ЂУРО КОСАНОВИЋ

ПРИЧЕ СА ГУМНА

1

Гумно (у употреби је често и назив гувно) – представља мали пропланак, а налази се поред куће. У стара времена имао је улогу места где се обављала вршидба пшенице. Такође има и значење састајалишта, окупљалишта...У словенској и старо-српској митологији је повезано са ритуалним и магијским обредима и деловањима, сељаци су веровали да се ту виле окупљају и играју коло или да се и сам Ђаво и остале нечисте силе састају на гумну.

2

Уводна реч писца

Приче из ове збирке су поређане искључиво према хронологији њиховог рађања, не према тематици, не према жанровској припадности...Груписане су у исту главу оне које карактерише временска блискост настанка, а између две главе је постојала пауза у деловању муза на аутора.Да ли су случајно настале баш тим редом?Да ли су се саме повезале и сабрале у групе?Читаоци нека сами пронађу одговор пошто аутор није сигуран!Која ли је сила природе деловала при њиховом стварању?

3

ПРВА ГЛАВА – „ТРИНАЕСТ“

4

Аутор цртежа: Иван Илић

„ОКО НА НЕБУ“

Често причам ову причу! Пријатељима, познаницима и свима које срећем. Увек је у питању исти израз лица код људи. Избечене очи, благо отворена уста и неверица. Само моји душевни парњаци верују без сумње. Остали, или не верују у

5

потпуности, већ догађај приписују последицама прележаног менингитиса, или се питају.

Али нико није остао равнодушан.То се збило у Врњачкој бањи, рају на планети Земљи. Имао сам тамо кућу,

направљену по узору на моје снове, одисала је мирноћом и благошћу. Била је право уточиште за моја бежања од живота.

Налазила се на новом путу за планину Гоч, на месту где ливада прераста у шуму. Била је саздана из два спрата. Доле се налазила само једна велика просторија, а горе две спаваће собе. Сав намештај, украси, прозори, резбарије и скулптуре су били од дрвета. То је давало топлину и утапало се у околну природу.

Већину својих песама сам тамо изнедрио. Тамо су настајале, расле као ембрион, рађале се уз моје болове и сазревале. После су и оне бежале од живота у живот. Био сам срећан у свом уточишту. Можда и сувише срећан!?

Те вечери је месец био пун. Дах природе је освежавао, а ноћ је била топла. Права летња. Машта ми је радила без грешке, музе ме нису штеделе у инспирацији, а ја сам писао, смејао се и плакао.

Поноћ је прошла, седео сам поред прозора и размишљао. Куцање ме је пробудило из поетског сновиђења. Устао сам и пришао вратима.

Напољу је стајао старији човек, црне пути и гараве боје косе. Само су беоњаче и зуби одударали од његове комплетне таме. Рекао је да ме познаје већ дуго и да би желео да се одмори од дугог пута. Нисам га препознао!

Али, ја сам васпитаван да никога не одбијам. „Увек прими, сине, онога ко ти тражи конак.“ – одзвањале су ми мајчине речи. – „Никада не можеш знати ко је путник, можда баш наш светац.“

Знао сам да овај човек сигурно није светац, али сам му пожелео добродошлицу. Ушао је и сео за сто. Приметио сам да му је лева нога краћа, чудно ју је вукао. Скувао сам кафу, сипао сам му домаћу ракију и насекао пршуте. Исекао сам велики сомун, био је месечевог облика, укуса амброзије, хране Богова. Правила га је баба Грозда и свако јутро ми је доносила два комада.

„Рекли сте да ме знате, али ја...“„Ти мене не можеш знати, био си беба када сам те даривао.“ – рекао је

човек, а очи су му биле чудног сјаја. Боја ватре је шибала из њих. Мало сам се тргнуо.

„Ви сте значи, познаник мојих покојних родитеља?“„Да. Тада сам ти рекао да у животу постоји велики број путева и

раскрсница. Али сви воде из истог извора. Извора живота и смрти. Смрт је онај најлепши део живота, или је живот најлепши део смрти. Зависи како ко гледа...“

„Ха, ха, ха, ја то сигурно нисам упамтио.“ – насмејао сам се да одледим гробну атмосферу.

„Јеси, како ниси?! Дао сам ти нешто што ти много значи, а рећи ћу ти ускоро шта је то.“

Осетио сам језу и талас ''мрава'' кроз кичму. Није ми било пријатно. Погледао сам кроз прозор и видео округли месец, личио је на Гроздин сомун, како шаље светлост ка мени. Мој гост је седео у мраку.

Устао је и кренуо ка вратима. Пошао сам да га испратим.„Хвала ти на гостопримству.“

6

„Нема на чему.“ – рекао сам, а лакнуло ми је кад је кренуо.„Али ти ипак морам узети оно што сам ти поклонио, ја увек долазим по

своје.“„Ја немам тај поклон, можда је остао у родитељској кући?“ – бивао сам све

узнемиренији.Стајали смо испред куће и гледали у месец. Човек се окренуо ка мени и

језиво је искривио лице у нешто што је требало бити осмех.„Видиш оно светлеће тело на небу?“ – упитао ме је.„Мислите на месец?“„Можеш га и тако звати. Преко њега ја све видим, то је моје око. Када је

пун, тада су ми очи широм отворене и пун сам снаге, а после их полако затварам и спавам.“

Заледио сам се од ужаса, улетео сам у кућу и залупио врата. Човек је арлаукнуо, насмејао се и пропао у земљу. Осетио сам да губим свест, срце ми се ритало, убрзо је наступила спасоносна тама.

Нашла ме је Грозда у грозници. Одвезли су ме у болницу где су поставили дијагнозу менингитиса, непознате етиологије. Месецима сам лежао. Размишљао сам како сам био глуп и нисам одмах препознао Хромог. А моји родитељи су ме често упозоравали на њега. „Црн је, гарав .“ – викала је мајка. – „Сакат у једну ногу, ма лако ћеш га препознати.“

Од тада више нисам написао ни једну песму. Мој дар је ишчилео, одлетео са оним који ми га је поклонио. Кућу у бањи сам продао и побегао у велики град. Сада предајем књижевност у једној београдској гимназији. Покушао сам да пишем прозу, ова прича је моје прво чедо, срце ми лупа као код узбуђеног младића, почињем испочетка.

Можда ћу и успети?!

ДРУГА ГЛАВА – „ЧЕТИРИ“

7

Аутор цртежа: Иван Илић

„КЕБРИНА ЈАМА“

„Она је одувек била ту, док су наши стари још шетали овим шумама.“ – говорио ми је покојни деда.

8

Ја сам уплашено гледао у левкасту јаму, напуњену разним отпацима и смећем. Бојао сам се тог вртлога, тако сам је замишљао. Налазила се у близини наше шуме, на месту где ливада прераста у шуму.

Звала се Кебрина јама. Ту причу сам знао од своје пете године, када сам почео без старијих да крећем у истраживања природом богатог краја. Морао сам научити да се чувам.

„Нико не зна ко је био Кебра, Ђокице! Ни када се родио, ни ко су му били преци.“ – започео је деда. – „Зна се само да је био зао човек, проклет. Много је пио, тукао се по селу, убијао...То је било мрачно време. Био је богат, имао је предивну кочију, краљевску. Током једне пијане ноћи, док је као ветар јурио селом, снажна муња је ударила испред њега и направила процеп у земљи. Пропао је са све кочијама, уз јаук од којег се ледила крв. То је била казна...“

„Али, деда, па тада је умро. Не морамо га се више плашити?“ – збуњено сам упитао.

„Ђаво се умешао, синко. Већ неколико дана после његове пропасти почела су говоркања по селу. Људи су опет били уплашени. Причало се да ако неко упадне у ту јаму, коју је муња обликовала да буде као замка, Кебра пружи руку и увуче га у утробу земље. Зато буди опрезан, не прилази том проклетом месту. Вековима касније људи су бацали смеће и отпад на то место, да га обележе, да увек знају где је. Само се ти ње клони.“

Дедина прича ме је плашила, али ми је и будила истраживачки дух. Моје детиње мисли су биле храбре. Хтео сам да ослободим село тог проклетства, да испаднем јунак, јер у мени тече поносна предачка крв.

Кришом сам узео шибице од бабе, мало бензина сам сипао у флашу, и кренуо у јуначки поход.

„Ништа није јаче од ватре.“ – мислио сам. – „Сипаћу бензин у јаму и запалићу је! Онда ће сви бити поносни на мене.“

Стигао сам до циља. Бојажљиво сам пришао ивици и погледао. Чинило ми се да је рупчага тога дана била ведрог, чак љупког изгледа. Узео сам флашу са бензином.

„Морам прићи ближе, треба сипати у сам центар.“ – мислио сам.Бљесак времена је зазујао док сам се нашао изгребан у јами. Вриштао сам и

чупао велике бусенове земље измешане са отпацима, док сам покушавао да се узверем. Зачуо сам језив звук, гребање или скичање. Погледао сам и испред себе угледао грозну, буђаву шаку како израња из земље и хвата ме за ногу. Безнадежна болна гримаса ми је искривила лице, нада се полако гасила. Имао сам само дванаест година!

Али тада сам изнад себе угледао нечије лице. Био је то шумар Миле. Скочио је у јаму и отпочео борбу са поганим, нечастивим, некада људским бићем. Отргнуо ме је из те усмрделе руке и избацио на ливаду. Изгубио сам свест.

Када сам дошао из сенке, угледао сам забринуто дедино лице. Насмешио се благо када сам отворио очи. Бака је плакала.

Устао сам полако, док ми је марш свирао у глави и ужаснуто погледао у огледало на зиду, поред мога кревета. Тај обрис у огледалу је носио мој лик, али му је коса била потпуно бела! Остарила од ужаса.

Шумара Милета никада нису пронашли.

9

„МРАЗОВАЦ“

Још сам жив! Бар тако мислим. А чим мислим, значи да постојим, тј. живим. Coдito erдo sum.

10

Зовем се др Томислав Маравић. 'Др' као доктор наука, а не као лекар. По занимању сам биолог истраживач, ботаничар. Двадесет и пет година се бавим скупљањем биљака и прављењем нове класификације, засноване на најсвежијим открићима молекуларне биологије. Моје колеге ме у шали зову нови Карл Лине. Био сам дуго година у срећном браку, сада сам удовац, имам двоје деце, сина и ћерку, и три унука.

Моја несрећа је почела ране јесени, не знам које године, али рачунам да их има бар три, четири...

Био сам у подножју Гоча, у ванземаљски лепој Врњачкој бањи. Тамо сам имао малу викендицу, у близини шуме, на месту где ливада прераста у шуму.

Требало је да скупим још једну биљку за мој хербаријум, познату у народу као мразовац. Латински назив јој је Colchicum autumnale. То је вишегодишња биљка, висока 20 – 40 cm, листови су јој приземни и усправни. Цвета у јесен дајући цветове анђеоске светло-љубичасте боје. Ти цветови опчињавају на прво виђење. Класификују је у отровно и коровско биље, а народ испреда чудне легенде о њој. Када процвета затуцани сељаци уништавају те дивне прстолике творевине.

Понео сам прибор за прикупљање биљака, сендвиче и литар пива. Планирао сам да мало прошетам по шуми, био је пун месец та вечери, знао сам да ћу имати природну светиљку изнад главе да ми олакша кретање, а и волео сам тај помало застрашујућу утисак који месечина изазива шаљући своје зраке по шуми.

Дан је полако клизио своме крају када сам стигао до места где сам приметио мразовац. Био је прелеп. Узбрао сам неколико добрих примерака и сео у траву да задовољим глад за никотином. Неки тихи звуци су ми привукли пажњу. Помислио сам да су неки излетници упалили радио, али нисам никога видео у близини. Лепе хармоније, мени непознате су таласе кроз тишину предела. Завршио сам нижу музичку школу, тако да сам поседовао основна знања из теорије музике, али ту малодију никако нисам умео да растумачим. Чудна ритмика, чудни тактови!

Осетио сам како ми хипнотичка свирка успављује чула и убрзо сам заспао, бар мислим да сам заспао, сада сам сигуран да је губитак свести условило хипнотичко деловање музике.

Тргнуо ме је неки танани додир по руци. Отворио сам очи и увидео да је наступио мрак. Месец се злокобно смешкао изнад мене.

Непозната светлост је избијала из цветова мразовца. Музика је и даље ваљала, а мени се у кости увлачио неспокој.

Међутим, неспокој је убрзо прерастао у задовољство. Разум се плашио, али га је нека чудна сила успавала и смирила. Смејао сам се и плакао. Из цветова су излазиле мале девојке, сијајући као свици, прелепе и наге, имале су крила на леђима и зујале су око мене. Звале су ме именом, шапутале су и смешиле се. Играле су и певале. Осетио сам како и сам крећем да играм.

Кроз главу ми је пролетело упозорење сељака да се виле рађају из мразовца. Оне су приметиле мој тренутни трзај, као да су знале шта мислим, али су ме брзо умириле. Биле су тако слатке и изазовне. Еротичне!

Светлост и музика су постали једно биће, једна компактна целина која је стварала вртлог. Ја сам играо док су ме нежне ручице држале и храбриле.

11

Изненада је све престало. Виле су нестале, а ја сам осетио разарајући бол у ушима и очима. Осетио сам да падам и изгубио сам свест.

