Razvojna psiholoija, psihologija inteligencije

1. Shvatanje sustine intelektualnih sposobnosti.

O prirodi inteligencije tj shvatanju same sustine intelektualne sposobnosti, govori barem na tri nacina: a) Inteligencija kao poseban kapacitet ili ljudska moc(sposobnost koja je vezana samo za specificnost neuralne organizacije coveka) b) inteligencija kao specifican set vestina i znanja(uloga inteligencije i koriscenje) c) Inteligencija kao inteligentno ponasanje ili cin (konkretni postupci koji dovode do odredjenih ishoda ili resenja) . Inteligencija je dakle i moc i znanje i ponasanje, zato se o inteligenciji govori na razlicite nacine(sposobnost rasudjivanja, razumevanja,rezonovanja, produktivnog misljenja...) kojima je jedino zajednicko to da se inteligencija smatra sposobnoscu.

2. Tri naucna pojma inteligencije prema Ajzenku

Anzenk raspravu zapocinje polazeci od pitanja da li je pojam inteligencije koristan ili beskoristan. On, braneci stanoviste da je pojam inteligencije ne samo koristan nego i nuzan za izgradnju celokupne psihologije coveka, ukazuje na to da se termin inteligencija koristi na tri potpuno razlicita nacina koja nisu nepovezana ali koja se moraju striktno razdvojiti ukoliko hocemo da nam diskusija o inteligenciji ne lici na onu o vavilonskoj kuli. Ta tri pojma su:

A)Bioloska inteligencija

-Odnosi se na strukturu ljudskog mozga, njegovu fiziologiju, genetiku i biohemiju. Bioloska inteligencija je ta koja nas razlikuje kao biolosku vrstu. Polazeci od Torndajkovog principa da se sve moze izmeriti, ukazuje na na niz tehnika za merenje bioloske inteligencije:EEG(elektrocegalografija), evocirani potencijal, kontigentna negativna varijacija(CNV), galvanska reakcija koze... U slobodnom tumacenju, bioloska inteligencija je urodjena sposobnost, koja odredjuje uspeh u resavanju razlicitih saznajnih zadataka.

B)Psihometrijska inteligencija

-IQ koncept, odnosi se sposobnost resavanja odredjenih zadataka(testova) ili samo testovno postignuce. IQ je velikim delom odredjen bioloskom inteligencijom ali zavisi od kulturoloskih faktora, porodicnog vaspitanja, socio-ekonomskog statusa, obrazovanja i ostalih cinioca spoljasnje sredine. Ona je, dakle, proizvod ponasanja pojedinca u testovnoj situaciji koja zahteva resenje nekog problema

C)Drustvena, socijalna inteligencija

- se odnosi na primenu bioloske i psihometrijske inteligencije na probleme sa kojima se pojedinac susrece u svom zivotnom prostoru. Drustvena inteligencija nije isto sto i IQ. Ona je povezana sa delovanjem citavog seta nekognitivnih cinioca: zdravlje, licnosti, iskustvo, socioekonomski status, porodicno poreklo, motivacija, ishrana, strategije izlazenja na kraj sa problemom..

Ovako siroko odredjenje drustvene inteligencije priblizava pojam onim laickim poimanjima inteligencije i preti da ugrozi njen naucni legitimitet. Ako je inteligencija sve, onda nije nista posebno u psihickoj

strukturi coveka dok ajzenk iznosi tvrdnju da sva tri naucna pojma imaju punu vaznost. Slicnu ideju je izveo i BIne.

3. Implicitne, laicke teorije inteligencije

Implicitne, laicke teorije govore o opstim, zdravorazumskim predstavama u jednoj kulturi o tome sta sve podrazumeva pod inteligentnim ponasanjem. Ljudi se opazaju kao inteligentni ukoliko poseduju veliku verbalnu unesnost, prakticnu snalazljivost i razvijaju dobre socijalne odnose. Laicki se inteligencija izjednacava sa znanjem. Ne poznaje se razlika izmedju sposobnosti i postignuca. Inteligentni ljudi postozu uspehe, neinteligentni ne uspevaju u zivotu.

Kolektivne laicke predstave o inteligenciji imaju i svoju razvojnu perspektivu. Fraj navodi kako roditelji i nastavnici menjaju predstavu o inteligenciji tokom razvoja dece. 6-12mes-inteligencija se povezzuje sa motorickom zovoscu i perceptivnom zainteresovanoscu deteta; u osnovnoj skoli to su deca koja su socijalno prihvacena i popularna; u srednjoj skoli to su oni koji dobro verbalizuju svoje ideje dok univerzitetski profesori inteligenciju vezuju za sposobnost rezonovanja i inteligentnog zakljucivanja.

U okviru ovih teorija intelektualne sposobnosti se povezuju sa sticanjem iskustva, bez prepoznavanja udela naslednih faktora u determinaciji visine intelektualnog nivoa. Veruje se da rad i ucenje ima glavnu ulogu u razvoju intelektualnih sposobnosti. Tako, laici smtraju da se inteligencija razvija i posle perioda adolescencije.

Na implicitnom ili sublektivnom planu procene doslo je do izvesnog pomeranja u kolektivnoj predstavi o tome da li je inteligencija opsta sposobnost ili skupina posebnih sposobnosti.

4. Termin inteligencija

Intellegere lat. Razumeti, shvatati

Inteligencija je sposobnost koja omogucava coveku da razume, shvati, razjasni i sazna realnost.

5. Tri tipa ponasanja po Biler-u

A)Instinkti

Urodjeni, bioloski determinisani oblici ponasanja, gotovi obrasci koje donosimo na svet i koji omogucavaju pre svega fizicki opstanak coveka. Urodjene seme ponasanja koje postoje kao primarni nivo organizacije ponasanja

B)Navike

Drugi nivo organizacije ponasanja koji su nauceni oblici tj one radnje i vestine koje covek stekne u toku zivota

C)Inteligencija

Uvek podrazumeva odredjeno otkrice, novinu, originaj, prvi put izvedeni put resenja, odgovor pojedinca na izmenjene okolnosti sredine. Ona stupa u dejstvo onda kada zakazu sistemi instikta i navika.

6. Bioloske(adaptivne) definicije inteligencije

Inteligencija se pop ovim definicijama odredjuje kao specificno ljudska sposobnost nastala u procesima evollucionog razvoja vrste. Koreni se nalaze kod engl. Filozofa herberta spensera koji inteligencinju odredjuje kao posebnu mentalnu moc koja obezbedjuje prilagodjavanje promenljivim uslovima sredine. Inteligencija prosiruje prirodni habitus coveka i omogucava mu prilagodjavanje najrazlicitijim promenama sredine. Amplifikatori ljudskih moci kako je to zabelezio vigotski prosiruju radijus bioloskih sposobnosti coveka i sve to zahvaljujuci sposobnosti inteligencije. Na planu razvoja vazi princip: inteligencija je adaptivna snaga(mentalna moc ) koja obogucava uspesan psiholoski opstanak coveka. Adaptivne defin icije inteligencije su znatno obogacene uvodjenjem pojma aktivne adaptacije koji direktno sledi iz Pijazeovih istrazivanja inteligencije kao posebnog saznajnog sistema. U ovoj teoriji umesto nasledjenog kapaciteta govori se o aktivnom odnosu pojedinca prema saznajnom objektu i postupnoj konstrukciji odredjenih saznajnih sredstava na temelju individualnog otkrica. U okviru Pijazeovog saznajnog konstruktivizma inteligenciji se ne pristupa kao gotovom kapacitetu koji se nasledjuje vec kao o sistemu koji se postupno konstruise i omogucava pojedincu osvajanje sve visih, kvalitativno novig, stupnjeva saznanja i samim tim resavanje sve slozenijih problema.

Pijazeovo odredjenje inteligencije polazi od toga da je to sposobnost koja poseduje pocetna saznajna orudja zasnovana na bioloskoj organizaciji i stalno razvija nova saznajna orudja: inteligencija je sposobnost koja resava probleme razlicite slozenosti i konacno sposobnost koja ima za ulogu da saznaje realnost. Iz tog razloga se dete ne moze odredjenim intelektualnim vestinama pre nego sto samostalno ne razvije odredjene saznajne strukture koje mu omogucavaju takvo ucenje

Stajnberg pokusava da dodje do integralnog odredjenja inteligencije. U svojoj tzv kontekstualnoj definiciji inteligencije ovaj autor istice da je inteligencija svrsishodno prilagodjavanje stvarnoj sredini relevantnoj za zivot oblikovanje i izbor sredine. Osnovna implikacija ovakvog odredjenja jeste da se koncept inteligencije na moze razumeti izvan sociokulturnog konteksta u kome se opisuje i tumaci inteligentno ponasanje pojedinca pa u tom smislu ovaj pristup tesko da je bioloski.

