1

PRAVOSLAVLJE OBASJANO EVANELJEM

2

3

IVICA STAMENKOVI

PRAVOSLAVLJE

obasjano evaneljem

Jedinom Bogu spasitelju naem posredstvom Isusa Hrista

Gospoda naega, slava, velianstvo, sila i vlast pre svakog

vremena i sad i u sve vekove. Amin.

Poslanica Judina, stih 25.

Beograd, 2010

ISPRAVLJENO I DOPUNJENO IZDANJE

4

CIP ISBN 978-86-912337-1-6

Izdavako pravo

Recenzent: prof. dr Dragoljub B. orevi

Ukoliko nije drugaije naznaeno, u ovoj knjizi je korieno Sveto

pismo u prevodu ure Daniia (Stari zavet) i Emilijana M. arnia

(Novi zavet).

5

Ovu knjigu posveujem svojoj brinoj supruzi i naim

dvema predivnim kerima.

6

Sad, kad gdi veliko islo ljudi neke stvari lane za istinite poituju,

ako se ko nae da te veti kako lane izobliava, takovi, inei se da

mnoge ljude za prevarene dri i da ih saterava u la, mora biti zlo

gledat, poituje se za nevjernika i esto ograjie. Evo za takove su veti

svi apostoli i sam Hristos gonjeni i ubijeni bili, zato (to to je najgore)

po vioj asti nahode se meu svima ljudma takovi koji od onih

prevara svoj pribitak i korist imadu, i zato ba ako ih oni i ne vjeruju,

nita manje hoedu na svaki nain da ih drugi vjeruju, jer njima se tako

torna konat. Ovakovi su dakle prvi koji, kako se koja istina njihovim

interesom protivna pojavi, namah: Crkva i zakon propade! viu.

Dositej Obradovi

7

Predgovor

Pravoslavlje obasjano evaneljem je jedna od najboljih knjiga koja je ikada napisana o Pravoslavlju. Ovo je knjiga koju bi svaki pravoslavni vernik trebao da ima u svojoj kui. Pokazuje nam izvor i poreklo Istone pravoslavne crkve kao i svetosavske crkve koja predstavlja pravoslavlje srpskog kulturnog izraza ili srpskoliko pravoslavlje.

itanje knjige Pravoslavlje obasjano evaneljem je kao penjanje na visoku planinu koja svakim korakom proiruje vidno polje, otkriva nove i uzbudljive detalje, a na kraju prua nesvakidanji panoramski prizor koji izaziva tako snano oseanje! Kod jednih oseanje ushienja i slobode, jer e u svetlosti evanelja videti to do sada nisu videli, kod drugih oseanje srdnje i tenje za gromovima i otvaranjem zemlje da proguta planinu, jer nee eleti da se vidi ono to sa nje vide. No, planina stoji, i stajae. Svaki novi red je kao novi stepenik koji vodi ka najviem vrhu odakle se moe obuhvatiti pogledom celokupno Pravoslavlje. Pravoslavlje sa Boije take gledita. Svetlost evanelja slave i nauke Hristove sija kao sunce u ovoj knjizi i obasjava sveukupnu veroispovest Istone pravoslavne crkve. U svetlosti Svetoga pisma koja zrai iz svake reenice jasno vidimo i pravilno razumemo sveto pravoslavno predanje. Knjiga nam prua obilje citata i istorijskih argumenata i do najsitnijih pojedinosti nepobitno dokazuje i rasvetljuje koliko je Pravoslavlje zaista pravo i slavno, i kao takvo podudarno nauci Svetoga pisma; koliko je Svetosavlje odista sveto i pre svega i svakoga hristoliko!

Izuzetno dragoceno uenje o Svetom pismu iji je uticaj nemerljiv, uenje o neuporedivom, nadahnjujuem, bezvremenom, vaskrslom i ivom Hristu, o spasenju due kroz veru, izlaganje o Hristovoj krvi, o sadanjem i venom ivotu, sredinje su teme ove knjige.

Autor veruje da je sve istinito to se otkriva u Svetom pismu, jer kroz njega govori Bog, a da nita nije pouzdani, istiniti i nepogreivi Boiji govor to ne dolazi iz Svetoga pisma. Ljubav prema Hristu i ka tome da Njegovu istinu uini oiglednom, bila je sila kojoj se nije ni mogao ni eleo odupirati. On izlazi na bojite u susret neprijateljskim besovima bez straha da e biti progonjen, iri jedra ispovedanja Svetoga pisma ne onda kada je mirno, nego ba sada kada je naila bura. Upravo zato to veruje u nebesko poreklo Svetoga pisma i da je jedan od najveih grehova njegovo krivotvorenje, pisac istupa neobino hrabro, objanjava evanelje s velikom tanou, savreno jasno prikazuje ponor izmeu pravog i slavnog i krivog i neslavnog, omoguavajui svakome da uvidi koliko se razlikuju istina od neistine, ivot od smrti, blagoslov od prokletstva. Naposletku, dovodi itaoca do neminovnog izbora.

Svedoim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas ivot i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi ivot, da bude iv ti i seme tvoje. Ljubei Gospoda Boga svojega, sluajui glas njegov i drei se njega; jer je on ivot tvoj i duina dana tvojih (5. Mojsijeva 30:19, 20).

Slaan uri

Autor knjige Samo Pismo

8

9

Uvod

Siguran sam da e ova knjiga izazvati razliite reakcije. Jedni e njenim pojavljivanjem biti prijatno a drugi neprijatno iznenaeni. Komentar duhovno probuenih osoba, koje e sa odobravanjem pozdraviti njeno objavljivanje, verovatno e biti da je ovakvo delo odavno trebalo da ugleda svetlost dana. Jo pre mnogo vekova. Sa druge strane, podravaoci religijskog tradicionalizma srpskog naroda i nastavljai dela srednjevekovnih svetitelja iz loze Nemanjia, verovatno nee biti oduevljeni. Ustvari, krug nezadovoljnih mogao bi da se proiri daleko izvan meridijana koje pokriva srpsko pravoslavlje. Za to postoji vie razloga.

Najpre, injenice koje sam izneo u ovoj knjizi, a koje nedvosmisleno vode do zakljuka da vaseljensko Pravoslavlje ne predstavlja Hristom ustanovljenu Crkvu, su izuzetno snane. One potiu pre svega iz Biblije ali i iz mnogobrojnih dela pravoslavnih autora, kao i knjiga crkvene i svetovne istorije poznatih domaih i svetskih istoriara. Drugo, budui da je prilino tana narodna izreka da istina moe da bude bolna, pretpostavljam da e jedan deo mojih pravoslavnih italaca biti okiran saznanjem da u okviru njihovog veroispovedanja postoje mnogi detalji koji nemaju nikakvog utemeljenja u uenju Svetog pisma i verodostojnim istorijskim injenicama. Zapravo, isto toliko iznenaujue e delovati i spoznanje istine o tome da se znaajan deo pravoslavne dogme protivi uenju Gospoda Isusa Hrista, njegovih apostola kao i direktnih apostolskih naslednika. Dananjim predanim pravoslavnim vernicima se bogohulnom ini i sama pomisao da bi ita od onoga to veruju i ega se revno dre moglo da bude neistinito i pogreno. Dodue, takav je sluaj i kod pripadnika svih drugih religija, koji gaje istovetna oseanja prema veri svojih predaka. Ipak, kritiko preispitivanje pravoslavne vere, to jest njenih mnogobrojnih temeljnih ali i sporednih uenja, u svetlu Biblije i crkvene istorije, pokazuje da bi istorijsko i uistinu biblijsko-apostolsko hrianstvo trebali da potraimo negde drugde.

Ova knjiga e rasvetliti mnogima jo uvek nedovoljno jasnu istinu o tome da se Sveto pismo, kao izvor vere pravih Hristovih sledbenika, neuporedivo mnogo razlikuje od tzv. svetog predanja, na kome pravoslavni temelje svoje verovanje i bogoslubenu praksu.

Moja je molitva da ovo delo doprinese spasenju onih koji jo uvek nisu upoznali Gospoda Spasitelja, odnosno duhovnom probuenju mnogih koji su umali u lanoj sigurnosti koju im je donela tradicionalna religioznost.

Neka ova knjiga bude Trojedinom Bogu na slavu a ljudima na blagoslov.

Ivica Stamenkovi

10

11

1.

SVETO PISMO I SVETO PREDANJE

Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti, da Boiji ovek bude savren, pripravljen za svako dobro delo.

Druga poslanica Timoteju 3:16-17

Svrha pisanja ovog poglavlja je argumentovano dokazivanje ispravnosti verovanja koje zastupaju evaneoski vernici u Srbiji i irom sveta, a to je da jedini autoritet po pitanju vere za sve hriane mora da bude jedino i iskljuivo Sveto pismo Starog i Novog zaveta, bez ikakvih kasnijih pisanih ili usmenih dodataka. Pomenuti kasniji dodaci koji se u okviru Pravoslavne crkve nazivaju svetim predanjem, predstavljaju uenja mnogobrojnih crkvenih uitelja (svetih otaca) iz kasnijih vekova.1 Njihova tumaenja Biblije umnogome odudaraju od izvorne hrianske misli i verovanja koje su u prvom veku propovedali Hristos i apostoli. U istinitost ove tvrdnje moji itaoci e moi da se uvere prilikom svoga upoznavanja sa istorijskim injenicama i biblijskim argumentima sadranim na stranicama ovog dela. No, najpre bih eleo da sa velikom panjom istraimo temu ovoga poglavlja, a to je definisanje pojmova Svetog pisma i svetog predanja, bogonadahnutosti prvog i navodne nadahnutosti onog drugog.

TA JE SVETO PISMO?

Tokom itave istorije Hristove Crkve, a posebno od evropske protestantske reformacije na ovamo, evaneosko hrianstvo vrsto zastupa uverenje da Sveto pismo (Biblija) predstavlja jedinstveno i savreno Boije otkrivenje dato oveanstvu. Sveto pismo, ta Knjiga nad knjigama, predstavlja zbirku od 66 knjiga veeg ili manjeg obima, od kojih 39 sainjavaju Stari, a preostalih 27 Novi zavet. Stari zavet, koji je vie nego dvostruko obimniji od Novog, napisan je od strane Boijih slugu (proroka, careva i levitskog svetenstva) tokom vie od jednog milenijuma. Pretpostavlja se da je prva zapisana knjiga poetnog dela Biblije zapravo knjiga o mnogostradalnom pravednom Jovu (ija se radnja hronoloki smeta negde za vreme ivota Jakova, praoca izrailjskog naroda), dok su potom usledile one koje su zapisali prorok Mojsije itd.

Stari zavet (koji je pisan izmeu 1900. i 400. godine pre Hrista) predstavlja Gospodnju objavu datu ogrehovljenim i smru poraenim ljudima o tome da e u budunosti On na zemlju poslati Izbavitelja koji e biti niko drugi do njegov veni Sin drugo lice boanske Trojice. Novi zavet (koji je pisan u 2. polovini I veka posle Hrista), pak, predstavlja zapise apostola koji su bili oevici i svedoci boanskog poslanja Isusa Hrista, njegovog dela ispatanja i stradanja poradi ljudskih grehova, kao i Njegovog slavnog vaskrsenja iz mrtvih.

1 Sve do najmodernijih vremena jer i u naem veku ive ili se kanonizuju meu svetitelje, tj. svete oce,

nedavno preminuli pojedini monasi, episkopi ili patrijarsi.

12

Stih koji sam naveo na poetku poglavlja, iz 1. poslanice koju je ap. Pavle pisao Timoteju, daje nam do znanja da su Bogom nadahnuti apostoli, naueni tome od svoga Uitelja i Spasitelja Isusa, vrsto verovali da je celokupno Sveto pismo (od prve do poslednje njegove reenice) nadahnuto od savrenog i nepromenljivog Gospoda Boga.

Ono to je u ovom prouavanju teme o Svetom pismu posebno znaajno jeste dokazivanje verodostojnosti stava evaneoskih hriana da, zbog postojanja mnotva drugih drevnih knjiga koje pretenduju da se nazovu svetim, jedino 66 knjiga koje se nalaze u tzv. uem, tj. protestantskom kanonu Biblije poseduju boansko nada-hnue.1 Jedino su ove knjige (koje, blagodau Boijom, imamo u srpskim Biblijama) savrene i nepogreive u svojoj objavi Boga Tvorca i Njegovog velianstvenog spa-siteljskog dela kojeg je ostvario kroz ljubljenog Sina. Kao dokaz za tvrdnju da je svakom pojedinom greniku radi spasenja, kao i svakom hrianinu i Crkvi u celini za svakodnevnu pobonost i bogosluenje potrebno samo i iskljuivo Sveto pismo sa svojih 66 knjiga i nijedan drugi izvor iz koga bi crpeli verska saznanja, posluie tekstovi u nastavku moga izlaganja.

Boansko nadahnue Svetog pisma

Ovo najpre znajte da se ni jedno prorotvo Pisma ne moe tumaiti kako ko hoe. Jer nikad prorotvo ne bi oveijom voljom, nego su Duhom Svetim noeni sveti ljudi govorili od Boga.2

U upravo navedenom novozavetnom tekstu, jedan od prvih Hristovih uenika, ap.

