Ана Гавриловић

ПОПУЛАЦИОНА ЕДУКАЦИЈА

Београд, 2006.

*

ПОПУЛАЦИОНА ЕДУКАЦИЈА

Издавач: Друштво демографа Србије

За издавача:

Бранислав С. Ђурђев, председник

Аутор: Ана Гавриловић

Рецензенти:

Мирјана Рашевић Емил Каменов

Уредник:

Биљана Станковић

Компјутерска обрада текста: Марина Зелић

ISBN 86-82241-02-1

Тираж: 300 Штампа: „Графика“, Шабац 1Шаб

Објављивање ове књиге омогућили су Друштво демографа Србије и

Покрајински секретаријат за демографију, породицу и друштвену бригу о деци Нови Сад

Шаб

2бри

3бри

САДРЖАЈ

Предговор 7 1. СТАНОВНИШТВО 9 1.1. Становништво света 9 1.2. Становништво Европе 14 1.3. Становништво Србије 18 1.4. Становништво – један од основних чинилаца државе 21 2. ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА 24 2.1. Дефиниција и развој 24 2.2. Потребе за пронаталитетном популационом политиком 29 2.3. Циљеви и принципи 31 2.4. Социјална и популациона политика – мере и искуства 34 2.5. Шта даље? 43 3. ПОПУЛАЦИОНА ЕДУКАЦИЈА 45 3.1. Увод 45 3.2. Педагошки термини 47 3.3. Шта је популациона едукација? 50 3.4. Зашто популациона едукација? 53 3.5. Коме је намењена популациона едукација? 55 3.6. Из искуства у организовању популационе едукације 60 3.7. Како организовати популациону едукацију? 76 3.8. Задаци институционалног система у популационој едукацији 78 3.9. Модели популационе едукације 80

3.9.1. Општи програм популационе едукације путем медија 80 3.9.2. Специфични програм популационе едукације за носиo- це мера популационе политике на локалном нивоу 83 3.9.3. Програм популационе едукације младих 85

3.10. Методе у популационој едукацији 92 3.11. Препоруке о едукаторима и њиховој едукацији 100 3.12. Препоруке о едукантима 103 3.13. Интеракција и комуникација у популационој едукацији 105 3.14. Очекивани исходи 113 Литература 115

4Шаб

5Шаб

Предговор У глобалном развитку становништва данас су

доминантно присутна два екстремна модела репродукције – прекомерно и недовољно рађање, затим универзално снижавање морталитета и продужавање просечног животног века. Чинилац диференцијације међу земљама је рађање које и као прекомерно и као недовољно производи дугорочно неповољне импликације на макро нивоу. Прекомерно рађање, у условима снижавања смртности, које се дугује општем напретку људске цивилизације, обезбеђује брз и висок раст становништва што онемогућава, у крајњој линији, квалитетно задовољавање људских потреба, напредак и развој. Прекомерно рађање одлика је земаља у развоју. Недовољно рађање условљава смањивање становништва и повећавање удела старих у његовој структури што, за крајњу последицу има отежано вршење функција таквих друштава, па и њихово нестајање. Недовољно рађање карактеристично је за индустријски развијена друштва и земље у транзицији

И у развитку становништва Србије данас, такође су присутни проблеми недовољног рађања и старења станов-ништва.

Недовољно рађање у централној Србији и Војводини појавило се први пут средином прошлог века, показујући током времена одређене осцилације, да би сада стопа укупног фертилитета била и даље за 25% нижа од потребне (2,1) за просту замену генерација.

Пројекције о развитку становништва Србије нису охрабрујуће и у наредних пола века очекује се његово смањење.

За политичким одговорима на демографске проблеме трагају све земље света. Оне са прекомерним рађањем форму-лишу антинаталитетну популациону политику која обесхрабрује рађање великог броја деце, а у неким случајевим (Кина), то и законом забрањују. Искуство је показало (Шри Ланка, Тунис, Мексико) да модернизација рађања уз снажан програм влада и одговарајућу институционалну подршку може да доведе до бржег снижавања фертилитета него ако се он препусти спонтаним токовима.

6

Иако траје скоро један век, европска модерна популаци-она политика још увек није пронашла ефикасне пронаталитетне

мере. Детерминистичка основа недовољног рађања усложава се брже него што се конституишу политички одговори. Промене у савременом свету су једина трајна константа и оне уствари релативизирају домете свих облика и мера популационих политика.

У свом демографском развитку, Србија је, када је реч о популационoј политици, прошла неколико фаза и углавном је у томе следила европске земље, али због значајних разлика у материјалној развијености, углавном на нивоу који је значио мања материјална давања, мањи корпус мера и мањи обухват мерама.

Нови трендови у популационим политикама, осим мера материјалне подршке породицама са децом, усклађивања рада и родитељства, стварања повољних услова за подизање деце и организоване здравствене и правне заштите становника који су у ризичном положају, пре свега мајки и деце, потенцирају и популациону едукацију, због пресудног утицаја знања на обликовање циљева, ставова и понашања људи.

Публикација „Популациона едукација“ настоји, пре свега, да укаже на нека основна питања која се намећу: шта је популациона едукација; зашто популациона едукација; коме је намењена; шта су домаћа искуства у њеној организацији; како је организовати; који су могући модели и методе, као и нека питања која се тичу учесника процеса едукације и начина интеракције и комуникације између њих.

Публикација „Популациона едукација“ представља и израз схватања аутора да друштво које има изразите и дуготрајне проблеме у свом развитку не сме престати да трага за проналажењем делотворних одговора.

За рад на публикацији „Популациона едукација“ и њено објављивање, аутор дугује захвалност Покрајинском секретаријату за демографију, породицу и друштвену бригу о деци Нови Сад, Друштву демографа Србије, проф. др Мирјани Рашевић, проф. др Емилу Каменову, мр Горану Пеневу, мр Биљани Станковић, Марини Зелић, проф. др Дренки Вуковић, Наталији Аврамовић, Небојши Цвејићу, др. мед. наука Катарини Седлецки, др Гордани Рајин и својој породици.

Аутор

7

1. СТАНОВНИШТВО

1.1. Становништво света

Становништво се може дефинисати као „скуп лица која пребивају у некој земљи или њеном делу, односно на целој или делу њене територије, неком континенту, у његовом делу и на Земљи у целини“1, или „људи чине субјективни елемент државе и носиоци су свих друштвених, па у суштини, и међународних односа“.2

У преиндустријском друштву становништво није имало ни друштвени ни научни значај какав има данас. Због недовољне развијености производних снага, због ретке насељености и због карактеристика самог становништва, производна функција одвијала се у кругу породице, па су се и потребе задовољавале унутар ње. Патријархални начин живота значио је обављање најважнијих функција породице – економске, васпитне, образовне, заштитне и репродуктивне, без помоћи шире друштвене заједнице. Репродукција становништва одвијала се према потребама патријархалног начина живота и уз присуство велике смртности, што је на агрегатном нивоу значило спори раст становништва. Интерес друштва за развитак становништва био је, углавном, мотивисан војним потребама и фискалним разлозима. Према проценама демографа у периоду од неолита до појаве хришћанства (што је раздобље од око пет миленијума) број становника Земље је упетостручен – са 50 милиона на око 250 милиона, што значи да је на почетку наше ере на Земљи живело око 250 милиона становника. Због сурових услова живота, велике смртности и аутархичности породице, која је била основна произвођачка и потрошачка јединица, број становника се споро повећавао. Тек крајем XVI века тај 1 З. Исаковић, „Становништво и територија као елементи политичке моћи у међународним односима“, часопис Становништво, број 1/2006. 2 Димитријевић, Стојановић, 1988, према: З. Исаковић, „Становништво и територија као елементи политичке моћи у међународним односима“, часопис Становништво, број 1/2006.

8

број се удвостручио и достигао цифру од око 500 милиона људи. Промењени услови живота, темпо развоја и све веће овладавање природом од стране човека, убрзали су промене и у демографским процесима, које су, тада, само за сто година, довеле до поновног удвостручавања, односно до броја од милијарду становника на Земљи. До следећег удвостручења прошло је само 45 година, што је почетком ХХ века довело до „демографске експлозије“, коју илуструју следећи показа-тељи: 1930. године на Земљи је било две милијарде људи, 1960. године три милијарде, 1974. године четири милијарде, да би већ 1987. године број људи на планети порастао на пет милијарди, а у јулу 1999. године премашен је број од шест милијарди.

Према проценама француског Института за демографска истраживања из 2005. године, на Земљи живи око 6,5 милијарди људи, а према проценама презентираним у CIA - The World Factbook овај број износио је јула 2005. године 6.446.131.400, што представља повећање од 712.131.400 људи у току протеклих десет година.3 Очекује се да ће број од седам милијарди бити сигурно достигнут, али како ће се становништво света даље увећавати, то зависи од способности владајућих елита да идентификују циљеве развитка становништва и предузму мере популационе политике на планетарном, регионалном и националном нивоу, од индивидуалних одлука, али и утицаја нових и непред-видивих догађаја. (Према средњој демографској пројекцији, становништво планете достићи ће осам милијарди 2025. године, а 2050. између 7,9 и 10,9 милијарди људи).

„УН прогнозирају, прво, успоравање повећавања стопе раста становништва, а потом и 'споро смањивање броја становника', што ће доприносити да то постане 'вруће политичко питање'. Највећи део раста броја становника догодиће се на Југу, који је најмање способан да издржава све већи број људи. Смањивање броја становника захватиће прво

3 З. Исаковић, „Становништво и територија као елементи политичке моћи у међународним односима“, часопис Становништво, број 1/2006.

9

Север. Људи ће у целом свету живети дуже, а све док се обим генерације која рађа децу не изједначи са обимом генерације која умире 'авион' становништва се неће зауставити“.4

У 2002. години на Земљи се у сваком минуту родило 247 беба. У истој години стопа фертилитета износила је за свет око 2,8 детета по жени, на Југу је била 3,1, а у најнеразвијенијим земљама 5,8 деце по жени. Израчунато је да је у најнеразвијенијим земљама за удвостручење станов-ништва потребно 25 година, а у најразвијенијим 250.5

До наглог повећања броја становника у неразвијеним земљама дошло је због тога што је смањена стопа смртности, а задржана стопа наталитета (друга фаза демографске транзиције). Смањење стопе смртности условљено је приме-ном медицинских мера (сузбијање масовних заразних болести, имунизација и хигијенска санација животне средине) које су пренете из развијених земаља, што није било праћено адекватним укупним друштвено-економским развојем. Од краја педесетих година прошлог века број становника у земљама у развоју нагло се повећава и доводи до праве демографске експлозије. У укупном становништву света, удео становништва неразвијених земаља чини 80%.

Иако се, посматрано у целини, од средине 20. века, становништво планете брзо увећава, у развијеним земљама света и земљама у транзицији друштвено-економског система присутан је обрнут процес – пад нивоа рађања са незабележено ниским стопама фертилитета, крајем тог и почетком овог века, продужавање људског века и прогре-сивно повећање удела старијих генерација у укупној популацији.

Дакле, становништво планете развија се по дуалном типу репродукције у којем су присутна оба непожељна екстрема – недовољно и прекомерно рађање, са дугорочно негативним импликацијама.

4 Kegley Jr.,Wittkopf, 2004, према: З. Исаковић, исто. 5 З. Исаковић, исто.

10

Друга битна карактеристика становништва света је промена старосне структуре, односно продужавање људског века (на шта утиче и смањена стопа смртности), који се кроз историју кретао овако:

В р е м е Просечан животни век

Стари век 18 година Средњи век 15 година Крајем средњег века 20 година XVII век 25 година Крајем XVIII века 30 година Крајем XIX века 40 година Почетком XX века 46 година Средином XX века (Европа и САД) 70 година

Крајем XX века (Европа и САД)

Очекивано трајање живота око 76 година – мушкарци и око 80 година – жене

Процес старења становништва, или дугорочног

старења друштва, за разлику од индивидуалног старења човека које је одређено пре свега биолошким променама, подразумева демографске критеријуме, који су конвенцио-нална категорија одређена на основу емпиријских сазнања о неким просечним индикаторима старења становништва и прихваћени од већине стручњака. Најзначајнији основни критеријуми за одређивање процеса старења становништва донети су на Светској скупштини о старењу 1982. године, одржаној у Бечу, и то су: средња (просечна) старост, проценат људи у оквиру становништва који се дефинишу као „стари“ – 60 (или 65) година и више; однос броја људи старијих од 60 година према броју деце млађе од 15 година и проценат становништва изнад одређеног броја година који одговара преосталом животном веку од 10, 15 или 20 година.

11

Према овим критеријумима, утврђена су мерила на основу којих се сматра да је одређено становништво ушло у процес демографског старења. Старим, у демографском смислу, се може сматрати становништво у коме је: – проценат учешћа становника изнад 60 година већи од 12%, што је основни показатељ; – просечна старост становништва изнад 30 година (укупан број година подељен бројем становника); – однос броја становника старијих од 60 година према броју деце испод 15 година већи од 0,40 (индекс старења); – проценат становника изнад 40 година већи од 35% од укупног броја. 6

Непосредни утицај на старосну структуру становништва имају рађање (наталитет), трајање људског живота (очекивано трајање животног века) и смртност (морталитет) људи. Теорија о демографском преображају или демог-рафској транзицији објашњава развитак становништва ослањајући се, пре свега, на дугорочно кретање наталитета и његов актуелни ниво. Према овој теорији, у развоју становништва разликују се три фазе, од којих последње две означавају процес старења становништва према опште-усвојеним мерилима: Прва фаза – Становништво, пре демографског прелаза или транзиције, одликује се високим наталитетом (бруто стопа репродукције 3,29) и високим морталитетом; Друга фаза – Становништво, за време демографског прелаза или транзиције има висок наталитет (бруто стопа репродукције 3,13) и низак морталитет; Трећа фаза – Становништво, које је прошло кроз демографски прелаз или транзицију, има низак наталитет (бруто стопа репродукције 1,26) и низак морталитет. 7

6 Л. Јакич–Козарчанин, Старост између државе и породице, Службени гласник, Београд, 2003. 7 Исто.

12

Према мишљењу већине демографа генерални узрок процеса старења је општи раст и напредак човечанства, односно процес цивилизације, што даље значи деловање више општих (индустријализација и урбанизација), посебних (соци-јалне, професионалне, економске, културне и демографске особине) и појединачних (емиграција) фактора. На процес старења утиче и напредак медицине, посебно контрола епидемијских обољења. У процесу старења становништва целог света постоји апсолутно и релативно повећање старачке популације и, према теорији демографске транзиције, тај раст ће се и даље наставити, а опадаће наталитет и морталитет.

Процес старења становништва значи повећање издржаваног становништва, а с обзиром на савремене карак-теристике породичног начина живота, значи повећање издатака и отварање читавог низа потреба старих које ће морати да решава социјални сектор. За развитак становништва света значајно је напо-менути да су и миграције једна од његових изражених карактеристика, које се одвијају из различитих разлога, а најчешћи правци су: неразвијена подручја – развијена под-ручја; село – град; „одлив мозгова“; присилне миграције и др.

1.2. Становништво Европе

Европа је, у оквиру развијених региона света, све до 19. века имала натпросечно повећање становништва (између 1800. и 1900. године становништво Европе је удвостручено – са 203 на 408 милиона), док је број становника Северне Америке увећан за 12 пута (са седам на 82 милиона). Око 1800. године на „старом“ континенту живело је приближно 85% становништва развијених региона света, или сваки пети становник Земље. Током 19. а нарочито 20. века, раст становништва Европе постаје све успоренији, а истовремено све је већа разлика у односу на стопе демографског раста преосталог дела развијених региона, као и земаља у развоју. Као резултат таквих кретања, све је мањи удео становништва

13

Европе у укупном становништву развијених региона – почетком 20. века сваки четврти становник света био је Еврпољанин, а почетком 21. века то је тек сваки осми.8

Европа је прошла другу фазу демографске транзиције у 19. веку и тада је доживела демографску експлозију, па и дисперзију становништва у ваневропске земље. Већ дуже времена развитак њеног становништва има све карактеристике остварене демографске транзиције. То значи да је рађање недовољно и да је, у условима ниске стопе смртности становништва, каква је данас у свим европским земљама, од непосредног утицаја на обим становништва и његову старосну структуру. Недовољно рађање је, такође, основни покретач брзог пада природног прираштаја, отворене депопулације и наглашеног старења становништва.

Рађање ни у једној европској земљи, изузев Албаније, није на нивоу који обезбеђује просту репродукцију станов-ништва. Потпунији увид у размере недовољног рађања може се добити преко стопе укупног фертилитета (стопа укупног фертилитета изражава број живорођене деце који би родила свака жена у току прокреативног периода, уколико би рађање по старости жена остало непромењено као у години посматрања, а све жене доживеле крај прокреативног периода. Ово је хипотетичка мера, јер се заснива на рађању 35 генерација жена у једној календарској години, а не на репродуктивном понашању једне генерације жена у току њиховог прокреативног периода који траје од 15. до 50. године живота). Да би се остварило дугорочно просто обнављање генерација, потребно је да стопа укупног ферти-литета оствари ниво од око 2,1 детета по жени. У табели која следи наводе се стопе укупног фертилитета по земљама и регионима Европе, 1991. и 2003. године:

8 Г. Пенев, „Развитак становништва света, Европе и Србије од 1945. до 2004.“, Демографски зборник, књига VII, Еволуција популационе политике у Србији 1945-2004., САНУ, 2005.

14

Стопа укупног фертилитета по европским земљама и подручјима, 1991. и 2003.

15

Извор: Горан Пенев „Природно кретање становништва Србије и Црне Горе, 1991 - 2004“, Преглед Србија и Црна Гора (Београд) год. I, бр. 1/2006, стр. 3 – 28.

Према попису становништва 1991. године, у 1993. години, поводом Европске године старих људи и солидар-ности између генерација, сачињен је демографски портрет старијих земаља Европске уније (Белгија, Данска, Немачка, Грчка, Шпанија, Француска, Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Португал и Велика Британија) који је показао да је у овим земљама било укупно 68,6 милиона људи старијих од 60 година, што је чинило 19,9% од укупног броја становника. Утврђено је, такође, да постоји континуиран тренд раста броја старијих, као и тренд даљег старења у категорији старих. Тако је шездесетих година прошлог века у популацији старијих од 60 година било само око 10% старијих од 80 година, деведесетих година прошлог века ово учешће је порасло на скоро 17%. За 2020. годину предвиђа се даљи раст који ће достићи ниво од 19 – 22%. У структури старих највећи број становника има 60 до 69 година – 50,9%, затим следи категорија од 70 до 79 година – 31,7%, док је изнад 80 година 17,4%. Најдуже очекивано трајање живота, почетком 2000-их, забележено је у Швајцарској за мушкарце 77,8 година, а за жене 83 године.9

Повећање удела старих у укупној структури становништва у развијеним индустријским земљама и земљама у транзицији одвија се истовремено с врха старосне пирамиде (повећање удела старих) и од њене базе (смањење удела младих).

Промене у старосној структури показују да ће расти и потребе у обезбеђивању материјалне сигурности, па су заштита старих и квалитет живота у старости постали значајна преокупација социјалне и популационе политике Европске уније и важан правац њиховог стратешког деловања.

9 Г. Пенев, исто

16

1.3. Становништво Србије

Развитак становништва Србије у другој половини 20. века има, такође, карактеристике оствареног демографског преображаја. Промене које су остварене биле су и позитивне и негативне. Позитивним променама сматрају се, пре свега: раст броја становника, модернизација репродуктивног моде-ла, смањење смртности становништва, брза и разноврсна покретљивост становништва, развој скоро свих структура, посебно старосне, образовне и економске. Негативним променама сматрају се оне које су довеле до истовременог постојања дуалног типа репродукције, реверзибилних трендова смртности појединих старосно-полних група, наглашених емиграција, посебно младих и образованих кадрова, већих или мањих поремећаја у територијалном распореду и развитку поједних субпопулација. 10

Према резултатима пописа становништва, 31. марта 2002. године у Србији (без Косова и Метохије) живело је 7.498.000 становника. У поређењу са претходним пописом, који је извршен 1991. године, број становника Србије смањен је за 79.000 или 1,05%, а пописни подаци су показали да је миграциона компонента у последњем међупописном периоду значајно повећана и да је била од великог утицаја на кретање укупног становништва.

У развитку становништва Србије данас, као најтежи, издвајају се два проблема који производе импликације на садашњост, будућност и квалитет живота. Реч је о недовољ-ном рађању и старењу становништва. Проблем недовољног рађања у централној Србији и Војводини појавио се први пут средином прошлог века. У периоду од седамдесетих до почетка деведесетих година, ниво рађања, односно стопа укупног фертилитета, била је око

10 М. Рашевић и други, Развитак становништва Србије 1950 – 1991, Центар за демографска истраживања Института друштвених наука, Београд, 1995.

