.1 ISTORIJAT I MATERIJALNI USLOVI........................................................................................................................................................................ 48

4.5.2 KORACI ZA PODNOŠENJE PRIJAVE ZA REGISTRACIJU ....................................................................................................................................... 50

4.6 REGISTRACIJA TRGOVAČKIH MARKI ZAJEDNICE (CTM) .............................................................................. 51

4.7 VEŽBA 1: PRAVO PRVENSTVA .............................................................................................................................. 52

4.8 ZAKLJUČAK ................................................................................................................................................................ 52

MODUL 5: .......................................................................................................................................................................... 53

REALIZACIJA PRAVA TRGOVAČKIH MARKI ............................................................................................................ 53

5.1 PREGLED ..................................................................................................................................................................... 54

5.2 CILJEVI UČENJA ......................................................................................................................................................... 54

5.3 REALIZACIJA PRAVA KOJA PROIZILAZE IZ REGISTRACIJE TRGOVAČKE MARKE ................................. 54

5.3.1. NEOVLAŠĆENO KORIŠĆENJE TRGOVAČKE MARKE – KRŠENJE TRGOVAČKE MARKE .................................................................................... 54

5.3.1.1 Pravo prioriteta...................................................................................................................................................................................... 55

5.3.1.2 Dvostruki identitet markama u diskusiji ......................................................................................................................................... 55

5.3.1.3 Mogućnost prouzrokovanja zabune ................................................................................................................................................. 56

5.3.1.4 Sticanje nepravične koristi i oštećenje razlikujućeg karaktera .................................................................................................. 57 5.3.2. UPOTREBA REGISTROVANE TRGOVAČKE MARKE – PLASIRANJE NA TRŽIŠTU ............................................................................................... 60

5.3.3. RASPOLAGANJE TRGOVAČKOM MARKOM KAO PREDMETOM VLASNIŠTVA .................................................................................................. 61

5.3.3.1 Licenciranje registrovanih trgovačkih marki .................................................................................................................................. 61

5.4 OGRANIČENJA, ZAŠTITA OD NAVODNIH PREKRŠAJA I GUBITAK PRAVA ............................................. 62

5.5 VEŽBA 1: GUBITAK TRGOVAČKIH MARKI ZBOG NEKORIŠĆENJA (SPORAZUM O LICENCIRANJU) 66

5.6 ZAKLJUČAK ................................................................................................................................................................ 67

MODUL 6: .......................................................................................................................................................................... 68

PRAVNA SREDSTVA KOD POVREDE TRGOVAČKE MARKE ................................................................................ 68

6.1 PREGLED ..................................................................................................................................................................... 69

6.2 CILJEVI UČENJA ......................................................................................................................................................... 69

6.3 RASPOLOŽIVA DOMAĆA PRAVNA SREDSTVA KOD POVREDE TRGOVAČKE MARKE ......................... 69

6.3.1 PARNIČNI POSTUPAK.......................................................................................................................................................................................... 69

6.3.2 KRIVIČNI POSTUPAK ........................................................................................................................................................................................... 71

6.3.3 UPRAVNI POSTUPAK ........................................................................................................................................................................................... 72

6.3.3.4 Uloga carine u borbi protiv falsifikovanja ....................................................................................................................................... 72

6.4 VEŽBA 1: POVREDA TRGOVAČKE MARKE ........................................................................................................ 73

6.5 ZAKLJUČAK ................................................................................................................................................................ 75

MODUL 7: .......................................................................................................................................................................... 76

KOLEKTIVNE I SERTIFIKOVANE MARKE .................................................................................................................. 76

7.1 PREGLED ..................................................................................................................................................................... 77

7.2 CILJEVI UČENJA ......................................................................................................................................................... 77

7.3 KOLEKTIVNE MARKE ............................................................................................................................................... 77

7.4 SERTIFIKOVANE MARKE ......................................................................................................................................... 78

7.5 VEŽBA 1: MOGUĆNOST ZBUNJENOSTI POTROŠAČA ................................................................................... 79

7.6 ZAKLJUČAK ................................................................................................................................................................ 80

MODUL 8: .......................................................................................................................................................................... 81

NAZIVI DOMENA I SAJBER ZAUZIMANJE DOMENA ............................................................................................. 81

8.1 PREGLED ..................................................................................................................................................................... 82

8.2 CILJEVI UČENJA ......................................................................................................................................................... 82

8.3 NAZIVI DOMENA I TRGOVAČKE MARKE ........................................................................................................... 82

8.4 SAJBER ZAUZIMANJE I RASPOLOŽIVA PRAVNA SREDSTVA ....................................................................... 83

8.5 VEŽBA 1: SPOR U VEZI SA NAZIVOM DOMENA ............................................................................................... 84

8.6 ZAKLJUČAK ................................................................................................................................................................ 86

USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 6

UVOD U KURS O ZAŠTITI I PRIMENI

TRGOVAČKIH MARKI


Pregled

Ovaj modul objašnjava cilj i metodologiju učenja za Kurs o zaštiti i primeni trgovačkih marki.

Ciljevi nastave

Ovaj modul objašnjava cilj i metodologiju učenja za Kurs o zaštiti i primeni trgovačkih marki:

Objasnite cilj Kursa o zaštiti i primeni trgovačkih marki

Predstavite metodologiju učenja i uslove za učešće

O ovom kursu

Ovaj kurs je namenjen grupama stručnjaka pravne struke i drugim grupama stručnjaka koji rade sa

žigovima. Kurs je posebno koristan za sudije i advokate koji se bave slučajevima žigova i koji pomažu

klijentima i strankama u procesu sticanja, ostvarivanja i zaštite prava na trgovačke marke.

Metodologija učenja

Ovaj kurs će primenjivati metodologiju interaktivnog učenja koja se sastoji od predavanja, vežbi i

diskusija. Učesnici će imati mogućnost da na kraju svakog predavanja urade vežbe koje im zada

instruktor i da se angažuju u diskusiji sa drugim učesnicima i instruktorom posle svake vežbe.

Uslovi za učešće

Od vas se očekuje da doprinosite grupnim diskusijama. Vaše angažovanje će pomoći u ostvarivanju

ciljeva ovog kursa. Takođe, ohrabrujemo vas da postavljate pitanja, da ponudite rešenja i da pružite

preporuke tokom čitavog vođenja kursa.

Rezime

Po završetku ovog Uvoda naučili ste da:

Objasnite cilj Kursa o zaštiti i primeni trgovačkih marki

Predstavite metodologiju učenja i uslove za učešće.


MODUL 1:

OSNOVE I FUNKCIJE TRGOVAČKIH MARKI


1.1 Pregled

Ovaj modul se bavi osnovnim principima za trgovačke marke u kontekstu sistema intelektualne

svojine, kao i istorijom koja je dovela do uspostavljanja sistema zaštite i primene trgovačkih marki

koji je danas na snazi. Pored toga, ovaj modul objašnjava koje su osnovne funkcije trgovačkih marki i

kako trgovačke marke vršenjem ovih funkcija utiču na ekonomski razvoj.

1.2 Ciljevi učenja

Po završetku ovog modula, učesnici će moći da:

Smeste trgovačke marke u širi okvir intelektualne svojine

Opišu istorijat trgovačkih marki

Objasne potrebu za trgovačkim markama u tržišnoj ekonomiji.

1.3 Vežba 1: Iskustvo iz svakodnevnog života

UPUTSTVA:

Pročitate pitanja koja su postavljena u nastavku teksta i odgovorite na njih na osnovu vašeg ličnog

iskustva. Na nekoliko pitanja morate da izaberete odgovore među nekoliko datih odgovora. Ako vam

nijedno od njih ne odgovara, dajte svoj odgovor. Možete da izaberete više od jednog odgovora. Kada

odgovorite na pitanja, molimo vas da svoje odgovore podelite sa drugima.

PITANJA:

1. Prilikom kupovine, na šta obraćate pažnju kod proizvoda:

Na cenu?

Na pakovanje (ambalažu)?

Na proizvođača(e)?

Na kvalitet?

Ostalo (opišite)?

2. Pogledajte dole navedene trgovačke marke i recite u kojoj meri vam oni komuniciraju stvari?

MARLBORO

LIPTON

ARIEL

GORENJE

LESNA

3. Kakvo značenje za vas ima kada vidite ili čujete o gore navedenim trgovačkim markama?

4. Kako koristite trgovačke marke u svom svakodnevnom životu?


5. Šta mislite kakvu ulogu igraju trgovačke marke u našem društvu?

Pomažu nam da pokažemo drugima kakav je naš stil života?

Pomažu nam da napravimo brži i jeftiniji izbor među robama i uslugama na tržištu?

Štite potrošače?

Štite svoje vlasnike?

1.4 Intelektualna svojina i trgovačka marka: Istorijat

Prava intelektualne svojine (PIS) označavaju niz posebnih (isključivih) prava koja se za ograničeni

vremenski period dodeljuju određenim licima nad tvorevinama njihovog uma, kao što su: pronalasci,

književna i umetnička dela, simboli, slike i dizajni koji se koriste u poslovanju. Intelektualna svojina se

deli u dve kategorije: industrijska svojina, koja obuhvata pronalaske (patente), trgovačke marke,

industrijske dizajne, geografske oznake, kao i suzbijanje nelojalne konkurencije; i autorsko pravo,

koje obuhvata književna i umetnička dela, kao što su novela, poezija, drama, film, muzika i druga dela.

U autorska prava spadaju i srodna prava koja obuhvataju umetničke performanse, fonograme i

emitovanja.

Trgovačke marke predstavljaju važnu komponentu sistema intelektualne svojine. Preduzeća

koriste trgovačke marke u obavljanju svog poslovanja sa ciljem da se njihovi proizvodi i usluge

razlikuju od proizvoda i usluga drugih preduzeća. Postojanje trgovačkih marki datira iz davnine, kada

su zanatlije utiskivale svoj potpis ili „trgovačka marka“ na svojim umetničkim proizvodima ili alatu za

rad. U to vreme se trgovačka marka koristio samo radi identifikacije vlasnika određene robe. Drugim

rečima, trgovačka marka se koristio radi čuvanja lične imovine od krađe ili gubitka.

Prvi zakoni o trgovačkim markama pojavili su se u toku industrijskog perioda, i to u Francuskoj 1857.

godine, u Engleskoj 1862. godine, i kasnije, 1870. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Prvi

sudski slučaj se vodio u Engleskoj pod nazivom Southern protiv How, 79 Eng. Rep. 1243 (U.K.

1618). Ovaj slučaj je označio rođenje zakona o trgovačkim markama u ovoj državi i dao oblik

zakonima o trgovačkim markama mnogih drugih država širom sveta. Najveći značaj ovog slučaja leži u

činjenici da je on premestio primarni fokus zakona o trgovačkim markama sa zloupotrebe –

problema sa utiskivanjem trgovačke marke konkurenta na vlastite proizvode na sprečavanje nelojalne

konkurencije usled zloupotrebe trgovačkih marki. Prema istorijskoj obradi ovog slučaja od strane

sudova i naučnika, slučaj ilustruje činjenicu da trgovačka marka funkcioniše kao garant kvaliteta,

pokazatelj za potrošače koji traže sigurne proizvode, jemac da nagrade odlaze investitorima koji

poseduju ime koje predstavlja cilj i dobar renome, a istovremeno štiti prava i obaveze koje se odnose

na imovinu.

Danas je za trgovačke marke razvijen sistem registracije i zaštite. Oni se i dalje koriste radi zaštite

interesa preduzeća, ali u isto vreme služe i za zaštitu potrošača. Trgovačke marke omogućavaju

potrošačima da naprave izbor između mnogih roba i usluga koje se danas nude na tržištu i ukazuju na to da sva roba sa određenim trgovačkom markom dolazi iz jedinstvenog izvora.


1.5 Funkcija trgovačkih marki i njihov uticaj na ekonomski razvoj

Trgovačke marke igraju važnu ulogu u tržišnim ekonomijama. Osnovni cilj zaštite trgovačke marke

jeste da se na jednoj strani stimuliše i osigura poštena konkurencija i da se na drugoj strani osigura

zaštita potrošača. Trgovačke marke vrše nekoliko funkcija koje direktno utiču na ekonomski razvoj

zemlje. U vezi sa tim koje funkcije mogu da vrše trgovačke marke u međunarodnoj teoriji i praksi

postoje različita mišljenja. Praksa Evropskog suda pravde (ESP) je pored osnovne funkcije trgovačke

marke – funkcije identifikacije porekla proizvoda, u predmetu L’Oreal v. Bellure (2009) priznala još

četiri funkcije trgovačke marke, i to funkciju kvaliteta, funkciju investicije, komunikacije i reklame.

Ipak, važno je napomenuti da praksa ESP-a još uvek nije definisala ili koristila ove dodatne funkcije.

Funkcija identifikacije: Funkcija identifikacije proizvoda ili usluge, kao i identifikacije

porekla je ključna, odnosno suštinska funkcija trgovačke marke. Različiti zakoni i sudska

praksa su prepoznali da je primarna svrha trgovačkih marki da omoguće potrošačima

razlikovanje robe i usluga različitih preduzeća ne dovodeći ih u zabunu bilo tako što će

zameniti jedan trgovačka marka sa drugim ili verujući da određeni znak ima isto poreklo sa

određenim trgovačkom markom. Mogućnost da se napravi takva neposredna identifikacija

utiče na smanjenje troškova razgledanja što predstavlja ogromnu korist za današnjeg

potrošača. Identifikacija trgovačke marke nekog proizvoda ili usluge koju želite da kupite kao

potrošač štedi vaše vreme i novac.

Funkcija kontrole kvaliteta: postoji mišljenje da trgovačke marke moraju uživati zaštitu

zbog toga što ukazuju potrošačima na određene kvalitete. Ako robe i usluge koje su prodate

pod jednim trgovačkom markom pokažu visok kvalitet, mnogi ljudi će početi da ih kupuju

bez obzira na cenu. Oni će početi da traže ove proizvode prema trgovačkim markama pod

kojim se oni prodaju. Dakle, trgovačka marka podstiče lojalnost potrošača i stvara

dobro ime proizvođačima, odnosno preduzećima. Funkcija kontrole kvaliteta

trgovačke marke takođe podstiče proizvodnju roba održivog kvaliteta. Potrošači

obično kupuju robu i usluge visokog kvaliteta. Trgovačke marke im pomažu da identifikuju

robe ili usluge koje im pružaju tačne informacije o tom proizvodu. Iz tog razloga, proizvođači

troše dosta vremena i novca da poboljšaju kvalitet roba i usluga koje nude pod svojim

trgovačkom markom. Ova konkurencija između različitih proizvođača ima za rezultat veći

kvalitet roba i usluga koje se nude potrošačima, što opet doprinosi ekonomskom razvoju.

Funkcije investicije, komunikacije i reklame: Ove funkcije trgovačke marke

predstavljaju tipične funkcije renomiranog trgovačke marke. Zakonodavna i sudska praksa

nisu konzistentne u pogledu postojanja i zaštite ovih funkcija trgovačke marke. Drugim

rečima, oslanjajući se na funkcije investicije, komunikacije i reklame, renomirani trgovačka

marka uživa pravo zaštite i u slučajevima kada ne postoji mogućnost izazivanja zabune kod

dotičnog potrošača, ali bi upotreba sličnog trgovačke marke prouzrokovala nepoštenu dobit,

odnosno bila bi štetna po karakter razlikovanja ili renome trgovačke marke. Iz tog razloga, da

bi uživali „drugi nivo“ zaštite trgovačke marke, proizvođači i preduzeća ulažu znatne iznose

sredstava u kreiranje renomea i dobrog imidža, kako pružanjem kvalitetnih roba/usluga, tako

i kontinuiranim marketingom i reklamiranjem trgovačke marke.

Funkcija prava privatne svojine i ekonomska funkcija: Pored gore navedenih funkcija

koje jedna trgovačka marka može da ima, ne možemo a da ne pomenemo i činjenicu da

pravo na trgovačku marku predstavlja pravo svojine. Kao takav, nosilac prava na trgovačku


marku uživa sva prava koja uživa i nosilac prava na nepokretnoj ili pokretnoj imovini, i ta

prava se smatraju apsolutnim subjektivnim pravima. Dakle, nosilac trgovačke marke

prvenstveno ima pravo da zabrani drugima da upotrebljavaju sličnu trgovačku marku koji

može da izazove zabunu u vezi sa poreklom robe/usluge. Dalje, nosilac takođe ima pravo da

koristi svoju imovinu, da je licencira ili dodeli na korišćenje, da prenese svoje pravo, da istu

založi, odnosno da ona bude predmet izvršenja ili stečaja preduzeća. Dakle, trgovačka

marka može da postane vredna imovina za kompaniju/preduzeće. Trgovačke

marke predstavljaju neopipljivu (nematerijalnu) imovinu koja je u razvijenim zemljama postala

vredna, ali i neophodna imovina za poslovni razvoj. Najbolji primer za dokazivanje ovoga su

Sjedinjene Američke Države. Velika preduzeća i kompanije u SAD troše više sredstava na

neopipljivu (nematerijalnu) nego na opipljivu (materijalnu) imovinu. U proseku se ova

neopipljiva (nematerijalna) imovina procenjuje na 40% od vrednosti. Najpoznatija trgovačka

imena u svetu, kao što su kompanija Coca-Cola, korporacija Microsoft i IBM su imena čija

tržišna vrednost iznosi od 50 do 70 milijardi dolara. Ovi profiti se uglavnom ostvaruju

dodelom prava na trgovačku marku putem licence.

Kao rezime razloga zbog kojeg je potreban zakon o trgovačkim markama u tržišnoj ekonomiji,

Vrhovni sud Sjedinjenih Država je to najbolje objasnio:

"Zakon o trgovačkim markama, sprečavajući druge da kopiraju trgovačku marku koju

identifikuje jedan izvor, smanjuje troškove potrošača kada krene u kupovinu i kada odlučuje o

tome šta će da kupi, tako što mu pruža garanciju da je ta roba – sa određenim trgovačkom

markom – proizvedena od strane istog proizvođača koji je proizveo i druge proizvode sa sličnim

trgovačkom markom koji su se tom potrošaču dopali ili nisu u prošlosti. Istovremeno, zakon

pomaže da se proizvođaču (a ne konkurentu imitatoru) garantuje da će pokupiti finansijske

nagrade i steći dobar renome u vezi sa željenim proizvodom.“ Qualitex Co. protiv Jacobson

Products Co, Vrhovni sud SAD (1995).”

1.6 Zaključak

U ovom modulu ste razmotrili osnove i funkcije trgovačkih marki. Ovaj modul vam je takođe pružio i

relevantne informacije u vezi sa značajem trgovačkih marki u ekonomskom razvoju.

Ovom modulu ste naučili da:

Smestite trgovačke marke u širi okvir intelektualne svojine;

Opišete istorijat trgovačkih marki;

Objasnite potrebu za trgovačkim markama u tržišnoj ekonomiji.


MODULI 2:

KOSOVSKI ZAKON O TRGOVAČKIMA

MARKAMA


2.1 Pregled

Ovaj modul sadrži definicije trgovačkih marki i razmatra ključne međunarodne instrumente i

instrumente EU za trgovačke marke. Takođe, u ovom modulu se tumači Kosovski zakon o

trgovačkima markama i upoređuje sa zahtevima koji proizilaze iz ovih međunarodnih instrumenata i

instrumenata EU.

2.2 Ciljevi učenja

Po završetku ovog modula bićete u stanju da:

Razumete pojam trgovačkih marki i da nabrojite vrste trgovačkih marki;

Protumačite najvažnije međunarodne i evropske instrumente koji se odnose na trgovačke marke

Uporedite Kosovski zakon o trgovačkima markama sa ovim međunarodnim instrumentima.

2.3 Definicija trgovačkih marki

Najjednostavnija definicija koja se može dati za trgovačke marke jeste da pod trgovačkom markom

podrazumevamo svaki znak koji može da razlikuje robe i usluge konkurentskih kompanija. Dakle,

osnovna funkcija trgovačke marke je da služi kao identifikator izvora.

Zakon o trgovačkima markama (ZTM) u delu sa definicijama pruža definicije o tome šta

podrazumevamo pod poznatim trgovačkom markom, trgovačkom markom Zajednice i pod

nacionalnim trgovačkom markom. U ovom delu nije pružena definicija o tome šta podrazumevamo

pod trgovačkom markom. Ipak, član 5. ZTM-a utvrđuje koji se znakovi mogu zaštiti kao trgovačku

marku. Dakle, trgovačke marke su pre svega znaci. Međutim, ovaj isti član utvrđuje da se svaki znak

ne može zaštititi kao trgovačku marku. Kao trgovačku marku mogu služiti samo znaci koji ispunjavaju

pozitivne i negativne uslove predviđene ZTM-om, tačnije članovima 5., 6. i 7., koji će biti detaljno

razrađeni u narednim modulima.

Kao primer znakova koji mogu služiti kao trgovačku marku, član 5. ZTM-a navodi reči, uključujući lična

imena, crteže, slova i/ili brojeve, oblike roba ili njihovo pakovanje, boje, kao i kombinaciju svih ovih znakova.

Međutim, ovaj spisak znakova nije ograničen samo na ove znakove. To se može zaključiti iz jezika koji

je upotrebljen u članu 5. ZTM-a, koji navodi “trgovačku marku može biti svaki znak, a naročito...”.

Dakle, pod uslovom da su ispunjeni kriterijumi koji se zahtevaju ZTM-om u članovima 5., 6. i 7., svaki

drugi znak, koji možda nije izričito naveden u članu 5. ZTM-a može se zaštititi kao trgovačku marku,

a samim tim mogu se koristiti i prava koja proizilaze iz ZTM-a.

Trgovačke marke mogu biti različitih vrsta u zavisnosti od kriterijuma klasifikacije. Tako, u zavisnosti

od toga da li su znaci prepoznavanja registrovani ili korišćeni u vezi sa proizvodima ili uslugama,

razlikujemo robne i uslužne trgovačke marke. U zavisnosti od statusa nosioca trgovačke marke,

razlikujemo individualne trgovačke marke, sertifikacijske trgovačke marke i kolektivne trgovačke

marke. U zavisnosti od distinktivnih elemenata, postoje verbalni trgovačke marke (word marks),

figurativni trgovačke marke, mešoviti trgovačke marke (tekstualni i figurativni), 3D trgovačke marke,

itd. Takođe, u zavisnosti od sistema registracije, razlikujemo nacionalne trgovačke marke, koji su

direktno registrovani u Kancelariji za industrijsku svojinu u datoj zemlji. Potom, imamo trgovačke


marke Zajednice, koji su registrovani u skladu sa Uredbom Saveta (EC) br. 40/94 o trgovačkima

markama Zajednice pri Kancelariji za usklađivanje na unutrašnjem tržištu sa sedištem u Alikanteu,

kao i međunarodne trgovačke marke ako su oni registrovani prema međunarodnom Madridskom

sistemu pri Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu u Ženevi.

2.4 Ključni međunarodni instrumenti i instrumenti Acquis

Communautaire EU

Prava industrijske svojine uopšteno, a posebno prava na trgovačke marke su u celom svetu

teritorijalne prirode. Teritorijalni princip podrazumeva da se ono što bi se u zemlji A kvalifikovalo

kao trgovačku marku možda ne bi kvalifikovano kao takvo u zemlji B iz razloga što se uslovi za

sticanje prava na trgovačku marku mogu razlikovati od zemlje do zemlje. Na primer, pojedine zemlje

pružaju zaštitu za zvučne trgovačke marke, dok druge zemlje to ne čine. Pored toga, činjenica da

jedna kompanija ili preduzeće uživa prava na trgovačke marke u zemlji A, ne znači da će uživati prava

na taj trgovačku marku i u zemlji B. Sledstveno, da bi se ostvarila prava na trgovačku marku,

neophodna je nacionalna registracija u zemljama koje koriste sistem „prvi koji je prijavio“ (first to

file) a to su kontinentalne zemlje ili da se započne sa upotrebom trgovačke marke na tržištu dotične

zemlje ako ta zemlja koristi sistem „ko je prvi upotrebio“ (first to use) a koji je karakterističan za

anglosaksonske države, sa naglaskom na SAD.

Zakoni o trgovačkima markama različitih zemalja mogu se razlikovati kako u materijalnom, tako i u

proceduralnom aspektu, što otežava prekograničnu zaštitu trgovačkih marki. U cilju otklanjanja ovih

razlika i usklađivanja nacionalnih zakona o trgovačkima markama uspostavljeni su regionalni i

međunarodni instrumenti. Ključni međunarodni instrumenti i instrumenti EU koji regulišu trgovačke

marke, ili drugim rečima koji imaju za cilj da usklade zakone u ovoj oblasti su:

Pariska konvencija o zaštiti industrijske svojine1 (20. mart 1883. g.) – predstavlja prvi

međunarodni sporazum u oblasti prava intelektualne svojine, koji utvrđuje zajednička pravila i

principe za sve države ugovornice. Među najvažnijim principima utvrđenim ovom Konvencijom jesu

principi nacionalnog tretmana i prava prvenstva. Još jedan od važnih principa koji proizilazi iz ove

Konvencije su pravila za zaštitu opšte (nesumnjivo) poznatih trgovačkih marki (well known

trademarks). Na osnovu člana 6bis, zemlje ugovornice su dužne da pruže zaštitu opšte poznatom

trgovačkoj marki čak i ako taj trgovačku marku nije registrovan u toj zemlji. Važno je napomenuti da

se u slučaju da jedno preduzeće odluči da se pozove na zaštitu zbog postojanja opšte poznatog

trgovačke marke, isti mora dokazati različitim dokazima, a ne da se pretpostavlja. To kada se jedan

trgovačku marku može smatrati opšte poznatim biće detaljno objašnjeno u Modulu 3.

Madridski sporazum o međunarodnoj registraciji trgovačkih marki (1891) i Protokol

koji se odnosi na Madridski sporazum2 (1989) – takozvani Madridski sistem omogućava

vlasnicima trgovačkih marki da podnesu prijavu za registraciju trgovačke marke istovremeno u više

država članica, umesto da podnose zasebne prijave u svakoj državi. Osnovni uslov da preduzeće

može da koristi prednosti Madridskog međunarodnog sistema jeste da isto ima važeću prijavu za

trgovačku marku u zemlji porekla, koja mora da bude potpisnica Madridskog sporazuma ili

Protokola. Osobenost ovog sistema jeste da se postupak registracije prijave za trgovačku marku

1 Pod administracijom SOIS, sa 172 države ugovornice 2 Pod administracijom SOIS 3 Pod administracijom STO 4 28 država članica

2 Pod administracijom SOIS


sprovodi posebno u svakoj državi naznačenoj (imenovanoj) u prijavi. Dakle, u ovom slučaju se ista

prijava može registrovati u imenovanoj državi A, a da bude osporena u imenovanoj državi B.

Međutim, po završetku postupka, vlasniku se dodeljuje Međunarodna registracija trgovačke marke

čija je vrednost jednaka vrednosti nacionalne registracije u imenovanim državama. Budući da

Republika Kosovo nije država potpisnica Madridskog sporazuma ili Madridskog protokola, lica ili

preduzeća sa Kosova ne mogu da koriste ovaj međunarodni sistem za registraciju trgovačkih marki u

svetu.

Sporazum TRIPS3 - predstavlja najsveobuhvatniji međunarodni sporazum u ovoj oblasti, koji je

pod administracijom Svetske trgovinske organizacije (STO). Pored minimalnih standarda u pogledu

raspoloživosti, obima i korišćenja prava intelektualne svojine koje propisuje ovaj sporazum za države

potpisnice i za one koje teže da se učlane u STO, sporazum TRIPS sadrži i, ili bolje reći, proširuje

osnovne principe koji se primenjuju na sve predmete intelektualne svojine. U tom pravcu, osim

principa koji su bili predviđeni i drugim prethodnim sporazumima, kao što su Pariska konvencija ili

Bernska konvencija, sporazum TRIPS po prvi put predviđa i princip „tretmana najpovlašćenije nacije“

(most favoured nation treatment). Sporazum TRIPS takođe sadrži i odredbe koje regulišu

proceduru sprovođenja prava intelektualne svojine, sticanje i održavanje prava

intelektualne svojine, kao i mehanizam za rešavanje sporova koji mogu proisteći iz ovog

sporazuma. Što se tiče minimalnih standarda, TRIPS utvrđuje najniže prihvatljive kriterijume za

zaštitu predmeta intelektualne svojine. Odredbe koje sadrže minimalne standarde u Sporazumu

TRIPS mogu se podeliti u dva dela: prvi deo se sastoji od osnovnih standarda koji su utvrđeni i

Pariskom konvencijom, Bernskom konvencijom, Rimskom konvencijom i Vašingtonskim

sporazumom. Član 2. Sporazuma TRIPS je obuhvatio i određene odredbe gore navedenih konvencija

kao deo sporazuma. Dakle, sve zemlje članice STO ili zemlje koje teže da uđu u STO moraju da

donesu svoje zakone u skladu sa ovim odredbama koje su uvrštene u TRIPS. Drugi deo sadrži

minimalne standarde koji su predviđeni sporazumom TRIPS i koji se sprovode bez obzira na

prethodno postojeće međunarodne norme. Neki od ovih minimalnih standarda se odnose na pravila

prijavljivanja i prioriteta, zahteve za upotrebu trgovačke marke, registraciju i nezavisnost trgovačkih

marki, zaštitu opšte poznatih trgovačkih marki, znakove koji se mogu zaštititi trgovačkom markom,

ekskluzivna prava nosilaca trgovačkih marki, izuzetke, vremensko trajanje zaštite, kao i odredbe koje

se odnose na izdavanje licenci i prenos prava intelektualne svojine.

Prva direktiva Veća 89/104/EEC (1988) – usklađuje zakone država članica o trgovačkima

markama, ali istovremeno ne ometa teritorijalni delokrug tih nacionalnih zakona. Ova direktiva samo

opisuje neke zajedničke principe kojih se države članice moraju pridržavati u cilju da se prevaziđu

razlike između nacionalnih zakona u pogledu materijalnog dela ove oblasti. Trenutno, Evropska unija

radi na usvajanju Druge direktive o trgovačkima markama, koja će osim daljeg usklađivanja

materijalnog dela uskladiti i postupak registracije i zaštite trgovačkih marki između država EU, čime

će još više pojednostaviti zaštitu i prekogranično sprovođenje prava na trgovačke marke.