Petar, govorei o problemima sa kojima se susreu ljudi koji ele da ispravno shvate odreena biblijska proroanstva, iznosi svoju vrstu veru u to da su pisci Biblije (meu kojima i on sam) svoje tekstove zapisivali pod direktnim nadahnuem i vostvom Svetog Duha. Za vreme zemaljskog ivota Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola, jedino Sveto pismo koje je bilo itano sa njihove strane (kao i od strane njihovih savremenika) jesu bile starozavetne knjige. Budui da su pisci starozavetne zbirke svetih spisa bili Izrailjci (tj. Jevreji, potomci Avraama, Isaaka i Jakova), ova nacija je imala, u to vreme, nesvakidanju privilegiju da jedina poseduje i ita bogonadahnute tekstove. Kao obeani Boiji Mesija i osniva hrianske religije, Isus Hristos je propovedao i nauavao da su svi starozavetni spisi (koje i mi danas imamo u svojim Biblijama) u potpunosti od Boga nadahnuti i apsolutno nepogreivi. Iskazujui svoj stav o bogonadahnutosti Starog zaveta, Sin Boiji je rekao:

Jer vam zaista kaem, dok ne proe nebo i zemlja, nee ni jedno iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.1

1 Jedina dva dosadanja prevoda i izdanja kompletnog Svetog pisma (Starog i Novog zaveta) na srpskom

jeziku sastoje se od ueg tj. protestantskog kanona od 66 biblijskih knjiga. To su prevodi Biblije koje su sainili uro Danii i Vuk Karadi, kao i dr Lujo Bakoti. Bilo bi dobro istai i injenicu da daleko najvei broj tampanih Biblija na mnogim svetskim jezicima, milou Boijom, poseduje u svom sastavu samo bogonadahnute knjige (njih 66), bez tzv. apokrifnih tekstova. Kao to u napomenuti u nastavku naeg prouavanja, Rimokatolika i Pravoslavne crkve priznaju za bogonadahnute i korisne za duhovni rast i vaspitanje i neke knjige koje ne postoje u srpskim prevodima Svetih pisama (tj. one knjige koje su od

strane drevnih jevrejskih i hrianskih autoriteta odbaene kao one koje sadre verovanja oprena uenju izvornih biblijskih tekstova).

2 2. posl. Petrova 1:20-21

13

Bogonadahnutost jevrejskog kanona Starog zaveta

Jevrejski kanon Starog zaveta (tj. celokupnog njihovog Svetog pisma, jer oni ne priznaju Novi zavet), koji je nazvan jo i ui tj. palestinski, u potpunosti je identian dananjem tzv. protestantskom kanonu Starog zaveta. Jedinu razliku predstavlja to to jevrejski kanon broji 24 biblijske knjige (umesto 39), a razlog je taj to se neke knjige u jevrejskoj Bibliji nalaze grupisane tako da vie njih ine jednu. Tako na primer, spomenute 24 knjige su tradicionalno podeljene u tri grupe:

- Zakon (koji obuhvata 5 Mojsijevih knjiga); - Proroci (tzv. prvi proroci: Knjiga Isusa Navina, knjiga o Sudijama, 1. i 2.

Samuilova (kao jedna knjiga), 1. i 2. o Carevima (kao jedna knjiga); poslednji proroci: Isaija, Jeremija i Jezekilj, i grupa od 12 prorokih knjiga manjih po obimu koja se naziva knjigom malih proroka i rauna kao jedna knjiga);

- Spisi (Knjiga o Jovu, Prie Solomonove, 1. i 2. Dnevnika, Jezdra i Nehemija, Ruta, Pesma nad pesmama, Propovednik, Pla Jeremijin, Jestira i knjiga proroka Danila).

Takoe, napred pobrojane knjige jevrejske Biblije (naeg Starog zaveta) se ne nalaze poreane istim redosledom kao to je to sluaj u hrianskim. Jevrejska Biblija otpoinje 1. Mojsijevom knjigom a zavrava 2. knjigom Dnevnika (umesto knjigom proroka Malahije kao to je to sluaj sa Starim zavetom u hrianskom Svetom pismu). to se tie naina formiranja kanona jevrejske Biblije, protestantski teolog Branko Bjelajac, u svom delu Sveto pismo u Srba kazuje sledee:

Najranije odreenje knjiga Staroga zaveta kao svetih knjiga ili svetih spisa dao je rimski istoriar i vojnik jevrejskog porekla Josif Flavije, oko 100. godine posle Hrista. Za njega je osnovna odlika ove literature bila sadrana u tome to su ti spisi bili boanska objava nesumnjivog autoriteta, koji su nastali u doba proroka i stoga su bili pod boanskim nadahnuem. Flavije je izjavio kako je u Svetim pismima objavljena celokupna istorija sveta sve do cara Artakserksa Prvog. Kanon Starog zaveta formiran je u doba cara Artakserksa Prvog oko 424. godine pre Hrista. Veruje se da je to delimino uinio prorok Jezdra, a da je ostatak spisa sakupio prorok Nemija.2

No, iako je zbirka knjiga koje su kanonizovane u ono to mi danas nazivamo Starim zavetom, sabrana jo u V veku pre Hrista, u narednim stoleima su nastale jo neke jevrejske istorijske knjige koje su sadrale i religijske primese. Prilikom prevoenja jevrejske Biblije na grki jezik u Aleksandriji (u Egiptu) u treem ili drugom veku pre Hrista, od strane sedamdeset dvojice prevodilaca, zajedno sa biblijskim knjigama prevedene su i ove istorijske knjige, tako da su sve one nale svoje zajedniko mesto u novonastalom prevodu nazvanom Septuaginta (LXX tj. prevod sedamdesetorice). Ove istorijske knjige se jo nazivaju i apokrifima (jer sadre pored istorijskih podataka i religijske ideje i uenja koja nisu u saglasnosti sa tvrenjima bogonadahnutih spisa). Evo ta je o starozavetnom kanonu (tj. knjigama jevrejske Biblije) izmeu ostalog rekao Josif Flavije (koji je pre svog zarobljavanja od strane Rimljana, tokom Judejskog rata koji je voen od 66-73. god. posle Hrista, bio jevrejski vojskovoa i pripadnik verske struje fariseja):

1 Ev. po Mateju 5:18 2 Sveto pismo u Srba; 2. izdanje, Alfa i Omega, Beograd 2003. god. str. 14 -15. Naglasak moj.

14

Kod nas nije sluaj da imamo veliki broj knjiga koje se ne slau, ili se suprotstavljaju jedna drugoj. Imamo ih samo dvadeset dve1, koje sadre istoriju svih vremena, knjige u koje se s pravom verovalo. Od ovih, pet su Mojsijeve, koje sadre zakone i najranije tradicije od stvaranja sveta do Mojsijeve smrti. Posle Mojsija do vladanja cara Artakserksa, persijskog cara, proroci koji su sledili Mojsija napisali su istoriju dogaaja koja se pojavila u njihovo vreme, ukupno trinaest knjiga. Ostala etiri dokumenta sadre pesme Bogu i praktine pouke ljudima. Od vremena Artakserksa (430 godina pre Hrista) svaki dogaaj je zapisan, ali novi zapisi nisu smatrani vrednim da se prime poput onih pre njih, zato to vie nije bilo proroka. Na stav prema prorokim pismima vidi se u tome to, niko nije pokuao ni da doda, ni da ukloni ili promeni jedno slovo, iako je veliki period vremena (500 godina) do sada proao. Svakom Jevrejinu je uroeno da ove knjige smatra Boijim zapovestima, da ih dri, i ako je potrebno, da umre za njih.2

Da je istina ono to je pisao istoriar Flavije moemo da potvrdimo i reima Gospoda Isusa Hrista. On, naime, nikada u svojim govorima nije navodio citate iz apokrifnih knjiga (iako su i one u njegovo vreme postojale u okviru Septuaginte i itale se meu Jevrejima u rasejanju, u grkom govornom podruju). Isus takoe nije citirao ni izreke poznatih jevrejskih uitelja (rabina) iz prolosti, iako je to bio istaknut obiaj meu rabinima njegovog doba, ve se oslanjao iskljuivo na Sveto pismo3. Zanimljivo bi bilo da, a u vezi kanona jevrejske Biblije kojeg je Isus priznavao, istaknemo i upozorenje koje je Gospod izrekao bezakonim Jevrejima svoga doba, u kome je istakao da e ih, zbog odbacivanja Mesije stii zasluena kazna:

Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene? Zato, evo vam aljem proroke, i mudre i knjievnike. Od njih ete jedne ubiti i raspeti, a druge ibati u vaim sinagogama i goniti od grada do grada, da doe na vas sva pravedna krv, prolivena na zemlji, od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, koga ubiste izmeu hrama i rtvenika. Zaista vam kaem, sve e to doi na ovaj narataj.4

Isus, kao to vidimo, pominje svu pravednu krv prolivenu na zemlji i to od krvi Avelja (sina Adama i Eve koga je ubio njegov brat Kain) pa sve do Zaharije sina Varahijinog. Smrt pravednog Avelja je opisana u prvoj knjizi jevrejske Biblije, Prvoj knjizi Mojsijevoj 4:8-11, a smrt Zaharije u poslednjoj knjizi te iste Biblije, Drugoj knjizi Dnevnika, u 24:20-22. Iako su mnoge bezimene Boije sluge izgubile svoje ivote i posle zavretka pisanja bogonadahnutih starozavetnih knjiga, a pogotovo u vreme Makaveja to je opisano u istoimenim starozavetnim apokrifnim knjigama, Gospod Hristos je navoenjem imena dva nevino stradala oveka, sa samog poetka, kao i sa samog kraja jevrejske Biblije potvrdio injenicu da je i On smatrao Prvu knjigu Mojsijevu prvom, a drugu knjigu Dnevnika poslednjom knjigom Boijeg starozavetnog

1 Jevreji su ponekada raunali knjige Isusa Navina, knj. o Sudijama i knj. o Ruti kao jednu, umesto kao tri

knjige, te otuda razlika izmeu malopre navedenog podatka da jevrejska Biblija sadri 24. knjige, i ovog upravo pomenutog o broju od 22 knjige. Vidi kod: Dragan Simov, ta kae Sveto pismo; drugo izdanje, Alfa i Omega, Beograd 1996. god. str. 39. Isto tako, ponekada se Ruta i Sudije smatraju jednom knjigom,

kao i Jeremija i Pla Jeremijin, tako da se ponovo dolazi do 22 knjige umesto 24, iako se time u kanonu ne vre bilo kakve promene. Vidi u: Teoloki asopis Teolokog fakulteta Novi Sad, br. 2, 2002. godine. str. 49.

2 ta kae Sveto pismo, str. 38-39. Naglasak moj. 3 Vidi sledee stihove: Mt. 5:17-18; 22:29-32, 37-40; Mk. 7:8-9; Lk. 4:17-21; 18:31-33; 24:27, 32, 44-45. 4 Ev. po Mateju 23:33-36 (Vidi takoe: Knjiga proroka Zaharije 1:1). Naglasak moj.