Када ми се свест вратила, нисам ништа видео, ни чуо. Покушао сам да говорим, али глас није излазио. Удови су били непослушни на моје нервне сигнале. Осећао сам додир неких људи, бар мислим да су били људи.

Јадна моја деца! Нико не зна шта ми се десило. Вероватно су ме стрпали у неку болницу где ме апаратима одржавају у животу. Машине региструју моје мождане активности. А ја не могу да пренесем своје искуство!

Зато непрекидно понављам ову причу, у облику мисли, надам се да ће их неко људско биће пресрести и забележити. Модерна наука негира могућност читања мисли, али негира и постојање вила. Боже, помози да неко ухвати мој вапај.

Бићу упоран.Јер још сам жив!Дакле, зовем се др Томислав Маравић. 'Др' као доктор наука, а не као лекар.

По занимању сам...

ТРЕЋА ГЛАВА – „ХИЉАДУ“

12

„КРВОПИЈЦИ“

13

...вампир, као што знамо, постаје на тај начин што у мртвога уђе некакав ђаволски дух... (Веселин Чајкановић)

Варошица Умка, у близини Београда, у другој половини двадесетог века је била станиште занимљивих људи. Шаљивих, сујеверних, дружељубивих...Живот је текао лагано, чак учмало, тако да су људи понекада желели да побегну из уљуљканости. Да се тргну и поремете устаљени поредак. А онда би брзо свим силама враћали све у пређашње стање.

Петар К. је био варошански лекар. Са женом Јованком К. је живео мирно и без трзавица, на месту где ливада прераста у шуму. И без деце! Важио је за интелектуалца и мислиоца, наравно по паланачким мерилима.

Једно необично јутро је освануло на Умци и наговештавало је незгоду. Сви знаци пропасти су били ту.

„Спремај се, Петре, да идемо на бдење за јаднога Станоја. Млад човек...Имаш ли данас још којег пацијента?“

„Немам. Готово је за данас. Ех, али водио је ризичан живот....Чудно ми је изгледао пред смрт. Као да је сву крв изгубио. Чудна бољка. Сигурно нека зараза. Јеби га, Јованка, лутао је свуда по Европи...“

„Јадник.“„Идемо ли сами или...“Комшиница Јана је провирила у кућу. Беше то млада, напирлитана сеоска

зунзара. Жељна свега, похотна...„Идем и ја са вама. Много ми га жао, иако ме је варао док смо били момак и

девојка.“„Ниси ни ти, Јано, њему остала дужна...“ - осмехну се Јованка.„То јесте, али он је први почео, велики је то био развратник.“ – прекрсти се

и погледа у Небеса – „Али о мртвима све најбоље...“„Или како би то стари Латини рекли: De mortuis aut bene, aut nihil.“„Ти мислиш, Петре, да си посис'о сву памет овога света. Ако си лекар ниси

Свевишњи...Посерем ти се на науку, што га ниси излечио?“„Немам времена да се прегањам са простом сељанчицом...“„Прекините, аман. Петре, облачи се...“ - обрецну се Јованка.Петар, незадовољан овим нападом комшинице, на његов, иначе пољуљан

его, оде у собу да са оделом навуче на себе и заштитни „оклоп“.„Како је Лепава? Како онај њен момчић? Је л' она још ради у пошти?“ –

упита Јованка.„Ради. Опасна ти је она. Смотала оног малог слаткиша, па не зна јадник, где

му је дупе, а где глава.“Петар улази у собу, жељан је освете.„А ти љубоморна?! Хе, хе, хе.“„Немој ме вући за језик. Знам ја млого тога...“„Шта ти знаш? Само скупљаш аброве по цео дан и...“„Полазимо!“ – прекину их Јованка.

14

Долазе у Станојеву кућу. Скромну стаћару, натрулу од времена и запостављања. На сред собе је сто, а на њему мртав Станоје. Руке су му прекрштене на грудима. Блед је, подочњаци су му тамни и модри, очи затворене. Поред стола су окупљени многобројни људи. Жале Станоја, али и разбијају своју успаваност!

Поп Арсеније седи са Библијом у руци.Јованка и Јана плачу. Прилазе столу и кукају за Станојем.Петар прилази попу и рукује се са њим. Поп му показује да седне поред

њега. Петар седа и погледа по соби.„Ех, јадник, јадан. Шта ћеш, ускоро ће ући у Рај, бар то...Сви су дошли на

бдење, Петре, и ваша кума Љубинка, и Радивоје и Лепава, лепа Лепава...хе, хе, хе ...Овај, поштован је био покојник...“

„Да, добар младић...Још ми није јасно од чега је умро. Јутрос сам, оче, послао позив мојој колегиници са студија, Олги, она у Београду живи и ради у једном Институту за биолошка и медицинска истраживања, науком се бави...да дође. Она зна пуно о чудним болестима. А ако ово није чудно, онда...“

„Сећам је се. Била је на твом и Јованкином венчању. Лепа девојка и паметна.“

Поп Арсеније устаје и одлази до мртваца. Почиње да пева звонким баритоном. Сви понављају молитву и осећа се дубоки верски занос. Тужно је, али и лепо.

Неколико дана касније.

Петар седи у дворишту и чита новине, а Јованка брише прозоре. Долази Јана уплашена, унезверена...

„Шта је било Јано, као да си самог Ђавола видела?“„Мајко наша, куку нама. Данас пронашли оног малог што је нестао пре три

дана...Мртав! Изгледа исто к'о покојни Станоје, видела ја, то је нека куга или још гора болест, шири се...Петре, звао те Мика пандур да одеш у станицу...“

„Немој Јано ширити панику међу људима.“ – упозори је Јованка.„Богами, овај пут мислим да је Јана у праву. Хитам да видим шта је. Морам

послати телеграм Олги да што пре дође...Јебеш га, најебали смо ако не утврдимо шта је...“

Петар одлази озбиљно забринут. Јана и Јованка уплашено гледају за њим. Вечери на Умци су лепе и заносне. Опијајући мириси багремова разгаљују људе, враћају веру боље од било које Цркве. Ти мириси штеде живот.

Јана шета сокаком. Размишља како да се ослободи напете пожуде. Осећа да ће експлодирати. Усамљена је! Непријатни шум јој привлачи пажњу. Паника надолази и полако је парализује. Да ли је прати неки лудак, или одбегли робијаш...Сенка човека који стоји поред бандере буди јој наду у спас. Човек јој је окренут леђима. Убрзано стиже до њега. Хвата га за рукав.

„Извините, чини ми се да ме неко прати...“ - промуца Јана.„А ко ли би то могао бити? Здраво Јано, љубави моја.“Занемарљиво мали проток времена је био довољан да препозна покојног

Станоја. Блед је, ђаволски се смеши, виде му се бели, оштри зуби. Њихова белина

15

опчињава и хипнотише. Јана почиње да вришти, Станоје је хвата и загриза за врат. Јана се копрца, али јој покрети постају све спорији.

Јутро.

Спаваћа соба у Петровој кући је у нереду. Двоје нагих љубавника леже у кревету. Тргне се жена и буди мушкарца поред ње. Крмељиви млади Радивоје, потајна нада свих жена у селу, се придиже, трља очи, смеши се Јованки.

„Устај, Петар само што није стигао...“„Каква срећа у несрећи. Непозната болест се шири нашим местом, али зато

Петар мора да буде по целу ноћ ван куће...Хе, хе, хе...“„А ти, срам те било, једва дочекао да му напаствујеш жену.“„Е па сад ко је кога то се не...“Јованка скаче на њега. Љубе се и грле ужурбано. Краду последње тренутке

сласти. Затим устају, облаче се и одлазе у дневну собу.Долазе Петар и Лепава. Лепава је ПТТ службеница, једра, сисата и

неутажено гладна.„А ти си ту драги?“ – процвркута она.Прилази Радивоју и љуби га у уста. Док одзвања пољубац, Петар је

забринут.„Све је у тоталном хаосу. Људи се плаше, почела су разна чудновата

наклапања сељака. Јованка, јеси ли видела Јану?“„Нисам...“Прекиде је Јанина кукњава. Улеће Јана, рашчупана, крвава око врата. Пада

на земљу испред прага. Дижу је успаничено и постављају на кревет.Јованка је чисти. Брише јој ране. Петар клима главом у неверици. Лепава се

привија уз Радивоја, страх је обузима. Јана долази свести.„Шта се десило? Ко те напао?“ – упита је Петар.„Јој, Боже, јој, мајко мила. Напао ме Станоје, он је жив.“„Па неће бити да је Станоје. Јано, ударила си се у главу, па ти је лоше.

Јованка дај јој лекове за смирење, ноћас нека спава код нас. Шта јој је то на врату?“ – На врату се виде две ранице, као два уједа. – „Вероватно се повредила док се борила са нападачем, манијаком. То је сигурно био онај малоумни Цветков син. Јебеш ми све, викао сам да је опасан, да га треба затворити. Јованка, вечерас долази поп Арса, и Олга стиже из Београда, да видимо шта ћемо са овом нашом заразом. Морамо направити план борбе.“ – Окреће се Радивоју и Лапави. – „И вас двоје будите ту.“

„Петре, дођи часак да те питам нешто.“ – рече Лепава.Одлазе испред куће. Олињала џукела им се врзма око ногу.„Драги, кад ћемо се видети поново? Не могу да издржим...“„Пази, Лепава, жена ми је ту. Говори тише. Може поподне на нашем месту?

Таман пре састанка.“Улази кума Љубинка. Снажна истрога девојка. Сваки њен покрет је оштар и

као да позива све на послушност.„Људи моји, какав је ово хаос по нашем дивном, слатком селу?“

16

„Здраво кумо. Болест непозната се шири. Али сузбићу је ја, не плаши се, кумо моја.“

„Богами, људи свашта причају, а ја, као што знате у Ђавола верујем!“„Пусти кумо то што неуки народ прича. Веруј мени, ја сам човек од науке.

Нема тога што модерна медицина не може да савлада.“„Јебеш ти то. Ја за сваки случај спремам бели лук, он увек ваља и све лечи,

купила сам и свеће, а распеће имам још од моје покојне мајке, која је исто знала да Ђаво постоји. Ауууу, Лепава, мали Радивоје је права мушкарчина. Лепо си га ти спанђала, вештице опака.“

„Не сери, Љубинка. Радивоје, полазимо.“ – наљути се она.„Ухватила га, вештица, па не пушта. И ја би'се радо поиграла са њим.“ –

наставља Љубинка.„Није баш да га држи везаног.“ – прошапута Јованка.„Узјахала бих ја њега, пази шта ти причам.“„Пусти то кумо, него дођи вечерас код нас на састанак. Спремамо се да се

бранимо од болести, долази поп и моја колегиница са студија Олга, доктор медицинских наука.“

„А зар и ти ниси доктор, Петре?“„Ја сам кумо лекар, а доктор је онај који одбрани докторску дисертацију...“„Зајеби ме куме! Углавном, та твоја је важна особа. Сећам се ја ње са вашег

венчања...Долазим вечерас обавезно, усрала сам се од страха, па била болест или Ђаво. Лекари против болести, а поп против Ђавола. Хе, хе, на све сте мислили.“

Те вечери.

Петрова кућа је прерасла у ратни штаб. За столом у кући седе Петар, Јованка, поп Арсеније, Љубинка, Лепава, Радивоје и Олга.

Олга води главну реч. Срчана млада жена. „Ко би рекао да ће, Петре, ово твоје мало место бити тако занимљиво. Да нисам већ докторирала, на њему бих сигурно. Шалим се. Али ствари су врло озбиљне. Погледала сам вашу комшиницу Јану и могу вам рећи да је у веома тешком стању. Али не само њено тело већ и њена душа.“

„Шта то причаш, побогу, Олга...“ - рече Петар у неверици.„Петре пријатељу, одувек си био неверни Тома. Мораш већ једном

прихватити да постоје и многе ствари које наука не може да објасни...“„Али ти си доктор наука, како можеш да причаш као ови наши затуцани

сељаци...“„Могу, зато што сам видела многе ствари за које нисам ни сањала да

постоје. Пуно сам путовала по свету од када смо завршили студије у потрази за новим болестима. Тада сам се упознала са многим ''обољењима'', фигуративно речено, којих нема у нашим уџбеницима, Петре. Вашу комшиницу је ујео вампир.“

„Кажем ја да треба бели лук и распеће...“ - зналачки рече Љубинка.„Олга, да ли си свесна шта причаш...“ - настави Петар.„Ускоро ћеш и сам видети, драги мој...“На вратима собе се појави Јана са злобним осмехом, бледа, искежених зуба.„Пазите. Држите је!“ – нареди Олга спремно.

17

Поп, Петар и Радивоје су је ухватили док је она режала и псовала.„Пустите ме, маму вам јебем, натакнем вас...гррр...попе, дођи попе да ти дам

нешто...“„Пу Сотоно, пу Ђаволе, пу Луцифере или како су те већ све звали кроз

историју. Јој Боже, зашто баш ја да доживим ту милост да се борим са Ђаволом?!“ – завапи Божији човек.