Uredba Veća (EZ) br. 40/94 o trgovačkoj marki Zajednice4 - omogućava vlasniku da samo na

osnovu jedne prijave registruje trgovačku marku u više država članica iz ove Uredbe u kojoj su

obuhvaćene sve države članice Evropske unije. Tako se zaštita u državama članicama EU može

ostvariti direktno preko nacionalnih kancelarija koje su nadležne za registrovanje i administriranje

trgovačkih marki u određenoj državi, ali se može ostvariti i preko Kancelarije za usklađivanje na

unutrašnjem tržištu (OHIM) čiji delokrug rada proizilazi upravo iz ove Uredbe. Za razliku od

3 Pod administracijom STO 4 28 država članica


Madridskog sistema, po kome podnosilac prijave može da dobije registraciju u jednoj državi ali ne i u

drugoj, prema Uredbi o trgovačkoj marki Zajednice, podnosilac prijave dobija registraciju ili za sve

ili ni za jednu državu. Dakle, ako se dobije registracija, tada ta registracija pokriva 28 država

članica. Još jedna od njenih karakteristika jeste da je jedna od „država navedenih“ u Madridskom

protokolu. To znači da ako neko poseduje trgovačku marku Zajednice (CTM), on može da

podnese prijavu za međunarodnu registraciju na osnovu Madridskog protokola i da se registruje

ne samo u 28 država članica iz navedene Uredbe, već i u svim državama ugovornicama Madridskog

protokola. Važno je napomenuti da se Uredba o STM nalazi u procesu izmene od strane institucija

Evropske zajednice.

2.5 Kosovski zakon o trgovačkima markama i njegova usklađenost sa

međunarodnim instrumentima i instrumentima EU za TM

Procedura sticanja i primene trgovačkih marki na Kosovu regulisana je Kosovskim zakonom o

trgovačkima markama br. 04/L-026 (u daljem tekstu ZTM ili Zakon), koji je stupio na snagu u

septembru 2011. godine. Stupanjem na snagu ovog zakona stavljen je van snage prethodni zakon,

odnosno Zakon br. 02/L-54, koji je sadržavao veliki broj protivrečnih odredaba. Shodno tome,

usvajanje novog zakona je, između ostalog, imalo za cilj i usklađivanje ove oblasti sa Prvom

direktivom EU što je bilo više nego neophodno. Ovde je važno napomenuti da je pravni osnov ZTM-

a proizašao iz Ustava Republike Kosovo, kao najvišeg pravnog akta u državi, tačnije iz člana 46. koji

predviđa da se zaštita intelektualne svojine reguliše zakonom. Pored toga, osim ZTM-a, u različitim

slučajevima zaštite i sprovođenja prava na trgovačku marku, sprovede se i drugi zakoni i podzakonski

akti koji su navedeni u nastavku:

Zakoni:

1. Zakon o unutrašnjoj trgovini br. 2004/18 koji je izmenjen i dopunjen Zakonom br. 04/L-005

(odredbe koje se odnose na zaštitu od nelojalne konkurencije);

2. Zakon o carinskim merama za zaštitu prava intelektualne svojine br. 03/L-170 (januar 2010);

3. Zakon o zaštiti potrošača br. 04/L-121 (2012) (npr. odredbe o komparativnom oglašavanju), i

4. Krivični zakon Republike Kosovo.

Podzakonski akti:

1. Administrativno uputstvo br. 2007/06 o osnivanju Kancelarije za industrijsku svojinu (2007);

2. Administrativno uputstvo br. 2007/14 o proceduri revalidacije prava industrijske svojine

zaštićenih u Srbiji (2007) (stavljeno van snage AU br. 11/2012);

3. Administrativno uputstvo br. 07/2010 o sprovođenju Zakona br. 03/L-170 o carinskim

merama (2010);

4. Administrativno uputstvo br. 01/2012 o ubrzanom postupku za ispitivanje prijava za

trgovačke marke (januar 2012);

5. Administrativno uputstvo br. 09/2012 o odgovornostima, mandatu i delokrugu rada Komisije

za žalbe protiv odluka KIS (2012);

6. Administrativno uputstvo br. 13/2012 o proceduri za registraciju trgovačkih marki (avgust

2012);

7. Administrativno uputstvo br. 12/2012 o taksama za registraciju (avgust 2012);

8. Administrativno uputstvo br. 08/2013 o ovlašćenim zastupnicima u oblasti industrijske

svojine (2013).


ZTM reguliše uslove i procedure za registraciju trgovačkih marki, prava koja proizilaze iz registracije

i sprovođenje tih prava. Za razliku od prethodnog zakona, važeći ZTM veoma jasno utvrđuje da se

pravo na trgovačku marku stiče registracijom trgovačke marke pri Kancelariji za industrijsku

svojinu (KIS). Sledstveno, prava iz ovog zakona, uz neke izuzetke, mogu uživati samo nosioci

registrovanih trgovačkih marki. Republika Kosovo se ovakvim rešenjem jasno svrstala u redove

država koje primenjuju sistem „prvi koji je prijavio“ (first to file). Sistem “prvi koji je prijavio“ je

karakterističan za države koje praktikuju građansko pravo, a ta praksa se razlikuje od prakse većine

zemalja koje praktikuju običajno pravo, gde onaj koji prvi upotrebi trgovačku marku u trgovini

postaje vlasnik. To znači da je registracija trgovačke marke na Kosovu neophodna.

Usklađenost ZTM-a sa međunarodnim instrumentima, odnosno sa Pariskom konvencijom i

Sporazumom TRIPS, kao i sa Prvom direktivom EU predstavlja prilično komplikovano pitanje. To iz

razloga što se ova usklađenost mora razmotriti i analizirati iz više dimenzija. Ipak, u vezi sa

usklađenošću ZTM sa Direktivom EU nedvosmisleno se može zaključiti da je ZTM u načelu u skladu

sa ciljem koji promoviše ova Direktiva. Ovaj zaključak se može jednostavno izvesti čitanjem oba

dokumenta pri čemu se može primetiti da je ZTM u ovom slučaju transponovao ovu direktivu

direktnim kopiranjem njenih odredbi. Dakle, ove odredbe koje regulišu materijalni deo ove oblasti su

doslovno transponovane u ZTM.

Zbog složenosti i širine teme, o usklađenosti ili harmonizaciji ZTM-a sa međunarodnim

instrumentima, odnosno sa Pariskom konvencijom i Sporazumom TRIPS, diskutovaće se samo u vezi

sa nekim od opštih principa i minimalnih standarda koje su utvrdila ova dva instrumenta, tačnije o

Delu I i Delu II Sporazuma TRIPS. Ova analiza ne obuhvata usklađenost važećih zakona sa Poglavljem

III Sporazuma TRIPS, odnosno sa odredbama koje se odnose na sprovođenje prava intelektualne

svojine. To iz razloga što razmatranje usklađenosti važećeg zakona na Kosovu sa ovim odredbama,

pored analiziranja ZTM-a, zahteva i analiziranje odredbi Zakona o parničnom postupku, Zakona o

upravnom postupku, kao i Krivičnog zakona i Zakona o krivičnom postupku Kosova.

Opšti principi – Usklađivanje: Sporazum TRIPS uvodi niz opštih principa koji se moraju poštovati

od strane država članica STO-a ili onih država koje teže ka članstvu, kao što je na primer princip

nacionalnog tretmana (NT), princip najpovlašćenije nacije (MFN), kao i princip „iscrpljenja“ ili gubitka

prava intelektualne svojine.

Princip nacionalnog tretmana: Pariska konvencija je bila prvi međunarodni sporazum koji je

sadržavao princip nacionalnog tretmana. Isti princip je uvršten i u Sporazum TRIPS. Kao što je

protumačilo Apelaciono telo STO u slučaju Havana Club (Appellate Body Report, United States-

Section 211 Omnibus Appropriations Act of 1998 (“Havana Club”), AB-2001-7, WT/DS176/AB/R

(Jan. 2, 2002)), države članice STO ne smeju da priznaju manje povoljan tretman stranim preduzećima

u vezi sa raspoloživošću, sticanjem, obimom, održavanjem ili sprovođenjem prava intelektualne

svojine. Ovde je važno napomenuti da je ovaj princip protumačen tako da obuhvati i de jure i de facto

diskriminaciju.

Da bi se procenila de jure diskriminacija, moraju se razraditi odredbe ZTM-a pri čemu se može

zaključiti da ZTM ne sadrži nijednu odredbu koja bi mogla da diskriminiše strana preduzeća ili lica.

Činjenica da ZTM uslovljava da se strana preduzeća moraju zastupati pred KIS-om preko ovlašćenog

zastupnika ne predstavlja diskriminaciju po ovom principu. Za ovaj zahtev se smatra da predstavlja

jedan od izuzetaka od ovog principa u aspektu de jure diskriminacije.


Kao što je već pomenuto, sporazum TRIPS zabranjuje i de facto diskriminaciju, koja podrazumeva

situaciju gde diskriminacija nije rezultat pravnih propisa, već kada ti propisi zapravo deluju na

diskriminirajući način. S obzirom da su u izvesnom broju sudskih predmeta razmotrene samo neke

od odredaba ZTM-a, veoma je teško ili bolje reći suviše rano da se proceni da li će neke od

odredaba ZTM-a proizvesti bilo kakav diskriminatorski rezultat u praksi. Iz tog razloga se ova

dimenzija usklađenosti može analizirati tek onda kada sudskoj praksi budu adresirana različita pitanja

na razmatranje.

Princip najpovlašćenije nacije (MFN): Za razliku od nacionalnog tretmana, princip

najpovlašćenije nacije nije bio deo Pariske konvencije. Ovaj princip je po prvi put predviđen u

Sporazumu TRIPS. U skladu sa ovim principom, sve prednosti, povlastice ili imuniteti koje država članica

dodeljuje državljanima bilo koje druge države u vezi sa zaštitom prava intelektualne svojine odmah se i

bezuslovno dodeljuju i državljanima svih drugih članica. Slično kao princip nacionalnog tretmana, i princip

MFN se tumači tako da se primenjuje samo ako je jedna država sklopila sporazum sa drugom

državom koji će uspostaviti veća prava od onih koja su data u TRIPS-u.

Obaveza sprovođenja principa MFN može da ima dva različita efekta što se tiče Kosova. S jedne

strane, Kosovo će svakako imati koristi od principa MFN s obzirom da bi različite države koje

drugim državama garantuju povlastice ili imunitete bile u obavezi da iste povlastice primenjuju i za

Kosovo. S druge strane, kao nerazvijena zemlja koja ima velike potrebe za stranim investicijama, u

slučaju pregovaranja ili potpisivanja trgovinskih sporazuma sa razvijenim zemljama, one bi mogle da

uslove svoje investicije na Kosovu pružanjem viših standarda zaštite predmeta intelektualne svojine.

U ovom slučaju, osim ako propisani uslovi ne spadaju u izuzetak predviđen članom 4. TRIPS-a, Vlada

Kosova će biti u obavezi da primenjuje isti tretman za sve druge zemlje, što bi se u praksi moglo

pokazati nepovoljnim.

Iscrpljenje (gubitak) prava na trgovačku marku (exhaustion of rights principle) –

Doktrina ili princip „iscrpljenja“ (prve prodaje) bavi se tačkom u kojoj prestaje kontrola nosioca

trgovačke marke nad proizvodom ili uslugom koja nosi njegov trgovačku marku. Vredi napomenuti

da se ovde radi o kontroli nad proizvodom a ne o kontroli nad trgovačkom markom kao

nematerijalnom (neopipljivom) imovinom.

Jedno od osnovnih prava nosioca trgovačke marke jeste upotreba tog trgovačke marke na

određenim proizvodima a što, između ostalog, podrazumeva i plasiranje proizvoda koji nosi taj

trgovačku marku na određeno tržište. Dakle, plasiranje proizvoda na određeno tržište treba da bude

obavljeno od strane nosioca trgovačke marke ili uz njegovu saglasnost. Radi ilustracije, ovaj princip

će doći do izražaja u sledećoj situaciji:

Određeni proizvod je plasiran na tržište države A uz saglasnost nosioca trgovačke marke.

Ovaj proizvod koji je već plasiran u državi A je kroz uvoz plasiran na tržište države B bez

saglasnosti nosioca. S obzirom da je proizvod koji je bio namenjen za tržište države A

plasiran na tržište države B, nosilac trgovačke marke ima pravo da zabrani odnosno da ne

zabrani takav postupak u zavisnosti od vrste principa iscrpljenja koji primenjuje država B.

Različite države primenjuju različita pravila u pogledu principa iscrpljenja. Neke države su

primenjivale princip međunarodnog iscrpljenja, koji podrazumeva da kontrola nosioca trgovačke

marke nad proizvodom prestaje kada se taj proizvod stavi na tržište bilo koje države u svetu. Neke


države pak primenjuju regionalno iscrpljenje, a izvestan broj država primenjuje princip

nacionalnog iscrpljenja. U prethodnom primeru, koji predstavlja tipičan slučaj paralelnog uvoza,

nosilac trgovačke marke može da zabrani neovlašćeni plasman svog proizvoda u državi B samo ako ta

država primenjuje princip nacionalnog iscrpljenja.

Kao razlog ove neusklađenosti između različitih država, Sporazum TRIPS nije usvojio politiku ili

pravilo koje se odnosi na iscrpljenje. Na osnovu člana 6. TRIPS-a, svaka država članica je slobodna da

usvoji međunarodno, regionalno ili nacionalno iscrpljenje dok nije u suprotnosti sa druga dva principa

TRIPS-a, tj. sa principom NT i MFN. Direktiva EU, s druge strane, veoma jasno definiše princip

regionalnog iscrpljenja. To znači da nosilac trgovačke marke gubi pravo da kontroliše promet

proizvoda koji nosi njegov trgovačku marku u trenutku plasmana tog proizvoda na tržište bilo koje

države Evropske unije.

Kao većina država Evropske unije, i Kosovski ZTM primenjuje princip nacionalnog iscrpljenja sve

dok Republika Kosova ne bude postala članica Evropske unije (član 12. stav 1 ZTM). Dakle,

u skladu sa ovim, prava nosioca registrovanog trgovačke marke da kontroliše promet roba ili usluga

prestaće tek onda kada su te robe ili usluge plasirane na kosovsko tržište od strane vlasnika ili uz

njegovu saglasnost. Kao posledica toga, u slučaju paralelnog uvoza ili stavljanja određenih

(autentičnih) proizvoda na kosovsko tržište bez dozvole nosioca, on može da zahteva od suda da

zabrani takav postupak iz razloga što taj postupak predstavlja povredu zaštićenog trgovačke marke.

Minimalni standardi predviđeni Sporazumom TRIPS – Usklađivanje: Kao što je već

pomenuto, Sporazum TRIPS utvrđuje najniže prihvatljive kriterijume za zaštitu trgovačkih marki.

Odredbe koje sadrže minimalne standarde u Sporazumu TRIPS mogu se podeliti u dva dela: prvi deo

koji se sastoji od osnovnih standarda koji su predviđeni i Pariskom konvencijom. Član 2. TRIPS-a je

obuhvatio i nekoliko odredaba ove konvencije kao deo ugovora. Drugi deo sadrži minimalne

standarde koje predviđa sporazum TRIPS i koji se primenjuju bez obzira na prethodno postojeće

međunarodne norme. Neki od ovih minimalnih standarda odnose se na pravila prijavljivanja i

prioriteta, zahteve za upotrebu trgovačke marke, registraciju i nezavisnost trgovačkih marki, zaštitu

opšte poznatih trgovačkih marki, znakove koji se mogu zaštiti trgovačkom markom, ekskluzivna

prava nosioca trgovačkih marki, izuzetke, vremensko trajanje zaštite, kao i odredbe koje se odnose

na izdavanje licenci i prenos prava intelektualne svojine. U nastavku teksta će se razmotriti

usklađenost ZTM-a sa nekim od ovih odredbi, koje su u principu diskutabilne ili, drugačije rečeno,

nisu jednako regulisane u svim državama.

Znakovi koji se mogu zaštiti kao trgovačku marku: Za razliku od Pariske konvencije,

Sporazum TRIPS, tačnije član 15.1 definiše predmet ili ono što se može zaštiti kao trgovačku marku.

Kao prvo, definicija obavezuje države članice da priznaju kao trgovačku marku „bilo koji znak, ili

kombinaciju znakova, podobnu za razlikovanje robe ili usluga…“. Nadalje, pruža niz znakova koji se

moraju priznati kao trgovačke marke, kao što su: „…reči, uključujući lična imena, slova, brojeve,

figurativne elemente i kombinacije boja, kao i bilo koja kombinacija takvih znakova…“. Takođe, treći deo

dozvoljava državama članicama da osim „suštinske distiktivnosti“ (inherent distinctiveness) priznaju i

“stečenu distiktivnost“ (acquired distinctiveness). Istu stvar radi i sa mogućnošću „grafičkog

prikazivanja“ znaka. Dakle, za razliku od Direktive EU, koja izričito utvrđuje da se kao trgovačku

marku mogu zaštititi samo znakovi, koji, između ostalog, mogu biti predstavljeni grafički. Sporazum

TRIPS ne utvrđuje takvo izričito ograničenje. Države članice mogu same da utvrde takvo ograničenje.


I Zakon o trgovačkima markama upotrebljava sličan jezik u ovom pravcu. Kao prvo, član 5. ZTM-a

utvrđuje takozvane pozitivne uslove koje treba da ispuni znak da bi mogao da bude zaštićen kao

trgovačku marku, a to su: grafički prikaz (uslov koji je dozvoljen TRIPS-om) i razlikovanje (uslov

koji je obavezan po TRIPS-u). Dakle, nijedan znak se ne može registrovati kao trgovačku marku ako

se ne može grafički prikazati i ako se ne može razlikovati. Slično kao član 15.1. Sporazuma TRIPS, i

član 5. ZTM-a nadalje navodi znake koji se mogu zaštititi kao trgovačke marke, i to “posebno reči,

uključujući i lična imena, crteže, slova i/ili brojeve, oblike roba ili njihova pakovanja, boje i kombinaciju svih

ovih znakova.“ U ovom slučaju se može reći da ZTM nadilazi definiciju koja je data u Sporazumu

TRIPS s obzirom da izričito garantuje zaštitu za neke netradicionalne trgovačke marke, kao što su

boje i oblici roba ili 3D trgovačke marke, koji se ne pominju na listi iz člana 15.1. Sporazuma TRIPS.

Pravilo podnošenja i prvenstva: Iako Kosovo nije država potpisnica Pariske konvencije ili

Sporazuma TRIPS, ZTM dozvoljava da lica ili preduzeća koja imaju važeću nacionalnu prijavu u bilo

kojoj od država potpisnica Pariske konvencije ili državi članici STO-a, mogu da traže pravo prvenstva

u roku od šest meseci od dana podnošenja zahteva. Za razliku od prethodnog zakona, koji nije

regulisao kakve posledice mogu nastati ako se ne ispune formalni zahtevi u slučaju pozivanja na

prvenstvo prema ovom principu, važeći ZTM ovo pitanje reguliše veoma jasno i u skladu sa

međunarodnim odredbama. Dakle, u slučaju neispunjenja formalnih kriterijuma predviđenih članom

28. ZTM, koji reguliše ovo pitanje, podnosilac prijave koji se pozvao gubi samo pravo prvenstva.

Preostali deo prijave, ako ispunjava uslove koji su neophodni po ZTM, ostaje netaknut i važeći.

Upotreba trgovačke marke: Odredbe koje se odnose na upotrebu trgovačke marke su od

posebnog značaja. To iz razloga što upotreba trgovačke marke predstavlja jedno od najvažnijih prava

kojima raspolaže nosilac trgovačke marke. Pored toga, za razliku od prava na materijalnu (opipljivu)

imovinu, u slučaju da nosilac trgovačke marke ne upotrebljava redovno i u rokovima svoj trgovačku

marku, može doći do ukidanja registracije trgovačke marke. Iz tog razloga je veoma važno da u ovom

delu imamo jasne odredbe.

Oba međunarodna instrumenta, kako Pariska konvencija tako i Sporazum TRIPS, stavljaju naglasak na

neke elemente pojma „upotreba trgovačke marke“. Prvi element se odnosi na vremenski rok u

kojem nosilac trgovačke marke ima „imunitet“ od oduzimanja zbog toga što se trgovačku marku ne

upotrebljava. Pariska konvencija ne propisuje nikakav rok. Ona jednostavno predviđa „razuman“ rok.

Sporazum TRIPS utvrđuje minimalni vremenski rok koji treba ostaviti nosiocima trgovačkih marki da

iznesu svoj trgovačku marku na tržište, s tim što taj rok ne može biti kraći od tri godine od dana

registracije trgovačke marke. ZTM, kao i većina zakona drugih država idu dalje i predviđaju rok od 5

godina od registracije trgovačke marke u kojem određeni trgovačku marku ne može da bude

oduzet zbog toga što se ne upotrebljava.

Drugi element se odnosi na takozvana opravdanja za neupotrebljavanje trgovačke marke. Slično

kao Pariska konvencija i Sporazum TRIPS, i ZTM predviđa da trgovačku marku neće biti oduzet ako

„postoje razumni razlozi za neupotrebljavanje“. Na pitanje šta se podrazumeva pod „razumnim

razlozima za neupotrebljavanje“ odgovor bi trebalo da pruži sudska praksa. Ovde je važno pomenuti

slučaj Armin Häupl v Lidl Stiftung & Co. KG, u kojem Evropski sud pravde (ESP) prilikom tumačenja člana

12(2) Direktive EU, procenjuje da se pod razumnim razlozima za neupotrebljavanje podrazumevaju

„smetnje koje se neposredno odnose na trgovačku marku, a koje korišćenje čine nemogućim ili

neopravdanim i nad kojima nosilac trgovačke marke nema kontrolu“.


Poslednji važan element koji je uveden ovim instrumentima je taj u kojoj meri se upotreba trgovačke

marke od strane imaoca licence ili suvlasnika smatra dovoljnom da se trgovačku marku ne može

oduzeti zbog toga što se ne upotrebljava. Pariska konvencija predviđa da se upotreba trgovačke

marke od strane suvlasnika smatra dovoljnom upotrebom trgovačke marke. U odredbama o

„upotrebi trgovačke marke“, ZTM ni u jednom momentu ne navodi kada se može smatrati

„upotrebom“ u slučaju suvlasništva. Nesporno je da dva različita preduzeća mogu da imaju prava na

jednom trgovačkoj marki. Međutim, u slučaju kada se postavi pitanje upotrebe trgovačke marke,

ZTM ne utvrđuje da li bi upotreba od strane samo jednog preduzeća bila dovoljna. S obzirom da

Zakon o svojini i drugim stvarnim pravima iz 2009. godine izričito navodi da se vlasništvo nad

intelektualnom svojinom reguliše posebno, tj. isključuje primenu svojih pravila u slučaju intelektualne

svojine, bilo bi preporučljivo da ZTM sadrži i odredbe o upotrebi trgovačke marke od strane

suvlasnika.

Što se tiče upotrebe trgovačke marke od strane imaoca licence, Sporazum TRIPS dozvoljava

državama članicama da priznaju takvu upotrebu samo ako imalac licence vrši kontrolu nad

upotrebom od strane imaoca licence. ZTM sadrži veoma ograničene odredbe u pogledu ugovora o

licenci, u kojima se ne može naići na takav uslov, što znači da ZTM nadilazi minimalne standarde. Ni

Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) ne predviđa obavezu davaoca licence da vrši kontrolu nad

upotrebom od strane sticaoca licence. Međutim, ZTM priznaje da je sticalac licence dužan da

proizvodi robu istog kvaliteta i takva odredba je imperativnog karaktera. Obezbeđivanje isporuke

robe istog kvaliteta je upravo cilj zbog kojeg je Sporazum TRIPS dozvolio takav uslov – „kontrola“ bi

omogućila nosiocu trgovačke marke da zadrži integritet trgovačke marke i da potrošač dobije artikle

očekivanog kvaliteta. Shodno tome, može se zaključiti da je odredba ZOO od koje ni nosilac a ni

davalac licence ne mogu da odstupe, dovoljna da se cilj Sporazuma TRIPS smatra ispunjenim.

Zaštita opšte poznatih trgovačkih marki (protection of well known trademarks): Zaštita

opšte poznatih trgovačkih marki se smatra jednom od najvažnijih obaveza proisteklih iz

međunarodnih sporazuma. Član 6bis Pariske konvencije koji predviđa zaštitu opšte poznatih

trgovačkih marki, uvršten je, ali sa značajnim proširenjima, i u Sporazum TRIPS, u članovima 16(2) i

(3). Za potrebe razrade usklađenosti ZTM-a sa članom 6bis Pariske konvencije i članovima 16(2) i (3)

Sporazuma TRIPS, važno je da se proceni nivo zaštite koji se ZTM-om pruža opšte poznatim

trgovačkima markama, kao i oblast zaštite opšte poznatih trgovačkih marki.

Nivo zaštite: U međunarodnoj praksi su priznata tri nivoa zaštite za opšte poznate trgovačke

marke.

Prvi nivo, za koji možemo reći da je priznat i uvršten u zakonodavstvo gotovo svih zemalja u svetu,

odnosi se na zaštitu koja se pruža neregistrovanim opšte poznatim trgovačkima markama za istu

ili sličnu robu u smislu člana 6bis Pariske konvencije.

Drugi nivo se odnosi na renomirane trgovačke marke čija se registracija zahteva u zemlji u

kojoj se traži zaštita. Međutim, zbog renomea ovi trgovačke marke uživaju širu zaštitu, u tom smislu

da se može zabraniti registracija ili upotreba sličnog trgovačke marke i za različite robe/usluge.

Ovo „proširenje“ nivoa zaštite za opšte poznate trgovačke marke izvršeno je prilikom usvajanja

Sporazuma TRIPS, tačnije člana 16(3). Možemo reći da je i drugi nivo priznat od strane najvećeg

broja država, ako ne i od svih.

I treći nivo zaštite se odnosi na renomirane trgovačke marke. Međutim, za razliku od drugog nivoa,

države koje su priznale ovaj nivo ne zahtevaju da renomirani trgovačku marku bude registrovan u


njihovoj državi. Drugim rečima, nosilac renomiranog trgovačke marke može da zahteva odbijanje ili

poništavanje registracije ili upotrebe drugog sličnog trgovačke marke koji se upotrebljava za različite

robe ili usluge čak i ako renomirani trgovačku marku NIJE registrovan u toj državi. Dakle, glavna

razlika između država u ova poslednja dva nivoa je ta da države koje su usvojile drugi nivo zahtevaju

registrovanje renomiranog trgovačke marke, dok države koje su usvojile treći nivo i koje nadilaze

minimalne standarde – ne zahtevaju registrovanje renomiranog trgovačke marke.

Kao što je prikazano u tabeli koja sledi, Kosovski ZTM pruža zaštitu za opšte poznate trgovačke

marke na prva dva nivoa. Ovde je važno napomenuti da je prethodni ZTM, slično kao Slovenački

zakon o trgovačkima markama pružao zaštitu i na trećem nivou.

Dakle, usvajanjem novog ZTM-a sužen je nivo zaštite za opšte poznate trgovačke marke. Ipak, novi

ZTM ispunjava minimalne međunarodne standarde u pogledu nivoa zaštite koji se pruža ovoj

kategoriji trgovačkih marki.


Prvi nivo Drugi nivo Treći nivo

Međunarodni Pariska konvencija, član

6bis “…da odbiju ili da

ponište registrovanje, i da

zabrane upotrebu trgovačke

marke koji predstavlja

reprodukciju, podražavanje ili

prevod, tako izvršen da može

stvoriti pometnju sa nekim

trgovačkom markom ...koji je u

toj zemlji nesumnjivo poznat ...

i koji se upotrebljava za

istovetne ili slične proizvode.”

TRIPS, član 16(2): Član 6bis

Pariske konvencije će se

primenjivati mutatis mutandis,

na usluge. Kod utvrđivanja da

li je trgovačku marku

nesumnjivo poznat, članice će

uzimati u obzir upoznatost

odgovarajućeg dela javnosti

sa trgovačkom markom,

uključujući i poznavanje do

koga je u toj članici došlo

putem promocije trgovačke

marke.”

TRIPS, član 16(3):

Član 6bis Pariske

konvencije primenjuje

se mutatis mutandis na

robe ili usluge koje nisu

slične onima za koje je

registrovan trgovačku

marku, pod uslovom da

korišćenje tog

trgovačke marke u

odnosu na te robe ili

usluge ukazuje na vezu

između tih roba ili

usluga i nosioca

registrovanog trgovačke

marke i pod uslovom da

bi interesi nosioca

registrovanog trgovačke

marke takvom

upotrebom verovatno

bili oštećeni.

Slovenija, član

44(1)(d) Zakona o

industrijskoj svojini:

“znak se ne sme

registrovati kao

trgovačku marku ako

je istovetan ili sličan

trgovačkoj marki ili

neregistrovanom

znaku, koji je u

Republici Sloveniji

poznat trgovačku

marku u smislu člana

6.bis Pariske

konvencije ili člana

16(3) Sporazuma

TRIPS.”

Evropska

unija

TMD, član 4(2)(d) – ranija

prava: opšte poznati trgovačke

marke u smislu člana 6bis

Pariske konvencije;

CTMR, član 8(2)(c) – ranija

prava: opšte poznati trgovačke

marke u smislu člana 6bis

Pariske konvencije;

TMD, članovi 4(3),

4(4)(a) i 5(2) –

renomirani trgovačke

marke

CTMR, članovi 8(5) i

9(1)(c) – renomirani

trgovačke marke

Kosovo ZTM – član 7. st. 1

ZTM, član 7. stav 2 tačka

2.3 – ranija prava: “trgovačku

marku koji je na dan

podnošenja prijave za

registraciju ili na dan pozivanja

na prvenstvo opšte poznat u

Republici Kosovo.”