15

otkrivenja (dakle, bez apokrifne literature). Ovaj kanon je i konano potvren krajem prvog veka nove ere, od strane uvaenih jevrejskih rabina:

U tom smislu treba spomenuti i sabor jevrejskih stareina u mestu Javne (latinski Jamnia) pod vostvom rabina Johanana ben Zakaja, nedaleko od Jerusalima oko 90. godine. On je proizaao iz potrebe da se vidi da li bi neke novije knjige (npr. Knjiga Isusa, sina Sirahova) mogle biti pridodate kanonu. Na tom skupu je potvren ui jevrejski kanon zakljuen jo u 5. stoleu pre Hrista. Naime, prema rabinskom predanju Bog je objavio sebe kroz neprekinuti niz bogonadahnutih ljudi, poevi od Mojsija do Jezdre. (...) Bitno je naglasiti da Javnejski sabor nije doneo nove zakljuke i reenja, ve samo potvrdio kanon koji je ve vekovima bio opteprihvaen meu Jevrejima.1

Ipak, iako su kanonu Starog zaveta stoleima pripadale samo one knjige koje i mi danas imamo na srpskom jeziku (tzv. ui palestinski kanon, koga su jedino priznavali Isus i apostoli), Rimokatolika crkva je u XVI veku (1546. godine), na jednom svom saboru u Trentu, na etvrtoj sesiji zasedanja, donela odluku o proirivanju ove zbirke knjiga prihvatajui tzv. iri tj. aleksandrijski kanon kakav se nalazio u grkom prevodu Septuaginti. Zbog toga danas, u rimokatolikim prevodima Biblije nalazimo, u Starom zavetu, ukupno 46 knjiga (umesto 39), kao i dodatna poglavlja u knjizi proroka Danila i knjizi o Jestiri.

to se, pak, tie kanona Starog zaveta kojeg priznaju i prihvataju pravoslavne crkve, evo ta o tome kazuje Branko Bjelajac u svojoj knjizi Sveto pismo u Srba:

Pravoslavne crkve su ranije svoj kanon Starog zaveta saobraavale u skladu s proirenjima i nabrajanjima crkvenih otaca Atanasija Aleksandrijskog (koji priznaje kao kanonsku knjigu Varuhovu), Grigorija Bogoslova, Kirila Jerusalimskog i drugih, to je kasnije preuzeo sv. Sava i objavio u svom Zakonopravilu (Nomokanonu). Meutim, za razliku od toga, danas meu teolozima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje dve struje: s jedne strane su oni koji smatraju da je pravi kanon Staroga zaveta takozvani palestinski ui kanon (kakav imamo objavljen u prevodima ure Daniia i dr Luja Bakotia); dok drugi, teolozi mlae generacije, smatraju da treba prihvatiti takozvani aleksandrijski iri kanon. Ovaj iri kanon obuhvata sve knjige ueg kanona i apokrifne knjige, koje su u kanon ule na osnovu razmatranja mnogih crkvenih otaca: Vasilija Velikog, Kirila Aleksandrijskog, Jefrema Sirca, Jovana Zlatoustog itd. (...) Kako pak ne postoji jasan kanon meu pravoslavnim crkvama, one su na svepravoslavnoj konferenciji odranoj 1961. godine na Rodosu u Grkoj, odluile da se sazove Veliki svesabor na kojem bi trebalo da se razmatra autoritet drugokanonskih (nekanonskih) knjiga koje se itaju u pravoslavnim crkvama. Od ovog Sabora (budueg Osmog vaseljenskog sabora, prim. I. S.) se oekuje da konano odredi kanon Staroga zaveta za pravoslavne crkve. (...) Meutim, bez obzira na budue odluke, pojedini profesori na Bogoslovskom fakultetu SPC ve danas nauavaju studente da u kanon Staroga zaveta spadaju i: Druga Jezdrina, Knjiga o Tovitu, Knjiga o Juditi, Knjiga premudrosti Solomonove, Knjiga premudrosti Isusa sina Sirahova, Poslanica Jeremijina, Knjiga proroka Varuha, Prva, druga i trea Makavejska i Trea knjiga Jezdrina, to predstavlja proirenje i ireg, aleksandrijskog kanona (koji prihvata rimokatolika crkva). (...) S druge strane, profesor dr Dimo Peri, u svojoj knjizi Crkveno pravo, u drugom dopunjenom izdanju iz 1999. godine

1 Teoloki asopis Teolokog fakulteta Novi Sad, br. 2. 2002. god. str. 49. Naglasak moj.

16

koja je ujedno i udbenik za ovaj predmet na Pravnom fakultetu u Beogradu, bez imalo dvojbe za kanon Starog zaveta uzima ui, palestinski kanon, dakle onaj isti koji je kod Daniia i Bakotia u prevodima, i koji se naziva jo i protestantskim. (...) Oigledno je da oko pitanja kanona Staroga zaveta, kao i oko toga koje knjige spadaju u deuterokanonske, a koje su apokrifne, meu pravoslavnim teolozima jo uvek nema saglasnosti ak ni u okviru jedne crkve, SPC.1

A evo ta nam isti protestantski teolog saoptava o istorijskom razvoju stavova o kanonu Starog zaveta meu istonim verskim autoritetima, a pogotovo u XVII stoleu:

U godinama 1642. i 1672., pravoslavni sabori u Jasi i Jerusalimu potvrdili su kao originalne delove Pisma: 1. Jezdrinu (u Vulgati to je 3. Jezdrina), Tovita, Juditu, 1., 2. i 3. Makavejsku, Premudrost Solomonovu, Varuha, Premudrost Isusa sina Sirahova, i poslanicu Jeremijinu. Ovaj kanon je poznat kao kanon Septuaginta plus. (...) Pravoslavni teolozi veruju da su izmene u Septuaginti nainjene po nadahnuu Svetoga Duha, tako da se imaju prihvatiti kao deo Boijeg nastavljenog otkrivenja. (...) Meutim, situacija meu pravoslavnim crkvama danas nije tako jasna. Odreene apokrifne knjige su navedene kao autoritativne na Sedmom ekumenskom saboru u Nikeji 787. godine kao i u Konstantinopolju 869. godine. Tokom vekova koji su usledili posle Velike izme 1054. godine, pitanje kanona nije se postavljalo kao pitanje. Meutim, kada je konstantinopoljski patrijarh Kiril Lukarski objavio i odtampao Veroispovedanje u kojem je potvrdio stari jevrejski kanon, sazvan je Sinod u Jasi 1642. godine gde je to bilo osueno (...).

Verovatno jedan od najvanijih sinoda u istoriji istono-pravoslavne crkve bio je odran 1672. godine u Jerusalimu. On je odran kako bi se suprotstavio uticaju Kirila Lukarskog i grupe kalvinista, i na njemu je izriito reeno da su ove knjige Premudrosti, Judita, Tovija, dodaci Danilu, i etiri Makavejske kanonske.2

Ipak, razliito od zakljuaka prethodno pomenutih pravoslavnih sabora koji potpadaju (po pravoslavnom uenju - kao to emo se uveriti u drugoj polovini ovog poglavlja), u tzv. sveto predanje koje je, smatra se, bogonadahnuto poput Svetog pisma, kao i razliito od miljenja mnogih pravoslavnih patrijaraha, episkopa i drugih savremenih bogoslova, stoji i 33. pravilo (kanon) svetog, pomesnog, kartaginskog sabora (ije se odluke takoe smatraju delom svetog predanja), koji negira

1 Sveto pismo u Srba, 2. izdanje, Beograd 2003. g. str. 20-22. Naglasci moji. Bilo bi zanimljivo spomenuti i

to da, npr. pravoslavni bogoslov, protoakon Radomir Raki, u svom Biblijskom reniku kae da Stari

zavet sadri ukupno 39 knjiga, to odgovara uem kanonu, dok mitropolit crnogorsko primorski

Amfilohije, kanonskim (iako ipak drugokanonskim - ali ne i apokrifnim) smatra i: prvu Jezdrinu, tri

Makavejske, Toviju, Juditu, dodatke Danilu (Suzana, molitva Azarijina, himna tri mladia, Vil i Drakon),

dodatke Jestiri, Varuhovu knjigu, poslanicu Jeremijinu, premudrost Isusa sina Sirahova i Premudrost

Solomonovu. U uvodu svom prevodu knjige Premudrosti Solomonove on navodi da se ove knjige u SPC

koriste u starom, crkveno-slovenskom prevodu. Vidi u: Sveto pismo u Srba, str. 21. Zastupajui stav o

tome da Stari zavet ne broji 39 ve 46 knjiga, kao i to da su i ovih dodatih 7 (koje postoje u rimokatolikim

Biblijama) takoe kanonske, pravoslavni predava Goran Radenkovi kazuje sledee: Stari i Novi Zavet,

koji ine Bibliju, predstavljaju korpus od 73 knjige koje su nastale u vremenskom periodu od oko 1.000.

godina; 46 knjiga ine Stari Zavet, a 27 knjiga Novi Zavet. Sveti knez Lazar, asopis za duhovni

preporod, br. 4 [24], 1998. god. str. 61. Naglasak moj. 2 Teoloki asopis Teolokog fakulteta Novi Sad, br. 2. god. 2002. str. 45. Naglasak moj.

17

kanoninost nekim od maloas pomenutih knjiga. Evo kako glasi ovo pravilo1 u delu koji regulie broj starozavetnih knjiga:

Pravilo br. 33: O tome da se, osim kanonskih knjiga, u hramu nita drugo ne ita

Takoe se ustanovljuje da se, osim kanonskih knjiga, nita drugo pod imenom Boanskih knjiga, ne moe itati u hramovima. A kanonske knjige su ove: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, ponovljeni Zakoni, Isus Navin, Sudije, Rut, etiri knjige Carstva, dve knjige Paralipomenon (tj. dve knjige Dnevnika, prim. I. S.), Jov, Psaltir, pet knjiga Solomonovih, dvanaest knjiga proroka, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Tovija, Judit, Jestir, dve knjige Jedrine.2

U pomenutom spisku nalazi se ukupno 42 knjige, meu kojima i ranije pominjane Tovija i Judita. Meutim, ovaj sabor izriito tvrdi da knjige Makavejske, Varuh, poslanica Jeremijina, Premudrost Isusa sina Sirahova i druge ranije navedene nisu kanonske i da se ne smeju itati u pravoslavnim hramovima. No oito je da se ovaj pomesni kartaginski sabor, iji se kanoni (pravila) nalaze u zborniku pravila Pravoslavne crkve, i kao takvi trebali da se potuju, ne potuje ni od strane pravoslavaca koji podravaju tzv. ui kanon Biblije, niti pak od onih koji podravaju iri kanon Septuaginte (ili pak kanon nazvan Septuaginta plus). Tako, izgleda da pitanje kanoninosti ili nekanoninosti odreenih apokrifnih knjiga i dalje ostaje otvoreno, sve do nekog sledeeg sveopteg sabora, kada bi, barem prema najavama, trebali da oekujemo konani rasplet dogaaja.

Poto smo upravo utvrdili da su jedino protestantske (kao i evaneoske) crkve te koje potuju kanon Starog zaveta kojeg se pridravao i Gospod Isus Hristos, za razliku od rimokatolika i pravoslavnih (koji, barem to se tie ovih poslednjih ak ni posle 2000 godina postojanja hrianstva nisu doli do zakljuka koje knjige pripadaju Bibliji a koje ne; - moda e ovo pitanje ostati nereeno sve do drugog Hristovog dolaska), pogledaemo na koji je nain nastao Novi zavet.

Bogonadahnutost kanona Novoga zaveta

Zbirka knjiga koju su napisali Hristovi apostoli kao i njihovi najblii saradnici u prvom veku nae ere, a koju moemo za razliku od Starog zaveta (jevrejske Biblije) da nazovemo hrianskom Biblijom, zvanino je poela da se naziva Novim zavetom tek nakon okonanja apostolske epohe (u II veku posle Hrista). Uporedo sa nastajanjem apostolskih spisa (poslanica, evanelja i Otkrivenja), koji su kasnije prepoznati kao bogonadahnuti i uvrteni u kanon Novog zaveta, nastajali su i tzv. apokrifni zapisi koji su poticali iz pera autora koji su u manjoj ili veoj meri bili pod uticajem neke od nehrianskih filozofija, ili svoje, Duhom Svetim neprosvetljene, telesne pameti. Evo ta o apokrifima izmeu ostalog kae Radomir Raki:

U 2. veku su nastala apokrifna jevanelja, apokrifna Dela apostolska, poslanice, ak i apokalipse (Otkrivenja), obino napisani u ime nekih apostola, a skoro uvek su odraavala osobena gledita. Hriani nisu smesta odbacivali takva dela ukoliko su bila bliska knjigama smatranim za kanonske. Kad je bio

1 Dva crkvena sabora u Kartagini, na kojima je donesena odluka o tome koje knjige ine, a koje ne, zbirku

autoritativnih apostolskih spisa (Novoga zaveta) odrani su 397. i 419. god. posle Hrista. 2 Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, ibenik 2003. str. 94. Naglasak moj.

18

u pitanju takav spis kao to je Tomino jevanelje, nedavno pronaeno u koptskoj verziji, oni uopte nisu bili spremni da ga odbace. A pritom su bili svesni da sve sadrano u tom evanelju, ma koliko bilo blisko onom to je smatrano autoritativnim predanjem, ima osobiti gnostiki preliv.1

Jedan od osnovnih problema koji se javio posle smrti apostola, a bio je prisutan i za vreme njihovog ivota, jeste pitanje autentinosti (originalnosti) verskih spisa koji su se itali u hrianskim crkvama gde god da su one postojale. Apostol Pavle je, naime, upozoravao hriane u Solunu jo sredinom prvog veka da se po crkvama raznose i poslanice koje nisu napisane apostolskom rukom a iji sadraji mnogo vie zbunjuju i odvode na stranputicu nego to doprinose utvrivanju onih koji su poverovali:

A vas, brao, molimo u pogledu dolaska Gospoda naega Isusa Hrista i naeg skupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplaiti, ni duhom, ni reju, ni toboe naom poslanicom kao da je dan Gospodnji ve tu. Da vas niko ne prevari ni na koji nain...2

Budui da je ap. Pavle diktirao svoje poslanice piscu koji ih je zapisivao od rei do rei3, to je znailo da je rukopis Pavlovih poslanica uvek bio razliit (jer su poslanice ispisivali svojeruno svojim rukopisom, razliiti pojedinci kojima je apostol diktirao). To je naravno stvaralo i problem prvovekovnim itaocima u vezi prepoznavanja originalnih Pavlovih pisama sa jedne, i raznih pisama koja su poticala od lanih uitelja sa druge strane. Zbog toga je apostol imao praksu da poslednjih nekoliko rei ispisuje svojeruno rukopisom koji je bio poznat crkvama kojima su poslanice bile upuivane. On u vezi te svoje prakse, uvedene zbog spreavanja mogunosti da vernici budu obmanuti, kae:

Pozdrav mojom rukom, Pavlovom. (Kol. 4:18); ili: Pozdrav je mojom rukom, Pavlovom. To je znak u svakoj poslanici; tako

piem. (2. Sol. 3:17; naglasak moj).4 Evanelist Luka je takoe potvrdio injenicu koja mu je bila poznata, a to je da su

se mnogi latili posla da (pitanje je koliko uspeno i verno?) opiu dogaaje iz ivota Isusa Hrista kao i njegovih najbliih prijatelja i saradnika:

Poto su mnogi preduzeli da opiu dogaaje koji su se ispunili meu nama, - onako kako nam predae oni koji su od poetka bili oevici i sluitelji rei, - naumih i ja - poto sam sve tano ispitao od poetka da ti napiem po redu, ugledni Teofile, da uvidi istinitost onoga o emu si pouen.5

Pod odrednicom mnogi, koju je istakao u prvom stihu prve glave svog evanelja, Luka sasvim sigurno nije mislio na evaneliste Mateja i Marka, koji su pisali svoja

1 Sveti knez Lazar, asopis za duhovni preporod, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 93. Naglasak moj. 2 2. posl. Solunjanima 2:1-3. Naglasak moj. 3 U posl. Rimljanima 16:22 npr. itamo: Pozdravljam vas u Gospodu ja, Tertije, koji napisah ovu

poslanicu. iako je zapravo jasno da je autor poslanice ap. Pavle (Rim. 1:1-7), a da je Tertije bio samo jedan od lokalnih vernika koji se ponudio da zapie Pavlove rei.

