FAKULTET PRAVNIH NAUKA APERION BANJA LUKA

Specijalistički rad

TEMA:

RESOCIJALIZACIJA OSUĐENIH LICA Mentor: Student: doc.dr.Mile Matijević Kovač Ana

Foča,2009

2

1. UVOD

U svim društvima i u svim vremenskim periodima postojali su ljudi koji su odskakali od društveno prihvatljivih normi ponašanja. Isto tako, svako društvo je na određeni način reagovalo na takve oblike ponašanja, primenjujući različite vidove sankcija. Neretko je to podrazumevalo i krajnje rigorozne kazne, uključujući i odstranjivanje, tj. neku vrstu odstranjivanja i izolacije od društvene zajednice. Osnovni problem sa ovim merama sastojao se u tome što one, po pravilu, nisu bile usmerene na rehabilitaciju i resocijalizaciju okrivljenih, već na njihovo kažnjavanje.

Ovaj rad nastao je upravo iz potrebe da pokaže da suština kazne nije u njoj samoj, već da je ona u funkciji što uspešnijeg povratka osuđenog lica normalnom društvenom životu. Naravno, uspeh resocijalizacije je različit i determinisan brojnim činiocima. Osnovni predmet ovoga rada i jeste da pokaže u kojoj meri su uspešni programi resocijalizacije osuđenih lica, tj. u kojoj meri oni doprinose osposobljavanju takvih lica za društveno prihvatljiv način života. Time se negira potreba da se protiv lica koja učine krivično delo primene odgovarajuće sankcije, ali je pri tome posebno značajno da preduzete sankcije ukažu osuđenom licu na neophodnost promene sopstvenog ponašanja. Sasvim sigurno je da isključivo represivne mere tom cilju ne mogu da doprinesu u potrebnoj meri.

U svakoj zemlji postoji posebno organizovan sistem ustanova koji je usmeren na resocijalizaciju osuđenih lica. I u našoj zemlji u tom smislu, postoji jedan moderan sistem ustanova tog tipa, koji vodi računa o osuđenom licu, a zatim i očuvanju društva. Ove ustanove organizovane su tako da osuđenom licu ukažu na to da njihovo ponašanje nije bilo prihvatljivo i u skladu sa društvenim normama, i da je zbog toga neophodno da se uklone ili barem ublaže uzroci takvog ponašanja, kako bi mogli iz ustanove izaći kao zdrave, celovite i prihvaćene ličnosti. Smeštaj osuđenih lica u ovakve ustanove može da ima velike psihičke posledice, zbog toga se više insistira na uvođenju nekih novih mera, koje mogu imati pozitivno dejstvo na osuđena lica, a za to brinu stručne službe kazneno-popravnog doma..

Cilj ovog istraživanja nije da se upušta u složena i nijansirana tumačenja uzroka koji su doveli do izvršenja krivičnog dela, niti da razmatra motive kojima su se učinioci kriminalnih radnji rukovodili, već da ukaže na moguć i eventualno produktivniji način resocijalizacije osuđenih lica.

Putem vaspitno-obrazovnog rada u kazneno-popravnim domovima i nekih specifičnosti koje se javljaju, moguće je na izvestan način pomoći u uklanjanju društveno neprihvatljivih normi ponašanja i iz građivanju jednog novog, društveno prihvatljivog i priznatog čoveka koji će zahvaljujući ovim ustanovama poboljšati svoj kulturni i obrazovni profil i posmatrati društvo jednim drugim očima - očima pravilno resocijalizovanog čoveka.

3

1.1. OPREDELJENJE ZA PROBLEM ISTRAŽIVANJA

Središnju temu ovog rada predstavlja analiza uspešnosti procesa

resocijalizacije osuđenih lica. Pošlo se od uverenja da je taj uspeh determinisan u prvom redu i pre svega sadržajima koji osuđenim licima stoje na raspolaganju, ali i njihovim odnosom prema njima, jer bez aktivnog uključivanja osuđenih lica u takve sadržaje i sam proces resocijalizacije neće biti u potpunosti uspešan. To pak jeste problem, jer po okončanju boravka takvih lica u kazneno-popravnim institucijama, oni treba da se uključe u normalan društveni život, koji se uvek odvija u skladu sa određenim pravilima i normama. Upravo zbog toga, u ovom radu, velika pažnja se poklanja analizi vaspitno-obrazovnog rada sa osuđenim licima, kao i njihovom tretmanu.

1.2. AKTUELNOST PROBLEMA ISTRAŽIVANJA,

POTREBA I ZNAČAJ NJEGOVOG ISTRAŽIVANJA

Proučavanje uspešnosti programa resocijalizacije osuđenih lica ima dvostruki

značaj: s jedne strane, u pitanju je proces usmeren na menjanje strukture ličnosti osuđenog lica, a sa druge, o procesu koji ima šire društvene implikacije, budući da je njegov osnovni cilj da omogući readaptaciju i reintegraciju osuđenih lica u društvenu zajednicu. Naravno, radi se o dve međusobno komplementarne strane jednog veoma važnog procesa, dve strane koje se ne mogu mehanički razdvajati jedna od druge. Drugim rečima, problem kojim se bavim u ovom radu zavređuje posebnu pažnju i ne sme se olako zapostavljati. - - Tema koja se obrađuje u ovom radu je značajna u svakom društvu, jer u svakom društvu postoje pojedinci koji iz najraznovrsnijih razloga krše vladajuće norme i društveno prihvatljive obrasce ponašanja. Čini se, međutim, da je ona još značajnija u našem društvu ili drugim sličnim društvima koja prolaze kroz teške tranzicione procese i krizna stanja. Takođe, treba imati u vidu i činjenicu da su osuđena lica ljudi, koji kao takvi upravo imaju vrednost i prema kojima se moramo ophoditi kao prema ljudskim bićima. Poput drugih ljudi, i osuđena lica imaju potrebu za strukturom, smislenom orijentacijom u životu, drugim ljudima i komunikacijom sa njima, prihvaćenošću od strane zajednice u koju treba da se vrate.

Iz svega ovoga proizilazi i naučni značaj teme. On se ogleda pre svega u doprinosu koji bavljenje ovom temom ima sa stanovišta produbljenijeg razumevanje ne samo društvenog značaja kazneno-popravnih institucija, već takođe i sa stanovišta potpunijeg sagledavanja položaja osuđenih lica. U tom kontekstu trebalo bi posmatrati i ovaj rad.

4

2. Teorijski deo

2.1. TEORIJSKE OSNOVE PROBLEMA ISTRAŽIVANJA

2.1.1. ETIOLOGIJA KRIMINALA

Etiološki aspekt kriminaliteta je izuzetno složen problem. Prema tome logično je da su se u procesu razvoja ljudske misli i saznanja javile mnoge teorije usmerene u pravcu objašnjenja kriminaliteta i delikvencije. Autori, i u savremenoj nauci prilaze ovoj problematici iz različitih uglova, i sa različitih pedagoških, psiholoških, socioloških stanovišta.

Prve misli o kriminalitetu nalazimo kod antičkih mislilaca, posebno Platona i Aristotela. Platon je prvi razlikovao psihološke i »spoljne činioce« koji uzrokuju zločin. Psihološki uzroci po njemu potiču iz psihičkog nereda ili »bolesne duše« nastale »pod uticajem strasti, traženja zadovoljstva i neznanja«, dok se spoljni uticaji svode na biološku degeneraciju. Aristotel je podvlačio uticaj društvenog uređenja, siromaštvo i bogatstvo, koji posredstvom volje i osećanja vode u delikventnost.1

Feudalno društvo je bilo pod uticajem crkve, pa su i tumačenja različitih pojava zasnovana na mističkim, religioznim, teološkim objašnjenjima. Tako su i uzroci prestupničkog ponašanja traženi u nasleđu. Tek polovinom prošlog veka počinju ozbiljnija naučna proučavanja ovog fenomena. Od tada pa do danas, razvili su se razni teorijski koncepti i druga shvatanja o uzrocima kriminalnog ponašanja.

- Psihološke teorije smatraju da je prestupnička aktivnost u prvom redu rezultat delovanja određenih psihičkih svojstava subjekata, a društveni uticaj skoro

da zanemaruju. U takva učenja spadaju: teorija inteligencije, teorija neprilagođenosti, psihoanalitička teorija, teorija frustracije i uslovljavanja.

- Biološke teorije polaze od stanovišta da je prestupništvo urođeno svojstvo, ali da mu uzroke treba tražiti u fizičkoj i psihičkoj konstituciji čoveka. - Sociološke teorije pridaju značaj okolini, tj. društvenom uticaju na razvoj ličnosti. Pristalice ovih teorija smatraju da se čovek rađa kao »tabula rasa, neispisana tabla« i da okolina ispisuje po njoj ono što će biti i kakve će osobine imati

1 Pantelic D. (1982), Penološak andragogija, Beograd: Viša škola unutrašnjih poslova

5

2.1.2. POJAM I TEORIJSKA STANOVIŠTA O KAZNI

Kazna je najteži vid sankcije, njome se oduzimaju ili ograničavaju prava i

slobode čoveka koja mu prirodnim zakonima i zakonima o građanskim pravima pripadaju. Kazna je krivično-pravna sankcija, ona je uvek represivna mera- prinuda koja ima jedan odraz u svesti krivca, drugi kod oštećenog deliktom, treći kod neutralnih subjekata, četvrti u racionalnoj orijentaciji društvenih potreba, odnosno u njenoj socijalnoj funkciji.2

Osnov kazne je filozofsko sociološki problem pravednosti, a sastoji se u pitanju odkuda i po kom osnovu društvo može nekoga kažnjavati. Oko ove dileme postoje brojna shvatanja, od toga da društvo nema prava kažnjavati čoveka, do mišljenja da je društvo neograničeno u izboru mere svoje zaštite. U takvim shvatanjima preovladaju ona mišljenja o kazni, kao socijalnoj funkciji, odnosno nuždi i potrebi zaštite društva u interesu njegovog funkcionisanja i opstanka.

Problem osnova kazne dominira u idealističkim i metafizičkim teorijama,

teorijama društvenog ugovora, pravnim i sociološkim teorijama. Od idealističkih i metafizičkih teorija poznatije su:

a) teorija božanske pravde, po kojoj je pravo kažnjavanja božansko pravo i funkcija božanske zapovesti

b) teorija moralne pravde, ( Platona, Kanta i drugih) gde je osnov kažnjavanja sadržan u moralnim normama koje su univerzalne i u prirodi svakog čoveka

c) teorija zakonske pravde ( Hegel) po kojoj je kazna izraz apsolutne pravde, čime se zakonski uspostavlja poremećena ravnoteža prava..3

Teorija društvenog ugovora ( Hobs, Lok, Grocijus, Bekarija, Fihte, Ruso) uči da je kazna sankcija za povrede društvenog ugovora, zaključenog pri formiranju društvene zajednice.

Prema shvatanjima predstavnika pravne teorije ( Karl Binding i grupa nemačkih pravnih teoretičara) osnov kažnjavanja je čisto normativistički; kazna je normalni izraz i posledica prekršene norme za počinjeno krivično delo. Sociološke teorije ( Bentam, List i italijanski pozitivisti) kaznu tumače kao pravni izraz koji ima krivično pravo u ostvarivanju projektovane društvene funkcije i cilja. Kazna ima utilitarni smisao-korisnost radi zaštite i održavanja društvenog poretka.4

Glavni oblici kažnjavanja danas predstavljaju kazne lišavanja slobode i imovinske kazne. Smrtna kazna je namerno nanošenje zla (lišenjem slobode) prestupniku zbog izvršenog prestupa, na osnovu odluke nadležnog državnog organa, donete na osnovu opšte pravne norme i posebnog formalnog postupka.5

2 Bošković M. Radoman M. (2002), Penologija, Novi Sad: Želind 3 Bošković M. Radoman M. (2002), Penologija, Novi Sad: Želind 4 Bošković M. Radoman M. (2002), Penologija, Novi Sad: Želind 5 Mimica A. Bogdanović M. (2007), Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike

6

Smrtna kazna, kao najteža krivična sankcija za prekršaje društvenih normi, egzistira koliko i samo društvo. Spada u najstarije i najteže oblike krivičnih sankcija. Vodi poreklo još od krvne osvete iz perioda rodovskih zajednica. U periodu robovlasništva i srednjeg veka, smrtna kazna predstavljala je i najčešći vid krivične sankcije za teže oblike krivičnih dela. Tek pod uticajem klasične škole i francuske revolucije, počinje restrikcija smrtne kazne, s postepenim tendencijama njenog potpunog ukidanja.

Postoje brojne rasprave o smrtnoj kazni. Ne postoji ni jedan oblik kazne oko

čijeg cilja i smisla ima toliko kontraverzi kao što je to slučaj sa smrtnom kaznom. Pored apsolutnih zagovornika i protivnika, postoje i umerena shvatanja. U njima se smrtna kazna smatra neophodnom kaznenom merom, ali u primeni krajnje restriktivne prirode.

U savremenom svetu, više od polovine zemalja svojim zakonima predviđa smrtnu kaznu. Naime, od 184 zemlje međunarodne zajednice (članica UN) samo je 48 ukinulo smrtnu kaznu, uprkos snažnim uticajima i pokretima za ukidanje smrtne kazne.

2.1.3. TIPOLOGIJA ZATVORA I KAZNENO-POPRAVNIH INSTITUCIJA

Zatvori su vrsta krivične sankcije koja se sastoji od lišavanja slobode i oduzimanja slobode kretanja na osnovu odluke pravosudnih organa, sa određenim trajanjem, a izvršava se u za to posebno uređenim ustanovama.6⋅

Prvi zatvor formiran je u Nemačkoj 1577. godine, njegova osnovna namena je bila boravak maloletnih prestupnika, prosjaka i skitnica. Osnovne karakteristike ovih ustanova ogledale su se u: obaveznom radu osuđenih lica i naknadi za rad; u ćelijama je bilo smešteno od četiri do dvanaest osoba; uprave su imale ovlašćenja, u slučaju dobrog vladanja osuđenika, da ih mogu ranije otpustiti iz ustanove; režim boravka bio je u finkciji zabrana i obaveza, s neprekidnim i strogim nadzorom. Ovaj model zatvora imao je uticaja na razvoj sličnih institucija u drugim zemljama, s izvesnim modifikacijama u kasnijem periodu.

6⋅ Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga

7

Postoje dva modela zatvorskih sistema:

1. Ćelijski sistem zatvora

a) Pensilvanijski model, ogleda se u napuštanju ranijeg sistema grupnog izdržavanja kazne zatvora, radi sprečavanja kriminalne infekcije, odnosno zbog uočenog lošeg uticaja iz međusobne komunikacije osuđenih lica; uvođenju sistema samice tj. uslova u kojima osuđenik može da razmišlja o počinjenom grehu. Prednost ovog sistema u tom periodu pravdane su mogućnošću ograničenja negativnih uticaja težih osuđenika na druge.

Boravak većeg broja zatvorenika u jednoj sredini, s mogućnošću komunikacije, smatrao se pogodnim uslovom loših uticaja, stvaranja klanova i budućih kriminalnih grupa, dok je zajednički rad smatran neprihvatljivim, jer je više ličio na preduzeće nego na zatvor.

b) Obernski model je zasnovan na principu usamljenja zatvorenika noću

i zajedničkog rada danju. Zatvorenicima je bila strogo zabranjena komunikacija, kako bi se izbegao problem međusobnog kriminalnog uticaja. Danju su mogli da se obraćaju samo čuvarima. Ovakav život je imao za cilj da podvrgne čoveka disciplini u životu, a kažnjavanje, uz rad, da privikne na radne obaveze, spreči nemoral i obezbedi strogo poštovanje zakona. Ovaj model je doprineo humanizaciji odnosa, ali samo u smislu zajedničkog rada u ustanovi. U njemu je osuđenik, uz mogućnost stručnog obrazovanja, donekle, približen realnijem životu rehabilitacije, ali je zabrana komunikacije i tortura u njenom sprovođenju potirala pozitivne efekte takve socijalizacije.

2. Progresivni (mešoviti) sistem zatvora

Polovinom 19. veka ćelijski sistem je pretrpeo kritiku. Uočeno je da stanje u zatvorima postalo nepodnošljivo, da ne vodi prevaspitanju osuđenika, da je funkcija njihove resocijalizacije zanemarena. Stoga se oni napuštaju, a umesto njih uspostavlja progresivni ili mešoviti sistem kaznenih zatvora na principima vaspitanja i popravljanja osuđenika. Ovaj sistem obezbeđuje mogućnost opšteg i stručnog obrazovanja osuđenika, bolje materijalne, higijenske i druge uslove boravka, kao i stručniji kadar za takvu funkciju tih ustanova.

a) Engleski model polazi od načela da zatvorenik postepeno treba da prelazi iz faze izolovanosti u slobodu, odnosno iz zatvorskih uslova do građanske slobode. Izdržavanje kazne zatvora se obavljalo u fazama, od samice, preko radnih aktivnosti, do izdržavanja kazne u manjim zatvorskim sredinama slobodnijeg tretmana i bez strogog nadzora. Taj prelazak je zavisio od ponašanja zatvorenika u toku izdržavanja kazne. Takvo izdržavanje kazne imalo je dvostruki cilj: zastrašivanje i popravljanje. Ovaj sistem se odvijao u tri faze: faza usamljenja, faza zajedničkog izdržavanja kazne i uslovnog otpusta.