Поп гледа у небеса и љуби крст. Олга прилази Јани и боде је колцем.„Као што видите колац је једини лек, као у филмовима. Лек за душу.“ –

поносно им Олга одржа предавање.„А бели лук и распеће, важе?“ – забринуто упита Љубинка.„Свакако.“„А света водица? Хе, хе, хе гледао сам и ја хорор филмове.“ – настави поп.„Наравно попе. Плаше се свега побројаног, али их убија само колац и

сунчева светлост.“„Који ли је тип зрачења убитачан за њих, видљива светлост или УВ или...?“

– понада се Петар у научно објашњење.„Петре не паламуди сада већ однесите Јанино тело...“Јованка плаче. Искрено и саосећајно цвили.„Јадна моја Јана...“„Сачувај сузе драга, биће времена и за плакање. Сада морамо по селу да

јуримо вампире и убијамо их. Надам се да имам довољно колчева за све. У вашој кући, која нам је од сада штаб, нека остану кума Љубинка и овај момак.“ –Показује Олга на Радивоја. – „Остали нека крену са нам.“

„Али зашто ја да не останем са њим, он је мој момак и...“ - наљути се Лепава.

„Пусти драга сада те глупости и љубомору, имамо важнијег посла. Петре иди окупи све сељаке. Састајемо се код зграде милиције.“ – Обраћа се Љубинки и Радивоју. – „Ви се добро обезбедите и чекајте, спремите храну и пиће да се људи окрепе од битке. Људи, пазите, та клица вампиризма постаје временом све јача. Јани је требало око 20 часова да постане вампир, али сада се то можда мери минутима.“

„Кажеш клица? Мислиш Олга, да је то ипак неки вирус, бактерија, прион или...неки...“ - упоран је Петар.

„Пусти Петре, уф што си напоран. Фигуративно сам рекла, зашто ти је тешко да прихватиш да је то Ђавоља работа? Немамо сад времена за расправу...“

Одлазе. У соби остају само Љубинка и Радивоје. Љубинка узима један колац, загледа га, окреће у рукама. Заводљиви осмех јој клизи низ лице. Радивоје гледа у под.

„И момче, како ми да прекратимо време?“Оставља колац и пење се на сто. Ваби Радивоја. Радивоје прилази, смешка

се и облизује.„Али ја сам веран мојој Лепави.“„У то сам сигурна, као што је и она теби верна.“Игру почињу пољупцем. Љубинка на столу, а Радивоје на њој. На

замагљеном прозору се назире нечије лице, лице Станоја. Кези се. оНо двоје су још

18

у љубавном загрљају. Изненада Љубинка диже поглед и врисне. Радивоје скочи са стола и обоје уплашено гледају у Станоја.

„Радивоје учини нешто!“Радивоје побеже у собу. Станоје прилази Љубинки и уједа је. Цокће од

сласти док упија свежу храну. Радивоје с евраћа са великим глоговим колцем и пробада Станоја који пада на земљу. Љубинка кука и хвата се за крвави врат. Радивоје јој прилази и убија је.

„Јебеш га! А нисмо ни ''игру'' завршили. Добро је што сам је убио и она би постала вампир. Тако је причала она учена девојка из Београда, добра је она риба! Јеби га, нисам ја јунак. Одох да се негде сакријем, па када све прође ја ћу да се појавим. Морам чувати свој млади живот.“

Касније у току ноћи.

Улазе Олга, поп и Јованка. Лешеви Станоја и Љубинке красе собу.„Шта ли се овде десило? Охо, главни кривац је мртав. Јадна ова девојка,

ваша кума. Где ли је онај момчић, ваљда није и он страдао?“ - забрину се Олга.„Јој кумо. Куку, леле, кумо...“„Смири се Јованка. Сада је она међу анђелима. Битно је да јој је душа на

сигурном.“ – покуша поп да је утеши. „Где ли је Петар? Како ли је његов одред прошао? Бога ми, попе...“ –

Поносно рече Олга. – „Ми смо били одлични. Није нам умакао ни један ђаволов слуга. А сада кад видимда је мртав онај који их је створио могу да кажем да је посао скоро готов. Да сачекамо Петра и Лепаву. Немој више кукати Јованка, биће времена за то...“

Још касније те ноћи.

Улазе Петар и Лепава. Уморни, али срећни. Види им се на лицима знакови победе и жеље за пређашњим миром. Лепава тражи погледом Радивоја.

„Где је Радивоје, леле мени? Олга?“„Не знамо драга, али вероватно је добро. Сигурно је отишао у битку пошто

је убио Станоја. Храбар момак.“„Што плачеш Јованка?“ – упита Петар.„Кума, кума...“„Ех, Бог да јој душу прости. Олга ми смо све потаманили, без губитака смо.“„Браво, браво...Свака част...И ми смо исто били успешни. Мртав је и

Станоје. Повређен си Петре на врату...“„А, то ме је закачио смотани Аца током борбе. Сад ћу да дезинфикујем

нечим.“„Јованка, поп Арса и ја одосмо до милиције да видимо какво је стање. Петре

одмори се мало, једи нешто. И ти Лепава. Ако све буде у реду ето нас у праскозорје, што и није далеко. Хајде Јованка, не тугуј, идемо.“

Одлазе ужурбано.„Напокон сами, драги мој. Долази, долази...“ - загугута Лепава.Петар лежи, а на њему она, увија се, забацује косу...

19

„Откад нисмо...Петре нешто си блед. Требао си прво нешто јести, да ли ћеш моћи...“

Петар зарежи, привлачи Лепаву која вришти и уједа је за врат. У том часу улећу Јованка и Олга и убијају их.

„Е знала сам да ме псето, покој му души, вара. Какав ти је био колега, Олга...“

„Као да си ти невинашце, ма хајде...“Обе се смеју. Улази поп и он се смеши.„Знао сам ја да вас он вара, такву лепојку...“„Сада сам сама, ех...“„Ако се ја посвађам и разведем са мојом попадијом...“Улази Радивоје. Рашчупан!„Их колико сам побио чудовишта.“ – похвали се, а и сам поверова у ту лаж.„Свака част момче...Очистили смо село и околину. Онај ћелави, дебели

пандур је рекао да нема више вампира. Урадила сам свој посао.“Јованка прилази Радивоју, али се Олга пречи...„Не прилази му. Он је мој. Водим га за Београд. Време ми је за удају. Само

мали, код мене нема врдања и шарања са стране иначе ради бич...Јованка, пуно је село добрих момака, наћи ћеш нешто већ...Или чекај да се поп разведе...“

Љубе се Олга и Радивоје. Одлазе задовољни, а у главама им свира симфонијски оркестар. Музика која их несвесно спаја све јаче. Разум се повлачи и уступа место снажнијој сили. ....................

Метафизички песник Драгивоје, остарели борац за цивилизацијски напредак, седи и пуши лулу. Украо ју је из музеја. Данас више нико не пуши, забрањено је. Није у складу са...

Слабо се једе, слабо се јебе...Људи само симулирају. Све – живот, љубав, секс...„Пијте нам крв вампири! Нисте ви тако лоши, ни тако опасни. Боље ви, ви

сте поштени. Одмах знамо шта желите. Не мутите воду као неки...Али ове домаће и белосветске цивилизацијске крвопије, које себе представљају као нежне, добре мужеве, жене, браће, сестре, пријатеље...напредне људе, веће су зло од вас вампира. Ево, драги вампири, браћо моја, нудим вам свој врат...“

20

„ВЈЕДОГОЊА*“

„Мало село које је побожно дисало, а налазило се у близини Трстеника је одувек поштовало традицију и православље. Близина манастира Љубостиња је у приличној мери утицала на, кроз време, непрекидно слављење православне религије.

Али никада мису заборавили старе, паганске обичаје. Они су се одржали, преживели су, али су се преобразили, оденули нова одела.

У старој кући, која се налазила на месту где ливада прераста у шуму, живела је поштена породица. Стари Јован Стевановић, бивши казанџија, његова жена Стојанка, син Петар, са женом Аном и малим жутокосим дететом, анђеоских небо-плавих очију и античког профила, удахњивали су животну силу у бело окречену кућу, на чијем врху су се кривила два оџака.

Да их је ко упитао, одговарали би да су срећни!Али Суђаје ништа не заборављају. Пролеће се поново јавило, као и осталих

седамдесет у Јовановом животу, али је ово било за њега последње. Ударила су га запрежна кола и једва је смогао снаге да прошапута молитву док је лежао на каменитом путу.

На бдење је дошло цело село.Сандук са старцем је стајао на сред собе. Уплакани људи су седели или

стајали около и изражавали неверицу. Плави дечак је био уредно обучен, у тамно одело, а око врата му је лепршала црна лептир-машна. Био је тужан, обожавао је деду који је увек имао лепу реч за њега и брдо прича и бајки. Стајао је у углу собе. Како је време текло, број људи се смањивао, одлазили су кућама, враћали се у уобичајен ред ствари.

Баба Стојанка је занемела од туге, седела је поред ковчега и сећала се. Плави дечак је и даље непомично стајао у углу.

- Буди ту, синко. Баба ће изаћи часак. Чувај деду.Зачуо је познати шум и угледао свог мачка Мишка, старог друга из

праскозорја његовог живота. Мишко се чудно понашао, режао је, кострешио се и плашио. Стајао је на супротној страни собе од дечака. Дечко га је вабио да му приђе, требало му је нешто топло, крзнено, да му загреје срце, које се целога дана ледило. Мачак је полетео, прескочивши сандук са мртвацем и нашао се у пријатељском дететовом загрљају.

Када је баба ушла мрко и уплашено је погледала животињу и наредила унуку да је изнесе напоље. Затим је наставила да нариче за старцем.

Прошло је неколико дана од сахране а село је било узнемирено. Тамни знаци су се ваљали селом, а нико није знао узрок. Људи су у колонама ишли у Љубостињу, целивали камени ковчег са моштима Царице Милице, молили се Јефимији, да им обе светице укажу на грехе, који су очигледно постојали с' обзиром на вероватну појаву слуге старог Хромог.

Нађена је мртва девојка, чија је крв нетрагом напустила младо и здраво, а сад суво и спарушено тело, а два уједа су јој красила врат.

Вампир!Нема другога објашњења.

21

Људи су се затварали у куће, качили венце старог, доброг белог лука, мазали су катраном прозоре сликајући крст.

Монахиње су слале песму и молитве, цео крај је био окићен дивним тоновима, одзвањали су од сваког камена, од сваког дрвета, од сваке куће.

Нашли су убрзо пастува, здравог и густе гриве. Плавооки дечаг га је заувек упамтио. Они су личили на неки начин, сијали су античком лепотом и сјајем.

Сећао се призора који је деценијама походио његове снове, призора који је од сваког дивног сна правио кошмар. Уплашено дете је заувек остало у његовом срцу и касније када је постао одрастао човек.

Сељаци су повели коња на гробље, а када је почео да фркће и лупа о један споменик, плавом дечаку се велика суза скотрљала низ лице. На новом каменом споменику је видео слику свога деде. Људи су га немилосрдно срушили, откопали и извадили сандук. Сећао се бабе која је била жута, жута као восак, тамних, модрих подочњака. Очи су јој биле избуљене, велике као кликери за децу, само што нису испале. Није пуштала ни гласа док су сељаци окрутно подигли поклопац њене љубави.

- Он је вампир! – викнуо је неко. – Погледајте људи, свежа крв му је још на устима, видите како се надуо као мешина, дајте колац.

И данас памти тај ударац чекићем у колац, тај звук пробијања мртвог тела, бакин безнадежни цијук.“

Стари професор је завршио причу и погледао у студенте. Амфитеатар је, као и увек био пун младих људи. Очи су им цаклиле у тишини!

Био је то човек дубоко зашао у седму деценију живота, седе косе која је на местима била прошарана жутом бојом маслачка. Његове небо-плаве очи су их хипнотисале.

Предавао је предмет „Народна религија Срба“.„Ето, драга моја децо, сликовито сам вам описао један истинит догађај. Он

ће нам помоћи да дубље заронимо у проучавање феномена супституције старог, паганског веровања које се сударало са појавом нове, хришћанске религије. Шта је то феномен супституције у науци о религији? Одакле веровање у Хромог? Ко је он у ствари био? Како настају и како се могу убити вампири?“

Студенти су били спремни за дискусију, нису хтели да изневере сјајног човека и професора, некога ко им је био драг као рођени деда. А он је опет преко њихове младости успевао да задовољи никада промењеног дечака у његовом срцу и души.

*Вједогоња је синоним за вампира.

22

„ЖЕЂ“

Рукопис је до мене дошао преко мога пријатеља Јована Ђ. Софреновића, трговца антиквитетима. Није био баш антиквитет, стар беше тек деценију и нешто, али је био необичан и ужасавајућа је била његова садржина, а то је мене, писца и сценаристу, наравно занимало.

И данас сумњам у истинитост рукописа, али је прича толико неодољива да морам да је забележим.

Јованов зет, лекар на неуропсихијатријској клиници, Петар Кнежевић, углађени господин, истанчаних манира и помало снобовског понашања је дуго година безуспешно лечио једног младог човека, Горана К. Сећао се тачно дана када су несрећног младића довезли на клинику, пре десетак година. Није говорио, имао је безизражајну гримасу на лицу, кататонични поглед у једну тачку...Момак је осумњичен да је свирепо убио свог пријатеља Николу С., пробадајући га дрвеним колцем у срце. Није био способан за суђење, већ је послат на доживотно заточеништво у психијатријску установу.