4 Verovatno je da e neki prouavaoci Biblije postaviti pitanje zbog ega Pavle onda itav tekst svojih pisama nije pisao svojeruno, ukoliko je ve postojala opasnost obmane mnogih vernika o kojima se on duhovno starao? Odgovor bi mogao da bude u tome da je ap. Pavle, u poznijem dobu svoga ivota, bio veoma slabog vida (ili je moda bio dalekovid), te ga je to ometalo da pie svojom rukom. Naznake za opravdanost stava o Pavlovom slabom vidu nalazimo u posl. Galatima 4:15 i 6:11, gde on kazuje da su rei ispisane njegovom rukom pisane veoma krupnim slovima, kao i to da su ga vernici iz Galatije tako voleli, da bi, da su samo

mogli, i svoje oi izvadili i dali ih njemu. 5 Ev. po Luki 1:1-4. Naglasak moj.

19

evanelja u priblino vreme kad i on sam (ap. Jovan je svoje evanelje pisao znatno kasnije od ostalih evanelista)! Ovi mnogi su oni hrianski pisci (ili moda tzv. hrianski gnostici), koji svoje biografske radove o ivotu i radu Isusa Hrista ili nisu dovrili (jer ih na taj poduhvat nije ni inspirisao Duh Sveti), ili, pak, njihova dela nisu bila verodostojna zbog ubacivanja mnogih legendarnih dogaaja ili izreka koje nisu izvorno poticale od Hrista. Zbog toga evanelist Luka striktno naglaava da je on sve tano ispitao od poetka to oito znai da neki nazovi evanelisti nisu bili tako pedantni te stoga njihovi spisi nisu ni uvrteni meu knjige Novog zaveta. Zbog postojanja veeg broja ovakvih Hristovih biografa i pisaca lano-apostolskih poslanica, u toku prvog a posebno u drugom veku posle Hrista (a i u nekoliko narednih), nastale su mnoge knjige koje su se u manjoj ili veoj meri udaljavale od evanelske istine o kojoj su pisali pravi Hristovi apostoli. Meu mnogim verskim spisima koji su se itali meu hrianima u drugom i treem veku nalazile su se i knjige pod nazivom (na primer): Dela Pavlova, Jermin Pastir, Apokalipsa Petrova, Poslanica Varnavina, Evanelje po Jevrejima, Evanelja po Petru, Nikodimu, Mariji, Tomi, Matiji, protoevanelje Jakovljevo (knjiga o Marijinom roenju), Dela Andrejeva, Pavlova, Jovanova itd. Sa druge strane, pored ovih dela koja su bila pripisivana apostolima ili njihovim bliskim prijateljima (radi to boljeg prihvatanja od strane zbunjenih vernika), u istom korpusu dela nalazile su se i knjige koje su krajem prvog i poetkom drugog veka pisali naslednici apostola, stareine hrianskih crkava, radi pouke vernika. Meu ovim spisima moemo da izdvojimo, na primer, sedam poslanica antiohijskog episkopa Ignjatija (upuenih: Rimljanima, Efescima, Traljanima, Smirljanima, Filadelfljanima, Magneanima i Polikarpu), dve poslanice Klimenta iz Rima upuene Korinanima, kao i Polikarpovo pismo Filipljanima.

Da je konfuzija meu hrianima u drugom veku bila poprilina po pitanju koje knjige zasluuju da budu svrstane u kanon Novog zaveta a koje da budu odbaene kao one koje zagovaraju uenje koje se razlikuje od apostolskog, dokazuje i sluaj da su mnogi hrianski autoriteti iz tog vremena (a i kasnije), kao autentine i bogonadahnute prihvatali odreene apokrifne knjige (koje su kasnije bile odbaene) a odbacivali one za koje se kasnije pouzdano utvrdilo da su upravo autentine i da potiu od apostola. Najvie se raspravljalo po pitanju autentinosti novozavetne knjige Otkrivenja Jovanovog, iako ni neke druge knjige nisu bile poteene (kao na primer II i III posl. Jovanova, Judina, II Petrova, Jevrejima...). Ipak, prema svojoj providnosti i velikoj milosti prema ljudskom rodu, kome je eleo da podari u potpunosti autoritativnu zbirku knjiga u kojoj je nepogreivo opisana Njegova vena Istina, Gospod je upravljao mislima inae pogreivih i grekama sklonih ljudi da bi se novozavetni kanon na kraju ipak uobliio i postao onakav kakvog ga mi imamo danas. O nainu i vremenu konanog formiranja kanona Novog zaveta Bjelajac kazuje sledee:

Pojavila su se nova evanelja i nova tumaenja. Meutim, osnov za kanonizaciju bila je autentinost apostolske doktrine u njima. U ovom periodu nije postojala nikakva zvanina institucija ili organizacija koja bi izvrila sistematizaciju novozavetnih knjiga, pa je i to bio jedan od razloga to su se pojavili jeretici koji su nudili svoja sveta pisma. U treem i etvrtom veku dolazi do formiranja Novog zaveta u obliku koji imamo danas. Veliku ulogu tu su odigrale tzv. istone crkve koje su Novi zavet prihvatile kao Sveta pisma. Do sredine etvrtoga veka,

20

vie nije bilo nikakve sumnje u autentinost novozavetnih tekstova, osim u Otkrivenje, koje nije bilo na spisku knjiga Novog zaveta na saboru u Laodikeji 367. godine.

Aleksandrijski episkop Atanasije je 367. godine u svojoj 39-toj Vaskrnjoj poslanici vernicima objavio da je kanon Novog i Starog zaveta odreen i da se ne moe menjati. U Egiptu je bilo velikih problema s lokalnim crkvama koje nisu itale i tumaile samo izvorne tekstove, tako da je Atanasije bio prinuen da napie sadraj kanon Novog zaveta. Te iste godine, ovu Atanasijevu preporuku poslanicu crkvama usvaja i crkveni Sabor u Laodikeji. Atanasije je dao spisak knjiga za koji kae da su odreene od otaca da ih itaju oni koji tek prime hrianstvo, i koji trae uputstva u pobonoj rei. Rimska crkva takoe usvaja ovaj, Atanasijev, kanon na svom Koncilu 382. godine pod papom Damaskusom. Do sabora u Kartagini 397. godine sve knjige Staroga i Novoga zaveta su kanonizovane, ukljuujui i Otkrivenje. Odluke ovog Sabora su potvrene na sledeem Saboru u Kartagini 419. godine. Meutim, smatra se da je kanon Novog zaveta konano prihvaen i usvojen od strane svih crkava tek na drugom trulonskom (Quinisextine) saboru u Carigradu 692. godine, ali i tamo su usvojena dva kanona Novog zaveta: jedan s Otkrivenjem a drugi bez Otkrivenja Jovanovog. Tek se u spisima grkih crkava u desetom veku moe pronai Otkrivenje kao deo Novog zaveta.1

Nakon to smo ovim utvrdili na koji je nain i kada dolo do odbacivanja apokrifnih knjiga i formiranja zbirke apostolskih bogonadahnutih spisa i njihovog proglaavanja jedino merodavnim delima za pravilno formiranje bogougodnog hrianskog veroispovedanja kod ljudi, elim da posebno obratimo panju jo na jedno, veoma vano pitanje. Iako e moda ovo izgledati kao ponovno stavljanje upitnika na ve date odgovore, moramo ponovo da se pozabavimo pitanjem: Kada je zapravo nastao Novi zavet?

Kada je nastao Novi zavet i ko su njegovi autori?

Ovo pitanje moramo ponovo da postavimo iz razloga to teolozi Pravoslavne crkve neprestano insistiraju na tezi da je Crkva Hristova (itaj: Pravoslavna crkva) postojala pre Novog zaveta, te da je Crkva napisala i presudno uticala na konano formiranje kanona Novog zaveta! To u prevodu znai (a to je upravo ono to pravoslavni ovom tezom ele da dokau) da je jedino prava i izvorna Hristova Crkva (tj. Pravoslavna) ta koja ima svetoduhovski autoritet i ovlaenje da tumai Sveto pismo! Ova teza se posebno potencira prilikom rasprave pravoslavnih sa evaneoskim protestantima (i ostalim nepravoslavnim verskim zajednicama), po pitanju ispravnosti odreenih pravoslavnih verovanja koja nemaju svoja utemeljenja u Bibliji i sa kojima se protestanti ne slau. Evo ta o ovome moemo da proitamo u tekstu protoakona Radomira Rakia:

Postojanje i priroda kanona podrazumeva postojanje Crkve. Ovime se eli rei da bez Crkve ne bi bilo Novog zaveta. Upravo kao to Novi zavet izraava odgovor (udovoljenje) apostola i njihovih uenika Hristu, tako i Crkva izraava isti odgovor (udovoljenje); meutim, Novi zavet je plod crkve, dok Crkva nije plod Novog

1 Sveto pismo u Srba, str. 23-24. Naglasak moj.

21

zaveta. Crkva bi mogla propovedati, i stvarno je propovedala, jevanelje bez posredovanja Novog Zaveta; no Novi zavet ne bi mogao nastati nezavisno od Crkve.1

Tekst koji u dalje navesti pisan je perom svetenika Dejmsa Berntajna (Amerikanca koji je poreklom Jevrejin). U njemu je ovaj teolog objasnio zbog ega je, izmeu ostalog, preao iz evaneoskog protestantizma u Pravoslavlje, govorei da je glavni razlog tome bilo uoavanje injenice o postojanju istorijskog hrianstva olienom u njemu. Budui da je protestantizam kao pokret reformacije nastao tek u XVI veku, to po njegovom miljenju nije bilo mogue da on predstavlja izvornu Hristovu Crkvu.2 Budui da pre poetka svoga interesovanja za pravoslavlje, kako sam kae, uopte nije bio upoznat sa istorijskim putem formiranja kanona Novog zaveta, Berntajn je na kraju zakljuio da mora da se prikljui crkvi koja je stvorila Novi zavet a to je bila crkva od Istoka:

U mojim ranim hrianskim godinama, vei deo mog religioznog obrazovanja sticao sam sopstvenim itanjem Biblije. Kad sam otiao na koled, depno izdanje Svetog Pisma bilo je moj stalni pratilac. Uio sam omiljene delove Svetog Pisma napamet, i samom ih sebi navodio kad sam bio u iskuenjima ili drugima kad sam eleo da ih privedem Hristu. (...) Moje poetno nastrojenje je bilo da to god je bilo dovoljno dobro za Apostole dovoljno je dobro i za mene lino. Tada sam se prvi put iznenadio. Kao to sam malopre pomenuo, znao sam da je Apostol Pavle Sveto Pismo smatrao Bogom nadahnutim (2. Tim. 3, 16). Ali ja sam uvek smatrao da Pismo o kome on tu govori podrazumeva celu Bibliju i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo Novog Zaveta kad je on to izjavio. (...) Kad su Apostoli iveli i pouavali, nije bilo Novog Zaveta i Stari Zavet jo nije bio dovren (autor misli na konanu kanonizaciju knjiga jevrejske Biblije od strane rabina u Jamniji oko 90. god. posle Hrista; prim. I. S.). Koncept Pisma bio je mnogo slabije definisan nego to sam ja zamiljao. (...) Drugo veliko iznenaenje nastalo je kad sam shvatio da se prvi kompletan spisak novozavetnih knjiga kakve imamo danas pojavio preko trista godina posle smrti i vaskrsenja Hristovog. (...) Za mene je bilo teko da zamislim da je Crkva opstajala i napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. To je moda bio moj prvi klju za odgonetanje injenice da je sveukupnost ivota Crkve neto mnogo vie od samo pisane Rei. (...) Sledee to me je iznenadilo bilo je otkrie da je mnogo evanelja pored onih iz novozavetnog kanona kruilo u prvom i drugom stoleu. To su bila Evanelje po Jevrejima, Evanelje po Egipanima, Evanelje po Petru, da pomenemo samo neke. (...) Bio sam naroito zainteresovan za traenje najstarijeg legitimnog popisa novozavetnih knjiga. Neki veruju da je to Muratorijev kodeks, sa kraja drugog veka. On iskljuuje Poslanicu Jevrejima, Jakovljevu, kao i dve Petrove (tj. neke od bogonadahnutih tekstova; prim. I. S.), ali ukljuuje Otkrivenje Petrovo i Premudrosti Solomonove (tj. neke od apokrifa; prim. I. S.). (...) Tokom vremena, Crkva je

1 Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], 2000. god. Tekst Radomira Rakia. str. 89. Naglasak moj. 2 Pravoslavni autori dosta esto, a povodom teolokih rasprava sa protestantima, iznose, inae pogrenu,

tezu da verovanje evaneoskih protestanata potie iz vremena porekla konkretnih protestantskih denominacija od pre nekoliko vekova. Nasuprot tome, za razliku od tzv. istorijskog hrianstva koje danas u svetu postoji u obliku Rimokatolike i Pravoslavnih crkava, i ukljuuje nepregledni broj uenja i verovanja uvedenih u crkvene dogme tokom mnogih stolea, protestanti su eleli da izvre reformu i praksu Crkve vrate na njene prahrianske apostolske uzore. U ovoj knjizi su nainjeni pregled i data objanjenja povodom uvoenja mnogih uenja i praksi koje nemaju apsolutno nikakvog utemeljenja u svetim tekstovima Staroga i Novoga zaveta.