Ovaj istrazivac belezi da se prilagodjavanje pojedinca slozenijim zahtevima sastoji u ostvarivanju dobrog sklada izmedju sebe i svoje okoline. To je blisko Pijazeovom razumevanju principa aktivne adaptacije. Ne postoji skup ponasanja koja su inteligentna za svakoga. Inteligencija je sposobnost koja obezbedjuje uspeh u najrazlicitijim ssfreama zivota a ne samo u okviru akademskog postignuca i ucenja takodje se umesto pojma bioloske adaptacije uvodi pojam socijalne adaptacije. Tj inteligencija se opaza u okviru opstih adaptivnih sistema pojedinca u okviru onih kapaciteta koji omogucavaju pojedincu uspesno prilagodjavanje zahtevima spoljasnjeg sveta. Adaptivna odredjenja uz sve modifikacije pripadaju najopstijim definicijama i moze se tvrditi da su najzastupljenije. Bioloske definicije u prvi plan isticu osnovno, funkcionalno svojstvo inteligencije dok se drugi aspekti zanemaruju.

7. Pedagoske definicije

Ova grupa definicija inteligenciju odradjuje kao sposobnost za ucenje, sticanje akademskih vestina i drugih oblika formalnog i neformalnog znanja i primenu stecenog iskustva u novim situacijama. Kada se poredi sa adaptivnim odredjenjima inteligencije sustina pedagoskih je ista: ponovo se u prvi plan istice funkcionalno svojstvo a sustina se posmatra kroz ulogu koju ostvaruje u procesima razvoja pojedinca. Najuzi smisao- sticanje skolskog znanja . usirem smislu- globalni proces sticanja iskustva u soc sredini.

Pedagoske definicije su iznikle iz skolske prakse. Visoke korelacije izmedju skolskog postignuca i nivoa intelektualne razvijenosti cesto izviru cinjenice da se testom meri upravo ono sto se u skoli uci. () npr bine simonPedagoski pristup u definisanju inteligencije implicitno ili nekada samo fragmentarno prisutan je u brojnim teorijskim odgovorima o strukturi inteligencije:u klasicnoj Vernonovoj tezi o trodimenzionalnoj strukturi inteligencije koja obuhvata teorijski, mehganicku isocijalnu inteligenciju: u Katelovom ucenju u kome se pored fluidne izdvaja i kristalizovana inteligencija ciji tokovi zavise od procesa mentalnog angazovanja.

8. Psiholoske definicije

One pokusavaju da odrede specificnu ulogu ove sposobnosti, polazeci od ili psihickih procesa ili psihickih proizvoda ljudske mentalne aktivnosti koji implicitno podrazumevaju odredjenu saznajnu akciju ili operaciju. Saznajna sposobnost, sposobnost relacionog misljenja, sposobnost apstraktnog misljenja ili resavanja problema samo su neka od odredjenja ove vrste. Kao najnizi ili minimalni kriterijum inteligentnog ponasanja se uzimaju sledeci procesi: reagovanje na sredinu, donosenje odluke i upravljanje aktivnoscu,.. Slozeniji pr kriterijumi ukljucuju prepoznavanje dogadjaja, predstavljanje i pravljenje plana za buducu akciju dok je najstroziji sposobnost generalizacije, uopstavanje u smislu izdvajanja najbitnijih elemenata neke situacije, grupe pojava ili objekata.

Psiholoske definicije su uvek prisutne kakda se govori o proceni logicko matematickih i jezickih sposobnosti. Primer su katelovi testovi nezavisni od kuture kojima se ispituje klasifikacija i formiranje matrice klasa, zatim zadaci verbalnog razumevanja, testovi snalazenja i sl.

Logika akcije ne prepoznaje se samo u najrazvijenijim oblicima inteligentnog ponasanja odraslih vec kako to dokazuje pijazeova teorija stadijuma odredjena logika postoji i u okviru elementarnih, senzomotornih oblika saznanja. . Dimenzija invencije, sposobnost da se otkrije novina ili staro iskustvo sagleda u novoj perspektivi, prvo je opste svojstvo inteligencije. Sposobnost invencije je sasvim ogranicena kod dece u odnosu na sposobnost otkrivanja novog i novine koju poseduju odrasli. Formalno gledano bez obzira na velicinu i znacaj otkrica bez obzira na domen primena , dimenzija otkrivanja novine ostaje prvo opste svojstvo inteligencije. Pri tome je invencija cesto ogranicena samo na sposobnost koriscenja starog iskustva na novi nacin. Drugo minimalno svojstvo inteligencije ukazuje na razumevanje sustine tj

razlikovanje bitnog od nevaznog. Posebna dimenzija(svojstvo) inteligencije se odnosi na brzi i spreman odgovor na slozeni zahtev da se izdvoji i oznaci ono sto je u odredjenoj situaciji vazno. .

Konceptualna uoblicavanja u velikoj meri zavise od toga da le se inteligenciji pristupa kao neuralnoj organizaciji coveka, kao bihejvioralnom fenomenu, kao saznajnom sistemu koji se razvija ili setu znanja i vestina koja obezbedjuju uspesnu adaptaciju spoljasnjim, slozenim i promenljivim uslovima sredine. Pri tome svaka od grupa u prvi plan istice prethodno definisana minimalna obelezja inteligencije-otkrivanje novine, razumevanje sustine i brzina odgovora.

9. Teorijski sporovi

Spor izmedju univerzalista i predstavnika kulturnog relativizma pocinje pitanjem da li je ovo svojstvo zajednicko za citav ljudski ropd , sposobnost koja ima univerzalnu strukturu bez obzira na kulturnu pripadnost. Da li je inteligencija kulturno specificna sposobnost ili univerzalna? Drugo pitanje spora se odnsi na kljucne determinante tj cinioce razvoja inteligencije.trece pitanje jeste da li je inteligencija opsta sposobnost ili organizacija posebnih sposobnosti? Cetvrti teorijski spor da li postoji jedna inteligencija ili vise raznovrsnih.

10. Univerzalna ili kulturno specificna sposobnost

Prvi rezultati transkulturalnih ispitivanja inteligencije su nedvosmisleno pokazali da dve globalne kulture,zapadna i istocna, razvijaju razlicite koncepte inteligencije ali i da sve druge kulture konceptualizuju inteligenciju na temelju svojih osobenosti i specificnih kulturnih obrazaca. Na zapadu se prenaglasava znacaj logicko-matematickih sposobnsoti a inteligencija koje je orijentisana na brz tehnoloski razvoj drustva uzima se kao prava ili cista intelektualna sposobnost, prvi je zakljucak istrazivaca u ovoj soblasti. Sa druge strane, istocnjacko razumevanj einteligencije, pored opsteg faktora-g faktora, koncept inteligencije gradi i na nekim drugin nekognitivnim faktorima. Jang i Steinberg otkrivaju pet faktora u osnovi tajvansko-kineskog shvatanja inteligencije: pored opsteg faktora, koji je slican zapadnjackom g faktoru i interpersonalne vestine , inrapersonalne sposobnosti, intelektualno samopotvrdjivanje i intelektualna suzdrzljivost takodje se vezuju uz pojam inteligencije. Cen navodi tri faktora koji se nalaze u osnovi kineskih konceptualizacija inteligencije- sposobnost neverbalnog rezonovanja, , sposobnost verbalnog rezonovanja i i sposobnost memorisanja. Linn ukazuje na jos jednu razliku: na zapadu se ceni brzina i efikasnot kao indikatori visokih intelektualnih sposobnosti a na istoku dubina misljenja. Razlicite kulture, ukljucujuci i subkulture unutar drustava, razlicito tumace inteligenciju, vrednuju i uce razlicite vrste intelektualnih vestinu u svojoj zajednici. Dakle ako se inteligenciji pristupa kao socijalno determinisanom konstruktu, prilikom procene i merenja intelektualnih sposobnosti moraju se uzeti u obzir kulturne specificnosti. Da bi se svi ti uslovi ispunili potrebno je dobro poznavanje kulture i kulturnih osobenosti. O tome kgovore pristalice kulturnog relativizma. Svaka kultura razvija posebne kognitivne stilove koji podrazumevaju i specificno razumevanje pojam inteligencije. Kulturni relativizam u prvi plan istice zahtev o prihvatanju kulturnih razlika i imperativno zahteva uzdrzavanje od svakog vrednovanja i vrednosnog sudjenja.