Од тада му се стање није мењало наредних година. Лекар Петар Кнежевић, иначе веома цењен стручњак, покушавао је на све начине, користећи савремене технике лечења, психоанализу, шок терапије и алтернативне приступе, да допре до Горанове свести.

Без успеха!А онда једног влажног и ветровитог новембарског јутра, док је долазио на

посао, зачуо је стравичан урлик испред клинике, а затим и јецај. Ледена стрепња му је жацнула срце, појурио је унутра и потрчао до Горанове собе.

Две сестре и болничар су везивали Горана за кревет, док је он зверском снагом кидао везе и молећиво тражио помоћ.

Тада је и проговорио.„Докторе Петре, ви сте се трудили око мене, хтели сте да допрете до мог

напаћеног срца и моје још увек неспашене душе, молим вас за последњу помоћ. Нећу никога напасти, реците им да ме одвежу, а онда желим да вам кажем нешто у поверењу.“

Петар је осетио самилост, није осећао страх, веровао је да је нешто веома важно, осећао је благу напетост, изазвану жељом за откривањем неке тајне. Често ми је касније причао о том осећању према Горану.

Издао је наређења, и болничар и сестре напустише одају.Горан се борио за дах, био је црвен у лицу, захвално је погледао у лекара, са

дечијом захвалношћу и искреношћу.„Ја нећу још дуго држати сопствену душу у себи, време јој је да се

придружи Анђелима, знам...Бори се јадница да што пре одлети, да буде слободна, да не носи више терет, тону тежак терет...Немојте ме тешити, ја то једва чекам! Али вас молим за једну услугу. У Обреновцу, у излетишту познатом као Забран, веома близу Саве, налази се црвено офарбана дашчара. Лако ћете је пронаћи. Већ деценијама стоји на месту где ливада прераста у шуму. Поред ње се шири стари храст, прелеп, древан, боголиког излега...У његовом подножју је закопана лимена кутија у којој се налази важан рукопис...Кумим вас, а знате шта значи то заклињање, нађите га и чувајте...“

23

Није успео да заврши мисао, болно је застењао, погледао је лекара још једном молећиво и клонуо на јастук.

Петар је испунио обећање, пронашао је рукопис и дуго га никоме није показивао. Почели су да га опседају кошмари и упозоравајући знаци. Одлучио је да се повери зету антиквару, који је истога дана, када је сазнао невероватни догађај, долетео до мене...

И моји снови нису више исти!Али ја мислим да знам лек. Објавићу причу, нека угледа светлост дана...А позната је лековита делотворност дневне светлости...Као доказ уз причу, а знам да ће многи сумњати у његову веродостојност,

прилажем скенирани рукопис.Дакле...

Новембар, 1996.

Помози ми Боже да сачувам у чистоти душу своју, знам да можеш јер ја

сам видео твоју снагу и твоју надмоћ над ђавољим слугом!Тело ми умире, али се тога не бојим, оно ће се вратити у земљу из које је

настало. Распашће се у делове из којих се саставило, али за душу се бојим! У опасности је од нечисте клице која кола мојим телом и тражи је, да је запрља, зарази и преобрати...Ако се то деси и моје тело се неће распасти, а од тога нема горег...

Боже...Пишем овај рукопис, последњи у животу, као успомену, завет и као

упозорење.Такође се надам да ће послужити полицији, суду, тужилаштву, коме год, да

не осуди мога пријатеља Горана К., који ће ми помоћи и којем једино верујем. Драги друг мој седи у углу моје собе, блед је и плаче.

Али, верује ми!Зовем се Никола С. Не знам колико ћу још издржати, колико је још увек

свест у мојој власти, већ осећам неке промене...Хвата ме језа, хладно ми је и чујем неки подмукли глас у себи како ми

ђаволски преде, али још му се одупирем. Горан примећује да сам све блеђи и да ми се два очњака полако назиру кроз полузатворена уста...

Ја осећам само жеђ, велику...Вода је више не може угасити!Зато морам пожурити са писањем ове исповести. Моја несрећа је почела

пре десет дана. Отишао сам у своју викендицу која се налази у излетишту Забран, поред Обреновца. Хтео сам да се опустим за викенд од заморног чиновничког посла који сам обављао у једној приватној фирми...

То вече је било прелепо, чисто и невино. Спремио сам велики омлет са печуркама за вечеру, боцу црног вина и шампите...

Ту су биле и три паклице цигарета, транзистор и једноглави роман Еве Рас „Сива жена“.

24

Хтео сам да угодим себи, Боже, да ли је то била грешка? Да ли сам тим хедонистичким понашањем призвао Њега?

Не знам...Тек што сам завршио јело осетио сам нечији огавни поглед кроз прозор

кућице. Погледао сам нагло, али никога нисам видео. Мислио сам да се деца завитлавају, па сам сео и запалио цигарету. Увукао сам дим у плућа, избацио два-три велика колута и ухватио књигу у шаке.

Неко је закуцао на врата. Устао сам са фотеље невољно, отворио врата, али никога није било.

„Ова деца ми се стварно пењу на курац.“ – помислио сам, а затим сам викнуо. – „Хајде мајмуни. Слободно приђите, уђите у кућу, да видимо колико сте храбри.“

Тишина је и даље царевала, ниједан звук јој није реметио владање.Залупио сам врата и ушао у кућу. А онда сам се заледио од ужаса!Испред мене је стајао бледи младић и демонски се церио.„Ти ми рече да уђем!“ – шкрипутаво је процедио кроз зубе.Нисам успео ни да приметим његов покрет, а он се већ нашао поред мене.

Ухватио ме је за главу и снажно зарио зубе у мој врат. Чуо сам његово цоктање од милине, задовољење глади...Моје копрцање је било све слабије, а онда сам случајно успео да дигнем леву руку на којој сам носио привезак са малим крстом, светлост сијалице је одблеснула о распеће и причинила невероватни бол огавном створу.

Скочио је од мене, искривио лице и уплашено је излетео из брвнаре...Успео сам да затворим врата и изгубио сам свест.Боже, тада сам видео твоју надмоћ над Њим и Његовим слугама!Благи зрак сунчеве светлости ме је пробудио. Лежао сам на поду и

покушавао да се сетим шта се десило. Осећао сам надолазећи ужас како ми се сећање враћало, али сам мислио да је то био сан. Устао сам и пришао огледалу. Последњи траг наде је избледео када сам угледао две ране на врату и два крвава пута која су полазила од рана, а спајала се на мом рамену.

„Значи, истина је. Боже, мој живот је готов, морам спасити душу, учинићу све да се не придружим том мртво-живом соју.“ – мислио сам.

Вратио сам се у стан где живим, позвао сам Горана, јединог човека који ме познаје до бити, до саме суштине мог бедног постојања.

Све сам му испричао, набавио сам све што треба, распећа, бели лук и наравно, спасоносни глогов колац. Када дође време, Горан ће га употребити као лек, као једину наду за мој улазак у вечиту светлост.

Овде смо већ неколико дана, Горан излази да купује храну и цигарете.Промене се полако дешавају, прво сам осећао несвестицу и благи немир.

Затим сам изгубио апетит, а постајао сам све жеднији...Ево и сада, десет дана касније, осећам само жеђ, несносну жеђ...А мој пријатељ је тако топао, осећам његово зрачење и невероватно ме

привлачи пулсирајућа жила на његовом врату......

25

26

27

ЧЕТВРТА ГЛАВА – „ДЕВЕТ СТОТИНА“

28

„1, 2, 3, 5, 8, 13, 21...“

Чести кошмари су младом научнику др Томиславу К. причињавали стални неспокој. Њихово присуство је сезало до самих почетака његовог живота. Као да их је усисао са мајчиним млеком.

Можда и пре тога!Као дете доста времена је проводио код бабе на планини Гоч. Свежина и

слобода планине су били пресудни за његову маштовитост. Тада су се појавили први снови. И гласови. У ставри тада их је постао свестан.

Није могао да се сети тачно када су почели, али њихову појаву везује за један необичан догађај. Свакодневно се игаро поред малог језера, на месту где ливада прераста у шуму. Од своје треће године је долазио тамо да хвата жабе и остала, за њега тада веома чаробна бића. Сећао се неке необичне светлости која га је хипнотисала, опчињавала. Али коју је прво време обожавао. Она му је често одузимала сећање, али није марио, веома му је значила. Она га је учила. Она му је говорила и често долазила у снове, усађивала му је важност бројева, и то нарочито ових: 1, 2, 3, 5, 8...

Када је одрастао, завршио је студије молекуларне биологије и постао истраживач на једном институту у Немачкој. Током студија су лепи снови и нежно деловање гласова и светлости попримили грубљи облик. Снови су прерасли у кошмаре, светлост у ватру која пече, а знање у строгу заповест.

Зато је одлетео у страну земљу. Што даље од извора. Али није побегао.На студијама је сазнао да онај ред бројева у ствари представља Фибоначијев

низ, дуго времена познат у науци. Али није знао какве он везе има са тим!Када су снови постали неиздрживи, у глави су му одзвањали ти бројеви као

заповести, као неко примордијално правило, као базични закон уређења. Али чега? Шта он да уреди?

Тих месеци, када су кошмари утицали на његово психичко стање и када су људи полако почели да га се клањају, он се бавио селективним укључивањем гена у току процеса развоја организма, бића, живог. Којим редом се укључују гени у току настанка бића? Да ли он може да утиче на то? Да ли може сам да одабере које ће укључити?

Та питања су га мучила, али и терала напред.Неколико вечери пре његовог нестанка (смрти!), када је и сам ваздух око

њега одисао на трулеж, заједно смо били у лабораторији. Ја, као млађи научник и он као нешто старији. Помагао сам му у сваком погледу. И научном и пријатељском. Јер само сам ја остао.

У једном тренутку нашег мукотрпног рада одувао је мрке облаке са чела. Лице му је сијало неком чудном светлошћу. „Знам!“ – викнуо је. – „Гени се активирају одређеним редом у току ембрионалног развоја организма, до данас је био проблем који је то ред...Сада драги мој пријатељу знамо, 1, 2, 3, 5, 8, 13...“ – сијао је од задовољства.

„Фибоначијеви бројеви су ми, дакле, усађени рођењем да бих пронашао епохално откриће!“ – мислио је и клицао. – „Знам да сам предодређен за велики успех, дуго је наука чамила задовољавајући се ситним открићима, спавајући на старој слави. Време је за мене. И за Њу. Наука и ја, једно биће...“ – севао је очима у

29

мене. Одблесак тих очију је био таман, какав парадокс! Таман одблесак, може ли се тако рећи? Али тако је било.

„По мојим прорачунима, а сигуран сам да су тачни, требало би да смо успели да убрзамо развиће наших пацова неколико пута.“

„Да ли ће бити неких нус-појава Томо?“ – питао сам бојажљиво. Погледао ме је зловољно.

„Неће!“ – строго је рекао, а ја сам заћутао. – „Вечерас ћу спавати овде, а ти ако си уморан иди кући.“

Био сам уморан, али нисам хтео да га пустим самог. Нешто ме је плашило и тресао сам се као у грозници. Стискао сам зубе, који су цвокотали, да он не би приметио. Легли смо на столице и покрили се јакнама.

Свест ми је склизнула неколико минута касније у благодет и заборав сна. Снови су ми били немирни, летели су од мене, као да нису моји, вртели се и болно се враћали.

Тргнуо сам се на снажан прасак. Скочио сам и угледао Тому како, леђима окренут зиду, уплашено запомаже. Мој ужас је био непојмљив. Испред њега се гегао одвратни створ, не могу рећи биће, иако је било живо. „Зар је то био продукт наше науке?“ – помислих призивајући давно заборављеног Бога. Потрчао сам да спасим пријатеља, али ме је пацолико чудовиште једним лаким покретом светлуцајућег пипка бацило на под.

Док ми је свест полако одлазила успео сам да видим слику од које ми се окренуо желудац, а разум био на ивици понора. Мој колега и пријатељ је био прикован за зид, а створ му је полако улазио кроз уста, у његово боловима кидано тело. Када је и последњи пипак створења нестао у устима младог научника он се исправио и злокобно ме погледао. То није био Томин поглед већ поглед звери. Звери која ликује. Знао сам да је мој јадни колегаопчињен и у туђој власти! Суза ми је испрала образ и сасушила се падајући на под. Светлост је заменила тама.

Пронашли су ме неколико часова касније, када је нови дан наступио. Шеф нашег института ме је почео испитивати. Устао сам полако док ми је мозак скакао по лобањи, погледао сам по лабораторији, разрушеној и изломљеној. Нисам видео остале пацове, али сам видео њихове крваве остатке. Звер се наситила својим рођацима, појела је све остале животиње, на нашу срећу, које су требале да оставе потомке њене врсте. Били би исти као она. Али послужили су том соју, као храна.

Када су ми јавили, после неколико дана, да су пронашли мртво Томино тело на Гочу, одједном сам све схватио. А и до тада сам сумњао.

Сви Томини кошмари и чудна светлост су били усмерени од стране неке више, ванземаљске интелигенције која је давала упутства мом јадном другу, да је донесе, да је материјализује на нашој планети. Можда је то и њихов начин размножавања?! Ушла је у њега, посисала његове сокове, искористила га као превоз, а потом га одбацила као изанђали капут, као змија кожу.