22

ustanovila koji su spisi zaista apostolski, a koji nisu. (...) Umesto da pokuavam da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se smirim i da se sjedinim sa Crkvom koja je stvorila Novi Zavet, i da joj dopustim da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma. (...) Dananja Pravoslavna Crkva je neposredni i jasan istorijski kontinuitet sa Crkvom Apostola, i sauvala je netaknutim kako Sveto Pismo, tako i Sveto Predanje koje nam pomae da Pismo na pravi nain protumaimo. im sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje.1

Nakon to smo se i konkretno upoznali sa stavom pravoslavnih o tome da su, zapravo, oni stvorili Novi zavet, te upravo iz tog razloga i polau pravo da ga jedini, na svoj ispravni nain tumae, za razliku od svih drugih a naroito protestanata, jo jednom postavljamo pitanje: Kada je zapravo nastao Novi zavet? Ili, moda jo preciznije: kada su nastale, odnosno, kada su napisane knjige Novoga zaveta?

To da su novozavetne knjige napisane nekoliko decenija posle osnivanja Hristove Crkve (koja je roena na dan silaska Svetog Duha na apostole, deset dana nakon Hristovog vaznesenja na nebo) injenica je koju niko, a ponajmanje evaneoski protestanti, ne eli da porekne. Dakle, istina je da je Crkva napisala Novi zavet, ili, bolje reeno, pojedini pripadnici Crkve apostoli i njihovi najblii saradnici. Istina je i to da je Crkva najmanje dve decenije bila bez ijedne novozavetne knjige (poto su apostoli poeli da piu svoje poslanice tek negde nakon 50-te god. nove ere), te da se evanelje u to vreme propovedalo iskljuivo usmenim putem (ili putem usmenog predanja, kako to pravoslavni vole da kau). Naravno, u to vreme su u Crkvi postojali i odreeni darovi Svetog Duha (a koji su kasnije izostali) predati pojedincima u vidu, npr. dara prorotva (preko kojeg se ranim hrianima, pored apostolskih propovedi, obznanjivala Boija volja - zbog nepostojanja autoritativnog pisanog izvora; vidi: Dela ap. 10:3-7; 9-16, 19, 13:1; 16:6-7; 18:9; 21:7, 9-11; 1. Kor. 12:10; 14:4-5). Tano je i to da bi Crkva mogla i dalje da opstaje bez ijednog pisanog izvora (dakle, bez knjiga Novog zaveta), ali samo ukoliko bi ostala u potpunosti verna Hristovom tj. apostolskom uenju i praksi - koje bi morala da nepromenjeno usmeno prenosi iz generacije u generaciju. Meutim, u skladu sa apostolskim upozorenjima, ne samo da su lani uitelji (judaisti, gnostici i drugi) bili aktivni u zavoenju prostodunih hriana, ve su ak i neki od hrianskih stareina (prezvitera tj. episkopa) koje su lino apostoli rukopoloili, kasnije odbacivali pravu nauku i uvodili pogubna krivoverja (Dela ap. 20:28-30). Upravo zbog toga je bilo veoma bitno da apostoli veoma pedantno i detaljno obrazloe svaki detalj jedino ispravnog hrianskog uenja i takvog ga predaju Crkvi. Jer, ukoliko se lani uitelji nisu libili da jo u apostolsko vreme ire razliita krivoverja, a u dosta navrata su i uspeli da skrenu hriane sa pravog puta i uine ih malodunima (Kol. 2:4; 2. Sol. 2:2-5; 2. Tim. 2:16-18), koliko se jo vie podrazumevalo da e nakon smrti direktnih Hristovih sledbenika, koji su imali prilike da lino sluaju rei sa Spasiteljevih usana, uspeti u zavoenju vernika lanim naukama ukoliko ne budu postojali apostolski zapisi koji e sadrati potpunu Istinu? Postoji mnotvo dokaza, od kojih je neke spomenuo i preobraenik Berntajn, da su tzv. rani crkveni oci bili u velikoj zabuni koji spisi potiu od apostola a koji ne. Sa druge strane, zbog odreenih zloupotreba svetih tekstova i njihovog pogrenog tumaenja od strane lanih uitelja, crkveni autoriteti iz kasnijih vekova su dolazili u

1 Biblija bez Boga, hrianstvo bez crkve, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 8-25. Naglasak moj.

23

iskuenje i odbacivali, pored samih krivoverja, i bogonadahnute tekstove koje su jeretici pogreno tumaili (oigledan primer za to je odbacivanje autoritativnosti i bogonadahnutosti knjige Jovanovog Otkrivenja poevi od IV veka pa na dalje, iako su ovu knjigu smatrale svetom i bogonadahnutom sve crkvene voe sa poetka II veka). Da crkvene stareine iz posleapostolskog perioda nisu ba bile na visini zadatka to se tie odbrane vere koja je jednom zauvek predata svetima, a na koju ih je pozvao apostol Juda u drugoj polovini prvog veka nove ere, dokazuje i tekst koji sledi. Naime, na osnovu njegovog itanja moemo da saznamo da je Crkva u to vreme, odnosno njeni uitelji, poela da odbacuje neke od apostolskih svetih spisa i prihvata gnostike (jeretike) tekstove kao bogonadahnute:

Ovo je bilo i rimsko gledite: posl. Jevrejima se nije nalazila u Muratorijevom zborniku, a nisu je prihvatali sv. Ipolit, Gaj i Novicijan. Isto je bilo i afriko gledite. Tertulijan je citirao posl. Jevrejima samo jednom, a citat pripisuje Varnavi (De pudic. 20). Vaistinu, prvi zapadni pisac koji posl. Jevrejima smatra kanonskom knjigom bio je Ilarije Poatjeski (umro 367. g.). S druge strane, posl. Jevrejima su visoko cenili u Aleksandriji i drugde na Istoku. Panten (2. vek) je smatrao da ju je ap. Pavle napisao anonimno, budui da je pisana Jevrejima kojima bi on mogao biti podozriv. (...) Sv. Kliment je predlagao da je ap. Pavle napisao poslanicu na jevrejskom jeziku i da ju je Luka preveo na grki. (...) Na Zapadu je postojala znatna zbrka krajem 4. veka. Filastrije Breijski (umro 397) drao je posl. Jevrejima za Pavlovu, ali ne i za kanonsku, s druge strane, afriki sabori drani 393. i 397. prihvatili su kanoninost trinaest poslanica apostola Pavla i od istoga, jednu Jevrejima, pravei na taj nain razliku ali ne i razliitost. (...) U najranijem periodu za koji imamo podatke drugi vek hrianski pisci su koristili samo I Petrovu i I Jovanovu poslanicu (premda se ponekad II Jovanova smatrala delom I Jovanove). Ovo se odrava i u 3. veku kod sv. Ipolita, Novacijana i sv. Kiprijana, i kod Origena koji spominje sumnje oko drugih sabornih poslanica, ali ne oko ovih (tako isto i Jevsevije, po. 4. veka). Jo kasnije, samo ove dve saborne poslanice prihvataju Diodor Tarsijski (umro oko 394) i Nestorije (umro 451). (...) Potpuniji spisak moemo dobiti iz Origenovih spisa, jer je on prihvatio svih sedam sabornih poslanica, ali je izrazio sumnje u Jakovljevu, Judinu i II Petrovu, kao to je to inio njegov oboavalac Jevsevije. Meutim, veina grkih pisaca 4. veka nisu imali sumnju u neku od ovih poslanica, i njihovo miljenje je bilo preovlaujue i na Istoku i na Zapadu, osim u Siriji. Sirijsko gledite, kao reagovanje na porast kanona, odraeno je u spisu Uenje Adajevo i u spisima Afraata i sv. Jefrema Sirijskog, svi iz sredine 4. veka. Shodno njima, nije bila prihvaena ni jedna saborna poslanica, a istovremeno su podgrevane sumnje u jedan spisak kanonskih knjiga oko 400. g. i u spisima Teodorita Mopsuestijskog. ak i u 6. veku je grki putnik Kozma Indikoplevit delio ovo gledite. Posredniki stav je zauzimao sv. Jovan Zlatoust, najpre patrijarh antiohijski a zatim carigradski (umro 407), kao i Teodorov uenik Teodorit Kirski (umro 458): saborne poslanice su Jakovljeva, I Petrova i I Jovanova. Isto gledite se odraava u sirijskom prevodu Svetog pisma poznatom kao Peito, a koji spominje Kozma. (...) Otkrivenje Jovanovo su visoko cenili skoro svi pisci 2. veka koje znamo (...) U 4. stoleu, Otkrivenje su odbacivali svi istoni pisci izvan Aleksandrije; zapadni sirijski pisci nisu ga prihvatali do 5. veka; istoni sirijski pisci, koliko nam je poznato, nikad ga nisu prihvatili. Pa i u 9. veku mnogi hriani grkog govornog podruja i dalje su imali sumnje u ovu knjigu. (...) Apokrifne knjige su ponekad itane u crkvi ili su inae smatrane za

24

autoritativne. Oko 190. g. Serapion Antiohijski je imao muke kako bi potisnuo tzv. Petrovo jevanelje a neki tajanstveni fragment koji je nedavno pronaao prof. Morton Smit navodi kako sv. Kliment tvrdi da je u Aleksandriji postojalo tajno Markovo evanelje. I Ipolit i Origen su koristili Dela Pavlova.1

Kao to moemo da zakljuimo nakon celokupnog naeg razmatranja opisanog na prethodnim stranicama, i neki od onih koji se danas u Pravoslavlju cene i potuju kao svetitelji ili blaeni, ne samo da nisu pozitivno doprinosili odreivanju kanona Novog zaveta, ve su otvoreno zastupali meusobno oprene stavove po pitanju bogonadahnutosti najrazliitijih pisanija. U raznim delovima Rimskog carstva kolala su i itala su se najrazliitija dela nepoznatih autora, i ta vie potovala kao posve autoritativna. Iz ranije citiranog teksta Radomira Rakia saznali smo da se hriani u posleapostolskoj eri nisu tako lako odricali apokrifnih evanelja, a posebno tzv. Evanelja po Tomi, kojeg uopte nisu bili spremni da odbace, iako su mogli da uvide da je bilo obojeno gnosticizmom2. Ono to bi jo bilo zanimljivo da na ovom mestu pomenem, pre nego to to u narednim poglavljima i argumentovano potvrdim, jeste da dananja Pravoslavna crkva mnoga svoja verovanja i dan-danas bazira na drevnim apokrifnim tekstovima koji se ne nalaze u Novom zavetu. To se pogotovo odnosi na detalje o roenju i ivotu Marije, Isusove majke, za koju apokrifno Protoevanelje Jakovljevo (nastalo u II veku nove ere) ispreda mnoge legende koje se ne mogu dovesti u vezu sa izvornim apostolskim tekstovima. Isto tako, takozvana evanelja po Jevrejima i po Egipanima, kao i evanelje po Tomi sadre odreene gnostike ideje o uzvienosti samakog nad branim ivotom, te stoga ne udi da je pokret hrianskog monasticizma (monatva) nastao upravo u Egiptu u kome su ova evanelja bila i najzastupljenija. No, ono to bi trebali posebno da istaknemo, jeste podatak da se dananji pravoslavni autori, bez imalo pardona, usuuju da ustvrde da jedan deo novozavetnih apokrifa uopte ne sadri u sebi bilo ta jeretiko, te da bi, po njihovom miljenju valjda, i ti spisi mogli da budu itani od strane hriana kao tivo za versku pouku. Da to ipak nije sluaj, dokazau navodei detalje iz apokrifnog Nikodimovog evanelja koje je nastalo u III stoleu, a za koje je episkop rako-prizrenski Artemije, prilikom objavljivanja u eparhijskom asopisu Sveti knez Lazar, izmeu ostalog rekao:

Neki od tih apokrifnih spisa napisani su da popune prazninu, koja zaista postoji u izlaganju ivota Gospoda Isusa Hrista i Apostola. Dvadeset sedam kanonskih knjiga Novog Zaveta ne sadre mnoge detalje koje pobona narodna dua eli da sazna, naroito to se tie detinjeg uzrasta Isusa Hrista...(...) Pred nama je upravo ovo Nikodimovo Evanelje u prevodu prof. Tomislava Jovanovia, koje sa bogatom matom opisuje do detalja suenje i stradanje Gospoda Hrista, a ne njegov ivot. Prijemivost proste i pobone narodne due za ovu vrstu literature, pokazuje injenica da je ovo Nikodimovo Evanelje poznato danas u preko 180 slovenskih prevoda.