ZTM, član 3. stav 1 tačka

1.5 – “poznati trgovačke marke

– trgovačke marke u skladu sa

članom 6bis Pariske

konvencije.”

ZTM, član 7(3) i

8(1)(1.3) – registrovani

renomirani trgovačke

marke


Oblast zaštite: Član 6bis Pariske konvencije utvrđuje obim zaštite koji se dodeljuje opšte poznatim

trgovačkima markama. Nosilac opšte poznatog trgovačke marke ima pravo da ospori registrovanje

kasnijeg trgovačke marke koji je u konfliktu sa njegovim trgovačkom markom. Nosilac takođe može

da zahteva poništenje registracije kasnijeg trgovačke marke koji je u konfliktu sa opšte poznatim

trgovačkom markom. Ovo su odredbe koje sadrže gotovo svi zakoni različitih država, uključujući i

ZTM, tačnije član 7. stav 1 u vezi sa članom 7. stav 2 tačka 2.3 i član 52. stav 1 tačka 1.3 u vezi sa

članom 7. stav 2 tačka 2.3.

Osim osporavanja registrovanja i oduzimanja istog, u većini država nosilac neregistrovanog opšte

poznatog trgovačke marke ima pravo da zahteva od suda da zabrani upotrebu kasnijeg sličnog

trgovačke marke na tržištu. U većini država, nosilac neregistrovanog opšte poznatog trgovačke

marke koristi odredbe Zakona o trgovačkima markama da bi zahtevao zabranu kasnijeg trgovačke

marke od nadležnog suda. Međutim, u pojedinim državama, uključujući i Kosovo po novom zakonu,

za razliku od prethodnog zakona, nosilac neregistrovanog opšte poznatog trgovačke marke nema

pravo da koristi odredbe Zakona o trgovačkima markama da bi zahtevao zabranu upotrebe sličnog

trgovačke marke. Drugim rečima, važeći ZTM ne predviđa da neregistrovani opšte poznati raniji

trgovačku marku može poslužiti kao dovoljan osnov za zabranu upotrebe kasnijeg trgovačke marke.

Ipak, države kao što je Kosovo koje u svoje zakonodavstvo nisu uvrstile ovakve odredbe o

trgovačkima markama, koriste odredbu o nelojalnoj konkurenciji za zahtevanje zabrane upotrebe

kasnijeg trgovačke marke. Ovakva odredba se nalazi i u Zakonu o unutrašnjoj trgovini na Kosovu.

Međutim, za razliku od drugih država koje smatraju povredom trgovačke marke u slučajevima kada

se smatra nelojalnom konkurencijom, nosilac ranijeg opšte poznatog trgovačke marke mora da bude

prisutan na Kosovu na primer i da bude u konkurenciji sa drugom stranom, i ti kriterijumi ne moraju

biti nužno ispunjeni u slučaju da ovo predstavlja povredu trgovačke marke prema ZTM. Dakle, i u

ovom aspektu, Kosovski ZTM je otišao korak unazad u odnosu na stari zakon, koji je pružao sudsku

zaštitu u slučaju povrede opšte poznatog trgovačke marke. Ovde je važno napomenuti da Direktiva

EU ne uvažava zahtev iz člana 6bis Pariske konvencije da bi se dozvolila zabrana upotrebe konfliktnog

trgovačke marke na osnovu neregistrovane opšte poznatog trgovačke marke. Dakle, ova izmena koja

je pružena važećim ZTM-om ne čini isti neusklađenim sa Direktivom EU.


2.6 Vežba 2: Vrste trgovačkih marki

UPUTSTVA

Spojite tačan odgovor u vezi sa vrstom i sadržajem sa trgovačkom markom datim u koloni na levoj

strani.

TRGOVAČKU MARKU VRSTA TRGOVAČKE MARKE

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

8.

9.

10. Sh.P.K.

1. Verbalni trgovačku marku

2. Trgovačku marku obrazac

3. Kombinacija reči, slova i brojeva

4. Kolektivni trgovačku marku

5. Ime firme (komercijalna namena)

6. Sertifikacijski trgovačku marku

7. Slogan

8. Verbalni i figurativni trgovačku marku

9. Uslužni trgovačku marku

10. Zvučni trgovačku marku

http://images.google.com/imgres?imgurl=http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/thumb/a/ac/DHL_Logo.svg/800px-DHL_Logo.svg.png&imgrefurl=http://en.wikipedia.org/wiki/Image:DHL_Logo.svg&h=176&w=800&sz=10&tbnid=Ye1LQw_vCisuaM:&tbnh=31&tbnw=143&prev=/images?q=dhl+logo&um=1&start=2&sa=X&oi=images&ct=image&cd=2


2.7. Zaključak

U ovom modulu ste razmotrili definicije trgovačkih marki, najvažnije međunarodne instrumente i

instrumente EU za trgovačke marke i, kroz analize i primere, uporedili odredbe Kosovskog zakona o

trgovačkima markama sa zahtevima EU i najboljim priznatim međunarodnim praksama.

U ovom modulu ste naučili da:

Razumete pojam trgovačkih marki i da nabrojite vrste trgovačkih marki;

Protumačite najvažnije međunarodne i evropske instrumente koji se odnose na trgovačke

marke;

Uporedite Kosovski zakon o trgovačkima markama sa ovim međunarodnim instrumentima.


MODUL 3:

USLOVI ZA REGISTRACIJU TRGOVAČKE

MARKE


3.1 Pregled

Ovim modulom se razmatraju preduslovi i ograničenja trgovačkih marki, kao i vrši poređenje različitih

nivoa snaga marki, koje su od važnosti za određivanje različitosti određene marke. Takođe, ovim

modulom se objašnjava pojam funkcionalnosti marki i pružaju konkretna saznanja u vezi ograničenjima u

trgovačkim markama.

3.2 Ciljevi učenja

Na kraju ovog modula bićete u stanju da:

Uporedite različite nivoe snage trgovačke marke

Objasnite doktrinu funkcionalnosti trgovačkih marki

Nabrojite i primenite definicije trgovačkih marki

3.3 Uslovi za registraciju trgovačkih marki

Uslovi za postojanje ili registraciju trgovačke marke prema ZTM su predviđeni u tri glavna člana,

odnosno članovima 5, 6. i 7. Za registracije trgovačke marke u Kancelariji za industrijsku imovinu svi

navedeni uslovi moraju biti ispunjeni kumulativno.

Uslovi propisani ovim članovima mogu biti „pozitivni“ uslovi i „negativni“ uslovi. Pozitivni uslovi su

oni koje određena oznaka mora sadržavati kako bi mogla biti registrovana kao trgovačka marka. Dok

su negativni uslovi oni koji ne smeju postojati kako bi se ista registrovala kao trgovačka marka. Dakle,

neaktivni uslovi su prepreke za registraciju trgovačke marke.

Takozvani pozitivni uslovi su propisani članom 5. ZTM, kojim se naglašava:

Trgovačka marka može biti svaka oznaka koja se može grafički prikazati, posebno reči

obuhvatajući i lična imena, skice, slova, brojevi, oblik robe i način njihovog pakovanja, boje kao i sve

njihove kombinacije, pod uslovom da takve oznake mogu razlikovati robe ili usluge jednog

preduzeća od roba ili usluga drugih preduzeća.

Sledstveno, postoje dva uslova koja određena oznaka treba ispuniti kako bi se mogla registrovati kao

trgovačka marka:

1. Oznake moraju biti grafički prikazane, i

2. Oznaka mora imati razlikujući karakter - različitost;

Dok su takozvane prepreke a registraciju trgovačkih marki predviđene u članovima 6. i 7. ZTM, koje

propisuju:

1. Apsolutne prepreke za registraciju trgovačkih marki, i

2. Relativne prepreke za registraciju trgovačkih marki.


Glavna razlika između apsolutnih i relativnih prepreka je da se u odnosu na apsolutne prepreke ZIS

mora pozabaviti pitanjem ex officio. Dakle, u slučaju postojanja neke od apsolutnih prepreka

prema članu 6. ZIS je dužan da po službenoj dužnosti donese preliminarnu odluku odbijanja, koja

postaje pravosnažna samo ukoliko u predviđenom zakonskom roku podnosilac zahteva ne ispravi

zahtev kako bi se izbegle takve apsolutne prepreke. Dok vezano sa relativnim preprekama za

registraciju ZIS nije dužan da se pitanjem pozabavi po službenoj dužnosti, nego samo nakon

argumentovanih zahteva trećih strana. Ispod ćemo detaljno elaborisati o navedenim uslovima i

preprekama za registraciju trgovačke marke, koje su propisane ZTM-om na Kosovu.

3.3.1 Grafički prikaz oznaka

Prvi važan element koji proističe iz člana 5. ZTM je da oznake moraju biti prikazane grafički. Pod

grafičkim prikazom se podrazumeva da se oznaka može prikazati vizuelno, preko fotografija, linija ili

slova tako da se mogu identifikovati veoma jasno. Razlozi zbog kojih određene države (ne sve)

uslovljavaju registraciju trgovačke marke grafičkim prikazom su mnogobrojni. U prvom redu,

grafičkim prikazom se jasno definiše šta je objekat zaštite. Zaštitni objekat, jasno definisan, bi se

mogao registrovati u registar trgovačkih marki, koje su javne, i tom prilikom bi se izbegla

subjektivnost pri percepciji marke. Dakle, u nedostatku grafičkog prikaza postoji opasnost da

potrošači, zavisno od subjektivne percepcije, identifikuju znak na različite načine.

ZTM na Kosovu nije definisano šta se podrazumeva pod grafičkim prikazom. U stvari u većini

zemalja koje uslovljavaju registraciju trgovačke marke ovim kriterijumom se definisanje navedeno

ostavlja u nadležnosti sudova. Dakle, Evropski sud pravde (ESP) u slučaju Ralf Sieckman protiv

Zavoda za patente i marke Nemačke (C-237/00, 2002) je utvrdio kriterije koje grafički prikaz

određenog znaka ora ispunjavati. Prema ESP-u grafički prikaz mora biti jasan, samo-funkcionalan, lako

dostižan, razumljiv, postojan i objektivan.

Načelno, grafički prikaz nije problematična stvar ukoliko se bavimo takozvanim tradicionalnim

markama kao što su reči marke, figurativne marke ili mešovite marke. Problem grafičkog prikaza se

pojavljuje samo u slučaju ne-tradicionalnih marki, čiji se nivo zaštite i dalje u velikoj meri razlikuje u

mnogim zemljama. Ne-tradicionalnim markama se smatraju boje, glasovne marke, marke mirisa,

pokretne marke (motion marks) i hologrami.

Marke boje: prema praksi država Evropske unije i ESP-a, kako bi se određena boja mogla

registrovati kao marka kriteriji slučaja Sciekman će se smatrati ispunjenim ukoliko je boja prikazana

jasno u zahtevu, kao i da je boja identifikovana identifikacionim kodom koji je međunarodno priznat.

Cilj uslovljavanja identifikovanja boje identifikacionim kodom je ograničenje zaštite u ovim

slučajevima na jednu nijansu boje. Jedna boja, u zavisnosti od kvaliteta papira, štampanja i drugih

faktora se može predstaviti u nijansi koja nije ista sa nijansom za koju se zahteva zaštita. Stoga, kako

bi se jasno identifikovao objekat zaštite, marke boje trebaju biti propraćene identifikacionim kodom

prema poznatim sistemima kao što su Pantone, RAL i Focoltone.

Mirisne marke (smell marks): Mirisne marke ili arome takođe spadaju u kategoriju oznaka čiji je

grafički prikaz problematičan. Iako bi neko mogao da bude mišljenja da se miris može opisati grafički

preko njene hemijske formule, opisno naziva ili uzorka mirisa, ili njihovom kombinacijom ESP je

zaključio da nijedna od navedenih ne ispunjava uslove grafičkog prikaza (slučaj Sciekmann).

Glasovne marke (sound marks): I glasovne marke načelno nisu oznake koje se mogu predstaviti

grafički. Međutim ESP je u slučaju Shield (C-283/01) prihvatio registrabilnost glasovnih znakova uz

uslov da: 1. Zahtev jasno ukazuje da se oznaka odnosi na glasovni znak, u suprotnom će se oznaka


smatrati kao reč ili figurativno, i 2. Predstavljanje jednog znaka kroz muzičke note podeljene na takte

i koje posebno pokazuju muzički ključ, note i muzičke pauze, time prikazujući relativnu vrednost,

visoke note, niske note i prirodne (iznenadne).

Pokretne marke (motion marks): Grafički prikaz će se smatrati dovoljnim ukoliko su pokretne

marke prikazane grafički u seriji slika u mirnom (nepokretnom) položaju i ukoliko zahtev sadrži i

sledeće podatke: da je marka pokretna slika, ono šta slika opisuje, koliko je izmena obuhvaćeno

nizom u punom kretanju, koji je redosled slika i da postoji jedinstveni niz kretanja.

Hologrami: kako bi se ispunili uslovi slučaja Sciekman u slučaju holograma neophodno je da obrazac

zahteva sadrži pregled svakog izgleda prikazanog u hologramu.

3.3.2 Različitost

Glavna funkcija trgovačke marke je da služi kao identifikator izvora. Kako bi se ispunila ova svrha

marka mora imati razlikujuće osobenosti. Iz tih razloga različitost je osnovni uslov za zaštitu

trgovačke marke. Nemaju sve trgovačke marke iste razlikujuće osobenosti i sledstveno sudovi

obično mere nivo različitosti kroz takozvani „spektar različitosti“. Na osnovu ovog spektra

marke se kategorizuju od „najviše razlikujućih“ do „najmanje razlikujućih“. Što se marka više razlikuje

to će više zaštite zaslužiti i suprotno. Prema ovom spektru postoji pet nivoa snažnosti marke:

Izmišljene ili imaginarne marke su najjače marke. Primer ovih su marke KODAK i XEROX.

Ova dva primera su izmišljene marke i njihova jedina svrha je identifikacija određene robe ili usluge.

KODAK je marka koja je korišćena za fotografske aparate dok je XEROX marka koja se koristi za

fotokopir aparate. One nemaju nijedan drugi smisao osim identifikacije izvora proizvoda zbog kojih

su one i postale trgovačke marke.

Proizvoljne marke su marke koje se sastoje od jedne reči koja ima uobičajeno značenje, ako na

primer APPLE, u prevodu JABUKA (za kompjutere), RINGS, u prevodu PRSTEN (za restoran) i

MANGO (za odeću), ali koje nemaju veze sa robom i uslugama koje se prodaju pod tim nazivom

trgovačke marke. Na primer, ukoliko bi se marka RINGS koristila za prstenje, onda bi se smatrala

opisnom markom koja ne zaslužuje zaštitu. Međutim, ukoliko se isti naziv koristi u vezi sa određenim

restoranom onda se smatra snažnom markom koja zaslužuje zaštitu.

Sugestivne marke su marke koje sugeriši kvalitet ili osobenost robe ili usluge. Ova vrsta marki se

nalazi negde između proizvoljnih i opisnih marki u spektru različitosti jer su one sastavljene od reči

uobičajenog značenja, kao i proizvoljne marke, i upućuju na navedenu robu i usluge, kao i opisne

marke. Međutim, ono što razlikuje sugestivne marke o opisnih, što sugestivne čini i jačim, je činjenica

da potonje zahtevaju veći maštovitost potrošača kako bi došli do zaključka o kakvoj se robi i

uslugama radi. Neki primeri sugestivnih marki su: MICROSOFT ili COMTRADE pri čemu će

potrošaču biti potrebna određena maštovitost i razmišljanje u shvatanju da se radi o markama koje

se koriste za kompjutere i kompjuterske programe (softver). Zakon o trgovačkim markama na

Kosovu ne propisuje nikakvu razliku između sugestivnih i opisnih marki. Član 6. stav 1. tačku 1.3, koji

se nalazi u apsolutnoj osnovi za odbijanje registracije, određuje da trgovačka marka koja služi samo

za određivanje vrste, kvaliteta ili neke druge karakteristike neće se registrovati kao trgovačka marka

osim ukoliko je postala poznata u odgovarajućim poslovnim krugovima kao razlikujuća marka a robu i

usluge za koje je podneta (član 6. stav 2). Dakle, Zakon prosto zahteva dokaze sekundarnog

značenja ne praveći nikakvu razliku između onoga što je sugerisano i opisano. Međutim u praksi

sugestivne marke se uopšteno smatraju jakim markama, za koje nije potreban dokaz sekundarnog

značenja.


Opisne marke su marke kojima se prosto opisuju usluge i roba za koju se koriste bez potrebe za

korišćenjem mašte ili razmišljanja potrošača. Opisnim markama se ne nudi zaštita, izuzev ukoliko su

iste stekle sekundarno značenje u mislima potrošača (vidi član 6. stav 1. tačku 1.4 i gorenavedeni član

6. stav 2). Primer opisne marke je reč DIGITAL a kompjuter.

Opšte marke spadaju u najnižu kategoriju spektra različitosti pošto se sastoje ode reči koje su

uobičajene u svakodnevnom govoru (vidi član 6. stav 1. tačku 1.4). čak i jedna validno registrovana

marka može postati uobičajena reč i time izgubiti zaštitu ukoliko se ne koristi na odgovarajući način.

Na primer marka WALKMAN, koja je jedno vreme bila trgovačka marka je izgubila zaštitu kada su

ljudi počeli da koriste ovu reč mini-kasetofon (vidi Sony Europe protiv Timetron Corp. (2002)

Austrija). Uopšteno zakoni raznih država isključuju potpunu zaštitu ovih opštih ili generičkih oznaka.

Međutim prema ZTM, član 6. stav 2. omogućava zaštitu i u slučaju opštih marki, uz uslov da su iste

stekle različitost kroz korišćenje pre nego što je podnet zahtev za registraciju.

Vezano sa gorenavedenim, možemo zaključiti da određene oznake načelno ne mogu uživati zaštitu

pošto ne služe kao izvor identifikacije. Međutim, te oznake bi mogle da uživaju zaštitu u slučaju

dokazivanja stečene različitosti kroz korišćenje. Dakle, ove oznake ne poseduju razlikujuće

osobenosti ali su tokom vremena zbog širokog korišćenja ili reklamiranja oznake na tržištu stekle

dovoljno razlikujućih osobenosti kako bi uživale zaštitu. Sledstveno, u praksi i teoriji razlikujemo

„suštinsku različitost“ (inherent distinctiveness) il i“sekundarni ili stečenu različitost“ (acquired

distinctiveness).

U slučaju kada oznaka poseduje suštinske različitosti ista nema potrebe da bude u korišćenju ili

upotrebi pre neo što se za istu zahteva registracija pri ZIS. Dakle, prethodno korišćenje oznake nije

obavezno. Dok u drugo slučaju, kada određena oznaka ne poseduje suštinske različitosti, kao što je

bio slučaj sa sugestivnim ili opisnim oznakama, onda je nosilac dužan da prethodno počne sa

korišćenjem određene oznake. Znači, počinje da koristi ovu oznaku u vezi sa određenim proizvodima

ili uslugama, kako bi bio u stanju da dokaže stečenu različitost i registrovao se kao trgovačka marka.

Tipičan primer stečene različitosti se može smatrati UJË RUGOVE (VODA RUGOVE), koja se

prema spektru različitosti može rasporediti kod opisnih marki. Ovo je iz razloga što se na veoma

jasan način opisuje proizvod (voda) i poreklo proizvoda (region Rugove). Međutim, zbog širokog

korišćenja oznaka UJË RUGOVE (VODA RUGOVE) bi kod potrošača asocirala na poreklo proizvoda

a ne na sam proizvod kao takav.

3.4 Negativni uslovi za registraciju trgovačkih marki

Negativni uslovi propisani ZTM-om ili prepreke za registraciju trgovačkih marki su predviđene u

članovima 6. i 7. ZTM-a, koji propisuju:

1. Apsolutne prepreke za registraciju trgovačkih marki, i

2. Relativne prepreke za registraciju trgovačkih marki.

3.4.1 Apsolutne prepreke za registraciju trgovačkih marki

Kao što je naglašeno iznad, prema članu 6. ZTM-a, ZIS kao nadležni organ za registraciju trgovačkih

marki, je dužan da po službenoj dužnosti razmotri i odluči da li postoje apsolutne prepreke za

registrovanje određenog znaka. U slučaju zaključka postojanja apsolutnih prepreka ZIS, saglasno


članu 31. ZTM-a, donosi odluku preliminarnu odbijajuću odluku, pri čemu podnosilac zahteva u

određenom vremenskom roku može da podnese svoje primedbe i zatraži dopunu zahteva. Nakon

postupka zahteva ZIS, u zavisnosti od slobodnog mišljenja, može doneti odbijajuću preliminarnu

odluku ili odluči da registruju trgovačku marku.

Iako u stvari treće strane mogu tražiti od ZIS da ne registruje određenu marku na osnovu postojanja

apsolutnih prepreka. Ovo pravo proizilazi iz člana 33. ZTM-a, koji propisuje da svaki subjekat može

uložiti primedbe ZIS-u u roku od 3 meseca od dana kada je zahtev za trgovačku marku objavljen u

službenom biltenu ZIS-a. Međutim, mora se naglasiti da u odnosu na postupak osporavanja i

poništenja, koja se odvija na osnovu postojanja relativnih prepreka, u slučaju podnošenja primedbi,

podnosilac istih nije strana u postupku.

Izuzev nedostatka različitosti i načelno neregistrovanje sugestivnih, opisnih i opštih oznaka (član 6.

stav 1. tačke 1.1, 1.2, 1.3 i 1.4), član 6. ZTM određuje i određeni broj drugih prepreka koje se

smatraju apsolutnim preprekama.

Funkcionalne marke: ZTM u članu 6. stavu 1. tački 1.5 zabranjuje oznaka koje se sastoje iz oblika

koja 1) rezultuje iz same prirode odgovarajuće robe, 2) je neophodna za postizanje tehničkog

rezultata ili 3) daje bitnu vrednost navedenoj robi. Drugim rečima, ovim članom se propisuje da

jedna oznaka koja se sastoji od određenog oblika koji je funkcionalan ne može uživati

zaštitu. Pojam funkcionalnosti je predstavljen u cilju sprečavanja monopola nad određenim oblikom

robe koja je neophodna za postizanje određenog tehničkog rezultata.

Doktrina funkcionalnosti je linija podele između trgovačkih marki, posebno marki 3D ili marki za

pakovanje/presvlačenje robe sa jedne strane i patenata, sa druge strane. Patenti pružaju zaštitu

izumiteljima za procese, mašineriju ili druge izume. Zamislite oblik sijalice. Da je oblik sijalice

patentirao njen izumitelj niko drugi ne bi bio u stanju da koristi takav oblik, izuzev kršenja patenta.

Sada zamislite da je patent za navedenu sijalicu istekao. Šta bi se desilo ukoliko bi vlasnik isteklog

patenta sprečio ostale da koriste oblik registrujući isti kao trgovačku marku? Nešto tako bi omelo

konkurenciju odbacujući sve legitimne napore konkurenata da proizvedu sličnu sijalicu koja

poboljšava osvetljenje. Zakon o trgovačkim markama se ne može iskoristiti za obezbeđivanje

monopola nad oblikom električne sijalice nakon isteka patenta za navedeni oblik (vidi Kellog Co.

protiv National Biscuit Co. 1938).

U tumačenju člana 5(3) Prve Direktive Saveta (član 6, stav 1, tačka 1.5 ZTM), ESP je zaključio da se

oznaka koja se sastoji ekskluzivno od oblika određenog projekta ne može registrovati, ukoliko se

suštinske funkcionalne osobenosti te forme pripisuju samo tehničkim rezultatima. Sud je takođe

zaključio da se ova osnova odbijanja ili obezvređivanja ne može izbeći konstatacijom da postoje drugi

oblici koji dozvoljavaju postizanje istog tehničkog rezultata. Osim navedenog, različitost jedne takve

marke se ne može odrediti samo njenim prostim korišćenjem (Koninklijke Philips Electronics NV

protiv Remington Consumer Products Ltd. (C-299/99)).

Od važnosti je da se zapamti da se test različitosti marke ne može primeniti za oznake koje

se sastoje od oblika koji su funkcionalni. Čak iako su potrošači uspeli da identifikuju određeni

poseban oblik određenog proizvođača, na osnovu odluke ESP, kojom je protumačen član 5(3) Prve

Direktive Saveta, takva marka se ne može registrovati ukoliko se funkcionalne osobenosti iste

pripisuju samo tehničkim rezultatima.


Trgovačke marke u suprotnosti sa moralom i javnim redom, član 6, stav 1, tačka 1.6 –

marka koja sadrži reč, simbol, oblik ili znak koji se smatra amoralnim ili u suprotnosti sa javnim

redom, istoj se ne pruža zaštita. Isto, ukoliko je određena reč ili simbol od velikog značaja za javnost,

ista se ne može registrovati kao trgovačka marka ukoliko se koristi za robu ili usluge koje su u

suprotnosti sa moralom i javnim redom.

Obmanjujuće marke, član 6, stav 1, tačka 1.7 – su marke takve prirode da se može očekivati da

će obmanuti javnost u vezi vrste, kvaliteta ili geografskog porekla robe ili usluga. Kao primer

obmanjujuće marke po vrsti i kvalitetu robe mogu biti reči KOŽNE CIPELE za prodavnicu koja

uopšte ne prodaje kožne cipele. Ovo bi predstavljalo obmanu potrošača navodeći ih da misle da tu

mogu kupiti kožne cipele. SWISTEX je drugi primer obmanjujuće marke vezano sa kvalitetom i

poreklom robe. Ukoliko se reč SWISTEX koristi za časovnik koji u stvari nije poreklom iz

Švajcarske, onda bi se i navedena klasifikovala kao obmanjujuća marka.

Trgovačke marke sa neovlašćenim sadržajem, član 6, stav 1, tačke 1.8 i 1.10 – ovo su

trgovačke marke koje su zaštićene članom 6ter Pariske konvencije i TRIPS Sporazuma. Trgovačke

marke koje sadrže grb, zastavu ili neku drugu državnu oznaku određene zemlje ili međunarodne

organizacije sa sedištem u jednoj od zemalja koja je potpisnica Konvencije ili TRIPS Sporazuma, se ne

može registrovati na osnovu ovih odredbi ZTM-a. Jedan takav primer bi bio amblem CRVENOG

KRSTA. Ovim odredbama se takođe osigurava da se registracija odbije i za trgovačke marke koje

sadrže grb, zastavu ili drugu vrstu oznake Republike Kosovo, kao i organa i javnih preduzeća ove

zemlje. Ipak, ukoliko je podnosilac zahteva ovlašćen da koristi jednu od gorenavedenih oznaka, istom

se ne može odbiti registracija.

Trgovačke marke čije je korišćenje u suprotnosti sa nekim drugim zakonom: član 6, stav

1, tačka 1.9 – za primenu ove odredbe i za posledice odbijanja registracije trgovačke marke po ovoj

osnovi, korišćenje određene marke treba biti zabranjeno drugim zakonom u odnosu na onaj o

trgovačkim markama. Do ovih situacija može doći u slučajevima kada trgovačka marka sadrži

određeni geografski indikator koji može biti zabranjen Zakonom br. 04/L-187 o geografskim

indikatorima (GI) i nazivima porekla (EO) (2013).

Do juna 2013. nije postojao poseban režim ili posebne grupe zakona za registraciju geografskih

indikatora ili nazivima porekla. Zakon o trgovačkim markama je pružio zaštitu i geografske indikatore

i nazive porekla kroz certifikujuće marke i kolektivne marke. Geografski indikatori (GI) su oznake

koje se koriste za proizvode čiji se kvalitet vezuje sa određenim i posebnim geografskim područjem,

npr. COGNAC koji koriste proizvođači penušca (gaziranog vina) koji se proizvodi u regionu Cognac

u Francuskoj.

Međutim, u julu 2013. je stupio na snagu Zakon br. 04/L-187 o geografskim indikatorima (GI) i

nazivima porekla (EO) (2013). Zakon propisuje postupak registracije GI i EO u ZSI. Zakon o GI i EO

takođe obuhvata odredbe o rešavanju mogućih sporova između trgovačkih marki i GI ili OE. U

međuvremenu, i prema ZTM, članu 6, stavu 1, tačkama 1.11 i 1.12 određeni GI ili EO može poslužiti

kao osnova za odbijanje ili oglašavanja nevažećim određene registracije trgovačke marke.

U slučaju sukoba između trgovačke marke i određene GI ili EO, Zakon br. 04/L-187 daje slično

rešenje kao i Uredba Saveta EU br. 510/2006. U stvari, određeni GI ili EO se ne može registrovati

ukoliko je trgovačka marka slavna i koristi se duže vreme u onoj meri da bi registracija GI ili EO

dovela do zabune potrošača što se tiče identiteta proizvoda. U svim drugim situacijama, datum

podnošenja zahteva GI ili EO je odlučujući za rešavanje sukoba. Dakle, ukoliko određena trgovačka


marka nije slavna, ali je ista podnela zahtev pre podnošenja zahteva za GI ili EO, trgovačka marka se

ne može poništiti ukoliko ne postoje razlozi za oglašavanje nevažećim prema ZTM. Ovi razlozi za

oglašavanje nevažećim prema ZTM-u, sa druge strane, su oni koji su propisani članom 6, stavom 1,

tačkama 1.11 i 1.12 koje slede.

Mogući su i slučajevi odbijanja registracije trgovačke marke po povoj osnovi zbog postojanja zabrana

u Zakonu o autorskim pravima i srodnim pravima.

Trgovačke marke za vina i alkoholna pića: Član 6, stav 1, tačke 1.11 i 1.12 – Tačka 11.

uspostavlja kao prepreku za registraciju marke za vina ili rakiju, koja sadrže ili se sastoje od

geografskih indikatora, ali koja obmanjuju vezano sa poreklom vina ili rakije. Tako na primer, po ovoj

osnovi bi se trebala odbiti registracija određene marke koja sadrži, recimo na primer geografski

indikator COGNAC u svojem nazivu, dok se u stvari ta rakija ne proizvodi u regionu Konjaka, nego

na nekom drugom mestu. Dok tačka 12. Propisuje slična rešenja kao ona koja se predlažu Zakonom

o geografskim indikatorima u vezi sa time kada određena trgovačka marka ima prednost u slučaju

sukoba sa određenim GI.