Знам само да је звер присутна! И то ми је довољно. Мене тренутно држе у болници, имам неколико дијагноза за вратом. Наравно, у моју причу сумњају. Оптужили су Тому да је полудео, а и мене држе за лабилног. Кажу да сам доживео стрес...

Ја се спремам да побегнем. Завршавам са писањем овог догађаја, ставићу рукопис у „боцу“ и завитлаћу је у море интернета. Неко ће је наћи!

30

Од сада имам само један циљ. Да прогутам то чудовиште. Да нас, људе, спасем и осветим. Борба за опстанак!

31

„ДЕМОН ВЕТРА“

У разна времена је носила другачија имена. Срби су је поштовали из страха. Док је певала стварала је нежни лахор који је миловао чобане и чобанице у љубавном загрљају. Када је била тужна свирала је сетне мелодије, а ветар, њено чедо, се играо растерујући капи кише.

Љута је била обично зими. Тада је шибала по ливадама, шумама, крововима кућа. Људи су се крили и молили се.

Срби су је звали Ћорава Анђелија.Ретки сведоци су тврдили да је то била баба, која је носила повез преко

једног ока. Била је обучена у црно, дуге седе косе, избразданог лица од старости.Старији, а мудрији људи су викали да се родила мало после настанка

времена. Вековима и миленијумима је дувала, стварала ветрове, оркане и торнада, а

онда је дошао двадесети век, људи су престали да верују у Њу. А она се хранила њиховим веровањем.

Почела је да слаби, да губи снагу и моћ. Повукла се у непознату планину, далеко од људи, заробила је саму себе у

један стари бор. Он је био њен пријатељ од настанка, туговао је вековима на месту где ливада прераста у шуму.

Ту и сада спава.А ко ли сада прави ветрове?

32

„РАНА“

Старац је погледао у календар и болно уздахнуо. Опет се као и претходних

педесет година ближио паклени дан. Дан када је обележен нечистом силом, силом која му је утиснула свој погани печат.

Означила га за увек!Машан Минић је био витак и окретан старац, зелених проницљивих очију,

једино су седа коса и избраздано лице давали обележје старости. Тек је понеки жућкасти прамен носио причу о младалачкој боји његове косе.

Плавушан, тако су га звали у младости, мада је он увек тврдио да су му коса и очи исте боје, зелене.

Његова љубав, сада баба Ана, увек му је била подршка. И опет је старица саосећала са њим, тужно је посматрала како старац броји дане до огавног трећег маја. Бешумно је прошла поред њега и изашла у двориште да залије цвеће.

Имали су лепу кућицу у Врујцима, у брду, два километра удаљену од бање. Налазила се на идиличном положају, на месту где ливада прераста у шуму.

Старац је зафрљачио календар у гајбицу са цепаницама и запалио цигарету. Бацио се на фотељу, избацио неколико колутова дима и присетио се свега.

„Како је Ана била лепа!“ - сањарио је претурајући по прашњавим кутијама прошлости! Какво је дупе имала, најлепше у селу...Сећао се дивног звука који се стварао пљескањем по тој савршеној позадини, том божанском вајарском делу. Како га је то палило!

Памтио је јасно како су први пут водили љубав, поред потока где се за нечисте дане може чути прасеће сквичање.

И те вечери, трећег маја, пре педесет година, узбуђен и устрептао од љубавног заноса, враћао се са још једног доброг секса, није се сећао како су то тада звали. Секс нису, можда вођење љубави, сигурно и тако, али имали су они и довитљивије називе...

У глави му је свирао оркестар, звуци виолине и гитаре су се преплитали стварајући нови космос, Васељена се за њега тада поново родила, сањао је отворених очију...Полни уд му је у гаћама и даље поскакивао као јунац, обадао се...

У руци је носио лескин прут, дала му је Ана на растанку рекавши:„Понеси га, треба велики пут да пређеш, бојим се за тебе, у ово доба ноћи

Сакати Гарави не мирује...Молим те, леске се боји...“Тако га је и спасила!Сигуран је био да је она права већ после првог осмеха који су упутили једно

другом...Тада га је одједном, а сећање му је било веома свеже, из пријатне љубавне

хипнозе тргнуо шкрипутав звук, погледао је испред себе и схватио да је дошао до старог моста преко речице. Са неба је месец зрачио некакву ђаволску топлоту, било је превише вруће за то доба ноћи...А он се јежио од главе до пете, врућина му је обојила лице у јарко црвену боју, а свака длака на телу му је била издигнута...

Осећао је да нешто није како треба.Стиснуо је прут у руци и пожурио преко моста. Тишина је била апсолутна у

шуми, чак се ни поток није чуо, а вековима је пријатно жуборио...

33

Стигао је до другог краја моста, а поглед му је привукла бела, чупава маса. Ован, бео као млеко, велики, на глави су му се ковитлала два рога. Брстио је траву не обазирући се на њега...

Тек што је закорачио на земљу и згазио суву гранчицу, која је произвела праскав звук, ован се окренуо ка њему и прострелио га ужареним очима.

Сећао се како се укочио у месту. У тим очима је видео ватру пакла, никада угашену, како се спрема да га ухвати у свој пламен...Демонска животиња је појурила ка њему и снажно му рогом раздерала панталоне на десној нози, крв је потекла, а млади Машан је болно јаукнуо. Пао је на земљу и помолио се Светом Николи.

Ован је за тренутак застао и подсмешљиво, гротескно људским изразом лица је направио гримасу, искривљени осмех...

Затим је поново јурнуо.Сећао се како му је тада кроз главу синула спасоносна мисао, скупио је

храброст, устао са земље и чврсто стиснуо лескин прут.Ошинуо је животињу из све снаге по глави, а ова је арлаукнула испуштајући

звук који је био скуп гласова проклетих...Видео је гашење ватре из овнових очију и његов бег у шуму. Онда је пао на траву изгубивши свест.

Пронашли су га ујутро и одвезли кући. Његова бака Љиљана, дивна старица пуна разумевања и опроштаја за све људе света, плакала је и превијала му рану на нози. Стављала је разне травке, чија лековита својства је научила још од своје покојне мајке...

Рана је брзо зарасла, неочекивано, остављајући велики ружни ожиљак. Неколико дана потом је испросио Ану и отпочели су дуги пут у живот.

Сваке године, од тога трећег маја, рана се отварала, пуштала је крв, наносила му је болове од којих му се срце кидало, а разум шетао по клизавој ивици...А већ идућег дана болови би нестајали, а рана је опет бивала само ожиљак...

И тако педесет година!Да није било Ане не би успео, само су њен умилни глас и велика душа

успевали да ублаже болове, тек толико да преживи тај дан.Старац је угасио цигарету у пикслу и устао. Изашао је испред куће и

погледом потражио Ану. Тада је и видео да им долазе гости, ћерка Марија, адвокат у Београду и два унука, које је обожавао.

„Ма, преживећу и сада! Ево мојих наследника, два цвркутава џивџана, они ми увек унесу песму у душу и разгоре храброст у мом срцу.“ – осмехивао се старац.

Ана је стајала поред њега и читала му мисли, била је срећна. Знала је да их је сам Бог послао да убризгају старцу још једну дозу животне енергије.

„ПРОСЕРАВАЊА“

34

Сунце је пржило немилосрдно, а глад је висила у ваздуху. Млади Црнопути је сео на бицикл и одвезао се до оближње реке. Имао је ту стару колибу, где је често долазио са својим бившим најбољим пријатељем, а налазила се на месту где ливада прераста у шуму.

Понео је прибор за пецање, два велика сендвича са пршутом и сиром и три паклице цигарета.

Наместио је мамце на удице, смандрљао се до обале са штаповима и забацио их у реку. Затим је задовољно сео у столицу. Размишљао је о томе како је живот понекад леп.

Изненада је осетио ледену сенку како му прелази лице и спушта се право у срце. Постајао је узнемирен без икаквог видљивог разлога, али знао је да нешто није у реду.

То чудно стање људи зову предосећај, слутња...Често је размишљао о природи слутње, о томе да ли је она само

манифестација неке силе, космичке силе која повезује догађаје, судбине, људска осећања, све емоције...

Отишао је до колибе да узме пиво и један сендвич.Тада је зачуо звук!Погледао је у правцу шуме и угледао женску прилику, обучену у бело, како

вири иза дрвета.Окренуо је главу и узео једну флашу пива из кофе са водом где се хладило.

Када је поново погледао у правцу шуме, а нешто га је вукло као магнет да баци поглед, девојка је била ближе. Видео је њен необични осмех, злобно уврнуте обрве и црвени траг из угла усне.

Бела Ђурђијана је полизала крвави остатак са усана и појурила ка Црнопутом. Кретала се веома брзо.

Младић је бацио флашу пива, узјахао бицикл и појурио као теран ђавољим ветром. Окретао се у паници, али девојка није била иза њега. Јурио је бесомучно и нагло укочио чим је угледао прво људско биће.

Младић дуге, коврџаве и жуте косе је стајао поред једног дрвета и мирно пушио.

Црнопути је бацио бицикл и ухватио Дугожутокосог за рукав. Молећиво му је објаснио да га јури нека чудна, нечастива женска прилика. Овај га је смиривао и тихо му говорио да је сада сигуран, да ће се њих двојица изборити са њом.

Црнопути је уздахнуо са олакшањем и сео у траву. Када је поново погледао у Дугожутокосог схватио је да му нема спаса, а кроз главу му је само пролетела мисао о његовој још увек незадовољеној девојци, зачињена стиховима Ne me quitte pas, које је са котрљајућим р слао у васиону Jacques Brel.

Жути га је лупио великом оклагијом по глави, затим се облизнуо са слашћу и испустио туробни баритонски звук.

Глад! Глад! Глад!Дим је колао у неправилним колутовима из старе колибе. Бела Ђурђијана и Дугожутокоси су лепо поставили сто. Два тањира, две

виљушке, два ножа, две кашике, две салвете...На средини стола је стајао велики плави лонац, небо плаве боје...Поред њега посуда пуна меса прекривена крпом. До

35

ње је салата од црног лука, зачињеног и добро поуљеног, ширила мирис који је безобразно голицао и вабио апетит.

„Баш сам гладна!“ – цвркутала је Бела.„И ја!“ – астматично и уморно је узвикнуо Дугожутокоси.Затим је девојка подигла поклопац лонца у којем је стајала обарена глава

Тамнопутог. Глад их је болно боцкала па су пожурили да је угасе сласном љуцковином!

„ЈАЗАВАЦ“

36

Моја дечачка соба је била велика. На средини је стајао огромни орман, који је за мене тада представљао недостижни врх, нисам смиривао своју машту док га нисам освојио.

Тамо сам после често бежао кад би живот притискао и када нисам знао куда даље. Моја машта је била непресушна, а потрага за уточиштем неопходна.

Лежао бих на врху ормана и цртао разне животиње. Када сам одрастао моји родитељи нису никада прекречили моје цртеже. Знали су да су ми они необично важни.

На орману сам цртао своје срећно уточиште испуњено животињама, идилично и смирујуће, можда се тада и родила љубав према природи и жеља за њеним упознавањем. Још тада сам у дубини срца, али без свесне одлуке, знао да ћу се бавити неком биолошком дисциплином.

Јазавац је био главно биће, центар збивања на мом малом имању. Не знам ни данас зашто баш јазавац? Али није ни битно. Битан је осећај, не

морам баш све рашчланити и математички објаснити, иако је то моја наука изискивала...Настао би кошмар и вртлог у мојој психи ако све не бих ставио под окриље разума.

Сена јазавца ме је увек пратила. Некада би ми и засметала!Јурио сам по свету тражећи начина да задовољим глад за знањем, али и

бежећи од живота и везивања.Љубио сам разне жене, лепе и ружне, згодне и дебеле, паметне и глупе...Али

свака је појачавала јазавчеву сенку.А онда је наступио пакао који је резултирао у мом коначном ослобађању од

утицаја те животиње и који је на крају ипак донео добро. Био је то пакао који је донео рај! То се десило пре три месеца у Москви. Држао сам неко предавање на

Ломоносовом универзитету, а после сам остао још пар дана у Русији изнајмивши малу кућу у једном лепом сеоцету чије сам име заборавио, услед ужаса који ме је задесио. Кућа се налазила на месту где ливада прераста у шуму.

У оближњој крчми сам и упознао ту девојку. Сијала је и зрачила неком необичношћу, била је веома згодна и лепа. А нарочито су њене сањалачке очи изазвале немир у мени. И сексуални и интелектуални!

Причали смо на руском језику, знао сам га доста добро, одувек сам и волео тај језик. Осећао сам од малих ногу да је мој!

Њена памет и знање су били беспрекорни, хумор луцидан, а мисао врцава и вијугава, многима је било тешко да је прате, важила је за чудака у тој херметичкој средини. Предавала је математику у сеоској школи.

Деца је нису волела, признала је...Брзо смо завршили у кревету.Ту је тек била мајстор!Десетак дана смо летели вртоглаво једно ка другом. Али онда се у мени

полако будио страх.Те вечери је ушла у моју кућицу не рекавши ни реч. Скинула је све са себе и

погледала ме очима које више нису биле сањалачке.Биле су животињске, подсећале су ме на нешто...

37

Међутим и даље сам је желео.Легли смо у кревет и отпочели игру...Изненада ми је језа шибнула кроз тело. Осетио сам под рукама животињско

крзно и скочио са кревета док се моја партнерка болно згрчила претворивши се у мени добро познатог јазавца.