Budui da u njemu nema nita jeretikog, mi ga stavljamo pred nae itaoce upoznavanja radi.3

Uporeivanjem kazivanja koja su zapisana u Novom zavetu (tj. kanonskim apostolskim evaneljima) i onih koji se nalaze u Nikodimovom Evanelju nastalom

1 Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 94-97. Naglasak moj. 2 Vie o gnosticima i njihovom verovanju moete proitati u poglavlju: Vaseljenski sabori. 3 Sveti knez Lazar, br. 1 (9), Prizren 1995. god. str. 170. Naglasak moj.

25

vie od dva veka nakon odigravanja pomenutih dogaaja, uvideemo koliko je zapravo velika razlika meu njima. Izmeu novozavetnih izvetaja i apokrifa postoje ozbiljne kontradiktornosti koje nam nipoto ne dozvoljavaju da izjavimo (poput pomenutog pravoslavnog episkopa) da u njima nema nieg jeretikog, ve ukazuju na to da su oni sa pravom odbaeni - kao spisi u koje ne moemo imati nikakvog poverenja.

Evanelje po Nikodimu sadri nekoliko istorijskih netanosti. Najpre, u ovom evanelju stoji zapisano da su Jevreji pred Pilata izali sa sledeom optubom:

On ree: Mogu razoriti hram ovaj i za tri dana sazidau ga. Ree Pilat: Koji hram? Rekoe Jevreji: Ovaj hram na, koga sazda Solomon za 46 godina, a ovaj govori kako e ga razoriti i za tri dana sazidati ga. (Naglasak moj).1

Pisac ovoga dela je sastavljajui upravo navedeni tekst pogreio najmanje dvostruko. Prva greka se sastoji u njegovom nepoznavanju Starog zaveta u kome je jasno zapisano da je Solomon sagradio Boiji hram u Jerusalimu za tano sedam godina i est meseci, a ne za etrdeset est godina, koliko je to ovde navedeno. U 1. Knjizi o carevima, naime itamo:

etiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izrailjevih iz zemlje Misirske, etvrte godine carovanja Solomunova nad Izrailjem, mjeseca Zifa, a to je drugi mjesec, poe zidati dom Gospodu. (...) A jedanaeste godine mjeseca Vula, koji je osmi mjesec, svri se dom sa svijem stvarima svojim i sa svijem to mu pripada. Tako ga sazida za sedam godina.2

Druga greka, na osnovu koje je, naime, i doao do podatka o zidanju hrama u toku etrdeset i est godina jeste njegovo pogreno razumevanje teksta iz evanelja po Jovanu. Evo kako je glasio dijalog izmeu Isusa i njegovih verskih protivnika:

Tada prozborie Judeji i rekoe mu: kojim znakom nam dokazuje to to ini? Odgovori Isus i ree im: sruite ovaj hram, pa u ga za tri dana podii. Onda rekoe Judeji: za etrdeset i est godina sagraen je ovaj hram, a ti e ga podii za tri dana? No on je govorio o hramu svoga tela.3

U itavom tekstu napisanom u drugoj glavi ev. po Jovanu, ili pak u celom Novom zavetu, nigde ne moemo da naemo podatak da je Solomon gradio hram etrdeset i est godina, to bi, uostalom, bilo i u suprotnosti sa onim to nam govori Stari zavet. Biblija nikada nije sebi protivrena iz razloga to je u potpunosti nadahnuta nepogreivim Bogom. No, Judeji su Isusu ipak rekli da je hram zidan etrdeset i est godina, zar ne? Naravno. Ipak, ovde se uopte ne radi o Solomonovom zidanju hrama, ve o obnovi hrama koju je 20-te godine pre nove ere zapoeo judejski kralj Irod Veliki, a koja je trajala sve do 64. godine posle Hrista (dakle, ukupno preko 80 godina)4. Budui da se dogaaj kojeg Jovan opisuje odigrao u prvoj godini zemaljske slube Gospoda Isusa, u dobi kada mu je bilo oko 30 godina (Lk. 3:23), on se hronoloki smeta u 26. ili 27. godinu nove ere (Hristos je roen 4. ili 5. god. pre nove ere). Stoga je jasno da Judeji, prilikom razgovora sa Isusom, a koji je zapisan u ev. po Jovanu 2:20, nisu mislili na Solomonovo zidanje hrama, ve na ponovno zidanje tj.

1 Na istom mestu, str. 178. 2 1. Carevima 6:1, 38. Naglasak moj. 3 Ev. po Jovanu 2:18-21. Naglasak moj.

4 Navedeno prema: Novozavjetni komentari, tumaenje evanelja po Ivanu, Leon Morris, Dobra Vest, Novi Sad, 1984. god. str. 165; i The NIV Study Bible, 10th Anniversary Edition, Zondervan Publishing House,

Copyright 1995 by Zondervan Corporation, str. 1594. Podnoni komentar na stih: Ev. po Jovanu 2:20.

26

obnovu hrama koju je zapoeo Irod, a koja je do toga momenta trajala tano 46 godina.

Da je pisac ovog evanelja odista imao bujnu matu kada je zapisivao svoj tekst, dokazuje i sledei navod koji se ne samo suprotstavlja kazivanju istinitih evanelja, ve i zastupa odreene nauke koje ne moemo da pronaemo nigde u apostolskim zapisima. On predstavlja deo pisma koje je, navodno, Pontije Pilat uputio rimskom Cezaru povodom deavanja u Judeji, a koja su vezana za stradanje i vaskrsenje iz mrtvih Isusa iz Nazareta:

Predadoh Isusa volji njihovoj svezavi ga, ni jedno delo zlo ne naavi kod njega. I nainivi krst, raspee ga. A kad raspee njega, odmah sunce usred dana pomrai se i tama nastade po vaseljeni, i zvezde na nebu javie se, i luna kao krvlju obavi se zbog umrlog Isusa na krstu, i zavesa njihove crkve raspara se na dvoje, i zemlja potrese se, i kamenje raspade se, i rasede se zemlja, i ponori javie se do podzemnog ada, i grobovi otvorie se, i ustadoe neki iz mrtvih, koji behu od istih tih Jevreja i koje nazivahu pravednicima, i pravedni patrijarsi njihovi Avraam, Isak i Jakov i drugi mnogi sa njima, i javie se na dugo vreme, i ponovo nevidljivi behu, kao to mnogi posvedoie od Jevreja, videvi i sve one proroke i pravednike, koji se prestavie pre tri ipo hiljade godina. A ja i od njih mnoge videh. I tresae se zemlja od estog asa dana do devetog u petak. I kasno u subotu uvee grom bee sa nebesa. I svetlost javi se, svetlija sedmostruko jaeg sijanja od sunevog. I jo usred noi [dooe] muevi visoki veoma, slavni, odeveni u presvetlu odeu, i vikahu govorei: Raspeti Hristos usta! Uzlazite na nebo, svi pravedni, koji ste u adu obasjani! A broj onih presvetlih mladia koji pozivahu bee neizbrojiv. A svu no onu ne prestajae svetlost ona neizreciva. A u provalije te zemaljske, koje toga dana zemlja stvori, mnogi propadoe i izgubie se i ne naoe se, koji na Isusa okrenue se. I sam oevidac bejah tada ovoga. I strahom velikim i izbezumljenou zahvaen bejah i videh to nikada ne videh niti sluah. Zato drhtim zbog onih vienja i, bojei se tvoje veliine, opisah i poslah tvom gospodstvu ta bee sa Isusom, i to videh one noi smru njegovom i ta uinie Jevreji Isusu. O tome, ipak, napisah na znanje tvojoj veliini i vladavini.1

Kao to moe da primeti svaki poznavalac kanonskih evanelja, najvei deo upravo navedenog teksta uopte ne odgovara opisima dogaaja kakvim ih predstavljaju Hristovi apostoli. Reenice koje sam podebljanim kurzivom posebno naglasio su pogotovo u neskladu sa bogonadahnutim izvetajima. No, krenimo redom.

Ponajpre se sreemo sa kazivanjem koje nam stavlja do znanja da se tokom Hristovog raspea dogodilo pomraenje sunca (u ranijem tekstu ovog evanelja, na str. 184 je zapisano: A bee oko estoga asa dana. I bi tama pomraenjem sunca po itavoj zemlji do devetog asa.). U isto vreme, kae se dalje, mesec je dobio boju krvi. Ipak, iako se ovaj izvetaj prividno slae sa onim to itamo u evaneljima (Mt. 27:45), tekst ovog apokrifa kao da naglaava da se radilo o obinom pomraenju sunca, iako pritom nije jasno kako je mogue da se tada mogao da vidi i mesec (poto znamo da pomraenje sunca nastaje onda kada ga delimino ili u potpunosti zakloni meseev disk). Sa druge strane, iako Sveto pismo izvetava o zemljotresu i raspadanju stena u trenutku Isusove smrti (Mt. 27:51), ono nita ne govori o pojavljivanju ponora koji je dopirao do podzemnog ada. Dalje, iako Pismo govori o vaskrsavanju mnogih umrlih

1 Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god. str. 197. Naglasak moj.

27

starozavetnih pravednika u trenutku Hristove smrti (ili moda u trenutku Njegovog vaskrsenja; vidi: Mt. 27:52-53), ono ipak ne govori nita o vaskrsenju Avraama, Isaaka, i Jakova, kao i starozavetnih proroka o emu bi apostoli sasvim sigurno pisali da su neto o tome znali. Napomena da su Jevreji videli mnotvo vaskrslih pravednika koji su bili pomrli tri i po hiljade godina pre Isusovog vremena je takoe zbunjujua. Naime, patrijarsi Avraam, Isaak i Jakov su iveli izmeu 2000. i 1800. godine pre Hrista, a vreme od 3500 godina pre Hrista je onaj period koji se hronoloki smeta u vreme pre potopa, nekoliko stotina godina posle stvaranja sveta u doba koje Boija Re opisuje kao vreme velikog bezakonja bez ikakvih napomena da su tada iveli mnogi pravednici (1. Mojs. 6:6-7, 13). Hristovi apostoli (evanelisti) takoe ne govore da se zemlja tresla od estog do devetog asa u petak (dakle itava tri sata) ve da se to desilo samo u trenutku Hristove smrti (Mt. 27:50-51). Veliku izmiljotinu predstavlja i pripovest o pojavljivanju velikog broja anela, u toku veoma svetle noi izmeu subote i nedelje, uoi Isusovog vaskrsenja (no je bila sedam puta svetlija od obinog osunanog dana!!!). Ukoliko se ovako neto zaista desilo, svi apostoli bi bili oevici tog dogaaja, koji bi im svakako pomogao da povrate veru u Hristovo vaskrsenje koju su bili u potpunosti izgubili. Meutim, nasuprot ovome, u nedelju rano ujutru1, nakon primanja prvih vesti o Isusovom vaskrsenju iz mrtvih, apostoli su uzvratili neverovanjem (Mk. 16:9-13). U kanonskim apostolskim evaneljima se zaista nigde ne spominje udesna svetlost koja je no pred Hristovo vaskrsenje pretvorila u najsjajniji dan u istoriji sveta. Prema ovom apokrifu, Pontije Pilat je poverovao u Hristovo vaskrsenje itav dan pre apostola, iako taj zakljuak na osnovu Novog zaveta uopte nije izvodljiv. Novinu u odnosu na biblijske izvetaje i Gospodnju nauku o zagrobnom ivotu predstavlja i pomen pojavljivanja ponora do podzemnog ada, iz koga su, na poziv anela, izali svi pravednici (tj. njihove nematerijalne due) i popeli se na nebo. Takoe, nigde se ne pominje ni velika pogibija Hristovih protivnika koji su propali u mrane dubine otvorenog adskog ambisa...