3.4.2. Relativne prepreke za registraciju trgovačke marke

Drugačije u odnosu na apsolutne prepreke, u slučaju relativnih prepreka ili kako se drugačije nazivaju

prepreka usled ranijih prava, ZIS nije dužan da razmotri registrabilnost određene marke po ovoj

osnovi. Dakle, prema članu 7, kojim se propisuju relativne prepreke za registraciju trgovačke marke,

su treća lica ona koja mogu da pokrenu postupak osporavanja registracije usled ranijih prava.

Postupak osporavanja registracije zahteva je najčešći upravni postupak, koji međutim postavlja veoma

složena pravna pitanja. Osporavanje, kao proceduralna mera propisana ZTM-om, se podnosi sa

ciljem da nosioci koji tvrde da imaju ranija prava, na osnovu postojanja jedne od zakonskih osnova

predviđenih članom 7. ZTM-a, da zahtevaju odbijanje registracije zahteva za navodnu kasniju

trgovačku marku. Dakle, postoje dva glavna uslova koja se trebaju ispuniti i konstatovati u slučaju

podnošenja osporavanja na osnovu postojanja relativne osnove za odbijanje:

Prvo, lice koje osporava mora imati ranije pravo prema nekoj od kategorija navedenih u članu 7.

stavu 2. ZTM-a, odnosno:

registrovane marke s datumom ranije prijave,

podnetog zahteva za trgovačku marku s ranijim datumom podnošenja,

priznata trgovačka marka prema smislu člana 6bis Pariske konvencije, uz uslov da je ova

marka bila opšte poznata kada je podnet navodno kasniji zahtev,

trgovačka zajednica ili međunarodna marka, koja ima datum ranijeg podnošenja, ali će se ova

dva tava primenjivati samo kada Kosovo bude postalo član ova dva sistema.

Drugi uslov je postojanje jedne od pravnih osnova za osporavanje:

dvostruki identitet (član 7, stav 1, tačka 1.1),

mogućnost prouzrokovanja zabune (član 7, stav 1, tačka 1.2), ili

dobijanje nepravičnog profita ili oštećenje razlikujućeg karaktera ranije marke (član 7, stav3).

Dakle, u slučaju podnošenja zahteva za osporavanje, lice koje osporava treba u prvom redu da

dokaže da uživa ranije pravo i nakon toga dokaže jednu od tri pravne osnove za osporavanje

registracije aplikacije. Ispod ćemo govoriti samo o onome šta podrazumevamo pod ranijim pravom,

posebno šta podrazumevamo ranije priznatom markom prema članu 6bis Pariske konvencije. Dok,


vezano sa time kako se mogu dokazati tri pravne osnove za osporavanje će biti objašnjeno u

Modulu br. 6 pošto su isti kriteriji za realizaciju prava trgovačkih marki pred nadležnim sudom.

3.4.2.1 Priznate marke prema članu 6bis Pariske konvencije

Registrovana marka sa datumom ranijeg prijavljivanja (član 7, stav 2, tačka 2.1) i zahtev za marku uz

datum ranijeg prijavljivanja (član 7, stav 2, tačka 2.2) su samoobjašnjive odredbe. Kako bi se dokazala

ranija prava iz ova dva stava, dovoljno je da nosilac dostavi odluku registracije ili kopiju zahteva za

registraciju trgovačke marke, kojima se dokazuje datum ranijeg prijavljivanja. Kada govorimo o

ranijim pravima, od posebne je važnosti ranije pravo predviđeno članom 7, stavom 2, tačkom 2.3,

odnosno ranije priznatim markama prema članu 6bis Pariske konvencije. Ispod ćemo objasniti kada

se određena marka prema Pariskoj konvenciji smatra priznatom i koji se dokazi mogu koristiti za

dokazivanje ovog prava.

Pojam priznate marke se je prvi put pojavio na Pariskoj konvenciji. Na žalost ni Pariska konvencija, a

niti TRIPS Sporazum ne sadrže određenu definiciju ili jasna uputstva šta se podrazumeva pod izrazom

priznata marka. Stoga je ovaj izraz tumačen različito u raznim jurisdikcijama. Zajedničke preporuke u

vezi sa priznatim markama, koje je usvojio SOIS, mogu poslužiti kao veoma dobro uputstvo za

definisanje i ocenu priznatih marki prema članu 6bis. Ove preporuke nisu obavezujuće prirode, ali

opet mogu poslužiti kao uputstva u ovom smislu i u stvari mnogobrojne države su ispoštovale ove

preporuke.

Članovi 2(2)(b) i 2(2)(c) Preporuka SOIS određuju da je priznata marka: „marka koja je poznata ili

priznata u relevantnom sektoru“. Slične definicije ili standarde su napravile i države u regionu. Na

primer u Hrvatskoj poznata marka je koja marka za koju relevantna javnost ima utisak da je poznata.

Dok je druga grupa zemalja u svoje zakonodavstvo uključila ono šta određenu marku čini priznatom.

Na primer Crna Gora, Srbija i Bosna u svojim zakonima naglašavaju da su priznate marke one marke

sa kojima se je relevantna javnost familijarizovala.

Na Kosovu ni zakon a ni sudska praksa ne daju jasnu definiciju šta podrazumevamo pod priznatom

markom. Na primer Zakon u članu 3(1)(1.5) definiše priznatu marku kao marku koja je

priznata prema članu 6bis. Dok sudska praksa, koju sam ja bio u prilici da analiziram nikada ne

definiše šta se podrazumeva pod priznatom markom. Štaviše, u određenim se slučajevima stiče utisak

da se mešaju koncepti priznate marke sa međunarodno zaštićenom markom.

Šta je sudska praksa s pravom prihvatila je to da je možda na indirektan način prihvaćeno da marka

treba biti priznata za relevantnu javnost a ne širu javnost (Austria Tabak protiv Kosova Tobacco).

Dakle, na osnovu izrečenog može se zaključiti da postoje dva glavna elementa koja se trebaju imati u

vidu kada govorimo o priznatim markama.

Prva je identifikacija relevantne javnosti, i

Druga, ocena poznavanja marke.

1. Identifikacija relevantne javnosti je od velike važnosti za odlučivanje da li je određena marka

priznata ili nije. U stvari, pogrešna identifikacija relevantne javnosti može dovesti čak i do nepravične

odluke. Stoga je ovo pitanje obuhvaćeno i u Preporukama SOIS, u kojima stoji da relevantna javnost

može obuhvatiti:

Postojeće i/ili moguće (potencijalne) potrošače;

Osobe uključene u distribucione kanale; ili


Poslovni krug.

Postojeći potrošači ili potencijalni mogu biti različiti, u zavisnosti od prirode proizvoda ili usluga.

Njihova identifikacija nije uvek prosta. Na primer, u jednom slučaju u Bugarskoj, gde je materija

predmeta bio parfem poznate marke ESTEE LAUDER, koji je u proseku veoma skup, sud je na

osnovu izveštaja veštaka zaključio da su relevantna javnost za ova slučaj urbane žene koje koriste

kozmetičke proizvode poznatih brendova. U slučaju da je sud odlučio da su tekući ili potencijalni

potrošači sve žene kao korisnice parfema, bez ikakvih dopunskih kriterija, onda je u velikoj meri

moguće da bi sud došao do drugačijeg zaključka.

I osobe uključene u distribucione kanale se mogu razlikovati u zavisnosti od prirode proizvoda ili

mesta prodaje. Na primer, ukoliko se određeni proizvod ne prodaje po velikim supermarketima

onda je besmisleno da relevantna javnost budu, kao i anketiranje sprovede među posetiocima

supermarketa.

Poslovni krugovi obuhvataju uvoznike, veleprodaje, lica koja vrše delatnost po licenci. Šta je od

važnosti naglasiti je da je dovoljno da marka bude priznata u jednoj od ovih grupa. Nije potrebno da

marka bude priznata u svim kategorijama.

2. Ocena poznavanja marke: Osim identifikacije relevantne javnosti, iznad je navedeno da kada

govorimo o priznatim markama, drugi važan element je ocena poznavanja marke. Četiri stvari su od

važnosti u ovoj tački:

Prva i najvažnija, koji su kriteriji za ocenjivanje poznavanja marke kod relevantnih potrošača,

Drugo, koji su dokazi koji se najčešće koriste za dokazivanje da je određena marka poznata

među relevantnim potrošačima,

Treće, takođe važno, šta se ne traži od nosioca priznate marke da dokaže,

Četvrta, kako se može steći status priznate marke prema članu 6bis, i

Poslednje, u koje vreme treba određena marka da ima status priznate marke.

2.1. Kriteriji koje nadležni organi raznih država uzimaju u obzir su koliko slični toliko i različiti.

Većina država uzima kao model kriterije koji predstavljaju Preporuke SOIS, ali ne daju sve države istu

važnost kriterijima. Preporuke SOIS izričito naglašavaju da de ovi kriteriji mogu uzeti u obzir prilikom

ocenjivanja poznavanja marke. Ne mora da znači da svi kriteriji budu relevantni ili se trebaju

ispuniti kako bi se zaključilo da je određena marka priznata. Dakle, ne mora da znači da se

svi ovi kriteriji ispune kumulativno. Koji su kriteriji najvažniji zavisi od slučaja do slučaja.

Stepen poznavanja marke kod potrošača je kriterij koji se uzima u obzir u skoro svim državama.

Ankete potrošnje ili ankete mišljenja su najčešća sredstva koja se koriste za dokazivanje koji je nivo

poznavanja marke kod relevantnih potrošača. Korišćenje marke je drugi, možda komplikovaniji

kriterij zbog činjenice što se ne traži „stvarno korišćenje“ (genuine use) marke u zemlji gde se zaštita

zahteva, nego je dovoljno „bilo kakvo korišćenje“ (any use). Ovo podrazumeva da se korišćenje

marke u susednim zemljama ili u državama koje govore istim jezikom ili su pokrivene istim medijima

može rači „korišćenjem“ u cilju ocenjivanja korišćenja marke. Uprkos otme što Pariska konvencija ne

obavezuje dokazivanje korišćenja marke, određene države opet uslovljavaju priznavanje marke na

određenoj teritoriji „stvarnim korišćenjem“ te marke u toj zemlji. Promocija marke je još jedan

važan kriterij. Ovo iz razloga što ne mogu svi učesnici relevantnih potrošača imati istu mogućnost da

kupuju određenu robu koja sadrži određenu priznatu marku, ali možemo reći da svi ti pripadnici


imaju mogućnost pristupa marketingu ili reklamiranju koje se obavlja za te proizvode kako preko

televizijskih reklama, reklama na internetu ili izlaganja ovih proizvoda na raznim sajmovima.

Registracija određene priznate marke je faktor za koji nije potrebno dokazivanje. Međutim u

cilju ocenjivanja poznavanja marke, broj stečenih registracija širom sveta kao i trajanje tih registracija

može biti jedan od indikatora poznavanja marke. Iako su prava iz trgovačkih marki u suštini

teritorijalna prava i činjenica da poznavanje jedne marke na jednoj teritoriji ne podrazumeva

automatski da je ista marka poznata i u drugoj zemlji. Međutim, još jedan faktor koji može poslužiti

kao indikator poznavanja marke je i uspešna primena marke u raznim zemljama, kao i prihvatanje

ove marke kao priznate marke. Poslednji faktor koji se naglašava u Preporukama SOIS je novčana

vrednost koja se povezuje sa markom. Sigurno da ukoliko se vrednost određene robe ocenjuje u

milionima na primer, onda ista može poslužiti kao indikator poznavanja marke.

Ranije je naglašeno da skoro sve države uzimaju kao model Preporuke SOIS, međutim određenim

kriterijumima ne daju istu važnost kao što se daje u Preporukama SOIS. Na primer, Hrvatska,

Slovenija i Albanija donekle insistiraju na korišćenju marke na teritoriji kao neophodnom kriteriju za

poznavanje marke na tržištu. Sudska praksa na Kosovu nije izričito naglasila koje je kriterije poštovala

u zaključivanju da li je određena marka priznata ili nije. U nekim presudama sud naglašava da

navedena marka ispunjava kriterije prema međunarodnim praksama kako bi se smatrala priznatom.

2.2. Dokazi: Što se tiče ocenjivanja priznate marke od velike je važnosti da se naglasi da nosilac

marke mora dokazati poznavanje određene marke u relevantnoj javnosti. Drugim rečima,

poznavanje ili priznavanje marke se ne može pretpostaviti ili zavisiti od subjektivne ocene institucije

koja odlučuje o slučaju. Najčešći dokazi koji se uopšteno koriste su izjave pod zakletvom,

sudske odluke, ankete javnosti i istraživanja tržišta, revizije i inspekcije, certifikati i nagrade, članci u

štampi – specijalizovanim publikacijama, godišnji izveštaji-profili kompanija, računi i drugi komercijalni

dokumenti, reklamni i promotivni materijal.

2.3. Za šta se ne zahteva dokazivanje: U prethodnom pasusu je navedeno šta se traži od

nosioca marke u cilju dokazivanja. Međutim, ono što se ne traži za dokazivanje je takođe od iste

važnosti. Prvo, ne zahteva se da marka bude registrovana na teritoriji na kojoj se zahteva zaštita.

Registracija marke se zahteva u slučajevima uglednih marki, ali ne i za priznate marke prema članu

6bis. Druga linja podele između uglednih marki i priznatih marki je upravo činjenica da priznata marka

ne treba biti poznata za širu javnost. Dovoljno je da bude poznata za relevantnu javnost.

Takođe, načelno u većini država se ne zahteva da se dokaže pravo korišćenje marke. Ranije je

objašnjeno da se korišćenje koje se zahteva prema Preporukama SOIS ne podrazumeva stvarno

korišćenje nego bilo kakvo korišćenje. Dovoljno je da marka bude poznata prema teoriji

proširenja (spillover) što podrazumeva da su mnogobrojne televizijske reklame ili preko interneta

stigle i do relevantnih potrošača u toj državi.

2.4. Kako se dobija status priznate marke: U većini zemalja status priznate marke se može

zahtevati samo kada se navodi da je došlo do kršenja te marke, il ikada se zahteva osporavanje

registracije ili poništenje registracije. Dakle ne zahteva se a priori. Izuzetak u ovom slučaju postoji u

određenim državama (npr. Kina, Brazil itd), koje omogućavaju da jedna strana zahteva od nadležnog

zavoda da nakon uplate određene zvanične tarife oceni i odluči da li je određena marka priznata ili

nije. Ovom prilikom odluka u kojoj je navedeno da ja određena marka priznata je imala istu vrednost

sa odlukom o registraciji. U drugim zemljama, uključujući Kosovo, ukoliko sud u određenom slučaju,

kada se zahteva obaveza jedne strane, odlučuje da je određena marka priznata i takva odluka je ad

hoc karaktera, u smislu da je takvo priznavanje marke primenjivo samo za taj postupak.


2.5. Vreme postojanja statusa priznate marke: Kako bi se određeno preduzeće moglo pozvati

na član 7, stav 2, tačku 2.3, isto je dužno da dokaže da je uživalo status priznate marke u vreme kada

je podnet zahtev za registraciju, koji se osporava. Dakle, ukoliko je zahtev za registraciju određene

marke podnet 2. marta 2004. ranija priznata marka mora dokazati da je uživala takav status pre ili na

dan 2. marta 2004. U suprotnom, ukoliko se zaključi da je osporavajuća marka dobila status priznate

marke kasnijeg datuma, onda se ne može pozvati na ovu osnovu ranijeg prava.

Vezano sa oblašću zaštite koja se dodeljuje priznatim markama prema članu 6bis Pariske

konvencije i odredbi ZTM-a, vidi Modul br. 2 kada govorimo o usaglašenosti ZTM-a sa

međunarodnim instrumentima.


3.5 Vežba 1: Spektar različitosti (marke sa rečima)

UPUTSTVA:

Obratite pažnju na dolenavedene trgovačke marke i opis robe/usluga za koje one postoje i

odgovorite u kojoj kategoriji „spektra različitosti“ se svaka od navedenih nalazi.

Izmišljena marka Proizvoljna Sugestivna Opisna Generička

Zaštićene Nisu zaštićene

UNISEX- za parfem koji mogu koristiti ili muškarci ili žene;

PUMA- za sportsku odeću i obuću;

BRILLIANT – za suncokretovo ulje;

BRILLIANT – za dijamante;

KOLLYNOS – za pastu za zube

GENERAL ELECTRIC- za električne aparate u domaćinstvu;

GOOGLE- za internet usluge;

CELLOPHANE – za sloj za omotavanje;

ESCALLATOR – za pokretne stepenice;

JAGUAR- za automobile

OPTICULUS- za optičku robu i usluge;

AMAZON – za internet stranicu na kojoj se prodaju knjige;

REEBOK – za sportsku odeću i obuću;

PERSONAL COMPUTER (PC) – za lične kompjutere;

CAMELS – za cigare;

KETCHUP- za paradajz sos;

DELL- za kompjutere


3.6 Vežba 2: Poznate marke

UPUTSTVA

Možete raditi u grupama. Pročitajte vežbu ispod i odgovorite na postavljena pitanja prema vašem

najboljem saznanju. Na kraju vežbe podelite vaše zaključke sa drugim učesnicima i instruktorom.

VEŽBA

Zamislite da jedna prodavnica koja prodaje kompjutere na Kosovu podnese zahtev za registraciju

trgovačke marke „MOLLA“ (uz logo) u ZIS i isti ih registruje.

MOLLA®

Prodavnica prodaje lap-topove, kompjutere, iPod-e, iPhona-e i mnogo drugih proizvoda koje

proizvodi i prodaje Kompanija APPLE iz Sjedinjenih Američkih Država. APPLE je vlasnik niza

trgovačkih marki kao što su Apple®, iPod®, iTunes®, Macintosh®, koje su registrovane u SAD-u i

drugim zemljama širom sveta (Australiji, Kanadi, Evropi itd). trgovačka marka je registrovana i u

Albaniji takođe. Ispod je trgovačka marka koju je registrovao Apple.

APPLE®

Apple licencira svoje trgovačke marke prodavcima, proizvođačima, potrošačima i zainteresovanim

drugim stranama za korišćenje trgovačkih marki Apple u njihovim promotivnim, reklamnim,

upućujućim ili referentnim materijalima ili internet stranicama, proizvodima ili njihovoj ambalaži.

Apple je sastavio veoma striktna Uputstva za treće strane, za sve one koji žele da koriste trgovačke

marke Apple. U jednoj od stavki ovo Uputstva je navedeno: „svako korišćenje određene slike ili

određena izmena logoa Apple, bez obzira da li je fonetička, jednaka sa nekim drugim stranim jezikom,

ili skraćenice trgovačke marke Apple je zabranjena bez ovlašćenja“.

APPLE nije registrovao svoje trgovačke marke na Kosovu i MOLLA nije jedan od ovlašćenih

korisnika APPLE.

APPLE je došao do saznanja da je prodavnica na Kosovu registrovala trgovačku marku MOLLA za

istu klasu robe i usluga, a takođe je došao do saznanja da je roba i usluge koje su date na prodaju pod

trgovačkom markom MOLLA u stvari proizvodi APPLE-a. Potonji je stupio u kontakt sa MOLLA i

tražio da se prekine sa korišćenjem trgovačke marke MOLLA ili bilo koje identične ili slične marke

koja bi dovela javnost u zabludu, i umesto toga je ponudila sklapanje sporazuma za licenciranje sa

http://images.google.com/imgres?imgurl=http://desourcesure.com/uploadv3/Apple-Logo.jpg&imgrefurl=http://profile.myspace.com/index.cfm?fuseaction=user.viewprofile&friendID=32736956&h=985&w=803&sz=9&tbnid=YwrxJ9_Nx-GLAM:&tbnh=149&tbnw=121&prev=/images?q=apple+logo&um=1&start=3&sa=X&oi=images&ct=image&cd=3

http://images.google.com/imgres?imgurl=http://www.pdg.cnb.uam.es/saccasp7/icons/Apple-logo.jpg&imgrefurl=http://www.pdg.cnb.uam.es/saccasp7/main/index.html&h=226&w=187&sz=5&tbnid=cWpSP2LJb24v8M:&tbnh=108&tbnw=89&prev=/images?q=apple+logo&um=1&start=2&sa=X&oi=images&ct=image&cd=2


Apple-om, ukoliko želi da nastavi sa korišćenjem trgovačkih marki Apple-a. MOLLA se je oglušila o

ovaj zahtev tvrdeći da marka APPLE nije registrovana na Kosovu stoga ne može ni zahtevati zaštitu.

APPLE je podneo zahtev ZIS-u za proglašavanje trgovačke marke MOLLA nevažećom saglasno članu

52. Zakona o trgovačkim markama, tvrdeći da njihova marka uživa zaštitu kao poznata marka prema

Pariskoj konvenciji.

PITANJE:

Koja vrsta dokaza bi vam bila potrebna da utvrdite da li navedena marka jeste ili nije poznata, prema

faktorima uspostavljenim u Zajedničkim preporukama za zaštitu trgovačkih marki SOIS-a:

1. Vezano sa nivoom poznavanja marke u relevantnom sektoru za javnost:

a. Koje bi ste metode koristili za utvrđivanje stepena poznavanja navedene marke na Kosovu

b. Koji je relevantan sektor u javnosti u ovom slučaju?

2. Vezano sa trajanjem, rasprostiranjem i geografskom zonom korišćenja marke:

a. Šta treba predstavljati „korišćenje“ u ovom slučaju? Sadašnje korišćenje na Kosovu?

3. Vezano sa trajanjem, rasprostiranjem i geografskom zonom bilo kakve promocije marke,

uključujući reklamiranje ili prezentacija na sajmovima ili izložbi robe i usluga u vezi sa kojima se marka

koristi?

a. Da li se „promovisanje marke“ sastoji i od korišćenja i da li imamo bilo kakav dokaz

promovisanja ili reklamiranja marke APPLE u ovom slučaju?

4. Da li tri poslednja činioca podržavaju činjenicu da je marka poznata (rasprostiranje i trajanje

registracije/podnošenja zahteva za registraciju marke, dokaz o uspešnoj realizaciji prava u

trgovačkim markama i vrednost marke)?

5. Na osnovu činjenica predmeta i vaših odgovora na prethodna pitanja, koja bi bila vaša konačna

odluka u vezi sa podnošenjem zahteva za proglašavanje trgovačke marke „MOLLA“ nevažećom

na Kosovu i zahtevom za zabranu i isplatu odštete koju je APPLE podneo?

NAPOMENA: Činjenice su izmišljene posebno za ovaj seminar obuke i ni na koji način ne

odražavaju faktičku trgovinu APPLE-a ili MOLLA-e. Ove trgovačke marke su ovde korišćene samo u

cilju obuke.


3.7 Zaključak

U ovom modulu ste razmotrili preduslove i prepreke za registraciju trgovačkih marki i uporedili

različite nivoe za snagu marki, koji su od važnosti za određivanje različitosti određene marke.

Na kraju ovog modula ste naučili:

Da uporedite različite nivoe snage trgovačke marke

Da objasnite doktrinu funkcionalnosti trgovačkih marki

Da nabrojite i primenite definicije trgovačkih marki


MODUL 4:

REGISTRACIJA TRGOVAČKIH MARKI


4.1 Zaključak

Ovaj modul navodi korake u registraciji trgovačkih marki na nacionalnom i međunarodnom nivou.

Madridski sistem za međunarodnu registraciju trgovačkih marki (IR) i Trgovačke marke Evropske

zajednice (CTM) su zajedno analizirani u ovom kontekstu.

4.2 Ciljevi učenja

Po završetku ovog modula moći ćete da:

Navedete korake za nacionalnu registraciju trgovačkih marki

Identifikujete klasifikaciju roba i usluga po klasifikaciji NICE

Napravite razliku između međunarodne registracije trgovačkih marki i registracije Evropske

zajednice

4.3 Registracija trgovačkih marki u Zavodu za industrijsku svojinu

Kosova (ZIS)

Trgovačke marke se mogu koristiti prilikom vođenja poslovanja a da nisu registrovani. Međutim,

registracija trgovačke marke je od velike važnosti iz više razloga. Prvi i najvažniji razlog za registraciju

trgovačke marke jeste da se spreče drugi da koriste isti trgovačku marku u odnosu na identične robe

i usluge. Registracija je jedini način da se postigne ovaj cilj. Kao što je navedeno u prethodnim

modulima, zakon o trgovačke marke su po prirodi teritorijalni. Znači, da biste zaštitili trgovačku

marku u jednoj zemlji morate izvršiti nacionalnu registraciju u toj zemlji.

Registracija trgovačkih marki na Kosovu se sprovodi preko Kancelarije za industrijsku svojinu Kosova

(ZIS), koja je osnovana i počela da radi od 19. novembra 2007. godine. Procedure za registraciju

trgovačke marke i sve faze procesa registracije u ZIS navedene su u Poglavlju V, tačnije u članovima

23. do 44. Zakona o trgovačke markema. Detaljniji uslovi za registraciju propisani su i

Administrativnim uputstvom br. 13/2012 o proceduri registracije trgovačkih marki donesenim od

strane Ministarstva trgovina i industrije (MTI).

Proces registracije trgovačkih marki se može podeliti na nekoliko delova:

Pretraživanje trgovačke marke – predstavlja veoma važan preliminarni korak koji pomaže da se

identifikuje da li neko već poseduje pravo prvenstva za taj trgovačku marku. Što je bolja pretraga, to

su veće šanse za uspešnu registraciju. Međutim, pretraživanje trgovačke marke može da bude veoma

skup proces i obično se sprovodi od strane kompanije koja obavlja pretraživanje uz određeno

plaćanje. Postoji nekoliko mogućnosti besplatnog pretraživanja koje pruža SOIS (eng. WIPO) i KHUT

(eng. OHIM), ali one mogu biti nedovoljne. Nažalost, na Kosovu još uvek nije dobro razvijen sistem

za pružanje podataka o dostupnosti trgovačke marke zbog toga što registar trgovačkih marki nije

potpuno digitalizovan.

Podnošenje prijave za registraciju – obrasci za registraciju trgovačkih marki se mogu preuzeti u

ZIS, a dostupni su i na sajtu ZIS i MTI-a. Pre popunjavanja obrasca, od posebnog je značaja da se

identifikuje kojoj klasi pripadaju robe i usluge za koje se želi registrovati trgovačku marku (videti

sistem klasifikacije ispod). Ako tvrdite da posedujete pravo prvenstva u skladu sa članovima 28. i 29.


Zakona, u tom slučaju morate da dokažete datum i druge potrebne relevantne informacije. Takođe,

morate pružiti i informacije o vrsti trgovačke marke koji želite da registrujete, npr. verbalni,

numerički, trodimenzionalni, kombinacija boja, individualni, kolektivni ili certifikacioni trgovačku

marku, kao i opis roba i usluga za koje tražite registraciju. Obrascu se mora priložiti i dokaz o uplati

administrativne takse.

Određivanje datuma podnošenja – nakon podnošenja obrasca ili prijave za registraciju trgovačke

marke u ZIS, od posebnog značaja je određivanje datuma podnošenja. Razlog za to je što onaj koji

ima raniji datum podnošenja uživa pravo na trgovačku marku u slučaju konflikta između dva

trgovačke marke. U principu, datum podnošenja prijave je datum kada je prijava podnesena ZIS.

Međutim, dešava se da prijava za registraciju trgovačke marke nije podnesena u celosti ZIS. Dakle,

prema članu 25. Zakona o trgovačke markema, datumom podnošenja će se smatrati datum kada je

poslednji dokument podnesen ZIS. Ovde je važno napomenuti da se član 25. Zakona o trgovačke

markema, kada govori o „poslednjem dokumentu“ ne odnosi na sve moguće dokumente koji se

mogu podneti zajedno sa prijavom. Na primer, neće uticati na datum podnošenja ako je prijavu

podneo ovlašćeni zastupnik u ime nosioca ako je pri tome punomoćje za zastupanje (PoA)

podneseno kasnije. Dokumenti na koje se poziva u članu 25. odnose se samo na one dokumente koji

su izričito navedeni u prethodnom članu, članu 24. ZTM-a a koji se odnose na: prijavu za registraciju

trgovačke marke (aplikaciju), podatke o podnosiocu prijave (nosiocu), listu roba i usluga i izgled

trgovačke marke. Dakle, ova četiri dokumenta ili podatka su neophodni za sticanje datuma

podnošenja. U suprotnom, ako se na primer podnese samo prijava za registraciju trgovačke marke

(aplikacija) a nije priložena lista roba i usluga, u tom slučaju će datum podnošenja biti datum kada je

ta lista podnesena ZIS.

Razmatranje / ispitivanje prijave: Pre nego što se prijava za trgovačku marku objavi u

Službenom glasniku, ZIS će po službenoj dužnosti razmotriti ili ispitati prijavu za trgovačku marku u

odnosu na formalne zahteve, kao i u odnosu na postojanje apsolutnih smetnji.

Formalno ispitivanje prijave podrazumeva procenu da li prijava sadrži potrebne podatke i dokumente

po relevantnim odredbama, kao i da li je podnesen dokaz o uplati administrativne takse. Ovde je

važno napomenuti da ZIS ne može odmah da odbije prijavu ako se ona ne smatra potpunom u

pogledu formalnih zahteva. U slučaju takvog nedostatka, ZIS izdaje službeno obaveštenje nosiocu da

dopuni formalne nedostatke i poziva ga da izvrši dopunu u roku od 60 dana. Ovaj rok se može

produžiti za dodatni rok od 30 dana samo na osnovu obrazloženog zahteva nosioca. U slučaju da

nosilac postupi u skladu sa uputstvima u službenom pozivu, ZIS će odbiti prijavu za registraciju.

U principu, ZIS ispituje ili razmatra prijave za trgovačke marke samo na osnovu vremena prijema.