Срце ми је застало, разум је посртао и кретао се у неповрат. Последње чега сам се сећао је био њен гробни смех и речи:

„Зар ти се сада не свиђам?“Пронашли су ме ујутро како го лутам по шуми, тако ми је бар причао стари

крчмар са којим сам се спријатељио. Он ме је напојио неким нектаром од којег ми се разум повратио...

Погледао ме је брижно и рекао:„Купио сам ти карту за повратак. Иди у своју земљу, овде ћеш пропасти.“Вратио сам се у Србију, дуго нисам био кући...Родна земља јесте лековита, истина је...Боже!Пољубио сам родитеље, ручао сам и окречио моју дечачку собу.Убио сам јазавца!

ПЕТА ГЛАВА – „СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ“

38

Аутор цртежа: Иван Илић

„ВЕШТИЦА СА КЛЕКА“

39

Младић је узео два кофера у руке и кренуо ка аутобуској станици. Плашио се да не закасни на превоз јер су тих дана поласци били необично тачни.

Имао је трему. После две године враћао се у родни Јасенак, село које је као дно тепсије стајало окружено планинама. Мирисало је изворном топлином и природом.

Пар дана пред полазак примио је писмо од мајке Милице, која се усамљена борила са животом већ двадесет година, од када му је умро отац.

Писмо је било узнемирујуће. Стара Милица је сумњала на повратак Неранџе, вештице коју је по легенди

пре две стотине година убио његов предак, чије име је он носио. Иван И. Неустрашиви, тако су га звали.Од малих ногу је слушао приче о вештици која је живела на каменитој

избочини, која се налазила на највишем врху планине. Од давнина је позната као Клек, а види се из сваког кутка села. Често је опасана маглом и неком необичном сивом бојом.

Био је тамо само једном, са својим најбољим пријатељем Владимиром, сећао се лупања срца и подигнутих длака на телу. Нису се дуго задржали, али су осетили деловање нечег прљавог и злобног. Нечије очи су их тада озрачиле и снови им више никада нису били лепи.

Обавестио је Владимира, који је живео далеко од њега, али често су се јављали један другом, никада нису прекинули нити пријатељства. Чак су их и ојачали, учврстили...Били су душевни парњаци, увек су знали шта се кува у души оног другог. И хиљаде километара удаљености су биле мале и нису успевале да прекину пријатељско зрачење између њих. Кад једном није ишло у животу, други би то осетио и одмах је долетао првим авионом да разреши проблем.

Обојица су се бавили истом науком. Филозофијом! Иван је радио на факултету у Београду, а Владимир, који је живео у Канади, бавио се применом нових концепата филозофије у савременој цивилизацији.

Чак им је и укус према женама био исти!Када се Иван појавио испред кућног прага, осмехнуо се задовољно, померио

је кућну змију у прикрајак и гласно викнуо мајчино име.Старица, седа и коврџава, некада прелепа жена и даље је сијала добротом.

Загрлила је сина и увела га у кућу где га је чекао спремљени доручак, кајгана, жута као дукат и дебеле, мало препечене палачинке са медом и орасима које је одувек обожавао. Домаћи сласно хрскави хлеб се топио у устима.

Мајка га је ћутке посматрала и задовољавала вечно отворену чежњу за својим јединцем.

„Сине мој! Цело село је узнемирено и уплашено. Људи затварају децу у куће са првим трагом вечери. Чим звезда почне да губи сјај, сироти моји сељаци се затварају и замандаљују, а онда по целу ноћ дрхте. Тешко нам је! А нигде никога храброг да се сукоби са злом. Ја сам рекла њима да ће моје дете доћи да им помогне, да је то његова дужност према прецима...Једи синко још хлеба, видиш како је леп...“ – цвркутала је срећна мајка.

Убрзо је и Владимир стигао. Он више никога није имао у селу. Његови стари су умрли, а кућа му је пустела у близини шуме, на месту где ливада прераста у

40

шуму. Хтео је да обиђе кућу, много ствари га је везивало за њу, али је прво желео да загрли Ивана.

Загрљај два друга је изазвао муње и громове, било је очигледно да се зло плашило те снажне енергије добра.

Седели су до оглашавања првих петлова, причали су, вечерали, пушили и пили домаћу ракију...Сећали су се безбрижнијих дана, када су скакутали по стенама, шумама и ливадама. Када су имали много планова у животу и када су мислили да ће све остварити. Да ће освојити свет!

Како је наивно детињство! А баш у томе и лежи његова чаролија и лепота.Мало су одспавали јер их је пробудио врисак комшинице Кристине. Јадна

жена је пуштала непрекидне потоке из очију. На рукама је носила мртво дете на чијем је врату стајала ружна раздеротина. Дечије руке су биле до пола поједене, а из очних шупљина мртве девојчице су севале очи. У њима се могао очитати страх, исконски страх.

Село је занемело од туге.Те вечери је дуго одзвањала молитва кроз ливаде, пашњаке, шуме и стене.

Гласови су се стапали са плачом и јецајем, стварајући један очајни јаук.Иван и Владимир су седели испред куће. Ноћ је била необично лепа,

одударала је од сивила и туге људи. Као да им се смејала. Месец је био пун, сијао је злокобно док су му мрље још више дошле до изражаја, личиле су на тамне очи.

„Сутра морамо отићи до старе Савете, прича се да она зна начин убијања вештице...“ – говорио је Иван.

„Иване мој, зар ти без сумње верујеш у постојање вештица? Ја сам у чуду, да тако мирно прихваташ...“

„Зар си заборавио оно вече? Од пре двадесет година...“„Нисам, наравно. Од тада више нисам имао лепих снова. Чак сам се и лечио,

био сам неколико месеци код психоаналитичара...Без успеха! Али, ипак, нисмо ни тада имали сигуран доказ...Не знам. И верујем, и сумњам, и...“ – прекинуло га је неко режање иза леђа.

Окренули су се и у дну ливаде, на километар далеко од куће, стајала је нека црна, грбава прилика. Иако јој се нису могле назрети очи на тој даљини, осећао се оштар и убадајући поглед.

Пријатељи су ослушкивали, а Иван је узео у руке велико распеће од тисовине, које је вековима стајало у породици. Чувале су га генерације као најсветију реликвију. Владимир је био блед, живот му је управо дао потврду коју је тражио, као и увек...

Ђаволова слушкиња је веома брзо стигла до ограде куће. Нису могли да запазе покрете јер се кретала веома брзо, могла се видети само разливена човеколика приказа...

Лице јој је било огавно, пуно рупа и кратера, гнојних бубуљица и буђавог меса. Из углова уста јој се цаклила свежа крв. Смешила се испуштајући пискави и ометајући тон необичне фреквенције.

Иван је извадио распеће и уперио га ка бабускари. Створ је сикнуо љутито и уплашено, скочио је на кров шајера, затим је нестао у ноћи.

„Боже!“ – прекрстио се Владимир. – „Значи, код старе Савете.“Иван се насмешио.

41

Стара Савета је имала преко сто година, није се могла тачно утврдити њена старост. Била је скроз сасушена дугим протоком времена, али јој је разум и даље био исте виспрености, појачан нагомиланом мудрошћу. Седела је испред свога дома, пушила је дуван користећи велику лулу, гледала је са занимањем на два млада човека који су јој долазили у сусрет.

„Знала сам да ћу данас имати посету, видела сам у картама, децо...А претпостављам да долазите по савет поводом доласка Ђаволице у наше село?! Видим да сте ваљани људи, а тебе сам Иване одмах препознала по поноситом држању које си добио у наслеђе преко предака. Ех, децо...“

Застала је за тренутак, устала и донела им две чашице ракије, насечене пршуте, домаћег крављег сира и велики тањир киселог млека.

Гост је у тим крајевима био светиња, као и у већини српских места која су држала до традиције.

Два пријатеља су се дивила виткости и брзини мисли бабе Савете. Њен говор је био богат, окићен дугогодишњим образовањем које је старица у младости стицала по Европи.

„Постоји начин да се ослободимо Неранџе.“ – рекла је Савета. – „Проучавала сам ритуал, који је пронашао др Божидар Бурић Косановић, професор књижевности и велики познавалац српског фолклора. Он је често боравио и у нашем крају, бавио се појавом вештица, успео је једну да заустави у прашњавом сеоцету у близини Врања. Умро је пре педесет година, али је мени пренео многа знања.“

„У близини ваше шуме, оне поред потока Јасенчице, налази се велики камен. Стоји ту још од времена када су се твоји преци, Иване, доселили у ове крајеве. Прича се да је освећен благотворном руком једног монаха, Данила. Одломите једно парче, повеће, затим га три пута оперите у Јасенчици. Прича се да он хвата и заробљава нечисте духове. Затим се морате попети на Клек и дозивајући три пута Св. Саву баците камен пред ноге вештице. Знам, то неће бити лако...Већ и сами знате, паметни сте људи, шта вам може помоћи против ње...Распећа, освећена водица, бели лук...Нека вам је Свевишњи Господин у помоћи.“

Кренули су пред крај дана. Мајка га је благословила сузама, испрала је дивна душа све нечисто са њега. Исто је учинила и за Владимира, и њега је волела као своје рођено дете.

Набавили су камену „замку за нечисти дух“, свету водицу из сеоске цркве, два распећа су им се пресијавала око врата...

Требала су им добра два сата до Клека.Како су се ближили осећао се неки задах, древан и болестан.Растиње је бивало све ређе, ваздух све тежи и смрдљивији, а ветар је гласно

и ледено шибао по њима.Плашили су се!Владимир је био блед, само су му добре очи севале са опрезом. Када су стигли на врх дан је нестао. Ноћ је загосподарила, а са њом су

измилеле и претеће поруке природе. Поред једног старог четинара је стајала трошна и временом оглодана колиба. У њој се зачуо дечији плач. Појурили су унутра, али се испречила Неранџа. Срце им је дивљало у грудима!

42

Брзо се нашла на Ивановим леђима, зајахала га је и гребала канџама. Осећао је буђави смрад трулежи који се ширио, а копрцања су му брзо јењавала. Владимир је вешто и прибрано зграбио вештицу и свом снагом је треснуо на земљу испред брвнаре.

Иван се сабрао и полио је гадуру светом водицом.Створење је арлаукнуло тако снажно да се брвнара затресла, а одјек је

пробудио сва околна села.Бацио је хитро испред ње свети камен, обавили су у један глас дозивање

нашег светитеља три пута...Ритуал је био успешан!Вештица се топила, месо јој се кидало, а сумпорни смрад их је гушио.

Вриштала је и цвилела, постала је провидна...Камен је био ужарено црвен, привлачио је као усисивач нечисту душу, док и последњи остатак створења није нестао у њему...

Затим је поново задобио уобичајену боју. Иван га је ухватио у руке и стрпао у врећу.

Јурили су срећни низ планину, певали су њихове песме...Цело село је било будно, љубили су их и благосиљали, а мајка Иванова је

расла као квасац од поноса. Идуће јутро су бацили камен у Јасенчицу.Стара Савета је промрнџала неке стихове, нису их никада чули, а језик

којим их је рекла је био древан, стари говор нашег народа...Остали су још неколико дана у селу. Деценијама Иван није тако лепо сањао,

чисте, невине и срећне снове...Владимир такође!Као да је спала нека клетва са њихових душа, осећали су се слободно. Савета је говорила:„Стари Господин нас још увек воли!“

„НАЈАВА“

43

Знак таме се појавио изненада. Први га је приметио плавоооки младић. Враћао се кући са прела које је било у суседном селу, у два сата по поноћи. Био је сигуран да је чуо скичање прасића у потоку Врелина. Поток је весело жуборио, сусретао се са великим стаблима четинара, који су као војници стајали у реду на месту где ливада прераста у шуму. Када је младић стигао до тог места, звук потока је замро. Младић се осећао нелагодно, никада у свом веку није осетио такву тишину, гробну тишину. Изненада је зачуо вриске и скичања, а затим је и приметио слатке, розикасте прасиће, који су чудно светлели, како пиље у њега.

Осећао је присуство неке необичне силе, срце му је дамарало у неправилном ритму, а страх му се увлачио у сваки део тела и душе. Прасићи су почели да скакућу, све гласније су скичали, а онда су кренули ка младићу...

Потрчао је не осврћући се!То је изнео на сеоској скупштини. У међувремену се необични догађај десио

још неким људима. Председавајућа скупа, најстарија у селу, видарка и читач звезда, била је

Марија К. Чиграво витка старица, мудра и пуна народних изрека и умотворина, које је увек са мером и примерено сипала међу сељаке, вешто је водила седницу.

„Децо моја, као што видите Ђаво нема мира. Можемо се уздати једино у Господа, молите се Њему...Свирајте, лупајте, певајте...“ – учила их је старица.

Цело село је постало мешавина звукова. Сељаци су певали молитве плачним гласовима, бубњали су немилосрдно и упозоравајуће у челичне наковње, терали су Гада...

Прасићи су убрзо нестали из потока, народ је одахнуо, мислили су да су спасени...

Али, убрзо се јавио други знак. Муње су севале изнад глава јадних, добродушних људи, громови су надјачали молитве...На највишем врху брда, месту где шума не расте, за време наредног пуног месеца, видели су коњаника са три главе. Пропињао се и слао демонски звук.