Kao to vidimo, tzv. Nikodimovo Evanelje, koje u tekstu daje lano svedoanstvo o autentinosti svog autorstva2, i koje je posve sigurno pisano mnogo nakon smrti onog pravog Nikodima iz prvog stolea3 nipoto nije tako bezazleno to se tie

1 Apostol Jovan u svom evanelju navodi da su ene otile na Isusov grob, zbog pomazanja njegovog umrlog

tela (a ne da bi se uverile u vaskrsenje; to nam jo jednom dokazuje da niko od Isusovih uenika nije oekivao Njegovo vaskrsnue), jo pre svitanja dok je jo bio mrak, tako da u evaneljima zaista ne moemo nai nikakvog pomena velike svetlosti koja je bila zastupljena tokom itave te noi (Ev. po Jovanu 20:1).

2 Pisac ovog apokrifa je lano pripisao autorstvo Isusovom sledbeniku Nikodimu reima: A Nikodim, neki mu Jevrejin, koji ovo i napisa, stojei tu ispred svih i tog uitelja jevrejskog, ree Pilatu.... Vidi na str. 179. asopisa Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god.

3 Dokaz da je ovo evanelje napisano mnogo nakon smrti pravog Nikodima nalazi se i u samom tekstu apokrifa. Naime, na str. 199 asopisa Sv. knez Lazar, na kojoj je opisan njegov zavrni deo, stoji da je (to je takoe istorijski netano) rimski cezar, odluio da Jevreje kazni zbog toga to su ovi raspeli Isusa. Stoga, cezar je naredio izvesnom Likiniju da okupi vojsku i porobi judejsku zemlju. Ovaj Likinije je

ispunio carevu zapovest. U apokrifu stoji zapisano: I kada okupi veliku vojsku, osvoji ceo jevrejski rod i rasu ih meu druge narode, te je i do danas tako. (Istorijski, ovaj dogaaj osvajanja jevrejske zemlje, pod vostvom rimskog vojskovoe Tita Vespazijana, odigrao se tokom poznatog Judejskog rata koji je voen od 66-73. god. nove ere. Konano rasejanje Jevreja je, pak, usledilo posle njihove pobune protiv Rimljana po vostvom lanog mesije Bar-Kohbe 135. godine posle Hrista). Odrednica te je i do danas tako nam ukazuje na injenicu da su Jevreji ve due vreme bili rasejani (to odgovora datiranju pisanja ovog apokrifa u trei vek nove ere, a ne tokom ivota pravog, biblijskog Nikodima iz prvog veka).

28

propagiranja raznovrsnih istorijskih netanosti i verskih doktrinarnih zabluda kako ga nam je predstavio episkop Artemije. Nasuprot tome, ovo tzv. evanelje predstavlja pravi pravcati izvor raznih jeresi, te je, Bogu hvala, odista dobro to Gospod nije dozvolio da se ovakav spis nae meu svetim knjigama Novoga zaveta.

Nikodimovo Evanelje je bio samo jedan od gotovo nepreglednog broja jeretikih apokrifnih spisa koje su neki crkveni oci koristili kao kanonske i bogonadahnute. Ipak, iako je, u ono vreme, bilo znatno tee razluiti apostolske spise od onih nazoviapostolskih, ipak smatram da pred tadanjim crkvenim uiteljima i nije bio posebno teak zadatak. Ve smo, iz samo nekoliko navedenih reenica iz Nikodimovog Evanelja uoili kolika je velika razlika izmeu njega i apostolskih tekstova. Ukoliko jo znamo da apokrifni tekstovi, poput Evanelja po Tomi i slinih npr. ue da je Gospod Isus negovao telesni ljubavni odnos sa Marijom Magdalinom, da je nauavao da ene da bi dostigle spasenje - moraju da postanu mukarci, ili pak da Isus nije uistinu umro na krstu jer nije ni posedovao pravo ljudsko telo, da postoje Bog Otac i Bog Majka, da je Isus imao brata blizanca (tzv. Judu Tomu), da nema vaskrsenja mrtvih itd1. onda je sasvim jasno da apokrifna evanelja, oko kojih su lomljena koplja u prvim vekovima hrianstva uopte nisu tako slina apostolskim spisima kao to bi to neko mogao da pomisli na osnovu velikih dilema oko njih kod crkvenih autoriteta iz prolosti.

Ono to je ipak iznad svega jasno jeste da su gotovo svi apokrifi nastali nakon smrti Hristovih apostola, tj. od drugog veka nove ere pa na dalje. Sa druge strane, spisi koje mi danas imamo u Novom zavetu pisani su rukom Hristovih apostola u drugoj polovini prvog veka, i sadre Bogom danu poruku neophodnu za spasenje i Njemu ugodno hriansko ivljenje. Novi zavet je, dakle, stvoren od strane prvovekovne apostolske Hristove Crkve, a ne od strane pravoslavne crkve (koja se usuuje da se nazove tvorcem Novog zaveta samo iz razloga to su njeni sveti oci, i to, kao to smo videli, sve do desetog veka bili u nedoumici o tome koje su knjige pravoverne a koje jeretike, i na taj nain stvarali konfuziju skoro hiljadu godina). No, ukoliko pogledamo realnosti u oi, moi emo da zakljuimo da je Pravoslavna crkva uistinu stvorila, ali ne samo Novi zavet ve i itavu, i to neku novu - svoju Bibliju. Naime, kao to sam ranije pokazao, Pravoslavlje u celini, do dananjeg dana, nije na isto koje knjige treba a koje ne treba priznati kao kanonske iz Starog zaveta, te potujui starozavetne apokrife kao bogonadahnute (drugokanonske) i bazirajui svoju teologiju izmeu ostalog i na njima, stvara novi kanon Svetog pisma za koji Gospod Hristos i apostoli uopte nisu znali niti su iz njega citirali. Takoe, to se tie Novog zaveta, dananja Pravoslavna crkva, i pored tvrdnje da su upravo njeni sveti oci formirali kanon hrianskih spisa (i odbacili apokrife), ba na nekim od odbaenih apokrifa2 bazira znaajan deo svoga crkvenog uenja, kao na primer ono o Bogorodici (apokrif: Protoevanelje Jakovljevo)3 itd. Oigledno je, stoga, da se Pravoslavna crkva ne slae

1 Mnogo vie informacija o apokrifnim tekstovima vidi u poglavlju: Vaseljenski sabori. 2 Verovatno se rukovodei devizom da u njima nema nieg jeretikog. 3 Veliki pravoslavni teolog Justin Popovi priznaje da mnogo to ta od pravoslavnog uenja potie iz

apokrifnih evanelja, reima: U ovoj povesti (Justin misli na povest o roenju Isusa Hrista; prim. I. S.) iznete su razne pojedinosti o Roenju Gospoda Hrista, kojih nema u Evanelskoj blagovesti o tome. Skoro sve te pojedinosti pozajmljene su iz takozvanih apokrifnih evanelja. (...) U tu vrstu kazivanja spada na prvom mestu Prvoevanelje Jakovljevo, koje je nesumnjivo najstariji spomenik apokrifne knjievnosti. itija svetih za 25. decembar, str. 722. Naglasak moj.

29

ni sa trenutnim opsegom novozavetnog kanona, te bi, kada bi se ona pitala, i njega znaajno proirila i na taj nain stvorila Bibliju kakva je njoj po meri.

Postoji samo ezdeset i est bogonadahnutih knjiga

Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta na svojim stranicama, i to na vie mesta, stavlja do znanja da je sa Boije take gledita apsolutno nedopustivo bilo kakvo dodavanje ili oduzimanje otkrivenju kojeg je On obznanio preko svojih slugu proroka i apostola. Dakle, Gospod nipoto u svojoj Crkvi ne dozvoljava ispovedanje vere koje proistie iz apokrifnih jeretikih tekstova, a koji su napisani tokom starozavetnog ili novozavetnog vremenskog perioda. Evo nekih stihova koji nam upravo to potvruju:

Nita ne dodajte k rijei koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da biste sauvali zapovijesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam.1

Nita ne dodaji k rijeima njegovijem, da te ne ukori i ne nae se laa.2 Svedoim svakom ko slua proroke rei ove knjige: ako im ko dometne neto, na

toga e Bog navaliti zla napisana u ovoj knjizi. Ako pak ko oduzme neto od rei ove proroke knjige, Bog e oduzeti njegov deo od drveta ivota i od svetog grada, koji su opisani u ovoj knjizi.3

Boije svedoanstvo je jasno. Ukoliko se bilo koje zemaljsko propadljivo i smrtno stvorenje usudi da doda ili oduzme samo jedno jedino slovo Boijoj Rei (i tako savrenu Re Svesavrenog Boga uini nesavrenom), sasvim je sigurno da e zavriti u venoj smrti u ognjenom jezeru u kome e biti pla i krgut zuba. Gospod svedoi da je Njegova Re oduvek i za venost postojana i apsolutno nepromenljiva:

Do vijeka je, Gospode, rije tvoja utvrena na nebesima.4 I, kao to sam rekao, upravo iz razloga to je Boija Re vena, a zemaljski ovek

prolazan, a uz to i jako sklon injenju greaka, on Svetom pismu ne sme, to se tie obima biblijskog bogonadahnutog teksta ili naina njegovog tumaenja, dodati ili oduzeti ijednu re koja se njime ne podrazumeva. Gospod je naime rekao proroku Isaiji:

Glas govori: vii. I ree: ta da viem? Da je svako tijelo trava i sve dobro njegovo kao cvijet poljski. Sui se trava, cvijet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Sui se trava, cvijet opada; ali rije Boga naega ostaje do vijeka.5

A kao jo jedan dokaz o istinitosti verovanja evaneoskih hriana, koji zastupaju bogonadahnutost ueg kanona Svetoga pisma koji se sastoji od 66 knjiga, za razliku od rimokatolika i pravoslavnih koji zastupaju drugaija gledita, moe da nam poslui i jedno izuzetno, ili bolje reeno, zapanjujue otkrie. Do ovog otkria je doao ruski matematiar dr Ivan Panin, koji je iveo na prelazu izmeu XIX i XX veka. Ovaj naunik, koji je bio iskreni hrianski vernik i verovao u boansko nadahnue Svetog pisma u njegovih 66 knjiga, ponudio je nepobitan dokaz u prilog svom vrstom ubeenju:

1 5. Mojsijeva 4:2. Naglasak moj. 2 Prie Solomunove 30:6. Naglasak moj. 3 Otkrivenje Jovanovo 22:18-19. Naglasak moj. 4 Psalam 119:89. 5 Isaija 40:6-8. Naglasak moj.

30

Gospodin Panin nije bio prvi koji je otkrio da postoji udna matematika struktura koja se provlai kroz Bibliju. I drugi su pisali o toj temi. Bili su to Browne u svom Ordo Saeculoreum, Grant u svojoj Numerikoj Bibliji i Bullinger u svojim Brojevima u Pismu. Svi su oni izneli zapanjujue dokaze numerikih karakteristika u Bibliji.1

Polazei od biblijske pretpostavke da broj 7 predstavlja broj Boijeg savrenstva, dr Panin je proveo dugi niz godina u marljivom prouavanju Biblije na originalnim jezicima, to se tie njenih numerikih (brojanih) fenomena. Pored toga to se u knjizi Postanja (1. Mojsijeva) pominje ciklus od 6+1 dan stvaranja od strane Tvorca, kao i sedmodnevna nedelja, broj 7 se pominje u jo nekim sluajevima. Naime, za razliku od broja ovejeg, koji je broj 6 (jer je stvoren estog dana stvaranja), knjiga Otkrivenja kazuje da broj sedam (7) karakterie savrenstvo boanskih osoba Svete Trojice Oca, Sina (Isusa Hrista) i Svetoga Duha. U otkrivenjskoj viziji, Isus Hristos je kao Jagnje Boije predstavljen kao onaj koji ima sedam oiju i sedam rogova:

I videh sred prestola i etiri iva bia i sred stareina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam oiju, to su sedam Boijih duhova poslanih po svoj zemlji.2

Odmah se zaneh, i vidi, na nebu stajae presto, a na prestolu seae neko, i taj to seae bee na izgled kao kamen jaspis i sard, i okolo prestola bee duga na izgled kao smaragd. I okolo prestola behu dvadeset i etiri prestola, a na prestolima videh dvadeset i etiri stareine kako sede, obueni u bele haljine, a na svojim glavama imahu zlatne krune. I od prestola izlaahu munje i glasovi i gromovi; a sedam vatrenih buktinja gorelo je pred prestolom; to su sedam Boijih duhova.3

Jovan na sedam crkava u Aziji: blagodat vam i mir od onoga koji jeste i koji bee i koji e doi, i od sedam duhova koji su pred njegovim prestolom, i od Isusa Hrista, koji je verni svedok, prvenac od mrtvih i vladar nad zemaljskim carevima.4

U prvom poglavlju Otkrivenja, vaskrsli Gospod je, takoe, prikazan kao onaj koji u svojoj ruci dri sedam zvezda i hodi posred sedam svenjaka, koji predstavljaju sedam otkrivenjskih crkava5 kao i sedam velikih prorokih perioda u istoriji hrianske Crkve sve do Gospodnjeg drugog dolaska (Otk. 1:12-20).