8

b) Irski model predstavljao je korekciju engleskog u delu koji je

motivaciono stimulisao zatvorenika da radi na poboljšanju svog položaja u toku izdržavanja kazne. Takav cilj obezbeđen je otvaranjem jedne nove faze, koja je sledila posle zajedničkog izdržavanja kazne. U toj fazi kazna se izdržavala u odeljenju za slobodnjake. U ovoj fazi osuđenici imaju veću mogućnost kontakta sa spoljnim svetom, radili su u kaznenim ustanovama otvorenog tipa, bez straže i nadzora, i bavili se pretežno poljoprivrednim radovima. Zavisno od ponašanja, mogli su preći u fazu uslovnog otpusta ili bi u slučaju nezadovoljavajućeg kriterijuma ponašanja bili vraćeni fazu unazad.

c) Makonokijev model je zasnovan na principu bodova što su ih osuđenici zarađivali tokom boravka u zatvoru. Posle određenog broja prikupljenih bodova otpuštani su uslovno, bez obzira na vreme za koje je kazna izrečena. Izdržavanje kazne je podeljeno u dve faze.

U prvoj su osuđenici radili po principima oštre discipline i potpunog poštovanja reda, dok su u drugoj fazi deljeni u zajedničke radne grupe. Grupe su formirane po inicijativi osuđenika, u toku rada su dobijali zajedničke bodove, koje su ravnopravno delili, time su bili stimulisani na samokontrolu i motivaciju svih na radne efekte. Ovaj model je malo bio u primeni, nije uticao na razvoj sličnih modela.

d) Klasifikacioni model je svrstavao zatvorenike u određene grupe,

prema uzrastu, vrsti i visini kazne, svojstvima ličnosti i motivima izvršenja dela. Model je bio revolucionaran, ali je imao veoma malo uspeha. 7⋅

Prema režimu i sistemu izvršenja kazne može se govoriti o sledećim tipovima zatvora:

a) Zatvorenog tipa u kojima se preduzimaju posebne organizacione,

tehničke, materijalne i druge mere koje sprečavaju bekstvo osuđenika (mere maksimalnog obezbeđenja).

b) Poluotvorenog tipa – u kojima mere obezbeđenja služe kontroli kretanja, a primarno sprečavanju bekstva osuđenih. (mere srednjeg obezbeđenja)

c) Otvorenog tipa – u kojima se ne preduzimaju posebne mere obezbeđenja od bekstva, već se ponašanje osuđenika zasniva na samodisciplini, odgovornosti i saradnji sa odgovarajućim službenim licima.

7⋅ Bošković M. Radoman M. (2002), Penologija, Novi Sad: Želind

9

2.1.4. HUMANISTIČKA PEDAGOGIJA (veza sa andragogijom)

Iz perspektive humanističke pedagogije jedan od najbitnijih preduslova uspešne resocijalizacije jeste poštovanje temeljnih načela humanizma. To pre svega i u prvom redu znači da se celokupan proces resocijalizacije zasniva na uvažavanju vrednosti čovekove ličnosti kao osnovne vrednosti.

Svaki pojedinac je jedinstvena i neponovljiva pojava i od toga treba polaziti u

procesu resocijalizacije kao procesu koji osuđenom licu treba da omogući da se ispolji i potvrdi kao ličnost. Tako shvaćen proces resocijalizacije podrazumeva da se podjednaka pažnja posveti i spoljašnjem razvoju čovekove ličnosti, kao i razvijanju njenih unutrašnjih potencijala, odnosno bogatstva emotivnog života. Tu je zapravo reč o svestranom i celovitom razvoju ljudske ličnosti, što se veoma visoko cenilo još od antičkih vremena. Naime, stari Grci su insistirali na čoveku koji je osposobljen da doprinese društvenom životu sopstvenog polisa, koji poseduje vrline neophodne za društveni život, na čoveku koji se upravo u društvenom životu, u zajednici sa drugim ljudima suštinski potvrđuje kao društveno biće. Iako u svemu tome nesumnjivo ima i primesa utopijskog, takav pristup procesu resocijalizacije i danas ima važnost. U njegovoj realizaciji uloga vaspitača je nezaobilazna. Vaspitači treba da osuđenicima budu savetnici i pomagači. Oni moraju poštovati »ja« svakog osuđenika i svoje pristupe prilagoditi specifičnostima pojedinaca. Humanistički pristup resocijalizaciji predstavlja suprotnost tradicionalnom pristupu koji vrši pritisak na osuđenike u smislu rigidne discipline, preteranih obaveza, nepoštovanja ličnosti osuđenika itd. U svim humanističkim pristupima postoje neke zajedničke karakteristike koje se odnose na emocionalnost, sliku o sebi, komunikaciju i lične vrednosti. Veliki značaj se pridaje razvoju pozitivne slike o sebi kod osuđenika, negovanju osećanja da su vredni i sposobni, da su sastavni deo društva itd. Pažnja se usmerava na razvoj pozitivnih uzajamnih humanih odnosa i iskrenu međusobnu komunikaciju u kojoj se konflikti rešavaju na konstruktivan način. Osuđenik treba da shvati značaj ličnih vrednosti i treba mu pomoći da lakše razvije pozitivan odnos prema sebi i široj društvenoj zajednici. Vaspitač treba da pomogne osuđeniku da upozna i izrazi sebe, iz gradi lični identitet, novi sistem vrednosti, nove poglede na život, društvo i da se samoaktuelizuje.Vaspitači treba osuđenicima da olakšaju proces resocijalizacije, a da bi to ostvarili oni moraju biti pažljivi, empatični, komunikativni i predusretljivi.

Princip humanog postupanja i poštovanja ličnosti osuđenih polazi od shvatanja po kome nema čoveka koji je toliko pokvaren da je izgubio sve što ga čini čovekom. 8⋅ Prevaspitanje je human proces, koji se mora oslanjati na poštovanje dostojanstva vaspitanika i ostvarivati humanim sredstvima. Budući da se proces resocijalizacije odnosi na prevaspitavanje odraslih, to je onda sasvim razumljivo da se u tom procesu moraju poštovati i određeni andragoški principi.

8⋅ Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga

10

Ti principi su: integralnost i celovitost, dobrovoljnost, svesna aktivnost, očiglednost, sistematičnost, jedinstvo teorije i prakse, korelacija vaspitno – obrazovnog rada. Ovi principi u sadržinskom smislu podudaraju se sa principima humanističke pedagogije. Ako nije tako onda se ne može govoriti o prevaspitanju, već o drilu, torturi itd.

2.2. PREGLED RANIJIH ISTRAŽIVANJA

Resocijalizacija osuđenih lica je veoma zapostavljen problem u svetu i kod nas. Mnogi autori bavili su se istraživanjem maloletničke delikvencije, pri čemu je problem delinkvencije odraslih lica nekako ostao u drugom planu.

Oni ukazuju na ozbiljnost i težinu maloletničke delikvencije, koja je sve više u porastu. Prestupništvo kao pojava beleži porast u većini zemalja. U pitanju su oblici prestupničkog ponašanja mladih, koje su se ranije javljale ređe i uglavnom u razvijenim zemljama. U novije vreme ti oblici su sve češći i javljaju se i u drugim zemljama.

U izveštajima UN ističe se da je u porastu kriminalitet mladih sa jačim stepenom društvene opasnosti, kao što su ubistva, provalne krađe i pljačke. Tako se navodi da de broj ubistava u Nemačkoj povećao od 1954. do 1958. godine za 13,05%, a pljačke za 39,38%.9 ⋅Naročito zabrinjava činjenica da mladi u odnosu na celokupan kriminalitet, u znatno većem broju učestvuju u vršenju izrazito teških krivičnih dela nasilja. Da bi bilo još nepovoljnije to učešće se stalno povećava. Tako su maloletnici u SAD 1941. godine učestvovali u ukupnom broju ubistava sa 2%, da bi se to učešće u 1963. godini povećalo za 7,9%.

Opšti trend porasta maloletničke delikvencije i njenih pojedinih oblika prati u mnogim zemljama i povećanje recidivizma u redovima mladih prestupnika. Prema podacima koje navodi W. Middendorf od ukupno 24.913 maloletnika, koji su bili otpušteni za jedan duži period iz engleskih borstal – zavoda, 46,3% nije ranije osuđivano, 24,9% bilo je osuđivano još jedanput, dok je 28,8% dva i više puta osuđivano. Slična je situacija i u drugim zemljama.10⋅

Brojna kriminološka istraživanja utvrdila su da se među odraslim osuđenicima nalazi visok procenat onih koji su svoju kriminalnu aktivnost započeli u mladosti. Prema jednom istraživanju E. Freya, u Švajcarskoj je od 70 odraslih recidivista 75,7% prvi put osuđeno pre 21 godinu. 11

U svom radu prikupila sam materijal tragajući kroz literaturu, pri čemu nisam naišla na istraživanja o procesu resocijalizaciji odraslih delikvenata koja su sprovedena kod nas.

Može se zaključiti da je ova problematika kod nas zapostavljena, iako od uspeha resocijalizacije zavisi i uspeh društva. Zapravo, moglo bi da se kaže da se stepen zrelosti jednog društva manifestuje, između ostalog, i u njegovom odnosu prema osuđenim licima. Upravo to je na umu imao Dostojevski kada je napisao:

„Stepen civilizacije nekog društva procenjuje se posmatranjem njegovih zatvorenika“.

9⋅ Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga 10⋅ Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga 11. Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga

11

2.3. DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA PREVASPITANJE - termin koji je nastao od izraza vaspitanje kome je pridodat prefiks pre, koji etimološki znači ponovo, opet. Smisao tog novog vaspitanja jeste korigovanje, popravljanje, izmenu, nadoknadu-kompenzaciju lošeg u prethodnom procesu vaspitanja. Ta korekcija se ostvaruje naknadnim vaspitanjem.12⋅ Dakle, prevaspitanje je organizovano, plansko i usmereno delovanje u pravcu pozitivnih promena u strukturi ličnosti i njenog bogaćenja znanjima. REEDUKACIJA - izraz nastao od latinske reči educatio, dodavanjem prefiksa re, treba reći da on i etimološki i pojmovno ne znači nista drugo već isto što i prevaspitanje.13. SOCIJALIZACIJA – dugotrajan i složen proces promena u kojem pojedinac u interakciji sa socijalnom okolinom razvija, oblikuje i uči socijalno relevantne oblike doživljavanja i ponašanja : uverenja, vrednosti, stavove, navike, običaje. Te promene nastaju u socijalnoj interakciji, posledica su socijalnog učenja – sticanja iskustva u odnosima sa socijalnom okolinom. 14. RESOCIJALIZACIJA – ponovno uključivanje u društvene procese putem prevaspitanja ranijih obrazaca odnosa sa socijalnom sredinom, kao i uz eventualnu pomoć odgovarajućih društvenih uticaja. Pretpostavlja prethodnu lošu prilagođenost, zbog koje je i nastala potreba za resocijalizacijom. Često je u pitanju prestupništvo maloletnika, ili odraslih osoba i kriminal. Drugu grupu čine subjekti sa teškim traumatskim iskustvom, ili određena vrsta kliničkih slučajeva.

Osim pomoći u tretmanu subjektivnog stanja, institucionalna pomoć je neophodna i zbog svojevrsnog otpora socijalne sredine da ponovo prihvati subjekta koji je svojevremeno prema njoj pokazao odbojan odnos ili nerazumevanje njenih normi i standarda ponašanja. Najčešće, glavni problem resocijalizacije leži baš u toj oblasti. 15.

Resocijalizacija, kao proces, ima za cilj prihvatanje društvenih normi i vrednosti koje su tim normama zaštićene, odnosno izmenu negativnih stavova, navika.

12⋅ Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga 13. Kapor-Stanulović N. (2007), Na putu ka odraslosti, Beograd: Zavod za udžbenike 14. Petz B. (2005), Psihološki rečnik, Zagreb: Nikola Tesla 15. Krstić D. (1988) Psihološki rečnik, Beograd: Vuk Karadžić

12

ADAPTACIJA – svojstvo živog organizma da se prilagođava promenama uslova, da bi razvio najpovoljniji odnos sa sredinom uz najmanji utrošak energije.16⋅ Samo jezičko označavanje ovog izraza upućuje na pasivno prihvatanje datih uslova. INTEGRACIJA-aktivno uključivanje u date uslove i okolnosti, menjanje tih uslova. 17. REINTEGRACIJA, READAPTACIJA- ponovno uključivanje, odnosno prilagođavanje na uslove života u društvu, njegovim užim grupama i zajednicama. Međutim, u procesu upotrebe ovih izraza njihovo značenje se proširuje i na integrisanje odnosno adaptaciju onih koji u ranijem periodu nisu bili integrisani ili adaptirani. Ovako šire shvaćena reintegracija jeste i predstavlja krajnji cilj ili poslednju kariku u lancu procesa prevaspitanja delikventnih lica. 18.

RECIDIVIZAM – ponovno izvršenje krivičnog dela nakon prethodno pravosnažno izrečenih krivičnih sankcija, s tim što se, po pravilu, za ponovljeno vršenje krivičnih dela izriču strožije kazne, po principu veće društvene opasnosti. 19.

16⋅ Krstić D. (1988) Psihološki rečnik, Beograd: Vuk Karadžić 17. Kapor-Stanulović N. (2007), Na putu ka odraslosti, Beograd: Zavod za udžbenike 18. Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga 19. Mimica A. Bogdanović M. (2007), Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike

13

2.3.1. POJAM RESOCIJALIZACIJE - SMISAO POJMA SOCIJALNE ADAPTACIJE

Resocijalizacija znači vraćanje osuđenika u društvenu zajednicu, osposobljenog da živi društveno usklađenim životom, da normalno i uspešno obavlja društvene delatnosti. Taj pojam je preuzet iz socijalne psihologije. On označava kao i pojam socijalizacija, proces prihvatanja normi i vrednosti određene grupe, odnosno šire društvene zajednice, što se postiže korigovanjem društveno negativnih shvatanja, navika i mišljenja i novijim strukturiranjem ličnosti na bazi društveno prihvatljivih stavova, mišljenja i vrednosti, koje datu ličnost čine društveno pozitivnom.

U toku izvršenja krivičnih kazni posebno kazne lišenja slobode, osuđeno lice koje se nalazi u konfliktu sa vladajućim normativnim sistemom, treba prevaspitati i promeniti tako, da se asimilira u slobodnom društvu na bazi poštovanja tog sistema. Resocijalizacija se odnosi, prema tome, na lica koja nisu bila ranije pravilno socijalizirana, koja nisu uspela da izgrade pozitivna shvatanja o vrednostima, pozitivne stavove, navike i druge lične kvalitete, koja nisu mogla stvaralački da koriste svoja i tuđa iskustva, pa su stoga zagazila u inkriminisano ponašanje.

Od resocijalizacije se očekuje da izmeni ona lična svojstva osuđenika, koja su povezana sa kriminalnim ponašanjem, da trajno ukloni kriminalno ponašanje takvih lica i da ih tako osposobi za integraciju u društveni život. Da bi se postigao ovaj cilj resocijalizacije, osuđenika treba prevaspitati tako, da prihvati pozitivne društvene vrednosti i stavove, da njihovo poštovanje shvati kao svoju obavezu. To je stvaranje svesti o obavezi i pravilnom odnosu prema društveno- etičkim problemima, koja nedostaje velikom broju osuđenih lica. Osuđenik treba da shvati, da njegovi problemi ne dolaze samo od društva, da su oni proizvod njegove ličnosti, njegove percepcije stvarnosti, njegovih motiva, težnji i drugih sličnih svojstava. Ako tako shvati svoje probleme, može se očekivati da će uskladiti svoje ponašanje sa zakonskim normama i da neće dozvoliti da padne ponovo pod uticaj svojih slabosti, frustracija i raznih devijacija u svojoj ličnosti. U tom slučaju osuđenik menja svoj odnos prema društvenoj sredini i drugim licima, menja ga na bazi sadržaja usvojenih u procesu resocijalizacije, sadržaja koji su usmereni na to da probude i razviju svest o štetnosti krivičnih dela, ne samo za širu društvenu zajednicu, već takođe i sopstveni samostalan i društveno usklađen život. Za takvog zatvorenika se može reći da je socijalno adaptiran, da je postignuta njegova resocijalizacija. Smisao resocijalizacije se sastoji u osposobljavanju osuđenika da poštuju društvene vrednosti, da se na toj osnovi ponovo uključe u društvo i da tako postanu korisni članovi zajednice, mada treba znati da to osposobljavanje ne teče jednostavno, bez teškoća. Naprotiv, ono nailazi na brojne smetnje i prepreke. Nije lako naučiti osuđenika da prihvati ponašanje čoveka kao kulturnog bića, da se ponaša u duhu zahteva društvene sredine, uz očuvanje izvesne mere sopstvene samostalnosti i autonomije. Ipak, određene zahteve osuđenik mora da prihvati u toku resocijalizacije, pogotovo ako se zna da u društvu postoje razni društveni slojevi, sa različitim shvatanjima, normama i uzorima ponašanja.