Постојало је само једно решење. Змијолики сеоски ђилкош, храбар и снажан, обукао је вучији кожух. Направио је камени мач, испио свету водицу, окупао се у мајчиним сузама, зајахао зеленка и појурио у славу.

Није се вратио.Али, на брду, поред старог храста, уз његово древно корење, сељаци су

нашли две одсечене главе коњаника. Трећа је остала на поганом телу, али није била довољна да спроведе

владавину таме.

„ДВА ПРИЈАТЕЉА И ЗИД“

44

Наше детињство је било чаробно, истраживачко и необично. Играли смо се често у природи, волели смо реке, шуме и баре. Слобода је била бит сваке честице нашег постојања. Више није!

Угасила ју је цивилизација, насилно и без оклевања.Родио сам се у малом месту, уредном и лепом. Ту сам и упознао свог

пријатеља, нераздвојног сапутника у почетним стазама мога живота. Више се не виђамо, нешто је прекинуло нити наше везе, нека сила још увек

не разјашњена...Данас живим у великом граду, бучном и сивом. Мој друг такође, удаљени смо само неколико километара, али у стварности нас раздваја неколико светлосних година...

Ових дана је прошло двадесет година од нашег последњег виђења. Сећам се тачно дана када смо победили Њега, када смо успели да Га вратимо у вечну ватру. Али убрзо после тога смо се растали. Знали смо да се више нећемо виђати, нешто се испречило између нас, то смо осећали...

Када неко биће светлости опече ватра пакла, оно бива за увек обележено. Нечисти пламен остави трајни траг.

Неколико месеци пре нашег раздвајања, сећам се јасно, често смо се играли у једној напуштеној кући, која се налазила на месту где ливада прераста у шуму, у близини једне баре потковичастог изгледа. У центру рушевине је стајао до пола срушени зид, вероватно је некада био цео, делио је собе...А тада је усамљено стајао, могли смо да га прескочимо, био је висок свега пола метра...Био је прљав, пауци су милели по њему и украшавали га сребрнастом мрежом. Чак је и коров растао, али ни једна лепа биљка. Ништа светло није било у њему, био је чађав, цигле су му биле веома трошне...

Волели смо да замишљамо да је тај зид бедем неког старог замка, да је био уточиште витезова...

Врло брзо смо приметили да се нешто страшно збива око зида. Почели смо да чујемо гласове, шкрипу и понекада тихи јецај. Плашили смо се, али смо у томе налазили неку лепоту. Упорно и са великим усхићењем смо долазили сваки дан, ослушкивали смо...Размишљали смо о природи појаве која нам се дешавала...

Знали смо само да се нешто важно дешава.Мој пријатељ је једног дана стигао сат времена раније од мене. Када сам ја

дошао, његово лице је било млечне боје...Дрхтао је и спасоносно гледао у мене.„Уђи. Нешто је унутра. Неко чудовиште.“ – зацвркутао је дечијим сопраном.„Чудовиште, Иване, шта причаш?“ – подсмехнуо сам се и ушао у рушевину.Срце ми је јурнуло као да је хтело напоље, да побегне од страховитог ужаса

који сам видео. Зид је оживео. Претворио се у ружну човеколику творевину. Ужарене очи тог створа су зрачиле ка мени. Осетио сам мржњу, чисту, исконску...Касније, када сам одрастао и када сам се враћао на поља детињства, често сам размишљао о том злу. Никада нисам успео да заборавим тај догађај. Он се уселио у мене, у невину дечију душу и чврсто се сјединио са мојим бићем. Некада сам успевао да потиснем те ружне успомене, али оне би се тада преточиле у снове. И опет би испливале...

Сећам се како ми је нешто отупело чула, како сам почео чак и пријатно да се осећам. Неки глас је танано сипао разна обећања, слатка и привлачна. Кренуо сам

45

ка Зиду, у загрљај Њему, али Иван је приметио да ме је то опчинило и снажно ме је лупио по глави и изгурао напоље.

Затим је заплакао. Уплашио се, гледао ме је забринуто, а ја сам тада постао свестан да сам за

длаку ишчупан од Његове таме.„Ово значи рат!“ – насмејао сам се да охрабрим пријатеља, али сам и

озбиљно мислио. Напокон смо могли да покажемо да нисмо ништа мање храбри од књижевних и филмских јунака нашег детињства.

Како је чисто дечије срце?! Понекада показује невероватну храброст и одлучност, невину, неразмишљајућу, али магичну.

Поседовали смо доста знања о убијању чудовишта, били смо убеђени да ту нема пуно разлике у односу на филм или књигу. Али, мене је црв сумње нагнао да потражим пар савета од деда Ђукана, оца мог оца, ведрог старца савршеног математичког ума. Бритког као сабља! Питао сам га како се убија чудовиште, како Ђаво, вештице...Замолио сам га да нам набави мало освештале водице и да ми поклони велико, златно распеће...Успео сам да га заварам, јер сам носио његове паметне гене, да нам је то потребно за игру, а он никада није могао да одоли да улепша и онеобичи дечију игру.

Иван и ја смо одабрали једно спарно летње вече за битку. Родитеље смо преварили на тај начин што смо остали да спавамо код деде. Чим је добри старац заспао, ми смо, опремљени, искочили кроз прозор собе, тихо и спретно...

Месец је упозоравајуће црвенео, био је необично велик и страшан. Није хтео да нам подари довољно светлости, али Иван је понео велику

батеријску лампу.Непријатне крике смо чули чим смо крочили у двориште стаћаре.Претходних дана смо и сами смислили оружје у које смо полагали велике

наде. Деда ми је дао неколико сребрних опиљака, а знали смо колика је била моћ сребра на нечастиве. Доказ су нам били многи филмови!

Како смо само обожавали хорор филмове! Нарочито о вампирима. Бела Лугоши, Кристофер Ли...Сјајне и никад превазиђене глумачке појаве. Митски вредне! Никада нећу заборавити ни полагана откривања тих чаробних светова Едгара Алана Поа, Толкина, па наравно и Лавкрафта...Ту негде се мотао и Стивен Кинг, а Хичкок је са „Психом“ упловио једног сивог јесењег поподнева, сећам се адреналинског шока, Иванових разрогачених очију и мог тутњајућег срца, када је била сцена убијања детектива, она снимана из птичије перспективе...Била је пуно упечатљивија и језовитија од оне чувене сцене убијања Џенет Ли у кади.

Сваки комадић сребра смо стављали у посебну пластичну флашу, коју смо претходно пунили бензином...На врховима флаша правили смо мале фитиље. Бензин је Иван набавио од свог деде, мада је реч украо била ближа истини од речи набавио.

Ја сам ишао први, носио сам свету водицу у левој руци, а крст у десној. Иван је осветљавао пут лампом, а у великој плетеној торби је носио наше 'бомбе' од сребра.

Осећали смо некакав смрад, тежак, трулежни...Ушли смо унутра и угледали створа како се кикоће. Није гледао у мене,

приметио сам да покушава да зачара Ивана. Мој пријатељ је празног погледа зурио,

46

а када сам покушао да га повратим, он ме је погледао са мржњом и насрнуо на мене. Страх ми је хладио срце, али сам успео да оборим Ивана на под, он је био доста нежније грађе од мене, био сам и виши, и тежи, и јачи...Тешка срца сам му опалио неколико шамара, знао сам да је то било неопходно, али, тада сам и осетио да сам прерано одрастао...Осетио сам да ми чили детињство, да га губим, да ми клизи и бежи...Иван се копрцао и псовао ме, а мени је велика суза отпала из ока и зауставила се на Ивановом образу. Тада се тргнуо и погледао тужно.

„Хајдемо да Га средимо, знам да можемо.“ – викнуо је и запалио прву флашу. Створ је загрмео болно и исплазио језичину ка мени. Ја сам уперио распеће у Њега, а другом руком сам испразнио флашу са светом водицом на Његов језик. Чуо сам како му месо цврчи, као на роштиљу...Јаукнуо је и устукнуо, а Иван је почео рафалну паљбу нашим 'бомбама'...Зидолики Створ је губио цигле, бивао је све мањи, док у једном тренутку није нестао у облаку прашине и дима.

Скакали смо победоносно, а онда је наступила тишина. Осећао сам да нешто није у реду, Иван, који је погнуте главе стајао поред мене, одједном ми је постао стран. Моје срце је почело да се удаљава од његовог. Знао сам по његовом погледу да се у њему дешава исти, необјашњиви процес...

Загрлили смо се изненада, а то смо ретко чинили...Дечаци се не грле, они то не раде, само девојчице то чине...

Вратили смо се код деда Ђукана, одмах смо легли и брзо заспали. Нисмо причали пред спавање, иако смо до тада, увек, без обзира на умор, до јављања првих петлова, стварали наше светове и васионе...

Доручковали смо у тишини, а онда сам га испратио до врата дедине куће.„Видимо се сутра.“ – рекао сам, а уплашила ме је метална боја мог гласа.„Наравно.“ – рекао је.Више се нисмо видели. Наше детињство се завршило, али остали су трагови

и пољане у мом срцу. Слобода и чаролија још увек постоје у мени. Знам да негде тињају, чекају прави тренутак да се разбукте.

„СМЕХ“

47

Милена је обукла нову кошуљу, вешто уплела плетенице и весело истрчала напоље. Махнула је мајци, оца је пољубила у руку, журила је да се сретне са својом другарицом Милком. Биле су нераздвојне.

Весело је певала, испуштајући топли сопран из грла...Сви су волели њен смех.Смејала се искрено. Понекад је то био дечији, раздрагани смех, а некада су

то били привлачни звуци младе, набрекле, тек напупеле жене. Тада је вабила сеоске момке, који би застајали и умивали се топлим тоновима које је девојка испуштала док се смејала.

Сви су је волели!Милка је била добра, неискварена душа. Волела је Милену као сестру, била

је спремна да учини све за њену срећу.Сваки дан су се налазиле, затим су лепршале, као виле, по пропланцима,

речицама и шарено обојеним ливадама. Чувале су овце на месту где ливада прераста у шуму, певале су, делиле тајне, девојачке, још увек девичанске...

Са доласком таме, у сумрак, растајале су се. Те вечери, тама је брзо испунила сваки кутак села. Милена је ужурбано

ходала, чула је језиве шумове, а чинило јој се да је прате. Срце јој је убрзало ритам, а онда је скоро застало. Испред ње се испречио

тамни, човеколики створ, прекривен кабаницом...Вриснула је и потрчала, али је поган била бржа.

Ухватио ју је квргавим рукама, осетила је трулеж и изгубила свест.Милка је прва пронашла несрећну девојку, како лежи поред пута. Умила ју

је сузама, молила се јецајући, а онда је срећно цикнула када је Милена отворила очи.

Али то више није била она.Није причала, чаробни смех је изгубила, била је све ближа доњем свету.Њени родитељи су били очајни, а поп Никола је непрекидно трубио да је

сигурно била нападнута од стране неке силе таме, древног демона који краде смех.Старији су знали за то биће таме. Млађи нису јер се деценијама није

појављивао. Успео је да га отера Јован К., тада разбацани и храбри младић, а сада прашњави и пола распаднути старац.

Милка је кришом, без знања родитеља посетила старог Јована К. Заклела се пред иконом свеца да ће спасити Милену. Јован је једва говорио, испуштао је шкрипутаве и дисонантне тонове, али је успео да поучи Милку.

Мрак је стигао, али је Милка била спремна. Носила је лескин прут у левој, а три ораха у десној руци.

Лако је пронашла каменито скровиште демона.Страх је младу жену тресао као грозница. Али, њена одлучност и љубав

према другарици, удружени са добротом, исконском, гурали су страх у запећак.„Изађи гаде!“ – наредила је строго.„Види, погледај шта ти носим.“ – још снажније је заурлала.Тада је осетила ледени удар ветра и видела црну прилику како клизи низ

велики, бели камен.Демон се облизивао, са слашћу.

48

Вешто и скоро грациозно, а истовремено и љутито, млада девојка је бацила три ораха испред нечастивог бића. Оно је било зачуђено, неспремно, ухваћено у замку. Прострелио је Милку погледом и кренуо ка њој, али није могао да пређе орахе, они су га полако вукли, увлачили. Створ се копрцао, а Милка га је страховито јако ударала лескиним прутем.

Демон је цијукао и кобељао се, али му није било спаса, магнетска снага ораха га је усисала.

Милка је зграбила орахе, однела их у цркву, окупала светом водицом и бацила у провалију.

„Врати смех!“ – завапила је чаролију.Отишла је наредног јутра код Милене.Миленина мајка је тихо јецала, али са олакшањем.„Милка, дете, нешто се лепо десило. Проговорила је.“Девојка је ушла у Миленину собу. Милена је лежала на украшеном кревету,

била је румена, вратила се у живот. Када је угледала Милку, снажно је цикнула и ослободила смех. Пуштала га

је без престанка од јутра до вечери.Село се опет радовало.

„ПЛАВА СВЕТЛОСТ“

49

Веселио се младић лепоти и слободи природе. Стајао је на врху једне планине у Немачкој. Клицао је од радости. Ширио је руке спремајући се да полети у непознато, у море знања.

И природа је радосно и задовољно одговарала његовим позивима. Није га штедела у инспирацији. Сновиђења су лепршала око његове главе. Хватао их је као нежне лептире.