Problem univerzalne ili kulturne o specificne sposobnosti koju zajedno imenujemo kao inteligencija posebne dimenzije neslaganja medju naucnicima dobija na planu merenja. Pojvava tzv kulturno fer

testova ili testova nezavisnih od kulture predstavljala je odgovor na tumacenje dobijenih grupnih razlika. Po pravilu oni podrazumevaju neverbalnu formu. Neverbalni testovi sagledavaju kao univerzalne forme za proveru inteligencije jer ne zavise od obrazovanja i iskustava koja se sticu u datoj kulturi. Rejmond katel koji pripada toj grupi autora koji su verovali da resenje lezi u konstrukciji neverbalnih testova koji ne zavise od obrazovanja ili socijalnog i kulturnog konteksta u kome pojedinac zivi predlozio je bateriju testova za merenje tzv fluidne inteligencije. Nemoguce je govoriti o testovima kojima se uspesno meri univerzalna i cista inteligencija coveka nezavisno od uslova kulturnog konteksta u kojima ljudi zive jer je upravo taj kontekst odredjuje znacenje koncepta inteligencije.

11. Prirodna ili sredinski determinisana sposobnost+FLINOV efekat

Rezultati istrazivanja otkrivaju razliku od prosecnih 17 IQ jedinica u korist belaca sa tendecijom rasta sa uzrastom. Paradoksalnost dobijenih nalaza je u tome sto sva dodatna ispitivanja nisu pokazala da kod ispitanika nisu pokazala kod ispitanika postoji neuspesnost ili disfunkcionalnost u bilo kojoj sferi licnog, porodicnog , profesionalnog idrustvenog zivota uprkos cinjenici da pokazuju niske testovne skorove. Ukupno nalazi o rasnim i kulturnim razlikama nedvosmisleno su favorizovali postognuca bele rase i naroda sa privilegovanim drustvenim polozajem u nekoj od ispitanih drustvenih i kulturnih zajednica. Zakljucak da postoje prirodne razlike u korist bele rase, kriticari su sa pravom oznacili kao svojevrsni rasizam, rasisiticke teorije ili naucni rasizam. Ali nedostajao je jeda kljucni dokaz : dokaz da postoje bioloske razlike medju rasama pre svega na planu razvijenosti nervnog sistema, velicine, strukture i funkcije mozga. Umesto toga su ponudjeni rezultati postignuca na testovima koje su belci pravili za belce. Dzensen eksplicitno tvrdi da deca iz nizih klasa pate od specificnog kognitivnog deficita tj nesposobnosti da postignu konceptualni nivo ucenja.

Kaufman ide i korak dalje nudeci neuropsiholosko objasnjenje ovih genetskih razlika, tvrdeci da crna deca imaju manje razvijene sposobnosti u domenu desne hemisfere. Sumarna analiza ukazuje na cinjenicu da drustveni polozaj rase bez obzira da li je rec o vecinskom ili manjinskom narodu u jednoj zemlji, uvek je i direktno povezan sa prosecnim intelektualnim postignucem: visi polozaj-vise postignuce na testovina inteligencije i visi obrazovni skor i obrnuti. Kriticari ovo stanoviste nazivaju pomalo ironicno liberalni envajeomentalizam.

Jedan od najjacih argumenata u prilog empiristickoj tezi dale dzjms FLIN-flinov efekat. Ovaj autor je sistematski ispitao distribuciju prosecnih IQ mera u poslednjih 60 godina dolazi se do sistematskog porasta intelektualnog postignuca za 5-25 IQ jedinica. Inteligencija raste iz generacije u generaciju pogotovo na testovima fluidne inteligencije. Fluidna inteligencija se procenjuje primenom uglavno m neverbalnih testova za koje se predpostavlja da su redukovanog kulturnog uticaja. Na testovima kristalizovane intel registrovan je porast od 9 mera po generaciji. U tumacenju Flinovog efekta pojavile su se tri moguce hipoteze

Dobijeni rast je pogresna slika uslovljena neujednacenoscu uzorkaSlika rasta je posledica vece izvestensoti mladje generacije u resavanju testova inteligencijeDoslo je do stvarnog porasta intelekt.postignuca

Sam Flin je pruzio jedno slozenije objasnjenje po kome IQ testovi ne mere inteligenciju vec posebne korelate koji imaju slabasne kauzalne veze sa inteligencijom.

U poslednjih nekoliko godina je doslo do porasta sposonbnosti apstraktnog misljenja tj sposobnosti resavanja apstraktnih problema cime se objasnjava uspeh na tedstovima fluidne inteligencije pod delovanjem stimulativnih sredstava sredine. Cak i kvalitativno unapredjenje ishrane moze uticati na porast broja neuralnih celija objasnjavanja tendencije opsteg rasta IQ-a.

Dakle, nasuprot nativistickim koncepcijama koje lako mogu da skrenu u naucni rasizam empiristicke koncepcije koje se pojavljuju grupne razlike u prosecnom dostignucu pripadnika razlicitih naroda i kulturnih zajednica tumace kao drustveno i sredinski determinisan fenomen. Stevanovic uvodi pojam o vaspitljivosti inteligencije po kome razlike treba pripisati posebnim sredinskim uslovima.

Sumirajuci sve ovo dolazimo do zakljucka da danas u psihologiji jos uvek ravnoravnopravno figuriraju cetiri razlicita prpistupa u israzivanju rasnih odn etickih i grupnih razlika na testovima inteligencije:

Nativisticka ili geneticka hipoteza(Dzensen) polazi od pp da su rasne tj grupne razlike sustancijalne prirode i da su determinisane fiziologijom, razlikama u neuralnoj strukturi i ili mozga.Empiristicka oprecna hipoteza izvore grupnih razlika trazi u sredinskim determinantama tj istorijski i kulturno promenljivim uslovimaTrece(steinberg) stanoviste osporava upotyrebu IQ testova u merenju grupnih razlika jer se problem validnosti testa pokuazuje kao neresiv zbog razlicitih koncepta inteligencije u pojedinim kulturama.Fis i saradnici poricu kategoriju rase kao naucni koncept i samim tim se u celini protive merenju grupnih razlika.

12. Da li je inteligencija opsta sposobnost ili organizacija posebnih sposobnosti

Inteligencija je opsta mentalna sposobnost koja izmedju ostalog ukljucuje i sposobnost rezonovanja, planiranja, resavanja problema, apstraktnog misljenja, razumevanja slozenih ideja, brzog ucenja i ucenja na osnovu iskustva. Pojedinci se medju sobno razlikuju u pogledu nivoa inteligencije kao opste sposobnosti adaptacije na promenljive uslove sredine. Ovakav pristup se odredjuje kao unitaristicko shvatanje inteligencije. Prema ovom stanovistu inteligencija je jedna jedinstvena unitarna moc koja odredjue uspeh u najrazlicitijim okolnostima i najraznovrsnijim problemskim situacijama. Osoba visoke opste sposobnosti nadarena je za sve a osoba snizene ili subnormalne opste inteligencije pokazuje niska postignuca. Korene ucenja o inteligenciji kao opstoj sposobnosti nalazimo u Spirmanovoj teoriji dva faktora objavljenoj pocetkom 20og veka. Struktira inteligencije se kod njega sagleda kroz jedam opsti G faktor i grupe posebnih faktora s. Sinteticka teorija finkcionisanja duha koju je bine objavio 1924 i koja predstavlja samo dlaju razradu oovog principa primer je najcistijeg unitarizma u okviru psih.int. skala

inteligencije koju je fkonstruisao zajedno sa Simonom je implicitno zasnovana na postavkama ucenja o inteligenciji kao opstoj sposobnosti. Termanova studija 1000 nadarene dece ja pokazala da se u grupi osoba sa snizenim intelektualnim sposobnostima registruje veca broj razvoda , vanbracnog rodjenja deteta, veci broj presupnistva i sl... dok je visa int povezana sa visim stepenom obrazovanja, boljim poslovnim pozicijama bla bla..