17

20% испод потреба за замену генерација, и углавном стабилизована на том нивоу. У деведесетим годинама је у свакој години ниво рађања био нижи него у претходној, за око 30% испод потреба. Стопа укупног фертилитета у централној Србији, у периоду 1991 – 1999. година, опала је са 1,73 на 1,40, или за 19,1%, а у Војводини са 1,72 на 1,43 или за 16,9%. У 2000. години бележи се стабилизација нивоа рађања на оба под-ручја, док подаци који се односе на период од 2001. до 2004. године указују на његову благу стабилизацију. Међутим, испољени благи раст и стабилизација у последњих неколико година нису такви да се може говорити о почетку решења проблема. Наиме, стопа укупног фертилитета је и даље за 25% нижа од потребне (2,1) за просту замену генерација. Посматрано преко природног прираштаја, као нај-маркантнијег показатеља развитка становништва, стање је следеће: Војводина има негативну стопу природног прираштаја становништва од 1989, а централна Србија од 1992. године. Према подацима Републичког завода за статистику из области виталне статистике за 2004. годину, стопа природног прираштаја за Републику Србију износи –3,5 промила, и то за централну Србију –3,0, а за Војводину –4,7. Посматрано у апсолутним бројевима укупан број живо-рођених у 2004. години је 78.186, а укупан број умрлих 104.320, односно природни прираштај је –26.134. Исти показатељи за централну Србију су 57.980 живорођених, 74.556 умрлих, а природни прираштај је –16.576. У Војводини је у 2004. години број живорођених био 20.206, умрлих 29.764, а природни прираштај – 9.558. Ако се ниво посматрања са агрегатног пренесе на општински, онда негативне тенденције показују сву драстич-ност свог испољавања. Од 161 општине у Србији само девет има позитиван природни прираштај, а Гаџин Хан има стопу природног прираштаја од –19,7 промила, Црна Трава –18,5, Бабушница –18,1, Рековац –15,0, Књажевац –14,2, Кнић и Бољевац –13,0, Босилеград и Нова Црња – 12,6, Сокобања –

18

12,4, Рача –12,3, Ћићевац –12,0, Житиште –11,6, Чока –11,5, Пландиште –11,5, Голубац –11,2, Зајечар –11,1, Сечањ –10,8, Осечина –10,1, Мионица –10,0 итд.

Чиниоци недовољног рађања су стални предмет бројних истраживања. Постоји сагласност међу истражи-вачима да је ниска плодност становништва дубоко условљен, законит процес. Он је резултат ниских репродуктивних норми као и низа баријера за њихово остваривање. „Ниску плодност становништва на садашњем цивилизацијском нивоу није успело да избегне ниједно развијено друштво. Плодност становништва је резултанта заједничких норми и баријера чија је чврстина и јединство без преседана у људској историји.“ 11

Према резултатима Пописа 2002. године у Србији, број старих (65+) готово је изједначен са бројем младих (млађи од 15 година) што је Србију сврстало у групу најстаријих популација Европе и света. Основни узрок старења становништва Србије представља низак и опадајући фертилитет. Пројекције демографа показују да ће се тренд старења наставити и да ће се удео старих у 2052. години кретати у распону од 18,7% до 27,5%, а нарочито интензивно ће бити старење старих. 12

Старење становништва погоршава однос између радно ангажованог дела популације, и, пре свега, старих. Ефекат тог погоршања неминовно ће се рефлектовати на финансирње социјалних програма везаних за старе, односно на пензијски и здравствени систем. Расходи за пензије и здравство ће се повећавати, што ће захтевати њихово редефинисање, а такође и дефинисање нових праваца деловања за побољшање положаја старих. Друштво је дужно да старим људима обезбеди достојне услове за живот и задовољавање њихових основних потреба. Обезбеђивање економске сигурности у

11 М. Рашевић, „Основне карактеристике демографског развитка у Србији“, у књизи: Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Београд, 1999. 12 Демографски преглед, бр.17/2004.

19

старости, спровођење популационе едукације о здравственим, психолошким и социјалним аспектима старења и старости, трансформација и унапређење рада постојећих облика инсти-туционалне заштите старих, обезбеђивање адекватне здравствене заштите старим особама, развој нових облика заштите, промоција здравља итд. треба да буду нови одговори држава у обезбеђивању социјалне сигурности и заштите старих. Пројекције о развитку становништва Србије нису охрабрујуће. Једна од њих гласи: „На основу свих седам варијаната средњорочне пројекције, очекује се пад данашњег броја становника Србије у наредних пола века. Чак и када би се преко ноћи остварио ниво плодности који дугорочно обезбеђује замену генерација (у просеку нешто мало више од два детета по жени), пад се не би зауставио ни за педесет година. При том, већ за две деценије, према највероватнијој (средњој) варијанти, Србија би имала милион становника мање него данас“.13

1.4. Становништво – један од основних чинилаца

државе Као једно од три конститутивна елемента државе

(поред територије и политичког уређења), становништво се стално налази у фокусу пажње и политике и науке.

Без становништва не може постојати ниједна држава. Значај становништва као њеног коститутивног елемента изражава и следећа општа дефиниција државе: Држава је основни и најзначајнији облик политичког организовања друштва и обухвата највишу власт над становништвом које живи на одређеној територији.

„Држава постоји кад постоји политички апарат који омогућује владавину (институције као што су парламент или конгрес и државни органи са службеницима), територија

13 В. Никитиовић, „Каква је демографска будућност Србије?“, часопис Наше теме, бр. 01/2006, Службени гласник, Београд.

20

којом влада, правни систем који је њена подршка и способност да користи војну силу како би спровела своју политику“.14

За државу, кад је реч о становништву, значајно је следеће: 1) Величина становништва – због тога што пресудно утиче на тип заједнице у социолошком и административно-територијалном, односно статусном смислу. Значајнијим од наведеног чини се утицај величине становништва на њене капацитете, односно ресурсе којима обезбеђује задовољавање потреба људи, квалитет њиховог живота и развој. 2) Структуре становништва – полна, старосна, обра-зовна, национална, религијска, породична, брачна и економска, у основи су генерирања заједничких потреба и од утицаја су на организацију државе, економски и социјални положај, социјалне интеракције и интеракције између друштвене и природне средине. Избалансирани односи у структури становништва, посебно у старосној, образовној и економској, доминантно опредељују ниво развијености државе и квалитет живота. 3) Природно кретање становништва – наталитет и морталитет и природни прираштај као њихова резултанта, одређују развитак становништва, односно, у крајњој инстанци, његову величину и старосну структуру. Поремећаји у овим процесима (наталитету и морталитету) у смислу прекомерног и недовољног и њихових могућих комбинација у односу на једно или друго кретање, производе далекосежне негативне последице у односу на постојеће и будуће генерације. 4) Механичко кретање становништва – емиграције и имиграције су фактори развитка становништва, а уколико су прекомерне, посебно уколико су насилне, продукују, такође, далекосежне негативне последице. 5) Карактеристике становништва са становишта мор-бидитета утичу на способност заједнице, ужих друштвених 14 Е. Гиденс, Социологија, ЦИД Подгорица и Романов Бања Лука, 2001.

21

група и, нарочито, појединаца, и значе веће или мање економско исцрпљивање и трошење енергије, пре свега чланова породице (зависно од врста морбидитета по кон-тигентима) и утичу на квалитет живота и појединаца и друштвених група и државе у целини. 6) Различитост са становишта националне, верске и културне припадности може бити предност, ако је држава демократског типа са развијеном толеранцијом, али и чинилац тензија, нетрпељивости и конфликата уколико постоји оријентација појединих друштвених група да стекну надмоћ над другим групама по основу неке од разлика и уколико постоје изолација и маргинализација појединих друштвених група и појединаца по основу наведних различитости. Држава мора да брине о становништву, да би опстала, трајала и развијала се. Становништво мора бити у опцији органа заједнице, као што је то простор и његово уређивање, или као што су то сектори економске и социјалне политике. Држава мора конституисати своју популациону политику да би предупредила поремећаје, односно да би их зауставила када постоје.

Већ више од једне деценије у Србији постоје озбиљни поремећаји у развитку становништва, пре свега у недовољном рађању. Али ни дуготрајност, ни озбиљност овог проблема, нити негативне последице које из тога настају не доводе до тога да се надлежни државни органи упорно и стално баве тим проблемима, мада, заједно са локалним органима имају обавезу, одговорност и инструменте да то чине.

22

2. ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА

2.1. Дефиниција и развој

Политички одговор држава на испољене проблеме у развитку становништва изражава се популационом поли-тиком.

Под појмом „популациона политика“ у стручној литератури се сматра функција друштва, односно реакција целине (државе) на репродуктивна понашања индивидуа са циљем постизања промена тих понашања којима би се обезбедио опстанак, трајање и развој целине у непрекидном обнављању. Друштво – целина не функционише стихијно, већ организовано, са јасном поделом улога у обезбеђивању опс-танка и задовољавању општедруштвених и заједничких потреба. Како је потреба за трајањем друштва у непрекидном обнављању једна од потреба првог реда приоритета, произ-лази да о њој треба да брине држава преко својих органа, укључујући и подразумевајући и друге институције друштва.

„Популациона политика јесте савремени покушај изналажења споне између демографских интереса и бихеви-оралних модела. Овладавање демографским кретањем прет-поставља две могуће стратегије: прилагођавање неминовном и мењање могућег. Тако је у демографији општеприхваћена подела на адаптивне и упливишуће мере популационе политике. Политика прилагођавања трендовима представља одговор на овде – и – сада постојеће потребе и потребе које ће се испољити у будућности услед дејства актуелних демо-графских процеса. Упливишућа политика има за циљ промену демографске динамике и трендова ради усклађивања са очекиваним друштвено-економским процесима. У научном смислу, стратегије су иманентно комплементарне будући да су везане за динамичке процесе између којих постоји повратна спрега“.15

15 Д. Аврамов, Појединац, породица и становништво у раскораку, Научна књига, Београд, 1993.

23

Савремена популациона политика конституисала се, прво, у Француској после Првог светског рата, 1919. године, када је у овој земљи званично прокламована пронаталитетна политика и установљен владин Савет за питање фертилитета и морталитета становништва.16 Почетком 20. века потиснут је утицај цркве, а држава је у сфери демографске политике заступала становиште да је право индивидуе да одлучи када ће имати децу.

Теоријске основе популационе политике Француске имају своје корене у учењима раних француских меркан-тилиста, физиократа, Емила Диркема и развоју социологије, затим у развоју других научних дисциплина, посебно статистике, биологије, математике и других, које француску демографску мисао усмеравају на мултидисциплинарно поимање демографских промена. То је помогло Адолфу Ландрију да већ 1909. године постави прву модерну теорију о променама у репродукцији становништва индустријали-зованог друштва, односно познату теорију демографске револуције. У њој он указује на посебну ситуацију у којој се Француска нашла са стопом рађања која води депопулацији, објашњава ту ситуацију и залаже се за пронаталитетну политику и мере које могу рађање у Француској довести на виши ниво.

У континуитету француске демографске мисли настаје и Општа теорија становништва Алфреда Совија која развитак становништва објашњава полазећи од свих релевантних аспеката и водећи рачуна о везама међу њима. Основне циљеве популационе политике он формулише на следећи начин: „(а) снизити смртност до минимума; (б) ублажити прекомерности било стерилитета или плодности; (в) усмерити миграције у смислу општег интереса. Мање директни циљеви, по њему су: осигурати задовољавајући развитак и створити

16 Група аутора, Проблем обнављања становништва и популациона политика, Економски институт, Београд, 1982.

24

услове колико год је могуће погодне за најмање фаворизоване класе и осигурати селекцију најбољих“.17

У послератним научним расправама о популационој политици нагласак се помера са великог становништва, које брзо расте, ка становништву чији је раст умерен тако да не дозволи поремећаје у старосној структури.

У том периоду, француска демографска школа се шири, диверзификује и протеже на нова подручја. Богатством својих научних сазнања, она је омогућила настајање широке популационе политике, јасних и конкретних принципа који се заснивају на постојању слободе одлучивања индивидуе о рађању, помирењу индивидуалног и колективног интереса без репресија и наметања јединственог породичног модела за све.

Циљ популационе политике је умерен раст становништва и стабилан фертилитет на нивоу који као минимум обезбеђује обнављање становништва. Остваривање циља популационе политике је озбиљна брига владе која ствара услове за то, изграђује одговарајући систем вредности, утиче на свест грађана, утврђује одређене мере, које, поред материјалних компензација, обухватају сферу рада, образо-вања, политику урбанизације, стамбену политику, помоћ домаћинству и запосленој жени, одговарајућу здравствену заштиту трудница и порођај без ризика и траума.

У овом времену на делу је целовит приступ који спаја демографске и социјалне аспекте и развија диференциране мере, зависно од материјалног положаја породице.

Према званичном ставу француске владе, интервен-ције за повећање фертилитета врше се експлицитном поли-тиком према породици, која се заснива на следећим основним принципима:

– значај породице као стуба друштва; – слобода избора индивидуа у погледу врсте зајед-нице, броја деце и времена отпочињања репро-дукције и

– једнакост међу половима. 17 Исто.

25

На основама ових принципа формулисана су три

основна циља: 1) помоћ породицама у савладавњу издатака везаних

за родитељство, низом финансијских давања, 2) стварање повољних услова за подизање деце

посредством мера које олакшавају координацију рада и родитељства и дневног збрињавања деце, и

3) организована заштита становништва које је у ризичном положају, пре свега, мајки и деце, низом медицинских, правних и административних мера.18

Француски демографи процењују да је квантитативни демографски ефекат мера током читавог периода њихове примене био уједначен, односно да би ниво фертилитета био 10% нижи да је био препуштан спонтаним токовима.

Популациона политика развијала се и у другим европским земљама – Аустрији, Белгији, Луксембургу и Немачкој. „У време нацизма немачка је породична (попу-лацијска) политика попримила изразито расистичка обележја. Издашна државна потпора давана је аријевским породицама, које су се стимулисале на рађање деце, док се прогањало и уништавало неаријевско становништво, посебно Јевреји и Роми, као тобожњи припадници ниже расе који угрожавају снагу и просперитет немачке државе“.19

Шведска има, такође, дугу популациону политику. Кључну улогу у њеном дефинисању имали су брачни пар Алва и Гунар Мирдал. Они су се залагали да шведско друштво функционише као „народна кућа“, а друштво треба да одликује једнакост, пажња, сарадња и помоћ. У средишту шведске популационе политике су деца – највреднији капитал који треба чувати и развијати, а такође се брани и право жене 18 М.Рашевић и М. Петровић, Искуства популационе политике у свету, Центар за демографска истраживања Института друштвених наука, Београд, 1995. 19 V. Puljiz i drugi, Socijalna politika, Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2005.

26

на запошљавање изван куће. После Другог светског рата шведска породична политика добила је нови замах увођењем низа мера универзалног карактера (дечји додаци за сву децу), а шездесетих година пронаталитетна усмереност добија на значају и динамици развоја.

Популациона политика у Србији је, од Другог светског рата, прошла различите фазе развоја, и углавном је следила ставове ОУН о популационим питањима. Све до санкција међународне заједнице, наша земља је била учесник у свим активностима на том плану (II светска конференција о становништву одржана је у Београду 1965. године). Међутим, усвајање резолуција савезне и републичке скупштине из 1969, 1983. и 1989. није пратила потребна активност на доношењу и спровођењу одговарајућих мера.

У развитку популационе политике у Србији, М. Мацура разликује следеће фазе:

– претходна фаза – фаза раног развитка – фаза сазревања – фаза редукованог подручја – фаза нових промена. Прве три фазе одвијале су се у периодима постојања

бивше Југославије, а две последње формиране су после њеног распада, у Републици Србији.20

Већ из њихових назива може се закључити да није било континуитета. Популацина политика није била експли-цитно дефинисана, концептуално и стратешки одређена, широко распрострањена а ни конзистентна. Постојале су одређене мере, које су се често мењале, што је објективно умањивало њихов могући значај и домет.

20 М. Мацура, „Развитак популационе политике у Србији 1945-2004.“, Демографски зборник, књига VII, Еволуција популационе политике у Србији 1945-2004, САНУ, 2005.

27

2.2. Потребе за пронаталитетном популационом политиком

Потребе за пронаталитетном популационом полити-

ком су бројне и разноврсне – биолошке, историјске, економ-ске, моралне и одбрамбене природе, затим, разлози који се тичу животног тока садашњих и будућих генерација. Човек је на сваком ступњу свог развитка морао решавати и питања сопствене репродукције – одржaвања живота и опстанка.

Популациона политика мора претендовати да постигне дејство на све ширу детерминистичку основу недовољног рађања и да допре до индивидуа чије одлуке о рађању или нерађању производе последице на друштвеном нивоу и које утичу на ток демографског развитка. Према општим системским теоријама, заједница се посматра као целина састављена од различитих компоненти или субсистема – појединаца, породица, група, организација, инсти-туција. Сви они реципрочно утичу једни на друге, како на локалном, тако и на ширем, државном нивоу. „Једна од најсистематичнијих анализа заједнице са становишта системске перспективе дело је Сандерса (Sanders, 1966). Према њему, заједница се састоји од шест главних система: 1. породице; 2. економије; 3. власти; 4. религије; 5. образовања и 6. информисања.“21 Сваки од ових система има своје подсистеме или мање организационе целине које су повезане и које су у сталној динамичкој интеракцији, успостављајући реципрочне везе и градећи систем који се назива заједницом. Од квали-тета односа зависи и квалитет заједнице. Управо та пове-заност и континуирана интеракција, осећање појединца да припада заједници, као и функције које заједница врши – производња, дистрибуција, потрошња, социјализација, соци-јална контрола, социјална партиципација и међусобна подрш-ка, чине оквир за формулисање популационе политике државе и успостављање веза између индивидуалних понашања и

21 Цитирано према: М. Милосављевић и М. Бркић, Социјални рад у заједници, Социјална мисао, Београд, 2005.

28

макро процеса као и свести о индивидуалној одговорности за процесе на агрегатном нивоу.

Француски демограф Жером Вињон (Jerome Vignon, 2005) посматра проблем недовољног рађања у земљама Европске уније са аспекта радне снаге и истиче: „Пад стопе фертилитета широм Европе био је тако јак и константан да ће бити немогуће избећи значајан пад на тржишту рада и последично смањење потенцијала ЕУ за економски раст. Активне политике имиграције могу само да ублаже и одложе овај пад. Због тога ће јавно мњење и креатори политике бити суочени са потребом да поново разматрају јавну политику у односу на фертилитет и породице.

Проширење ће само нагласити ову слику. Чак и ако смо успешни у нашим напорима да делујемо

на демографске промене кроз тзв. активно старење и добро управљање, већу имиграцију, демографске прогнозе ЕУ су још увек изазовне.

Због тога, имајући у виду бољу равнотежу на дужи рок, треба да проширимо поље социјално-политичких одговора тако да укључе промоцију проактивних политика на подршку формирању базичног људског капитала.

Хронично низак ниво фертилитета представља критично питање. Рађање и подизање деце, школовање и оспособљавање и боље усклађивање рада и породичног живота су области којима би требало дати већи приоритет у будућој социјалној политици“.22

На потребу за популационом политиком указују и морални разлози, одређени правом народа на одбрану континуитета живота претходних генерација.

„Сав живот и стваралаштво у протеклим вековима и у данашњици губи смисао ако се материјалне и духовне тековине, културне вредности, симболичке форме стваране вековима немају коме пренети и даље обогатити и развити.

22 Jerome Vignon, Responses to the new demographics: Present and future strategies for the European union, UN - THE NEW DEMOGRAPHIC REGIME - Population Challenges and Policy Responses, New York and Geneva, 2005.

29

У хијерархији етичких вредности одржање и произвођење живота човечанства је несумњиво темељна вредност јер је све друге претпостваљају“.23

У условима постојања различитих етничких група на истом простору, довођење наталитата на ниво који обезбеђује просту репродукцију становништва побољшава стање свих етничких група и темељно мења однос међу њима, смањујући поводе за етничке, социо-психолошке и политичке тензије, па и могуће ексцесе. Истовремено, уједначавање репродукције хетерогених популација повећава шансу коегзистенције и раста животног стандарда.

2.3. Циљеви и принципи Популациона политика треба да делује на узроке који

доводе до недовољног или прекомерног рађања, што значи да треба да буде заснована на научним сазнањима и етичким начелима и да уважава слободу и права појединца да сам одлучује о рађању. Она треба да обезбеди подударност између личних и друштвених циљева и потреба, при чему је на страни индивидуе неприкосновено право да сама одлучује о рађању, које је у савремено доба универзално цивили-зацијско достигнуће, нормативно санкционисано правним документима Организације уједињених нација и њених институција, док је на страни друштва обавеза да нађе политички одговор прихватљив за све чиниоце друштва који ће деловати на њихова индивидуална понашања тако да се она у сфери репродукције одвија и у складу са потребама друштва. Како се види, популациона политика (као и друге политике) мора се сматрати делатношћу (надлежношћу, задатком) државе, њене скупштине, њене владе, министар-става и других органа. Само држава има моћ (компетентност, механизме, могућу новчану потпору усвојеним програмима)

23 Михаило Марковић, „Етички основи популационе политике“, у: Демографски зборник, књига IV, Основи популационе политике: циљеви, институције, мере, САНУ, Београд, 1997.

30

да установи и подржи програме и мере популационе политике и контролише њихову ефикасност.

Елементи тако схваћене популационе политике преносе се у програме и документе органа и институција државне структуре, удружења грађана и друге невладине организације, посебно у оне које се баве питањима планирања породице, друштвене бриге о деци, популационе политике и развоја становништва.

У формулисању популационе политике посебна пажња се посвећује циљевима, принципима и садржајима због њихове сложености и друштвених мера којима се жели деловати на поремећаје у репродукцији становништва.

Општа карактеристика циљева и принципа попула-ционе политике је сложеност веза између агрегатних и индивидуалних феномена и процеса који су објективно супротстављени, али за које истовремено постоји објективна потреба да буду подударни.

Решење овог проблема могуће је тражити у следећем: У корпусу основних људских права – право на живот,

право на физички и психички интегритет и право на људско достојанство – налази се и право на слободно рађање као универзално цивилизацијско достигнуће. Одлука да се поста-не родитељ је неприкосновено право сваког човека и њу доносе парови заједно и равноправно. У животу људи, то је најсложенија одлука, не само због тога што бити родитељ значи преузети дугорочне економске обавезе, бригу и психолошку подршку детету, него и целоживотну улогу која пружа истовремено задовољство и доноси значајне терете.

Због тога родитељство мора бити уважавано и подржавано мерама популационе политике и унапређивањем квалитета живота људи.