Dakle, ranije prijave imaju prednost u razmatranju. Ipak, ZTM predviđa mogućnost da nosioci traže

da se ubrza ispitivanje prijave za trgovačke marke. Kriterijumi koji moraju biti ispunjeni da bi se

tražilo ubrzano ispitivanje i procedura koja se mora sprovesti u ovom slučaju utvrđeni su

Administrativnim uputstvom br. 01/2012 o ubrzanoj proceduri ispitivanja prijava za trgovačke marke.

Ubrzano ispitivanje se može tražiti samo ako postoji pretpostavka o kršenju prava na trgovačke

markema. Prilikom podnošenja prijave, podnosilac mora da podnese i sledeća dokumenta: kopiju

prijave za koju se traži ubrzano ispitivanje, dokumente kojima se dokazuje da je podnesena civilna

tužba pred nadležnim sudom ili zahtev za postupanje pred Carinom Kosova, zatim dokumenta kojima

se dokazuju prava na trgovačkoj marki ili njihova povreda, kao i uplata propisane administrativne

takse. Zahtev za ubrzano ispitivanje može se podneti u bilo koje vreme nakon podnošenja prijave i

ZIS ima obavezu da donese odluku o ovom zahtevu u roku od 15 dana od dana podnošenja.


Pored formalnog ispitivanja, ZIS ima obavezu da razmotri prijavu i u odnosu na postojanje apsolutnih

smetnji za odbijanje prijave. U slučaju postojanja smetnji, ZIS će izdati preliminarnu odluku o

odbijanju, u kom slučaju će podnosilac prijave imati mogućnost da u roku od 60 dana podnese

primedbe i dodatne dokaze radi donošenja odluke koja je drugačija od one preliminarne. Samo

prijave koje su uspešno prošle ove dve faze ispitivanja biće objavljene u Službenom biltenu ZIS. U

biltenu se moraju objaviti i prijave koje su odbijene po ovom osnovu.

Objavljivanje i prigovor – Nakon uspešne prijave, ZIS objavljuje prijavu u Službenom biltenu, čime

se pruža mogućnost trećim licima da ulože prigovor na registraciju ove prijave. Svako ko želi da uloži

prigovor na registraciju prijave imaće rok od 3 meseca od dana objavljivanja u Biltenu da to i uradi.

Procedura za prigovor na registraciju predstavlja najčešću administrativnu proceduru, koja zapravo

pokreće veoma komplikovana pravna pitanja. Prigovor kao procesna radnja predviđena ZTM-om se

ulaže sa ciljem da nosioci koji tvrde da imaju ranija prava, na osnovu postojanja jednog od pravnih

osnova predviđenih članom 7. ZTM-a, traže odbijanje registracije navodno kasnije prijave za

trgovačku marku. Dakle, postoje dva glavna uslova koji moraju biti ispunjeni i utvrđeni u slučaju

ulaganja prigovora po osnovu postojanja relativnih razloga za odbijanje:

Kao prvo, podnosilac prigovora mora da ima ranije pravo u bilo kojoj od kategorija navedenih u

članu 7. stav 2 ZTM-a, odnosno:

na trgovačkoj marki koji je registrovan sa datumom ranijeg podnošenja;

prijave za trgovačku marku sa ranijim datumom podnošenja;

opšte poznatog trgovačke marke u smislu člana 6bis Pariske konvencije, pod uslovom da je ta

trgovačka marka opšte poznat na dan podnošenja navodno kasnije prijave;

trgovačku marku Zajednice ili međunarodni trgovačku marku, koji imaju raniji datum

podnošenja, s tim što će se ova dva stava primenjivati tek onda kada Kosovo postane članica

ova dva sistema.

Drugi uslov, odnosno drugi ključni element koji se mora utvrditi u slučaju odlučivanja u proceduri po

prigovoru jeste da između dva konfliktna trgovačke marke postoji:

dvostruki identitet (član 7. stav 1 tačka 1.1),

mogućnost stvaranja zabune (član 7 stav 1 tačka 1.2), ili

ostvarivanje nepoštene dobiti ili nanošenje štete prepoznatljivom karakteru ranijeg trgovačke

marke (član 7 stav 3).

Dakle, u slučaju podnošenja zahteva za prigovor, podnosilac prigovora mora prvo da dokaže da uživa

ranije pravo i da nakon toga dokaže jedan od tri razloga za odbijanje registracije prijave. To šta se

podrazumeva pod ova tri razloga za prigovor biće objašnjeno u Modulu br. 6 jer oni predstavljaju iste

pravne osnove za ostvarivanje prava na trgovačke markema pred nadležnim sudovima.

Registracija trgovačke marke – Ako je prijava za trgovačku marku prošla uspešno sve ranije

opisane procedure – formalno ispitivanje, ispitivanje u odnosu na apsolutne razloge i ako je uspešno

prošla proceduru prigovora – tada će ZIS pozvati podnosioca prijave da uplati taksu za registraciju i

održavanje trgovačke marke za prvih 10 godina. Nakon plaćanja ove takse, ZIS će doneti odluku o

registraciji trgovačke marke. Nakon registracije, dotični trgovačku marku će važiti na teritoriji

Kosova 10 godina računajući od dana podnošenja prijave pred ZIS. Trgovačku marku može da se

obnavlja svakih 10 godina podnošenjem zahteva za obnavljanje i uplatom odgovarajuće

administrativne takse. U suprotnom, trgovačku marku će biti izbrisan iz registra trgovačkih marki

kojim upravlja ZIS.


Procedura pred Komisijom za žalbe protiv odluka ZIS: Žalbe protiv odluka ZIS se mogu

podneti u roku od 15 dana od dana prijema odluke. Zakon je obavezao Ministarstvo trgovine i

industrije u okviru kojeg posluje IPO da uspostavi komisiju koja će imati nadležnost za razmatranje

žalbi. Administrativno uputstvo br. 02/2012, koje je stupilo na snagu u junu 2012. godine utvrđuje

odgovornosti, mandat i delokrug rada Komisije za žalbe. Ova Komisija ima nadležnost da razmatra i

odlučuje o žalbama protiv odluka ZIS, kao upravni organ na prvom stepenu. Komisija se sastoji od tri

člana, dva stalna i jednog ad hoc člana. Komisija je dužna da donese odluku po žalbi u roku od 30

dana, a protiv odluka komisije ili nepostupanja može se pokrenuti upravni spor.

4.4 Sporazum o klasifikaciji NICE

Međunarodna klasifikacija (NICE) roba i usluga radi registrovanja trgovačkih marki uspostavljena je

sporazumom koji je postignut na Diplomatskoj konferenciji u Nici 1957. godine. Na osnovu ove

klasifikacije, robe i usluge koje su identifikovane u prijavi za registrovanje trgovačke marke moraju

biti organizovane u brojčane klase, svrstavanjem sličnih ili srodnih roba u grupe. Svaka klasa se

identifikuje naslovom koji sadrži i napomenu u kojoj se pružaju opšte informacije o vrsti proizvoda ili

usluge koja pripala toj klasi. Sporazum NICE se redovno revidira od strane OBIP-a i svakih pet

godina izlazi nova verzija. Od januara 2013. godine se primenjuje X izdanje klasifikacije NICE. U

ovom izdanju postoje 34 klase roba (1 do 34) i 11 klasa usluga (35 do 45).

Korišćenje Sporazuma o klasifikaciji NICE omogućava podnosiocima prijave da pripreme prijave za

registrovanje trgovačkih marki na osnovu jedinstvene međunarodne klasifikacije. Na ovaj način, sve

robe i usluge za koje se traži registrovanje trgovačke marke se klasifikuju po istom sistemu u svim

državama koje koriste ovaj Sporazum.

Imamo preko 70 država koje su strane u ovom sporazumu, i one čine takozvanu “Posebnu uniju” u

okviru Pariske unije. Pored ovih država, imamo još 68 drugih država i četiri organizacije koje

primenjuju Sporazum NICE, iako još uvek nisu strane u ovom sporazumu. I Kosovo takođe koristi

Sporazum o klasifikaciji NICE.

Prema članu (2) Sporazuma, svaka država koja nije članica Posebne unije a koja je strana Pariske

konvencije za zaštitu industrijske svojine može pristupiti ovom aktu i tako postati država Posebne

unije. Nažalost Kosovo nije ni strana u Pariskoj konvenciji i zbog toga ne može da pristupi Posebnoj

uniji.

4.5 Međunarodna registracija MS: Madridski sistem

4.5.1 Istorijat i materijalni uslovi

Madridskog sporazuma o međunarodnom registrovanju trgovačkih marki, koji je zaključen 1891.

godine i stupio na snagu 1892. godine i Protokola uz Madridski sporazum, koji je postao operativan

od 1. aprila 1996. godine. Madridski sporazum i Madridski protokol su usvojeni na diplomatskim

konferencijama održanim u Madridu, Španija. Prvobitno je zamišljeno da se Madridskim sporazumom

uspostavi poseban međunarodni sistem registracije, ali se neke od država sa velikom trgovinom nisu

pridružile Sporazumu zbog nekih nedostataka u ovom sistemu. Izvršen je veliki pritisak na OBPI da

zadrži svoj značaj i da ojača Sporazum povećanjem članstva, ili da izvrši dopunu Sporazuma kako bi

povećao broj država članica. Kada je ovo krunisano uvođenjem Madridskog protokola, po kome


registracija trgovačke marke Zajednice (videti Odeljak 4.4 ispod) može da bude „osnovna“ ili „nacionalna“ registracija na osnovu koje se zatim može uspostaviti međunarodna registracija.

Danas, Madridski sistem ostaje primarni međunarodni sistem koji omogućava registraciju trgovačkih

marki u nekoliko jurisdikcija širom sveta. Sistem omogućava registraciju trgovačke marke u mnogim

državama na osnovu samo jedne prijave podnesene Međunarodnom birou SOIS. Da bi se imala

međunarodna registracija trgovačke marke, prvo se mora osigurati nacionalna registracija u jednoj od

država članica Madridske unije. Nažalost, budući da Kosovo još uvek nije država članica ove Unije,

prijave za međunarodnu registraciju se ne mogu zahtevati na osnovu nacionalnih registracija na

Kosovu. U ovom slučaju, podnosilac prijave sa Kosova treba da podnese zahtev za registraciju

trgovačke marke u kancelarijama za industrijsku svojinu u svakoj zemlji ponaosob, za šta je potrebno

mnogo vremena i skupo je.

Da bi podneo prijavu za međunarodnu registraciju na osnovu Madridskog sistema, podnosilac prijave

mora da bude državljanin jedne od država članica Madridske unije ili mora da ima stvarnu i

efektivnu industrijsku bazu ili domicil (sedište) u toj državi. Međutim, Madridski sporazum

sadrži u sebi i član 3. Pariske konvencije, koji predviđa isti postupak prema određenim kategorije lica,

prema kojima se mora postupati na isti način na koji se postupa prema državljanima država članica

Posebne unije. To znači da će se prema državljaninu zemlje koja nije strana u Sporazumu a koji ima

prebivalište na teritoriji Posebne unije i koji ispunjava uslove predviđene u članu 3. Pariske konvencije

postupati isto kao prema državljanima zemalja ugovornica. Shodno tome, ako jedan građanin Kosova

poseduje stvarnu i efektivnu industrijsku i komercijalnu bazu u jednoj od susednih zemalja, kao što su

Makedonija ili Albanija, koje su zemlje članice Madridske unije, u tom slučaju državljanin Kosova

može da podnese prijavu za međunarodnu registraciju trgovačke marke, ako on/ona ima ranije

registrovani trgovačku marku u Makedoniji ili Albaniji. Ovo je iskustvo nekoliko kosovskih kompanija

koje su izvozile robu i usluge u inostranstvo.

Važno je da se zapamti da iako se Madridski sistem sastoji od Madridskog sporazuma i Madridskog

protokola ova dva ugovora nezavisni jedan od drugog. To znači da jedna država može da bude strana

u Madridskom sporazumu ali ne i u Madridskom protokolu i obratno. Na primer, Albanija i

Makedonija su strane i u Madridskom ugovoru i u Madridskom protokolu, za razliku od Bosne koja je

strana samo u Sporazumu.

Sledstveno, postoje tri vrste obrazaca za međunarodnu registraciju trgovačke marke, u zavisnosti

od toga da li je prijava instrument Sporazuma, Protokola ili i jednog i drugog zajedno:

Obrazac za međunarodnu registraciju kojim se upravlja isključivo Madridskim sporazumom

(MM1)

Obrazac za međunarodnu registraciju kojim se upravlja isključivo Madridskim protokolom

(MM2)

Obrazac za međunarodnu registraciju kojim se upravlja Madridskim sporazumom i

Madridskim protokolom (MM3)

Obrazac MM1 treba da se zasniva na nacionalnoj registraciji dobijenoj od Kancelarije zemlje

porekla (Član 1(2) Sporazuma), dok obrazac MM2 može da bude zasnovan ili na registraciji

obavljenoj od strane Kancelarije strane ugovornice ili na podnesenoj prijavi za registraciju koja

je podnesena toj Kancelariji (Član 2(1) Protokola).


4.5.2 Koraci za podnošenje prijave za registraciju

U nastavku teksta su navedeni glavni koraci za podnošenje prijave za međunarodno registrovanje

trgovačke marke, gde se i ističu razliku između Madridskog sporazuma i Madridskog protokola;

Podnošenje prijave – obrasci koji su regulisani isključivo Sporazumom moraju se ispuniti na

francuskom jeziku, a obrasci koji su regulisani Sporazumom i Protokolom zajedno mogu se ispuniti

na francuskom, engleskom ili španskom jeziku. Prijava se podnosi preko Kancelarije zemlje

porekla, koja treba da obezbedi da se koristi odgovarajući (gorespomenuti) obrazac. Obrazac mora

da prikaže ime podnosioca (podnosilaca) prijave, adresu i podatke za kontakt, željeni jezik za

prepisku i ime zastupnika koji je će delovati u ime podnosioca prijave pred Međunarodnim biroom.

Takođe, treba da obezbedi i detalje i duplikate vrsti trgovačkih marki, kao i pravilnu klasifikaciju roba

i usluga u skladu sa Sporazumom NICE. Ako se poziva na pravo prvenstva iz člana 4. Pariske

konvencije, tada treba ispuniti odgovarajući kvadrat i pružiti sve relevantne informacije u vezi sa

zahtevom za pravo prvenstva. Podnosilac zahteva takođe treba da prikaže države ili organizacije

(Imenovane strane ugovornice) u kojima želi da zaštiti svoj trgovačku marku. Obrazac mora da

bude potpisan i overen od strane podnosioca prijave i Početne kancelarije, koja mora da navede

datum kada je primljena podnesena prijava za međunarodno registrovanje.

Registracija, obaveštavanje i objavljivanje – U trenutku kada Međunarodni biro odluči da je

prijava ispunila sve uslove i nakon uplate obaveznih taksi, Biro registruje trgovačku marku u

Međunarodni registar. Odmah nakon toga, Biro će o tome obavestiti imenovane države koje su

navedene u obrascu za međunarodnu registraciju, kao i Kancelariju zemlje porekla slanjem certifikata

nosiocu registrovanog trgovačke marke.

Razmatranje prijave od strane nacionalnih kancelarija imenovanih država ugovornica –

Svaka imenovana ugovorna strana može da odbije zaštitu trgovačke marke na čijoj je teritoriji

tražena međunarodna registracija. Međutim, ovo odbijanje može da bude zasnovano samo na

razlozima navedenim u članu 6quinquies Pariske konvencije. Ugovorna strana ne može da obije

zaštitu međunarodno registrovanog trgovačke marke, čak ni delimično, po osnovu da primenljivi

zakon dozvoljava registraciju samo za ograničeni deo klasa ili za ograničeni deo roba i usluga. Kako

po Sporazumu, tako i po Protokolu, normalan rok za obaveštavanje o odbijanju je godinu dana

obaveštavanja od strane Biroa, osim ako nacionalno zakonodavstvo ne predviđa kraći vremenski

limit. Međutim, ako je prijava za međunarodnu registraciju regulisana isključivo

Protokolom, u tom slučaju vremensko ograničenje može da se produži do 18 meseci,

pa čak i više od 18 meseci ako Biro bude prethodno obavešten o mogućnosti ulaganja

prigovora posle isteka roka od 18 meseci. Ukoliko nakon razmatranja prijave, Nacionalna kancelarija

ne utvrdi nijedan razlog za odbijanje, izdaće deklaraciju o dodeli zaštite. Ukoliko Kancelarija ne

izda nikakvu deklaraciju o odbijanju prijave, ali i ne izrazi takvu nameru pre isteka roka od 18 meseci,

smatraće se da je Kancelarija dodelila zaštitu (i u odsustvu deklaracije). Deklaracije o dodeli zaštite

od nacionalnih kancelarija imenovanih zemalja ugovornica evidentiraju se od strane Biroa u

Međunarodnom registru i objavljuju se u Glasniku. Jedna kopija se šalje nosiocu registrovanog

trgovačke marke.

Period važenja međunarodno registrovanog trgovačke marke – Ako je prijava za

međunarodno registrovanje podnesena na osnovu Sporazuma, registracija trgovačke marke će biti na

snazi 20 godina, uz mogućnost produženja za još dodatnih 20 godina. Ako je prijava za međunarodno


registrovanje podnesena na osnovu Protokola, registracija trgovačke marke će biti na snazi 10

godina, uz mogućnost produženja za još dodatnih 10 godina.

4.6 Registracija trgovačkih marki Zajednice (CTM)

Registracija trgovačkih marki Zajednice (CTM, na engleskom: community trademarks) obezbeđuje

registraciju trgovačke marke u 28 zemalja članica Evropske unije na osnovu jedne prijave podnesene

Kancelariji za usklađivanje na unutrašnjem tržištu (OHIM), čije se sedište nalazi u Alikanteu, Španija.

Samo podnosioci prijava iz zemalja članica EU i državljani zemalja koje nisu članice EU a koje su

strane u Pariskoj konvenciji mogu da podnesu prijavu za CTM. S obzirom da Evropska zajednica

predstavlja jedinstveno tržište, za razliku od međunarodne registracije na osnovu Madridskog

sistema, u ovom obrascu se ne mora imenovati određena zemlja EU. Naprotiv, CTM važi u celoj

Evropskoj zajednici. Drugim rečima, dobijanjem CTM-a, obezbeđuje se zaštita na celoj teritoriji

Evropske zajednice.

Da bi se dobila registracija CTM, moraju se preduzeti sledeći koraci:

Podnošenje prijave – Prijava za CTM se može podneti putem faksa, u odštampanom primerku ili

putem elektronske kopije na disku. Dosije treba da se podnese samo preko evropskog advokata ili

preko ovlašćenog evropskog zastupnika za trgovačke marke. Prijavni obrazac mora da sadrži iste

podatke kao nacionalne i međunarodne prijave za registraciju trgovačke marke. CTM koristi zvaničnu

međunarodnu klasifikaciju za robe i usluge NICE, i u skladu je sa pravilima Pariske konvencije koja se

odnose na pravo prvenstva;

Razmatranje – Po prijemu prijave za CTM, OHIM razmatra istu samo u odnosu na apsolutne

razloge za odbijanje. Po završetku ovog razmatranja, OHIM šalje trgovačku marku koji je podnesen

za registraciju u različite zemlje radi istraživanja. U ovom slučaju, podnosilac prijave mora da plati

taksu za podnošenje koju je odredio OHIM;

Objavljivanje i prigovor – nakon plaćanja takse za podnošenje, trgovačku marku će biti objavljen u

Glasniku OHIM-a. Svaka strana koja se poziva na pravo prvenstva ili zastarevanja za taj trgovačku

marku može da podnese prigovor. Ako ova strana uspe u tome da uspešno ospori odbijanje

registracije trgovačke marke, podnosilac prijave za CTM može, u roku od 3 meseca, da zatraži od

Kancelariji da preobrati prijavu za trgovačku marku Zajednice u individualne nacionalne prijave za

određene države EU. Podnosiocu prijave se priznaje datum prvenstva od dana kada je podnesena

prijava za CTM.

Registracija – ako ne bude podnesen nijedan prigovor ili ako podneseni prigovor nije bio uspešan,

OHIM izdaje podnosiocu prijave trgovačku marku Zajednice koji će važiti 10 godina, uz mogućnost

produženja za dodatnih10 godina.

CTM je jedna od imenovanih država na osnovu Madridskog protokola. Shodno tome, u trenutku

kada je dobila trgovačku marku Zajednice, strana može da proširi zaštitu i na druge zemlje

podnošenjem prijave za međunarodnu registraciju koja je regulisana isključivo Protokolom.


4.7 Vežba 1: Pravo prvenstva

UPUTSTVA

Vi ćete individualno raditi na ovoj vežbi. Pročitajte je pažljivo i odgovorite na dole postavljena pitanja:

VEŽBA:

Kompanija A sa sedištem u Nemačkoj je podnela prijavu za trgovačku marku Zajednice dana

1. juna 2007. godine na osnovu nacionalne registracije trgovačke marke u Nemačkoj;

Kompanija B iz SAD-a je podnela prijavu za registraciju istog trgovačke marke (kao

Kompanija A) u SAD u oktobru 2007. godine;

Kompanija A želi da podnese prijavu za registraciju istog trgovačke marke u SAD;

PITANJA:

1. Kakvi su izgledi za Kompaniju A da registruje trgovačku marku u SAD, znajući da se u SAD

registracija dodeljuje onome ko je prvi upotrebio trgovačku marku u poslovanju?

2. Šta treba da uradi Kompanija A da dobije registraciju u ovom slučaju?

4.8 Zaključak

U ovom modulu ste razmotrili korake za registraciju trgovačkih marki na nacionalnom i

međunarodnom nivou. Ovaj modul vam je takođe pružio važne podatke o Madridskom sistemu za

međunarodno registrovanje trgovačkih marki i o Trgovačkoj marki Evropske zajednice (CTM).

Po završetku ovog modula znaćete da:

Nabrojite korake za nacionalnu registraciju trgovačkih marki

Identifikujete klasifikaciju roba i usluga po klasifikaciji NICE

Napravite razliku između međunarodnog registrovanja trgovačkih marki i registrovanja

trgovačkih marki Evropske zajednice


MODUL 5:

REALIZACIJA PRAVA TRGOVAČKIH MARKI


5.1 Pregled

Ovim modulom se objašnjavaju prava koja proizilaze iz registracije trgovačke marke i njihova

realizacija. Takođe, objašnjena je imovinska priroda trgovačkih marki i prava vlasnika trgovačkih

marki u sprečavanju trećih strana od korišćenja njihovih prava.

5.2 Ciljevi učenja

Na kraju ovog modula bićete u stanju da:

Analizirate prava koja proizilaze iz registracije trgovačke marke i imovinsku prirodu

navedenih prava

Realizujete prava trgovačkih marki kroz sporazume o licenci

Primenite koncept kada se stvori zabuna kod potrošača u slučajevima kršenja trgovačkih

marki

Identifikujete slučajeve gubitka registracije trgovačke marke

5.3 Realizacija prava koja proizilaze iz registracije trgovačke marke

Nosilac registrovane trgovačke marke uživa određeni broj prava pri dobijanju odluke o registraciji

trgovačke marke u ZIS. Time, prema ZTM-u, nosilac registrovane trgovačke marke uživa sledeća

prava:

1. Zabranjivanja neovlašćenog korišćenja trgovačke marke preko raspoloživih pravnih sredstava

(članovi 8 – 13);

2. Korišćenja registrovane marke na kosovskom tržištu (član 14), kao i

3. Raspolaganje njegovom trgovačkom markom (članovi 15 – 22).

5.3.1. Neovlašćeno korišćenje trgovačke marke – kršenje trgovačke marke

Registracijom određene marke u ZIS, nosilac trgovačke marke stiče ekskluzivno pravo nad

trgovačkom markom. Pošto se prava iz trgovačkih marki smatraju imovinskim pravima, ista su

apsolutna prava. Ovo podrazumeva da dve se sve treće strane obavezuju da se suzdrže od

neovlašćenog korišćenja registrovane trgovačke marke. Ovde se mora naglasiti da registracija

određene marke stvara efekat za treće strane samo kada je registracija iste proglašena u Službenom

biltenu ZIS (član 8, stav 3). Ovo znači da ukoliko treća strana u trgovini koristi neregistrovanu

trgovačku marku bez saglasnosti njenog vlasnika, potonji ne može pokrenuti postupak za kršenje bez

postojanja registracije. Stoga, slobodno se može reći da je registracija trgovačke marke u ZIS

neophodnost.

Međutim kako bi nosilac određene registrovane trgovačke marke mogao da pokrene postupak

kršenja trgovačke marke pred nadležnim sudom, mora se ispuniti nekoliko zakonskih uslova, koji su

propisani članom 8. Dakle, nosilac trgovačke marke u slučaju pokretanja postupka kršenja mora

dokazati da:


1. Ima pravo registrovane trgovačke marke uz datum ranijeg prijavljivanja (prioritet), I

2. Postoji dvostruki identitet među markama i proizvodima/uslugama u diskusiji, ILI

3. Postoji mogućnost prouzrokovanja zabune u slučaju koegzistencije dve marke u diskusiji, ILI

4. Postoji mogućnost sticanja nepravične koristi ili oštećenja razlikujuće osobenosti ranije

marke po reputaciji.

Pre nego što počnemo sa analizom kada se jedna marka smatra ranijom i kada se može smatrati da je

jedna od osnova kršenja ispunjena, moramo naglasiti suštinsku razliku koja je uvedena u novom

zakonu, u odnosu na stari zakon. U isto vreme, ova razlika čini ZTM na Kosovu drugačijim i u

odnosu na zakone drugih država.

Suprotno od starog zakona, u kojem je u slučaju kršenja trgovačke marke prvi i najvažniji kriterij koji

je trebalo konstatovati je bio da je kršilac koristio marku tokom trgovanja, novi ZTM u stvari ne

iznosi ovaj kriterij. Drugim rečima, prema starom zakonu, nosilac trgovačke marke je morao da

dokaže da kršilac koristi marku u cilju razlikovanja robe ili izvršenih usluga od robe i usluga ostalih.

Samo kada je konstatovano da je marka koja je prekršena korišćena u toku trgovanja, sud je tada

mogao da odluči da li postoji slučaj „dvostrukog identiteta“, slučaj „mogućnosti prouzrokovanja

zabune“ ili slučaj „sticanja nepravične koristi ili oštećenja razlikujuće osobenosti“. Prema odredbama

sadašnjeg ZTM-a, odnosno u članu 8, u nijednom momentu se ne nameće kriterij „korišćenja marke

u toku trgovine“ kako bi se smatralo kršenjem marke.

5.3.1.1 Pravo prioriteta

Primarni element koji se pojavljuje u slučaju kršenja trgovačke marke, identične ili slične, je to ko ima

pravo prednosti i kako se isto može dokazati. Dakle, u slučaju postojanja dve identične ili slične

marke, redosled prednosti se konstatuje na osnovu onoga ko ima raniji datum prijavljivanja.

Datum registracije trgovačke marke ne određuje pravo prednosti. Datum podnošenja zahteva ili

prava prioriteta priznatog odlukom je ono što određuje koja strana uživa prednosti u registraciji

trgovačke marke i posledično daje za pravo zahtevanje sprečavanja kršenja trgovačke marke. Inače,

trgovačka marka registrovana prema kasnijoj prijavi ne može tražiti zabranu korišćenja ranije

registrovane trgovačke marke. Pošto se tekućim ZTM kršenje trgovačke marke smatra samo

neovlašćeno korišćene registrovane trgovačke marke, onda se dokazivanje ranijeg prava može izvršiti

samo uz odluku koju izda ZIS, koja sadrži i poznati datum podnošenja. Vezano sa utvrđivanjem

datuma prijavljivanja vidi Modul br. 4.

5.3.1.2 Dvostruki identitet markama u diskusiji

Jedna od osnova za pokretanje postupka kršenja trgovačke marke je takozvani „dvostruki identitet“

između ranije registrovane marke i marke kršioca. Član 8, stav 1, tačka 1.1 ZTM-a zahteva postojanje

identiteta između (1) marki/oznaka u diskusiji i (2) navedene robe ili usluga. Ovaj član ne nameće

dokazivanje mogućnosti prouzrokovanja zabune između ranije marke i marke kršioca kod relevantnih

potrošača. Jer kada se dve marke mogu smatrati identičnim razlikuje se u zavisnosti da li govorimo o

markama rečima ili figurativnim ili mešovitim markama.

Marke reči su identične ukoliko su obe marke u diskusiji marke reči i imaju tačno isti niz slova ili

brojeva. Ukoliko je jedna prikazana velikim slovima, dok je druga malim slovima, ne igra odlučujuću

ulogu u određivanju identiteta marki. Na primer „APPLE“ i „apple“ su identične. Ukoliko je jedna

marka, marka reč, a druga figurativna ili stilizovana marka, onda NE može postojati identitet marki.


Dok, ukoliko su obe marke u diskusiji figurativne marke, onda kako bi se smatrale identičnim one

moraju biti 100% iste.

Što se tiče identiteta robe ili usluga, marke u diskusiji moraju biti registrovane u vezi a istim

proizvodima ili uslugama. U ovom slučaju, sličnost će postojati ukoliko su na primer korišćeni isti

izrazi (reklamiranje protiv reklamiranje), ukoliko su korišćeni sinonimi (vozilo protiv automobil).

Dešava se da su korišćeni isti izrazi ali klasifikovani u različitim klasama Nice, na primer „kutija ili

kalup“ u klasi 09 i „kutija ili kalup“ u klasi 18. Ove se mogu smatrati da nisu identične pošto u

zavisnosti u kojoj su klasi klasifikovane onda se i svrha korišćenja proizvoda može razlikovati.

5.3.1.3 Mogućnost prouzrokovanja zabune

Pošto trgovačke marke vrše funkciju identifikacije porekla, glavni cilj ZTM-a je upravo zaštita

potrošača od zabune ili prevara u vezi sa poreklom robe ili usluga. Kao što se podrazumeva iz reči

korišćenih u članu 8, stavu 1, tački 1.2, vlasnik registrovane marke nema potrebe da dokazuje zabunu

koja je faktički prouzrokovana korišćenjem identične ili slične marke, nego samo mogućnost

stvaranja zabune kod potrošača.