Nove fatorske teorije su usledile nekon spirmanovog ucenja ukazujuci na drugaciju sliku strukture sposobnosti. Ovi modeli govore o inteligenciji kao viseslojnoj strukturnoj moci(torndajk) , o individualnoj organizaciji(terstone), multifaktorskoj sposobnosti(Gilford) Sva ova razlicita ucenja mogu se podvesti pod jedan zakljucak koncept pluralistickih shvatanja o inteligenciji. Kada je rec o merenju danas se vecina teoreticara slaze da standardni testovi inteligencije mere samo delic ljudskih sposobnosti, dakle samo pojedine aspekte inteligencije pa u tom smislu ne postoje instrumenti koji na valjan nacin mere inteligenciju kao opsti kapacitet pojedinca.

13. Inteligencija ili multiple inteligencije

Inteligencija je sposobnost koja obezbedjuje uspesnu adaptaciju pojedincu. Prvi put da se procesi adaptacije odvijaju zahvaljujuci i nekim drugim procesima izvan intelektualnih ili saznajnih procesa javila se uvodjenjem pojma emocionalna inteligencija. Najkraca definicija kaze da se ona odnosi na sposobnost opazanja kontrole i vrednovanja emocija. Jedna grupa istrazivaca smatra da se ova sposobnsot moze razvijati i unapredjivati tokom zivota dok drugi smatraju da je ona urodjeno biolosko svojstvo. Majer i Slavej daju odredjenje po kome je emocionalna inteligencija deo socijalne inteligencije jer ukljucuje sposobnosti motrenja vlastitih i tudjih emocija, osecanja u cilju njihovog razlikovanja, pri cemu se ova informacija koristi kao pokretac odredjenog procesa misljenja i akcije. Tridesetih godina proslog veka Terman je opisao socijalnu inteligenciju kao sposobnost snalazenja u socijalnim odnosima. Veksler je dao i neke znacajne afektivne komponente: maslovljeva humanisticka psihologija uvodi koncept razvijanja emocionalne snage. Kako je moguce da ljudi sa visokim kolicnikom inteligencije dozivljavaju neuzpehe u zivotu pita goleman dok oni sa relativno skormnim iQom napreduju neverovatno dobro. Odgovor se nalazi u posebnoj ljudskoj sposobnosti koju goleman oznacava kao emocionalna inteligencija koja se iskazuje emoc kolicnikom . ona se nalazi u samom sredistu ljuspeha u zivotu i upravo ona rukovodi procesima misljenja planiranja organizovanja i svim onim procesima odgovornim za adaptaciju i psiholoski opstanak coveka. Goleman je utvrdio pet domena emocionalne inteligencije

Samosvesnost-prepoznavanje vlastitih osecanjaUpravljanje emocijama= iznalazenje puteva da se prevazidju strah, strepnje, bes, potistenostSamomotivacija= kanalisanje emocija u finkciji postavljenog cilja, emocionalna kontrola, odlaganje gratifikacije i sanjenje stisavanja impulsivnostiEmpaticnost = prepoznavanje i razumevanje osecanja drugih ljudiNEgovanje socijalnih odnosa

Emocije su te koje odredjuju vrednsot zivota.

Hauard Gardner, profesor sa Harvarda u svojoj teoriji o multiplim inteligencijama odlazi korak dalje u odnosu na istrazivanja koja uvode paralelni koncept emoc int. dolazi do otkrica da ne postoji jedinstvena

intelektualna sposobnost vec mnogo razlicitih inteligencija. Gardner je kriticari kazu samo naizgled radikalno promenio pristup u analizi okvira uma o viseslojnoj strukturi inteligencije, govori o osam relativno nezavisnih sposobnsto=osam razlicitih int

Logicko matematicka Verbalno lingvisticka Muzicka Vizuelno spacijalna Telesno kinezicka Naturalisticka Interpersonalna Intrapersonalna

Klasicni koncept int prema gardneru je previse tesan da bi mogao da ukljuci sve one aktivnosti u kojima ce covek da ucestvuje u toku zivota. Sve ove ideje mogle bi se uopstiti kao intelektualni relativizam. Prema gardneru skola tradicionalno prenaglasava razvoj logicke i lingvisticke inteligencije i zbog toga je neophodno razvijati nocve programe rada u kojima ce ucitelji koristiti razlicite postupke, vezbe i aktivnosti kakako bi se od svakog deteta razvili ono najbolje. U met smislu se moze oznaciti i kao metodoloski relativizam jer dopusta primenu bilo kog postupka koji daje neki zanimljiv podatak.

Kritika Gardnera jeste da njegova koncepcija int ne razvija novo ucenje vec samo prosiruje koncept inteligencije dopunjujuci ga onim sto psihologija tretira kao svojstva licnosti, sklonosti, interesovanja.... neuronauka se takodje oglasava sa tvrdnjom da ne postoje neuroloski i neuropsiholoski korelati za 8 tipova inteligencije. Neki noviji narodi govore i o spiritualnoj int i moralnoj, egzistencionalnoj i td...

14. Dva osnovna principa u izucavanju psihologije inteligencije

To su psihometrijski i eksperimentalni pristup. U psihlometrijskim ispitivanjima uvek se polazi od rezultata odnosno ucinka mentalnih sposobnosti i na temelju toga se izvode zakljucci i razvijajhu koncepcije o prirodi i strukturi ljudskih sposobnosti dok se u okviru eksperimentalnog pristupa osnovna gradja prikuplja na temelju ispitivanja samih procesa, mehanizama funkcionisanja mentalnih sposobnosti i direktnog ispitivanja razvoja inteligencije. (*primer postoji na str 38, za razlikovanje).metodoloski put(operacionalizacija) ukazuje da je osnovna strategija psihometrijskog pristupa u proucavanju inteligencije razumevanje prirode i same sustine kreativnih sposobnosti ili divergentnog misljenja. Sa druge strane eksperimentalisti nastoje da razumeju mentalne predstave i procese koji leze u osnovi kreativnog misljenja. Tako na primer Finkeov model genoploracije objasnjava dve glavne faze procesa stvaralackog misljenja: generativnu fazu u kojoj pojedinac stvara mentalne predstave oznacene kao preventivne strukture, koje doprinose stvaralackom otkricu i drugu eksplorativnu fazu u kojoj dolazi do realizacije stvaralackih zamisli. Rezultat ovakvog eksperimentalnmog rada je odredjena postavka, stanoviste ili teorija o kreativnom misljenju. Psihometrijski pristup u proucavanju inteligencije je blisko povezan sa psihometrijom, granom psihologije koja se bavi istrazivanjima u oblasti merenja psihickih osobina. Medjutim, kako je to pokazano, bila bi velika greska ukoliko bi se psihometrijski pristup u proucavanju inteligencije izjednacio sa merenjem inteligencije. Psihometrija je samo osnovnpo sredstvo i polazna strategija koja definise pravac istrazivanja u oblasti psiholog.int. psihometrijski pristup u proucavanju inteligencije obuhvata dva velika ogranka:

Pokret za mentalno testiranjeFaktorske teorije inteligencije

Pokret za mentalno testiranje , tokom konstrukcije testova i sskala za mereneje pristupio je proucavanju citravog korpusa pitanja vezanih za ispitivanje prirode, strukture i dinamike razvoja inteligencije. Faktorske teorije inteligencije razvile su koncept inteligencije na temelju nalaza o strukturi intelektualne sposobnosti.

15. Pokret za mentalno testiranje

Sami poceci pokreta za mentalno testiranje vezuju se pojavu prvih mentalnih testova konstruisanih kao rezultat ranih psihofizickih ispitivanja u Vuntovoj laboratoriji. Prvi mentalni testovi nastaju van prostora FRancuske ali je kljucna figua Alfred Bine. On je osnivac psihometrije kao posebnew grane psihologije, koja se bavi merenjima psihickih osobina, jedan od zacetnika diferencijalne psihologije, koja ima osnovni zadatak da utvrdi i tumaci individualne razlike koje postoje medju ljudima, tvorac prve skale za merenje inteligencije i utemeljivac novog principa u merenju inteligencije koji vec duze od jednog veka se koristi kao opsteprihvacen. Pokret za mentalno testiranje ima divergentne istorijske korene sa vaznim dopsrinosima britanske i nemacke psih.