Такође, подударност индивидуалних и друштвених циљева треба тражити у оним вредностима које се изражавају у систему слобода, права и дужности човека и грађанина, афирмацији човека и његове личности, уважавању вредности људског живота, материјалном и друштвеном благостању и усавршавању друштвеног уређења зато што су то и индиви-

31

дуални циљеви, јер се човек као личност, са свим својим аспирацијама, остварује у друштву и у континуитету гене-рација. Подударност индивидуалних и друштвених циљева треба да постане део репродуктивне свести и понашања и да се изражава у нормализовању обнављања становништва.

У операционализацији, друштвене мере и акције треба да буду позитивне, у складу са аспирацијама жена и мушкараца, ослобођене од репресија и рестрикција.

Популациона политика треба да буде: – научно утемељена, – компатибилна развојној политици, – позитивна, – усмерена ка индивидуализацији, – усредсређена на децу и њихове родитеље или

друге старатеље, – јавно промовисана, – спровођена једнако према свим члановима

друштва без разлике и без дискриминације по било ком основу,

– јединствена, – стабилна, са важношћу на дуги рок, – подложна евалуацији, – отворена за могућност утврђивања и спровођења

додатних мера од стране ужих територијално-политичких заједница и

– покривена адекватном мрежом институција и служби за ефикасно спровођење.

Влада, као легитимни носилац власти, треба да буде кључни носилац популационе политике.

Популациона политика може се моделирати на експлицитни или имплицитни начин. У европским земљама, без обзира на изабрани модел, она има два циља:

– смањивање трошкова родитељства и – ублажавање неједнакости у животном стандарду

између породица са децом и породица без деце.

32

2.4. Социјална и популациона политика – мере и искуства

Социјална политика је посебно подручје опште политике, чији су циљеви задовољавање социјалних потреба људи, заштита људи од социјалних ризика и случајева, ублажавање или превазилажење социјалних проблема, обез-беђивање социјалне сигурности и унапређивање квалитета живота људи.

Посебни циљеви социјалне политике усмерени су према детету и родитељима, а индиректно и према послодавцима и друштву. За остваривање циљева социјалне политике према деци и родитељима операционализују се посебне мере, односно конституише се посебан део социјалне политике који се понекад назива породична политика.

У односу на дете циљеви се могу одредити као стварање основних услова за приближно уједначавање нивоа задовољавања развојних потреба деце.

У односу на родитеље циљеви се могу одредитии као помоћ државе у остваривању њихове репродуктивне, заштитне, васпитне и економске функције, што не значи да се родитељи ослобађају тих функција, већ да у њиховом обављању треба да се интегришу и повезују са институцијама система. При томе је веома значајно да постоји усаглашеност потреба родитеља и развоја система институција, посебно установа за децу.

У односу на послодавце, код којих расте удео жена међу запосленима, циљеви се одређују као обезбеђивање подршке запосленима, стварањем услова за адекватно збрињавање деце, што им омогућава преданије и ефективније обављање професионалних задатака.

У односу на друштво циљеви социјалне политике могу се одредити као настојање да се олакшавањем терета родитељства и побољшањем положаја деце утиче на повећање стопе рађања и обезбеђење сопствене биолошке репро-дукције.

33

Из посебних циљева социјалне политике, као и из садржаја којима се ти циљеви операционализују, произлази да је она усмерена истовремено и на побољшање квалитета живота детета и породице, и на промену репродуктивног понашања, односно постизање одређених демографских промена, што је повезује са популационом политиком, односно чини да оне делују скупа. Популациона политика је усмерена на постизање одређених демографских циљева, односно на квантитативне и квалитативне промене у становништву.

Популациона политика, као израз циљева и мера државе у односу на становништво, истовремено одражава и ниво друштвено-економског развоја, који мора бити достигнут у наредном периоду. Према садржају популационе политике која је утврђена и која се спроводи, постоје различити типови ове политике, што одражава ниво друштвено-економског развоја становништва у датом вре-мену. У основи постоји подела популационих политика на групу квантитативних и групу квалитативних политика. Ова подела се заснива на критеријуму општег циља који се жели постићи у кретању становништва.

У групу квантитативних популационих политика сврставају се оне политике које имају за циљ деловање на стопу кретања – раста или смањења броја становника. Квали-тативне популационе политике чине групу оних политика које имају за циљ да „оплемене“ становништво и постигну повољне структуре. Тако се, на основу ове глобалне поделе популационих политика, у теорији често цитира подела на четири типа, који имају следеће циљеве:

„1. Да се стимулише пораст становништва или да се осигура репродукција на истом нивоу. То је тзв. експанзивна популациона политика;

2. Да спречи даљи пораст становништва или да га успори. То је рестриктивна популациона политика;

3. Да осигура повољнији размештај (расподелу) становништва у односу на расположива средства егзистен-ције. То је редистрибутивна популациона политика;

34

4. Да делује у правцу развоја одређених 'квалитета' становништва, тј. да делује на његово 'оплемењивање' у биолошком смислу. То је еугенетичка популациона поли-тика.” 24

Овако утврђени циљеви за сваки од четири типа популационе политике могу деловати на стагнацију, пораст или смањење броја становника. На основу овако дефинисаних циљева, у кванитативну групу популационих политика могу се сврстати: експанзивна, рестриктивна и редистрибутивна. Еугенетичка популациона политика спада у групу квалитативних популационих политика, са свим својим варијантама.

Спровођење популационе политике треба да усмерава демографски развој, што утиче на друштвено-економски развој. То показује да постоји уска веза и нужност координације популационе политике и развојне политике.

За савремену популациону политику, могу бити релевантне четири групе мера:

– Прву групу чине дечији или породични додаци, или друге, материјалне и сличне погодности. Дечији или породични додаци служе као делимична компензација за трошкове подизања и школовања деце, што треба да представља меру изједначавања нивоа прихода између породица с неједнаким бројем деце и без деце. Ова мера има посебан значај, када су додаци прогресивни, јер тада стимулише повећање броја деце.

– Другу групу чине мере у области пореске политике. Мере пореске политике које, углавном, представљају диференцирање пореза на доходак или ослобађање од пореза појединих производа који су намењени деци, више су мотивисане разлозима социјалне природе, него потребама у вези са демографским кретањима. Али, ипак, мере пореске политике, без обзира на мотиве њиховог увођења, имају јаче

24 Thompson Levis: Population Problems, četvrto izdanje, Mc Graw Hill Comp., New York, 1963.

35

или слабије демографске ефекте, у зависности од тога које старосне групе становништва захватају.

– Трећу групу мера чине оне које треба да олакшају функцију материнства запосленој жени, као и мере здравствене и образовне политике. Ове мере су и мере економске политике, јер постоји међузависност узрока и последица ових мера, тако да су оне истовремено демографске и економске природе.

– Четврту групу чине мере које се односе на примену средстава контрацепције и абортуса. Ове мере се увек комбинују са другим мерама и имају за циљ контролисање и усмеравање демографског развоја, посебно у државама које имају „експлозију“ наталитета.

Све ово указује да се мере популационе политике морају везати за економско-социјалну политику. Отуда држава која дефинише мере популационе политике, мора их санкционисати прописима, а истовремено их мора уградити и у друштвено-економски развој.

Иако усмерене различитим циљевима, социјална и популациона политика су међусобно тесно повезане, а у неким аспектима и подударне. Степен њихове повезаности и подударности може се поредити са степеном повезаности и подударности индивидуе и друштва. Ни појединац, ни породица нису изоловани и независни од друштва, они су део друштва, у друштву живе и у друштву се остварују. Отуда су и слободе и права појединаца истовремено и друштвена категорија. Отуда и постојање међусобне одговорности – појединца за друштво и друштва за појединца.

У свим европским земљама (и у нашој, такође), данас су истовремено потребне и породична и популациона политика, међусобно интегрисане и комплементарне у садејству.

Циљеви и једне и друге политике у савремено доба операционализују се конкретним мерама које се могу груписати на следећи начин:

36

– финансијска давања којима се могу припојити разне пореске олакшице, или чији је инструмент новац;

– услуге породици (установе за децу, сервиси за пла-нирање породице, развијен систем институција за разне врсте помоћи породици);

– време стављено на располагање запосленим члано-вима породице (одсуства и флексибилни систем радног времена) којим се усклађују професионалне и породичне обавезе.

Циљна група и једне и друге политике је породица, односно деца.

Мере материјалног давања

Пошто се породицама са децом смањује животни стандард, у односу на породице без деце, држава је позвана да им помогне у покривању повећаних трошкова. Један од најважнијих и најзаступљенијих облика те помоћи су дечји додаци. Дечји додаци су истовремено и инструмент популационе политике. У неким земљама дечји додаци су везани за запосленост родитеља, али новији трендови који се у томе испољавају су универзализација, што значи да се дају свој деци.

Дечји додаци по правилу зависе од редоследа рођења, узраста деце и величине прихода у породици.

Дечји додаци се дају свим породицама са децом у: Белгији, Данској, Француској, Ирској, Луксембургу, Швед-ској и Великој Британији, која даје већи износ за прво него за следећу децу. У Француској се не даје дечји додатак за прво дете. У Мађарској је осамдесетих година прво дете добијало додатак после рођења другог детета.

Кад је реч о узрасту, у Португалу је горња граница плаћања дечјег додатка 15 година, у Немачкој, Ирској и Великој Британији 16 година, у Финској и Холандији 17 година, а у Аустрији 18 година. Деца која настављају школовање имају вишу узрасну границу за добијање дечјег додатка.

37

Висина дечјих додатака варира од земље до земље. Највиши су у Белгији, Норвешкој и Луксембургу, а најнижи у Италији, Шпанији, Грчкој и Португалу. Конкретно, у Француској дечји додатак за двоје деце износи 22% просечног дохотка, а за троје 50%. У Мађарској, за једно дете дечји додатак је 8%, за двоје 24%, а за троје 47% од просечне плате. Италија исплаћује за троје деце 11%, Грчка 12%, а Шпанија 5% од просечне плате. За самохране родитеље износи су већи.

Све земље врше индексацију дечјих додатака са растом трошкова живота или плата.

Издвајања из националног дохотка за дечји додатак су:

– нордијске земље: 3–5% – западно-европске земље: 2–3% – јужно-европске: испод 1% (Грчка 0,3%, Италија

0,1%, Португал 1 %). У развијеним европским земљама постоји и низ

других мера финансијског давања: – помоћ сваком детету на почетку школске године, – редукција трошкова саобраћаја за породице са троје деце,

– новчана помоћ на венчању (Португал, Грчка, Луксембург),

– зајам за опремање домаћинства, – зајам за стан, – ослобађање од пореза за издржавану децу, – давања самохраним родитељима и помоћ у услугама и натури,

– давања везана за стамбене трошкове, – давања или услуге којима се смањују трошкови

здравствене заштите, – давања и услуге којима се смањују трошкови

збрињавања предшколске и школске деце. Највеће помоћи дају се једнородитељским породи-

цама. Једна од уобичајених мера популационе и породичне

политике су пореске олакшице. У земљама Европске уније у

38

90–им годинама прошлог века јединица опорезивања је по правилу био појединац, а у неким земљама је био могућ избор између индивидуалног и породичног опорезивања. Пореске олакшице уводе се на издатке за образовање деце, пред-школско васпитање, становање и слично.

Пореске олакшице сматрају се мање погодним инстру-ментом од дечјих додатака.

Услуге породици и деци

Услуге породици и деци, посебно развијеност установа за децу, веома су хетерогене у Европи и крећу се у распону од скоро универзалног обухвата до одсуства било какве друштвене активности.

Потражња за дневним боравком знатно је већа од понуде јавног сектора у целој Европи. Једини изузетак је Шведска, у којој широка лепеза услуга државних пред-школских установа излази у сусрет различитим потребама деце. У већини других земаља више је деце збринуто у приватним аранжманима него у свим јавно финансираним програмима заједно. Посебно је тешка ситуација за збри-њавање деце у току прве три године живота детета када су родитељи, због недовољних капацитета јавног сектора, приморани да изналазе приватна решења и да се сами сналазе.

За децу између три и пет година ситуација се радикално мења. У Француској и Белгији 95% деце похађа вртић. У Данској је 85% деце обухваћено јавно финансираним установама за дневно збрињавање, у Немачкој 78,9%. У Шведској општинске вртиће користи више од две трећине предшколске деце, док сва деца узраста од пет и шест година имају место у вртићу или забавишту. У Грчкој и Шпанији између 60 и 70% деце у том узрасту похађа предшколске установе. У Холандији и у Великој Британији приближно половина предшколске деце похађа јавно финансиране целодневне боравке или вртиће. У Португалији свако треће

39

дете у узрасту 3–5 година користи друштвене установе за збрињавање деце.

Део обавеза које друштво преузима у примарној социјализацији, образовању и збрињавању деце узраста од три године до поласка у школу, значајно растерећују родитељске ресурсе времена и новца. Међутим, због временске неусклађености институција за збрињавање деце и радног времена родитеља, проблеми запослених родитеља предшколске и школске деце нису ни приближно решени. Шведска је, за сада, једина земља која не само да унапређује и обогаћује флексибилним формама збрињавање деце, већ мења и услове рада за родитеље. У Шведској се право на дневни боравак остварује у време када је родитељима потребна помоћ у збрињавању деце.

Такође, због оштрог раздвајања обавезног школовања од збрињавања деце ствара се временски вакуум који родитељи морају сами да испуне. Неке процене говоре да око два милиона деце Европске уније остаје само код куће у току неколико сати сваког дана због тога што недостају организоване форме збрињавања након школских сати.

Установе за децу, односно за збрињавање деце, различито су организоване и сврстане у различите системе. У неким земљама оне су у надлежности министарстава за породицу, у неким у надлежности министарстава за образо-вање, док су неке земље, с обзиром на мултифункционалност њихове делатности, за њих утврдиле подељену надлежност одговарајућих министарстава.

Значајно је још напоменути да је у развијеним европским земљама високо регресиран боравак деце у предшколским установама (висина државних средстава у регресирању боравка деце креће се од 80 до 100% трошкова).

40

Стратегија времена или усклађивање рада и родитељства

За решавање проблема усклађивања породичних и

професионалних улога у свим европским земљама заштићен је радни статус запослене жене током трудноће, тако да не може бити отпуштена. За разлику од јединственог регулисања радног статуса, решења везана за породиљско одсуство и одсуства због деце су веома различита, а као примери добрих решења могу се навести Француска и Финска.

Дужина породиљског одсуства и висина накнаде у другим земљама 1991–1992. године, према подацима УНИЦЕФ–а, из 1994. године, дата је у следећем прегледу: Држава Број недеља Накнада зараде

(% зараде)

1. Шведска 52/65 80 2. Данска 28 100 3. Исланд 26 фиксирано 4. Италија 22 80 5. Грчка 21 50 6. Норвешка 6/18 100/80 7. Велика Британија 6/18 90/фиксирано 8. Луксембург 16 100 9. Холандија 16 100 10. Шпанија 16 75 11. Немачка 14 100 12. Белгија 14 75/79 13. Ирска 14 70 14. Португалија 13 100 15. Швајцарска 10 различито

У развијеним европским земљама веома много се користи могућност part-time запослења – више од 50% жена од 25 до 49 година старости користи ову могућност.

41

Истраживања о ефикасности мера политике подршке породици показују да, поред привременог, оне имају и дуготрајне ефекте.

Компетентни аналитичари процењују да се може очекивати да ће се у будућности развити стратегија која ће водити рачуна о малој деци, али и о потребама родитеља. Што се тиче давања, већу пажњу треба посветити разним облицима накнада за подизање деце, њиховом трајању, висини, финан-сирању и управљању, условима за добијање и слично.

У сваком случају може се очекивати да је време популационе и породичне политике почело.

2.5. Шта даље?

Без обзира на досадашње резултате популационе политике, који углавном нису у довољној мери допринели мењању стања у повољном правцу, услед веома сложене детерминистичке основе недовољног рађања, може се закључити да демографски процеси представљају све сложеније питање које социјална, популациона и друге политике треба у будућности да решавају

Проблеми развитка становништва су сложени, озбиљни и дуготрајни са импликацијама на целокупан живот. Због тога, њихово решавање не може бити препуштено спонтаним токовима. Популациона политика државе, пре свега, затим локалне самоуправе и невладиног сектора мора бити одговор на демографске проблеме.

Такође, важан ресурс за популациону политику, који до сада није био довољно коришћен, јесте институционални систем који је у непосредном додиру са родитељима и потенцијалним родитељима. Његова улога је вишеструка, директна и индиректна, али незамењива у даљем развоју популационе политике и тражењу путева и начина за савладавање разноврсних препрека познатих и непознатих у детерминистичкој основи недовољног рађања.

42

За конципирање нове популационе политике потребно је, прво, дефинисати циљеве демографског развитка, затим мере популационе политике и институције за њихово спровођење. Нова популациона политика треба да се заснива на познатим научним принципима, да буде интегрисана са социјалном и другим политикама и да потражи своје место у новим начинима дефинисања и остваривања развоја, пре свега у стратегијским приступима свакој области живота, а затим и у конкретном одређивању циљева, приоритета и мера. Популациона политика, кaо таква, треба да добија и свој посебан израз у оним сегментима акција, активности или мера које није могуће уклопити у већ постојеће области живота, односно постојеће системе у друштвеној подели рада и улога.

У новим приступима популационој политици, зна-чајну улогу и задатке има популациона едукација која се препознаје као нови правац деловања. 43

3. ПОПУЛАЦИОНА ЕДУКАЦИЈА 3.1. Увод

Образовање и васпитање су фундаментални друшт-

вени процеси стварања човека и човечанства и од њих зависи континуитет културе и судбина друштва и сваког појединца. У савремено доба образовање се сматра највећим капиталом, а детаљне економетријске студије показују да инвестиционе стопе и иницијални ниво образовања снажно предсказују економски раст. Боље образовани радници, у истим осталим условима, утичу на већу могућност прихватања нових технологија и достизања динамичних стопа раста. Образо-вање и усавршавање уз рад су кључне детерминанте развоја. Образовање је циљ којем треба тежити, пут да се промени положај појединца и положај друштва. Образовање покреће снаге и појединца и друштва и помаже у активирању циљева и путева да се циљеви достигну. Образовање није увек имало такав значај за човека и друштво. Проналазак штампарске машине (Johan Gutenberg, 1454) омогућио је умножавање текстова и докумената што је утицало на повећање нивоа писмености. Образовање, као процес учења у посебно изграђеним школским зградама, такође је почело да се развија. Али, још увек је доминирало учење деце имућнијих људи од стране приватних наставника. Пре 19. века, у време аграрног друштва и архаичних култура, образовале су се неке групе и појединци који нису били у вези са основним производним процесом. Образовање је у том периоду имало непроизводни, класично-хуманис-тички, теолошки карактер и није утицало на социјални статус. У 19. веку почињу промене. У образовање улазе мале групе људи. Образовање се повезује са функцијом управ-љања, а касније доминира образована елита. Образовни садржаји се шире научним открићима, посебно је евидентан продор природних наука. Образовање добија на значају, али су још увек важнији својина и политичка функција.

44

У првој половини 20. века наставља се процес ширења образовања, али су групе које се образују још увек малобројне у односу на необразоване радне масе. Образовање постаје важно за највиши социјални статус. Почиње процес потис-кивања власничке функције, а настаје стручно-менаџерска елита, формира се администрација и растућа државна бирократија. У другој половини 20. века образовање је постало развијено, обухвата омладину, а образовање запослених постаје све масовније. За социјални статус, у овом периоду, образовање је неопходно и најзначајније. У процес обра-зовања укључене су радне масе, оно постаје масовно, уско-стручно и перманентно. Квалитативна промена у еволуцији образовања везана је за успостављање грађанског друштва које кореспондира са развојем природних и техничких наука чији се резултати непосредно примењују у пракси, генерирајући општи друштвени развој, чије су брзина и димензије до тада биле непознате у историји људског друштва. Као специјализоване институције у којима се стичу знања и вештине потребне за обављање друштвених улога и заузимање друштвених положаја – настају школе. У њима се друштвено верификују знања и стручне квалификације, оне су од пресудног значаја за усвајање знања, формирање личности и процес социјализације. Образовање, које данас у Србији обухвата предшколско, основно, средње, више и високо, укључује око 1.400.000 ученика и студената и око 120.000 запослених. Посматрано у односу на укупно становништво, у систему образовања налази се више од 20% укупне популације, односно више од једне трећине њеног активног станов-ништва. Образовање представља важну, приоритетну и водећу област у друштву. Образовање данас представља и значајан сегмент у корпусу људских права, санкционисан међународним документима као што су: Универзална декларација о правима

45

човека, Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима човека и Конвенција о правима детета. У савременом свету образовање се сматра и најважнијим развојним потенцијалом. Природна богатства, географски положај, клима и други природни фактори уступили су примат образовању у рангирању ресурса за развој држава и друштава. Образовано становништво и стваралачке способности људи сматрају се највећим богатством, а образовање је приоритетан развојни циљ сваког друштва које жели да иде у корак са временом. С обзиром на континуиране и брзе промене у науци, техници и технологији и свету уопште, значај образовања данас изражава се и синтагмом УН – „Образовање за све до краја живота“. Истовремено, то је и реална друштвено-економска, политичка, социјална и културна чињеница – универзална категорија, кључ прогреса.

3.2. Педагошки термини Васпитање је систем формативних поступака и

обухвата свесне и усмерене садржаје, које старији преносе на млађе чланове друштва. Васпитањем се потпомаже развој личности, а у литератури се наводе његове следеће функције:

– олакшава интеграцију човека у средину у којој живи;

– ствара основу за даљи развој и учење и повећава отпорност према негативним утицајима;

– оспособљава човека за прилагођавање променама у животу, постизање личне среће и остваривање себе као личности;

– уклања препреке и отвара нове могућности развоја. Као специфичност васпитања наводи се намерно

деловање на развој личности према одређеном циљу, подршка развоју и подстицај најбољим потенцијалима који постоје у личности човека.