Лахор му је миловао лице. Освежавао га је.Хтео је да пружи људима много радости. Да их подучи, ослободи стега и

страхова.Европа је грцала под теретом покварености и злобе. Ђаво је широ свој смрад

и придобијао све већи број присталица. Њега још није ухватио. Није се давао, својом слободом је веома лако рушио окове ропства.

Ликовао је млади научник када је на пропланку, на месту где ливада прераста у шуму, видео двоје младих у љубавном стиску. Лепота њихових голих тела се стапала у природу. Таласали су у савршеном ритму, космичком ритму.

Млечно бела тела су се увијала, спајала и растављала. Тада је и приметио плаву, искричаву светлост. Није знао одакле је долазила. Није знао ни шта је. Знао је само да је она суштина, бит, живота и природе.

Радовао се као дете, хтео је да урони у то плаветнило. Да одмах ухвати то значење, ту космичку игру.

Али, двоје младих је ускоро завршило. Плава светлост је утихнула, а млади научник је тихо зајецао.

Јасне и чаробне мисли су му тада прозујале кроз главу. Знао је да је свако људско биће могло да створи ту светлост. Само је љубав била потребна. Ја мислим да је тада и открио бионе. Необичне, од стране квази-научника непризнате честице живота. Честице које су стварале живот, које су омогућавале материји да се покрене, да створи кретање, да подари живот.

Хтео је много тога. Имао је тада још увек наивни поглед на свет. Али, то је и била карактеристика младости. Мислио је да га ништа неће спречити да пружи знање људима, јер је веровао у њих. Успели су да га успоре, али не и да га зауставе.

„СТО ГОДИНА“

50

Станоје је обожавао своју жену Мирјану. Живели су у малом селу, имали су леп кућерак на месту где ливада прераста у шуму. Два синчића су им увесељавала животе. А живели су тешко, сиромашно и напорно. Нису имали пуно времена за уживања, за уметност или забаву. Били су веома слабо образовани, али су поседовали оштре и проницљиве умове.

Обрађивали су земљу и од њених дарова су живели.Били су дубоко повезани са природом. Исконски испреплетани!Причало се по селу да њихов најмлађи син Ђорђе разуме језик змија. Виђали

су га, бар су тако тврдили неки препредени сеоски лисци, како дуго стоји поред пласта сена и разговара са кућном змијом.

У селу је живела стогодишња старица Ева, права ризница мудрости, али оне непретенциозне, изворне, народне...Сејала је драгуље мисли, поучавала је своје сељаке...Волела их је, а и они њу. Причало се деценијама, да је као млада девојка, једне вечери док је кротила своју необичну вијугаву косу, била посута вилинским прахом. Тада је прогледала другим очима, постала је видовита, нарочито је била осетљива на работе нечастивог. Зато су се њена казивања и прорицања схватала веома озбиљно.

„Десиће се промена, децо. Потребно је хитно заказати сеоско окупљање. Нешто надолази...“ – зашкрипала је једне вечери.

Док је стара Ева то изговарала пред десетак уморних сељака, мали Ђорђе је пажљиво слушао кућну змију.

Станоје и Мирјана су раније завршили послове, а онда су сели поред једног великог пласта да се мало посвете једно другом. Станоје је нежно миловао Мирјану по наранџастој коси, ронио је рукама по власима, раздвајајући их на појединачне длаке. Мирјана је пустила свој грлени, звонки глас, певала је Станојеву омиљену песму, док се Пастирица, лагано пуштајући светлост, палила на небу: „Ајде, драги, звезде да бројимо, пољупцима да их бележимо...“

Станоје је осећао како се узбуђује, како му флуидна енергија кола кроз тело. Пољубио је Мирјану, сочно и дубоко у уста, а онда је пустио руку да склизне преко жениних груди до међуножја. Онда се тргнуо јер је зачуо Ђорђа како задихано дотрчава:

„Причао сам са дедом, тата, деда се претворио у змију...Рекао ми је да се чувамо, да је срео неку матору змију...И још ми је рекао да та змија ускоро пуни стоооооооо година...“ – задивљено и поносно је крештао дечак.

Станоје и Мирјана су побледели и забринуто се погледали. Станојев отац Иван је био мртав већ десет година. Знали су да је преко кућне змије његов добри дух покушавао да им помогне. Племенити старац је и мртав бринуо за своје потомке.

Млађег сина су оставили код комшинице Сање, старијег Ђорђета су зграбили и појурили до Еве. Једино је она могла знати шта да чине!

Тамо су затекли пола села.Када су испричали шта се десило њиховом сину, стогодишња старица је

болно уздахнула:

51

„Јасно је, Боже мој, Боже мој, Боже мој!“ – увек је три пута спомињала Бога. – „У селу се налази змија која ускоро пуни сто година, која је била довољно мудра да опстане један век. Значи да смо вршњакиње! Боже мој, Боже мој, Боже мој. По старом знању наших предака, које су сакупљали вековима, када змија напуни сто година претвара се у алу. У алу, драги мој народе. Потребно је да се окупите и да пробате да нађете стару гадуру пре него што се промени. А осећала сам да ће настати нека промена...“

Сељаци су се растрчали наредних дана, немилосрдно су убијали змије. Нису бирали.

Стара Ева је махала главом у неверици. Проверавала је сваку змију коју су доносили, али је знала да то није права.

Молила се Свевишњем сваке вечери, три пута је читала Молитву прву, светога Макарија Великог Богу Оцу.

Десет дана је прошло, а праву змију нису пронашли. Сељаци су почели да посустају, али их је Ева немилосрдно кињила да наставе, да не престану...

У ваздуху се осећао мирис смрти, трулежи и пропадања.Лепи младић Андрија, плавокоси снажни див, али мека срца, храбро је једне

вечери грабио кроз село. Није се плашио због дешавања у селу, у животу је убио на стотине змија. Шта је њему могла једна стара гуја?! Пролазио је поред потока, гледао је са дивљењем древно свевидеће дрвеће. Зачуо је необичан звук, шиштаво цвилење.

Страх је у његово срце улетео муњевито. Поред једне старе зове видео је змију како се уврће око себе, како постаје све већа. Гледао је запањено грозну трансформацију, није могао да се покрене, да побегне...Нека снажна сила га је закуцала за земљу, присилила га да буде сведок једног одвратног рађања.

На леђима створења су нарасла крила, мрежасто-кожне грађе, лупала су весело по ваздуху. Оштри зуби су севали из издужене вилице, а ватрено црвене очи су халапљиво погледале у несрећног младића.

Младић је беспомоћно крикнуо, послао је задњи глас свога бића.Сељаци су га чули, а стара Ева је тужно погнула главу. Мирјани се скотрљала суза низ лице, безбојна, правилно округла...Станоје је

убио вука, одрао му крзно и направио себи огртач. У десној руци је снажно стиснуо камени мач, поклон од оца који му га је поклонио за зла времена.

Мирјана је знала да је Станоје одлучио да крене на алу, то му је налагала част предака. Није га одговарала, била му је потпуна подршка, али је тужни, тамни облак прекрио њено до тада ведро чело.

Присуствовали су сахрани Андрије, тачније остатака сиротог младића. Звер је утолила глад и негде се скривала у шуми.

Станоје се опростио са женом, децом и селом. Сви су му клицали.Брзо је стигао у шуму, арлаукнуо је гласно дозивајући немам погрдним

називима. Убрзо је зачуо ломљење грања по шуми. Осетио је задах од кога му је садржај желуца кренуо напоље.

Ала је излетела испред њега и застала. Станоје је вешто крио страх храбрећи своје срце. Молио се Богу, искрено и

понизно.

52

Осећао је да звер није сигурна у своју снагу. Да се плашила њега, његове сигурности и вучијег знака на леђима. Одблесак са површине глатког, каменог мача изазивао је у очима звери болни осећај.

Напала је прва. Изненада је јурнула на Станоја и успела је да га загризе за леву руку. Млади човек је јаукнуо, али је успео да убоде звер у њен дугачки врат. Створ се повукао и почело је међусобно одмеравање.

Станоје је знао да мора алу убости право у срце, али није знао где се тачно налази. Тај потез је морао бити брз, прецизан и смртоносан.

Страх га је све више посећивао и то је чудовиште јасно осећало. Замахало је дугачким крилима, али је изненада застало јер је испред њега искочила старица Ева. Крикнула је необично снажно Станоју:

„Ја ћу ти показати где јој је срце, храбри мој!“ Пљунула је испред створа. Ала је једним потезом зграбила старицу око

струка. Шикнула је крв из Евиних уста, али је успела десном руком да покаже Станоју место испод кога је куцало срце тог нечистог бића.

Нациљао је и ударио. Крик који је испустила ала заувек је ослабио његов слух. Пала је роптајући,

испуштајући зелену, гњилу слуз из уста. Гледао је задовољно док се гасила ужарена боја њених очију.Еву су сахранили са почастима достојних краљици.Никада је нису заборавили.Станоје је грлио дуго и немо Мирјану. Био је срећан што су поново заједно,

што ће још дуго година делити тежину живота.Мали Ђорђе је обукао очев кожух који му се вукао по земљи. Станоје је

пустио једну дугачку, поносну сузу.

53

„РАСКРШЋЕ“

„Како се осећаш Живко? Зашто носиш те беле рукавице?“„Нисам добро Миладине. Снови су ме одувек мучили, али сада су почели да

ме убијају. Показаћу ти вечерас, доказаћу ти, пријатељу, скинућу рукавице.“„Како те повређују снови?“„Све је почело пре десетак дана. Тада ми се први пут десило нешто

необично, нешто што се догодило Чуанг Цеу пре толико векова. Он је сањао једном приликом да је лептир, шарени, слободни створ...И тада је потпуно уживао у свом лептирском животу, летео је са цвета на цвет, задовољио је до краја свој лептирски хедонизам, није знао да је човек. Када се пробудио, лежао је на кревету у људској форми. И од тада више никада није био сигуран да ли је он човек који је сањао да је лептир, или је лептир који је сањао да је човек. Боже! Мени се слично десило. Сањао сам да сам птица, соко...Летео сам хитро, слободно, ломио сам ваздух, уживао сам у вратоломијама...Али негде у дибини, у суштини мога бића, знао сам да сам човек...И да сањам...Међутим, лепо ми је било и нисам пуно размишљао о томе...Неколико дана сам срећан одлазио на спавање, а исти сан се понављао...“

„Ти ми за сада причаш само о задовољству...Шта ту не ваља?“„Буди стрпљив, сад ћу ти рећи. Пре пет дана сам приметио да је сан

другачији. Тада сам обратио пажњу на околину. Свет је и тада врвео од живота, свашта је летело, гмизало, пузило, ходало...Али нигде није било трага људској цивилизацији! Није било људи, Миладине. Постајао сам све узнемиренији, нисам никада мислио да ће ми људи недостајати, али сам осећао присуство нечег нечистог...“

„Нечистог?! У хришћанско-религијском смислу или...“„Да, баш тако. Ти знаш да нисам био никада затуцани верски

фундаменталиста, али сам поштовао хришћанску религију...Имао сам ја верских провиђења и пре...Дакле, дан после те промењене верзије првобитног сна, осећао сам силни умор. Сан је опет дошао брзо. Летео сам забринуто кад сам зачуо снажан, резак звук...Велико, сјајно, заслепљујуће тело је запалило небо и сурвало се тик испод мене, на месту где ливада прераста у шуму...Осетио сам зрачење, навалу честица које су продирале у моје тело...Није ме болело, али доживљај никако није био пријатан. Зачуо сам глас, дубок, продоран и ауторитаран. Рекао је да сам на раскрсници постојања и да ми он нуди да одаберем пут. Насмејао сам се једним птичијим кликтајем, одједном ми је то било забавно, спрдао сам се са тим гласом...Он се више није чуо.“

„И...после?“„После?! Погледај шта је било после.“Живко, младић античке лепоте и духа, полако је скинуо рукавице.Миладин је разрогачено гледао у Живкове руке прекривене перјем.

54

„ПРИБЛИЖАВАЊЕ“

Ветар је изненада једне вечери променио ћуд. Преобратио се од нежног лахора до снажног шибача. Стварао је језиве звуке док се кретао између сеоских кућа, чардака, вајата и гробља.

Сељаци су посумњали. Али још увек нису били узнемирени.Наредне вечери је ветар порастао, ојачао...Његовој музици се придружио

хор сеоских животиња. Прво су пси почели тужно и развучено да завијају, онда су се коњи и волови мешкољили у шталама.

Сељаци су се узнемирили, али се још нису успаничили.Идуће ноћи је симфонија страха и таме у потпуности завладала. Ветар је

немилосрдно ударао, коњи су се ритали, а пси су молећиво завијали на Месец.Сељаци су почели да преврћу посуђе по кући. Стављали су густо грање око

врата, а на прозоре су качили дугачке венце белог лука.Црква је постала претесна, уплашени људи су се у гомилама завлачили у

Храм. Стискали су се и тражили спас. Или бар наду!Појавио се Оштрозуби током једне хладне јесење мадругаде. Стајао је на

старом сеоском раскршћу, на месту где ливада прераста у шуму.Био је гладан.

55

ШЕСТА ГЛАВА – „УТОЧИШТЕ“

Моје уточиште се налази на месту где ливада прераста у шуму!

56