Do mogućnosti prouzrokovanja zabune kod potrošača može doći prilikom korišćenja identične ili

slične marke i prilikom proizvodnje identične ili slične robe i usluga. Mogućnost

prouzrokovanja zabune i obmane potrošača je očigledna u slučajevima neovlašćenog korišćenja

identične marke koja se koristi za istu robu ili usluge kao i original, npr. registrovana trgovačka

marka Schmand za mlečne proizvode i marka koja predstavlja kršenje Schmand za mlečne proizvode

(zabunu), ili falsifikovanje proizvoda, kao što su npr. falsifikovani satovi Rolex (prevara).

Vrsta zabuna: Postoje dve vrste zabuna koje se određuju i u članu 8, stavu 1, tački 1.2. Direktna

mogućnost za zabunu kada potrošači mešaju jednu marku sa drugom. Dok se indirektna mogućnost

za zabunu dešava kada potrošač raznim markama pripisuje isto trgovačko poreklo, bez obzira što on

ne meša marke, ali polazeći od sličnosti koje postoje među markama isti je ubeđen da su kompanije

proizvođači proizvoda odgovarajućih marki ekonomski povezani međusobno, kao što je na primer

franšiza ili ugovor o licenci.

Ocena mogućnosti za zabunu: U slučajevima sličnih marki ili sličnih roba i usluga, domaći sudovi

obično primenjuju takozvani „test mogućnosti stvaranja zabune“. U nedostatku domaće sudske

prakse, mi se možemo osloniti na faktore koje je odredio ESP u zaključcima o mogućnosti stvaranja

zabune. Mora se naglasiti da se sličnost mora oceniti kako među markama u diskusiji tako i među

proizvodima i uslugama. Međutim, ESP je priznao pravilo da se niži nivo sličnosti među markama

može nadoknaditi višim nivoom sličnosti među oznakama i suprotno (ESP, 29. septembra 1998, slučaj

C-39/97 (Canon/Cannon), st. 17).

Prema ESP, tokom ocenjivanja sličnosti robe i usluga, domaći sudovi trebaju uzeti u obzir sledeće

činjenice:

Prirodu robe i usluga;

Percepciju prosečnog potrošača;

Činjenicu da li su ta dva preduzeća u konkurenciji jedna sa drugim ili su ekonomski povezana.


Dok, tokom ocenjivanja stepena sličnosti između marki, domaći sudovi trebaju uzeti u obzir

sledeće činjenice:

Stepen vizualne/vidne sličnosti:

- u slučaju dve marke s rečima, onda se analizira broj i redosled slova, broj reči,

struktura znakova;

- u slučaju marke s rečima naspram figurativne marke, onda se analizira broj

zajedničkih slova ili reči;

- u slučaju dve figurativne marke onda se razmatra ukoliko u njima postoje i

elementi reči – drugi identični ili slični elementi, konture itd. jedan identičan

element je dovoljan kako bi se konstatovala sličnost.

- U slučaju dve marke u boji, onda su marke u diskusiji slične ukoliko dele

senke/nijanse iste boje.

Stepen auralne sličnosti (u slušanju):

- proste figurativne marke nemaju određenu fonetsku sličnost,

- marke s rečima se mogu analizirati u zavisnosti od slogova, sekvence slogova i

naglaska.

Stepen konceptualne ili sadržajne sličnosti:

- Sadržaj je isti ili sličan;

- Koncept svakog elementa, osim ukoliko znaka nema nikakvo značenje.

- Ukoliko znak nema neko suštinsko značenje onda nema konceptualne sličnosti.

Važno je naglasiti da se tokom procenjivanja sličnosti između marki treba sprovesti opšte i

objektivno ocenjivanje. Dakle, iako određeni elementi mogu biti karaktera veće razlike marke, u

slučaju procenjivanja sličnosti svi elementi marki u diskusiji se moraju uzeti u obzir. Osim sličnosti

među robom markama u diskusiji, mogu se pojaviti drugi faktori od važnosti i različitost marki u

diskusiji, pažnja relevantnog potrošača, neusavršen ugled, porodica trgovačkih marki, incidenti zabuna

itd.

5.3.1.4 Sticanje nepravične koristi i oštećenje razlikujućeg karaktera

Korišćenje trgovačke marke se može sprečiti i u slučajevima kada su oznake slične, ali su roba i

usluge za koje se oznake u diskusiji koriste različite. Međutim, kao što će biti opisano ispod, da

jedan nosilac trgovačke marke bude u stanju da se pozove na ovu osnovu kršenja njegovih prava, isti

mora ispuniti određene kriterije na kumulativan način (CFI, 16. april 2008, Citigoup and Citibank/OHIM

- Citi, T-181/05, stav 61):

1. ranija marka treba biti registrovana i s ugledom na relevantnoj teritoriji;

2. treba postojati uniformnost ili sličnost među markama u diskusiji;

3. korišćenje marke kršioca treba biti u stanju da realizuje nepravičnu korist ili biti štetna

po razlikujući karakter ili ugled ranije marke.

1. Ugled - Prema ESP, jedna ranija marka uživa dovoljan ugled ukoliko je poznata u jednom delu

šire javnosti u vezi sa robom ili uslugama koje pokriva, za teritoriju na kojoj je registrovana ili u

bitnom delu iste. Kada se vrši procena da li je ovaj uslov ispunjen, onda se trebaju uzeti u obzir svi

relevantni faktori konkretnog slučaja, a posebno intenzitet, geografska širina i trajanje korišćenja iste,

kao i veličina ulaganja od strane preduzeća u cilju promovisanja iste (ESP, 14. septembar 1999, slučaj

C-375/97, General Motors/Yplon).

Treba se imati u vidu da izraz marka s ugledom nije isti kao i priznata marka prema članu 6bis

Pariske konvencije. Šta podrazumevamo pod priznatom markom prema članu 6bis Pariske konvencije


je objašnjeno u Modulu 3, kada smo razmatrali ranija prava u postupku osporavanja. Međutim, za

ciljeve ovog dela, mora se naglasiti da ukoliko je jedna marka priznata ali nije marka s ugledom, onda

se ne može pozivati na ovu zakonsku osnovu i zahtevati pravnu zaštitu. Dolenavedena tabela

predstavlja neke od razlika koje su naglašene u sudskoj praksi ESP što se tiče razlika između priznatih

marki i marki s ugledom.

Može se zahtevati

zaštita protiv

Registracija Domen zaštite Poznavanje

javnosti

Priznata

marka

Direktnih konkurenata Se ne zahteva Identične/slične

robe/usluga

Relevantna

javnost

Marka s

ugledom

Ne-konkurenti koji:

- stiču nepravičnu

korist

- oštećenje razlikujućeg

karaktera ili ugleda

Se zahteva Različita

roba/usluge

Šira javnost

2. Sličnost oznaka – odluka SPEU Adidas/Fitnessworld – samo prosta veza je dovoljna

da se utvrdi kršenje trgovačke marke – nije neophodno dokazati da postoji kod relevantnog

dela javnosti, mogućnost zabune između jedne ranije marke s ugledom i marke kršioca. Dovoljno je

da stepen sličnosti između tih marki ima takav efekat da relevantan deo javnosti napravi vezu među

njima (vidi presudu Suda prave u slučaju C-408/01 Adidas-Salomon i Adidas Benelux [2003], ECR I-

12537 (ADIDAS) stav 31, i CITI, stav 73).

Prema ESP, da li veza postoji ili ne je rezultat opšte procene svih faktora. Ti faktori su:

stepen sličnosti između marki;

priroda registrovane robe i usluga kao i sličnost te robe i usluga;

snaga raniji marki s ugledom;

stepen razlikujućeg karaktera ranijih marki;

postojanje mogućnosti za zabunu.

3. Sticanje nepravične koristi i oštećenje razlikujućeg karaktera: Vezano sa članom 8,

stavom 1, tačkom 1.3 ZTM-a, trba se naglasiti da nosilac nema potrebe za dokazivanjem postojeće

štete za njegove ranije marke. Dovoljno je navesti jasan dokaz budućeg rizika nepravične koristi ili

oštećenja (VK, 25. maj 2005, T-67/04 SPA-FINDERS, u stavu 40). Ovo je ESP potvrdio u slučaju C-

252/07 (INTEL), u kojem je sud u stavu 38 prihvatio da vlasnik marke s ugledom nema potrebe da

dokazuje postojeću štetu za njegovu marku, nego samo treba dokazati „da postoji ozbiljan rizik da se

takva šteta dogodi u budućnosti“.

Imajući u vidu da je lako ošteti veliki ugled a još je više primamljiv za sticanje koristi, i to zahvaljujući

se velikoj vrednosti koju nosi sam po sebi, onda je ESP u slučaju General Motors naglasio da:“...što je

veći razlikujući karakter i ugled ranije marke, to je lakše prihvatiti da je istoj prouzrokovana šteta“.


Član 8. stav 1, tačka 1.3 ZTM-a navodi tri odvojena rizika koji se mogu prouzrokovati korišćenjem

trgovačke marke kršioca:

stiče korist na nepravičan način iz ugleda ranije marke,

štetan je za razlikujući karakter ranije marke;

štetan je za ugled ranije marke.

Postojanje jednog od ova tri rizika je dovoljno u smislu člana 8, stava1, tačke 1.3 Zakona (VK 22.

mart 2007, slučaj T-215/03 (VIPS), st. 36.)

3.1. Nepravična korist: Koncept „nepravične koristi“ se ne odnosi na štetu prouzrokovanu ranijoj

trgovačkoj marki nego se odnosi na korist koju stekne treća strana kao rezultat korišćenja identične

ili slične marke sa markom s ugledom.

ESP je u svojoj presudi od 18. juna 2009, u slučaju 487/07 L'Oréal i drugi, u stavu 49, naglasio:

„u slučajevima kada treća strana pokuša, korišćenjem slične oznake sa markom s ugledom, da

se prilepi „repu ogrtača“ te marke kako bi stekla korist od njene snage privlačenja, ugleda i

prestiža, kao i da eksploatiše, ne plaćajući bilo kakvu finansijsku nadoknadu i bez potrebe za

ulaganjem ličnih napora u tom smeru, marketinških napora uloženih od strane vlasnika te marke

kako bi se stvori i održavao ugled te marke, korist koja rezultuje iz takvog korišćenja se treba

smatrati nepravičnom koristi iz razlikujućeg karaktera ili ugleda te marke.“

Ovo podrazumeva da kada god određena strana pokuša, korišćenjem oznake koja je slična marki s

ugledom, da na leđima te marke stekne korist od njene snage privlačenja, ugleda i prestiža i

eksploatiše bez ikakve finansijske nadoknade i bez potrebe da sama uloži napore u tom smeru,

marketinški napori koje preduzme vlasnik te marke kako bi se stvorio i održao ugled te marke,

korist koja rezultuje iz takvog korišćenja se smatra nepravičnom koristi iz razlikujućeg

karaktera ili ugleda te marke (ESP 18. jun 2009, slučaj C-487/07 (L’Oréal/Bellure), stav. 49.)

3.2. Oštećenje razlikujućeg karaktera ranije mrke (blurring): Ova vrsta štete, takođe poznata i

kao „slabljenje“ ili „zamagljivanje/flekanje“ se dešava kada korišćenje identične ili slične oznake od

strane treće strane dovede do gubitka identiteta i pamćenja ranije marke u javnosti. Ovo se posebno

dešava u slučajevima kada marka, koja je dugo vremena dovodila do momentalne asocijacije

(povezivanja) sa robom ili uslugama za koje je registrovana ne nastavlja da ima isti efekat (vidi

presudu SPEU u slučaju C-252/07 Intel Corporation, u stavu 29). Ova erozija različitosti se dešava u

slučajevima kada ranije marke uživaju visok stepen ugleda, što čini mogućim stvaranje veze te robe sa

jedinstvenim izvorom porekla kod potrošača.

3.3 Oštećenje ugleda ranijih marki: degradacija (tarnishment): Treći apelacioni odbor u

svojoj odluci HOLLYWOOD protiv HOLLYWOOD (R 283/1999-3 od 25. aprila 2001) je naglasio

da je zahtev bio štetan za raniju registraciju ukoliko je mogućnost potrošača za asocijaciju iste sa

robom ili uslugama za koje je registrovana drastično opala usled same činjenice da je bila vezana sa

robom slabog kvaliteta. Dakle, marka kršilac koja se koristi u vezi sa robom lošeg kvaliteta ima

mogućnost da prouzrokuje štetu ranijim markama zatamnjujući ili degradirajući mišljenje potrošača u

vezi njih.


5.3.2. Upotreba registrovane trgovačke marke – plasiranje na tržištu

Kao što smo pomenuli u Modulu 2 u kome smo objasnili usaglašenost kosovskog ZTM-a sa

odredbama međunarodnih instrumenata, upotreba trgovačke marke ili plasiranje trgovačke marke na

tržište, nakon sticanja prava na registraciju veoma je važno i predstavlja jedno od prava imalaca

trgovačke marke. Države sa kontinentalnim sistemom ne uslovljavaju registraciju marke njenim

plasiranjem na tržištu. Dakle, odluka o registraciji jedne marke može se izdati bez ikakvih problema i

preduzećima koja još uvek nisu prisutna na tržištu. Međutim, nakon registracije marke pri nadležnom

organu, plasiranje proizvoda/usluga na tržištu osim što je ispravna, na određeni način postaje i

obavezna. Razlog za to je da ukoliko imalac trgovačke marke nije počeo da koristi određenu marku u

utvrđenom roku, rizikuje da izgubi svoju marku upravo zbog instituta “opoziva zbog ne korišćenja”

(revocation for non-use).

Nakon registracije trgovačkih marki pri ZIS-u, one se upisuju u vezi sa robom ili uslugama za koje se

planira njihovo korišćenje na kosovskom tržištu. Shodno tome, data trgovačka marka treba da se

plasira na kosovskom tržištu u vezi sa onim proizvodima ili uslugama za koje je registrovana. Dakle,

pravo korišćenja marke treba da se razmotri iz dve dimenzije: prvo, upotreba u vezi sa

registrovanom robom/uslugama, i drugo, upotreba na teritoriji Kosova.

Upotreba u vezi sa registrovanom robom/uslugama: Pre svega, treba naglasiti da upotreba

marke treba da bude istinska. Nije dovoljno da se ona koristi samo kako bi se očuvalo pravo (za više

pojedinosti o “istinskoj upotrebi” vidi u nastavku, deo 5.4). Drugo, marka treba da se koristi od

strane vlasnika ili uz saglasnost vlasnika, i na kraju, marka na robi/uslugama treba da se koristi na

način koji figurira u odluci o registraciji. Dakle, marka i roba/usluge koje je koriste, treba da se

poklapaju sa markom i robom/uslugama za koje je tražena registracija.

U skladu sa ZTM-om, marka se upotrebljava u skladu sa registracijom i u situacijama kada marka koja

se koristi nije u potpunosti identična sa registrovanom markom. Odnosno, upotreba marke, prema

ovom kontekstu, podrazumeva:

upotrebu marke u obliku koji ne šteti njenom osobenom karakteru, u obliku u kome je

registrovana;

upotrebom trgovačke marke tako da se razlikuju elementi koji ne menjaju osobene

karakteristike trgovačke marke u obliku u kome je registrovana.

Kada govorimo o robi i uslugama veoma je važno da se istakne da određena marka može da se

registruje u vezi sa jednim brojem roba/usluga (Ničanska klasifikacija, klase 1 do 45). Međutim, na

tržištu se mogu plasirati i u vezi sa samo nekih od njih. U tom slučaju, konkretna marka mogla bi da

se povuče zbog toga što nije korišćena u vezi sa onom robom i uslugama za koje se ne koristi a ne za

sve.

Upotreba na određenoj teritoriji: teritorijalna dimenzija upotrebe marke ne predstavlja neki

konkretan problem u zemljama sa jedinstvenim režimom upravljanja. Ova dimenzija posebno je

problematična u saveznim državama kao što je SAD ili u regionima koji primenjuju jedinstveni sistem

zaštite trgovačkih marki kao što je Evropska unija, koja primenjuje sistem Trgovačkih marki

Zajednice (CTM) paralelno sa nacionalnim režimima država članica. U ovom slučaju, istaknuto je

pitanje da li je imalac jedne trgovačke marke Zajednice, koja važi u celom EU, dužan da plasira

proizvod na celom tržištu EU ili je dovoljno plasiranje na tržištu u državi ili nekim državama EU.


U prošlosti je bilo lako imati trgovačku marku Zajednice (CTM) registrovanu u Evropskoj uniji (EU).

Razlog za to je da, u skladu sa uputstvima koja je donela Kancelarija za usaglašavanje unutrašnjeg

tržišta (OHIM) i Zajedničkom deklaracijom Saveta EU i Evropske komisije iz 1993, upotreba jednog

CTM-a u državi članici EU dovoljna je da se zaštiti registracija u svim državama članicama. Nedavno,

ESP je u predmetu Onel (Leno Merken BV protiv Hagelkruis Beheer BV Case C-149/11) odbio da postupi

u skladu sa uputstvima OHIM-a i Zajedničkom deklaracijom. ESP je konstatovao da istinska upotreba

u teritorijalnom kontekstu zavisi od karakteristika datih proizvoda i usluga, na datom tržištu. Dakle,

za neke proizvode/usluge, bila bi dovoljna upotreba u jednoj državi članici, dok bi za neke druge bila

potrebna šira teritorijalna upotreba na jedinstvenom tržištu EU.

5.3.3. Raspolaganje trgovačkom markom kao predmetom vlasništva

Kosovski Zakon o trgovačkim markama predviđa da je jedna registrovana trgovačka marka lična

imovina i da će se prijava za registraciju trgovačke marke tretirati kao prenosiv imovinski

interes. Pošto su prava na intelektualnu svojinu uopšteno, i prava na trgovačke marke, konkretno,

povezana sa nematerijalnom svojinom, kao što su ideje i znanje, bilo je puno polemika u vezi sa

prirodom ovih prava i nivoom zaštite koju bi ona trebalo da uživaju. Iako neko može da argumentuje

da prava na trgovačku marku predstavljaju nekakvu vrstu monopola nad idejama i znanjem koje

zapravo treba da budu slobodne za sve koji ih koriste, razlog za zaštitu trgovačke marke jeste da njen

vlasnik treba da ima mogućnost da uživa u dobiti svog rada i investicija koje je načinio kako bi ih

razvio. Davanjem imovinskih prava vlasnicima trgovačkih marki, podstičemo proizvođače da stvore

trgovačko ime i da obogate tržište raznovrsnom robom i uslugama koje će potrošači moći da

odaberu lako i slobodno.

Imovinska priroda prava na trgovačku marku potvrđuju se činjenicom da se ta prava mogu prenositi

imenovanjem, nasledstvom ili zakonskim radnjama. Oni takođe mogu biti predmet

sudskog procesa na isti način kao i druga lična imovina. Na osnovu poglavlja V ZTM-a, prenosi ili

nazivi u nastavku mogu se evidentirati u Registar trgovačkih marki za registrovane marke:

prenos ili transfer jedne trgovačke marke;

davanje ili dodela licence na osnovu registrovane marke;

založno pravo nad trgovačkom markom;

trgovačka marka kao predmet izvršenja;

trgovačka marka kao imovinski predmet u stečajnom postupku.

Od posebne je važnosti da se izda licenca o upotrebi trgovačke marke. Shodno tome, ovom delu

posvećuje se veća pažnja u ovom delu ovog modula.

5.3.3.1 Licenciranje registrovanih trgovačkih marki

Registrovane trgovačke marke mogu i da se licenciraju. Uslovi za izdavanje važeće licence donose se

u načelu na osnovu ZTM-a kao specijalnog zakona. Međutim, pošto ovaj zakon ne sadrži veoma

detaljne odredbe o ovoj vrsti ugovora, onda i odredbe Zakona o obligacionim odnosima (ZOO)

treba odgovarajuće konsultovati.


Licenca može biti opšta ili ograničena.

Ograničena licenca – može se izdavati u vezi sa samo nekom robom i uslugama za

koje je registrovana trgovačka marka; za upotrebu trgovačke marke samo na određeni

način ili na određenoj lokaciji.

Opšta licenca – izdaje se bez ikakvih ograničenja kada govorimo o robi, uslugama,

načinu upotrebe ili lokaciji.

Obe vrste licenci mogu biti isključive i ne-isključive.

Isključiva (ograničena ili opšta) licenca – predstavlja licencu koja ovlašćuje imaoca

licence da spreči sva druga lica, uključujući i izdavaoca licence, da koriste registrovanu

trgovačku marku, kao što je predviđeno licencom. U ovom slučaju, samo imalac licence

može koristiti trgovačku marku i niko drugi.

Neisključiva licenca - podrazumeva da se za jednu registrovanu trgovačku marku

može izdati licenca više od jednoj osobi istovremeno i na istoj teritoriji.

Sporazum o licenciranju treba da se sklopi u pismenoj formi a potpisuju ga izdavalac licence ili njegov

ovlašćeni zastupnik. U oba slučaja, ukoliko vlasnik registrovane trgovačke marke, ili izdavalac licence,

utvrdi da imalac licence deluje u suprotnosti sa bilo kojom od odredbi ugovora o licenciranju, npr.

prekorači rok za licenciranje; koristi trgovačku marku za robu i usluge koje nisu dozvoljene licencom;

ili pruža robu i/ili usluge koje nisu kvaliteta predviđenog registrovanom i licenciranom trgovačkom

markom, onda vlasnik date marke može pokrenuti sudski postupak protiv imaoca licence. Od

posebne je važnosti kod ugovora o licenci da imalac licence bude u obavezi da pruži robu istog

kvaliteta kao i izdavalac licence. U skladu sa ZOO, sporazum koji je u suprotnosti sa ovom

odredbom, nema pravnu snagu.

Sporazumi o licenciranju postali su veoma značajan instrument u celom svetu, još od prestižnih

kompanija pa sve do univerziteta, u prenosu njihove registrovana marke. Na primer, u SAD-u

sporazumi o licenciranju koriste se u velikoj meri na univerzitetima i višim školama. Prestižni

univerziteti kao što su Harvard, Univerzitet u Njujorku i Univerzitet Yale (Jejl) vlasnici su nekih

trgovačkih marki ili marki službi pod okriljem Univerziteta. Bilo koja kompanija koja želi da se

poveže sa ovim prestižnim univerzitetima, za proizvodnju robe koja nosi marku univerziteta, treba da

dobije licencu odnosnog univerziteta. Svaki od ovih univerziteta ima svog zastupnika za izdavanje

licenci, koji je obično poznat kao kompanija za licenciranje, koja obezbeđuje da svi proizvodi koje

proizvođač proizvede jesu i licencirani.

5.4 Ograničenja, zaštita od navodnih prekršaja i gubitak prava

U načelu, jedna registrovana trgovačka marka daje pravo njenom imaocu da ospori svako

neovlašćeno korišćenje njegove marke od trećih strana. Međutim, ZTM kao i zakoni različitih

zemalja, predviđaju neke slučajeve u kojima imalac trgovačke marke neće moći da zahteva zabranu

upotrebe marke, pošto data upotreba nije i prekršaj. Ova ograničenja predviđena su članovima 11,

12 i 13 ZTM-a.


1. Pravna ograničenja – član 11: U skladu sa članom 11 ZTM-a, vlasnik ili imalac trgovačke marke

ne može zabraniti trećoj strani da koristi njegov naziv ili adresu. Ovaj član predviđa i takozvanu

«poštenu upotrebu» marke (fair use).

Zaštita «naziva i adrese» - ovo pravno ograničenje ima za cilj da zabrani imaocima

trgovačkih marki da zabranjuju određenim licima da koriste njihovo ime i adresu kako bi

sebe identifikovali. Takozvana «zaštita njegovog imena» sadržana je i u Direktivi EU i bila je

predmet tumačenja i ESP-a. Kao što je sud istakao prilično jasno u predmetu Hotel Cipriani

srl protiv Cipriani (Grosvenor Street) Ltd, ova zaštita može se koristiti kako u slučaju naziva

korporacija ili trgovačkih naziva tako i u slučaju ličnih imena. Dakle, ovakav vid zaštite može

se istaći kako od strane fizičkih tako i od strane pravnih lica. Važno je da ova upotreba bude

u skladu sa dobrim trgovinskim praksama. Ovo podrazumeva da se ne može pozivati na ovo

pravno ograničenje ono lice koje je znalo ili je moglo da zna da bi ovakva upotreba

predstavljala povredu ranije registrovane trgovačke marke.

Opisna upotreba (dozvoljena upotreba) – Još jedan primer pravnog ograničenja na

prava trgovačke marke jeste upotreba opisnih izraza kako bi se navela jedna karakteristika

robe ili usluga. Kosovski ZTM dozvoljava da se jedan opisni znak koristi kako bi se ukazalo

na karakteristiku robe i usluga. Setimo se aspekta vidljivosti koji je objašnjen u Modulu 3 i

zaštite koju treba da pružimo različitim znacima u zavisnosti od njihove vidljivosti. Shodno

tome, ovaj vid zaštite može se primeniti samo ako se tvrdi da je došlo do povrede opisne

marke (a ne imaginarne, arbitrarne ili sugestivne). Tipičan primer ovog ograničenja bio bi

kada bi Pekara HLEB (“BUKA”), koja se bavi proizvodnjom i distribucijom peciva, uključujući

hleb, tražila od drugih pekara da prestanu da koriste izraz “hleb” kako bi naznačile da se bave

proizvodnjom i distribucijom hleba. Dakle, ovo je opasnost koju preduzeća treba da imaju u

vidu kada za marku koriste opisni pojam.

Upotreba koja ukazuje na namenu proizvoda/usluga – neće doći do prekršaja

trgovačke marke ukoliko je upotreba marke neophodna da se ukaže na namenu robe i

usluga, posebno u slučaju dodatne opreme ili rezervnih delova, pod uslovom da se one

koriste u skladu sa poštenim industrijskim ili trgovačkim praksama. Dakle, kako bi tuženi

mogao da se pozove na ovo ograničenje, treba da dokaže da upotrebom namerava da

informiše javnost o nameni proizvoda, zatim da je ova upotreba bila nužna u smislu

konstatacije da javnost nije mogla da se informiše bez upotrebe tuđe marke, i na kraju da je

ova upotreba u skladu sa najboljim trgovačkim praksama.

2. Ograničenja prećutnim prihvatanjem – Član 13: Osim gore navedenog, vlasnik jedne

prethodne trgovačke marke neće imati pravo da zahteva stavljanje van snage ili da zabranjuje

upotrebu kasnije trgovačke marke, ukoliko se vlasnik svesno složio za upotrebu registrovane

trgovačke marke na Kosovu u neprekidnom vremenskom periodu od pet godina (zastarevanje prava

da traži sudsku zaštitu). Međutim, ukoliko se kasnijom trgovačkom markom apliciralo u zlo nameri,

vlasnik će i dalje imati pravo da traži poništenje ili zabranu upotrebe takve trgovačke marke..

Prema slučaju Budějovický Budvar, národní podnik protiv Anheuser-Busch, Inc., rešenom od strane

ESP septembra 2011. godine, preduslovi za početak isticanja roka zastarelosti su:

prvo, registracija kasnije marke;

drugo, aplikacija za registraciju takve marke trebalo bi da je učinjena u poverenju;

treće, upotreba kasnije marke od njenog vlasnik, i

četvrto, saznanje od vlasnika prethodne marke da je kasnija marka registrovana i da se

upotrebljava nakon registracije.

Dakle, prema tumačenju koje je učinjeno od strane ESP, da bi rok počeo da teče treba da budu

ispunjeni svi uslovi kumulativno.


3. Ograničenja iscrpljenjem Član 12: Kada se primenjuje ovo ograničenje, molimo da se

referišete Modulu 2.

Osim gore navedenih ograničenja, koja su izričito predviđena ZTM-om, u nastavku su data i neka od

najčešćih osporavanja ili protiv-argumenata koji se mogu koristiti u jednoj proceduri kršenja

trgovačke marke, međutim, mogu se podneti i kao samostalni zahtevi pri ZIS.

4. Opoziv trgovačke marke zbog ne korišćenja – Član 48: Kao što je već u nekoliko navrata

navedeno, nakon registracije trgovačke marke kod nadležnog organa, stavljanje proizvoda/usluga na

tržište postaje neophodnost. To iz razloga da, ukoliko nosilac trgovačke marke koji nije počeo da

koristi određenu marku u jednom određenom roku, rizikuje da gubi marku upravo zbog instituta

“opoziv zbog ne korišćenja” (revocation for non-use).

Ovaj opoziv se može pojaviti u upravnom postupku sa posebnim zahtevom od strane trećih lica koja

imaju pravni interes za opozivanje određene marke. Međutim, ovaj institut se može pojaviti i kao

odbrana ili kao protiv-argument u žalbenom postupku (član 36), a takođe i u postupku navodnog

kršenja trgovačke marke. Znači, veoma je važno da se, prilikom tužbe za povredu ili kršenje

trgovačke marke, vidi da li postoji mogućnost da ta tužba bude odbijena po tom osnovu. Valja

napomenuti da iz odredbi ZTM nije dovoljno jasno kako će sud postupati u slučaju podnošenja

takvog protiv- argumenta. To iz razloga što je novim ZTM-om, jedini organ nadležan da odluči o

zahtevu za opoziv je ZIS kao upravni organ. Dakle, moglo bi se reći da bi u takvom slučaju, u

principu, sud trebao obustaviti postupak do odluke o opozivu od ZIS.

Za pozivanje na ovaj osnov, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

da nosilac nije koristio marku (na pravi način);

da je istekao rok od 5 godina od završetka postupka registracije,

da nema opravdanih razloga za ne korišćenje.