Иако се васпитање у свом најчистијем облику сматра планским и систематским процесом, оно се као такво ретко среће у животу, пошто га обављају људи, руковођени својим

46

поступцима, интуицијама и својим несвесним тежњама, што утиче да су вредносни системи вишезначни, слојевити као и да садрже многе противречности и чине васпитни процес врло дијалектичним. Поред тога што се јавља у свом форма-лизованом виду у институцијама, васпитање се јавља и у другим, неформалним облицима – у породици, у групи, под дејством осталих чланова друштва или средстава масовних комуникација, али и других фактора. Под појмом образовање најчешће се подразумева сегмент васпитног процеса чији је циљ усвајање и развијање знања, моралних вредности и схватања која је човечанство током свог развоја прикупило и структурирало у областима науке, технике, рада, производње, уметности и друштвених односа. Образовањем се задовољава основна потреба онога ко се образује за интеракцију и успешно укључивање у властиту средину, што је условљено изграђивањем, увежбавањем и унапређивањем одговарајућих вештина и физичких, сазнај-них, афективних и социјалних способности потребних за сналажење и деловање у њој.25

Појам образовања се често употребљава заједно са појмом васпитање, мада се највећи број аутора слаже да је он ужи од васпитања и да се ови појмови не могу узимати као синоними иако се при употреби једног често мисли и на други. Због промена начина живота и рада мења се и образовање, а самим тим мењају се и схватања о њему. У савременим условима образовање не може да се зауставља на ономе што је данас сазнато и откривено, оно мора бити усмерено на оспособљавање за проналажење нових и оригиналних решења као и прилагођавање неочекиваним ситуацијама и околностима. Тако, расправљајући о циљевима образовања, Пијаже (Piaget) истиче да је за васпитање, односно образовање најважније „стварање човека способног да чини нешто ново, а не да једноставно понавља оно што су друге генерације учиниле – човека који је креативан, 25 Емил Каменов, Зелена планета, Драгон, Нови Сад, 2004.

47

инвентиван и проналазач. Други циљ васпитања је да формира мишљење које може да буде критичко, које је у стању да провери, а не да усваја све што му је понуђено. Највећа опасност данас су слогани, колективна мишљења, унапред припремљени правци мисли. Морамо бити способни да се супротставимо појединачно, да критикујемо, да разликујемо оно што је доказано од онога што није...“ 26

Извори стицања знања данас су бројни и разноврсни што образовању даје нов квалитет – оно се више не изједначава са школским образовањем, већ га савремена педагогија схвата као лични процес, односно процес самообразовања, при чему се не искључује, већ подразумева дејство и утицај школе и других фактора. „Под појмом самообразовање подразумевамо свесно и вољно настојање да се у оквиру изабраних програма образовања (циљева), самостално или уз извесну стручну и организовану помоћ стекну одређена знања, навике и умења“.27 Уз појмове образовање и васпитање јавља се и појам социјализација. Социјализација се дефинише као транс-формација биолошког човека у друштвено биће, као увођење појединца у друштво, односно као процес транспоновања укупно створених вредности и културе у унутрашњи свет индивидуе с циљем претварања спољашњих културних садржаја и норми у унутрашње мотивације појединца. Према савременим схватањима, процес социјализације укључује и процес индивидуализације који значи способност појединца да превазилази постојећу социјалну датост и да се мења у складу са васпитним потребама. Основни циљ социјализације је усвајање створених вредности, норми и понашања у датој култури, уз могућност адаптације на нове животне услове.

26 Цитирано према: Е. Каменов, Предшколска педагогија, књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990. 27 Д. Филиповић, Развој и образовање, Култура, Београд, 1998.

48

Процес социјализације одвија се намерно и спонтано. Намерно одвијање овог процеса постоји када околина настоји свесним напором формирати или променити понашање личности у складу са друштвеним захтевима применом одређених васпитних поступака – објашњења, показивање примером, награђивање, кажњавање. Спонтано одвијање социјализације почиње у најранијем детињству, у кругу породице, а касније школе, вршњака и других извора. Књиге, медији – писани и електронски, филм, позориште и спорт су пасивни извори социјализације. Психолошка истраживања су показала да успешност социјализације, односно примена одређеног обрасца у понашању појединца зависи од степена интериоризације. Норме и вредности постају део личности само ако их она прихвати и доживи као своје унутрашње норме и захтеве. До тога лакше долази ако између личности и извора социјализације постоји емоционална веза. Отуда је примарана породица веома утицајан чинилац социјализације, а затим следе школа, вршњаци и шира друштвена средина са својим формалним и неформалним институцијама. 3.3. Шта је популациона едукација У речницима, едукација се означава као васпитање, образовање, одгој, подизање, школовање, просвета. И. Видановић сматра да је опште значење појма едукација „образовање, односно процес промене личности у жељеном правцу усвајањем различитих садржаја у зависности од узраста и потреба јединке. Према неким схватањима, едукација укључује и васпитне, поред образовних садржаја. Најзначајнија едукативна институција образовно-васпитног карактера је школа. Развојем система комуникације, едукација постаје глобални процес који је тешко усмеравати само у жељеном правцу одређене социјалне заједнице“.28 Едукација, према Е. Каменову, подразумева систематско информисање о

28 Иван Видановић, Речник социјалног рада, ауторско издање, Београд, 2006.

49

нечему, уз оспособљавање да се стечене информације примене у одређене практичне сврхе.29 Уствари, због немогућности прецизног разграничења образовања и васпитања, као две стране истог процеса, настао је појам едукација који означава васпитање или/и образовање, односно едукација замењује два појма једним, сажимајући одреднице и једног и другог. Осим што у терминолошком смислу од дуализма доводи до монизма, едукација као појам изражава и квалитативну везу између процеса образовања и васпитања која значи њихову дијалектичку повезаност и међусобну условљеност као и истовременост одвијања. Појам едукација, тачније „education“, нарочито је присутан у англосаксонском подручју, где означава васпи-тање или образовање. У америчкој педагогији „education“ као педагошка категорија дуго је обухватала све врсте образовања, укључујући и самоваспитање и самообразовање које је условљено унутрашњим потребама човека и потребама које настају у интеракцији човека и природне и друштвене средине. Међутим, развој образовања и васпитања довео је до диференцијације појма „education“.

„Престројавање почиње постепеном акумулацијом општег васпитања (образовања) и посебним његовим усмеравањем (вокационим), те његовим сужавањем на појединачно (специјализација). Тако настају стандардне комбинације и корелати general education и vocation education; vocational и special education. У америчкој педагогији се може оправдано говорити о општем, позивном и специјалном не само образовању, него и васпитању“.30

Популациона едукација, или едукација о популацији може се дефинисати као специјална едукација, односно усвајање знања, ставова и вредности о становништву – људству, чији је саставни део свака индивидуа, с циљем постизања разумевања везе између појединца (индивидуе) и становништва (агрегата) и репродуктивног понашања поје- 29 Емил Каменов, Зелена планета, Драгон, Нови Сад, 2004. 30 Цитирано према: Д. Коковић, Социологија образовања, Нови Сад, 1994.

50

динца у складу са потребама становништва. У процесу стицања знања о становништву чини се најбитнијим да појединац разуме сложеност везе између себе и друштва којем припада (становништва). Сложеност те везе мани-фестује се у постојању неприкосновеног права парова и појединаца (као природног и друштвено санкционисаног права на државном и међународном нивоу) да сами одлучују о рађању, броју и размаку између рађања, и потреби и очекивању друштва да број рађања буде такав (довољан) да обезбеди трајање друштва у непрекидном обнављању. Садржај популационе едукације треба да буду теме о свим карактеристикама становништва, функцијама које врши и значају који има за појединца у смислу његовог остварења, самореализације и постизања пуновредности срећног живота као универзалног идеала индивидуе, који се може остварити једино у друштву и оквиру који само друштво обезбеђује. Живот појединца није изолован од друштва, веза појединца и друштва је двосмерна, односно појединац и друштво су међусобно повезани и условљени. „Човек је јединствени продукт еволуције у томе јер је он, више него остала бића, изашао из робовања физичкој и биолошкој средини у, веома разноврсну по облицима, социјалну средину. Овај значајан развој је увео трећу димензију, као додатак онима које се односе на спољашњу и унутрашњу околину – димензију коју многи биолози у разматрањима човекове еволуције теже да занемаре. Најважнији резултат људске еволуције је људска друштвена средина“.31 Популациона едукација је образовање за живот и трајање живота.

31 Dobzhansky и Monatgy, 1975, цитирано према: Е. Каменов, Предшколска педагогија, књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.

51

3.4. Зашто популациона едукација?

Када се једно друштво суочи са озбиљним и дуготрајним поремећајима у свом развитку, оно има право и обавезу да предузима мере за заустављање негативних појава и мењање тока свог развитка у позитивном и пожељном правцу. Дилеме о томе да ли уопште треба формулисати популациону политику, да ли популациона политика треба да буде експлицитна или имплицитна, коме популациона политика треба да буде намењена, да ли је популациона политика у супротности са слободама и правима човека, разрешене су на Петој светској конференцији о станов-ништву, одржаној 1994. године у Каиру, усвајањем Програма акције у којем се, између осталог, утврђује одговорност сваке државе за формулисање и примену популационе политике, коју, у различитом степену, дели и целокупна људска популација, за заједничку будућност. Примена популационе политике је право сваке државе које се остварује у складу са националним законима и развојним приоритетима, уз пуно поштовање различитих религијских и етничких вредности, културног наслеђа и универзално признатих људских права. Популационе политике су, према овом документу, саставни део културног, економског и социјалног развоја, с циљем да се побољша квалитет живота свих људи. У самом Програму се као значајан циљ и задатак утврђује укључивање популационе материје у економске и развојне стратегије, успостављање институционалних механизама на различитим нивоима који ће то гарантовати, приоритет развоја људских ресурса, елиминација и редукција неприхватљивих модела производње и потрошње и промоција популационе политике. Посебно се препоручује да се у ширење знања о важности обнављања становништва за социјални и економски развој једне популације укључе све социјалне институције друштва. Популациона едукација је важан елемет популационе политике. Истраживања о познавању демографских проблема показала су следеће: 52

– да појединац нема довољно специфичних знања о развитку становништва, – да се не види однос између индивидуалног понашања и макро процеса, – да се не познају последице незадовољавајућих популационих тенденција, спорост демографских промена и њихово одложено дејство, – да се не разумеју потребе будућих генерација. Истраживања такође показују да се, кад се знања о проблемима развитка становништва и последицама које производе пренесу одређеним циљним групама или појединцима, постижу следећи ефекти: – циљне групе или појединци постају осетљиви на демографске проблеме, – њихов став о потреби одржавања броја становника једног региона, бар на нивоу просте репродукције, постаје позитиван, – они почињу да високо вреднују пронаталистичку политику на скали друштвених вредности, – они предлажу мере за рехабилитацију рађања.32

Предмет бројних истраживања је и детерминистичка основа недовољног рађања. Утврђено је да су чиниоци који одлучујуће делују на ниско рађање бројни и разноврсни, а међу њима су и: поремећен систем вредности; индивидуална потреба да се не буде другачији од већине, друштвени притисак да се не буде различит од већине; страх од будућ-ности и од преузимања обавеза које могу сузити подручја нужна за самореализацију јединке, и други. Одговор друштва на ове чиниоце треба да буде ширење знања којима се може мењати свест и стварати позитивна клима у окружењу за рађање, трајање, стварање и напредовање и појединца и друштва. Светска искуства показују да мере које су до сада биле широко распрострањене (материјална подршка породицама са

32 М. Рашевић, „Феномен недовољног рађања: узроци, последицe, могућа решења“, Часопис „Наше теме - Бела куга“, бр. 01/2006.

53

децом, усклађивање рада и родитељства, смањивање разлика у приходима између породица са децом и породица без деце, програми за чување деце, програми за планирање породице и развој сервиса за пружање различитих услуга породици и деци) нису постигле довољан ефекат, па се, уз задржавање постојећих, траже и нове, пре свега нематеријалне природе. Међу новим правцима деловања, популациона едукација има значајно место. И коначно, због своје улоге и одговорности коју објективно имају, као легитимни представници народа којима је поверено очување територије и становништва, задово-љавање заједничких потреба и вршење функција које подразумевају и развој и напредовање друштвене заједнице, држава и локална самоуправа треба да проналазе нај-адекватније инструменте у решавању свих проблема, па и проблема демографског развитка. У овом времену, попула-циона едукација јесте такав инструмент од којег се могу очекивати одређени ефекти, пошто знање никад није вредносно неутрално. Знање о проблемима развитка станов-ништва и последицама које ти проблеми производе, деловаће на ставове, на мотивацију да се сагледа и разуме улога и одговорност појединаца у обнављању и трајању садашњих и будућих генерација. 3.5. Коме је намењена популациона едукација? Циљ популационе едукације је стицање општих и специфичних знања о проблемима у развитку становништва уопште и становништва општине, мобилизација за мењање неповољног стања, оспособљавање за компетентно креирање и спровођење популационе политике, мењање свести о недовољном рађању, сагледавање везе између индивидуалних понашања и проблема развитка становништва локалне заједнице, мењање вредносних ставова о родитељству и деци. С обзиром на широко одређене циљеве популационе едукације и очекиване ефекте у домену ставова и свести о

54

популационим проблемима, неопходно је да популационом едукацијом буде обухваћено целокупно становништво: 1) Деца – због тога што је рано детињство период

живота који се разликује од осталих периода и у квантитативном и у квалитативном смислу. Основне карактеристике овог пери-ода живота су: биолошки дефицити, пластичност – подложност утицајима среди-не, емоционалност, чулност, егоцентричност. То је период најинтензивнијег растења и развоја, период када се успостављају соци-јални односи и овладава својим емоцијама. Пријемчивост за утицаје средине већа је него у осталим фазама развитка, у детињству се постављају темељи личности човека и у знатној мери наговештавају правци у којима ће се дете развијати. Преко доживљаја и слика света који се тада створе тумачиће се сви каснији доживљаји и искуства, будући да они делују из најдубљих слојева људске личности. Осим тога, у предшколском де-тињству се најуспешније формирају пој-мовне структуре, когнитивни стил и инте-ресовања потребна за учење, а на основу тада стечених искустава, граде сва каснија сазнања значајна за развој личности у целини.33 У раном детињству могу се формирати пози-тивни ставови према породици, њеним члановима и родитељству и формирати схватање да су деца кључни разлог за стварање и одржавање породице, а да је породица основни услов за опстанак и развој сваке друштвене заједнице.

33 Емил Каменов, Модел основа програма васпитно-образовног рада са децом предшколског узраста, Одсек за педагогију Филозофског факултета Нови Сад и Виша школа за образовање васпитача Кикинда, 1995.

55

2) Млади (од 10 до 25 година) –

због тога што је младалаштво период одрастања детета у одраслу особу. Започиње пубертетом, односно обухвата процесе биолошког (полног) сазревања до стадијума кад се достиже способност за остваривање репродуктивне функције. Промене се одвијају и у психосоцијалној сфери – јачају нагонске активности, расте радозналост и заокуп-љеност собом, везе са породицом почињу да слабе, а идентификација са вршњацима и њиховим системом вредности добија на значају. Сопствени ставови још увек нису у потпуности изграђени, па се приликом доно-шења одлука млади најчешће опредељују према мишљењу једног од ауторитета из свог окружења, чиме не ретко долазе у конфликт сами са собом. У овом периоду живота буди се интересовање за особе супротног пола, а јавља се и потреба за авантуризмом и експериментисањем са новим облицима пона-шања. У каснијој адолесценцији везе са роди-тељима постају још слабије, а јављају се нови објекти интересовања. Сазнајне могућности су веће, па самим тим расте и самосталност у доношењу одлука. У процесу психосоци-јалног сазревања, адолесцент стиче личну сигурност, самопоуздање и способност да реално процени своје могућности. Уобличава се и тежња да се са особом супротног пола оствари емотивна веза што означава заврше-так полног усмерења младе особе. Адолес-цент је на крају овог животног периода формирана личност која је независна од родитеља и одговорна за своје поступке. Неки аутори истичу да се сматра да је млада особа достигла психосоцијалну и полну зрелост

56

када има понашање одраслог, а да због тога не осећа стид и кривицу.34

Специфична знања из популационе тематике могу помоћи у очувању репродуктивног здравља и формирању позитивних ставова према породици, браку, рађању, родитељству.

3) Особе зрелог доба –

због тога што се пред њима налазе многе опције, али и многе препреке, због тога што врше многобројне улоге које су често у конфликту и због тога што одлука о рађању значи преузимање целоживотне одговорности и обавезе. Родитељство је сложена улога из које се не може изаћи. Пружа многа задовољ-ства, али доноси и многе тешкоће. Они који планирају родитељство имају високе аспира-ције – да се буде добар родитељ и да се деци обезбеди бољи квалитет живота. У сучеља-вању са реалношћу те аспирације често није могуће задовољити јер не постоји основна материјална сигурност. Живот у транзицији је неизвесност у погледу запослења, становања, материјалне обезбеђености, напредовања и перспективе. Друштвени ослонци су недо-вољни и често подложни променама. Будући родитељи упућени су на ослањање на своје родитеље, што је тешко прихватљиво. Подизање и васпитање деце пуно је иску-шења, а институционални системи касне са сопственим променама ка квалитетнијем функционисању и сигурнијем задовољавању потреба људи. Рађање се одлаже, а сопствена

34 Катарина Седлецки, Милош Банићевић и Гордана Рајин, „Репродуктивно здравље адолесцената“ у: Сачувајмо здравље – приручник за здравствене раднике о заштити репродуктивног здравља младих, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије и Републички центар за планирање породице, Београд, 2000.

57

природна потреба да се има дете задовољава се једним дететом, што није довољно за просту репродукцију друштва. Друштво у кризи не обезбеђује сигурност, а економско улагање у децу је велико и има тренд раста. Друштвене промене су споре, па се у ишче-кивању бољих услова одлаже и закључивање брака и рађање деце. За последице, и појединци и друштво имају „покриће“. Потребне су акције – популациона едукација једна је од њих.

4) Стари – због продужавања очекиваног трајања живота и сталног раста удела старих у структури становништва што отвара бројна питања и за појединца и за друштво. За појединца основна питања која се постављају су: како сачувати здравље, како обезбедити материјалну сигур-ност, како организовати нормалан ток живота у условима смањене способности, како бити користан члан породице и друштва и друга. За друштво: како створити довољно богатства за све већи контигент издржаваног станов-ништва, како реформисати системе социјалне сигурности, како организовати услуге за старе људе које ће њима бити доступне, како организовати и финансирати здравствену заштиту, како реафирмисати породичну соли-дарност и друга. Популациона политка не може занемаривати потребе и проблеме старих. Између осталих мера, популационом едукацијом може се много тога научити што старење и старост може учинити достојан-ственијим и лакшим.

58

Дакле, постоје многи разлози да популациона едукација буде намењена целокупном становништву, а овде су наведени само неки.

3.6. Из искуства у организовању популационе едукације

Већ у 19. веку родитељство у Србији добија третман значајног друштвеног питања, а указује се и на потребу интегрисања садржаја у вези с тим у систем васпитања и образовања. Почетком 20. века, то питање се поново јавља, а значајније по завршетку Другог светског рата.35

Међутим, популациона едукација у модерном смислу везује се за међународни скуп о планирању породице који је одржан 1946. године у Штокхолму, на иницијативу Елизе Отенсен-Јенсен (Elize Ottensen-Jensen). У усвојеној Резолуци-ји, између осталог се каже: „1. Свако дете има право да буде жељено од оба роди-теља и сви родитељи имају право да одлучују о броју деце коју ће донети на свет. 2. Право је свих људи да добију научну информацију о сексуалном животу, као делу њиховог општег васпитања, а омладина да добије адекватне припреме за брак. 3. Право је све деце да добију научну информацију о сексуалном животу, као делу њиховог општег васпитања. 4. Школе и универзитети треба да обезбеде могућ-ности лекарима, сестрама, бабицама и другим едукаторима за њихов образовни рад на пољу сексуалног образовања омла-дине и њихове припреме за брак.

5. Научна истраживања на подручју сексуалног раз-воја и контрацептивних мера, које би могле бити универ-зално примењиве, ургентно су потребна“.36

35 Невенка Петрић, „Развој покрета за планирање породице у Србији 1945-2004.“ у: Демографски зборник, књига VII, Еволуција популационе политике у Србији 1945-2004, САНУ, Београд, 2005. 36 Исто.

59

Ставови штокхолмског међународног скупа широко су одјекнули и већ 1952. године основана је Међународна федерација за планирање родитељства (International Planned Parenhood Federation / IPPF) чију је политику и ставове следила и наша земља. Ових неколико напомена наводимо због тога што је почетком 60-их година прошлог века у целој Југославији планирање породице било прихваћено као модеран концепт регулисања рађања и што је као институционални носилац активности из тог домена постојао Савезни савет за планирање породице. Он је организовао рад на три нивоа: друштвено-политичком, научно-истраживачком и у непосред-ној пракси рада васпитно-образовних и здравствених устано-ва. Добра пракса овог савета у области васпитно-образовног рада настављена је и после његовог расформирања, 1991. године. Тачније, у СРЈ је, 1992. године основано Удружење за планирање породице, које је, у сарадњи са Министарством просвете Републике Србије отпочело организовање серије семинара за просветне раднике на тему „Хуманизација односа међу људима и планирање породице“. Одржана су три семинара и то: у Матарушкој Бањи, Нишу и Доњем Милановцу, за више округа, а сваки за по 80 полазника, односно укупно 240 полазника. Програм овог семинара био је сачињен тако да полазници добију мултифункционална знања и методолошка упутства за иновирање наставних програма средњих школа сазнањима из области хуманизације односа међу људима, планирања породице и проблематике развоја становништва. Општа оцена ових семинара била је позитивна, заинтересованост просветних радника велика, а одабир тема и предавача добар. Исказана је потреба за објављивањем приручника који би, као додатна литература био од помоћи просветним радницима у непосредном раду са ученицима. Ови семинари настављени су и у периоду од 1994. до 1996. године са повећаним бројем организатора - Савет за становништво породицу и децу Владе Републике Србије, Министарство за здравље и Југословенски црвени крст.