16. Prvi mentalni testovi

Prva interesovanja za merenje individualnih razlika javljaju se vec krajem 19 veka. Intelektualne sposobnosti Golton je vezivao za jednostavne vestine kao sto su brzina reakcije, prag osetljivosti za razlicite fizicke drazi itd. Razvojem psihofizike(odnos fizickih drazi i subjektivnih osecaja) i diferencijalne psihologije(individ razlike u pogledu psih funkc i osobina) strvoreni su uslovi za pojavu i uzlet pokreta za mentalno testiranje. Psiholog Katel objavljuje prvi test sastavljem od 50 zadataka. Jacina stiskanja sake merena dinamometorom , vreme reakcije, pritisak da se izazove bol, broj zapamcenih slova itd.ovim merenjem jsu se dobijali netacni i naivni razultati. Ono sto jeste tacno i sto se zadrzalo kasnije jeste da su brzina reagovanja i izvodjenja zadataka ppovezani sa visim intelektualnim postignucem. Opsti rezultati primene prvih mentalnih testovanaime bio je obeshrabrujuc iako precizno merene individualne razlike nisu govorile nista novo o inteligenciji. Odsustvo korelacije cak nehgativna korelacija izmedju uspeha na testu i skolskog uspeha jasno su potvrdjivali da merenje pristih mentalnih funkc ne moze imati veliku prakticnu ili prediktivnu vrednsoti.

17. Rad Alfreda Binea

Njegov rad obuhvata tri znacajne linije istrazivanja: rad u oblasti diferencijalne psihologije, zatim eksperimentalna israzivanja inteligencije i rad na konstrukciji i usavrsavanjima skale za merenje inteligencije. . bine je definisao novi princip testiranja: inteligenciju trreba meriti preko njenih najvisih manifestacija. Iako su ovakva merenja mnogo grublja i manje precizna u odnosu na merenja pristih mentalnih funkcija, ljudi se medjusobno neuporedivo vise razlikuju u pogledu visih mentalnih funkcija pa ce prema tome i grublja merenja imati vecu prakticnu tj prediktivnu i prognosticku vrednost. Bineoovo shvatanje inteligencije je krajnje nekoherentno u mnogim delovina neuredjeno, optereceno razlicitim pa i protivurecnih resenjima. Psihometrijski pristup u istrazivanju inteligencije ciji je rodonacelnik Bine je kritikovao vise od svih drugih kriticara. Samo dve godine nakon objavljivanja svoje skale otvoreno i ostro je istupio protiv masovne primene metode testova, narocito one koja je poticala od americkih psihologa. Pri tome je navodio osnovne zamerke testovima i to upravo one koje ce njemu

kasnije upucivati: masovno ispitivanje anonimnih ispitanika cise je psiholosko znacenje ne zna i kratka ispitivanja od strane, cesto, neobucenih i psiholoski neobrazovanih ispitivaca, potpuno su bezvredna kako sa aspekta procene intel pojedinca tako i sa aspekta razvoja psiholoskih istrazivanja intelekt sposobnosti. Bine radi prvu kategorizaciju i tipologiju misljenja. Daje dbodimenzionalnu tipologiju misljenja u kojoj se izdvaja literalni nasuprot naucnom tipu misljenja. Kasnije ce prosiriti ovaj model pretvarajuci ga u trodimenzionalni subjektivni vs objektivni, svesni vs nesvesni, prakticni vs literalni tip misljenja. Razlike se baziraju na kvalitativno razlicitim pristupima u resavanjima problema . klasicna kontroverza na liniji nativizam vs empirizam drugi je Bineov kamen spoticanja. Cesto je ponavljao da je zadatak testiranja merenje ciste inteligencije nezavisne od skolskih znanja i procesa obrazovanja. Sa druge strane veliki broj testova ne samo da su zasiceni kulturnim sadrzajem vec se i direktno empirijski validiraju kroz utvrdjivanje povezanosti izmedju uspeha na testu i skolskog postignuca. . kada jerec o strukturi inteligencije , nekoherentnost ove koncepcije o inteligencije prepoznaje se kao laviranje na liniji unitarizam vs pluralizam. U nekim radovima Bine jasno brani stanoviste da je inteligencija opsta sposobnost, slicna g faktoru kod Spirmana, dok se u nekim drugim radovima opredeljuje za stanoviste po kome se inteligencija sastavljena iz vise posebnih sposobnosti.. bine je zagovarao pristup koji i danas ocenjujemo kao pluralisticko stanoviste ili multifaktorsko razumevanje inteligencije.

Govoreci o razlici u misljenju dece i odraslih Bine je eksplicitno ukazao na 4 posebne dimenzije (faktora) inteligencije. Tosu razumevanje ,, invencija , direkcija i cenzura misljenja . razumevanje kod dece je povrsinsko, ono ostaje na nivou opazajnog i ne uocava razlike izmedju binog i lsucajnog; sposobnost invencije odnosno otkrivanja i kreiranje novina je ogranicena povrsna i utilitarna; direkcija misljanja je slaba i neposotjana prilikom resavanja problema a venzura gotovo da potpuno izostaje.

18. Bine simonova skkala inteligencije

Prva verzija skale je objavljena od strane Binea 1905 godine kao kompozitni test sastavljen od 30 razlicitih zadataka poredjanih po tezini. Od dece se ocekivalo da izvrse razlikovanje drazi, postupe po jednostavnom nalogu, ponove slog, imenuju objekte, definisu pojmove itd. Struktura zadataka otkriva liniju intelektualnog napredovanja, od najjednostavnijih postignuca do slozenih objekata apstraktnog misljenja sto znaci da je test bio namenjen merenju inteligencije koja se razvija. . sam bine je proveravao prediktivnu vrednost testa tako sto je ispitivao povezanost uspeha na testu i skolskog uspeha . da bi proverio da lis e na osnovu testa moze izvrsiti sigurna predikcija skolskog uspeha poredio je rez na atestu i ocenu teston bine simona je uveden mentalni uzrast mentalni uzrast je izrazen kao hronoliski uzrast za koji je dati rezultat prosecan. . veksler je uveo novu meru postignuca na testovima inteligencije koju je nazvao devijacioni umni kolicnik. Devijacioni umni kolicnik je mera polozaja postignuca ispitanika u raspodeli postignuca njegove uzrasne grupe. Mada se doove mere ne dolazi deljenjem u naslovu se odrzao pojam kolicnik. Ovaj pokusaj uvodjenja devojacionog kolicnika je pokazatelj da IQ nije apsolutna mera inteligencije vec samo mera koja daje relativan referentni polozaj u odnosu na referentnu grupu.

19. Bine simonova skala i mentalna zaostalost

Osnovni kriterijum kategorizacije mentalne zaostalosti definisan je na temelju poredjenja postignuca dece sa teskocama u intelektualnom razvoju sa decom mladjeg kalendarskog uzrasta. Tako je formiran

koncept mentalne zaostalosti lica koja pripadaju kategoriji najteze duboke mentalne zaostalosti zaostaju u intelektualnom razvoju tako sto njihova mentalnapostignuca odgovaraju postignucima dvogodisnje dece koja se normalno razvijaju a teska i umerana odgovaraju sednogodisnjacima dok laka mentalna zaostalost odgovara desetogodisnjacima. Ovakvim odredjenjem mentalne zaostalosti koja ostaje na nivou kvantitativnog poistovecenmja starijeg mentalno zaostalog deteta sa mladjim detetom dormalne inteligencije, bine nikako nije bio zadovoljan. Kod njega je postojala jasna predstavna o tome sta su potencije dvogodisnjaka koji se normalno razvija potpuno neuporedive sa krajnjim granicama intelektualnog razvoja koje doseze nateza kategorija odraslih sa mentalnim poremecajem. Zbog toga bine i uvodi kvalitativne kriterijumekoje koristi prilikom postavljanja dijagnoze i odredjenja stepena zaostalosti. Kategorija imbecila uspesno razvija nivo usmene komunikacije ali ima teskoce kod opismenjavanja. Osobe sa lakom ment ret ovladavaju prakt vestinama, osposoblj se za ;laka zanimanja, uspevaju da relativno samostalno brinu o sebi, .. sa umerenom imaju usporen motorni razvoj, upadljivo zaostajanje u govornom razvoju, tesko se osposobljavaju itd. Sa teskom imaju sasvim ogranicenu komunikaciju, mogu se obuciti samo za najelementarnijje radnje itd a sa dubokom zaostaju u svim domenima psihosocijalnog funkcionisanja i ne mogu se ni pod najboljim uslovima obuciti za rad. . odbrana IQ testova Hernstejn i Mari zasnovali su na sledecim argumentima