14

Osim toga, u toku procesa resocijalizacije dolazi i do negativnih uticaja, koji ometaju njegovo uspešnu realizaciju. To se događa naročito u toku izdržavanja institucionalnih krivičnih sankcija, kada dolaze do izražaja vrednosti i norme tzv. “ zatvoreničkog društva”, koje su suprotne vladajućem sistemu vrednosti, pa stoga pojačavaju postojeće devijantne tendencije i deluju suprotno cilju tretmana. Tako može doći do pogoršanja ličnosti osuđenika i otežanja njihove resocijalizacije, ako se do kraja izvršenja krivičnih sankcija ne uspe podići njihov društveni nivo. Isti smisao ima i pojam socijalna adaptacija koji je sinoniman pojmu “ponovno uključivanje u društvo”, mada neki pisci prave razliku između njih, s obzirom na primenu i karakter mera prema osuđenom licu. Prema P. Cornilu “ ponovno uključivanje” se odnosi na delikvente, čije je kriminalno ponašanje “ rezultat neslaganja sa društvenom sredinom”, pa se, shodno tome, mere tretmana sastoje u traženju bolje društvene sredine. U tom slučaju lišenje slobode i popravljanje gube smisao. Nasuprot tome ,,socijalna adaptacija,, uključuje mere penitencijarnog tretmana, jer je u pitanju kriminalno ponašanje, kao proizvod ,,držanja prestupnika,, pa ga stoga treba prevaspitati. To je readaptacija pre uključivanja u društvenu sredinu, koja se sprovodi u procesu institucionalnog tretmana.20⋅ Ovim određivanjem pojma socijalne adaptacije dat je samo njegov opšti pojmovni okvir. Međutim, postignuta socijalna prilagođenost osuđenih lica može biti različita po svom karakteru, pa se javljaju i različiti termini. U sovjetskoj krivičnopravnoj literaturi pravi se razlika između prevaspitanja i popravljanja. Pojam prevaspitanja se odnosi na osuđenike, koji su pretrpeli korenitu promenu svoje ličnosti, pa se smatra da oni neće više svesno izvršiti krivično delo. Prevaspitanje je stoga dublji, duži i složeniji proces. Popravljanju se daje drugi pojmovni sadržaj, vezan za osuđenika koji se, iz straha od posledica, uzdržava od vršenja krivičnih dela. 21.

U literaturi se navode i druge moguće razlike u karakteru postignute socijalne adaptacije osuđenih lica pod dejstvom raznih tretmana. Prema W. H. Eatonu treba praviti razliku između atitudinalnog i funkcionalnog prilagođavanja. Prvo atitudinalno prilagođavanje postoji u slučaju, ako je lice zadovoljno svojom životnom situacijom i ako izražava jasne stavove u tom pogledu. Razume se, ti stavovi i izjave osuđenika o svojoj situaciji imaju individualno značenje u pogledu njihove prilagođenosti – po njima se sudi o uspehu u terapiji. Funkcionalna prilagođenost postoji kada ga pozitivna očekivanja od njegovog tretmana nisu izneverila.

Ona pretpostavlja da između normi otpuštenog zatvorenika i normi društvene sredine, odnosno grupe kojoj on treba da se prilagodi, ne postoje konfliktni odnosi. U protivnom, ne može biti reči o funkcionalnom prilagođavanju. 22.

Razume se, navedena odredba pojma resocijalizacije i rehabilitacije izražava njegovo uže značenje, koje neki autori svode na pojam tretmana. U širem smis lu reči, pored procesa promene u ličnosti osuđenika, pojam resocijalizacije se odnosi i na druge elemente i mehanizme, koji vode tom cilju – na ispitivanje i klasifikaciju osuđenika, način primene tretmana, reklasiranje, otpuštanje iz ustanove i postpenalnu pomoć.

20⋅ Milutinović M. (1985), Penologija, Beograd: Savremena administracija 21. Milutinović M. (1985), Penologija, Beograd: Savremena administracija 22. Milutinović M. (1985), Penologija, Beograd: Savremena administracija

15

2.4. PRIHVAT OSUĐENIH I NJIHOVA PRIPREMA ZA UKLJUČIVANJE U ODREĐENE OBLIKE

VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA

Skoro svi osuđeni koji dolaze na izdržavanje kazne u kazneno-popravni dom imaju već zatvorsko iskustvo, jer su u vreme suđenja bili u istražnom zatvoru, ali je za sve njih i pored toga, početak izdržavanja kazne najkritičniji u pogledu prilagođavanja i zbog toga i najpogodniji za početak prevaspitavanja. Prilikom prijema osuđenog lica u kazneno-popravnu ustanovu pristupa se ispitivanju ličnosti.

Postoje tri organizacije odeljenja za ispitivanje ličnosti.

Prvo su se pojavile tzv.``klasifikacione klinike``, solidno kadrovski i tehnički

opremljene. Te klinike su vršile proučavanje tipova i osobenosti ličnosti osuđenika i o tome stvarale studije i analize sa predlogom tretmana za svakog osuđenog i programom korekcionog rada. Međutim, uprava ustanove predlog može da prihvati ili ne prihvati. Najčešće se stavovi klinika i osoblja ustanove nisu slagali i zbog nepraktičnosti predloženih programa postupanja, koji nisu uvažavali specifičnosti ustanova, jer ih nisu poznavali. Drugi pristup se odlikuje integracijom stručnog i upravnog osoblja. U klasifikacionoj komisiji stručna lica vrše opservacije i proučavaju ličnost osuđenog, te izgrađuju program i predlažu njegovo primenjivanje na zajedničkom sastanku sa upravnim odborom. Treći pristup je dijagnostički centar. Takav centar je zasebna jedinica (poput klinika) i ona vrši proučavanje i planiranje rada sa osuđenim, nakon čega se osuđeni šalju u odgovarajuću ustanovu, gde ih preuzimaju klasifikacione komisije tih ustanova. Slabost je što su njihovi programi najčešće predlozi, jer su idealni tipovi pa je njihovo primenjivanje dovedeno u pitanje iz objektivnih ili subjektivnih razloga.23⋅ Kod nas je kao model prihvaćen integrisani klasifikacioni sistem, uz nužne modifikacije i prilagođavanja. Ispitivanje ličnosti zahteva timski i interdisciplinarni pristup. Zbog toga tim koji radi na tom problemu sačinjavaju po stručnim profilima: psiholog, pedagog, socijalni radnik, psihijatar i lekar opšte prakse.

23⋅ Nikolić Z. (1985), Sociologija kazneno-popravnog delovanja, Niš : Gradina

16

2.5. TRETMAN OSUĐENIH LICA

2.5.1. POJAM I STRATEGIJA TRETMANA

U savremenoj kriminološkoj i penološkoj litraturi veoma je raširena upotreba pojma »tretman«, Njega upotrebljavaju kako teoretičari, tako i lica koja se praktično bave problemom prevaspitanja osuđenih lica. On je prodro i u terminologiju svih međunarodnih kongresa i institucija, koje se bave problemom suzbijanja kriminaliteta i »lečenja« osuđenika. On se sadržajno odnosi na »lečenje« lica, koja su izvršila krivična dela, na primenu institucionalnih i vaninstitucionalnih mera prevaspitanja prema njima, na njihovo socijalno adaptiranje i osposobljavanje za normalan život na slobodi. 24⋅ To bi bilo najuže značenje pojma tretman koje je povezano sa merama postupanja sa osuđenicima pre faze institucionalnog i vaninstitucionalnog tretmana, pa se taj pojam može proširiti i na te mere, koje moraju biti po svom karakteru takve, ukoliko je to moguće, da pogađaju ciljeve njihovog prevaspitanja i socijalnog relaksiranja.

Konkretno rečeno, pojam tretman u širem smislu, odnosi se na postupanje sa izvršiocima krivičnih dela, kako u krivičnom postupku, tako i u procesu izvršenja krivičnih sankcija i kasnije u postpenalnom periodu, s tim što se on posmatra u svim fazama sa stanovišta resocijalizacije, kao najvažnijeg cilja krivične sankcije. Shodno tome razlikujemo tri faze tretmana:

1. Sudski tretman 2. Tretman osuđenika za vreme izdržavanja krivične sankcije 3. Tretman u postpenalnom periodu

To su tri faze tretmana koje ne smeju biti strogo izolovane jedna od druge. 25.

U toku krivičnog postupka sudija je dužan da vodi računa o ciljevima

prevaspitanja izvršilaca krivičnih dela. On mora biti svestan, da ih treba prevesti na kolosek prevaspitanja. To znači da on mora da uskladi i svoje ponašanje sa tim ciljem. Ideja prevaspitanja mora stajati u centru pažnje u toku postupka, koji se vodi prema njima. To nalaže uspostavljanje odgovarajuće komunikacije između sudije i optuženog lica i ostvarenje takve klime u sudnici, koja će mu ulivati poverenje u sudiju i u njegove namere da pomogne.

24⋅ Milutinović M. (1985), Penologija, Beograd: Savremena administracija 25. Milutinović M. (1985), Penologija, Beograd: Savremena administracija

17

Osuđena lica se mogu na razne načine tretirati u toku izvršenja kazne lišenja slobode. Karakter tretmana se određuje zavisno od cilja kazne, koji je unapred određen. U slučaju resocijalizacije i rehabilitacije polazi se od stanovišta da je društveno celishodnije prevaspitati osuđenika, nego očekivati njegovo dalje kriminalno ponašanje. Shodno tome, u savremenim uslovima shvatanje postupanja sa osuđenicima ima šire značenje, koje dolazi do izražaja i u Minimalnim pravima UN za postupanje sa prestupnicima. Ono se odnosi ne samo na metode i mere prevaspitanja, već i na stvaranje i održavanje normalnih i pravilnih odnosa sa osuđenicima.

Resocijalizacija osuđenih lica postiže se primenom takvog tretmana, koji je u stanju da izmeni njihovu ličnost, njihova shvatanja o vrednostima i stavove prema njima u društvu uopšte, njihov stil života i rada, navike i težnje, a samim tim i njihovo ponašanje u društvu. To znači da prevaspitni tretman treba da polazi od svakog pojedinog osuđenika, od njegovih ličnih svojstava – bioloških, psiholoških i psiho-socijalnih, od karaktera kriminogenih faktora koji su uticali na njegovo inkriminisano ponašanje. Takvo shvatanje tretmana zahteva, da se osuđeniku pojedinačno prilazi, da se izbegavaju apriorni šabloni prevaspitanja, koji su nespojivi sa individualizacijom tretmana, kao neophodnim uslovom resocijalizacije. Iz individualizacije, kao bitne karakteristike tretmana, proizilazi njegovo drugo važno obeležje – postupnost u tretmanskom prilaženju osuđenika.

Uticanje na osuđenika putem tretmana, da izmeni svoju ličnost i ponašanje, postiže se primenom metoda objektivnog i subjektivnog karaktera. Shodno tome, tretman se obično deli na dva oblika – pomoć i rehabilitaciju, s tim što se pomoć smatra kao prvi korak ili kao početna faza, koja prelazi u terapeutski proces, kao osnovno fazu prevaspitanja. 26⋅

Pomoć se može ispoljiti u dva oblika. Prvi oblik se sastoji u rešavanju izvesnih društvenih problema, koje osuđenik ne može sam da reši, a koji su od značaja za njegovo buduće ponašanje.(obezbeđenje zaposlenja, rešavanje materijalnih teškoća itd. ). Drugi oblik se sastoji u podsticanju samog osuđenika, da sam rešava svoje probleme na bazi postojećih mogućnosti i situacije u kojoj se nalazi. U stvari, tim putem se njemu pomaže da izgradi što bolji odbrambeni mehanizam u odnosu na svoje probleme. 27.

Nasuprot pomoći reintegracija je orijentisana na otklanjanje nedostataka u ličnosti osuđenih lica, koji su povezani sa njihovim devijantnim ponašanjima. Ona ulazi u suštinsku stranu problema – u otklanjanje, kako determinanti ponašanja, tako i odbrambenog mehanizma, koji je osuđenik izgradio u procesu suočavanja sa njima. Ona teži da osuđenika oslobodi i problema i odbrambenih mehanizama i da izmeni njegovu ličnost, njegova shvatanja, navike i sklonosti. Reintegracija predstavlja tretman u pravom smislu reči. 28.

26⋅ Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga 27. Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga 28. Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knijga

18

2.5.2. INDIVIDUALNI PRILAZ TRETMANU

Individualni rad podrazumeva rad sa pojedincem. Individualno prilaženje tretmanu zasniva se na shvatanju da je svaki prestupnik po ličnoj strukturi individualan, da su njegove veze sa svetom u kojem živi posebne i da je prestupničko ponašanje odraz tih ličnih svojstava, ali i šireg spleta društvenih odnosa i okolnosti. Ovakvo individualno prilaženje omogućava terapeutu da u toku vođenja razgovora uđe dublje i suptilnije u sve strane ličnosti.

Savremeni prilaz u radu sa osuđenim licima ne sastoji se u tome da osuđeni reši konkretan problem, već da mu se pomogne da sazri, kako bi lakše izlazio na kraj sa različitim problemima.

Od posebne je važnosti vreme individualnog rada sa osuđenim. Rad sa osuđenim je mnogo efikasniji onda kada osuđeni potisnut svojim problemima sam zatraži pomoć.

Shvatanje ličnosti čoveka kao jedinstvene i neponovljive individue u anatomsko-fiziološkom, te psihološko-socijalnom aspektu, uticalo je da se ukine klasično kažnjavanje prestupnika primenom standardizovanih kazni na bazi krivičnog dela, bez da se u njihovom odmeravanju uzimaju osobine ličnosti prestupnika. Individualne razlike u osobinama ličnosti uslovile su da se u prevaspitavanju primenjuju principi individualizacije rada sa osuđenima i princip primerenosti metoda i sredstava rada.

Individualni rad sa osuđenima se tako može definisati kao oblik vaspitnog rada u kazneno-popravnim ustanovama, u okviru koga se, na osnovu pomenutih principa, primenjuju određene metode i sredstva rada. Cilj ovakvog oblika rada je da se o osuđenom, koji dođe na izdržavanje kazne, određenog vremenskog trajanja, u individualnom slučaju sistematizuje dovoljan broj činjenica, prikupljenih različitim metodama, na osnovu kojih se mogu, kao na osnovu dijagnoze, planirati i programirati oblici i metode rada na njegovom prevaspitavanju.

Bitno je da se shvatiti da individualizacija nije cilj za sebe i da ona mora biti podređena osnovnom cilju kažnjavanja – omogućavanju i postizanju optimalnih mogućnosti resocijalizacije osuđenika. Analizom sadržaja dokumentacije o osuđenom, intervjuom kao varijantom metode razgovora, testiranjem osuđenih, biografskom metodom i posmatranjem, dolazi se do podataka o osuđenom koji predstavljaju uzdužni i poprečni presek o njegovoj ličnosti, odnosno, uslova i faktora uticaja na njeno formiranje i dijagnozu akutnog stanja i problema ličnosti. Tako sačinjena studija slučaja i dijagnoza postavljena na osnovu nje, uz sve njene objektivne i subjektivne slabosti koje se odražavaju na njen validitet, predstavlja samo prvu fazu ili etapu individualnog rada sa osuđenim, nakon koje se, po dolasku osuđenog u vaspitnu grupu, počinje sa primenom tog, po meri sačinjenog, daljeg individualnog rada sa njim.

19

Individualni rad, prema svom karakteru, najčešće ima vid individualnog savetovanja, koje se kao forma rada primenjuje i u prosvetnom, zdravstvenom, socijalnom i drugim oblastima rada sa ljudima. Ovaj oblik rada sa osuđenima u kazneno-popravnim ustanovama je, međutim, prema fazama odvijanja i položaja subjekta prevaspitanja u njemu, najbliži metodu individualnog savetovanja, koje je oblik površinske psihoterapije. Savetovanje je direktivno ili nedirektivno, ali se najčešće u praksi koriste oba vida. Potrebu za savetovanjem imaju skoro svi ljudi sa problemima, a osuđeni su oni kod kojih je ta potreba, s obzirom na situaciju u kojoj se nalaze, znatno izraženija. Savetovanje u kazneno-popravnim ustanovama ima za cilj promenu ponašanja ličnosti, odučavanjem od nepoželjnih obrazaca ponašanja.Ovaj oblik rada se ostvaruje neposrednim kontaktom vaspitača i osuđenog, a za takav vid kontakta najpogodnija metoda je intervju. Ova metoda nije, doduše, karakteristika samo ovog oblika rada, jer je njegova primena šira, ali je strategija primene u ovom radu čini karakterističnom. Te karakteristike čine: pravila vođenja intervjua, koja se razlikuju za određene tipove intervjua u direktivnom ili nedirektivnom savetovanju, uslovi u kojima se on vodi, odnos subjekata u njemu, učestalost vođenja intervjua i sam cilj intervjua.