60

У циљу унапређивања знања и успешнијег деловања на локалном нивоу, у Новом Саду су Медицински факултет, Институт за здравствену заштиту деце и омладине и Клиника за гинекологију и акушерство основали „Последипломску школу пронаталитетне популационе политике у пракси“, која је интензивном петодневном наставом оспособљавала, пре свега, медицински кадар, за рад на терену и координисани рад саветовалишта за труднице, предбрачних, педијатријских и развојно неуролошких саветовалишта, као и центара за социјални рад. Уз раније организоване курсеве „Недеља генетике у пракси“, овај облик образовања имао је за циљ унапређење рада на мењању неповољних демографских токова у Војводини.

Оснивањем Министарства за бригу о породици, 1997, усвајањем Информације о планирању породице у форми програмског документа, од стране Владе Републике Србије, 1998. године, и уз свесрдно ангажовање Савета за станов-ништво, породицу и децу Владе Републике Србије, едукације из области демографског развитка, планирања породице, репродуктивног здравља и популационе политике, као и школовање кадрова за област демографије на последиплом-ским студијама, добиле су облик програмског, континуираног и модерног деловања. Прво је Савет за становништво, породицу и децу Владе Републике Србије припремио Оперативни план спровођења мера и активности за планирање породице чија је реализација отпочела у јуну 1998.године. Основна подручја деловања била су повећавање знања, ширење информација, активирање институционалног система у планирању поро-дице и популационој политици, васпитање младих за усвајање планирања породице као метода за регулисање рађања, примена контрацептивних средстава у спречавању нежељених трудноћа и подршка локалној самоуправи у дефинисању и остваривању мера популационе политике и увођењу планирања породице. Одржано је саветовање са новинарима локалних медија (раније је Савет за становништво, породицу и децу

61

одржао дводневно саветовање са новинарима централних медија) о популационој политици Србије чији су резултати били увођење тематике демографског развитка и популационе политике у уређивачку политику медија, што је и био основни циљ саветовања. Саветовање је организовано у сарадњи са Министарством за информације и Саветом за становништво, породицу и децу Владе Републике Србије. После саветовања, редакцијама локалних медија достављени су ставови и препоруке за њихово укључивање у ширење информација о проблемима демографског развитка, негативним последицама тих проблема и потреби за мењањем изразито негативног стања и тенденција у његовом кретању. У сарадњи са Министарством за локалну самоуправу и Саветом за становништво, породицу и децу Владе Репу-блике Србије, јуна 1998. организовано је и саветовање са председницима скупштина општина о демографским пробле-мима и улози локалних заједница у популационој политици. Скупштинама општина достављени су такође ставови и препоруке организатора и учесника овог саветовања о анга-жовању локалне самоуправе у овој значајној проблематици. У току 1998. године пружена је и подршка актив-ностима за популациону политику Извршног већа АП Војводине и општинама Крушевац, Зајечар и Књажевац које су дефинисале своје локалне програме популационе политике.

На плану побољшања информисања јавности о проблемима демографског развитка, вођене су и медијске кампање о демографским проблемима, путем спотова, са порукама. Припремљен је и Информатор о правима и институцијама у систему друштвене бриге о деци који је, у сарадњи са Министарством за здравље, дистрибуиран по-родиљама у породилиштима, с циљем да се олакша остваривање права породица са децом у систему друштвене бриге о деци. У периоду од јуна 1998. до јуна 2000. године реализован је Програм популационе едукације у областима здравствене заштите, средњег и основног образовања,

62

друштвене бриге о деци и социјалне заштите, а из области планирања породице. Програм је реализован на принципу едукације едукатора у облику једнодневних или дводневних семинара са циљем да се оствари активно учешће институција наведених области у увођењу планирања породице у филозофију и праксу свакодневног живота. То значи да су институције припремане да својим радом, кроз даље едукације и савето-валишни рад обезбеђују да се планирање породице усваја од већине људи репродуктивног доба као оптималан метод за регулисање рађања, као неопходан услов за жељено и одговорно родитељство и као једна од битних претпоставки за побољшање квалитета живота и адекватно остваривање личних и друштвених циљева.

Семинари су организовани за један или више округа, са учесницима из свих општина.

Организатори семинара били су Министарство за бригу о породици, Министарство просвете, Институт за здравствену заштиту Србије – Републички центар за плани-рање породице, Институт друштвених наука – Центар за демографска истраживања и Удружење за планирање поро-дице Југославије.

Семинаре је финансирало Министарство за бригу о породици, у чијој се надлежности и налазило планирање породице. У наставку наводимо садржаје едукативних семинара по областима и остале информације релевантне за оства-ривање увида у претходна искуства:

Садржај едукативних семинара у области здравства

1. Основне карактеристике демографског стања Србије

2. Демографска и епидемиолошка транзиција и здравствена заштита мајке и детета

3. Планирање породице и репродуктивно здравље – концепт и садржај

4. Генетика и планирање породице

63

5. Задаци генетског саветовалишта у планирању породице

6. Комуникационе методе и технике 7. Друштвено-медицински значај намерних прекида

трудноће 8. Методи и средства контрацепције 9. Стерилитет и превенција инфертилитета 10. Болести које се преносе полним путем

11. Полно преносиве болести у трудноћи и порођају 12. Популациона политика 13. Мере популационе политике Садржај едукативног семинара реализован је преда-вањима, радионицама и дискусијама, а спроведена су и одређена анкетна испитивања. У наведеном периоду укупно је организовано 12 едукативних семинара за 417 учесника – лекара из примарне здравствене заштите (опште медицине, гинекологе и педијатре). Реализатори садржаја семинара, еминентни стручњаци из области медицине, демографије и популационе политике, припремили су и публикацију „Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља“, чији је издавач Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије – Републички центар за планирање породице.

Садржај едукативног семинара у области средњег образовања

1. Хуманизација односа међу половима и планирање породице

2. Тенденција развоја становништва у свету 3. Тенденција развоја становништва у СР Југосла-

вији 4. Популациона политика и правна регулатива

планирања породице 5. Психолошки аспекти планирања породице 6. Избор садржаја и приоритета на тему хуманиза-

ције односа и планирања породице – радионице 7. Репродуктивно здравље и млади

64

8. Здравље младих и планирање породице 9. Здравље жена и деце у функцији планирања

породице 10. Млекопитатељица у школи – радионица 11. Садржаји о хуманизацији односа међу људима и

планирање породице у наставним програмима средњих школа

12. Апликативни приказ остваривања програма у настави српског језика и књижевности – обрада песме „Хасанагиница“

13. Апликативни приказ планирања и програмирања задатака школе на остваривању програма

14. Апликативни приказ реализације програма у оквиру одељењске заједнице ученика – „Беба бити или не бити“ – драмске радионице

15. Остваривање задатака школе на тему „Хумани-зација односа и планирање породице кроз сарадњу са другим институцијама“.

Семинари за област средњег образовања организовани су као дводневни. На укупно десет семинара присуствовало је 695 професора релевантних предмета, стручних сарадника и руководилаца средњих школа. Приручник „Васпитање младих за хумане односе међу људима и планирање породице“, резултат је тог семинара и неопходан подсетник – ослонац у раду са младима.

Садржај едукативног семинара у области друштвене бриге о деци и социјалне заштите

1. Основне карактеристике демографског стања Србије 2. Ставови међународне заједнице о популационим

питањима 3. Популациона политика 4. Породица у савременим условима 5. Одговорно родитељство и планирање породице 6. Планирање породице: филозофија и пракса

65

7. Место, улога и задаци предшколских установа, односно центара за социјални рад у остваривању Програма за планирање породице

За област друштвене бриге о деци и социјалне заштите, популациона едукација организована је као једно-дневни семинар за руководиоце и стручне сараднике пред-школских установа и центара за социјални рад. За сваку област одржано је по девет семинара, и то за 239 учесника из предшколских установа, односно 259 из центара за социјални рад. „Обнављање становништва и планирање породице“ је назив приручника припремљеног за ове установе.

Садржај едукативног семинара у области основног образовања 1. Основне карактеристике демографског стања Србије 2. Популациона политика и ставови међународне

заједнице о развитку становништва 3. Улога родитеља и сарадња школе и породице у

очувању здравља и омладине и њиховој припреми за родитељство

4. Заштита здравља и психофизички развој деце и омладине школских узраста као чинилац њихове будуће репродуктивне улоге у друштву

5. Програмски садржаји у основним школама и могућности њихове педагошке интерпретације у светлу пронаталитетне политике

6. Улога одељењског старешине у пронаталитетном васпитању ученика и изграђивању хуманих односа међу људима

7. Ваннаставни облици васпитно-образовног рада са ученицима и сарадња школе са друштвеном среди-ном, с посебним акцентом на припрему младих за породицу и родитељство.

Семинари у основном образовању организовани су као једнодневни за релевантне предметне наставнике, стручне сараднике и руководиоце школа. Организовано је десет семинара за 906 учесника. 66

Збирни преглед едукативних семинара и броја учесника по областима

Ред. бр.

Област Број семинара

Број учесника

1. Здравствена заштита 12 417 2. Средње образовање 10 695 3. Социјална заштита 9 259 4. Друштвена брига о деци 9 239 5. Основно образовање 10 906 Укупно 50 2516

Oпшта оцена ових семинара је позитивна. Избор садржаја свих семинара обезбедио је обнављање старих и стицање нових знања о проблемима становништва, попула-ционе политике и планирања породице, а понуђени су и могући конкретни модели ангажовања институција у облас-тима здравства, образовања, социјалне заштите и бриге о деци на заустављању и мењању неповољних демографских токова. Такође, указано је и на потребу стварања социјалних мрежа преко којих се може утицати на понашање уопште, па и на репродуктивно понашање, и преко којих се може пружати стабилна и трајна подршка рађању и родитељству. Како су наведени семинари били организовани на принципу едукације едукатора, оцењено је да су постигнути и значајни резултати на ширењу и мотивисању кадровских потенцијала неопходних за преузимање активне улоге у дифузији знања на локалном и микро нивоу.

Едукативне активности Републичког центра за планирање породице

Републички центар за планирање породице организо-вао је, у периоду од 2000. до 2003. године 26 семинара за патронажне сестре домова здравља у Републици Србији. Садржај тих семинара биле су теме из области демографије, репродуктивног здравља и улози патронажне службе у планирању породице, подршци родитељству и очувању

67

68

репродуктивног здравља. Ове семинаре завршило је 1069 медицинских сестара запослених у патронажним службама домова здравља. Од 2001. године, Републички центар за планирање породице организује, у сарадњи са домовима здравља и међународним агенцијама и организацијама, семинаре за здравствене и просветне раднике и младе, под називима „Сачувајмо здравље“ и „Саветовалиште за младе“. Семинар Сачувајмо здравље намењен је едукацији адолесцената, а његов садржај чине следеће теме: Полни развој; Хумани односи међу половима; Сексуални живот и репродуктивно здравље; Заштита од полнопреносивих инфекција; Заштита од нежељене трудноће; Групни здравствено-васпитни рад – демонстрација и друге. Семинар Саветовалиште за младе има за циљ формирање тимова младих едукатора, здравствених и просветних радника, па су и садржаји прилагођени том циљу. Обрађују се теме о демографским трендовима, проблемима и последицама које производе, основним карактеристикама (телесним и психичким) младих, ризичном понашању младих, адолесцентној трудноћи, намерном прекиду трудноће, полно-преносивим инфекцијама, заштити од нежељене трудноће, примени савремених контрацептивних средстава, заштити репродуктивног здравља и методама и техникама вршњачке едукације. Републички центар за планирање породице органи-зовао је и три дводневна семинара „Планирање породице/ репродуктивно здравље становништва Србије“, за запослене у референтним установама из Београда. Организован је и стручни састанак посвећен унапређењу квалитета рада у области заштите репродуктивног здравља младих. У његовом раду учествовало је 114 здравствених радника и сарданика који раде у саветовалиштима за младе из 40 општина централне Србије и Војводине. У прегледу који следи наводимо податке о времену организовања, називима семинара и броју учесника по категоријама.

Година Назив семинара Број семинара

Број младих

Број здрав. радника

Број просвет. радника

Број здрав.и просвет. радника

Укупно

Сачувајмо здравље 8 402 - - 84 486 2001. Саветовалиште за младе 8 274 - - 122 396 Сачувајмо здравље 6 279 - - 74 353 2002. Саветовалиште за мла де 6 198 - - 62 260 Са вршњацима до здравља 1 23 - - - 23 Саветовање о заштити репродукт.здравља 1 - 23 - - 23 Заштита репродукт. здравља адолесцената 1 - 34 - - 34

2003.

Евидентирање података у раду саветовалишта за младе 1 - 28 - - 28 Превенција и рана дијагноза конгениталних аномалија 1 - 70 - - 70 Репродуктивно здравље младих 1 - - 100 - 100 Заштита репродуктивног здравља младих 1 - 21 - - 21

2004.

Саветовање са адолесцентима о заштити репродукт. здравља 1 - 18 - - 18

70

71

Година Назив семинара Број семинара

Број младих

Број здрав. радника

Број просвет. радника

Број здрав.и просвет. радника

Укупно

Сачувајмо здравље – саветовалиште за младе 1 25 32 15 - 72

2004. Евидентирање података у раду саветовал. за младе 1 - 18 - - 18

Саветовање у области планирања породице 1 - 143 - - 143 Вештине вођења радионица 1 - - - 57 57 Сачувајмо здравље 1 75 - - 20 95 Радионичарство у пракси 1 28 23 20 - 71 Саветовање са адолесцентима 1 - - - 16 16 Значај едукације у заштити репродуктивног здравља 1 121 - - - 121 Планирање породице/ репродукт. здравље становништва 1 - - - 78 78 Планирање породице/ репродукт. здравље становништва 1 - 60 - - 60

2005.

Заштита репродуктивног здравља младих 1 - 18 - - 18

Укупно: 47 1.425 488 135 513 2.561

Обављена је и додатна едукација тимова саветова-лишта за репродуктивно здравље младих при домовима здравља са територије центаралне Србије, затим један дво-дневни семинар на тему „Основни клинички принципи у заштити репродуктивног здравља младих“ као и семинар са стручњацима из области здравствене заштите Војводине, а на тему „Оснивање саветовалишта за репродуктивно здравље младих у Војводини“. У циљу стручног оспособљавања просветних радника и сарадника из основних школа, Републички центар за планирање породице објавио је приручник „Репродуктивно здравље младих“. Приручник је добио сагласност Минис-тарства просвете и спорта за коришћење у основним школама На Медицинском факултету Универзитета у Крагу-јевцу је, уз стручну помоћ Републичког центра за планирање породице, основан Едукативни центар за заштиту репро-дуктивног здравља младих. Циљ овог центра је мотивисање и оспособљавање студената различитих факултета Универ-зитета у Крагујевцу да шире знања везана за репродуктивно здравље. Овај центар је у току 2005. године организовао, са стручњацима Републичког центра за планирање породице, три једнодневна и три петодневна семинара за популацију студената. За представнике здравственог и образовног система, система социјалне заштите и локалне самоуправе, у току 2005. године, Републички центар за планирање породице организовао је и три једнодневна семинара на тему „Планирање породице/репродуктивно здравље становниш-тва Србије“. Садржаји ових семинара били су прилагођени циљевима, учесницима и времену трајања. Може се закључити да је активност Републичког центра за планирање породице добро осмишљена, конти-нуирана, усмерена на релевантне циљне групе, посебно младе, и да доприноси заштити и унапређењу репродуктивног здравља свих које се налазе у репродуктивном добу.

72

Ширење знања и информација

У циљу континуираног, сажетог, јасног и коректног обавештавања о проблемима демографског развитка и популационе политике, о ставовима и догађањима у вези са том проблематиком, о иницијативама, акцијама и резул-татима, као и постизању свести о потреби мењања неповољног стања и тенденција у демографском развитку, Министарство за бригу о породици је, у сарадњи са Центром за демографска истраживања Института друштвених наука Београд, а на иницијативу Савета за становништво породицу и децу Владе Републике Србије, покренуло издавање информативног билтена „Демографски преглед“. Ово гласило излазилио је четири пута годишње, у тиражу од по 1.000 примерака, а било је намењено државним органима и службама, представницима локалне власти, релевантним институцијама и асоцијацијама, посебно јавним гласилима и новинарима да информације из „Демографског прегледа“ саопштавају, путем својих медија, у јавност и да демографску проблематику третирају на шири и потпунији начин, налазећи саговорнике за то и међу стручњацима који га припремају. Закључно са 2004. годином. објављено је 20 бројева овог својеврсног информатора. После паузе од две године, у 2006. години објављен је 21. број, па се очекује да ће овај билтен убудуће редовно излазити. Са циљем да стално информише о свим значајним питањима планирања породице, надлежно министарство финансирало је, од 2001. године и информативни билтен „Потомство“, чији је издавач био Републички центар за планирање породице. „Потомство“ је, као и „Демографски преглед“, излазило четири пута годишње, у тиражу од по 500 примерака и достављано је свим здравственим и другим релевантним институцијама. До 2004. године објављено је 16 бројева овог гласила, када је надлежно министарство престало да финансира његово објављивање. .

73

Популациона едукација у Војводини Комисија за популациону политику Извршног већа

АП Војводине, у сарадњи са Министарством за бригу о породици, у марту 2000. године, донела је одлуку да се едукују чланови општинских комисија за популациону политику на територији АП Војводине које су формиране од стране скупштина општина са циљем остваривања мера и активности пронаталитетне популационе политике. За реализацију едукације Министарство за бригу о породици одобрило је потребна средства, док је организатор био Покрајински секретаријат за здравство, рад и социјалну политику.

Једнодневни семинари одржани су у периоду од априла до краја јуна 2000. године у Новом Саду, Бечеју, Сенти, Врбасу, Зрењанину и Сремским Карловцима.

Ове семинаре похађали су чланови општинских комисија за популациону политику, координатори општин-ских комисија, представници локалних самоуправа као и чланови одбора за демографију, породицу и децу Скупштине АП Војводине. На семинарима је било 850 учесника.

Теме једнодневних семинара, као и предаваче утврдила је Комисија за популациону политику Извршног већа АП Војводине уз сагласност Савета за становништво, породицу и децу Владе Републике Србије. На семинарима су обрађене следеће теме:

1. Развитак становништва Војводине, 2. Демографска слика општина у АП Војводини, 3. Популациона политика и питања која се

постављају, 4. Популациона политика државе и локалне

самоуправе, 5. Медицинско-здравствени аспект практичног

решавања депопулације, 6. Психолошки аспект практичног решавања

депопулације,

74

7. Педагошки аспект практичног решавања депопулације,

8. "Мисли глобално, делуј локално", 9. Презентација рада општинских комисија за

популациону политику Студија „Обнављање становништва Србије и

популациона политика државе и локалне самоуправе“ је припремљена као приручник за учеснике семинара.

Од октобра 2003. до маја 2004. године, у организацији Комисије за популациону политику и Покрајинског секре-таријата за демографију, породицу и друштвену бригу о деци одржани су једнодневни едукативни семинари и то у: Новом Саду, Суботици, Руми, Новом Бечеју, Оџацима, Пландишту и Кикинди. На семинарима су учествовали чланови општинских комисија за популациону политику и њихови координатори, представници локалне самоуправе, предшколских установа, представници центара за социјални рад и представници домова здравља – педијатријске службе из свих општина у Покрајини. Укупно је било 350 учесника.

Обрађене су следеће теме: 1. Развитак у области фертилитета становништва, 2. Проблеми избеглиштва, 3. Нова решења породичног законодавства и њихов

утицај на породичну сигурност, 4. Популациона политика у локалној самоуправи, 5. Репродуктивно здравље младих, 6. Социјална заштита старих, 7. Зашто људи имају – немају децу, 8. Проблеми демографског старења у АП Војводини, 9. Значај и активност удружења великих породица и

друге теме.

75

Учесници семинара добили су много нових информација што је допринело ширењу знања и разумевању озбиљности и значаја демографских проблема за Војводину и ширу друштвену заједницу.

Заједнички закључак свих одржаних семинара је да институције из области друштвене бриге о деци, образовања, здравства, социјалне заштите, информисања, културе и физичке културе треба да, поред спровођења мера државне популационе политике, спроводе и мере популационе политике локалне самоуправе у складу са својим компе-тенцијама и потребама својих грађана.

На основу информација добијених путем евалуацио-ног листа од учесника семинара сазнали смо да су семинари у целини оцењени као врло успешни и организационо и садржајно и да је потребно проширити популациону едукацију на све грађане АП Војводине. После завршених семинара објављен је тематски број Билтена Комисије за популациону политику Извршног већа Војводине – Демографија-Информације-Пракса, са изводима из излагања предавача – едукатора. 3.7. Како организовати популациону едукацију? Популациону едукацију треба опрганизовати као планску, перманентну и диференцирану активност која се програмира сваке године усвајањем годишњег програма, на нивоу надлежних републичких и локалних органа. На основу програма утврђују се оперативни – месечни и недељни планови остваривања популационе едукације. У изради Програма популационе едукације потребно је уважавати следеће принципе:

– перманентности – моделовања према циљним групама – адекватности садржаја и сталног актуелизовања

садржаја – примене савремених метода учења – компетентности едукатора

76

– реалности са становишта кадровских, матери-јалних и организационо-техничких услова за реализацију програма

– доступности свима којима је програм намењен – јавног промовисања – евалуације након реализације – унапређивања на основу резултата евалуације.