Pravo (istinsko) korišćenje: Pre nego što ćemo objasniti šta se podrazumeva po korišćenjem

marke prema ZTMK, treba naglasiti da postoji neusklađenost između verzije zakona na albanskom i

engleskom jeziku. To iz činjenice da ZTM u verziji na albanskom utvrđuje da se opoziv može

zahtevati ukoliko nosilac nije “koristio” marku. S druge starne, verzija na engleskom navodi da se

opoziv jedne marke može zahtevati ukoliko nosilac nije “koristio na pravi način” (genuine use)

marku. Ova razlika nije samo terminološka razlika, nego se radi o suštinskoj razlici. To iz razloga da

jedini kriterijum “korišćenja” marke je veoma nizak kriterijum, koji se veoma lako može postići.

Prema rešenju koje je dato u verziji na albanskom, korišćenjem marke bi se smatralo i ta vrsta

korišćenja marke za ciljeve izbegavanja opoziva zbog ne korišćenja. Tako, recimo, ukoliko marka

Louis Vuitton nije registrovana pri ZIS, međutim samo malo vremena isteka roka od pet godina vrši

jednu publikaciju/reklamu u lokalnim novinama, onda prema verziji ZTM-a na albanskom, ovo

korišćenje bi se smatralo dovoljnim. S druge strane, prema verziji na engleskom, ovo korišćenje se

ne može smatrati korišćenjem, jer se ne radi o pravom korišćenju marke na tržištu, pri čemu bi se

potrošač mogao suočavati sa proizvodima/uslugama za koje je marka registrovana.

Smatramo da je cilj ZTM-a bio da se opredeljuje za “pravo korišćenje”, jer je to predviđeno u

Direktivi EU-a, koja je uzeta kao uzorak prilikom pripremanja materijalnog dela zakona. Stoga, u

slučaju pokretanja ovog pitanja, treba da se konstatuje pravo korišćenje marke, a ne svaki vid

korišćenja.


Rok: Opoziv jedne trgovačke marke se ne može zahtevati pre isteka roka od 5 godina od

kompletiranja postupka registracije. Prema ZTM, postupak registracije smatra se kompletiranim u

momentu kada se odluka o registraciji objavljuje u Službenom Biltenu ZIS. Tako, moglo bi se

konstatovati da je ključan datum za početak ovog roka - datum kada je Bilten, u kome je uključena

registrovana marka, objavljen na veb-stranici ZIS. Međutim, valja naglasiti da je praksa u regionu i šire

da ovaj rok počinje da teče od datuma registracije, a ne od datuma objavljivanja registracije. Dakle,

ovo tumačenje treba uzeti sa rezervom.

Opravdani razlozi: Kao opravdani razlozi za ne korišćenje smatraju se sve te okolnosti koje su

bile van kontrole nosioca prava. Tipičan primer je opravdanog razloga je stavljanje embarga u

određenoj zemlji, pri čemu slučaju nosilac nije imao nikakvih mogućnosti da stavlja proizvod na

određenom tržištu.

5. Neodgovarajuće korišćenje registrovane trgovačke marke – Član 48, stav 1, pod-stav

1.3. Jedna registrovana trgovačka marka može se, takođe, opozvati po osnovi da je postala

uobičajeno ime za robe i usluge za koje je registrovana, kao rezultat ne korišćenja od strane

vlasnika marke. Na primer, marka XEROX je veoma jaka marka u Sjedinjenim Državama, ali u

jednom momentu samo što nije izgubila njenu zaštitu. Marka XEROX je poznata marka za proizvode

i usluge za fotokopiranje. Međutim, nakon izvesnog perioda, ljudi su počeli da se referišu XEROX-u

ne da bi pokazali poreklo mašina ili usluga za fotokopiranje, nego jednostavno da bi se referisali

fotokopiranju uopšte. Umesto da kažu “treba da fotokopiram jedan dokument” oni su počeli da

kažu: Treba da XEROX-iram jedan dokument”. Dakle, marka XEROX je počela da postane sinonim reči

“fotokopiranje”. Jedini način da se to sprečava, jeste da se permanentno vrši marketing trgovačke

marke. Ukoliko se u tom pogledu ništa ne preduzima, smatraće se ne korišćenje u smislu ovog

člana i može dovesti do opoziva trgovačke marke.

6. Ništavnost marke – Član 52: Za pokretanje sudskog postupka za povredu trgovačke marke,

tužilac mora svakako imati u vlasništvu važeću registrovanu trgovačku marku. U načelu, povodom

podnošenja tužbe, tužilac ne mora da dokaže da je njegova marka registrovana marka važeća,

budući da rešenje izdato od strane ZIS pretpostavlja takvu stvar. Međutim, optužena strana ima

mogućnost da ospori valjanost trgovačke marke povodom podnošenja odgovora na tužbu. I ovde

valja naglasiti da u skladu sa rešenjima koje nudi ZTM, ZIS je jedini nadležni organ da ukine

određenu trgovačku marku. Stoga, povodom podnošenja ovog argumenta, sud u principu treba

obustaviti postupak dok ZIS ne bude odlučilo da li je određena trgovačka marka važeća, ili će se

ukinuti. Postupak ukidanja trgovačke marke može se pokrenuti i odvojeno od postupka povrede

trgovačke marke od strane bilo kog lica koje ima pravni interes da određena marka, iz zakonom

predviđenih razloga, bude ukinuta

Ukidanje trgovačke marke može se tražiti kako zbog postojanja apsolutnih barijera, takođe i zbog

postojanja relativnih prepreka relativna, ali i iz drugih razloga, koji su navedeni u članu 52, kao što je

slučaj zle namere aplikacije. Prepreke registracije trgovačke marke tretirane su u Modulu br. 3.


5.5 Vežba 1: Gubitak trgovačkih marki zbog nekorišćenja (Sporazum

o licenciranju)

UPUTSTVA:

Možete raditi u grupama. Pažljivo pročitajte vežbu i dogovorite na pitanja ispod. Na kraju vežbe vas

molimo da podelite vaše odgovore sa drugim učesnicima i instruktorom. Kada budete odgovorili na

pitanje od vas se očekuje da identifikujete glavne stvari koje se trebaju uzeti u obzir kada budete

savetovali klijenta u ovom posebnom slučaju.

ČINJENICE:

Zamislite da je Kompanija EBC Cosmetics registrovala trgovačku marku u maju 2001. za robu i

usluge koje obuhvata Klasa 3 (sapun, parfem, razna ulja, kozmetika, losioni za kosu itd) i Klasa 44

(frizerske usluge za ljude i domaće životinje). Od tada je EBC Cosmetics delovala kroz lanac

prodavnica koje prodaju veliki broj kozmetičkih proizvoda, ali trgovačku marku nikada nije koristila u

vezi sa frizerskim uslugama.

U januaru 2002. je frizerski salon „VIP“ izrazio interesovanje da koristi trgovačku marku EBC

Cosmetics u promotivnom i reklamnom materijalu u vezi sa svojim frizerskim uslugama i EBC joj je

ponudila sporazum o licenciranju. Sporazum o licenciranju je potpisan u oktobru 2002. EBC se nije

mnogo usredsredila na uslove sporazuma o licenciranju, osim na novčani iznos koji je VIP trebao da

isplati EBC-u kao razmenu za licenciranje trgovačke marke. U Sporazumu o licenciranju stoji:

„Ovaj Sporazum o licenciranju trgovačke marke je sastavljen i stupio je na snagu 15. februara 2002. između

EBC Cosmetics (davalac licence), vlasnik registrovane trgovačke marke EBC i pružalac frizerskih usluga „VIP“

(licencirani).

Davalac licence daje licenciranom ekskluzivno, neotuđivo i neprenosivo pravo korišćenja trgovačke marke u

vezi reklamiranja i promocije usluga frizerskog salona. Sva ostala prava u odnosu na izričito navedena su

rezervisana za EBC Cosmetics i ovaj sporazum o licenciranju ne predstavlja prenos bilo kojeg prava, naslova

ili interesa na ili za trgovačke marke prema uslovima ovog Sporazuma.

Licencirani je dužan da davaocu licence u vidu avansa uplati nepovratni iznos od 65.000 evra preko

bankarskog transfera u roku od nedelju dana od dana stupanja na snagu ovog Sporazuma.

Ovaj sporazum će biti validan za tri godine zaredom, nakon čega će biti smatrano da je istekao i bez

mogućnosti obnavljanja“.

Nakon što je koristio trgovačku marku EBC godinu dana za reklamiranje i promociju svojih frizerskih

usluga „VIP“ je zatvoren u 2003. Kozmetika EBC, pošto je primila uplatu od 65.000 evra se nikada

nije zamarala ovom činjenicom. U međuvremenu EBC nije sklopila nijedan sporazum o licenciranju sa

bilo kime, dok je nastavila svoje poslovanje sa kozmetičkim prodavnicama širom zemlje, koristeći

svoju trgovačku marku u vezi te robe. U 2007. „VIP“ se je vratio u poslovanje i sada ponovo želi da

koristi trgovačku marku EBC u vezi sa svojim uslugama. EBC nije dozvolila to tvrdeći da je Sporazum

o licenciranju istekao i da je u istom bila jedna odredba u kojoj je stajalo da se ne može obnavljati.

Osim toga, EBC je rekla da je imala planove da sklopi ekskluzivan sporazum o licenciranju sa jednom

stranom kompanijom.


PITANJA:

1. Koje je vrste ovaj sporazum o licenciranju:

a. Ograničen?

b. Opšti?

2. Koje pravne korake bi preporučili vašem klijentu da preduzme za korišćenje marke EBC u vezi sa

svojim frizerskim uslugama. Koje su glavne stvari koje se ovde trebaju pokriti?

3. Šta može reći EBC u svoju zaštitu?

NAPOMENA: (ove činjenice su izmišljene posebno za ovu obuku i kao takve ne odražavaju stvarno

poslovanje EBC Cosmetics ili VIP-a. Trgovačke marke su ovde korišćene samo za svrhe obrazovanja i

obuke).

5.6 Zaključak

Ovim modulom se objašnjavaju prava koja proizilaze iz registracije trgovačke marke i njihova

realizacija. Takođe, objašnjena je imovinska priroda trgovačkih marki i prava vlasnika trgovačkih

marki u sprečavanju trećih strana od korišćenja njihovih prava.

Na kraju ovog modula ste naučili:

Da analizirate prava koja proizilaze iz registracije trgovačke marke i imovinsku prirodu

navedenih prava

Da realizujete prava trgovačkih marki kroz sporazume o licenci

Da primenite koncept kada se stvori zabuna kod potrošača u slučajevima kršenja trgovačkih

marki

Da identifikujete slučajeve gubitka registracije trgovačke marke.


MODUL 6:

PRAVNA SREDSTVA KOD POVREDE

TRGOVAČKE MARKE


6.1 Pregled

Ovaj modul objašnjava kako koristiti raspoloživa domaća pravna sredstva za zaštitu i ostvarivanje

prava na trgovačku/robnu marku i ulogu carine u borbi protiv falsifikovanja.

6.2 Ciljevi učenja

Nakon završetka ovog modula naučićete :

Da navedete raspoloživa pravna sredstva kod povrede trgovačke marke

Da objasnite ulogu carine u borbi protiv falsifikovanja i u ostvarivanju prava na trgovačku

marku.

6.3 Raspoloživa domaća pravna sredstva kod povrede trgovačke

marke

Prema ustanovljenim međunarodnim standardima posebno međunarodnim sporazumom TRIPS i

direktivama Evropske unije, države moraju da obezbede pravne lekove, efikasne i jeftine, tako

da nosioci ne oklevaju da traže zaštitu svojih prava pred pravosudnim organima. Dakle, da bi se

utvrdilo da li država ispunjava svoje međunarodne obaveze u ovoj oblasti, nije dovoljno samo da

donese zakon po kojem nosilac trgovačka marke ima ovo ili to pravo : raspoloživ pravni lek

mora da bude de facto delotvoran i brzo sprovodiv.

ZTM predviđa da u slučaju povrede marke, nosilac trgovačke marke i nosilac isključive licence imaju

pravo da pokrenu parnični postupak protiv onih koji su odgovorni za povrede. Važeći ZTM stavlja da

raspolaganje nosiocu trgovačke marke određen broj pravnih lekova koji se mogu koristiti u

parničnom postupku. Međutim, drugi zakoni kao što su Zakon o tržišnoj inspekciji, Zakon o

carinskim merama u slučaju kršenja intelektualne svojine, kao i Krivični zakon Republike Kosovo

takođe sadrže odredbe koje nosiocu trgovačke marke daju ovlašćenja da zaštitu traže i u drugim

postupcima. Dakle, nosilac trgovačke marke, u zavisnosti od okolnosti, može da zahteva zaštitu i u

upravnom postupku pred tržišnom inspekcijom ili pred carinom Kosova, u krivičnom postupku

pred osnovnim sudom opšte nadležnosti,kao i u parničnom postupku pred osnovnim sudom,

odeljenje za privredne poslove.

6.3.1 Parnični postupak

U slučaju povrede trgovačke marke, vlasnik te trgovačke marke na Kosovu može da predstavi slučaj

povrede pred građanskim sudovima. Na osnovu Zakona koji se primenjuje pred redovnim sudovima,

Osnovni sud, Odeljenje za privredne poslove ima nadležnost da pretresa slučajeve povrede

trgovačke marke. U građanskoj parnici, sud može prvo da pokuša da postigne pravni sporazum

između strana, putem pregovora. Obično, vlasnik trgovačke marke pokušava da postigne vansudski

sporazum pre nego što podigne tužbu, slanjem drugoj strani takozvano "dopis o prekidu i

obustavljanju" (Cease and desist letters) putem kojih vlasnik traži od druge strane da prekine sa

kršenjem. Ovoj dopis služi kao dokaz da je tužilac zaista pokušao da postigne vansudski sporazum

pre nego što pokrene parničnu tužbu. Međutim, ovaj postupak pre postizanja dogovora van suda nije

obavezujući .


Što se tiče tereta dokazivanja, ZTM ne sadrži eksplicitne odredbe koje utvrđuju da teret dokazivanja

leži isključivo na jednoj ili drugoj strani u parničnom postupku povrede trgovačke marke. Dakle,

prema pravilima parničnog postupka, teret dokazivanja u ovom slučaju pripada svakoj stranci za

njihova potraživanja. Dakle, ako tužilac tvrdi da dela druge strane predstavljaju povredu trgovačke

marke, onda tužilac mora da podnese dokaze. S druge strane, ukoliko tuženi tvrdi da su njegovi/njeni

postupci dozvoljeni iz bilo kog razloga ili drugog, onda i on/ona mora da dokaže te

tvrdnje/potraživanja.

Nosilac trgovačke marke može da zatraži od nadležnog suda preduzimanje različitih radnji. U

početku, imalac može da zahteva od suda da potvrdi postojanje povrede i naloži prekid budućih

prekršajnih radnji. Zatim, imalac može da zahteva dalje od suda, da naredi oduzimanje i uništenje

proizvoda koji čine kršenje. Nosilac trgovačke marke takođe može da traži naknadu štete prema

opštim odredbama za neosnovanu dobit, zahteva objavljivanje odluke ili može da traži od suda da

naloži prekršiocu da obavesti nosioca prava na trgovačku marku da obelodani identitet trećih lica

uključenih u proizvodnji i distribuciji robe ili počinioce usluga kao i njihove kanale za distribuciju.

Postojeći ZTM takođe sadrži specifične odredbe za izricanje privremenih mera u slučaju

kršenja trgovačkih marki ili čuvanje i obezbeđenje dokaza koji su od posebnog značaja u

slučaju povrede trgovačke marke. Dakle, u ovom slučaju princip lex specialis derogate lex generalis, ove

odredbe treba prvenstveno primeniti u postupku ispitivanja povrede trgovačke marke, a ne odredbe

Zakona o parničnom postupku. Međutim, ovo nije izuzetak, jer generalno, ZTM ne reguliše detaljno

ovaj postupak.

Privremene mere u slučaju povrede trgovačke marke : ZTM sadrži mnoge progresivne

odredbe za izricanje ovih mera. Od posebnog značaja je da nosilac trgovačke marke može zahtevati

da se odredi privremena mera pre nego sud ne samo dokazuje da je njegov brend/trgovačka marka

povređena,već i ako se dokaže da je on pokušao ili preti da bude prekršen. Tako, prema članu

101. ZTM, sud može da odredi neku od privremenih mera:

Naloži navodnom počiniocu da se zaustavi i zaustavi radnje koje narušavaju trgovačku marku;

sud, takođe, može da izda nalog protiv posrednika čije usluge koriste treća lica koja krše

trgovačku marku.

Da naloži oduzimanje ili isključenje iz prometa proizvoda koji su bespravno označeni kao

trgovačke marke

komercijalne razmere), a ako to pokazuje okolnosti koje bi mogle da ugroze oporavak štete, zahteva

od sudova da naredi privremenu blokadu pokretne i nepokretne imovine navodnog počinioca,

uključujući blokade njegovih/njenih bankovnih računa i drugih sredstava. Dakle, u ovom slučaju imalac

mora da dokaže kršenje/pokušaj kršenja, da se kršenje izvršeno u toku trgovine ili za

materijalnu dobit (komercijalni razmera), i da dokaže da c e povreda izazvati nepopravljivu štetu

ili će biti teško popravljiva.

Zahtev za utvrđivanje privremene mere u slučaju kršenja može se podneti pre početka povrede, pod

uslovom da je u određenom roku za pokretanje prekršajnog postupka, kao i u toku prekršajnog

postupka. LMT ne navodi eksplicitno da se jedna privremena mera može izreći i bez davanja

prekršiocu trgovačke marke prava da se izjasni u vezi sa merom. Međutim, tumačeći član 101. stav 4,

koji kaže " ako se jedna privremena mera izriče bez obaveštavanja suprotne stranke ", onda se može

zaključiti da je tako nešto dozvoljeno čak i ZTM. Takav postupak je takođe obavezan i prema

direktivi EU 2004/48/EZ o sprovođenju prava na intelektualnu svojinu.


Privremene mere za čuvanje i obezbeđivanje dokaza: Član 102 ZTM predviđa da pre

postupka za povredu trgovačke marke sud može, na zahtev tužioca koji je podneo dovoljno dokaza

da podrži njegove tvrdnje da je trgovačka marka povređena ili preti da bude povređena, izriče

privremenu i efikasnu privremenu meru za čuvanje relevantnih dokaza u odnosu na navodnu

povredu. Takve mere mogu uključivati detaljan opis, sa ili bez uzimanja uzoraka, ili oduzimanje robe

koja je povređena, a u nekim slučajevima čak i materijali i alati koji se koriste u proizvodnji i

distribuciji ovih dobara i dokumenti koji se odnose na taj rad. Takve mere mogu biti preduzete bez

preliminarnog saslušanja druge strane, posebno gde bi svako odlaganje prouzrokovalo nepopravljivu

štetu nosioca trgovačke marke ili kada postoji rizik od oštećenja dokaza. Pored toga, član 103

predviđa odredbe kada se drugoj strani može naložiti da preda dokaz koji dokazuje tvrdnje tužioca.

Ovaj član eksplicitno poziva da se odredbe ZPP primenjuju mutatis mutandis u ovom slučaju. Dakle,

donošenjem konačne presude, sud će ocenjivati odbijanje tuženog da preda dokaze.

6.3.2 Krivični postupak

Povreda trgovačke marke je krivično delo u skoro svim zemljama sveta. Na Kosovu, Krivični zakonik

Republike Kosovo je inkriminisao određena dela koja se odnose na kršenja trgovačkih marki. Važno

je napomenuti unapred da se sve povrede trgovačke marke ili neovlašćeno korišćenje ne smatraju

krivičnim delom. Da bi se jedno kršenje trgovačke marke smatralo za krivično delo moraju da budu

ispunjeni kriterijumi predviđeni članom 298. Krivičnog zakonika, koji glasi :

„Svako ko tokom obavljanja ekonomske aktivnosti i sa namerom obmanjivanja kupaca ili klijenata, koristi ili

poseduje sa namerom da koristi kao njegovo ime ili oznaku ili oznaku njegove posebne robe, ime ili znak

drugoga, znak robe ili oznaku drugih usluga, ili drugi znak koji se odnosi na geografsko poreklo bilo kog

drugog znaka robe ili njihovih komponenti/sastojaka, kazniće se zatvorom do tri ( 3) godine.“

Da bi se utvrdilo da je neka povreda krivično delo, neovlašćeno korišćenje ili posedovanje tuđe

trgovačke marke, trebalo bi da se koristiti prvenstveno sa ciljem ili namerno. Dakle, njegovo

korišćenje mora biti svesno i dobrovoljno, a ne nemarno ili bezobzirno. U drugom slučaju, to treba

koristiti u ekonomske aktivnosti, što znači preduzimanje aktivnosti koje pripadaju jednom preduzeću

ili sticanju dobiti. Takve aktivnosti mogu biti proizvodnja, distribucija, uvoz ili iznajmljivanje određene

robe. To je zato što se iz ovih postupaka uvek izvlače materijalne koristi. Poslednji element koji mora

biti ustanovljen tako da se povreda trgovačke marke smatra za krivično delo je namera da se

obmanu potrošači. Dakle, osim krivične namere (cilja), takođe treba dokazati i određen cilj, što se

poklapa sa prevarom potrošača. Namera da se obmanjuju potrošači uvek postoji u slučaju

proizvodnje, prodaje ili distribuiranja falsifikovanih proizvoda. Iako ne postoji jedinstvena definicija,

pod falsifikovani proizvod znači namerno stavljanje trgovačke marke na proizvod koji nije zakonit

proizvod ili drugim rečima, proizvod nije proizveden od strane nosioca trgovačke marke. Dakle,

brend i proizvod su identične oznake sa brendovima i originalnim proizvodima.

Krivični postupak počinje podizanjem optužnice protiv navodnog počinioca, a od strane državnog

tužioca, obično na osnovu krivične prijave podnete od strane oštećenog. Vlasnik trgovačke marke

treba da obezbedi sve dokumentovane dokaze u vezi sa mogućim kršenjem,na pr. dokaz o

vlasništvu,ime ili imena lica koja su možda počinila krivično delo, i prirodu krivičnog dela. Kada je

obezbedio dovoljno dokaza, državni tužilac može da otvori istragu i podigne optužnicu. Zakon

predviđa kaznu zatvora do tri godine i oduzimanje robe za krivična dela počinjena na osnovu ovog

člana.


6.3.3 Upravni postupak

Carina Kosova i tržišna inspekcija su institucije odgovorne za primenu trgovačkih marki u upravnoj

komponenti pravnog sistema. Carina Kosova primenjuje granične mere predviđene Zakonom o

carinskim merama i ona c e delovati u slučaju uvoza, izvoza, tranzita, carinskog skladištenja,

unutrašnju obradu proizvoda, carinski nadzor i privremen uvoz smešten u slobodnoj carinskoj zoni.

Robe koje krše trgovačke marke, naročito falsifikovani proizvodi su uglavnom iz uvoza. Dakle,

podnošenje prijave za carinsku akciju Carine Kosova je definitivno radnja koja se najviše preporučuje

u većini slučajeva. Zakon o carinskim merama predviđa hitan postupak da bi se zaustavilo uništavanje

robe, čineći ovu proceduru povoljnu u trenutku.

S druge strane, Tržišna inspekcija je, između ostalog, ovlašćena da izvrši inspekciju poslovnih

prostorija i proizvodnje na teritoriji Kosova da bi osigurala zaštitu potrošača, zaštitu prava na

industrijsku svojinu i zaštitu autorskih prava. Tržišna inspekcija ne predviđa nikakvu posebnu

proceduru kada se radi o kršenju trgovačke marke. Tako, u slučaju nereagovanja po službenoj

dužnosti, biće dovoljno podnošenje žalbe ovoj instituciji, na istom mestu, kojom se stavlja u rad. A

zbog velike uloge carine u borbi protiv falsifikovanja i zaštite prava na trgovačku marku, u nastavku će

biti objašnjeni sledeći postupci koji se mogu pratiti preko ove institucije.

6.3.3.4 Uloga carine u borbi protiv falsifikovanja

Falsifikovanje se odnosi na krivična dela u vezi sa robnim markama i predstavlja namerno kršenje

robne marke. Uprkos činjenici da je falsifikovanje štetno kao i kriminal i trgovina drogom, nažalost

ono se ne tretira kao to i dalje se smatra ‘’neozbiljnim krivičnim delom" Prema globalnim procenama,

7 % od svih svetske trgovine je koncentrisano na falsifikovanu robu. Istraživanje sprovedeno 2005.

godine pokazuje da se prosečan gubitak poreskog prihoda u Evropskoj uniji izazvan falsifikovanjem u

različitim sektorima procenjuje na 12 milijardi 866 miliona evra. Najgore je što se većina pretećih

terorističkih organizacija u svetu finansira direktno od falsifikovanja.

Kosovo je zemlja koja ima otvorenu tržišnu privredu. Geografski položaj u jugoistočnoj Evropi čini

Kosovo povoljnim mestom gde se može kanalisati cirkulacija falsifikovane robe. Mnogi od ovih

proizvoda, kao što su duvan, odeća, cipele, i mnogi drugi proizvodi za domaćinstvo mogu se kupiti u

bilo kom uglu na ulicama Kosova. Ova situacija nedvosmisleno daje lošu sliku o Kosovu u očima

stranih investitora koji bi u različitim okolnostima, bili zainteresovani da investiraju na Kosovu.

Istovremeno, ova situacija otvara vrata falsifikatorima ilegalnim činiocima da koriste našu zemlju kao

žarište za razna kršenja intelektualne svojine.

Carina igra ključnu ulogu u borbi protiv falsifikata. Većina zemalja u regionu, na primer Makedonija,

Hrvatska i Bosna i Hercegovina su reformisali svoje carinske kodove u cilju uvođenja odredbe koja

carini daje ovlašćenje da deluje u slučajevima falsifikovanja, kao i odredbe koje omogućavaju

vlasnicima robnih marki da traže opšte mere praćenja za trgovačke marke. I Kosovo nije izuzetak u

tom pogledu. Štaviše, kada se tiče carinskih mera u slučaju povrede trgovačkih marki, Kosovo je

značajno napredovala u poređenju sa zemljama u region, sa više progresivnih zakona za usvajanje, kao

i njihove primene u praksi od strane carine Kosova.

Kao što je ranije pomenuto, Zakon o carinskim merama za zaštitu prava na intelektualnu svojinu

putem regulisanja ovlašćenja carine Kosova u tom pogledu Carina Kosova može da zaustavi robu

koja navodno krši prava na trgovačku marku drugoj kompaniji ili po službenoj dužnosti ili po

zahtevu za delovanje koji je podneo nosilac prava.


Kada se sumnja da je roba koja krši prava na robnu marku zaustavljena od strane carine Kosova po

službenoj dužnosti, onda ista obaveštava nosioca prava, koji smatra za potrebno da nastavi sa

postupkom, potrebno je da u roku od tri dana podnese zahtev za delovanje. U suprotnom Carina

Kosova oslobađa robu za dalju ekonomski promet.

Zahtev za delovanje (customs watch application): može podneti nosilac robne marke,

direktno, licencirano ili preko ovlašćenog pravnog zastupnika. Carina je pripremila određeni formular

koji mora biti popunjen i mora da sadrži sve informacije potrebne da se pomogne im da rade, i to:

opis i detalji robe za koju se traži delovanje carine;

Svaka specifična informacija koju nosilac robne marke može da ima u vezi sa kršenjem ;

Kontakt detalje lica kojeg je odredio nosilac.

Zahtev za akciju se podnosi zajedno sa izjavom o odgovornosti, što znači da c e nosilac snositi sve

troškove uništenja robe, kao i odgovornosti u slučaju eventualne štete prema trećem licu. Zahtev za

delovanje mora da sadrži odluke o registraciji robne marke koji potvrđuju pravo koje važi na

Kosovu. Dakle, osnovni preduslov za podnošenje zahteva za delovanje u carini Kosova je donošenje

odluke o registraciji robne marke od strane ZPI. Zahtev se prihvata na jednu godinu ( 1), sa

moguć nošc u odlaganja roka za svaku godinu.

Procedura posle podnošenja zahteva: jednom primljen zahtev za delovanje, Carina Kosova c e

zaustaviti svu robu koja ulazi ili izlazi sa teritorije Kosova, kao i robu koja je u tranzitnom postupku, i

koja prima facie krši prava na robnu marku obuhvaćenu zahtevom za delovanje. Nakon zaustavljanja

robe, carina c e obavestiti nosioca prava o zaustavljanju i tražiti od istog da potvrdi da li je

zaustavljena roba falsifikovana ili originalna. Ako je roba falsifikat, nosilac je dužan, da u propisanom

roku, dostavi carini 'saglasnost za uništenje " koju donosi uvoznik robe, u kom slučaju se uvoznik

slaže da se nastavi sa uništavanjem bez potrebe da se idu u sudske postupke. Važno je, u tom smislu,

da zakon dozvoljava takozvani "tihi pristanak", što znači da ukoliko uvoznik nije eksplicitno

odbacio u određenom roku, onda se nastavlja direktno sa procedurom uništavanja. Rok za

podnošenje "saglasnosti uvoznika" je osam radnih dana od dana prijema od strane Carine.

Ukoliko se uvoznik ne slaže da je zadržana roba falsifikovana i stoga ne daje saglasnost za uništavanje

po ubrzanom postupku, nosilac trgovačke marke ima više vremena da podnese tužbu nadležnom

sudu. U ovom slučaju, carina c e zadržati robu dok se problem ne reši pravosnažnom odlukom suda.

6.4 Vežba 1: Povreda trgovačke marke

UPUTSTVA:

Možete da radite u grupama. Pročitajte vežbu ispod i odgovorite na pitanja koja slede. Na kraju

vežbe, podelite odgovore sa ostalim učesnicima i instruktorom.