Individualni kontakti vaspitača i osuđenika se odvijaju u ``četiri oka`` i u posebnoj prostoriji prilagođenoj zahtevima takvog rada. Učestalost kontakata je uslovljena potrebom samog rada, tipom ličnosti osuđenog i programom rada, a svaki susret sa osuđenim je zvanični susret, bez obzira na plan, svrhu, dužinu trajanja ili cilj susreta. Vaspitač je zvanično lice i njegova ličnost je u drugom planu, dok je njegova uloga u prvom, što za posledicu ima, kao pozitivnu stranu, izvesnu standardizaciju ponašanja voditelja intervjua, odnosno vaspitača. Direktivno savetovanje- intervju, karakteriše se podelom uloga. Osuđenik ima problem i zbog toga traži pomoć, a vaspitač ima ulogu davaoca pomoći, i zbog toga ta uloga podrazumeva neku veštinu, znanje i moć. Najaktivniji u ovoj vrsti savetovanja je vaspitač, jer on od samog početka preuzima ulogu kontrolora, stavljajući u centar razmatranja problem molioca-osuđenog, analizirajući uzroke problema i tražeći rešenja za njega.

Vaspitač u primeni ovog vida savetovanja, koristi i dijagnozu o osuđenom, koju je dobio iz prijemnog odeljenja, a naročito testova o aspektima ličnosti. Direktivno savetovanje u stvari usmerava tražioca pomoći ka socijalnoj konformnosti, odnosno, ne prema onome što odgovara ličnosti tražioca, već sredini u kojoj on živi, bez obzira da li su zahtevi te sredine saglasni sa prirodnom potrebom ličnosti.

Nedirektivno savetovanje- savetodavac ne ističe svoj autoritet, ne vodi i ne diriguje, već se ograničava da svojim prisustvom i nenametljivim držanjem ohrabruje klijenta da sam režira izlaganje svojih problema.

20

2.5.3. GRUPNI TRETMAN

Humanistički orijentisana psihologija je doprinela da se shvati značaj interpersonalnih odnosa ljudi u grupama.

Grupni rad u kazneno-poravnim ustanovama je oblik rada sa osuđenima, zasnovan na učenju socijalno orijentisane psihijatrije i psihologije, a u okviru tog oblika rada se primenjuje više varijanti i metoda. Razlozi za uvođenje ovog oblika rada su u značaju interpersonalnih odnosa za čovekovo ponašanje.Grupno prilaženje tretmanu polazi od koncepta teorije grupa, koja smatra da se uzroci kriminalnog ponašanja nalaze u grupnim odnosima i vezama osuđenika. Shodno tome, ako je grupa medijum kriminalnog ponašanja, ona može poslužiti i kao faktor promene stavova, mišljenja i shvatanja o vrednostima – naravno u slučaju grupe sa pozitivnim vrednostima, stavovima i ponašanjima. Zbog toga se grupa u nekim sistemima smatra kao prvi terapeutski princip.

Grupni rad u praksi ima nekoliko varijanti koje čine primena određenih metoda i tehnika, a kod nekih autora se susreću i drugačija terminološka određenja. Mak Korkl navodi četiri vrste grupne terapije koje se primenjuju u nekim američkim zatvorima i to: represivno-inspiracionu, didaktičku, analitičku i rukovođenu grupnu interakciju. 29⋅.

Represivno-inspiraciona varijanta podrazumeva podvrgavanje grupe raznim stimulansima, kao što su: muzika, čitanje novina… Cilj je da se privuče pažnja subjekta i doživi neka vrsta društvenog stimulansa.

Didaktički usmeren grupni rad stavlja u centar zbivanja voditelja savetovanja, kome je za takvu ulogu potrebno da bude stručan i sa određenim iskustvom za identifikaciju i modifikaciju faktora koji utiču na osuđenikovu nesređenost.

Analitička grupna psihoterapija se zasniva na psihoanalitičkoj teoriji, u kojoj voditelj grupe u određenoj emocionalnoj atmosveri, podstiče slobodnu interakciju kao sredstvo da se članovi upuste u nesputane razgovore. Cilj je da se ispitaju uzajamni odnosi s drugim licima koji su važni u njegovom ( osuđenikovom ) životu i da on postane svestan potisnutih iskustava koja predstavljaju koren teškoća u njegovom ponašanju. Rukovođena ili usmeravana grupna interakcija je modifikacija analitičke grupne psihoterapije u kojoj voditelj ima aktivnu ulogu.

Grupno savetovanje podrazumeva pružanje pomoći licu sa problemom (emocionalnim, voljnim, adaptivnim isl.), koje nije obavezno i psihički obolelo.

29⋅ Nikolić Z. (1985), Sociologija kazneno-popravnog delovanja, Niš : Gradina

21

2.6. USLOVI ZA ODREĐIVANJE OBRAZOVNOG TRETMANA

Obrazovanju se u cilju resocijalizacije može podvrgnuti samo osuđeno lice, čija je kazna, kada je već upućeno u neku kazneno-popravnu ustanovu, dovoljno duga da to i omogući, jer ono traje više godina. Međutim, pored ovog uslova za obuhvatanje osuđenog obrazovanjem potrebni su i drugi uslovi, koji se u ovim ustanovama razlikuju zbog kadrovsko-tehničkih i organizacionih mogućnosti. Da bi se ovi uslovi obezbedili, neki praktičari se zalažu da se u okviru kategorizacije kazneno-popravnih domova, poput nekih rešenja na zapadu, osnuje poseban dom-škola, u koju bi se iz svih drugih domova upućivali osuđeni za koje je utvrđena potreba za obrazovanjem od stručnog tima. Ovim bi se prema njihovom mišljenju eliminisale kadrovske teškoće i obezbedili adekvatni uslovi, a osuđeni bi se nakon završenog obrazovanja vraćali u matične domove i radili u novoj struci. Ova orijentacija bi zahtevala formiranje posebnog dijagnostičkog centra za celu republiku, koji bi predlagao i metode i sredstva za rad sa osuđenima.

Mada je ideja privlačna zbog obezbeđivanja kvalitetnih kadrova, takva praksa ne odgovara našim potrebama i uslovima iz više razloga:

1. Jedan od glavnih je nesklad sa politikom planiranja kadrova i njihovog obrazovanja u odnosu na potrebe regiona u koji se osuđeni vraćaju, jer bi bilo nemoguće organizovati onoliko smerova u takvom obrazovnom centru, koliko bi prema interesima regiona i mogućnostima upošljavanja bilo potrebno.

2. U uslovima postojanja takvog centra, bila bi otežana i tehnološka smenljivost mašina za proizvodnju, jer bi proizvodni planovi bili podređeni isključivo obuci polaznika. U takvim uslovima školske radionice ne obezbeđuju one mogućnosti koje pruža redovna proizvodnja, na šta ukazuju i iskustva usmerenog obrazovanja na slobodi.

3. Promena sredine i problemi adaptacije na novu sredinu, otežali bi proces prevaspitanja, jer je dom-škola samo još jedna veštačka sredina, kakva je inače zatvorska sredina. 30⋅.

Pored ovih opštih uslova za primenu obrazovanja u resocijalizaciji osuđenih, postoje i posebni uslovi, koje čine sagledavanje ličnosti osuđenog, njegovih umnih sposobnosti, emocionalne zrelosti, neurotskih smetnji i motivacije za obrazovanje. Sve to predstavlja preduslove za obezbeđivanje oblika i stepena obrazovanja, a prema mogućnostima obrazovnog centra, odnosno, kapaciteta školskih objekata. Potrebne uslove za obrazovanje čine i stavovi osuđenog prema obrazovanju, jer škola kao agens socijalizacije može da predstavlja sredinu koja je doživljena kao neprijatnost u iskustvima osuđenog i zbog toga izaziva odbojnost. Otpori prema obrazovanju izazvani su i usvojenim stavovima sredine iz koje su osuđeni došli, u kojoj se, najčešće na obrazovanje odraslih gleda sa podsmehom i nepoverenjem. Elminisanje ovih prepreka je složen proces i zahteva strpljiv i stručan rad. 30⋅ Nikolić Z. (1985), Sociologija kazneno-popravnog delovanja, Niš : Gradina

22

2.7. OBLICI TRETMANA OSUĐENIH LICA

2.7.1. OBRAZOVNI TRETMAN I (RE)SOCIJALIZACIJA

OSUĐENIH LICA

Obrazovanje ljudi je komponenta vaspitanja i sa njim se nalazi u

komplementarnom odnosu. Zbog toga, kada govorimo o obrazovanju, o njemu mislimo kao o jednoj strani tog jedinstvenog procesa.

Među teoretičarima postoje različita mišljenja o tome do kog perioda ljudskog života imaju efekata vaspitno – obrazovni uticaji, a neki od njih smatraju da je vaspitanje i obrazovanje ljudi moguće samo u periodu njihove mladosti. Međutim, sve veći je broj onih koji, na osnovu sadašnjeg saznanja dokazuju da moguđnosti i efikasnost vaspitanja i obrazovanja nije ograničena kalendarskim uzrastom čoveka.

Obrazovni proces je najefikasniji u školama, jer je škola primarni agens socijalizacije, koja planski deluje u pravcu u kome to žele vladajuće snage u društvu.

Zbog takvih mogućnosti obrazovanja njime su obuhvaćena i osuđena lica. To obrazovanje osuđenih je društveno uslovljeno kako društvenim odnosom prema obrazovanju, tako i društvenim odnosom prema prestupnicima. Tako je, zbog svoje uloge u socijalizaciji, obrazovanje postalo sastavni deo tretmana osuđenih, sa ciljem da kao agens socijalizacije pospeši i resocijalizaciju.

Zakonom za izvršenje krivičnih kazni propisani su uslovi i načini organizovanja nastavno – obrazovne aktivnosti, kao i mogućnosti za samoobrazovanje osuđenih lica.

Opšte obrazovanje osuđenih lica predstavlja jedno od osnovnih sredstava i faktora prevaspitanja osuđenih lica. Ono ne samo da daje osuđenim licima određenu količinu znanja i podiže njihov kulturni nivo, već ih istovremeno priprema za uspešniju reintegraciju u društvenu sredinu nakon izdržavanja kazne. Opšte obrazovanje osuđenih lica mora biti tretirano kao sastavni deo ukupnog sistema vaspitanja i obrazovanja. To znači da njegovi sadržaji moraju biti usklađeni sa zahtevima osnovnog školskog obrazovanja. Naravno, za uspešnu realizaciju ovog tipa obrazovanja potrebno je da ustanova raspolaže neophodnim uslovima za ovu aktivnost. Od posebnog je značaja obezbeđenje adekvatnog prostora za nastavno – obrazovnu aktivnost, solidna organizacija nastavnog procesa, ostvarivanje što veće povezanosti između nastavnih sadržaja i njihove praktične primene u životu i ponašanju osuđenih lica. Svedočanstvo o završenoj školi u vreme izdržavanja kazne ne sme nositi oznaku iz koje bi se videlo da je stečeno u domu.

Srednje, odnosno profesionalno obrazovanje osuđenih lica predstavlja snažno sredstvo resocijalizacije. Preko ovog oblika obrazovanja osuđena lica osposobljavaju se za društveno koristan rad i uspešno uključivanje u društvo nakon izdržane kazne. Time se njima omogućava uključivanje u proces rada na slobodi, istovremeno sprečava se ponovni pad u kriminalno ponašanje.

23

Pored nastavno – obrazovne aktivnosti, koja se ostvaruje preko institualizovanih oblika opšteg i stručnog obrazovanja, neophodno je primeniti i druge oblike nastavno – obrazovnih aktivnosti kao što su: seminari, tečajevi, predavanja itd. Treba pomenuti i posebnu vrednost biblioteke. Mnoga osuđena lica se po prvi put susreću sa kvalitetnom knjigom, koja ima veliku vrednost za čoveka i njegovo ukupno oblikovanje. Nedostatak je što u bibliotekama rade osuđena lica koja nemaju kvalifikacije za taj posao. Bilo bi bolje kada bi biblioteke vodili kvalifikovani bibliotekari stručno osposobljeni da propagiraju knjigu, da usmeravaju, bude i razvijaju interese osuđenih lica za određene oblasti literalnog i naučnog svaralaštva.

Pored književnog fonda biblioteke raspolažu i sa štampom. Za podizanje nivoa obrazovanja osuđenih lica, kao i njihovog potpunijeg informisanja o značajnim pitanjima uopšte, od posebnog značaja je i osuđenička štampa.

2.7.2. MORALNO-PEDAGOŠKO VASPITANJE I

OBRAZOVANJE OSUĐENIKA

Vaspitanje je interakcioni proces, koji ima za cilj sticanje pravilnog stava prema socijalno-etičkim problemima i društvenim vrednostima, koji će služiti kao osnova za vođenje društveno usklađenog života na slobodi. Institucionalno vaspitanje osuđenika pokazuje niz specifičnosti, u odnosu na druge vaspitne procese, koji su povezani sa karakterom osuđeničke populacije, mada se pedagoški metodi prevaspitanja ne razlikuju po svojoj suštini od metoda vaspitanja ostale populacije.

Česti su prigovori o mogućnosti prevaspitanja osuđenika. Smatra se da je vaspitanje osuđenika obavljeno kaznom. Razume se, ovi prigovori ne mogu dovesti u pitanje ideju prevaspitanja osuđenika. Njihovi argumenti nisu održivi u pedagoškom pogledu, jer ne vode računa o specifičnostima, koje se uostalom javljaju u slučaju svake i posebno osuđeničke populacije. Savremena nauka i praksa smatraju da je pedagoški bitno da se u osuđeniku razviju one snage koje imaju vrednosti. Pedagoški rad sa osuđenim licima ispoljava se i preko njihovog obrazovanja – opšteg i profesionalnog. Taj oblik njihove rehabilitacije treba da je usklađen sa sistemom javne nastave, kako bi mogli nastaviti obrazovanje na slobodi. U toku obrazovanja osuđenici stiču znanja, koja ih osposobljavaju za razumevanje uslova života u kojima se nalaze, za shvatanje raznih spoljnih agensa i konflikata, koji na njih kriminogeno deluju, i za pronalaženje puteva društveno usklađenog ponašanja. U toku obrazovanja podiže se svest i kultura osuđenika, koja služi kao prepreka devijantnom ponašanju.

U kazneno - popravnim domovima organizovana je široka aktivnost na polju obrazovnog i stručnog uzdizanja osuđenika, koja se ispoljava u raznim oblicima, kao što su: predavanja o društvenim problemima, organizovanje priredbi sa umetničkim sadržajem, biblioteke, koncerti, dnevna štampa, radio i televizija. Pomoću ovih oblika rada i sredstava masovne komunikacije, podiže se obrazovni i kulturni nivo

24

osuđenika i obezbeđuje njihova komunikacija sa stvarnim zbivanjem u društvenom životu na slobodi. Moralno vaspitanje je jedna od najznačajnijih komponenti vaspitanja. Ono je usmereno u pravcu humanizacije ličnosti radi njenog osposobljavanja za moralni život u društvenoj zajednici. Moralno vaspitanje je organizovan proces koji je usmeren na formiranje moralnih osobina ličnosti u skladu sa potrebama društva. To je proces izgradnje moralne svesti, moralnih stavova, moralnih osećanja, odgovornosti i savesti.

Cilj moralnog vaspitanja je izgrađivanje moralne ličnosti tj. ličnosti sa

moralnom svešću, sa ponašanjem i delovanjem u skladu sa tom svešću, sa razvijenim moralnim osećanjima, pozitivnim osobinama volje i karaktera. Iz navedenog opšteg cilja moralnog vaspitanja mogu biti dedukovani posebni zadaci moralnog vaspitanja kao što su:

1. Razvijanje moralne svesti i savesti preko saznanja o ulozi morala, usvajanjem važećih moralnih normi, uz istovremenu spremnost i sposobnost ne samo procenjivanja vlastitog ponašanja sa stanovišta tih normi već i izgrađivanje sposobnosti vladanja sobom.

2. Razvijanje moralnih osećanja kao što su: humanost, patriotizam, drugarstvo, prijateljstvo itd.

3. Razvijanje pozitivnih osobina volje i karaktera kao što su: upornost, istrajnost, odlučnost, samostalnost, inicijativnost, principijelnost, pravilan odnos prema zajednici, prema drugim ljudima i prema sebi, i prema radu i društvenoj imovini itd.