Програм се диференцира према критеријуму намене и може бити:

1) Општи програм популационе едукације становништва општине

2) Специфични програми популационе едукације за одређене циљне групе

3) Посебни програми популационе едукације за младе. Садржаји сваке врсте програма креирају се с обзиром на карактеристике циљне групе релевантне за усвајање предвиђених садржаја. У креирању садржаја учествују струч-њаци различитих профила (демографи, педагози, психолози, социолози, социјални радници, лекари и други). У садржајима програма треба да буду заступљене теме о демографском развитку света, Европе, Србије и конкретне општине (када се ради о програму на нивоу општине), о проблемима у развитку становништва код нас и последицама које производе, о породици, о деци, о породичном животу, о здравим стиловима живота, о репродуктивном здрављу, о мерама популационе политике – државним, покрајинским и локалним. Ширење знања и информација о демографској ситуацији реализује се обрадом утврђених тема у формалном и неформалном процесу образовања, односно може се остваривати у институционалном систему, локалним и месним заједницама и другим облицима организовања и удруживања људи, за различите циљне групе. При томе је веома важно дефинисати теме које ће се обрађивати и методе и технике које ће се примењивати, о чему ће бити више речи у наредним поглављима. Зависно од тога да ли се популациона едукација организује у формалном или неформалном процесу

77

образовања, одређују се оперативни организатори, док координацију обавља стално радно тело органа надлежног за популациону политику и одговарајући орган управе.

3.8. Задаци институционалног система у попула-ционој едукацији

Институционални систем на републичком нивоу и на

нивоу локалне заједнице чини основни ресурс за креирање и остваривање популационе едукације. У том смислу, улога и задаци овог сектора могу се одвијати

1) на нивоу Републике 2) на нивоу локалне заједнице – учешћем у креирању

и реализацији Програма популационе едукације, у делу своје стручне компетентности и

3) на нивоу сваке посебне институције – креирањем и имплементацијом одређених садржаја популационо-едукативног карактера у редовне активности.

Кад је реч о креирању и остваривању популационе едукације на нивоу сваке посебне институције, значајан допринос њеном целокупном концепту била би реафирмација и модернизација саветодавне функције институција којима је то иманентно. Тиме би се омогућио рад са појединцима, рад са породицом, групни рад са категоријама које имају исту врсту интересовања или потреба итд. Саветовалишни рад институционалног система, у контексту популационе едука-ције, може подразумевати следеће: – да у школама родитељи и деца, једном или два пута недељно (у одређене дане), могу добити савете од компе-тентних школских стручњака у вези са васпитањем деце, њиховим учењем, сазревањем, односима родитеља и деце и деце међусобно, као и савладавањем и других проблема у вези са одрастањем, учењем и односима; – да у предшколским установама родитељи предшколске деце могу добити, једном или два пута недељно (у одређене дане), савет од компетентних стручњака за предшколску децу о проблемима одрастања, збрињавања и 78

васпитања мале деце, о планирању породице и организацији породичног живота, као и да могу размењивати искуства са другим родитељима мале деце; – да у здравственим установама млади и други људи фертилног доба могу добити, једном или два пута недељно (у одређене дане), савет и упутство за очување репродуктивног здравља, за планирање породице, за заштиту од полно преносивих болести, о контрацепцији, о рађању здравог потомства и другим питањима која се тичу здравља и рађања; – да у центрима за социјални рад млади са проб-лемима у понашању и породице у ризику могу добити, једном или два пута недељно (у одређене дане), савет о планирању породице, одговорном и жељеном родитељству и превла-давању проблема у којима су се нашли; – да у селима, по унапред утврђеном распореду, раде покретна саветовалишта за заштиту и очување репродук-тивног здравља, за планирање породице, за васпитање деце и остваривање родитељских и породичних функција; – да локална средства информисања спроводе медиј-ске кампање, односно да имају сталне емисије, рубрике којима информишу о стању становништва, објашњавају стање, подржавају и покрећу одређене акције, обрађују теме о породици – од заснивања и планирања породице до односа према остарелим члановима породице, и да у томе користе све могућности медијске презентације сложене и слојевите проблематике становништва, породице и деце; – да све наведене институције дефинишу и остварују и заједничке активности, када оцене да је то потребно, односно да формирају мрежу за популациону едукацију и тиме оснаже своје деловање. Ове функције институционалног система утврђују се годишњим програмима рада институција и у координацији са органима надлежним за популациону политику на свим нивоима друштва.

79

3.9. Модели популационе едукације

3.9.1. Општи програм популационе едукације путем медија

Појам масовни медији различито се дефинише, а њихово опште значење у савремено доба подразумева преношење и ширење информација до огромног броја људи путем различитих средстава и применом нових техничких достигнућа. Због чињенице да досежу до милиона људи, називају се и масовним комуникацијама. „Масовни медији често се повезују само са забавом и, као такви, сматрају релативно маргиналним у животу већине људи. Такво гледиште је, међутим, само делимично тачно јер су масовне комуникације неодвојиве од многих других аспеката наших друштвених активности. Медији као што су дневне новине или телевизија имају знатан утицај на нас и наша схватања, а битни су и за стварање јавног мњења. Није то само зато што они утичу на наше ставове на специфичан начин, него и зато што представљају и инструменте приступа знању од кога зависи велики број друштвених активности“.37

Улога масовних медија у друштву је вишеструка и многозначна. „Без актуелних и конкретних информација ниједан облик праксе не може да опстане у форми сврсисходно оријентисане активности“.38 Располагати инфор-мацијама значи располагати огромном моћи у борби за овладавањем развојем и управљањем. Информисање перма-нентно подиже на виши ниво степен образовања и културе, обогаћује личност човека и пружа му нова сазнања којима може разјашњавти и тумачити свет, утицати на појаве и процесе и управљати њима. Поред тога што је битан предуслов за одлучивање, информисање се јавља и у функ-

37 Е. Гиденс: Социологија, ЦИД Подгорица и Романов Бања Лука, 2001. 38 Т. Ђорђевић: Теорија информација – Теорија масовних комуникација, Београд, 1979.

80

цији тумача постојећих и стварања нових људских потреба, а улога информација у стварању нових вредности је, такође, веома изражена. Масовни медији упознају људе са свим токовима живота и појавама у њима и они то чине њиховим одсликавањем и објашњавањем. На тај начин они обликују и ставове људи, односно не само да представљају свет и стварност, него утичу и на схватање о томе какав је свет у коме живимо. Управо те одлике масовних медија – да информације и поруке преносе брзо великом броју људи и да обликују њихове перцепције стварности и ставове о појавама и догађајима, чине их незаобилазним у процесима стицања знања уопште, па и знања из области развитка становништва, популационе политике, репродуктивног понашања и улоге сваког појединца у савременим популационим процесима. Када говоримо о масовним медијима и њиховом ангажовању у популационој едукацији, подразумевамо све врсте медија – писане (новине, часописе, брошуре, агитке, проспекте итд.), аудио (радио), аудио-визуелне (ТВ) и тзв. „нове“ медије (кабловске и сателитске телекомуникације, интернет и сл.). Да би искористили могућност свог деловања, медији треба да формулишу и утврде:

– непосредне циљеве свог ангажовања; – циљне групе којима се обраћају; – промене које се очекују код одређених циљних група у знањима, ставовима и понашању;

– чиниоце који могу деловати на очекиване промене; – облике информационо-комуникационог деловања; – поруке које ће се упућивати; – динамику деловања; – време деловања; – потребна улагања. Садржаји популационе едукације становништва путем

медија формулишу се у зависности од наведених опредељења, посебно с обзиром на циљне групе којима су намењени, а могу, на пример, обухватити следеће теме: Становништво 81

света; Становништво Србије: факта и тенденције; Економско-социјални аспекти развоја становништва; Брак, породица и породични односи; Одговорно родитељство; Ослонци у подизању деце; Развој, циљеви и принципи популационе политике; Репродуктивно здравље жене и како га чувати; Млади и сексуалност; Полно преносиве болести; Промоција мера популационе политике; Међугенерацијска солидарност у обнављању становништва; Ставови међуна-родне заједнице о популационим питањима; Светска искуства популационе политике; Развој родитељске компетенције; Развој родитељских вештина; Партнерско родитељство итд.

У презентацији садржаја популационе едукације треба користити све форме медијског начина изражавања (вест, информација, извештај, интервју, репортажа, фељтон, серије, питања и одговори и др.), како би се постигло разноврсно, популарно и квалитетно ширење знања, информација и порука. Електронски медији треба да обезбеђују одговарајуће спотове и поруке, које се лако памте, у најгледанијим емисијама као и у ударно време.

У приступу општим и специфичним програмима популационе едукације, медији треба да остварују међусобну сарадњу и сарадњу са свим другим релевантним инсти-туцијама и чиниоцима друштва, како би могли припремати актуелне, квалитетне и континуиране информације и поруке. Поруке треба да буду усмерене на критична питања и циљне групе и да избегавају опште познате информације или обраћање онима који већ познају проблем. Ако испитивање јавног мњења покаже да постоје одређена знања о демограф-ској ситуацији, онда обраћање одређеној циљној групи треба фокусирати на пружање специфичних информација.

Популациона едукација путем медија не треба да буде једнократна акција, већ осмишљен процес са повећањем интензитета (кампање) обавештавања када се оцени да је то потребно.

У пласирању медијских информација и порука треба да постоји равнотежа између централних и локалних медија,

82

писаних и електронских, државних и приватних, јер се тиме постиже значајност питања као и заступљеност порука које су потребне за постизање и опште (на нивоу друштва), посебне (на нивоу локалних заједница, односно ужих друштвених група) и појединачне (на нивоу појединца) свести о проблему и његовом решавању. Информације и поруке треба да буду позитивно оријентисане, рационалне, али и емоционалне, зависно од тога коме су упућене и шта треба да изразе.

Део стратегије општег програма популационе едука-ције становништва путем масовних медија треба да буду и истраживања: за одређивање циљева, циљних група, општих и специфичних садржаја као и очекиваних резултата. Такође, и праћење деловања путем информација и порука, као и процена успешности овог начина деловања треба да се истражују како би се, на основу одговарајућих истраживачких поступака, долазило до оцена и судова, а затим и мењања и унапређивања процеса популационе едукације.

3.9.2. Специфични програм популационе едукације

за носиоце мера популационе политике на локалном нивоу

У локалној заједници, најнепосреднији носиоци

популационе политике су комисије за популациону политику, као и одбори за демографију, које бирају скупштине општина. Носиоци локалне популационе политике треба да буду и други органи локалне самоуправе, институционални систем и цивилни сектор. За њихово успешно деловање неопходно је да постоји стално обнављање и проширивање знања.

Облици Основни облици едукација за носиоце популационе

политике су семинари. Они могу бити једнодневни и више-дневни, организовани у седишту локалне самоуправе или у неком другом центру, што зависи од организатора, матери-јалних могућности, али и садржаја семинара. Сваки облик едукције има своје вредности. Битно је да се едукације одржавају у одређеним интервалима без предугих пауза

83

између њих. Осим директних добити у смислу знања и разумевања проблематике, индиректне добити су провера сопствених ставова и оснаживање за деловање у локалној заједници, као и за мисију популационе политике.

Семинари не би требало да буду једини облици едукације носилаца популационе политике. Треба инсисти-рати и на самоедукацијама, као и на организовању флекси-билних облика путем активног учења. За ову циљну групу могу се препоручити разни радионичарски облици, затим трибине, панел дискусије и сл.

Садржаји Садржаји се дефинишу зависно од актуелне ситуације,

односно зависно од тога да ли је реч о првој едукацији или некој у низу. Основни принцип код избора садржаја треба да буду теме које ће пружити довољно знања о проблемима које треба решавати и начинима деловања на проблеме – у општем и конкретном смислу. На пример, теме могу бити: Развитак становништва; Популациона политика у сфери фертили-тета становништва; Искуства популационе политике у свету; Ставови међународне заједнице о популационој политици; Стратегије заштите старих; Локална самоуп-рава и популациона политика; Проблеми репродуктивног здравља и форме ризичног понашања младих које га угрожавају; Улога и задаци комисија за популациону поли-тику у локалној заједници; Обезбеђивање средстава за локалну популацину политику; Психолошки аспект практич-ног решавања депопулације; Педагошки аспект практичног решавања депопулације; Популацина едукација – нови правац популационе политике и друге.

Едукатори треба да буду компетентни стручњаци, добро припремљени и мотивисани за успех едукације. Уколико то не би било тако, ефекти могу изостати.

Методе Избор метода је у домену едукатора, а зависи од

садржаја теме која се обрађује и од едуканата са којима се ради. Свака метода има своје добре и лоше стране. У припреми едукације, део обавеза едукатора је и избор метода,

84

при чему би било добро да се у оквиру једне едукације користи више различитих метода, међу којима и интерактивне методе.

Основни принципи у организовању популационе едукације за носиоце популационе политике:

- едукација носилаца мера популационе политике треба да буде стални и обавезни део локалне популационе политике;

- програм едукације треба утврђивати најмање на годишњем нивоу;

- програм треба да садржи обавезне (ротирајуће) теме за све нове чланове органа и институција који су иден-тификовани као носиоци популационе политике на локалном нивоу;

- чланови органа за популациону политику и пред-ставници свих других носилаца популационе поли-тике треба да учествују у дефинисању садржаја едукације;

- едукатори треба да буду компетентни и истакнути стручњаци за теме које обрађују;

- сваки облик едукације треба да има оптималан број тема у односу на време трајања изабраног облика едукације;

- едукације треба да буду медијски промовисане и пропраћене;

- евалуација треба да буде унапред припремљена и најављена свим учесницима;

- резултати евалуације треба да буду коришћени у организовању наредних едукација.

3.9.3. Програм популационе едукације младих

Према дефиницији Светске здравствене организације, адолесценти су млади људи узраста од десет до деветнаест година старости. Међутим, како је процес психо-социјалног сазревања и стицања економске независности у савременом 85

свету прилично дуг, под адолесценцијом се често подра-зумева узраст до 25 година живота. Према овом критеријуму, а према подацима последњег пописа становништва из 2002. године, у централној Србији има 1.045.896 адолесцената, или 19,1% од укупног становништва, а у Војводини 402.014, или 19,8%, такође, од укупног становништва. Од њиховог репро-дуктивног здравља зависи будући развитак становништва. Репродуктивно здравље, пак, дефинисано је у Програму акције Пете светске конференције о становништву и развоју, одржане у Каиру 1994. године, као „стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања (а не само одсуства болести или неспособности) у свим питањима везаним за репродуктивни систем, његове функције и процесе“. Због тога је очување и унапређење репродуктивног здравља младих значајно, не само са апекта оболевања и смртности жена, већ и деце чији живот и здравље у високом степену зависе од репродуктивног понашања жена, што потенцира значај избора репродуктивног модела од стране младих и преузимања контроле над сопственим животом. С обзиром на значај репродуктивног здравља и за појединца и за друштво, постоји велика заинтересованост истраживача за проучавање многобројних аспеката овог питања. За потребе ове публикације навешћемо неке резул-тате новијих истраживања који су релевантни за промишљање о програмима едукације младих у сфери репродуктивног здравља, планирања рађања, рађања, одговорног родитељства и успешног остваривања личних и друштвених улога. 1) Бројна истраживања у свету показују постепен али стални пораст сексуалне активности младих и снижавање просечног узраста у којем се она започиње, нарочито код девојака. Према налазима Студије о породици, у САД је полно активних 21,4% девојака узраста 15 година, 38% у узрасту од 16 година, 49,6% од 17 година, 62,7% од 18 година и 72,4% девојака узраста од 19 година.39

39 Аbmа i saradnici, 1997, цитирано према: К. Седлецки, Репродуктивно здравље младих, Службени гласник, Београд, 2002.

86

2) У Шведској је осамдесетих година просечан узраст за почетак сексуалне активности адолесценткиња био 16,2 године, а према налазима велике европске студије о здрављу и здравственом понашању младих, која је током 1997. и 1998. године спроведена у осам земаља Европе и САД, утврђено је да велики број дечака и девојака прво сексуално искуство доживљава у узрасту од 15 година.40

3) У 1999. години спроведена анкета међу петнаесто-годишњим ученицима средње школе код нас показала је да је од 5.137 ученика 22,5% дечака и 3,5% девојчица имало сексуалне односе. Већина од њих, три четвртине, први сексуални однос имала је у узрасту од 14 и 15 година.41

4) Резултати дубинског истраживања Б. Станковић, посвећеног сексуалном понашању младих (2001/2002), пока-зали су да је највећи број испитаница у узорку, приближно свака друга, доживела своје прво сексуално искуство у узрасту од 15 година, свака трећа у узрасту од 16 година, 13,5% у узрасту од 14 година, а три испитанице, што чини 2,7% од укупног броја, у узрасту од 13 година.42

5) Резултати анкетног истраживања које је спровела М. Рашевић 1999. године међу ученицима Летње школе Сачувајмо здравље, намењене адолесцентима, показали су да постоји потреба за спровођењем сексуалне едукације адолес-цената из следећих разлога: постоји отвореност за сексуалне односе уз истовремену затвореност за брак и рађање деце у адолесценцији, генерацијски контакти су основни извор сазнања везаних за сексуални живот и контролу рађања, постоји свест о значају стицања знања везаног за реп-родуктивно здравље и постоји позитивна рецепторна основа за спровођење сексуалне едукације младих изражена у размишљању о организацији саветовалишта за младе и у

40 Исто. 41 Цуцић и сарадници (2000), цитирано према: Б. Станковић, Фертилитет и репродуктивно здравље младих, Службени гласник, Београд, 2004. 42 Биљана Станковић, Фертилитет и репродуктивно здравље младих, Службени гласник, Београд, 2004.

87

позитивном ставу о одговорности оба партнера за употребу контрацепције итд.43

6) Кад је реч о коришћењу контрацепције, истра-живање међу адолесценткињама Саветовалишта за младе у Београду показало је да оне најчешће користе традиционалне, непоуздане методе (96,3% девојака у неком периоду). Партнери само једне трећине девојака користили су кондом.44

7) Према налазима испитивања сексуално активних адолесценткиња у Београду, једну или више трудноћа током адолесценције имало је 16,0% девојака, и све су завршиле њеним намерним (94,0%) или спонтаним (6,0%) прекидом. Један намерни прекид трудноће имало је 14,3% адолес-центкиња, два 1,3%, а код 1% се догодио спонтани побачај.45

8) Према резултатима испитивања којим је обухваћено 5.385 студената прве и треће године из пет универзитетских центара у Србији, установљено је да код нас велики број младих има искуства са наркотицима. Најчешће се користи марихуана, коју је пробало 22,3% девојака и 32,4% младића, а знатано ређе хашиш (4,8% девојака и 8,7% младића), екстази (1,4% девојака и 3,3% младића), алкохол са седативима (4,6% девојака и 7,4% младића), кокаин (0,5% девојака и 2,4% младића) и хероин (1,1% девојака и 2,3% младића). Веома забрињавајући је податак да у групи од 5.137 ученика петог и седмог разреда основне и првог разреда средње школе, 2,8% девојчица и 6,8% дечака већ има искуства с марихуаном .46

Све ово указује на веома изражену потребу за повећањем знања и вештина младих за одговорно понашање,

43 Мирјана Рашевић, „Слика младе генерације“, у: Сачувајмо здравље, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије и Републички центар за планирање породице, Београд, 2000. 44 Катарина Седлецки, Значај испитивања цервициса чији је узрочник Chlamydia trachomatis код сексуално активних адолесценткиња, докторска дисертација, Медицински факултет, Београд, 1999. 45 Катарина Седлецки, Репродуктивно здравље младих, Службени гласник, Београд, 2002. 46 Цуцић и сарадници, цитирано према: Катарина Седлецки, Репродуктивно здравље младих, Службени гласник, Београд, 2002.

88

односно да је едукација као посебан правац деловања међу младима нужност и да је неопходна и у оквиру здравствене службе, у систему образовања, у медијима и путем актив-ности одговарајућих локалних одбора или комисија за популациону политику. Облици активности

1) Саветовалиште за репродуктивно здравље младих

Искуства из рада здравствене службе, посебно из рада саветовалишта за адолесценте, контрацепцију, планирање породице и др., стање репродуктивног здравља младих, затим резултати бројних истраживања код нас и у свету и научна знања, утицали су да Републички центар за планирање породице развије модеран облик саветовалишног рада у оквиру здравствене службе – Саветовалиште за репродук-тивно здравље младих, препознатљиво и афирмисано у домаћој средини кроз три нивоа рада, који представљају заокружен систем састављен од:

– здравствено-васпитног групног рада са адолесцен-тима,

– индивидуалног саветодавног рада са специјалистом превентивне медицине, психологом, педијатром и гинекологом и

– испитивање и лечење поремећаја репродуктивног здравља младих оба пола.

Здравствено-васпитни групни рад са адолесцентима омогућава примену метода активног учења, што олакшава усвајање знања и правилно формирање ставова. Овај начин учења ствара атмосферу равноправности, повећава мотивацију и јача самопоуздање. Такође, активним учењем лакше се обезбеђује вршњачка едукација, која је неопходна у заштити репродуктивног здравља младих, јер су истраживања показала да млади највише прихватају поруке вршњака, пошто су у фази развитка коју карактерише потреба за

89

дистанцирањем од одраслих и отпор да се прихватају ставови и мишљења одраслих.

