2
1. април — 1153 ПРАВОСЛАВЉЕ 16 БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ Моралне поуке Посланице Римљанима Посланица Римљанима позна- та је као величанствени теоло- шки трактат и бисер богословља у Светом Писму Новога Завета. Пошто је изложио основне тео- лошке и антрополошке поставке Еванђеља хришћанима у Риму (Рим. 1–11), Апостол посланицу приводи крају тако што изводи крајње консеквенце вере у Хри- ста Оваплоћенога и Васкрслога у свакодневном животу верују- ћих (12–15). Од главе 12 почи- ње морални или паренетски део посланице у коме се хришћани поучавају у конкретној примени Еванђеља у животу. Хришћан- ски живот је продужена, не- прекидна Евхаристија: „Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате тела своја у жр- тву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење“ (12, 1). Потом следе савети у погледу црквених дарова, међуљудских односа и односа према власти- ма (Рим. 12; 13). Суштина је да хришћани у свему треба да теже ономе што је добро и да једни другима служе у смирењу: „ча- шћу чините једни друге већим од себе“ (12, 10), „немојте гордо мислити“ (12, 16), „не сматрај- те сами себе мудрим“ (12, 16). Од верујуће заједнице се очеку- је несебична љубав свих према свима, па и непријатељима (12, 19–20). Покоравање властима је такође акт љубави и поштења (13, 8.13). Хришћани који воде непорочан и поштен живот не- мају разлога да се супротста- вљају властима које су за добро (13, 4). После ових поука Апо- стол Павле се поново враћа на живот унутар заједнице. „Слаби“ у вери У тематику „слабих“ у вери Апостол уводи у Рим. 14, 1: „А слабога у вери примајте, без рас- прављања о мишљењима.“ Сла- би у вери су они хришћани који практиковање своје вере везују за поштовање одређених прописа који се посебно односе на храну и пиће (14, 2.21) и строго разли- ковање дана (14, 5). Они свој хри- шћански идентитет везују за из- весне аскетске праксе. Наспрам њих постоје они други који ве- рују да се сме све јести (14, 2) и – Из православне ризнице тумачења Светог Писма – „Слаби“ и „ јаки“ у вери (Рим. 14, 1; 15, 1) (први део) др Предраг Драгутиновић У Посланици Римљанима, 14. и 15. глава, Апостол Павле пише о међусобним односима хришћана у црквеној заједници. Он пише о онима који су „слаби“ и онима који су „јаки“ у вери. Чини се да су „слаби“ они који се придржавају одређених прописа, док су „јаки“ они који исте не сматрају меродавним за хришћански идентитет. При томе се „јаки“ позивају на снисхођење „слабима“, а сви заједно да ни у чему не осуђују једни друге. Како разумети ове савете Светог Апостола Павла црквеној заједници у Риму?

Pravoslavlje 1153 - P. Dragutinovic, Rim.14 1. Deo

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Časopis "Pravoslavlje"

Citation preview

Page 1: Pravoslavlje 1153 - P. Dragutinovic, Rim.14 1. Deo

1. април — 1153ПРАВОСЛАВЉЕ16

БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ

Мо рал не по у ке По сла ни це Ри мља ни ма

По сла ни ца Ри мља ни ма по зна­та је као ве ли чан стве ни те о ло­шки трак тат и би сер бо го сло вља у Све том Пи сму Но во га За ве та. По што је из ло жио основ не те о­ло шке и ан тро по ло шке по став ке Еван ђе ља хри шћа ни ма у Ри му (Рим. 1–11), Апо стол по сла ни цу при во ди кра ју та ко што из во ди крај ње кон се квен це ве ре у Хри­ста Ова пло ће но га и Вас кр сло га у сва ко днев ном жи во ту ве ру ју­ћих (12–15). Од гла ве 12 по чи­ње мо рал ни или па ре нет ски део по сла ни це у ко ме се хри шћа ни по у ча ва ју у кон крет ној при ме ни Еван ђе ља у жи во ту. Хри шћан­ски жи вот је про ду же на, не­пре кид на Ев ха ри сти ја: „Мо лим