4. Moralno prevaspitanje tj. ukljanjanje negativnih osobina koje su se učvrstile usled slabosti prethodnog moralnog vaspitanja kao i usled raznih negativnih uticaja kojima je ličnost u toku razvoja bila izložena. ( Jašović,1974 )

Moralno prevaspitanje se postiže sistematskim razvijanjem pozitivnih osobina. Iz svega navedenog može se uočiti značaj moralnog vaspitanja za resocijalizaciju osuđenih lica. Moralno vaspitanje, odnosno prevaspitanje predstavlja osnovni zadatak kazneno-popravnih ustanova. To je tim razumljivije ako se zna da se najveći broj osuđenika našao u toj ulozi upravo zbog nedovoljno razvijene moralne svesti, savesti i drugih moralnih kvaliteta i osobina.

2.7.3. RAD I PROFESIONALNO OSPOSOBLJAVANJE KAO FAKTOR PREVASPITANJA

U svim kazneno-popravnim ustanovama osuđenicima je pružena

mogućnost da budu radno angažovani. Razlika je u tome što neke ustanove raspolažu sa više, a neke sa manje kapaciteta u kojima bi osuđenici mogli ostvariti tu mogućnost. Kada govorimo o radnom angažmanu osuđenika, uglavnom se bave proizvodnjom poljoprivrednih proizvoda i stočarstvom. Pojedine ustanove raspolažu i ugostiteljskim objektima (restoranima otvorenog tipa), a u nekim ustanovama su ustanovljene i rade zanatske radionice kao sto su: pilana, stolarska, bravarska radionica, pekara, itd... Osuđenici se, kroz rad u ovakvim privrednim jedinicama, edukuju za pojedina zanimanja, koja će im, po odsluženju zatvorske kazne, dobro doći za brže uključenje u društvenu zajednicu.

25

U proseku, radno angažovano je između 1/3 i 1/2 osuđenika, što zavisi od

radnih kapaciteta kojima raspolaže određena kazneno-popravna ustanova.

U Kazneno-popravnom domu Foča postoji privredna jedinica «Drina». U

okviru ove privredne jedinice deluje deo pogona fabrike nameštaja, koji je smešten u krugu doma. Pored ovog pogona, Kazneno-popravni dom raspolaže i ekonomijom koja je smeštena izvan kompleksa doma, uz reku Ćehotinu, i na kojoj se proizvodi mleko, meso i jaja. Na ovoj ekonomiji je zaposleno oko 50-ak osuđenika. Dom raspolaže i restoranom «Drina», koji je otvorenog tipa; te motelom «Brioni» koji je, takođe, otvorenog tipa. Pored ovoga, zastupljene su i uslužne delatnosti (građevinski radovi) koje osuđenici izvode na osnovu dogovrenog posla između kazneno-popravnog doma i naručioca.

Ranije je postojala kazna prinudnog rada, takav rad je bio okrenut protiv prevaspitanja. Danas je ukinut rad kao kazna i oblik mučenja u mnogim zemljama, a umesto njega je uveden rad kao terapija, kao oblik prevaspitanja osuđenih lica. Osuđena lica nemaju formirane radne navike, zbog toga je neophodno kod njih razvijati radne navike i afinitet prema radu, što se postiže njihovim uključivanjem u razne oblike radne aktivnosti, koji najbolje odgovaraju njihovom osposobljavanju za život na slobodi. Funkcija rada je dvojaka – vaspitna i profesionalno osposobljavajuća. Kroz rad, osuđenik stiče radne navike, razvija osećanje obaveze prema sebi i društvu. To sve vodi ka promeni u shvatanjima i stavovima o vrednostima i uslovljava moralnu regeneraciju osuđenog lica. Druga funkcija rada se sastoji u profesionalnom osposobljavanju, koje osuđenike priprema za život na slobodi.

Oblici profesionalnog usmeravanja mogu biti različiti – zanatski, poljoprivredni, industrijski, intelektualni i drugi. Prilikom primene radne terapije mora se voditi računa o objektivnim i subjektivnim činiocima. Među objektivne činioce spadaju: privredna razvijenost sredine iz koje osuđenik potiče, njena tradicija, mogućnost zaposlenja nakon kazne. Subjektivni činioci su: sklonosti, interesi, sposobnosti.

Rad treba da bude društveno koristan, da odgovara sposobnostima osuđenika, on ne sme da pude ponižavajući i da vodi izazivanju osećanja prinude i apatije. Rad je i pravo i dužnost osuđenih lica – oni su dužni da rade, a rad im se mora obezbediti.

26

2.7.4. SLOBODNO VREME KAO FAKTOR PREVASPITANJA Slobodno vreme je deo čovekovog ukupnog vremena koji mu ostaje na slobodnom raspolaganju nakon ispunjenja radnih i drugih obaveza, odnosno nakon neophodnog vremena kao nužde ljudske egzistencije. 31⋅ Prema J. Dimazdijeu, slobodno vreme je » zanimanje kome se radni čovek može prepustiti koliko god to želi izvan profesionalnih prinuda, porodičnih i društvenih obaveza da se odmori, razonodi ili razvija svoju ličnost«. 32. Slobodno vreme, prema Dimazdijeu, služi zadovoljenju čovekovih potreba: za odmorom, razonodom i ličnim razvojem.

Nema naročite potrebe da se posebno dokazuje od kolikog je značaja za čoveka uopšte, zadovoljenje potreba za odmorom, razonodom i ličnim razvojem. Slobodno vreme se javlja kao jedno od područja preko kojih se i u okviru kojih se odvijaju vaspitanje, prevaspitanje i resocijalizacija. Ova oblast aktivnosti osuđenih lica i sa osuđenim licima od velikog je značaja za njihovo moralno, umno, fizičko i estetsko vaspitanje, odnosno za njihovo prevaspitanje.

Pitanju organizacije slobodnog vremena u kazneno-popravnim ustanovama pridaje se posebna pažnja, kao značajnom faktoru prevaspitanja. Stvaralačko korišćenje slobodnog vremena, u zatvorskoj klimi, može da ispolji mnoga pozitivna dejstva na osuđena lica, na njihovo fizičko i mentalno zdravlje.

Mnogi autori smatraju da su neredi, zatvorske pobune, povezani sa neadekvatnim organizovanjem slobodnog vremena u ustanovi.

Slobodno vreme osuđenika mora dobiti takvo mesto u životu i radu ustanove da, uz profesionalno obrazovanje, rad i druge organizovane forme delovanja postane značajan faktor resocijalizacije.

Dva su osnovna pravca delovanja ustanove, njenih tela, organa i vaspitača u domenu slobodnog vremena osuđenika. Prvi se sastoji u naporima oko obezbeđenja što povoljnijih objektivnih, prostornih, materijalnih i drugih uslova za aktivnosti u tom vremenu. Reč je o obezbeđenju terena i rekvizita za sportske i druge telesne aktivnosti, zatim o obezbeđenju prostora i odgovarajuće opreme za kulturno-umetničku, zabavnu, tehničku i druge aktivnosti raznih sekcija i sličnih formi organizovanog korišćenja slobodnog vremena. Pored ovoga, neophodno je plansko i smišljeno delovanje u pravcu usmeravanja i kanalisanja slobodnog vremena osuđenika, što predstavlja posebno područje delovanja ustanova u ovom domenu. To znači da je i pored objektivnih uslova za kvalitetno korišćenje slobodnog vremena potrebna i intezivna i specifična andragoška aktivnost u tom vremenu.

Prilikom programiranja slobodnog vremena moraju biti izučeni interesi,

potrebe i mogućnosti učešća pojedinca i grupa u određenim oblicima aktivnosti, imajući pri tome u vidu njihov uzrast, ranije iskustvo, prestupničku orijentaciju, fizičke i mentalne sposobnosti i druga individualna i grupna svojstva. Treba imati u vidu da osuđenici osećaju potrebu da izvestan deo slobodnog vremena posvete razmišljanju o svojoj ličnoj situaciji, planovima za budućnost, porodičnim problemima, pisanju pisama itd.

31⋅ Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd: Naučna knjiga 32. Jašović Ž. (1964), Principi prevaspitanja lica osuđenih na kazne lišenja slobode: Beograd: Privatni život

27

Praćenje slobodnog vremena osuđenika u ustanovi, pored toga što omogućava blagovremeno preduzimanje odgovarajućih andragoških postupaka, značajno doprinosi i ostvarenju uvida u efekte celokupnog procesa prevaspitanja. Preko praćenja ponašanja osuđenika u slobodnom vremenu , mogu se uočiti pozitivna i negativna svojstva svakog pojedinca. Poznato je da se ličnost pokazuje u »pravom svetlu« upravo onda kada se može relativno slobodno ispoljiti. Saznanja o njihovom ponašanju u tom vremenu pouzdan su osnov za adekvatan izbor i primenu vaspitnih i korektivnih postupaka u svim oblicima vaspitnog delovanja.

2.7.5. KOLEKTIV OSUĐENIH LICA KAO FAKTOR

PREVASPITANJA

U našim kazneno-popravnim domovima kazna lišenja slobode se izdržava skupno (za razliku od ranijih sistema: ćelijskog, progresivnog i sl.). Ovaj oblik izvršenja kazne ima značajne prednosti u odnosu na sve druge oblike izvršenja kazne. Njegova prednost je razumljiva, ako se uzme u obzir činjenica da je čovek društveno biće, koje bez socijalnog dodira sa drugim ljudima i društvenom zajednicom teško može opstati. Prema tome izolovanjem čoveka ne postiže se korektivna funkcija, već se negativno odražava na psihičko i fizičko stanje čoveka.

Međutim, zbog specifičnosti kazneno-popravnih ustanova zajedničko izvršenje kazne lišenja slobode praćeno je nizom teškoća i problema. Pre svega tu se nalaze međusobno različiti pojedinci i grupe, sa različitim navikama i sistemima vrednosti, različite po nacionalnom i etničkom sastavu, različitog stepena obrazovanja, različitih psihičkih, kriminalnih i drugih karakteristika. Ta različitost predstavlja veoma nepodobnu skupinu za odvijanje procesa prevaspitanja. U takvoj situaciji je neophodno unutar te mase osuđenih lica vršiti njihovu klasifikaciju, odnosno njihovo grupisanje u uže i homogenije grupe. Kao kriterijumi grupisanja uzimaju se brojni elementi, kao što su: mesto osuđenih lica u procesu rada, čiji su rezultat osuđeničke radne grupe; mesto osuđenih lica u nastavno-obrazovnom procesu, po tom kriterijumu se izdvajaju razredi, odeljenja, seminarske grupe i sl; mesto osuđenih lica u okviru slobodno vremenskih aktivnosti čiji su rezultat sportske sekcije, folklorne grupe i slične slobodno-vremenske aktivnosti. Ovako i slično grupisanje osuđenih lica unosi sistematiku u strukturu osuđeničke populacije određene Kazneno-popravne ustanove. Međutim danas se traga za internom klasifikacijom osuđenih lica, koja će omogućiti formiranje takvih osuđeničkih vaspitnih grupa, koje će u maksimalnom stepenu unaprediti proces resocijalizacije. Kao rezultat interne klasifikacije izdvaja se veći broj manjih vaspitnih grupa. Te manje grupe najčešće se nazivaju vaspitnim grupama. Na čelu tih grupa nalaze se vaspitači kao organizatori i realizatori svih vaspitnih aktivnosti u kolektivu, koji im je poveren.

28

Osuđenički kolektiv, kao faktor prevaspitanja, ima značajne zadatke, a to su: delovanje kolektiva u pravcu razvijanja i negovanja pravilnog odnosa osuđenika prema radu, razvijanje pravilnog odnosa prema imovini, prema materijalnim dobrima ustanove, negovanje drugarskih, zdravih međusobnih odnosa osuđenika.

2.7.6. SARADNJA SA PORODICOM KAO FAKTOR PREVASPITANJA OSUĐENIH LICA

Saradnja sa porodicom je faktor koji deluje iz vana, iz društva. To ne umanjuje njegov značaj. Ukoliko ne postoji saradnja ustanove sa spoljnim svetom, javljaju se razni oblici deprivacije osuđenih.

Saradnja sa porodicom u značajnoj meri doprinosi ostvarenju cilja i zadataka prevaspitanja. Osuđenicima je omogućeno da ostvaruju kontakte sa spoljnim svetom. Njihovo je pravo da se dopisuju i primaju posete članova svoje porodice i užih srodnika. Međutim, broj pisama u toku meseca različit je kod različitih kategorija osuđenih lica. U tom smislu se dopisivanje i smatra pogodnošću-stimulansom.

Učestalost i obim pisama zavisi od vladanja osuđenih. Putem dopisivanja

osuđenik učestvuje u životu i aktivnosti svoje porodice. On sudeluje u rešavanju porodičnih problema, upravljanju materijalnim posedom, učestvuje u vaspitanju svoje dece, njihovom školovanju itd. On u svojim pismima razmenjuje misli i o samom sebi, o svojoj prošlosti. Osuđenička pisma mnogo govore o njihovim ličnostima, pozitivnim i negativnim stranama i preokupacijama. Otuda, pisma mogu pružiti dragocena saznanja o osuđeniku i biti osnova za preduzimanje adekvatnih penološko-andragoških postupaka.

Vaspitač treba da ostvari saradnju sa rodbinom osuđenika, u cilju uspešnijeg

procesa prevaspitavanja. Posete osuđenom licu od strane članova porodice predstavljaju značajan

oblik kontakta osuđenog sa svojim najbližim. Sama poseta predstavlja za osuđenog veoma intezivan doživljaj, koji se ne odvija samo u vreme posete već okupira osuđenog pre i posle posete. U tom periodu on je osetljiv i samokritičan prema sebi, tada doživljava grižu savesti, kajanje, žali za izgubljenom slobodom. Ovi susreti mogu imati veliku vrednost za prevaspitanje. Emotivno stanje osuđenika u to vreme pokazuje se izvanredno pogodnim za uticanje na njega.

29

2.8. POSTPENALNA POMOĆ

Priprema osuđenih lica za otpust iz ustanove mora biti intezivnija pred kraj

trajanja vremenske kazne svakog osuđenika. Jer u tom periodu osuđeno lice doživljava intezivna i različita osećanja, tako da se nalazi u psihički napetoj situaciji, koja je povezana sa njihovim razmišljanjem o izlasku na slobodu.

Neka osuđena lica sa nestrpljenjem očekuju izlazak na slobodu, drugi osećaju strah pred neizvesnošću koja ih očekuje izlaskom iz ustanove. Večina njih je čvrsto uverena da će nakon izlaska iz ustanove živeti u skladu sa društvenim očekivanjima i da se nikad neće vratiti u sličnu ustanovu. Ima i onih koji su sasvim indiferentni prema svemu što ih očekuje na slobodi. Svima njima nephodna je pomoć i podrška. Takva pomoć se najčešće naziva unutrašnja priprema, jer je usmerena na ličnost osuđenika i njihove unutrašnje doživljaje. Ova pomoć se najčešće sastoji u podsticanju, ohrabrenju i savetovanju osuđenih lica kako da prebrode te unutrašnje, često konfliktne doživljaje. Pomoć je naročito potrebna osuđenicima kod kojih nije postignut veći stepen uspešnosti samog procesa prevaspitanja. Ustanova treba da preduzme odgovarajuće mere u cilju pružanja pomoći osuđenom licu. Te mere su: dužna je da konsultujući osuđenika utvrdi njegov izbor mesta prebivališta nakon izlaska iz ustanove, pre otpuštanja osuđeno lice treba da se podvrgne obaveznom lekarskom pregledu. Osuđenom licu je nakon njihovog izlaska iz kazneno – popravne ustanove neophodna i druga pomoć. Pre svega što je njihov susret sa slobodnim životom praćen brojnim teškoćama i problemima. Neke od tih teškoća vode poreklo u samoj činjenici prestanka dotadašnje brige i zaštite osuđenih lica u pogledu smeštaja, ishrane, odevanja, zdravstvene zaštite od strane kazneno –popravne ustanove. Osim toga oni brinu kako će biti prihvaćeni od strane porodice i šire socijalne sredine.

Najvažniji oblici pomoći koji pospešuju proces reintegracije su: pružanje materijalne i novčane pomoći, rešavanje stambenog problema, pružanje zdravstvene zaštite, pomoć u pogledu nastavljanja započetog obrazovanja, sređivanja porodičnih prilika, moralna podrška, ohrabrenje, savetovanje, pomoć u pogledu uključivanja bivših osuđenika u društveni život. 2.9. KAZNENO – POPRAVNI DOM U FOČI

Kazneno – popravni dom u Foči je počeo sa radom 1. januara 1950. godine. Prvi osuđenici došli su 10. januara 1950. godine iz rasformiranih kazneno – popravnih domova u BiH. Osuđenici i uprava Doma smestili su se u stare austro – ugarske kasarne sagrađene na desnoj strani reke Drine.