Садржаји овог облика рада са младима унапред се планирају тако да се у сваком циклусу обраде теме значајне за постизање неопходног квантума знања о репродуктивном здрављу, заштити од нежељене трудноће и полно преносивих болести, љубави и односима међу половима и другим.

У литератури се најчешће наводе следеће теме које треба да буду заступљене у групном раду са адолесцентима:

Здрави стилови живота; Ризични облици понашања; Пубертет; Физиологија репродукције; Начини контроле рађања; Планирање породице; Комуникативне вештине из области сексуалности; Зачеће, трудноћа и порођај; Поремећаји у остваривању репродуктивне функције; Болести које се преносе сексуалним путем и друге.47

Индивидуалним саветодавним радом постиже се заштита и унапређење психичке компоненте здравља, а садржај укључује саветовање о свим питањима из домена развоја репродуктивног здравља за која појединци имају потребе, укључујући и клинички преглед, а по потреби и консултацију лекара различитих специјалности.

И коначно, у случајевима потребе, у саветовалишту за репродуктивно здравље младих врше се и испитивања и лечења поремећаја репродуктивног здравља, што је, с обзиром на карактеристике адолесцентног узраста, изузетно важно са аспекта правовремености примене одговарајућих поступака лечења.

Саветовалиште за репродуктивно здравље младих може потпуније да користи своје капацитете у оспособља-вању младих за вршњачку едукацију и да је од спонтане трансформише у осмишљену и планску активност. Такође, саветовалиште за репродуктивно здравље младих треба да шири своје активности: да ради на терену; да припрема и

47 Група аутора: Сачувајмо здравље, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије и Републички центар за планирање породице, Београд, 2000.

90

дистрибуира различите едукативне материјале; да ради са родитељима и институцијама које се баве младима; да прати стање и тенденције у репродуктивном здрављу младих; да покреће и спроводи акциона истраживања и да својим укупним деловањем буде сигуран ослонац младима у одрастању и савладавању препрека и ризика, како сопствених развојних карактеристика, тако и оних које долазе из окружења.

2) Едукација младих у школама Све образовне институције треба да искористе своје

могућности за спровођење едукације младих из сложене тематике која произлази из односа појединца и друштва, појединачних и друштвених циљева и међусобних веза, утицаја и условљености. А могућности су: редован наставни процес, ваннаставне активности и сарадња са родитељима.

Редован наставни процес подразумева усвајање знања и вештина из бројних наставних предмета, чији исходи, у најопштијем смислу, треба да буду: разумевање животних процеса, усвајање позитивног вредносног система према себи, другима и окружењу, избор и оспособљавање за професионални рад, задовољавање својих и друштвених потреба и стално унапређивање квалитета живота. Наставни садржаји, нарочито садржаји матерњег језика и књижевности, историје, географије, биологије, филозофије, социологије, физичког, ликовног и музичког васпитања, обезбеђују знања релевантна за развитак становништва и разумевање веза између појединачних понашања и импликација тих понашања на нивоу друштва, као и формирање ставова о потреби обнављања и трајања друштва којем појединац припада.

Ваннаставне активности ученика представљају другу могућност деловања школа и у њих треба уградити популациону тематику прилагођену узрасним карактерис-тикама, потребама и интересовањима. Ове активности су веома погодне за вршњачку едукацију као спонтан, али и осмишљен процес.

Сарадња са родитељима и њихово активно учешће у животу и раду школе треба да мобилишу, мотивишу и пруже

91

потребна знања и едукативне материјале родитељима за њихову бољу улогу у процесу васпитања деце, у сазревању и усвајању знања о популационим питањима и формирању вредносног система у којем се високо вреднују породица и деца и у којем се прихвата сопствена одговорност за обнављање становништва и његов укупни развитак.

3) Едукација младих путем медија Млади су упућени на сазнавање, у општем смислу,

путем медија, нарочито електронских, кабловских и сате-литских. Интернет је постао саставни део живота младих. Отуда су медији моћно средство за ширење знања, инфор-мација и порука из области становништва. У њиховом активирању, поред већ наведеног у овом поглављу, посебно значајним сматра се укључивање младих у припрему текстова или емисија у којима би они сами вршили промоцију садржаја и порука из области развитка становништва, репродуктивног здравља младих и других релевантних тема.

3.10. Методе у популационој едукацији

Поред јасно формулисаних циљева и добро одабраних садржаја, за успешну реализацију програма популационе едукације, важан чинилац је и избор метода и техника рада. Реч „метод“ потиче од грчке речи „methodos“ и значи истра-живање, испитивање, пут и начин испитивања. Метод је начин испитивања, начин мишљења и начин рада. Под методом у практичним делатностима подразумева се специфична врста интервенција и других активности у остваривању сврхе делатности. У образовању, па и популационој едукацији као специфичном виду образовања, метод је планско остваривање пута који води постизању циља. Постоји више класификација метода као и њихове бројне систематизације. Међутим, у педагошкој литератури се с правом указује на њихову основну слабост – везивање за наставне оквире. Усмерена на традицију, пре свега, дидактика се не бави довољно специфичним облицима образовања,

92

самообразовањем, па ни методама активног учења и масовног васпитно-образовног рада. У најопштијем смислу, у литератури се истиче постојање два начина на које се друштвено-историјско искуство преноси на младе генерације: у облику образаца одређених делатности (преко средстава и начина рада) и вербално, оперативно (уношењем промена у предмете или ситуације ради посматрања њихових последица) и фигура-тивно (када се представе стичу без деловања на стварност, њеним копирањем или посматрањем, као и захваљујући саопштавању). У првом случају би нагласак био на физичком сазнању (најчешће у социјалном контексту), у другом – на социјалном сазнању, а оба ова сазнања би представљала основу за развој и прожимала логичко сазнање.48 Постоји и подела метода на сазнавање путем живе речи, путем писане и штампане речи, путем демонстрације појава и предмета или њихове слике и сазнавање путем практичног рада. У једној другој класификацији учињен је покушај да се подела метода изврши према основним мисаоним операцијама – упоређивање, анализа, синтеза, индукција, дедукција, затим према критеријуму односа полазника према наставној грађи и решавању проблема на: репродуковање грађе, примену знања, објашњење појмова на основу уоченог решавања практичних података итд.49 Такође, неки аутори говоре и о методама поучавања, откривачким и проблемским методама, затим о вербалним и показивачким итд. У области здравствене едукације, уместо метода говори се о едукативним или здравствено-васпитним страте-гијама, под којима се подразумевају комбинације метода, техника и прилазака људима, са циљем да се утиче на све

48 Poddjakov, цитирано према: Емил Каменов, Предшколска педагогија - књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990. 49 Драгомир Филиповић, Образовање одраслих у теорији и пракси, Култура, Београд, 1998.

93

факторе који одређују формирање или модификовање понашања у вези са здрављем. Последњих година, најчешће је у примени Гринова класификација према којој се едукативне стратегије деле на: 1) Методе комуникације – предавања – дискусије – индивидуална саветовања и – медијске технике 2) Методе обучавања – развој вештина – симулације и игре – проблемско учење – мала група и – моделирање 3) Организационе методе – развој заједнице – социјалне акције – социјално планирање и – организациони развој.50

Избор метода не одређује се произвољно, већ зависно од васпитно-образовних циљева, педагошко-методских и општих и стручних знања наставника, односно едукатора, времена које је на располагању, организације наставног, односно едукативног процеса, аудио-визуелних средстава и погодности амбијента у којем се одвија настава, односно едукација.

50 Викторија Цуцић и Гордана Рајин, „Комуникације и здравље“, у: Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља, Завод за уџбенике и наставна средства и Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Београд, 1999.

94

При избору метода, треба имати у виду и резултате истраживања на које указује Ханс Нојман (Hans Neumann), а који се састоје у следећем: „Човек запамти од оног што чује само 20%, оног што види 30%, оног што види и чује око 50%, оног што успешно репродукује око 70% и оног што лично и непосредно уради – читавих 90% “.51

У пракси популационе едукације, најчешће се користи метода усменог излагања или предавања, као најстарији и најпознатији метод преношења знања и радионичарски рад, као најпознатији метод активног учења. Основно правило, које треба да буде испоштовано, јесте стручност предавача или комуниколога и његово добро познавање теме о којој је реч. Тако се обезбеђује да се у процесу ширења знања, информација и порука осигурају компетентност извора знања и ефикасни и атрактивни путеви за њихово преношење. Метода усменог излагања или предавања има добре и лоше стране. Добре стране су што је заснована на педагошким и дидактичким концепцијама, што се током дугог времена примене обогатила разним могућностима, што је економична, лака за примену и адаптабилна. Може се остварити непос-редно, преко радија, магнетофона и грамофона, путем телевизије, компјутера итд. Лоше стране су што представља једносмерну комуникацију, полазнике ставља у положај пасивних примаоца информација и знања, а као што је наведено, резултати истраживања су показали, да се на тај начин презентовани садржај најмање запамти. Основно обележје ове методе је пружање инфор-мације живом речју, а типови излагања могу бити: причање, објашњавање, описивање, уверавање и доказивање. Ова метода је у популационој едукацији неизбежна и још дуго ће бити у примени, због карактеристика садржаја који се преносе одговарајућим циљним групама. Њене негативне стране могуће је смањивати комбиновањем са

51 Цитирано према: Драгомир Филиповић, Образовање одраслих у теорији и пракси, Култура, Београд, 1998.

95

другим методама и коришћењем аудио-визуелних средстава. Такође, може се примењивати у више варијанти: 1) Моно-излагање Усмено излагање едукатора уз

поштовање педагошких принципа, са наговештеним питањима о који-ма ће се говорити, а по могућству пожељно је за едуканте припремити кратке изводе из излагања

2) Тандем-излагање Предавање које држе два предавача – нарочито је пожељна примена ове варијанте у обради сложених и обимних садржаја

3) Панел излагање Предавање које држи више струч-њака о једној теми, из разних аспе-ката, подразумева постојање пред-седавајућег, а примењује се пред ширим аудиторијумом – може се користити и као „brain trust“ или „brainstorming“

4) Симпозијум Иако представља облик научног скупа високих стручњака, користи се и у едукацијама, у форми излага-ња реферата које стручњаци саоп-штавају, а едуканти слушају

5) Посредно излагање Преношење одређених садржаја преко одређеног средства комуни-кације (штампа, радио, телевизија, филм)

Правила за припрему доброг предавања: – Стручност – предаји ствари које добро познајеш; – Сазнај ко су слушаоци, шта се може очекивати да

знају о области коју ћеш предавати. Труди се да задовољиш њихова очекивања;

96

– Одреди се према материјалу – не може се све рећи у вези дате теме;

– Дефиниши – које су то информације које треба пренети, који су то ставови на које ће се излагање односити, које ће се вештине поменути као неопходне;

– Структурирај предавање – увод, суштина поруке, закључак;

– Води рачуна о терминологији – прилагоди је аудиторијуму;

– Говори јасно, гласно, разумљиво; – Користи илустрације и слике; – Труди се да оствариш добру комуникативну

атмосферу; – Остави времена за питања и дискусију.52

У популационој едукацији примењује се и метода разговора, која има својих предности – усвајање знања врши се дијалогом, утицајнија је у мењању схватања и проши-ривању видика, обезбеђује динамичнију атмосферу и могућ-ност да и едуканти покажу своја знања и образложе своје ставове. И ова метода је дуго у употреби, а њене варијанте су: интервју, квиз, групни разговор, форум-разговор, серкл (нека врста круга). Метод дискусије се такође јавља у популационој едукацији, по правилу, на крају рада, када се обраде сви садржаји. Ова метода покреће полазнике на активност и подстицајно делује да се проучавање материје настави и продуби. Њене варијанте су: пленум-дискусија, панел-дискусија, дебата, суђење и округли сто. Радионичарски метод је специфичан облик групног рада, конципиран тако да код учесника створи осећање припадности групи, да учеснике групе стави у центар пажње, да, у атмосфери равноправности свих, подстакне на учешће у

52 Викторија Цуцић и Гордана Рајин, „Комуникације и здравље“, у: Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља, Завод за уџбенике и наставна средства и Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Београд, 1999.

97

комуникацији, да развија самопоуздање, емпатију, групну кохезивност и међусобно уважавање. Радионичарски метод омогућава, кроз слободу исказивања сопствених мисли и осећања, мењање мишљења, ставова и убеђења, без притиска ауторитета, у поступку сопственог спознавања нових знања, садржаја и истина који се спонтано прихватају. Радионичарски метод је процес сазнавања путем уживљавања у ситуацију која је дата, у којој су учесници заштићени припадношћу групи, проживљавањем дате ситуа-ције и, стручним праћењем и вођењем од стране водитеља, самостално и активно долазе до одговарајућих сазнања. „У радионичарском процесу учесници уобличавају (речју, цртежом, покретом) свој доживљај одређене теме, изазван одговарајућим радионичким задатком, а затим га износе и објашњавају другим учесницима. У оваквој размени са другима, они постају свеснији на који начин тај доживљај утиче на њихово понашање. Истовремено, док слушају доживљаје других учесника, они дограђују и прерађују сопствено искуство и увиђају да постоји још много могућих доживљаја и деловања. Тако доживљај бива преточен у сазнање или увид“.53

Уколико се таква сазнања не уклапају у постојећи когнитивни образац или шему, могу водити до промене самог обрасца или шеме. Уколико се пак уклапају, она се примењују у новим ситуацијама.

Постоји више врста радионица, а критеријум класи-фикације је најчешће циљ који се жели постићи. С обзиром на то разликују се: 1) Едукативне радионице, чији је циљ стицање знања у најширем смислу; 2) Креативне радионице, којима је подстицање и развијање различитих начина изражавања основни циљ. 53 Маја Радојевић, „Активне методе учења у групном здравствено-васпитном раду на заштити репродуктивног здравља младих“, у: Сачувајмо здравље - приручник за здравствене раднике о заштити репродуктивног здравља младих, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Републички центар за планирање породице, Београд, 2000.

98

У едукативне радионице спадају следеће подгрупе: – когнитивне радионице (стицање конкретних знања и

вештина и когнитивни процеси) – превентивне (психолошке) радионице усмерене на

развој личности, идентитета, изражавање емоција и сл. – радионице намењене развоју социјалних вештина за

конструктивно решавање конфликата. У креативне радионице спадају следеће подгрупе: – драмске – ликовне – песничке и – видео радионице. У примени радионичарског рада постоје одређена правила: – учесници радионице седе у кругу – сви учествују, нема посматрача

– одговор „даље“ даје се када се жели прескочити учешће у неком делу радионичарског тока

– један говори, а остали слушају – поштуј себе и своје потребе – слушај другога – правило поверљивости – поштовање договореног времена за трајање радионице. Да би се одржала динамика групног рада и активитет сваког учесника, у радионицама се користе различити облици (технике) рада: истовремена индивидуална активност, истовремени рад у паровима или у малим групама, „акваријум“ техника, разговор „у круг“, групне дискусије, играње улога, вртлог идеја (brainstorming), вођена фантазија, „вајање“ и игре. Процес радионичарског рада има неколико фаза: активности за загревање (имају функцију опуштања), уводни део (најава теме, односно има функцију иницијалног мотиватора), главни део (функција прорађивања теме са различитих аспеката и максимални ангажман учесника) и

99

завршни део (функција интеграције утисака и доживљаја са завршним коментаром). Примена радионичарског метода подразумева унапред осмишљен и припремљен сценарио за сваку радионицу који се састоји од структурираних активности учесника које водитељ уводи у облику конкретног захтева. За успешну примену овог метода, улога водитеља (едукатора) је веома значајна, па је пожељна његова одговарајуђа обука (тренинг). Искуства показују да се активним учењем, односно применом радионичарског метода, лакше усвајају знања, формирају правилни ставови и развија критичко мишљење као неопходан услов за зрело доношење најбољих одлука.

3.11. Препоруке о едукаторима и њиховој едукацији

„Квалитетан едукатор је квалитетан човек. Квалитетан човек је срећна особа, способна за процене, слободна за одлуке, јасних циљева и храбра за деловање. Квалитет није само његова предност, она је и дар његовој околини. Често застајкује, освешћује свој положај, своје мисли и своју мотивацију. Није роб обичаја. Квалитетан едукатор није само „човек знања“. Он мора бити квалитетна особа. Наизглед је противречан. Но, то је само привид. Поштује правила своје професије, али је спреман размотрити и друга становишта. Није опсесивни догматичар научног подручја коме припада. Није ни бескомпромисни заговорник свог уског занимања“.54

За популациону едукацију, њену перспективу као новог значајног правца популационе политике, а још више за ефекте које треба да постигне, међу чиниоцима од утицаја за њену успешност високо место заузимају едукатори. Поред наведних општих карактеристика које едукатори треба да поседују – да су квалитетни и срећни људи, да имају 54 Zdenka Gruden, Edukacija edukatora, Medicinska naklada, Zagreb, 1997.

100

способност за процену и постављање јасних циљева, храброст за деловање и спремност за учење и усавршавање својих знања, уважавање мишљења других, сензибилитет за едуканте, њихова поимања, стремљења и мотивацију, едукатори популационе едукације морају и сами бити едуковани. Упоредо са дефинисањем и усвајањем програма популационе едукације (који садржи циљне групе, садржаје едукације, начин организовања и финансирања), одређују се и едукатори, који су (као будући едукатори), укључени у креирање наведеног програма. Када се дође до почетка реализације програма популационе едукације, за сваку тему одређује се један или више реализатора, односно едукатора. Отпочињању реализације програма претходи припрема едукатора, односно едукација едукатора. Зависно од изабраног модела едукације, садржаја програма, циљне групе којој је едукација намењена и трајања едукације, дефинише сe едукација едукатора.

Основни смисао едукације едукатора је постизање и учвршћивање веровања у сврсиходност популационе поли-тике и популационе едукације као њеног дела. Веровање треба да се заснива на сазнањима да је знање значајан чинилац при успостављању одређеног система вредности, формирању ставова, покретању мотивације и да има готово пресудну улогу у процесима одлучивања у многим областима живота. Обезбеђивање специфичних знања из области развитка становништва, са разних аспеката, може утицати на ставове, погледе, уверења, па и одлуке у домену репро-дуктивног понашања. На тој премиси заснива се смисао популационе едукације у коју треба да верују и едукатори. Важност веровања је у томе што едукатор не преноси само знања, него је истовремено понуђен својим едукантима и као модел поистовећивања. Едукатор треба да увери едуканте у истинитост и исправност својих идеја. За Беслеја (Beslay), едукација је поступак одраслог који млађем бићу помаже у његовом физичком, интелектуалном и моралном развоју и његовој интеграцији у средину где је одлучио живети, а

101

Фаванда (Favanda) истиче да је едукатор онај који води (ducere значи на латинском водити), обликује, учи и подучава.55 Садржај едукације анализира се дубински – са становишта квантума знања које ће се преносити и са становишта порука, ставова и вредности које могу бити понуђене. Затим, анализом се одређује целина, што је битно за реализатора сваког дела те целине, како би успешније могао повезати садржаје свог дела са целином, односно прилагодити свој део концептуалном приступу. Редослед обраде (излагања) садржаја је такође чинилац од утицаја за успешно остваривање концептуалне замисли и у његовом утврђивању, поред логике коју намеће сам избор садржаја, треба респектовати и познате педагошке принципе: од познатог ка непознатом, од лакшег ка тежем, од простог ка сложеном, од ближег ка даљем – и у концептуалном и у појединачном смислу. Питање времена које је на располагању сваком едукатору произлази из садржаја програма, односно тема, и треба га одредити с обзиром на то, а полазећи од укупног времена које је на располагању. Упросечавање времена према сваком едукатору није најбољи начин за постизање циља едукације. Анализа садржаја са наведених и других аспеката, неминовно доводи и до избора метода. Методе утичу на квалитет реализације садржаја и изражавају однос према едукантима. Избор метода може бити кључна тачка у којој се прелама динамика едукације и усвајање порука. Едуканти и њихове карактеристике релевантне за садржаје едукације која ће се реализовати, могу већ у припремној фази повећати емпатију едукатора према едукантима, што је битно за успех едукације. Едукатори треба да буду упознати и са организационо-техничким и финансијским аспектима програ-ма популационе едукације у целини и по врстама, како би 55 Цитирано према: Zdenka Gruden, исто.

102

могли и са тог становишта доприносити успешном спровођењу едукације, али и имати задовољство које објективно производи свака добра организација неког посла и познавање свих његових аспеката. Едукација едукатора потребна је и због тога што је популациона едукација нови правац деловања у популационој политици, па нема много искустава у томе, а посматрано у општем смислу, до сада је у фокусу пажње, и науке и праксе, углавном била едукација едуканата. Едукација едукатора као начин припреме оснажиће едукаторе, повећати њихово самопоуздање и веровање, а тиме и ефекте едукације. У процесу едукације едукатора треба расправити и питање евалуације едукације, са становишта да ли се врши, како се врши, како се обрађују налази евалуације, како се саопштавају и како се користе за унапређивање програма. Лични став аутора овог текста је да евалуација треба да се врши на научним принципима, што подразумева, између осталог да и едукатори и едуканти унапред знају да се евалуација врши, да се зна њена сврха и да се врши помоћу одговарајућих инструмената. На линији едукације едукатора, као и успешне реализације програма популационе едукације може бити и супервизија – вредна могућност која омогућава едукаторима савладавање јаза између теорије и праксе, проширујући емоционалне способности едукатора за боље разумевање теоријских поставки, едукативног процеса и процеса едукатор-едукација. Супервизија, такође, мора бити добро припремљена и компетентна, да би била делотворна.

3.12. Препоруке о едукантима Популациона едукација је специфична едукација и по тематици и по циљевима. За сваког едуканта похађање едукације је улазак у један нови свет који значи усвајање одређене количине знања. Како је популациона едукација намењена целокупном становништву, сензибилизација за

103

стварање мотивације мора бити прилагођена циљним групама и садржајима едукативних програма за њих, што значи да треба да буде диференцирана и пажљиво одабрана.