вас, да кле, бра ћо, ра ди ми ло сти Бо жи је, да да те те ла сво ја у жр­тву жи ву, све ту, угод ну Бо гу, као сво је ду хов но бо го слу же ње“ (12, 1). По том сле де са ве ти у по гле ду цр кве них да ро ва, ме ђу људ ских од но са и од но са пре ма вла сти­ма (Рим. 12; 13). Су шти на је да хри шћа ни у све му тре ба да те же оно ме што је до бро и да јед ни дру ги ма слу же у сми ре њу: „ча­шћу чи ни те јед ни дру ге ве ћим од се бе“ (12, 10), „не мој те гор до ми сли ти“ (12, 16), „не сма трај­те са ми се бе му дрим“ (12, 16). Од ве ру ју ће за јед ни це се оче ку­је не се бич на љу бав свих пре ма сви ма, па и не при ја те љи ма (12, 19–20). По ко ра ва ње вла сти ма је та ко ђе акт љу ба ви и по ште ња (13, 8.13). Хри шћа ни ко ји во де не по ро чан и по штен жи вот не­

ма ју раз ло га да се су прот ста­вља ју вла сти ма ко је су за до бро (13, 4). По сле ових по у ка Апо­стол Па вле се по но во вра ћа на жи вот уну тар за јед ни це.

„Сла би“ у ве ри

У те ма ти ку „сла бих“ у ве ри Апо стол уво ди у Рим. 14, 1: „А сла бо га у ве ри при мај те, без рас­пра вља ња о ми шље њи ма.“ Сла­би у ве ри су они хри шћа ни ко ји прак ти ко ва ње сво је ве ре ве зу ју за по што ва ње од ре ђе них про пи са ко ји се по себ но од но се на хра ну и пи ће (14, 2.21) и стро го раз ли­ко ва ње да на (14, 5). Они свој хри­шћан ски иден ти тет ве зу ју за из­ве сне аскет ске прак се. На спрам њих по сто је они дру ги ко ји ве­ру ју да се сме све је сти (14, 2) и

– Из православне ризнице тумачења Светог Писма –

„Сла би“ и „ ја ки“ у ве ри (Рим. 14, 1; 15, 1)

(пр ви део)др Пре драг Дра гу ти но вић

У По сла ни ци Ри мља ни ма, 14. и 15. гла ва, Апо стол Па вле пи ше о ме ђу соб ним од но си ма хри шћа на у цр кве ној за јед ни ци. Он пи ше о они ма ко ји су „сла би“ и они ма

ко ји су „ја ки“ у ве ри. Чи ни се да су „сла би“ они ко ји се при др жа ва ју од ре ђе них про пи са, док су „ја ки“ они ко ји исте не сма тра ју ме ро дав ним за хри шћан ски

иден ти тет. При то ме се „ја ки“ по зи ва ју на снис хо ђе ње „сла би ма“, а сви за јед но да ни у че му не осу ђу ју јед ни дру ге. Ка ко раз у ме ти ове са ве те

Све тог Апо сто ла Па вла цр кве ној за јед ни ци у Ри му?

Page 2: Pravoslavlje 1153 - P. Dragutinovic, Rim.14 1. Deo

ПРАВОСЛАВЉЕ1. април — 1153 17

БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ

да су сви да ни исти (14, 5). Они хри шћан ски иден ти тет са гле да­ва ју као сло бо дан од спо ља шњих про пи са. Основ ни кри те ри јум вер ских прак си је по њи ма ве­ра, убе ђе ње по је дин ца, а не не ки про пис или за бра на. Ове ће Апо­стол на зва ти „ја ки у ве ри“ (15, 1). Ме ђу тим, Апо стол ће на је дин­ствен на чин ис пра зни ти ка те го­ри је „сла бо сти“ и „ја чи не“ од њи­хо вог уо би ча је ног зна че ња, да би на но во ус по ста вио њи хов од нос у све тлу по ру ке Еван ђе ља.