IQ testovi u najgoren slucaju daju dobru aproksimaciju inteligencijeIQ je znacajan prediktor uspeha u zivotu, uk;lkjucujjuci skolski uspehLjudi sa visokum IQom cine intelektualnu elituIQ jeste visoko nasledan i naslednost se krece u raasponu od 0.5 do 0.8Postoje rasne i eticke razlikeBarem delimicno ove rasne i etnicke razlike se mogu objasniti kao prirodne ili nasledne

Neki autori idu toliko daleko da osporavaju svaku mogucnost kvantifikacije intelektualne sposobnosti

20. Faktorske teorije inteligencije

Faktorske teorije inteligencije=psihometrijske koncepcije. Faktoristi pokusavaju da odgovore na pitanje sta je tosto cini strukturu inteligencije tj od cega je sastavljena. Faktorska analiza je statisticki postupak kojim se u skupu varijabli utvrdjuju grozdovi varijabli koje medjusobno koreliraju u vecoj meri nego sa drugim varijablama u tom skupu. Postupkom faktorske analize otkriveni su g faktor(sposobnost opste inteligencije) numericki faktor, verbalni faktor, spacijalni faktor i mnogo drugih koji us zahtevali odredjeno psiholosko tumacenje. U novije vreme, faktorskim teorijama inteligencije suprotstavljaju se takozvane komponentne teorije

21. Spirmanova dvofaktorska teorija inteligencije

Spirman je verovao da g faktor meri neuroloski utemeljenu snagu ili energiju koja upravlja sposobnoscu obavljanja intelektualnog rada. Drugim recima verovao je da iza postignuca na testovima uvek stoji jedna te ista temeljna karakteristika pojedinca koja moze da objasni individualne razlike u pogledu uspeha na testu i da je to svojstvo coveka na odredjeni nacin, uvek povezano sa neurofizioloskim procesima. . ispitujuci zasicenost g faktorom za svaki pojedinacni test, Spirman je utvrdio da najvisna pozitivna korelacija 0.99 postoji izmedju uspeha u ucenju klasicnih jezika i opste inteligencije. Iako

korelacije ne govore o uzrocno posledicnim vezama moze da se odredi diskriminativna vrednost testa. Tako je definisana i empirijski potkrepljena postavka u postojanju tzv pozitivne mnogostrukosti. Dolazi se do jedinstvenog i jasnog zakljucka za uspeh ili neuspeh ne bilo kom testu zasluzna je ista sposobnost. Ta skrivena, nepromenljiva je jednostavno receno inteligencija ili opsta intelektualna sposobnost. Ona se ispoljava uvek i u svim domenima ljudske aktivnosti . statistickim postupkom faktorske analize izdvojen je g faktor koji je za spirmana imao samo jedno psiholosko objasnjenje: rec je naime o postojanju jedne opste sposobnosti koja odredjuje uspeh na velikom broju razlicitih zadataka.

Iako statisticko dokazivanje izgleda krajnje ubedljivo, mora se istaci da korelacija uvek oznacava samo medjusobnu povezanost dvaju niza mera i da je nemoguce gocoriti o odnosu kauzalnosti izmedju varijabli i zbog toga je cesto potpuno nedopustivo da se iza visoke korelacije trazi neka cvrsta psiholosko-logicka veza. Na udaru kritike spirman se nasao zbog njegovoih eugenickih postavki. Ideja je da intelektualna sposobnost jedan opsti kapacitet pojedinca, prosirena ja sa dva dodatna obelezja inteligencija:urodjena sposobnost i lako merljiva sposobnost. Upravo tako glasi definicija koju daje BBert, jedan od znamenitijih spirmanovih sledbenika: inteligencija je opsta urodjena i lako merljiva sposobnost.

22. Terstonove primarije

Americki psiholog Luis Terston ostro je kritikovao ucenje o G faktoru, ocenjujuci da je spirmanov nalaz o opstoj intelekturalnoj sposobnosti zapravo jedan statisticka artefakt nastao kao rezultat primene pogresnog statistickog psotupka. Na osnovu multifaktorske analize Terston razvija teoriju o primarnim mentalnim sposobnostima koja ce se pojaviti ne samo kao prva vec kao jedna od najuticajnijih pluralistickih koncepcija inteligencije. Primenio je bateriju od 56 razlicitih testova i iako je dobio 12 nezavisnih faktora samo 7 je dobilo smisleno psiholosko tumacenje. Sedam Tertonovih primarija odredjuju pr profil posebnih sposobnosti koje su individualno organizovane kod svakog pojedinca. U skladu sa ovim inteligencija je multifaktorska sposobnost a intelektualnu strukturu odredjuje sedam nezavisnih faktora odnosno primarnih sposobnosti. PMa test namenjen je ispitivanju pojedinaca svih uzrasta. Iza ovakve namene testa stoji pretpostavka da su primarne sposobnosti relativno stabilne tj konzistentne i postojane sposobnosti. Terstonova lista odnosi se na otkrivene i psiholoski opisane faktore: verbalna fluentnost, verbalno razumevanje, spacijalna sposobnost, numericka sposobnosti, asocijativna memorija, perceptivna brzina i rezonovanje. Na osnovu utvrdjene liste primarnih sposobnosti, terston je istakao i zahtev za revizijom postupka ocenjivanja rezultata na testu: umesto jedne IQ mere predlozen je postupak izrade individualnog profila sposobnosti. To znaci da su kod svakog pojedinca primarne sposobnosti razvijene u razlicitom stepenu i da individualni profil iskazuje specificnu individualnu organizaciju tih sposobnosti.

23. Katelova dvofaktorska teorija

Rejmond Katel i Dzon Horn su identifikovali dva osnovna faktora opste intelektualne sposobnosti koje su oznacili kao fluidna i kristalizovana inteligencija. Fluidna inteligencija predstavlja biloski supstrat inteligencije i psihometrijski se odredjuje preko testova brzine rezonovanja i brzine zapamcivanja. Ispoljava se u resavanju neverbalnih zadataka i buduci da uspednost ne zavisi od prethodnih skolskih

znanja i elemenata kulturnih uticaja, fluidna inteligencija moze se razumeti samo kao prirodna ili cista sposobnost, nezavisna od kulture. Ovaj faktor ima iste psiholoske karakteristike/sadrzaje kao i Spirmanov g faktor. Kristalizovana inteligencija meri se testovima zasicenim kulturom buduci da je njen razvoj odredjen procesima formalnog ucenja, obrazovanja i sticanja kulturno specificnog iskustva. Procenjuje se primenom zadataka verbalnog rezonovanja,mehanickog znanja, asocijativne fluentnosti, eksperimentalne evaluacije...longitudinalnim pracenjem prirastaja na zadacima fluidne inteligencije utvrdjeno je da ona progresivno raste do rane zrelosti a onda a polako pocinje da opada. Ispitivanja su potvrdila da ukoliko se mentalno angazovanje pojedinca odrzava i u starosti kristalizovana inteligencija moze da belezi rast i u trecem dobu. . granice razvoja kristalizovane inteligencije zavise od ukupnog angazovanja pojedinca ali je i odredjen delovanjem prirodnih tj naslednih cinilaca. U razradi svoje dvofaktorske teorije inteligencije Katel je ponudio i model primene ili teoriju investicije u kome objasnjava kako se fluidne inteligencija moze koristiti u cilju razvijanja kristalizovane inteligencije.

24. Gilfordov model strukture intelekta

Novi model inteligencije kao multidimenzionalne sposobnosti ponudio je americki psiholog Gilford. Bolje i vise od svih ostalih psihometricara je trasirao put razvoja dopune i nadogradnje Terstonovih pluralistickih vizija. U Gilfordovoj teoriji inteligencija se tretira kao sposobnost za obradu informacija pomocu saznajnih operacija. Pri tome Gilford pretpostavlja da je za potpuno otkrivanje liste posebnih sposobnosti neophodno uzeti u obzir tri osnovna elementa inteligencije: operacije(saznavanje, pamcenje, kovergentno i divergentno misljenje i evaluaciju), zatim sadrzaje(vizuelne auditivne semanticke ,simbolicke i bihejvioralne) i proizvode(jedinice, klase, relacije, sisteme transformacije i implikacije) Vizuelni, auditivni, simbolicki, semanticki i ponasajni sadrzaji podvrgavaju se obradi pomocu 5 osnovnih operacija. Operacije su zapravo odredjeni informacioni procesi. Operacije saznavanja definisana je u uzem smislu kao shvatanje ili razumevanje date informacije ; memorija podrazumeva zadrzavanja odnosno deponovanje infprmacija u uglavnom neizmenjenom vidul konvergentna i divergentna produkcija se odnose na procese stvaranja novih informacija na osnovu prethodno datih , dok je evaluacija proces poredjenja proizvedene informacije sa vec poznatrim informacijama na osnovu nekog logickog kriterijuma.