Ово се посебно односи на стварање мотивације код младих, јер су они најважнија циљна група чији живот почиње да се обликује у времену коренитих промена у моделу репродуктивног понашања – разградње институције брака и породице у традиционалном смислу, настајања нових неформалних односа међу половима, тзв. кохабитација, пораста непотпуних породица састављених од једног родитеља, најчешће мајке, и обично једног или два детета, усвојене ране сексуалне активности као уобичајеног модела понашања и појаве тзв. „новог морбидитета“ младих који значи учесталост полно-преносивих инфекција, нежељених трудноћа, побачаја, коришћења психо-активних супстанци, затим депресија, самоубистава и насилних смрти.56 С обзиром на психолошке и социјалне карактеристике адолесцената, сензибилизација младих за популациону едукацију добија на значају, посебно у условима транзиције када су и све друге промене у друштву (у друштвено-економским односима, у вредностима и другим аспектима живота) радикалне.

Оваквој ситуацији не одговара традиционално преношење знања ауторитативним начином. Стара педагогија усмерава се на објект, „она је објективно колективна, формална, индивидуална, аналитичка, апстрактна с ослонцем ка циљу (објекту) и везује се на статичку прошлост, а нова педагогија је усмерена на субјект; она је субјективно-индивидуална, животно интуитивна, глобална, конкретна и бави се исходиштем (субјектом) како би осигурала динамичку будућност. Стара педагогија развија догматизам, ауто-ритарност, појам трансцеденције и апсолута те смисао универзалног и есенцијалног. Нова педагогија, пак, развија

56 Милош Банићевић, „Репродуктивно здравље и нови морбидитет младих у савременој култури“, у: Репродуктивно здравље младих - припучник за просветне раднике и стручне сараднике основних школа, ACDI/VOCA, ADF, CHF, IRD MERCY CORPS, Beograd, 2005.

104

скептицизам, осећај слободе, појам иманентности и рела-тивности, осећај посебног и егзистенцијалног“.57

Због тога едуканти треба да имају положај субјекта у процесу едукације, кад год је то могуће с обзиром на садржај едукације, односно треба водити рачуна о томе да се положај едуканата комбинује у смислу субјект/објект, односно реципијент – активни учесник у сазнавању. У избору метода стицања знања, бар кад је реч о младима, акценат треба да буде на примени активних метода учења. То потврђују и искуства у здравствено-васпитном раду на заштити репро-дуктивног здравља младих. „Искуство је показало да се теме за које постоји опште интересовање, посебно оне које су развојно условљене, спонтано и најрадије расправљају у вршњачким групама. Из тог разлога групни рад представља најпогоднији облик преношења и усвајања знања из тих области. С обзиром да су теме које се обрађују деликатне и сложене, важно је користити методе за развој вештина које ће допринети одржавању добре комуникације унутар групе. Пошто се ради о адолесцентном узрасту, најбољи ефекат ће се постићи ако се користе активне методе учења кроз радионичарски поступак“.58

3.13. Интеракција и комуникација у популационој

едукацији У педагогији се често среће мисао да је образовна активност комуникацијски процес у којем субјекти међусобно делују, с циљем да делују на развој људске јединке, или да је образовање таква комуникација у којој се остварује уска интеракција, или да је образовање облик међуљудске комуникације.

57 Zdenka Gruden, Edukacija edukatora, Medicinska naklada, Zagreb, 1997. 58 Маја Радојевић, „Активне методе учења у групном здравствено-васпитном раду на заштити репродуктивног здравља младих“, у: Репродуктивно здравље - приручник за здравствене раднике о заштити репродуктивног здравља младих, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије - Републички центар за планирање породице, Београд, 2000.

105

Шта се подразумева под појмом интеракција? То је узајамно дејство неких чинилаца (наследних, срединских, персоналних) у обликовању јединке, међудејство организма и физичке и друштвене средине, као и међузависност самих психолошких појава.59 За Н. Рота интеракција је „актуелан однос између две или више јединки при коме једна јединка утиче на понашање дугих“.60 Х. Ујхерт (H. Uechert) под појмом интеракција подразумева међусобно деловање људи који један према другоме зазимају ставове и који себи обострано одређују понашање.61

Интеракција је, дакле, међусобно деловање особа у актуелном односу на основу ставова које једна према другој заузимају. Интеракција почиње у најранијем узрасту сваког појединца, прво у породици, а касније у окружењу, школи, међу вршњацима, у организацијама итд. Нема међуљудског односа без минималне интеракције, а сваки однос претпоставља макар минималну узајамност и обостраност. У образовном процесу, већи део интеракција остварује се комуникацијом. Појам комуникација води порекло из латинског језика и значи саопштавање, везу, опхођење, додир. Н. Рот комуникацију дефинише као однос међу јединкама помоћу знакова.62 Комуникације су, најшире посматрано, сви они процеси помоћу којих људи размењују одређена значења и мисли кроз заједнички систем симбола и тако остварују међусобни утицај.63

Комуникација је вид интеракције измећу јединки које размењују сигнале, поруке и информације, интелектуалне или

59 Иван Видановић, Речник социјалног рада, ауторско издање, Београд, 2006. 60 Цитирано према: Marija Bratanić, Mikro-pedagogija – interakcijsko-komunikacijski aspekt оdgoja, Školska knjiga, Zagreb, 1990. 61 Исто. 62 Исто. 63 Викторија Цуцић и Гордана Рајин, „Комуникације и здравље“, у: Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља, Завод за уџбенике и наставна средства и Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Београд, 1999.

106

афективне природе. Она подразумева учешће пошиљаоца и примаоца. С обзиром на врсту знакова који се у овом процесу користе, може се поделити на вербалну, невербалну и комбиновану комуникацију. Да би се процес размене информација сматрао комуникацијом, неопходно је да се она одвија са одређеним циљем и намером и да буде израђена на начин који обе стране разумеју.64

За потребе овог рада навешћемо одређења интерак-ције и комуникације Марије Братанић:

Интеракција и комуникација

Појам интеракције – међусобно деловање особа – заузимање ставова – одређивање понашања Појам комуникације – интеракција путем знакова – процес стварања значења – процес узајамне размене значења

У популационој едукацији, која се предузима с циљем заустављања неповољних кретања у демографском развитку и постизања његовог одвијања у правцу који ће обезбедити просту репродукцију становништва, односно његово трајање, нормално одвијање функција и његов развој, интеракција и комуникација имају посебну улогу и значај. Њима треба да се пренесу специфичне поруке које ће омогућити разумевање везе између индивидуалних понашања и њихових импли-кација на макро нивоу, покренути мењање свести о рађању и утицати на донoшење друштвено пожељних одлука у сфери рађања код младих, односно стварању позитивне климе за 64 Иван Видановић, Речник социјалног рада, ауторско издање, Београд, 2006.

107

родитељство, уз читав низ конкретних мера везаних за свакодневни живот, кад је реч о другим добним групама укљученим у популациону едукацију. Да би интеракција (међусобни однос) и комуникација (процес узајамне размене значења) били успешни у попу-лационој едукацији, навешћемо карактеристике комуни-кације, процес комуникације и како се она може побољшати између едукатора и едуканата, пошто су ти чиниоци релевантни за циљ који треба постићи. За објашњење карактеристика комуникације навешћемо основне поставке теорије комуникације коју је са својим сарадницима разрадио П. Вацлавик (P.Watzlawik).65 Полазиште ове теорије је посматрање човека у односу према другима као нечег што нема свој смисао у себи него тек у интеракцији, у међуделовању с другим. Човек себе доживљава у односу с другим, у свом деловању на друге и у деловању других на њега. То је управо и прва карактеристика ове теорије – да човека посматра у интеракцији са другима. У односима међу људима циркулишу информације. Информације које добијамо од других одређују наш однос према нама самима, а информације које ми дајемо другима одређују њихов однос и доживљај себе. То значи да међуљудски однос треба проучавати у комуникацији, што је друга карактеристика теорије комуникације. Трећа карактеристика теорије комуникације јесте појам повратне информације, што Вацлавик, у најкраћем, тумачи тако да се узроци одређеног понашања не би смели тражити само у личности појединца, нити само у линеарној дијалектици утицаја са стране, него у интеракцијском кругу који чини појединац-околина-појединац. Четврта карактеристика указује не међусобни утицај особа које су у односу, на утицај контекста у којем се тај однос одвија као и на утицај особа на сам контекст. То значи

65 P. Watzlawik, према: Marija Bratanić, Mikro-pedagogija – interakcijsko-komunikacijski aspekt odgoja, Školska knjiga, Zagreb, 1990.

108

да је међусобно утицање условљено ситуацијом и да на њу делује. Као пету карактеристику теорије комуникације Вацлавик истиче делимичну свесност правила која владају нашим понашањем, при чему разликује: правила понашања којих смо потпуно свесни, правила која су несвесна, али се лако препознају ако нас на њих неко упозори и правила која су потпуно изван наше свести, па се не препознају ни кад нас неко на њих упозори. И шеста, последња, карактеристика теорије комуни-кације по овом аутору је нова димензија појма симптома, који он посматра као правило интерперсоналне игре оба партнера, а не као спољну појавну форму нерешеног конфликта између хипотетских интрапсихичких снага. На основу наведеног, Марија Братанић сажето приказује карактеристике комуникације на следећи начин:

Теорија комуникација – карактеристике (Вацлавик)

1) Човека посматрати у односу с другим 2) Међуљудски однос проучавати у комуни-

кацији 3) Повратна информација – битна за понашање 4) Међусобно утицање условљено је ситуаци-

јом и на њу делује 5) Постоје различити ступњеви свесности о

нашем понашању 6) Комуникација је читаво понашање и утиче

на понашање.66

Уз објашњење карактеристика комуникације, Вацла-вик је поставио и следеће аксиоме комуникације:

1) Није могуће некомуницирати 2) Комуникација има садржајни аспект и аспект односа

66 Marija Bratanić, исто.

109

3) Однос је условљен интерпретацијом понашања 4) Комуникација је невербална и вербална 5) Комуникација може бити симетрична и комплемен-

тарна. Карактеристике и аксиоми комуникације могу помоћи у спознавању значаја комуникације у популационој едукацији са становишта посвећивања једнаке пажње и садржају комуницирања и аспекту односа. Бољи односи између едукатора и едуканата имају за резултат повољну климу која може утицати на примање садржаја комуникације, односно порука које се њима преносе. Процес комуникације остварује се преко три значајна сегмента: 1) Извора поруке 2) Канала за пренос поруке 3) Примаоца поруке Извор поруке је онај ко производи поруку (појединац, група, организација) и усмерава је према одређеном циљу. У условима популационе едукације извор порука су едукатори, али у ширем смислу то могу бити и одговарајући органи и институције који се баве популационом едукацијом. „Порука је ефикаснија када је: - садржај поруке тако дизајниран да одражава социо-културну средину у којој ће се порука примењивати - садржај разумљив и одговарајући за највећи део циљне групе - порука базирана на актуелним знањима и теоријама о томе како људи уче и како се на њих може утицати“.67

Комуникациони канали су средства за преношење порука од извора до примаоца. Постоје бројни и различити типови комуникационих канала као и начини њиховог коришћења. Неки аутори говоре о категоријама комуника-

67 Викторија Цуцић и Гордана Рајин, „Комуникације и здравље“, у: Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља, Завод за уџбенике и наставна средства и Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Београд, 1999.

110

ционих канала и разликују интерперсоналне, медијске, околинске, комбиноване и друге. У популационој едукацији најчешће се користе интерперсонални, а затим медијски канали, мада не у мери у којој би то било пожељно, с обзиром на њихову моћ у смислу дифузије информација и порука, па и на моћ утицаја. Од избора комуникационих канала зависе и снага и ефикасност поруке. За организаторе популационе едукације може бити од користи увид у следеће карак-теристике комуникационих канала68:

Карактеристика Интерперсонална комуникација

Медијски канали

Ток поруке Оба правца Једносмерна

Садржај комуникације

Заједнички одређен (може се мењати)

Наметнут (не може се мењати)

Расположивост повратне информације

Врло велика Ниска

Могућност ширења (на већи аудиторијум)

Спора, мала Веома брза, велика

Могући ефекти Утицај на ставове и понашање

Пораст информација и фактографског знања

Комуникација је вештина која се може побољшавати уколико се томе посвећује пажња. Како је најчешћи кому-никациони канал у популационој едукацији интерпер-сонални, или „лицем у лице“, за сваки наступ се треба припремити. Када се припреми нацрт или концепт, за 68 Исто.

111

испитивање његове моћи привлачења пажње Ендрју Ли и Мајкл Мајнард (Andrew Leigh и Michael Maynard) препо-ручују да се његово критичко разматрање изврши постав-љањем следећих питања:

1) Да ли мој увод привлачи пажњу? 2) Да ли користим изразе или слике које се памте? 3) Да ли пишем, или говорим, из срца? 4) Да ли се обраћам њиховим осећањима и њиховом

уму? 5) Да ли је мој писани материјал професионално пред-

стављен (добро осмишљене корице, добра штампа)? 6) Да ли би нека визуелна средства (цртежи, фото-

графије) могла да повећају утицај? 7) Да ли у мом говору има нечег неочекиваног? 8) Да ли би се духовитошћу привукла већа пажња? 69

За добру усмену комуникацију је битна прецизност у изражавању, мислима и осећањима, како би едуканти могли што боље да разумеју оно о чему се говори. Едукатори треба да буду што јаснији, сажетији и одређенији – они су одговорни да њихова порука стигне до оних којима је упућена. „Колико добро комуницирамо није одређено тиме колико нешто добро кажемо, већ колико је то добро примљено“.70

Важна питања која се, такође, постављају за едукторе јесу и она која се односе на главну поруку излагања, због чега се та порука исказује и да ли су све чињенице садржане у излагању, тако да се може очекивати жељени исход.

69 Andrew Leigh and Michael Maynard, Савршене комуникације, Институт за економику и финансије и Службени гласник, Београд, 2003. 70 Endrju S. Grouv, цитирано према: Andrew Leigh and Michael Maynard, Савршене комуникације, Институт за економику и финансије и Службени гласник, Београд, 2003.

112

3.14. Очекивани исходи Какви могу бити исходи популационе едукације, једно је од питања које се може поставити. А одговор који се намеће не разликује се много од одговора на исто питање за сваку врсту учења. Због тога, први исход свакако је знање о становништву, феноменима његовог развитка, улози појединаца у његовом опстанку, трајању и развоју и индивидуалној одговорности за демографске процесе. Други исход је у домену дејства и утицаја знања на систем вредности, ставове, мотивацију, понашање. Ово се може очекивати ако популациона едукација постане систе-матичан, константан и континуиран процес. Трећи исход је промоција популационе политике и стварање такве културне климе у којој ће се високо вредновати породица, дете и друштво којем појединац припада и која ће упућивати појединце да своје личне аспирације и жеље могу остваривати у чврстој повезаности са породицом и друштвом, негујући интрагенерацијску и интергенерацијску солидарност и узајамност. Четврти исход тиче се здравља, које се широко дефинише као стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања (а не само као одсуство болести и неспособности) у свим питањима везаним за човека, односно за човеков репродуктивни систем, његове функције и процесе, које се може чувати и унапређивати и за које се мора преузети лична одговорност. Најкраће, усвојити здрав начин живота у здравој животној средини и развити свест о индивидуалној одговорности за то. Најзад, бавећи се популационом едукацијом, друштво шаље својим члановима јасне поруке о значају и улози сваког појединца. Управо то међусобно уважавање може бити извориште мотивационих снага и идеала који ће погодовати остваривању континуитета живота, без обзира на бременитост свакодневице проблемима и неизвесностима.

113

114Беог

Литература

1. Анализа о демографској ситуацији у Аутономној покрајини Војводини по попису становништва 2002. године (2003): Покрајински секретаријат за демографију, породицу и друштвену бригу о деци, Нови Сад.

2. Andrilović, V. i Čudina, M. (1985): Psihologija učenja i nastave, Školska knjiga, Zagreb.

3. Благојевић, М. (1995): Родитељство и фертилитет – Србија деведесетих, Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, Београд.

4. Билтен Демографски преглед, бр. 3/2000 и 17/2004., Министарство за бригу о породици у сарадњи са центром за демографска истраживања Института друштвених наука, Београд.

5. Билтен Потомство, бр.1-16, Републички центар за планирање породице, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије

6. Билтен Комисије за популациону политику Извршног већа АП Војводине Демографија - информације - пракса, бр. 11-12/2004.

7. Bratanić, M. (1990): Mikro-pedagogija – interakcijsko-komunikacijski aspekti obrazovanja, Školska knjiga, Zagreb.

8. Видановић, И. (2006): Речник социјалног рада, Ауторско издање, Београд.

9. Вујковић, Т. и Јукић, С. (1999): Едукативне радионице за родитеље, Савез педагошких друштава Војводине, Нови Сад.

10. Гавриловић, А. и Рашевић, М. (1999): Обнављање становништва и популациона политика државе и локалне самоуправе, Службени гласник, Београд.

115

11. Гавриловић, А. (2005): Социјална политика, Филозофски факултет, Бања Лука.

12. Гиденс, Е. (2001): Социологија, ЦИД Подгорица и Романов, Бања Лука.

13. Група аутора (1982): Проблем обнављања становништва и популациона политика, Економски институт, Београд.

14. Група аутора (1995): Развитак становништва Србије 1950-1991, Центар за демографска истраживања Института друштвених наука, Београд.

15. Група аутора (1999): Васпитање младих за хумане односе међу људима и планирање породице, Министарство просвете и Министарство за бригу о породици, Београд.

16. Група аутора (1999): Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља, Завод за уџбенике и наставна средства и Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Београд.

17. Група аутора, (2000): Сачувајмо здравље – приручник за здравствене раднике о заштити репродуктивног здравља младих, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Београд.

18. Група аутора, (2005): Репродуктивно здравље младих – приручник за просветне раднике и стручне сараднике основних школа, ACD/VOCA, ADF, CHF, IRD, MERCY CORPS, Београд.

19. Група аутора, (1999): Обнављање становништва и планирање породице – приручник за предшколске установе и центре за социјални рад, Центар за демографска истраживања Института друштвених наука, Београд.

116

20. Демографски зборник САНУ, књига IV (1997): Основи популационе политике: циљеви, институције, мере, Београд.

21. Демографски зборник САНУ, књига VII (2005): Еволуција популационе политике у Србији 1945-2004., Београд.

22. Зборник радова Демократија, васпитање, личност (1997): Институт за педагошка истраживања, Београд.

23. Извештај о раду Савета за становништво, породицу и децу Владе Републике Србије од јуна 1994. до новембра 1999. године, Савет за становништво, породицу и децу, Београд.

24. Каменов, Е. (1990): Предшколска педагогија – књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

25. Каменов, Е. (1995): Модел основа програма васпитно-образовног рада са предшколском децом, Одсек за педагогију Филозофског факултета у Новом Саду и Виша школа за образовање васпитача у Кикинди.

26. Каменов, Е. (2004): Зелена планета, Драгон, Нови Сад.

27. Ковач-Церовић, Т., Росандић, Р. и Попадић, Д. (1995): Учионица добре воље, Група МОСТ, Београд.

28. Коковић, Д. (1994): Социологија образовања, Матица српска, Нови Сад.

29. Leigh, A. i Maynard, M (2002): Савршена презентација, Службени гласник и Институт за економику и финансије, Београд.

30. Leigh, A. i Maynard, M (2002): Савршене комуникације, Службени гласник и Институт за економику и финансије, Београд.

31. Милосављевић, М. и Бркић, М. (2005): Социјални рад у заједници, Социјална мисао, Београд.

117

32. Мишковић, М. (2003): Социологија, Службени гласник, Београд.

33. Програм демографског развоја Аутономне покрајине Војводине са мерама за његово спровођење (2005): Скупштина АП Војводине, Извршно веће АП Војводине и Покрајински с екретаријат за демографију, породицу и друштвену бригу о деци, Нови Сад.

34. Рашевић, М. и Петровић, М. (1995): Искуства популационе политике у свету, Центар за демографска истраживања Института друштвених наука, Београд.

35. Седлецки, К. (2002), Репродуктивно здравље младих, Службени гласник, Београд, 2002.

36. Седлeцки, К. (1999): Значај испитивања цервициса чији је узрочник Chlamydia trachomatis код сексуално активних адолесценткиња, докторска дисертација, Медицински факултет, Београд.

37. Станковић, Б. (2004): Фертилитет и репродуктивно здравље младих, Службени гласник, Београд.

38. Thompson, L. (1963): Population Problems, četvrto izdanje, McGraw Hill Comp., New York.

39. Филиповић, Д. (1997): Књига о учењу, Култура, Београд.

40. Филиповић, Д. (1997): Образовање одраслих у теорији и пракси, Култура, Београд.

41. Филиповић, Д. (1997): Развој и образовање, Култура, Београд.

42. Časopis „Revija za socijalnu politiku“, br. 1/2003 i 1/2005, Studijski centar socijalnog rada Pravnog fakulteta Sveučilišta, Zagreb.

43. Часопис, „Наше теме“, бр. 01/2006 – „Бела куга“, Службени гласник, Београд, 2006.

118

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 314(497.11) ГАВРИЛОВИЋ, Ана Популациона едукација: кључне речи: становништво, популациона политика, едукација, популациона едукација/ Ана Гавриловић. – Београд: Друштво демографа Србије, 2006. (Шабац: Графика). – 118 стр. табеле; 24 cm Тираж 300. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиографија: стр. 115-118 ISBN 86-82241-02-1 а) Србија – Становништво б) Србија – Популациона политика COBISS. SR- ID 136378892

119

COBISS