Svaka kazneno-popravna ustanova ima Pravilnik o kućnom redu, Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji, Pravilnik o naknadama za rad osuđenika. Sve ove podzakonske akte donosi upravnik dotične kazneno-popravne ustanove uz saglasnost nadležnog Ministarstva pravde. Pravilnikom o kućnom redu uređuje se organizacija rada i način života lica lišenih slobode. Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji uređuje se organizacija i rad odeljenja osiguranja, vaspitanja, zdravstvene zaštite, zapošljavanja osuđenih osoba, opštih i zajedničkih poslova. Pravilnikom o

30

naknadama za rad osuđenika uređuju se pitanja novčane naknade osuđenicima za njihov rad.

Obrazovna struktura osuđeničke populacije u Foči je prilično šarolika. U najvećem broju slučajeva radi se o osuđenicima koji nemaju kompletno osnovno obrazovanje, ili imaju samo osnovnu školu. Iza njih dolaze osuđenici koji imaju srednjoškolsko obrazovanje, dok je broj osuđenika sa višom ili visokom stručnom spremom izuzetno nizak, svega nekoliko slučajeva.

Osuđenici imaju određena prava koja se sastoje u tome da mogu da se

dopisuju (da primaju i šalju pisma), da primaju posete najbližih srodnika i prijatelja, te da primaju pakete. Pored ovoga, osuđenici, na osnovu dužine izdržane kazne i dobrog ponašanja, stiču i određjene pogodnosti koje se sastoje u: dodeljivanju godišnjeg odmora za radno angažovane osuđenike (minimalno 16 dana), dodeljivanju vikenda, izlaska u grad, te nagradnog dopusta u trajanju do 7 dana.

Dodjeljivanje pogodnosti osuđenicima je zastupljeno u svim kazneno-

popravnim ustanovama u Bosni i Hercegovini i u proseku ih koristi izmedju 1/3 i 1/2 osuđenika u svakoj ustanovi.

U KPD Foča postoji privredna jedinica «Drina». U okviru ove privredne jedinice deluje dio pogona fabrike nameštaja, koji je smešten u krugu Doma. Pored ovog pogona KPD raspolaže i ekonomijom koja je smeštena izvan kompleksa Doma, uz reku Ćehotinu, i na kojoj se proizvodi mleko, meso i jaja. Na ovoj ekonomiji je zaposleno oko 50-tak osuđenika. Dom raspolaže i restoranom «Drina» koji je otvorenog tipa, te motelom «Brioni» koji je, takođe otvoreno tipa. Pored ovoga zastupljene su i uslužne delatnosti (građevinski radovi) koje osuđenici izvode po osnovu dogovrenog posla izmedju KPD-a i naručioc Kompleks KPD Foča sadrži sportski teren, biblioteku sa oko 5.000 naslova, kino salu sa 500 sjedišta, te prostorije za verske potreba. U krugu zatvora je instalirana javna telefonska govornica koju osuđenici mogu da koriste neograničeno.

Zabeleženo je nekoliko pobuna u KPD Foča. U razgovoru sa upravnicima

zatvora saznala sam da najviše problema stvaraju osuđenici na duže zatvorske kazne, pogotovo oni koji, po osnovu premeštaja dođu iz jedne ustanove u drugu. Prilikom premeštaja u novu ustanovu takvi osuđenici pokušavaju, na razne načine, da se istaknu i postanu lideri u svojim grupama, što uzrokuje niz problema kako ostalim osuđenicima tako i zatvorskim stražarima.

Tretman osuđenika od strane zatvorskih stražara i administracije u svim kazneno-popravnim ustanovama u BiH je u granicama korektnog. Nisu zabeleženi slučajeve nehumanog postupanja prema zatvorenicima. Osuđenici se najviše žale na veoma loše smeštajne uslove, jednoličnu i nekvalitetnu ishranu, te nedostatak pomilovanja i amnestije.

U KPD Foča postoji ambulanta sa apotekom. U ambulanti radi jedan lekar, koji nije u stalnom radnom odnosu, ali koji dolazi svaki dan, te dva medicinska tehničara koji su na raspolaganju od 07:00 do 19:00 sati, a posle tog vremena jedan od njih dežura i tokom noći. Osuđenici se najčešće žale na reumatske tegobe, a i intervencije. Ukoliko se pojavi potreba za nekim ozbiljnijim zahvatom, osuđenik ide na tretman u Klinički centar u Foči.

31

3. METODOLOŠKI DEO

3.1. PREDMET ISTRAŽIVANJA

Svrha izvršenja kazne, a i osnovni zadatak Kazneno-popravne ustanove je resocijalizacija osuđenih osoba, odnosno njihovo osposobljavanje za društveno prihvatljivo ponašanje po izlasku na slobodu. Kod dolaska osuđenog u Kazneno-popravnu ustanovu, na osnovu

ispitivanja njegove ličnosti i etiologije kriminalnog ponašanja, koje vrši tim sastavljen od stručnjaka različitih profila (pedagog, psiholog, socijalni radnik, lečnik-psihijatar), sačinjava se orijentacioni program postupanja sa osuđenim u toku izdržavanja kazne. Taj program se sastoji od predloga odgojnih mera, formi i metoda rada, usmerenih na otklanjanje ili korigovanje faktora koji se u svakom individualnom slučaju javljaju kao kriminogeni, odnosno osposobljavanje osuđenog za uspešno uklapanje u život na slobodi. Istovremeno su ove mere,oblici i metode rada usmerene i ka omogućavanju i olakšavanju adaptacije na život u penalnoj ustanovi.

Na resocijalizaciji programa učestvuju i osuđeni i osoblje ustanove. Program se ostvaruje kroz široku lepezu oblika i metoda rada, kao sto su: radna terapija, opšte obrazovanje, stručno osposobljavanje, kulturno-zabavne i sportske aktivnosti, organizovano i usmereno korišćenje slobodnog vremena, individualni kao i razni oblici grupnog rada. Uspeh u velikoj meri zavisi od stupnja saradnje osoblja i osuđenih osoba, a ona je nezamisliva bez uzajamnog uvažavanja. Predmet ovoga rad je sagledavanje stavova i mišljenja osuđenih o celokupnom tretmanu kao i pojedinim elementima tretmana koji su sastavni deo procesa resocijalizacije. 3.2. Problem istraživanja: Na koji način se ostvaruje proces resocijalizacije osuđenih lica u Kazneno-popravnom domu Foča i kroz koje aktivnosti i sadržaje? 3.3. Cilj istraživanja je utvrditi u kojoj meri se ostvaruje proces resocijalizacije osuđenih lica. 3.4. Zadaci istraživanja:

1. Utvrditi koji se vaspitno-obrazovni sadržaji realizuju u KPD u Foči. 2. Utvrditi kakav je stav osuđenih lica prema vaspitno-obrazovnim sadržajima

koji im se nude. 3. Koje aktivnosti od ponuđenih osuđena lica najčešće biraju u slobodno vreme. 4. Koliko je značajna podrška osuđenim licima u procesu resocijalizacije.

32

3.5. Hipoteze istraživanja: Opšta hipoteza ( Ho) i alternativna hipoteza (Ha) glase:

(Ho) Pretpostavljamo da se u KPD Foča ostvaruje proces resocijalizacije

osuđenih lica, a uspeh tog procesa zavisi od pozitivnog stava osuđenih lica prema

njemu i podrške koju u tom procesu imaju.

(Ha) Alternativna hipoteza pak mogla bi se ovako formulisati:

Pretpostavljamo da se u KPD "Foča" ne ostvaruje proces resocijalizacije jer

nedostaje pozitivan stav osđenih lica prema tom procesu, kao i neophodna podrška.

Iz opšte hipoteze izvode se posebne hipoteze: H1 Pretpostavlja se da se u KPD Foča realizuju sadržaji koji su usmereni na razvoj ličnosti H2 Pretpostavlja se da osuđena lica imaju pozitivan stav prema vaspitno-obrazovnim sadržajima koji im se nude

H3 Pretpostavlja se da od ponuđenih aktivnosti u slobodnom vremenu osuđena lica

najčešće biraju aktivnosti rekreativnog karaktera

H4 Pretpostavlja se da je osuđenim licima podrška u procesu resocijalizacije veoma značajna 3.6. VARIJABLE ISTRAŽIVANJA Zavisna varijabla Resocijalizacija osuđenih lica Nezavisna varijabla

1. Godine 2. Obrazovanje

33

3.7. Metode, tehnike i instrumenti istraživanja: Metod ovog istraživanja je deskriptivna metoda čija tehnika je anketiranje. Upitnik sadrži 17 pitanja, kombinovanog tipa. Osim toga, u toku boravka u domu vođeni su neformalni razgovori sa osobljem doma. 3.8. Populacija, uzorak, vreme i način ispitivanja:

Istraživanje je sprovedeno u Kazneno-popravnom domu u Foči, u kome kaznu izdržavaju odrasla lica muškog pola U dom se upućuju sve kategorije odraslih punoljetnih delikvenata. Anketa sa standardizovanim upitnikom primenjena je na uzorku zatvorenika. I ako je bilo planirano da u uzorak uđe110 ispitanika, od ukupnog broja anketirano ih je 90. Ostali zatvorenici koji su bili izabrani odbili su da učestvuju u anketi ili su bili objektivno sprečeni - na godišnjem odmoru, na radu, u bolnici, a znatan broj je nepismenih i sl.

Upitnik je primenjen prema pismenom uputstvu, a osim toga pružena im je mogućnost da traže objašnjene ukoliko im nešto nije jasno. Pre popunjavanja objašnjen im je cilj ispitivanja i u koje svrhe će biti iskorišteni podaci koji se budu dobili. Ispitivanje je sprovedeno u junu 2009. godine.

3.9. Nivo i statistička obrada podataka

Anketa je bila usmerena na utvrđivanje uspešnosti programa

resocijalizacije osuđenih lica. Ukupno je sadržavala 18 stavki, na koje je odgovaralo

ukupno 94 ispitanika. Ti odgovori su analizirani i prikazani na narednim stranicama

ovog rada. Prikazivanje je bilo dvojako: tabelarno i grafičko.

Zbog karaktera same ankete, tj. kombinacije pitanja zatvorenog i otvorenog

tipa, i specifičnosti predmeta istraživanja primenjene su sledeće statističke mere:

o Prosta aritmetička sredina prema formuli ∑X/N, te

o Procentni račun prema formuli G:P=p:100

34

4. ANALIZA REZULTATA ISTRAŽIVANJA

Primenom osnovne formule za izračunavanje aritmetičke sredine na uzorak

dobili smo da je prosečna starost osuđenih lica približno 35 godina (1973. godište).

Da bismo, međutim, dobili precizniji uvid u strukturu osuđenih lica prema starosnom

kriterijumu, prikupljene podatke smo grupisali prema petogodištima, te smo dobili

sledeće rezultate:

Tabela 1. Distribucija osuđenih lica prema starosnim razredima.

Starosni razred Broj jedinica % uzorka

20-25 9 9,57

26-30 12 12,77

31-35 16 17,02

36-40 14 14,89

41-45 13 13,83

46-50 10 10,64

51-55 8 8,51

56-60 4 4,26

Bez odgovora 8 8,51

Ukupno 94 100

Grafički prikaz ovih podataka ima ovakav izgled:

distribucija osuđenih lica prema starosnim razredima

20-2526-3031-3536-4041-4546-5051-5556-60Bez odgovora

35

Iz dobijenih rezultata sasvim je evidentno da većinu osuđenih lica čine oni srednje dobi, tj. od 31-45 godina starosti. To posebno do izražaja dolazi ukoliko se saberu tri odnosna starosna razreda jer se tada dobija da čak 45,74% od ukupnog uzorka sačinjavaju lica iz pomenute grupe. Zaključak koji se ovde nameće jeste da veliki deo osuđenih lica u KPZ "Foča" čini radno sposobno stanovništvo.

Ovaj zaključak potvrđen je već narednim pitanjem u anketi koje je glasilo:

"Da li ste bili u radnom odnosu/radili i gde?" Dobijeni su sledeći rezultati.

Tabela 2. Radno iskustvo osuđenih lica u KPZ Foča na nivou obrađenog uzorka.

Zaposleni Broj jedinica % uzorka

Da 66 70,21

Ne 24 25,53

Bez odgovora 4 4,26

Ukupno 94 100

Grafički prikazani ti podaci izgledaju ovako.

radno iskustvo osuđenih lica u KPZ Foča

DaNeBez odgovora

Činjenica je da, prema dobijenim podacima, više od ⅔ ispitanika poseduje

radno iskustvo, međutim, ne sme se prevideti ni podatak da više od ¼ njih nema

radnog iskustva.

Takođe nas je zanimao i obrazovni profil osuđenih lica. Na temelju obrade

dobijenih podataka koji se odnose na stručnu spremu osuđenih lica dobijeni su

sledeći rezultati:

36

Tabela 3. Obrazovni profil osuđenih lica u KPZ Foča na nivou obrađenog uzorka.

Stepen stručne spreme Broj jedinica % od obrađenog uzorka

Osnovna škola 21 22,34

Srednja škola (III-stepen) 36 38,30

Srednja škola (IV-stepen) 25 26,60

Viša škola 5 5,32

Fakultet 1 1,06

Bez odgovora 6 6,38

Ukupno 94 100

obrazovni profi l osuđenih lica u KPZ Foča

Osnovna škola

Srednja škola (III-stepen)

Srednja škola (IV-s tepen)Viša škola

Fakultet

Bez odgovora

37

Prema dobijenim podacima, gotovo 40% ispitanika ima srednju trogodišnju

školu, a ako tome dodamo i one sa četvorogodišnjom srednjom školom procenat

domašuje gotovo ⅔ (preciznije 64,9%). Ipak treba imati u vidu i to da je više od

petine ispitanika (22,34%) samo sa osnovnom školom. Sa druge strane, podatak da

je svega nešto više od 6% ispitanika sa višom školom ili fakultetom govori u prilog

konstataciji da sa rastom školske spreme opada sklonost ka vršenju kriminalnih

radnji. Na osnovu analize podataka koji se odnose na dužinu boravka osuđenih lica u

Kazneno-popravnom domu "Foča" nedvosmisleno proizilazi da je većina osuđenika

u Domu tri godine ili manje. Tabelarno i grafički prikazani ti podaci izgledaju

ovako:

Tabela 4. Dužina boravka osuđenih lica u kazneno-popravnom domu "Foča".

Dužina boravka u

godinama

Broj jedinica % od uzorka

1 i manje 18 19,15

2 34 36,17

3 13 13,83

4 9 9,57

5 5 5,32

6 1 1,06

7 1 1,06

8 2 2,13

9 1 1,06

10 i više 4 4,25

Bez odgovora 6 6,38

Ukupno 94 100

38

duzina boravka osudjenih lica u KPZ Foca

1 i manje2345678910 i višeBez odgovora

Kada bi se pak dobijeni podaci podelili prema određenim razredima dobili

bismo sledeći tabelarni i grafički prikaz. Tabela 5. Distribucija osuđenih lica prema dužini boravka u domu i podeljenih u razrede.

Dužina boravka u

godinama

Broj jedinica % od uzorka

0-3 65 69,15

4-6 15 15,96

7-9 4 4,25

10 i više 4 4,25

Bez odgovora 6 6,38

Ukupno 94 100

Iz podataka prikazanih u tabeli uočljivo je da više od ⅔ čine "novi"

osuđenici, a ukoliko se tom procentu pridodaju i osuđena lica koja čine sledeći

razred dobijamo da više od 85% pripada ovoj grupi. Iz toga bi se moglo zaključiti da

je u poslednjih nekoliko godina kriminal u porastu, što je svakako povezano sa

krizom i teškim tranzicionim periodom kroz koji prolaze gotovo sva balkanska

društva.

39

Imajući u vidu da je središnji cilj ovoga rada u tome da pokaže u kojoj meri

je uspešan proces resocijalizacije osuđenih lica, pitanje kojim se utvrđuje tip

aktivnosti kojim se bave lica u KPZ "Foča" posebno je značajno jer pokazuje u kojoj

meri su osuđena lica motivisana da učestvuju u određenim aktivnostima, što u

velikoj meri utiče na uspeh vaspitno-obrazovnog rada i doprinosi uspešnijoj

resocijalizaciji takvih lica. Obradom podataka dobijeni su sledeći rezultati.

Tabela 6. Tip aktivnosti kojima se osuđena lica bave u slobodnom vremenu.

Tip aktivnosti Broj jedinica % od uzorka

Odmor 32 34,04

Rekreacija 33 35,11

Razvoj ličnosti 14 14,89

Ostalo 12 12,77

Bez odgovora 3 3,19

Ukupno 94 100

tip aktivnosti kojim se bave osuđena lica u KPZ Foča

Odmor Rekreacija Razvoj ličnostiOstalo Bez odgovora

40

oblik uk ljučenosti osuđenih l ica u kreiranje sadržaja usmerenih na razvoj njihove ličnosti

Sam Isključivo vaspitačDogovorDrugo Bez odgovora

Iz prezentovanih rezultata vidi se da se velika većina osuđenih lica

opredeljuje ili za odmor ili za rekreaciju u slobodnom vremenu. Podatak da je tek

nešto više od desetine opredeljuje za aktivnosti koje su usmerene na razvoj ličnosti

može se protumačiti bilo u smislu nedovoljno dobro osmišljenih aktivnosti bilo u

smislu nedostatka samih osuđenih lica da rade na sopstvenom usavršavanju. I u

jednom i u drugom slučaju, reč je o negativnom uticaju na vaspitno-obrazovni rad,

od čijeg kvaliteta prsudno zavisi i uspeh resocijalizacije osuđenih lica.