FAKTET:

Žilet Kompanija izrađuje, proizvodi, prodaje i distribuira baterije širom sveta. Baterije sa imenom

Duracell ®, različitih veličina se koriste za mnogo različitih proizvoda. Na primer, njegove baterije se

koriste u daljinskim upravljačima, dečijim igračkama, ručnim lampama, kamerama, lampama, satovima,


slušnim aparatima, kao i mnogim drugim proizvodima. Zbog popularnosti koju njegove baterije imaju,

milioni potrošača širom sveta prepoznaju ovo ime koje je sada najvrednija robna marka u svetu za

baterije. Revija Business Week navodi da je vrednost Duracell ® robne marke preko 3,5 milijardi

dolara, što je stavlja na 84 –to mesto među najvrednijim brendovima u svetu.5

Žilet ima dve robne marke koje treba da štite proizvode baterija. Prvo, reč Duracell ® je

registrovana kao zaštitni znak. Drugo, Gillette koristi bakarnu boju za omotač baterije kao žig da bi

svoje baterije odvojio od baterija konkurencije. Bakarna boja je takođe registrovana kao zaštitni znak.

Polazeći od pretpostavke da su i reči i boje registrovani na Kosovu, vredi napomenuti da se reč i

bakarna boja koriste na pakovanju, kao i na baterijama različitih veličina. Ove oznake postoje na

baterijama AAA, AA, C, D i 9 volti i prodaju se na različitim prodajnim mestima na tržištu, kao što su

supermarketi, prodavnice i foto prodavnice.

Nijedna od originalnih baterija se ne proizvodi na Kosovu. Sve se uvozi na Kosovo putem kopnenog

saobraćaja. Shodno tome, originalni proizvodi dolaze na Kosovo iz Grčke ili iz bilo koje druge luke u

Hrvatskoj, potom prolazeći tranzit preko drugih zemalja do ovde..

Pre nekoliko nedelja, nekoliko prodavnica se snabdelo i počelo da prodaje baterije sa istom

kombinacijom boje bakra i crne i rečju Doracell na pakovanju i na baterijama. Ove baterije se

prodaju na policama pored Duracell ® baterija, ali sa cenom 60 % jeftinije od Duracell ®. Lokalni

predstavnik kompanije Gillette je pokušao da ubedi prodavce da prestanu da prodaju jeftinije

baterije, argumentujući da baterije Doracell čine kršenje registrovane trgovačke marke. Prodavac je

odbio da posluša zahtev. Kasnije, predstavnik Gillette-a je obezbedio dva paketa Doracell baterija da

bi imali uzorke.

Pitanja:

1. Koji dokazi su potrebni predstavniku Gillette da bi potvrdio pravo na trgovačku marku da bi

bio zaštićen na Kosovu?

2. Da li je potrebno da predstavnik Gillette obezbedi uzorke Gillette baterija za koji se veruje

da predstavlja povredu?

3. Da li postoji dovoljno osnova za sud da se sumnja da postoji kršenje prava na trgovačku

marku ?

5 100 Top Brands 2006, Business Ëeek (7 avgust, 2006). Nijedna druga trgovačka marka baterija se ne rangira više.


4. Na osnovu odbijanja prodavca da ukloni najjeftinije baterije sa polica u prodavnici, koju meru

od suda može da zatraži predstavnika Gillette ?

5. Da li može da traži od prodavca u radnji da omogući izmeštanje baterija iz pakovanja koje

sadrži povređenu trgovačku marku?

6. Na osnovu vrste robe o kojoj je reč, ako prodavac u prodavnici traži od suda da omogući

uklanjanje znaka sa baterija, da li sud treba da omogući to?

7. Da li prodaja jeftinijih baterija predstavlja osnov za gonjenje prodavca koji prodaje takve

baterije?

8. Ako prodavci dostave fakture ili druga dokumenta putem kojih se identifikuje lokalni izvor

snabdevanja ili ako prodavac identifikuje lica koja čine isporuku robe o kojoj se radi, da li

vlasnik trgovačke marke trebalo da kontaktira sprovodioca zakona radi sprovođenja istrage

ili sam vlasnik trgovačke marke Gillette treba da preduzme neke istražne korake:

a) izda nalog za konfiskovanje mašinerije, uključujući i štampač u boji i kompjutere koji se

koriste za proizvodnju etiketa ili pakovanje Doracell koji predstavljaju kršenje?

b) izda nalog za kažnjavanje onih koji rade pakovanje ili etiketiranje i prodaju prodavnicama.

NAPOMENA : Ove činjenice su posebno izrađene za radionicu održanu u oktobru 2006 godine od

strane konsultanta Bearing Point -a, koji nije autor ove kompilacije. Činjenice predstavljene

ovde,kakve su, ne odražavaju faktičku trgovinu baterijama Gillette Duracell. Ova trgovačka marka se

koristi samo za potrebe obuke).

6.5 Zaključak

Ovaj modul objašnjava kako da koristite domaća raspoloživa pravna sredstva/pravne lekove za zaštitu

i ostvarivanje prava na robnu/trgovačku marku, i ulogu Carine u borbi protiv falsifikovanja.

Po završetku ovog modula, vi ste naučili:

Da navedete pravna sredstva na raspolaganju kod kršenja trgovačke marke

Da objasni ulogu carine u borbi protiv falsifikovanja i ostvarivanju prava na trgovačke marke.


MODUL 7:

KOLEKTIVNE I SERTIFIKOVANE MARKE


7.1 Pregled

Ovaj modul daje pregled kolektivnih i sertifikovanih marki i objašnjava kako se one razliku jedne od

drugih i od pojedinačnih trgovačkih marki.

7.2 Ciljevi učenja

Posle završetka ovog modula, moći ćete da:

Identifikujete kolektivne i sertifikovane marke;

Objasnite prirodu kolektivne i sertifikovane marke;

Analizirate sticanje prava na kolektivne i sertifikovane marke.

7.3 Kolektivne marke

Za razliku od redovnih ili pojedinačnih trgovačkih marki, kolektivna marka je marka koja

izdvaja robe i usluge članovima jednog udruženja koje je vlasnik brendova, od onih drugih

preduzeća. To znači da vlasnik kolektivne robne marke nije fizičko lice, već poslovna organizacija,

javno ili privatno preduzeće, partnerstvo, pravno lice, odnosno organizacija koja se bavi privrednim

aktivnostima. Član 7bis Pariske konvencije obavezuje države članice da obezbede zaštitu kolektivnih

marki. Iako termin " udruženje" nije jasno definisan u Konvenciji, podrazumeva se da su to udruženja

trgovaca i proizvođača, a ne vladina odeljenja.

Kolektivna marka se može sastojati od znaka ili pokazatelja koji može da posluži za utvrđivanje

geografskog porekla roba i usluga ( član 59, stav 2). Kao što je navedeno u članu 6, stav 1, tačke 1.3,

ovo se ne odnosi na pojedinačne marke, jer ova odredba zabranjuje registraciju trgovačke marke

koja sadrži ove karakteristike. Član 7 (1) (c) prve Direktive Saveta takođe predviđa da znak koji

može da posluži kao trgovačka marka, može da funkcioniše kao kolektivna marka / brend.

Druga bitna razlika između kolektivne marke i trgovačke marke je ta da vlasnik kolektivne marke

nema za cilj da spreči treća lica da koriste kolektivnu marku (član 59, stav 3). Umesto toga,

kolektivne marke registruju se sa ciljem da dozvole drugima (članovima vlasničkog

udruženja) da koriste ove marke, dok god se oni pridržavaju uslova utvrđenih od strane

vlasnika. Dakle, prilikom podnošenja zahteva za registraciju kolektivne marke, podnosilac zahteva

mora da ispuni ZPI uslove koji regulišu upotrebu (npr. lica ovlašćena da koriste marku, uslovi za

članstvo u udruženju, uslovi korišćenja i sankcije zloupotrebe ) (član 60). Drugim rečima, vlasnik je

odgovoran za obezbeđivanje poštovanja standarda postavljenih od strane članova udruženja i da

nametne sankcije u slučaju zloupotrebe marke.

Uslovi koji regulišu korišćenje marke treba da su otvoreni na uvid od strane javnosti. Ovo c e

obezbediti da kolektivna marka neće da bude registrovana ukoliko:

Postoji velika šansa da stanovništvo loše razume karakter ili značaj marke, ili da se može

smatrati za nešto drugo osim kolektivne marke (član 61. Stav 2); ili

Kada zahtev za registraciju kolektivne marke ima nedostatke u formalnom smislu ili

postoji apsolutna prepreka za njenu registraciju, kao i kada takva marka ne ispunjava


svrhu kolektivne marke ili kada se ne isporučuje u propisanim rokovima i kriterijumima

utvrđenih ugovorom o korišćenju za upotrebu kolektivne marke (član 61. stav 1).

Ako je jedna kolektivna marka registrovana u suprotnosti sa ove dve odredbe, ista c e biti oglašena za

nevažeću. Nakon što se podnese zahtev za registraciju, ZPI je razmatra kako bi video da li su

ispunjeni svi uslovi. Na osnovu procena koju je izvršio, kancelarija može da prihvati zahtev u celini, da

prihvati zahtev postavljajući uslove ili ga odbaciti. Kolektivna marka se za odbacivanje razmatra

apsolutno ili relativno, s obzirom na različite funkcije redovnih marki i kolektivnih marki. Kada je

zahtev prihvaćen, ili nakon što je podnosilac ispunio uslove postavljene od strane ZPI, kancelarija

objavljuje zahtev u Službenom glasniku. U slučajevima gde ZPI primi zahtev ali uvodeći uslove, i koje

podnosilac zahteva ne ispuni u određenom roku, zahtev se smatra povučenim.

Svaki korisnik registrovane kolektivne marke ima pravo da koristi pravna sredstva predviđena ZTM i

koja važe za lica koja imaju dozvolu. Ipak, vlasnik kolektivne marke ima pravo da traži naknadu u ime

korisnika, kada je isti pretrpeo štetu zbog neovlašćenog korišćenja trgovačke marke.

7.4 Sertifikovane marke

Jedna sertifikovana marka je marka koji ukazuje na to da su robe ili usluge za koje se ona koristi

sertifikovan od strane vlasnika a u vezi sa poreklom, materijalom, načinom proizvodnje robe ili

obavljanja usluga, kvalitetom, preciznošću ili drugim karakteristikama. Dakle, sertifikovana marka se

takođe razlikuje od redovnih trgovačkih marki jer se koristi za identifikaciju porekla robe ili usluga,

ali i da potvrdi da određene robe i usluge imaju određene karakteristike. Dakle, reference da se

odvoje robu i usluge, moraju se tumačiti kao da se odnose na odvajanje roba ili usluga koje su

sertifikovane od onih koje nisu sertifikovane.

Sertifikovane marke razlikuju se od kolektivnih marki u dva ključna aspekta. Pre svega, jer je namena

kolektivne marke da ukaže na komercijalno poreklo roba ili usluga članova udruženja, a sertifikovana

marka se koristi da potvrdi karakteristike roba ili usluga. Drugo, dok se kolektivne marke mogu

koristiti samo za određenu grupu preduzeća, npr. članovi vlasničkih udruženja, sertifikovane marke

može da koristi svako ko ispunjava standarde koje je ustanovio vlasnik sertifikovane marke.

Sertifikovana marka može da sadrži znak ili pokazatelj koji može da posluži za utvrđivanje

geografskog porekla roba ili usluga, pod uslovom da vlasnik marke o kojoj se radi ne ograničava

korišćenje te marke ili pokazatelja licu ili preduzeću koji imaju pravo da koriste geografsko ime (član

59. stav 2).

Prava sertifikovanih marki stiču se registrovanjem u ZPI. Kada se prijavljuje za registraciju

sertifikovane marke, podnosilac zahteva mora da podnese ZPI uslove koji regulišu korišćenje marke

(član 60 ), koji su obično izrađeni u obliku pravilnika. Takav pravilnik bi trebalo da sadrži informacije

o ljudima ovlašćenim da koriste sertifikovanu marku, karakteristike da je overen od strane

sertifikovane marke, kao i to da će organ za sertifikovanje testirati te karakteristike i nadzirati

korišćenje marke, i na kraju, procedure za rešavanje sporova. Ovaj pravilnik će biti otvoren za uvid

javnosti, iz istih razloga kao i kolektivne marke.


Kao u slučaju kolektivnih marki, prihvatanjem zahteva za registraciju jedne certifikovane marke,ZPI

razmatra kako bi videla da li oni ispunjavaju sve uslove za registraciju i procenjuje marku o kojoj je

reč prema apsolutnom i relativnom osnovu za odbijanje, u skladu sa zakonom, uzimajući u obzir

specifičnosti marki za sertifikovanje. Ukoliko se zahtev odobri, on se zatim, u određenom

vremenskom periodu, objavljuje u Službenom glasniku

7.5 Vežba 1: Mogućnost zbunjenosti potrošača

UPUTSTVA :

Radićete u grupi. Pročitajte vežbu datu ispod i odgovoriti na data pitanja na osnovu vašeg ličnog

rasuđivanja. Kada ste odgovorili na sva pitanja, recite nam kakva odluka vam se nameće u vezi sa

ovim slučajem, na osnovu člana 52. Zakona o trgovačkim markama?

Zamislite da je osoba A podnela zahtev za registraciju trgovačke marke koji se sastoji od reči i

vizuelne marke: St Hubert (u prevodu Sveti Hubert).

Registracija je neophodna za klase 29, 39 i 42 iz Sporazuma o klasifikaciji iz Nice (klasa 29 za mesne

proizvode; klase 39 za kafu, čaj, kakao, šećer, pirinač, brašno i sl., i klasa 42 za hotelijerske i

restoranske usluge).

ZPI je objavila zahtev u Službenom glasniku, u decembru 2007. godine. U februaru 2008. godine,

osoba B je uložila prigovor prema članu 34. Zakona Kosova o trgovačkim markama. U saopštenju

povodom osnova za odbijanje, osoba B je rekla da postoje relativni razlozi za odbijanje registracije iz

člana 7. stav 1.. Osoba B je dalje rekla da marka za koju se traži registracija jeste slična sa njegovom

‘’prethodnom’’ markom komunitare (videti član 7 stav 2 tačka 1.4) SAINT-HUBERT 41 (u prevodu

Sveti HUBERT 41), a u potrazi za istom klasom roba i usluga koje mogu da izazovu zbunjenost u

javnosti. Pored toga, zamislite da je ZPI odbila prigovor tvrdeći da ne postoji relativan osnov za

odbijanje koji je pomenula osoba B, i registrovala trgovačku marku osobe A.

Osoba B je podnela zahtev za oglašavanje registracije za nevažeću.

Na osnovu faktora ustanovljenih od strane ESP koje bi trebalo uzeti u obzir prilikom odlučivanja o

moguć nosti zbunjivanja kupaca, odgovorite na sledeća pitanja:

1. U vezi sa sličnostima roba i usluga;

a) Na osnovu činjenica u slučaju, da li se može reći da postoji bilo kakva sličnost među robom i

uslugama o kojima je reč ? Koji bi vam dokazi trebali za ovo ?

http://en.wikipedia.org/wiki/Image:Sthubert.gif


b) Može da ova sličnost roba i usluga da uveri javnost da misli da ako se one prodaju pod

identičnom ili sličnom markom, dolaze sa istog izvora?

c) Da li su osoba A i osoba B međusobno ekonomski vezane ili su neposredna konkurencija

jedna drugoj i gde leži razlika?

2. U vezi sa sličnostima između marki?

a) Da li postoji neka vizuelna sličnost (u izgledu) među markama o kojima je reč;

b) Da li postoji neka auralna sličnost (u slušanju) među markama o kojima je reč?

c) Da li postoji neka konceptualna sličnost među markama o kojima je reč?

NAPOMENA: Ovo je istinit slučaj, čiji će ishod biti objašnjen nakon završetka vežbe.

7.6 Zaključak

Ovaj modul daje pregled kolektivnih i sertifikovanih marki i objašnjava kako se one razlikuju jedne od

drugih i od redovnih trgovačkih marki.

Nakon završetka ovog modula, moći c ete da:

identifikujete kolektivne i sertifikovane marke

objasnite prirodu kolektivne i sertifikovane marke

analizirate sticanje prava na kolektivne i sertifikovane marke.


MODUL 8:

NAZIVI DOMENA I SAJBER ZAUZIMANJE

DOMENA


8.1 Pregled

Ovaj modul objašnjava vezu između imena domena i trgovačkih marki i objašnjava zašto je za vlasnika

trgovačke marke važno da registruje naziv domena. Takođe, definiše fenomen sajber zauzimanja i

navodi raspoloživa pravna sredstva protiv ove pojave.

8.2 Ciljevi učenja

Nakon završetka ovog modula, moći ćete:

Da pokažete vezu između trgovačke marke i naziva domena;

Da definišete pojam sajber zauzimanje;

Da koristite raspoloživa pravna sredstva protiv sajber zauzimanja

8.3 Nazivi domena i trgovačke marke

Nazivi domena se koriste u vezi sa internet adresama na mreži širom sveta (World Wide Web). Na

primer vvv.bbc.co.uk je sajt jedne od najvećih svetskih agencija za vesti, tako da je ona BBC. Prva tri

slova (www) se koriste kao skraćenica za "World Wide Web", a BBC je ime domena novinske

agencije. Deo. "co", je glavni deo imena domena, u vokabularu informacione tehnologije poznate kao

"gTLD". Drugi primeri su gTLD-a kakvi su.com,..net.,,org.,.Int itd. Poslednji deo. "uk" je poznat kao

"ccTLD", i koristi se za identifikaciju određene zemlje. Neki drugi primeri ccTLD su us za Sjedinjene

Države. al za Albaniju. fr za Francusku. Kosovo još uvek nema ccTLD. U odsustvu nacionalne ccTLD

postalo je uobičajeno da se koristi sufiks –rks u formiranju dela imena domena. Dakle, na mestu za

internet adresu Vlade Kosova koristi se www.gov.net.rks. Vlada trenutno koristi adresu www.rks-

gov.net.

Vlasnik registrovane marke može da registruje naziv domena koji sadrži registrovanu

marku, kao što je slučaj sa BBC-jem. Sa povećanjem broja korisnika Interneta i proširenjem trgovine

na Internetu, nazivi domena su postali profitabilniji alati za fizička i pravna lica i druge kompanije, da

prodaju i trguju svojim robama i uslugama. Prema tome, izuzetno je važno za fizička i pravna lica i

druga preduzeća da registruju svoje marke kao nazive domena, ili da registruju naziv domena kao

trgovačku marku.

U cilju obezbeđivanja zaštite trgovačkih marki, naziv domena mora da bude u stanju da pokaže izvor

određenih roba i usluga, a ne samo da bude internet adresa. Robusnost naziva domena treba da se

analizira u kontekstu istog "spektra raznolikosti" korišćenog u određivanju robusnosti za druge znake

koji mogu poslužiti kao trgovačke marke (videti Modul 3).

Osim što se nazivi domena trebaju registrovati u skladu sa načelom "prvi koji dolazi ", vlasnik jedne

trgovačke marke ne može često da registruje naziv domena prema trgovačkoj marki, jer je neko

drugi već prisvojio. Takođe je moguće da se registruju dva naziva domena koji su identični ili slični, ali

to ne stvara konfuziju. Zakon o trgovačkim markama na Kosovu c uti o ovim situacijama povrede

trgovačkih marki na Internetu, i ne postoji poseban propis koji reguliše korišćenje naziva domena.

Međutim, u istoj situaciji su i mnoge druge zemlje. Shodno tome, prilikom utvrđivanja povrede

trgovačke marke preko naziva domena, sudovi obično primenjuju odredbe domaćih zakona i svako

http://www.gov.net.rks/


ko tvrdi da mu je povređena trgovačka marka preko naziva domena može da koristi pravna sredstva

predviđena domaćim zakonima. Kao i kod drugih kršenja trgovačkih marki,sudovi uglavnom

razmatraju sličnost maraka po zvuku, smislu, očiglednosti, sličnost roba i usluga koje se koriste u vezi

sa trgovačkom markom u sporu i mogućnost da se stvori konfuzija u glavama potrošača.

Pored domaćeg zakonodavstva, OBPI je u 2003 godini usvojio neke preporuke za zaštitu

trgovačkih marki i drugih oblika intelektualne svojine na Internetu. Ove preporuke služe

kao zajedničke smernice državama članicama Pariske unije i OBPI u vezi sa nadležnošću sudova i

elemenata koji se moraju uzeti u obzir da bi se utvrdilo da li je izvršena povreda trgovačke marke na

Internetu. Prema ovim preporukama, upotreba jednog znaka na Internetu ne smatra se kršenjem

trgovačke marke u nekoj zemlji, ako:

Korisnik ima prava na taj znak u nekoj drugoj zemlji

Se korišćenje ne vrši u lošoj nameri Korisnik daje dovoljno informacija potrošačima/klijentima u vezi sa znakom koji se koristi,

kako bi se izbeglo stvaranje moguće zabune.

8.4 Sajber zauzimanje i raspoloživa pravna sredstva

Značajan broj povrede trgovačkih marki preko naziva domena počini se takozvanim " sajber

‘’zauzimanjem’’. Sajber zanimanje je termin koji se odnosi na praksu registracije naziva domena, sa

ciljem okorišćavanja od njene prodaje, obično vlasnika registrovane trgovačke marke. Na primer,

ako je neko, osim vlasnika, registrovao ime NIKE kao ime domena na adresi www.nike.com sa ciljem

prodaje i materijalne dobiti, to se smatra za sajber zauzimanje. Sajber zauzimač /uzurpator je

pojedinac koji se bavi takvim aktivnostima na nelegalan način. Važno je napomenuti da

nazivi domena registrovani preko ovlašćenih registara domena, i ti registrovaoci su odgovorni za

registrovanje naziva domena koji krše trgovačku marku.

Vlasnik trgovačke marke koji je bio žrtva sajber zauzimača može da pokrene sudski postupak zbog

povrede trgovačke marke i traži odštetu u skladu sa tradicionalnim zakonima o trgovačkim markama.

SAD je jedina zemlja koja su usvojile posebne zakone za trgovačke marke na Internetu, takozvani

"Zakon protiv sajber zauzimanja" godine 1999.

Mnogi sudovi su uspeli da uspešno primenjuju tradicionalne zakone o trgovačkim markama za

rešavanje sporova u vezi sa sajber zauzimanjem. Međutim, pošto je sajber zauzimanje delo koje se

dešava na internetu, i moguće je da je jedan naziv domena na Kosovu registrovan od strane

registranta koji se nalazi u SAD-u, onda je teško da se otkrije lokacija sajber uzurpatora i ustanovi

lična jurisdikcija. Štaviše, sudski postupak može biti veoma dugotrajan i skup za vlasnika trgovačke

marke koji želi da tuži nekog sajber uzurpatora.

Iz tog razloga, većina vlasnika trgovačkih marki vole da koristi žigovi jedinstvenu politiku za

rešavanje sporova ( JPRS), koja reguliše aktivnosti registara naziva domena, i koji je ovlašćen od

strane Internet korporacije za dodeljena imena i brojeve (ICANN ) 1999 godine.

Jedinstvena politika za rešavanje sporova predviđa uslove i zahteve za sporove koji se odnose na

registraciju i korišćenje naziva domena na Internetu. Procedure se odvijaju prema propisima

Jedinstvene politike za rešavanje sporova za nazive domena (poslovnik). Da bi mogli da

koriste JPRS, registrovalac naziva domena u sporu moraju da budu strana JPRS.

http://www.nike.com/


JPRS nudi mogućnost bržu, jeftiniju i bolju za vlasnika trgovačke marke koji želi da pronađe sajber

uzurpatora, kojeg inače, ne može lako naći ako ga tuži u lokalnom sudu. Na osnovu JPRS, osoba koja

podnosi zahtev za registrovanje naziva domena registraocu koji je stranka JPRS, mora da obezbedi i

osigura:) izjavu datu u takvom sporazumu o registraciji na pr. ime i prezime, mesto, itd, koji

su potpuni i tačni, b) da registraciju domena neće prekršiti prava bilo koje treće strane.; c)

naziv domena se ne registruje ni u koje ilegalne svrhe, i d) da se naziv registrovanog domena neće

svesno koristiti u suprotnosti sa bilo kojim važećim zakonom ili uredbom na snazi.

Obaveza je podnosioca da utvrdi da li registracija naziva domena predstavlja kršenje prava bilo koga

drugog.

U slučaju da registracija predstavlja kršenje prava drugog lica, onda oštećena strana pre nego što

traži pomoć u svoju korist treba da dokaže sledeće:

da je naziv domena u sporu identičan, ili sličan, ili da to izaziva konfuziju, sa trgovačkom

markom ili uslugama za koje poseduje prava

da je registrant o kojem je reč ne poseduje pravo ili legitimni interes na ime domena

da je registrant koji je registrovan i koji koristi naziv domena koji je u pitanju,

zlonameran

Imajući u vidu prednosti koje JPRS daje vlasnicima trgovačkih marki žrtvama sajber uzurpatora, on

ipak ima i velike nedostatke. Pokretanje postupka na osnovu JPRS, vlasnik trgovačke marke može

postići samo otkazivanjem registrovanog naziva domena ili prenošenjem na sebe. Nikakva naknada se

ne može tvrditi na osnovu JPRS. Tako, vlasnik trgovačke marke koji traži nadoknadu treba da

pokrene postupak protiv sajber uzurpatora pred domaćim sudom.

8.5 Vežba 1: Spor u vezi sa nazivom domena

UPUTSTVA:

Ovo je studija o slučaju koja zahteva rad u grupama. Molimo vas da pročitate i odgovorite na zadata

pitanja. Kada ste odgovarali na pitanja, podelite ih sa drugima i mentorom.

VEŽBA:

Vlasnik registrovane marke CORALIA za hotele, hotelske rezervacije, restorane i frizerske salone ili

sanatorijume (klasa 42), sa sedištem poslovanja u Francuskoj (tužilac) je podneo žalbu Centru za

arbitražu i posredovanje OBPI protiv vlasnika dva kluba u Turskoj koji se zovu CORALIA (tuženi),

koji su registrovala sporni naziv domena clubcoralia.com. Naziv domena je registrovan pod

eNom.Inc.

Tužilac je registrovao svoju trgovačku marku u Francuskoj 1992, a zatim je podneo zahtev

međunarodno registrovanje koje je dobio 1993. Međunarodno registrovanje obuhvata zemlje

Beneluksa, Kubu, Egipat, Italiju, Maroko, Monako i Portugal. Tužilac u Turskoj komercijalno koristi

trgovačku marku CORALIA. Tužilac je takođe registrovao nazive domena kao što su coralia.com,

coralia.fr koji pružaju informacije o njegovim hotelima i restoranima.


Tuženi je registrovao sporni naziv domena 2001. godine, ali nije aktivirao internet stranicu pod tim

nazivom domena. Kada pokušate da pronađete internet stranu pišući clubcoralia.com, primetićete da

se pojavi obaveštenje da ta stranica ne postoji

Podnosilac žalbe navodi da kada je podneo zahtev za registrovanje trgovačke marke 1992. godine,

pretražio je svetski pretraživač da vidi da li neko drugi ima prava na marku CORALIA, ali nije našao

ništa.

Tužilac pretpostavlja povredu trgovačke marke i traži od centra za arbitražu i posredovanje da odluči

da:

(i) je naziv domena tuženog namerno identičan ili sličan sa trgovačkom markom ili uslugom

na koju tuženi ima pravo;

(ii) tuženi nema pravo ili legitimni interes u pogledu naziva domena o kojem je reč; i (iii) da je tuženi registrovao i koristio naziv domena sa lošom namerom.

Da biste doveli u vezu sa žalbom gorespomenutog tužioca, molimo vas da odgovorite na sledeća

pitanja:

1. Da li postoji neka sličnost između trgovačke marke podnosioca žalbe CORALIA i naziva domena

clubcoralia.com koji može da dovede javnost do zabune?

2. Da li tuženi ima neko pravo ili legitimni interes na marku u Turskoj ili u nekoj drugoj zemlji?

3. Prema Poslovniku (stav) koje od sledećeg ponašanja je dovoljno da podrži stav da je naziv domena

registrovana sa lošom namerom:

(i) okolnosti koje pokazuju da ste registrovani, ili ste dobili naziv domena prvenstveno radi prodaje,

kreditiranja ili prenosa registracije naziva domena podnosiocu žalbe koji je vlasnik trgovačke marke ili usluge,

ili konkurent podnosioca žalbe, zauzvrat ili

(ii) ako ste registrovali naziv domena u cilju sprečavanja vlasnika trgovačke marke ili usluge za rukovanje

trgovačkom markom u vezi sa nazivom domena,; ili

(iii) ste registrovali naziv domena prvenstveno u cilju ometanja poslovanja konkurenta; ili

(iv) koristeći ime domena, namerno se pokušalo sa komercijalnim ciljem privlačenja korisnika internet na

internet stranu ili na neki drugi sajtu, online, izazivajući zabunu o marci podnosioca žalbe u vezi sa izvorom,

sponzorstvom ili povezivanjem vaše internet stranice ili lokacije ili nekog proizvoda ili usluge na vašoj internet

strani ili lokaciji.

4. Možete li reći nešto o bilo kojem od gore navedenih ponašanja na osnovu okolnosti koje bi mogle

da podrže navode podnosioca žalbe u vezi sa registracijom i korišćenje naziva domena sa lošom

namerom?


5. Da ste član arbitražnog veća, koja bi bila vaša konačna odluka u vezi sa ovim slučajem:

a) Odbićete žalbu ;

b) Naložićete poništaj registrovanja naziva domena ; ili

c) Naložićete prenos naziva domena žaliocu?

NAPOMENA : ( Ovo je istinit slučaj, čiji će rezultat biti poznat posle završetka vežbe).

8.6 Zaključak

Ovaj modul objašnjava vezu između naziva domena i trgovačkih marki i objašnjava zašto je važno za

vlasnika trgovačke marke da registruju naziv domena. Takođe, definiše fenomen sajber zauzimanja i

navodi raspoložive pravne lekove protiv ovog fenomena.

Pas Nakon završetka ovog modula, moći ćete:

Da pokaže vezu između trgovačke marke i naziva domena

Da definišete pojam sajber zauzimanje

Da koristiti raspoloživa pravna sredstva protiv sajber zauzimanja

Documents

Priručnik za obukukontrata.net/repository/docs/Training_Manual_Trademarks...1.4 Intelektualna svojina i trgovačka marka: Istorijat Prava intelektualne svojine (PIS) označavaju niz