Су че ља ва њевер ских прак си

Ве ћи на ту ма ча сма тра да се Апо стол ов де освр ће на на пе то­сти ко је су у цр кве ној за јед ни ци у Ри му по сто ја ле из ме ђу хри шћа на из не зна бо штва, ко ји су – слич но Па вло вој про по ве ди – сма тра ли да ве ра осло ба ђа хри шћа ни на од свих за кон ских про пи са, и ју де о­хри шћа на, ко ји, ма да су по ве ро­ва ли у Ису са као Хри ста и Го спо­да, и да ље сма тра ли да су ју деј ски за кон ски про пи си – раз ли ко ва ње чи стих и не чи стих је ла и др жа ње су бо те – на сна зи. Ова кав по глед на ства ри мо же би ти пот кре пљен и исто риј ским окол но сти ма. На­и ме, го ди не 49. рим ски цар Кла у­ди је је из дао едикт по ко ме се сви Је вре ји из го не из Ри ма (уп. Дап. 18, 2). По сле ње го ве смр ти тај едикт је пре стао да ва жи и Је вре ји су се по ла ко вра ћа ли у Рим. Ме ђу из гна ним Је вре ји ма, ко ји су по­том по ста ли Је вре ји по врат ни ци, би ло је сва ка ко и ју де о хри шћа на. Ти ју де о хри шћа ни су се по по­врат ку ре ин те гри са ли у цр кве не за јед ни це ко је су је дан пе ри од би ле са чи ње не го то во ис кљу чи во од хри шћа на из мно го бо штва и ко је су сход но то ме раз ви ле вер­ске прак се не за ви сно од ју деј ских про пи са. При род но је да је убр зо до шло до на пе то сти и до пи та ња: ка ко да се хри шћа ни ко ји има ју раз ли чи те вер ске прак се оп хо­де јед ни пре ма дру ги ма? Ка ко да про ја ве за јед ни штво у ве ри у јед­

но га Бо га? Сво ја из ла га ња Апо­стол Па вле пи ше има ју ћи у ви ду ову си ту а ци ју.

1. Кор. 8–10

Упа дљи ве су слич но сти из ме ђу 1. Кор. 8–10 и из ла га ња у Рим. 14, 1 – 15, 13, при че му тре ба има ти у ви ду да Апо стол Па вле По сла ни­цу Ри мља ни ма пи ше из Ко рин та. И у јед ном и у дру гом слу ча ју по­ми њу се „сла би“ и „ја ки“ у ве ри. У оба слу ча ја Апо стол Па вле апе лу­је да раз ли ке у вер ским прак са ма не пре ђу у по де ле, на ро чи то на­гла ша ва ју ћи од го вор ност „ја ких“ ко ји сво ју „ја чи ну“ не тре ба да де мон стри ра ју та ко да са бла жња­ва ју и ни по да шта ва ју „сла бе“, већ на про тив ни ко не тре ба ни ко­га да осу ђу је за оно што чи ни, а „ја ки“ да про це њу ју да ли је њи­хо во по на ша ње на из град њу или раз град њу за јед ни штва у Хри сту (Рим. 14, 19.22; 15, 1; 1. Кор. 8, 13). У оба слу ча ја је по ен та да „ја ки“ има ју ве ћу од го вор ност и да они, ако тре ба, до бро вољ но и из љу ба ви жр тву ју сво ја убе ђе­

ња ра ди „сла бе“ бра ће. Ме ђу тим, ка ко у тер ми но ло ги ји, та ко и у ар гу мен та ци ји, по сто је упа дљи­ве раз ли ке из ме ђу 1. Кор. 8–10 и Рим. 14–15. „Ја ки“ у Ко рин ту се по зи ва ју на „зна ње“ и „сло бо ду“ (гл. 8) и то кон крет но у по гле ду је де ња ме са од жи во ти ња жр тво­ва них идо ли ма. Они, по што не ве ру ју да идо ли по сто је, сма тра­ју да је то ме со жи во ти ње жр тво­ва не ни че му и мо же се сло бод но је сти, док „сла би“ од би ја ју ћи да је ду та кво ме со, у ства ри им пли­цит но при зна ју по сто ја ње идо ла, тј. про ја вљу ју сла бост у ве ри. У Ри му је си ту а ци ја дру га чи ја. Ту се не ра ди о је де њу или не је де њу ме са жи во ти ње жр тво ва не идо лу, већ уоп ште о по де ли је ла на чи­ста и не чи ста и о раз ли ко ва њу да­на од да на у по гле ду ње го ве ре ли­гиј ске ва жно сти. Док је си ту а ци ја у Ко рин ту на ко ју Апо стол Па вле ре а гу је ја сно пре по зна тљи ва, из­ла га ња у По сла ни ци Ри мља ни ма су оп штег ка рак те ра.

– на ста ви ће се –

Апсида Базилике Светог Павла изван зидина, Рим (у средини на трону седи Господ; здесна му се налазе Св. Ап. Лука и Св. Ап. Павле, а са друге

стране Св. Ап. Петар и Св. Ап. Андреј Првозвани)Извор: wikimedia.org