25. Sternbergova trolucna teorija

Svoju teoriju Stenberg je definisao na temelju integracije razlicitih nalaza faktorista i kognitivno orijentisanih psihologa, oznacivsi je kao trolucna ili trojna teorija. Inteligenciji se kao sto ime kaze pristupa iz tri ugla: Prvo, razmatraju se nacini ispoljavanja i merenja inteligencije. Drugo, sagledava se adaptivna funkcija inteligencije u specificnom kulturnom i drustvenom kontekstu i treca istrazuju se posebne intelektualne komponente. Kontekstualna subteorija posmatra inteligenciju pojedinca prema njegovom spoljasnjem svetu pri cemu se inteligentno ponasanje peocenjuje sa aspekta svrsishodnosti i uspesnosti adaptacije; komponenta subteorija posmatra inteligenciju prema unutrasnjem svetu i utvrdjuje one mentalne mehanizme koji su odgovorni za procese ucenja, planiranja , procenjivanja, vrednovanja i izvodjenja dok iskustvena subteorija ima dva lica i posmatra inteligenciju u oba odnosa i prema spoljasnjem i prema unutrasnjem. Sternberg pokusava da u strukturi inteligencije pronadje kvalitativno razlicite tipove misljenja. U skladu sa trolucnim modelom inteligencije odredjuje ttri

medjusobno povezana ali ipak izdvojena tipa misljenja : analiticko, kreativno i prakticno. Prakticna inteligencija je sposobnost koja se ogleda u dobroj proceni situacije, odluci da se postignu odredjeni ciljevi, razvijenijoj svesti o svojoj okolini i ispoljavanju interesa za svet u celini. Analiticka sposobnosti omogucava pojedincu da podatke razlaza, procenjuje i unapredjuje. Kreativne sposobnosti odnose se na invenciju, otkrica i ostale kreativne uspehe u razlicitim sferama drustvenog delovanja. Najkrace recenp, prema Sterjnbergu, inteligencija je sposobnost koja obezbedjuje uspeh u zivotu. Visoka inteligencia se definise kao set mentalnih sposobnosti koja obezbedjuje uspeh u zivotu. Pri tome skolski uspeh i akademska postignuca prestaju da vaze kao osnovno merilo na osnovu koje se procenjuju intelektualne sposobnosti pojedinca. Uspeh u zivotu ukljucuje i druga vazna postignuca kao sto su partnersko funkcionisanje,porodicni zivot, profesionalno i drustveno angazovanje pojedinca. Pri tome, povaj autor jasno istice da inteligencija nije jedini i presudni faktor koji odredjuje uspeh i zivotna postignuca pojedinca. Mnogi in teligentni ljudi prosto ne uspevaju u zivotu, za to su odgovorni sledeci nedostajuci elementi uspeha: visoka motivacija, upornost, dobra kpontrola impulsa, prevazilazenje straha od neuspeha, sposobnosti odlaganja gratifikacije, adekvatan nivo samopouzdanja i uspesan odgovor na zivotne stresove. Svi ovi psiholoski elementi pripadaju kategoriji licnosnih karakteristika i ne izviru direktno iz nivoa in telektualnih sposobnosti ili specificne organizacije posebnih faktora inteliogencije. U tom slislu trolucna teorija inteligencije u prvi plan isstice adaptibilnos, kako na unutrasnjem planu pojedinca tako i na planu specificnog drustvenog i kulturnog konteksta u kome pojedinac zivi. Adaptivno funkcionisanje ukljucuje izmedju ostalog, komunikaciju, socijalne i interpersonalne vestine i funkcionalne akademske vestine. Rasprava psihometicara o strukturi inteligencije se moze zakljuciti jednim paradoksalnim stavom: stanoviste po kome je inteligencija jedna jedinstvena i opsta sposobnosti ne ponistava sve one koncepcije koje inteligenciju vide kao skup individualno organizovanih posednih sposobnosti. Sternbergovo stanovistte ali i ukupna istorija rtazvoja faktorskih teorija inteligencije ukazuju na znacajni trend promena koje su se desavale unutar pshometrijske strategije u proucavanju inteligencije.

26. Poceci inteligencije

U svim razvojnim skalama(testovi koji mere int) pitanje pocetka inteligencije vezano je za izbor zadataka koji su namenjeni merenju inteligencije na najmladjim uzrastima. Izbor zadataka koji reprezentuju pocetak intelektualnog razvoja, Bine je vrsio na osnovu vlastitih istrazivanja i razumevanja procesa razvoja inteligencije, verujuci da je rec o merenju iste sposobnosti koja ima razlicite manifestacije tokom zivota. Taj opsti put dolazenja do odgovora na pitanje kada pocinje intelektualni razvoj i koje su to prve manifestacije inteligentnog ponasanja podrazumeva ispitivanje povezanosti rezultata na skalama psihomotornog razvoja na ranom uzrastu sa postignucima na testovima inteligencije na starijem uzrastu. Logika je jasna:ukoliko se pokaze da postoji korelacija izmedju ranih i kasnih postignuca onda je ista sposobnosti odgovorna za takvu raspodelu postignuca. . ukupni repertoar ponasanja deteta u prvoj godini zivota vezan je za motoricku i opazajnu sferu. U tom smislu, proveravane su korelacije ranih motorickih i perceptivnih postignu a odojceta sa kasnijim uspehom na zadacima inteligencije. Gotovo sva sprovedena istrazivanja /ispitivanja pokazuju da ne postoji korelacija izmedju najrazlicitijih mera ranog psihomotornog razvoja i postignuca na testovima inteligencije. Domska deca, za koju se pouzdano zna da uvek zaostaju na mentalnom napredovanju na bejbi testovima koji mere nivo motorickog razvoja

pokazala su bolje prosecne rezultate u odnosu na uzorak dece iz porodica. Iz ovoga se zakljucuje da se brzina ranog motorickog napredovanja ne moze uzeti kao kritican znak pocetka inteligencije. Nema dokaza da perceptivni odgovor odojceta na pojavu predmeta koji se krece predstavlja ranu manifestaciju inteligencije. Dakle, rana sposobnos za ucenje, odnosno sticanje navika mpoze se uzeti kao kriticki indikator pocetka inteligencije. Primenom Terstonove centroidne analize izdvojena su tri faktora. Fakto I je motoricka zilavost i odgovorna je za tumacenje uspeha u resavanju intelektualnih zadataka do uzrasta pd 20 meseci. Posle tog uzrasta ovaj faktor je prakticno bez uticaja na varijansu i ne mze da objasni postojanje individualnih razlika. U periodu od 20 do 40 meseci dominantan je faktor II koju autor oznacava sa perzistencija dok se posle uzrasta od 40 meseci javlja faktor III koji se naziva manipulacija simbolima i gotovo cela varijansa moze se objasniti na osnovu ovog faktora. Iz ovih nalaza sledi opsti zakljucak da je priroda inteligencije na ranim i kasnijim uzrastima razlicita i da je potrebno ustanoviti nove, teorijske kriterijume za definisanje prvih inteligentnih cinova umesto traganjem za korelacionim vezama iz kojih ce se izvuci kriticni indikatori budjenja inteligencije.