Utisak o nedostatku motivacije posebno se pojačava ukoliko se pogleda

distribucija odgovora na naredna dva pitanja koja se odnose na mogućnost

zatvorenika da sami kreiraju sadržaje i aktivnosti u kojima žele da učestvuju, kao i

na mogućnost da učestvuju u definisanju sadržaja usmerenih na razboj njihove

ličnosti. Analizom podataka dobijeni su sledeći rezultati.

Tabela 7. Način uključenosti osuđenih lica u izbor sadržaja usmerenih na njihov lični razvoj.

Oblik uključenosti Broj jedinica % uzorka

Sam 43 45,74

Isključivo vaspitač 3 3,19

Dogovor 37 39,36

Drugo 4 4,26

Bez odgovora 7 7,45

Ukupno 94 100

41

oblik uk ljučenosti osuđenih l ica u kreiranje sadržaja usmerenih na razvoj njihove ličnosti

Sam Isključivo vaspitačDogovorDrugo Bez odgovora

Na pitanje: "Da li imate priliku da sami kreirate sadržaje?" dobijeni su

ovakvi odgovori:

Tabela 8. Mogućnost osuđenih lica da samostalno učestvuju u kreiranju sadržaja.

Mogućnost i način

učestvovanja

Broj jedinica % od uzorka

Samostalno 33 35,11

U dogovoru sa vaspitačem 36 38,30

Ne 18 19,15

Drugo 2 2,13

Bez odgovora 5 5,32

Ukupno 94 100

42

mogućnost i nač in učestvovanja osuđenika u kreiranju sadržaja

Samostalno

U dogovoru savaspitačemNe

Drugo

Bez odgovora

Posmatranjem dobijenih rezultata moglo bi se zaključiti da je situacija u

ovom pogledu prilično dobra jer velika većina ispitanika ili samostalno kreira

sadržaje ili to čini u dogovoru sa vaspitačem. Slika o uspešnosti programa

resocijalizacije osuđenih lica u tom slučaju takođe može da se prikaže u pozitivnom

svetlu. Ipak, ukoliko se na to nadoveže i pitanje o tome u kolikoj meri su ispitanici

zadovoljni ponuđenim sadržajima, slika se pomalo kvari. Na pitanje o tome u kojoj

meri su ispitanici zadovoljni sadržajima koji im se nude dati su sledeći odgovori,

čijom analizom dobijamo sledeće rezultate.

Tabela 9. Zadovoljstvo osuđenih lica ponuđenim sadržajima.

Zadovoljstvo sadržajima Broj jedinica % od uzorka

Da 26 27,66

Delimično 41 43,62

20 21,28

Drugo 2 2,13

Bez odgovora 5 5,32

Ukupno 94 100

Evidentno je da dominiraju odgovori koji upućuju na delimično

zadovoljstvo ponuđenim sadržajima, ali je zanimljivo i to da 27,66% ispitanika ističe

da je zadovoljno ponuđenim sadržajima. Kako ovo možemo razumeti sa stanovišta

resocijalizacije osuđenih lica, pokušaćemo da pokažemo u završnom delu ovoga

rada.

43

Kada je od ispitanika zatraženo da navedu osnovne razloge svog

eventualnog nezadovoljstva, 62,77% (ili 59 ispitanika) nije odgovorilo. Pošto je reč

o pitanju slobodnog tipa, dobijene odgovore smo kvalitativno analizirali i utvrdili da

većina odgovora upućuje na probleme u domenu funkcionisanja i ponašanja uprave

Doma. U tom kontekstu navešćemo nekoliko karakterističnih odgovora:

o "Ne funkcioniše sistem u KPZ kako treba jer se ne poštuje

zakon od strane uprave",

o Moglo bi biti više sekcija kao i nekih drugih aktivnosti

kojim bi većina osuđenika bila obuhvaćena",

o "Komplikovanost oko papirologije",

o "Nedovoljna zainteresovanost uprave za organizaciju i

osmišljavanje slobodnog vremena", itd.

Iako je odgovore ovakvog tipa teško standardizovati, oni mogu da osvetle

određene razloge zbog kojih procesi resocijalizacije osuđenih lica imaju samo

delimičan uspeh ili čak nailaze i na otvoreni otpor kod njih. Činjenica da više od

jedne petine ispitanika nije zadovoljna ponuđenim sadržajima prilično ubedljivo

govori u prilog iznetoj konstataciji. U zaključnom delu ovog rada vratićemo se ovom

problemu.

Pitanje koje omogućava dalju analizu uspešnosti procesa resocijalizacije

kod osuđenih lica svakako je i ono koje govori o kvalitetu odnosa između osuđenih

lica i vaspitača. Na to pitanje anketom smo dobili sledeće odgovore.

. Tabela 10. Odnos osuđenih lica sa vaspitačima

Odnos sa vaspitačem Broj jedinica % od uzorka

Sasvim zadovoljavajući 41 43,62

Zadovoljavajući 36 38,30

Nezadovoljavajući 5 5,32

Krajnje nezadovoljavajući 8 8,51

Bez odgovora 4 4,26

Ukupno 94 100

44

kvali tet odnosa osuđenih lica sa vaspitačem prema njihovoj sopstvenoj oceni

Sasvim zadovoljavajućiZadovoljavajuć i Nezadovoljavajuć iKrajnje nezadovoljavajućiBez odgovora

Dobijeni podaci su veoma interesantni, budući da je 43,62% ispitanih svoj

odnos sa vaspitačem ocenilo kao "sasvim zadovoljavajući", dok je njih svega 5,32%

taj odnos ocenilo kao krajnje nezadovoljavajući. Ostaje otvoreno pitanje koliko je

takva distribucija odgovora rezultat iskrenih odgovora ispitanika, a koliko je ona

posledica ispitanika da se prikažu u povoljnijem svetlu i eventualno steknu neki bod

više kod Uprave.

U istom smislu valjalo bi tumačiti i odgovore na naredno pitanje koje se odnosi na

to u kojoj meri ponuđeni sadržaji utiču na razvoj ličnosti u toku izdržavanja kazne.

Na ovo pitanje dobili smo sledeće odgovore. Tabela 11. Uticaj ponuđenih sadržaja na razvoj ličnosti u toku izdržavanja kazne prema proceni

osuđenih lica.

Uticaj ponuđenih sadržaja

na razvoj ličnosti

Broj jedinica % od uzorka

Veliki uticaj 30 31,91

Delimičan uticaj 25 26,60

Slabiji uticaj 23 24,47

Nikakav uticaj 16 17,02

Bez odgovora 0 0

Ukupno 94 100

45

Uticaj ponuđenih sadržaja na razvoj ličnosti u toku izdržavanja kazne prema proceni osuđenih lica

Veliki uticajDelimičan uticajSlabiji uticajNikakav uticajBez odgovora

Iako je razmatranje odgovora dobijenih na ovo pitanje ostavljeno za

zaključni deo rada, ovde valja uočiti da su svi dali odgovor, tj. da nije bilo ispitanika

koji su izbegli odgovor na ovo pitanje.

Pošto je poznato da je podrška veoma značajna za osuđena lica koja se

nalze na izdržavanju kazne, postavili smo im pitanje u tom smislu. Na pitanje o tome

ko im pruža najveću podršku u toku izdržavanja kazne ispitanici su dali sledeće

odgovore.

Tabela 12. Podrška u toku izdržavanja kazne.

Podrška Broj jedinica % od uzorka

Porodica 49 52,13

Prijatelji van KPZ 16 17,02

Prijatelji iz KPZ 11 11,70

Vaspitači 14 14,89

Neko drugi 2 2,13

Bez odgovora 2 2,13

Ukupno 94 100

46

Dobijene rezultate mogli bismo grafički prikazati na sledeći način.

Podrška u toku izdržavanja kazne

Porodica Prijatelji van KPZPrijatelji iz KPZVaspitačiNeko drugiBez odgovora

Iz priloženih rezultata nedvosmisleno proizilazi da je najznačajniji činilac

podrške osuđenim licima u toku izdržavanje kazne porodica. Za takav odgovor

opredelilo se više od polovine ispitanika. Konzistentnost u tom smislu potvrdilo je

sledeće pitanje u anketi kojim smo želeli da utvrdimo upravo značaj porodice kao

faktora podrške. Kao što će se i videti iz dobijenih rezultata procenat se tada popeo

na gotovo 90% što potvrđuje zaista visokumeru korelacije.

Tabela 13. Značaj porodice kao činioca podrške

Značaj porodice kao

činioca podrške

Broj jedinica % od uzorka

Veoma veliki 84 89,36

Delimičan 3 3,19

Bez značaja 3 3,19

Drugo 2 2,13

Bez odgovora 2 2,13

Ukupno 94 100

47

Grafički prikaz dobijenih podataka pruža snažnu vizuelnu ilustraciju.

Značaj porodice kao č inioca podrške

Veoma velikiDelimičanBez značajaDrugoBez odgovora

Pošto se u svim kazneno-popravnim ustanovama u određenim situacijama

primenjuju i dodatne disciplinske mere protiv osuđenih lica, zanimala nas je

učestalost primene takvih mera. Dobijeni su sledeći rezultati.

Tabela 14. Učestalost dodatnog disciplinskog kažnjavanja osuđenih lica.

Dodatno disciplinsko

kažnjavanje

Broj jedinica % od uzorka

Često 4 4,26

Ponekad 5 5,32

Retko 9 9,57

Nikad 73 77,66

Bez odgovora 3 3,19

Ukupno 94 100

48

učestalost dodatnog kažnjavanja osuđenih l ica

Često PonekadRetko Nikad Bez odgovora

Ovakva distribucija odgovora može se protumačiti činjenicom da je većina

osuđenika u Domu tri godine ili manje, ali i davanjem netačnog odgovora od strane

ispitanika kako bi se izbegli eventualni problemi.

Anketa je sadržavala i pitanje o tome u kojoj meri su osuđena lica

zadovoljna načinom na koji provode slobodno vreme. Dobijeni su sledeći odgovori.

Tabela 15. Zadovoljstvo načinom na koji se provodi slobodno vreme.

Zadovoljstvo načinom na

koji se provodi slobodno

vreme

Broj jedinica % od uzorka

Veoma zadovoljan 17 18,08

Zadovoljan 32 34,04

Delimično zadovoljan 34 36,17

Nezadovoljan 8 8,51

Bez odgovora 3 3,19

Ukupno 94 100

49

Zadovoljstvo načinom na koji se provodi slobodno vreme

Veoma zadovoljanZadovoljanDelimično zadovoljanNezadovoljanBez odgovora

U anketi je bio postavljeno i pitanje o tome u kojoj meri je važna podrška

prijatelja iz KPZ. Pošlo se, naime, od toga da i podrška ove vrste može uticati na

uspešnost programa resocijalizacije. Iako značaj ovog činioca nije toliko izražen kao

što je to bilo kod porodice kao činioca podrške, dobijeni rezultati su prilično jasni.

Na pitanje o podršci prijatelja iz Doma i značaju takve podrške ispitanici su dali

sledeće odgovore.

Tabela 16. Značaj podrške prijatelja iz KPZ.

Značaj podrške prjatelja iz

KPZ

Broj jedinica % od uzorka

Veoma važna 32 34,04

Delimično važna 45 47,87

Nevažna 8 8,51

Drugo 6 6,38

Bez odgovora 3 3,19

Ukupno 94 100

50

Značaj podrške prijatelja iz KPZ

Veoma važnaDelimično važnaNevažna Drugo Bez odgovora

Sa stanovišta uspešnosti procesa resocijalizacije osuđenih lica, veoma je

bitno i pitanje da li je došlo do promene u njihovim stavovima u odnosu na početak

izdržavanja kazne. Odgovori na to pitanje izgledaju ovako.

Tabela 17. Promene u stavovima u odnosu na početak izdržavanja kazne.

Promena stavova u odnosu

na početak izdržavanja

kazne

Broj jedinica % od uzorka

Potpuno 33 35,11

Delimično 27 28,72

Bez promene 26 27,66

Drugo 0 0

Bez odgovora 6 6,38

ukupno 94 100

51

promene stavova u odnosu na početak izdržavanja kazne

Potpuno DelimičnoBez promeneDrugo Bez odgovora

Ovo pitanje je jedno od zaista ključnih kada je reč o proceni uspešnosti

programa resocijalizacije osuđenih lica, a dobijeni rezultati posebno će biti

komentarisani u završnom delu rada.

Poslednje pitanje koje je bilo postavljeno u anketi odnosilo se na predloge,

zamerke i želje koje imaju osuđena lica. Pošto je i ovde u prvom planu bio problem

standardizacije odgovora, jer su pitanja bila otvorenog tipa, navešćemo nekoliko

karakterističnih odgovora koji ponovo upućuju na probleme vezane za upravu i

funkcionisanje Doma uopšte.

o "Da se više stimulišu, unapređuju zatvorenici koji imaju

dobro ponašanje tokom cijelog izdržavanja kazne. Mislim

da bi to pozitivno uticalo i na one koji se loše ponašaju",

o "Pojedina službena lica se bahato ponašaju i svakodnevno

nas ponižavaju što je van svake pameti" (ovaj odgovor se

pojavljuje dva puta u odgovorima ispitanika),

o "Moglo bi biti više kulturnog zabavnog programa u vidu

predstava u kino dvorani itd.",

o "Mogli bi biti više nagrađeni oni koji rade i ponašaju se u

skladu sa kućnim redom u odnosu na druge osuđenike",

o "U ovom zatvoru nema nikakvih sadržaja i aktivnosti osim

za pojedince", osuđena lica imaju

52

5. INTERPRETACIJA REZULTATA ISTRAŽIVANJA

Kao teorijska osnova rada uzeta je humanistička pedagogija Neophodno je

napraviti komparaciju činjeničnog stanja koje smo dobili anketiranjem osuđenika sa

prihvaćenom teorijskom osnovom. Nakon sumiranja podataka dobijenih anketom i

njihove osnovne statističke obrade, sasvim logično se postavlja i pitanje kakav

zaključak bi se mogao izvesti iz obavljenog istraživanja. Samo istraživanje zasnivalo

se na sledećim hipotezama:

Glavna hipoteza istraživanja glasila je: U KPD "Foča" ostvaruje se proces

resocijalizacije, a uspeh tog procesa zavisi od pozitivnog stava osuđenih lica

prema njemu i podrške koju u tom procesu imaju. Nulta hipoteza glasila je: U

KPD "Foča" se ne ostvaruje proces resocijalizacije jer nedostaje pozitivan stav

osđenih lica prema tom procesu, kao i neophodna podrška. Iz opšte hipoteze

izvedene su i sledeće posebne hipoteze:

u KPD "Foča" realizuju se sadržaji koji su

usmereni na razvoj ličnosti osuđenih lica (H1),

osuđena lica imaju pozitivan stav prema

vaspitno-obrazovnim sadržajima (H2),

od ponuđenih aktivnosti u slobodnom

vremenu osuđena lica najčešće se opredeljuju za aktivnosti rekreativnog karaktera

(H3), i

podrška u procesu resocijalizacije veoma je

bitan činilac osuđenim licima (H4)

Šta je pokazalo istraživanje? Kada je reč o prvoj hipotezi (H1) prema kojoj

se u KPD "Foča" realizuju sadržaji koji su usmereni na razvoj ličnosti osuđenih lica,

odgovor je potvrdan. Pokazalo se da se u KPD „Foča“ zatvorenicima nude sadržaji

koji podstiču razvoj ličnosti. Ovakav pristup omogućava svakom pojedincu da se

ostvari kao jedinstvena ličnost i na taj način ponovo uključi u društvo i tokove

svakodnevnog života.

Potreba uvažavanja svakog pojedinca kao celovite i neponovljive ličnosti je

i jedno od osnovnih načela humanističke pedagogije. Po ovoj teoriji proces

resocijalizacije podrazumeva da se podjednaka pažnja posveti i spoljašnjem razvoju

53

čovekove ličnosti, kao i razvijanju njenih unutrašnjih potencijala, odnosno bogatstva

emotivnog života. Tu je zapravo reč o svestranom i celovitom razvoju ljudske

ličnosti.