Polazei, dakle, od broja 7 kao oznake Boijeg savrenstva, dr Panin je doao do sledeeg zakljuka, a koji se tie bogonadahnutosti Svetog pisma:

1 Dr Ivan Panin, Matematika i Biblija, apsolutni matematiki dokazi o boanskoj nadahnutosti Biblije,

izdaje: Centar za kreacionistike studije, skripta, bez godine izdavanja, str. 4. 2 Otkrivenje Jovanovo 5:6. Naglasak moj. Sedam oiju i sedam rogova koje poseduje Jagnje (Hristos) jesu

simbol Svetog Duha koji je poslan na zemlju na dan Pedesetnice, deset dana nakon Hristovog vaznesenja.

Sveto pismo jasno nauava da je Sveti Duh zapravo Hristov Duh tj. Duh Boiji (Rim. 8:9, 11, 14-16), te da

je ishoen od nebeskog Boga Oca (Ev. po Jovanu 15:26). 3 Otkrivenje Jovanovo 4:2-5. Naglasak moj. 4 Otkrivenje Jovanovo 1:4-5. Naglasak moj. Ovakav uvodni pozdrav, koji izmeu ostalog potvruje verovanje

Crkve u tri boanske osobe, Oca, Sina i Svetoga Duha (u ovom tekstu u malo drugaijem redosledu: Otac,

Sveti Duh i Sin), potvruje i to da se u Otkrivenju na vie mesta, kao broj Svetoga Duha spominje broj

sedam (7). 5 Kao to sam vaskrsli Hristos, preko svoga sluge apostola Jovana upuuje sedam pisama sedmorim

crkvama (Otk. 1:11; kao i 2. i 3. poglavlje), tako je i apostol Pavle pisao svoje poslanice upuene na sedam

prvovekovnih crkava.

31

Sledi jedan skraeni primer vrste fenomena koje gospodin Panin nalazi u ovim tekstovima:

On uzima kao predmet prouavanja Hristov rodoslov u Mateju 1, 1-17, ili jednu knjigu Biblije kao celinu, ili Bibliju u celosti, i pokazuje sledeu vrstu fenomena:

- broj rei u reniku deljiv je sa sedam,

- broj rei koje poinju samoglasnikom deljiv je sa sedam,

- broj rei koje poinju suglasnikom deljiv je sa sedam,

- broj slova u reniku deljiv je sa sedam,

- od ovih slova, i ona koja su suglasnici i ona koja su samoglasnici deljiva su sa

sedam,

- broj rei koje se javljaju u reniku vie od jednom deljiv je sa sedam,

- broj onih rei koje se javljaju samo jednom takoe je deljiv sa sedam,

- broj rei koje se javljaju u vie od jednog oblika deljiv je sa sedam; broj onih koje

se javljaju u samo jednom obliku takoe je deljiv sa sedam.

- broj imenica je deljiv sa sedam; broj rei koje nisu imenice takoe je deljiv sa

sedam,

- broj vlastitih imena je deljiv sa sedam; broj mukih imena je deljiv sa sedam i broj

enskih imena je deljiv sa sedam,

- broj rei koje poinju svakim slovom alfabeta deljiv je sa sedam.1

Ono to je sigurno jeste da biblijski pisci uopte nisu bili svesni numerikih vrednosti tekstova koje su ispisivali, ve su na materijal za pisanje nizali rei po Boijoj inspiraciji onako kako ih je vodio Duh Sveti. Apostol Petar je za pisce Staroga zaveta rekao:

Jer nikad prorotvo ne bi oveijom voljom, nego su Duhom Svetim noeni sveti ljudi govorili od Boga. (2. Petr. 1:21).

Prema Ivanu Paninu, koji je, podsetimo se, bio matematiar a ne teolog, ova fascinirajua numerika struktura predstavlja vrhunski dokaz o apsolutnom Boijem vostvu prilikom pisanja svih 66 knjiga Staroga i Novoga zaveta. O tome da je ljudima, bez Boije pomoi, u potpunosti nemogue da napiu obimno delo koje ima ovakvu strukturu, dr Panin je rekao:

Ali mnogi od autora Biblije bili su ljudi izabrani iz vrlo niskih ivotnih krugova, imajui malo ili nimalo kole. Da su Matej, Marko, Luka ili Jovan, na primer, pokuali da, nepomognutom ljudskom mudrou, piu i proizvedu skladne numerike karakteristike koje nalazimo kroz sve njihove knjige, koliko bi im bilo potrebno da ih napiu? Setite se da sa svakom dodatnom reenicom tekoa konstruisanja na ovom planu raste aritmetikom i geometrijskom progresijom, jer bi oni tako pokuavali da napiu svaki odeljak tako da razviju konstantno fiksne numerike veze sa onim to ide pre i to dolazi posle.2

Poznato je, takoe, da Sveto pismo u originalu sadri tano 444.000 rei (300.000 u Starom i 144.000 u Novom zavetu)3. Ivan Panin je, pak, sa svoje strane, izazvao bilo

1 Ivan Panin, Matematika i Biblija, skripta, str. 5. Naglasak moj. 2 Na istom mestu. 3 Vidi u: Milan Vukomanovi, Rano hrianstvo od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad, 1996. god. str. 24, 28.

32

kog oveka da pokua da napie smislen tekst od samo nekoliko stotina rei, i to u roku znatno dueg vremenskog perioda nego to su apostoli pisali svoja evanelja ili poslanice:

On izaziva bilo kojeg oveka da napie bilo koji odeljak od 300 rei inteligentno, i proizvede neke numerike fenomene slinih vidova, i da ga dovri za est meseci. Gospodin Panin kae da e bilo koji ovek koji to moe ostvariti dokazati da je mag. Nijedan ovek to ne moe uiniti.1

Na samom kraju naeg dokazivanja velike nebeske Istine o tome da Biblija sa svojih 66 knjiga predstavlja jedini bogonadahnuti izvetaj koji bi hriani trebali da prihvate kao temelj za svoje verovanje (bez dodatnih otkrivenja koja potiu iz apokrifa ili uenja kasnijih crkvenih autoriteta), a koristei se neospornim matematikim dokazima do kojih je doao Ivan Panin, verovatno nam postaju mnogo jasniji ranije navedeni stihovi iz Knjige nad knjigama koji govore o njenom veitom utemeljenju na nebesima (Ps. 119:89) i njenom ostajanju za venost (Isa. 40:8). Verovatno nam postaje jo jasnije i zbog ega je Gospod Isus Hristos imao tako nemerljivo veliko poverenje u ispunjenje svakog pojedinog slova zapisanog u Starom zavetu (Mt. 5:18)2, ili zbog ega je tako uvereno mogao da kae:

Nebo i zemlja e proi, ali moje rei nee proi. (Mt. 24:35). Da je kojim sluajem bilo mogue da Bog, Gospodar neba i zemlje, dozvoli da neki

od apokrifnih tekstova, koji na manje ili vie netaan nain opisuje Hristove govore kao i njegovo delovanje, ue u kanon Svetog pisma, prethodne Isusove rei ne bi imale nikakvu teinu. Ipak, nasuprot ovome, Gospod Hristos, kao Veni Bog iji je Sveti Duh nadahnuo Njegove sluge radi pisanja savrene Rei, uinio je da i mi danas, u XXI veku, imamo autoritativan i siguran izvor za davanje odgovora na sva pitanja hrianske vere i ispravne bogoslubene prakse. Apostol Petar je, poput Gospoda Isusa Hrista (u Mt. 24:24) savetovao hriane da dobro paze na sva biblijska uenja kako ne bi doli u priliku da budu prevareni od lanih uitelja, koji ele da obmanu Boije izabranike:

I tako imamo vru proroku re, a vi dobro inite to pazite na nju kao na svetilo koje svetli na mranom mestu dok ne svane dan i zvezda Danica se ne pojavi u srcima naim.3

Ukoliko bi Bibliji, kakvu mi danas poznajemo i imamo i na srpskom jeziku, bilo dodato ili oduzeto samo jedno jedino slovo itav sistem ustanovljenih, matematiki dokazanih konstrukcija i deljivost Boijim brojem savrenstva bio bi nepovratno naruen.

Nakon svih ovih saznanja, okrenuemo se razmatranju pravoslavnog uenja o svetom predanju i utvrditi da se ovaj, prvi po vanosti izvor pravoslavnog veroispovedanja, nalazi u nepomirljivoj suprotnosti sa biblijskim otkrivenjem, i to ne samo naruavajui proueno matematiko savrenstvo (koje je, sve u svemu, i manje

Ivan Panin je prilikom svoga brojanja koristio Primenjeni jevrejski tekst kao Stari zavet i Wescott-

Hort tekst za Novi zavet. 1 Ivan Panin, skripta, str. 5. Naglasak moj. 2 Ovaj stih glasi: Jer vam zaista kaem, dok ne proe nebo i zemlja, nee ni jedno iota ili jedna crtica od

zakona nestati, dok se sve ne zbude. 3 Druga Petrova 1:19. Naglasak moj.

33

bitno) ve i poriui mnoga veoma jasna biblijska uenja, uz dodavanje mnogih koja se njome ni malo ne podrazumevaju.

TA JE SVETO PREDANJE?

Pravoslavna crkva ovaj pojam objanjava na sledei nain: Usmeno predavanje uenja Isusa Hrista i dogaaja jevanelske istorije je Sveto

Predanje. U crkvi ono postoji naporedo sa Svetim Pismom i dopunjava ga (...) no u evanelju ni priblino nije sve zapisano. Jevanelist Jovan kae da kad bi se o svemu podrobno pisalo, tada se ni u sami svet ne bi mogle smestiti napisane knjige (Jov. XXI, 25). Mnogi dogaaji su se i dalje prepriavali usmeno. Na primer prie o Roenju Bogorodiinom, o Vavedenju Njenom u Hram, o Njenom slavnom Uspenju, nisu napisane u evanelju.1

ta je Sveto predanje? To su sva ona duhovna blaga koja smo nasledili od naih svetih predaka, a koja su u savrenoj harmoniji sa Svetim pismom i koja nam pomau da pravilno razumemo Sveto pismo. ta je starije Sveto pismo ili Sveto predanje? Sveto predanje. ta je obimnije? Sveto predanje. Sveti Jovan jevanelist potvruje ovo govorei: A ima i mnogo drugo to uini Isus, koje kada bi se redom popisalo, mislim, ni u sami svet ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. XXI, 25).2

Sveto predanje obuhvata: 1. Kratka izlaganja i formulisanja naeg pravoslavnog verovanja; 2. Uenje o sedam svetih tajana, kao i inove kako se one vre; 3. Apostolska pravila (kanone); 4. Pravila (kanone) sedam vaseljenskih sabora, koji su odrani u :

I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca,

II Carigradu 381. g. sa 150 svetih otaca,

III Efesu 431. g. sa 200 svetih otaca.

IV Halkidonu 451. g. sa 630 svetih otaca,

V Carigradu 533. g. sa 160 svetih otaca,

VI Carigradu 680. g. sa 170 svetih otaca, i u

VII Nikeji 787. g. sa 367 svetih otaca.

(Na ovih sedam vaseljenskih sabora, uestvovalo je, dakle, ukupno oko 2.000

predstavnika hrianske crkve iz celog sveta);

5. Kanoni i pravila nekoliko pomesnih sinoda ili sabora; 6. Pravila o crkvenoj disciplini sv. Vasilija Velikog i drugih svetitelja; 7. Spisi svetih otaca Crkve; 8. Liturgije i druga crkvena bogosluenja; 9. itija hrianskih svetitelja i muenika;

1 Pravoslavna veronauka, Glas Crkve, Valjevo 1990. god. str. 23-24. Naglasak moj. 2 Episkop Nikolaj, Vera Svetih, abac 1988. god. str. 21-22. Naglasak moj.

34

10. Poboni obiaji, znaenja i simvoli kao izrazi nae vere, nade i ljubavi.1 Dakle, ukratko reeno, Pravoslavna crkva veruje da je tzv. sveto predanje starije od

Svetog pisma (Novog zaveta), da ga dopunjava, te da je u potpunoj saglasnosti sa njegovom objavom. Naravno, nije ni malo teko uporediti tekstove Biblije i pravoslavnog predanja i proveriti da li su u saglasnosti tj. da li se slau po svim (a ne samo nekim) pitanjima hrianske vere. Ono to se pre svega i iznad svega oekuje je da, ako je sveto predanje zaista istinito - ono mora biti u potpunosti saglasno sa uenjem koje je u davnini, pre dve hiljade godina, zapisano u svetim tekstovima prvovekovne apostolske Crkve, a koje mi nazivamo Svetim pismom. Bogonadahnuta knjiga Staroga i Novoga zaveta, koju je pisalo preko etrdeset pisaca u toku ogromnog vremenskog perioda od preko jednog i po milenijuma, ne sadri niti jednu protivrenost u svojim uenjima i tvrenjima. Hristovi apostoli, iako razliitih obrazovanja, karaktera, nacionalnosti i inteligencije, zapisivali su po nadahnuu Sv