Međutim, kada je reč o drugoj hipotezi (H2) prema kojoj osuđena lica

imaju pozitivan odnos prema vaspitno –obrazovnim sadržajima, jasan odgovor nije

moguć. Naime, iako čak 45,74% ispitanika izjavljuje da samostalno bira sadržaje

usmerene na razvoj sopstvene ličnosti, a njih 43,62% svoj odnos sa vaspitačem

ocenjuje kao "sasvim zadovoljavajući", ne treba gubiti iz vida podatak da više od

20% ispitanika nije zadovoljno ponuđenim sadržajima. Ukoliko tome pridodamo

podatak da tek 14,89% u slobodnom vremenu bira sadržaje usmerene na razvoj

ličnosti, brojne primedbe iznete na račun ponašanja Uprave i, posebno, podatak da

27,66% ispitanika ističe da nije došlo do promene u njihovim stavovima u odnosu na

početak izdržavanja kazne, onda druga hipoteza ne može biti nedvosmisleno

potvrđena, a samim tim se i uspešnost procesa resocijalizacije osuđenih lica stavlja

pod znak pitanja. Ovu konstataciju potvrđuje i podatak da više od 40% ispitanika

smatra da programi usmereni na razvoj ličnosti imaju slab ili nikakav uticaj na

razvoj ličnosti.

Ovo su veoma zabrinjavajući podaci s obzirom na činjenicu da humanistička

pedagogija upravo i insistira na razvoju pozitivne slike o sebi kod osuđenika,

negovanju osećanja da su vredni i sposobni, da su sastavni deo društva. Veliku ulogu

u tome bi trebalo da imaju vaspitači koji treba da pomognu osuđenicima da upoznaju

i izraze sebe, izgrade lični identitet, novi sistem vrednosti, nove poglede na život,

društvo i da se samoaktuelizuju kroz ponuđene vaspitno – obrazovne sadržaje i

aktivnosti. Pažnja bi trebalo da se usmeri na razvoj pozitivnih uzajamnih humanih

odnosa i iskrenu međusobnu komunikaciju u kojoj se konflikti rešavaju na

konstruktivan način.

Za treću hipotezu (H3) možemo isto da kažemo što i u prethodnom slučaju.

Naime, iako 35,11% ispitanika izjavljuje da se opredeljuje za rekreativni tip

aktivnosti u slobodnom vremenu, ne smemo prevideti podatak da tek nešto malo

manje njih (34,04%) izjavljuje da se opredeljuje za odmor. Odmor u ovom slučaju

pretpostavlja pasivno provođenje slobodnog vremena tako da se nameće potreba za

pojačanim mehanizmima motivacije koji bi usmerili osuđenike na takve aktivnosti

koje bi bile u službi njihovog fizičkog i duhovnog razvoja. Sama humanistička

54

pedagogija podrazumeva uticaj na sve aspekte čovekovog bića i na njihov skladan i

harmoničan razvoj.

U skladu sa teorijom, anketom je potvrđeno da je podrška veoma značajan

činilac osuđenim licima. Ubedljivo najznačajniji činilac podrške jeste porodica, dok

je podrška ostalih činilaca (prijatelji van KPD, prijatelji iz KPD i vaspitači) relativno

ujednačena. Ipak, ostaje nejasno koliko ta podrška doprinosi uspešnosti programa

resocijalizacije osuđenih lica, posebno u kontekstu već pomenutih podataka o tome

da više od 40% ispitanika smatra da programi usmereni na razvoj ličnosti imaju slab

ili nikakv uticaj, kao i da 27,66% njih tvrdi da nije došlo do promene i njihovim

stavovima u odnosu na početak izdržavanja kazne. Naravno, time se ne negira značaj

podrške, ali se skreće pažnja na to da je potrebno kreativnije pristupiti izboru

vaspitno-obrazovnih sadržaja kako bi oni motivisali osuđena lica da se aktvnije

uključe u njih.Takođe, kao što i humanistička teorija ističe, veliku podršku i

podsticaj zatvrenicima treba da pružaju sami vaspitači koji su osuđenicima savetnici

i pomagači. Oni moraju poštovati »ja« svakog osuđenika i svoje pristupe prilagoditi

specifičnostima pojedinaca. Humanistički pristup resocijalizaciji predstavlja

suprotnost tradicionalnom pristupu koji vrši pritisak na osuđenike u smislu rigidne

discipline, preteranih obaveza, nepoštovanja ličnosti osuđenika itd...Vaspitači treba

osuđenicima da olakšaju proces resocijalizacije, a da bi to ostvarili oni moraju biti

pažljivi, empatični, komunikativni i predusretljivi.

Shodno svemu što je u ovom radu izneto i prezentovanih rezultata

istraživanja, mogli bismo da kažemo da glavna hipoteza nije nedvosmisleno

potvrđena. Štaviše, čini se da je u nju potrebno uključiti još jedan važan činilac –

sposobnost vaspitno-obrazovnih sadržaja i programa da motiviše osuđena lica da u

njima aktivno učestvuju. To prvenstveno znači njihovu veću raznovrsnost i

usklađenost sa ličnim svojstvima i osobinama osuđenih lica pojedinačno, čime bi se

ostvario i jedan od ključnih pedagoških principa svakog vaspitno-obrazovnog rada-a

to je princip individualizacije.

Kako se proces resocijalizacije prevashodno odnosi na prevaspitavanje

odraslih, u tom procesu se moraju poštovati i određeni andragoški principi:

integralnosti i celovitosti, dobrovoljnosti, svesne aktivnosti, i sl. Svi navedeni

principi u sadržinskom smislu podudaraju se sa principima humanističke pedagogije,

i ako ih ne uzmemo u obzir u svakodnevnom radu sa osuđenicima, onda se ne može

govoriti o prevaspitanju ličnosti i njenom uspešnom povratku u društvo.

55

6. ZAKLJUČAK

Tema koja se obrađuje u ovom radu je izuzetno značajna u svakom

društvu. Kod nas, situacija je još složenija pošto smo zahvaćeni mnogim

promenama, intenzivnim tranzicionim procesima i krizama. U takvom okruženju

postoje pojedinci koji iz najraznovrsnijih razloga krše vladajuće norme i društveno

prihvatljive obrasce ponašanja. Iako su osuđeni odbačeni od strane društva i zauvek

»obeleženi, etiketirani« , ne smemo izgubiti iz vida da je reč o ljudskim bićima koji

imaju potrebu za smislom, drugim ljudima, prihvaćenošću od strane zajednice u koju

treba da se vrate. Kazna sama po sebi nikada ne sme biti cilj. Da bi se proces

resocijalizacije uspešno ostvario neophodno je vaspitno – obrazovne sadržaje i

aktivnosti postaviti na nivo humanističkih principa i vrednosti. Smatrajući da je ovaj

problem veoma zapostavljen u našem društvu, namera ovog rada bila je da se ispita

kakvo je stanje u Kazneno – popravnom domu »Foča« i na koji način se ostvaruje

proces resocijalizacije u njemu.

U teorijskom delu rada izneta su različita teorijska shvatanja o etiologiji

kriminala, pojmu kazne, resocijalizacije, iznete su različite tipologije zatvora i

kazneno – popravnih institucija, kao i osvrt na tretmane osuđenih lica, kako bi se

pokazalo stanje u teorijskom krugu ovog problema.

Prihvaćena je Humanistička pedagogija kao teorijska osnova istraživanja.

Cilj istraživanja je bio da se ispita u kojoj meri se ostvaruje proces resocijalizacije

osuđenih lica.

Osnovna hipoteza je glasila da se u KPD “Foča” ostvaruje proces resocijalizacije

osuđenih lica, a uspeh tog procesa zavisi od pozitivnog stava osuđenih lica prema

njemu i podrške koju u tom procesu imaju. Na osnovu analize i interpretacije

podataka mogli bismo da kažemo da glavna hipoteza nije nedvosmisleno potvrđena.

Isti slučaj je i sa posebnim hipotezama, koje su na osnovu dobijenih rezultata, samo

delimično potvrđene.

lako je ovo istraživanje bilo skromnog obima možemo reći da je

neprihvatljivo ovakvo stanje u kazneno – popravnim domovima.

Smatramo da je neophodno da se posveti veća pažnja ovom problemu, da naša

društvena zajednica aktuelizuje pitanje resocijalizacije. Pre svega, neophodno je

modernizovati kazneno popravne institucije, obogatiti postojeće vaspitno –

56

obrazovne sadržaje i uvesti nove. Potrebno je i unaprediti sam postupak rada sa

zatvorenicima kroz nove vaspitno – obrazovne oblike rada. Kako bi sve navedeno

imalo pozitivne efekte, treba usmeriti pažnju na razvijanje interesovanja i povećanje

motivacije zatvorenika na sve što im se nudi. Pri tome je podrška porodice, vaspitača

i svih drugih aktera koji dolaze u dodir sa osuđenima veoma bitna za uspešan proces

resocijalizacije, tako da je jedan od bitnih zadataka i rad na osvešćivanju pojedinaca

o njihovoj ulozi u tom procesu.

Iz svega navedenog možemo reći da se kod nas ne posvećuje dovoljno pažnje

kazneno-popravnim ustanovama, uopšte licima koji se u njoj nalaze! Neophodno je

više pažnje posvetiti njihovoj resocijalizaciji odnosno što kvalitetnijoj adaptaciji na

spoljašnju sredinu. Pristupati osuđenim licima bez osuda i predrasuda, svaki čovek

zaslužuje drugu priliku a upravo to je zadatak kazneno-popravnih institucija. U

većini zemalja se ovaj program ostvaruje u potpunosti, pristupa mu se sa puno više

pažnje i odgovornosti.

Nadamo se da će se stanje u kazneno-popravnim ustanovama i kod nas u budućnosti

popraviti.

57

7. BIBLIOGRAFIJA

1. Bošković M, Radoman M. (2002), Penologija, Novi Sad: Želind 2. Dostojevski F. (1978), Zločin i kazna, Zagreb: Znanje 3. Jašović Ž. (1964), Principi prevaspitanja lica osuđenih na kazne lišenja

slobode: Beograd: Pravni život 4. Jašović Ž. (1983), Kriminologija maloletničke delikvencije, Beograd:

Naučna knjiga 5. Kapor-Stanulović N, (2007), Na putu ka odraslosti, Beograd: Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva 6. Krstić D. (1988), Psihološki rečnik, Beograd: Vuk Karadžić 7. Lekić Đ. (1979), Metodologija pedagoških israživanja i stvaralaštva,

Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva 8. Mimica A, Bogdanović M. (2007), Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za

udžbenike 9. Milutinović M. (1976), Kriminologija sa osnovama kriminalne politike i

penologije, Beograd: Savremena administracija 10. Milutinović M. (1985), Penologija, Beograd: Savremena administracija 11. Mojović N. (1991), Vaspitni i drugi uticaji na zatvorenike, Foča: Polet 12. Mužić V.(1982), Metodologija pedagoških istraživanja, Sarajevo: Svjetlost 13. Nikolić Z. (1985), Sociologija kazneno-popravnog delovanja, Niš: Gradina 14. Pantelić D. (1982), Penološka andragogija, Beograd: Viša škola unutrašnjih

poslova 15. Peruničić B. (1966), Kulturno-prosvetni rad i predavanje kao sredstvo za

prevaspitanje osuđenih, Sremske Mitrovica: Dubrava 16. Petz B. (2005), Psihološki rečnik, Zagreb: Nikola Tesla 17. Radović D. (1992), Čovek i zatvor, Beograd: Prometej 18. Radovanović D. (2007), Poremećaj ponašanja, prestupništvo mladih,

Beograd: Centar za izdavačku delatnost 19. Rot N. (1980), Osnovi socijalne psihologije, Beograd: Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva 20. Samolovčev B, Muratbegović H. (1979), Opšta andragogija, Sarajevo:

Veselin Masleša 21. Savez udruženja za penologiju Jugoslavije (1977), Penologija, Sarajevo:

Struga 22. Udruženje penologa BiH. (1978), Zbirka savetovanja udruženja za

penologiju, Sarajevo: Struga 23. Fuko M. (1997), Nadzirati i kažnjavati, Novi Sad: Sremski Karlovci 24. Havelka N, Kuzmanović B, Popadić D. (1998), Metode i tehnike socijalno-

psiholoških istraživanja, Beograd: Društvo psihologa 25. Ćurić L. (1989), Humanistička pedagogija i vaspitanje, Novi Sad: Pedagoška

stvarnost

58

8. PRILOZI Anketni list korišćen u istraživačke svrhe

59

OVIM UPITNIKOM ŽELIMO DA SAZNAMO KOLIKO SE OSTVARUJE PROCES RESOCIJALIZACIJE U KPD FOČA. ZATO VAM SE OBRAĆAMO SA MOLBOM DA NAM VAŠIM ISKRENIM I OTVORENIM ODGOVORIMA POMOGNETE U ŠTO BOLJEM RASVETLJAVANJU OVOGA PITANJA. DATUM: 15.06.2009. MESTO: KPD FOČA GODINA ROĐENJA: POL: 1. DA LI STE DO SADA BILI U RADNOM ODNOSU/ RADILI I GDE? 2. KOJI STE NIVO OBRAZOVANJA STEKLI DO SADA?

a) OSNOVNA ŠKOLA b) SREDNJA ŠKOLA-III STEPENA (KOJA?) c) SREDNJA ŠKOLA-IV STEPENA (KOJA?) d) VIŠA ŠKOLA e) VISOKA ŠKOLA

3. OD KADA STE U KPD? (OD KOJE GODINE?)

60

4. U TOKU BORAVKA U KPD KOJIM AKTIVNOSTIMA STE SE BAVILI U SLOBODNO VREME?

a) AKTIVNOSTIMA ČIJA JE FUNKCIJA ODMOR b) AKTIVNOSTIMA REKREATIVNOG KARAKTERA c) AKTIVNOSTIMA KOJE SU USMERENE NA RAZVOJ LIČNOSTI d) __________________________________________________ 5. DA LI UČESTVUJETE U IZBORU SADRŽAJA KOJI SU USMERENI NA

VAŠ LIČNI RAZVOJ?

a) DA, SADRŽAJE BIRAM SAM b) SADRŽAJE BIRA ISKLJUČIVO VASPITAČ c) SADRŽAJE BIRAM U DOGOVORU SA VASPITAČEM d) ____________________________________________________

6. DA LI IMATE PRILIKU DA SAMI KREIRATE SADRŽAJE?

a) DA, SADRŽAJE KREIRAM SAM b) U DOGOVORU SA VASPITAČEM c) NE d) __________________________________________________

7. DA LI STE ZADOVOLJNI KVALITETOM SADRŽAJA KOJI SU

PONUĐENI? a) DA b) DELIMIČNO c) NE d) __________________________________________________

8. UKOLIKO STE NA PRETHODNO PITANJE ODGOVORILI “NISAM

ZADOVOLJAN” ILI “DELIMIČNO SAM ZADOVOLJAN” NAPIŠITE UZROKE VAŠEG NEZADOVOLJSTVA?

61

9. VAŠ ODNOS SA VASPITAČEM JE:

a) SASVIM ZADOVOLJAVAJUĆI b) ZADOVOLJAVAJUĆI c) NEZADOVOLJAVAJUČI d) KRAJNJE NEZADOVOLJAVAJUĆI

10. KOLIKO VAM AKTIVNOSTI NAMENJENE VAŠEM LIČNOM RAZVOJU

POMAŽU U TOKU IZDRŽAVANJA KAZNE? a) DA, IMAJU VELIKI UTICAJ b) DELIMIČNO UTIČU c) UTIČU, ALI NE U PREVELIKOJ MERI d) NE, NEMAJU UTICAJ

11. U TOKU IZDRŽAVANJA KAZNE KO VAM PRUŽA PODRŽKU?

a) PORODICA b) PRIJATELJI VAN KPD c) PRIJATELJI IZ ZATVORSKE ZAJEDNICE d) VASPITAČI e) NEKO DRUGI________________________________

12. KOLIKO JE ZA VAS VAŽNA PODRŠKA PORODICE?

a) VEOMA MI JE VAŽNA b) DELIMIČNO MI JE VAŽNA c) NIJE MI VAŽNA d) ___________________________________

13. TOKOM IZDRŽAVANJA KAZNE DA LI STE DISCIPLINSKI

KAŽNJAVANI? a) DA, JESAM ČESTO b) PONEKAD c) RETKO d) NE, NISAM

62

14. DA LI STE ZADOVOLJNI NAČINOM NA KOJI PROVODITE SLOBODNO VREME? a) VEOMA SAM ZADOVOLJAN b) ZADOVOLJAN SAM c) DELIMIČNO SAM ZADOVOLJAN d) NISAM ZADOVOLJAN

15. KOLIKO VAM JE VAŽNA PODRŠKA PRIJATELJA IZ ZATVORSKE

ZAJEDNICE?

a) VEOMA MI JE VAŽNA b) DELIMIČNO MI JE VAŽNA c) NIJE MI VAŽNA d) ___________________________________________________

16. DA LI STE PROMENILI SVOJE STAVOVE U ODNOSU NA POČETAK

KAZNE? a) POTPUNO b) DELIMIČNO c) NISAM d) _________________________________________________

17. UKOLIKO IMATE NEKI PREDLOG, ŽELJU ILI ZAMERKU U POGLEDU AKTIVNOSTI KOJE SE SPROVODE U KPD MOLIM VAS DA TO IZNESETE?

___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________

HVALA NA SARADNJI!