27. Preobrazaj inteligencije

Problem istrazivanja preobrazaja inteligencije odnosi se na pracenje osnovnih razvojnih promena intelektualnog ponasanja pojedinca koje se desavaju sa uzrastom, buduci da se tokom razvoja pojedinca inteligencija i sama preobrazava i menja. Bine je dao teorijska resenja u pogledu opste skice razvoja inteligencijee, od prakticne radnje do apstraktne misli iako zasnovana na jednom zdravorazumskom pristupu ii intuitivnom modelu objasnjenja, pokazace se kao tacna i pojavice se u kasnijim razvojnim teorijama inteligencije. Bine je dao seriju zadataka. Prvi zadaci su prakticne prirode, zatim slede zadaci reprezentovanja sve do najvisih manifestacija najrazvijenijih formi inteligencije predstavljeni kroz zadatke definisanja apstraktnih pojmova. Uprkos skromnim znanjima o procesima razvoja inteligencije u vreme kada je nastajala prva verzija Skale u uprkos okolnosti da je sam Bine bio vise prakticar nego teoreticar, ponudjeno resenje postalo je kamen temeljac za sve kasnije teorije stadijuma koje definisu diskretne stupnjeve u razvoju inteligencije. Pijazeova teorija intelektualnog razvoja postulira cetiri izdvojena stadijuma u razvoju saznanja i to su : senzomotorna inteligencija, preoperaciono misljenje, stadijum konkretnih operacija i stadijum formalnih operacija. Vigotski je takodje opisivao kvalitativne stadijume u razvoju pojmovnog misljenja a to su sinkrete, komplekse, pseudopojmove i pojmove. Razlike medju teoreticarima postoje ali je rec o diskretnim neslaganjima: osnovni tok preobrazaja inteligencije tumaci se na sustinski isi-bineovski nacin. Ukratko, ono sto je Bine psihometrijski istrazivao oslanja se na svoju izvandrednu sposobnos zapazanja, zdravorazumske procene i inuitivnog poimanja-teorijski i empirijski je dokazano kao ispravno i tacno u kasnijim teorijama razvoja inteligencije. Naime, mentalni uzrast deteta se ne moze uzeti kao razvojni stupanj u napredovanju jer se kvantitavno ista mera moze zaraditi resavanjem zadataka koji se znacajno razlikuju po vrsti i tezini, drugim recina psiholoska priroda dobijene kvalitativne mere nikada nema puno tunacenja. Nijedna menan mentalni uzras ili IQ ne govori nista o tome koje mentalne operacije i kakvu organizaciju mentalnih operacija poseduju oni koji dostizu taj mentalni uzrast.na drugoj strani pojavljuju se i teoreticari u oblasti mentalnog testiranja sa eksplicitnim tumacenjima procesa preobrazaja inteligencije, uz ocuvanje opste sa ekslicitnim tumacenjima procesa preobrazaja inteligencije uz ocuvanje opste strategije psihometrijskog puta dolaze do rezultata. Jedna od najpoznatijih teorija u ovom domenu jeste BERTOVA teorija diferencijacije. U

svojoj teoriji Ber je testirao pretpostavku po kojoj razvoj inteligencije tece u pravcu sve vece diferencijacije, dakle, od opstih ka posebnim sposobnostima. Iz opste sposobnosti tokom razvoja izdvajaju se diferencijaciraju , posebne sposobnosti. Zakon diferencijacije(specijalizacije) ima generalno vazenje u bioloskom razvoju pa se u tom smislu moze odnositi i na razvoj mentalnih sposobnosti. Sistematski pregled istrazivanja u ovoj oblasti omogucava nam da izdvojimo neke od najjacih empiristickih argumenata koji dovode u pitanje i prosto labave natavisticka objasnjenja.

Identicni blizanci, koji rastu odvojeno, u razlicito stimulativnim sredinama pokazuju razlike na merenjima i od 28 IQ jedinica.Korelacija izmedju usvojitelja i njohove usvojene dece statisticki jezanacajno visa u odnosu na dobijene koeficijente korelacije izmedju parova nesrodnika. Ponovljena masovna testiranja inteligencije ukazala su na rast generacijski prosecnij intelektualnih postignuca u opstoj populaciji. Pojava, poznata pod nazivom FLINOV EFEKAT ne moze se objasniti pozivom na bioloske, genetske promene u populaciji jer je odvec kratak istorijski period. Mnogo verovatnija pretpostavka je da se dobijeni nalazi mogu objasniti samo globalnim drustvenim i kulturnim napredovanjem dakle sredinskim faktorimaSistematsko i permanentno obrazovanje podize prirodne granice razvoja; to j jos jedan od nalaza koji navode istrazivaci u prilogu empiristicke teze.

Navedeni argumenti u prilog empiristicke teze doprinose da se spor dve teorijske orijentacije nativizam i empirizam sagleda u jednoj novoj dimenziji, dimenziji prakticnih implikacija zakljucaka o uticaju nasledja i sredine u procesu i ntelektualnog napredovanja deteta. U tom kontekstu, posebnu vaznost i vrednost imaju studije o deci gajenoj u ekstremno tesskoj socijalnoj izolaciji, deci iz marginalizovanih drustvenih slojeva i grupa, domskoj deci i deci koja rastu u depriviranim socijalnim kulturnim i obrazovnim sredinama. Vilijem Stern razvija teoriju konvergencije. U ovoj teoriji se istice da na razvoj deteta sa jedne strane deluju bioloski cinioci koji obezbedjuju sazrevanje naslednih sposobnosti i crta licnosti dok sa druge strane na razvoj deteta deluje spoljasnja sredina u kojoj se ostvaruju procesi ucenja. One linije bioloskog i socijalnog razvoja na jednom mestu se susrecu, preplicu, ukrstaju ili kakoje govorio Stern konvergiraju. Iako stern nije blize odredio mehanizme udruzenog delovanja unutrasnjih i spoljasnih faktora razvoja, ova teorija je znacajna jer su po njoj po prvi put jasno ukazuju na slozenos procesa koji leze u osnovi razvojnih promena. Slozeni odnos genotipa i fenotipa ispoljava se cak i u onim slucajevima kadasu egzaktno ispitani i protumaceni mehanizmi nasledjivanja ili kiematopatoloskog porekla odredjenih oblika mentalne zaostalosti. Nijedan ozbiljni psiholog nece tvrditi da je inteligencija stalni i nepromenljiv proizvod gena koji stoji pod nasom kontrolom poput krvne grupe i boje ociju. Interaktivni modeli objasnjenja koji apostrofiraju znacaj nasledja i sredine u razvoju inteligencije, postaju zajednicki i opsteprihvaceni u oblasti psihologije inteligencije a susretanje i prozimanje sa nalazima humane genetike imperativno vazni u daljim istrazivanjima odnosa bioloskih i sredinskih determinanti intelektualnog razvoja.

28. Brzina i kraj intelektualnog napredovanja

Princip linearnosti razvoja inteligencije postaje predmet rasprave nakon objavljivanja BINE simonove skale. Linearnost razzvoja prosto je ugradjena u postupak konstrukcije skale. Pre svega izgubljene su sve

nade u vrednosti IQa kao stalne i nepromenljive mere inteligencije. Samim tim bilo je nerealno ocekivati da ce se brzina i tempo intelektualnog napredovanja opisati na nivou opsteg, normativnog razvoja. Psihometricari su naime definisali i jasno operacionalizovali princip trajanja razvoja i zavrsne granice intelektualnog razvoja: razvoj inteligencije traje sve dok pojedinac belezi pozitivan prirastaj na testovima za merenje inteligencije; kraj intelektualnog razvoja obelezen je postojanim platoom odnosno tackom nakon koje pocinej pad u testovnom postignucu. U cilju sistematizacije, dolazi se do sledecih faktora

Brzina i zavrsetak intelektualnog razvoja razlicito se odredjuje zavisno od primenjenih tipova istrazivanja; longitudinala ispitivanja pokazuju da se pozitivan prirastaj na testovima inteligencije registruje i posle 30e godine dok horizontalna ispitivanja pokazuju da se razvoj inteligencije zavrsava vec na uzrastu izmedju 18 i 29 godinaBrzina i zavrsetak razvoja inteligencije zavise od tipova sposobnosti; postoje razlike u pogledu razvoja fluidne i kristalizovane inteligencije; postoje razlike u pogledu razvoja opste intelektualne sposobnsoti i razvoja posebnih sposobnosti. Nivo sposobnosti se pojavljuje kao novi cinilac od kojeg zavisi brzinma napredovanja i zavrsnih granica razvoja; ukoliko je visa sposobnost utoliko duze traje njen razvoj i sporije se odvija proces opadanjaStimulativna ili nestimulativna socio-kulturna sredina u meri u kojoj postoji njen uticaj na spontani tok intelektualnog razvoja, takodje odredjuje brzinu i tempo intelektualnog napredovanja . stimulaativna sredina asa jedne strane ubrzava tok razvoja inteligencije dok sa druge strane odlaze proces dostizanja zrelosti, odnosno zavrsnog platoa u razvoju.

PIJAZE

29. Uvod

Pijaze je zeleo da problemima saznanja pridje primenom naucne metodologije, istrazivanjem cinjenica i dolazenjem do objektivnih rezultata. Prema pijazeu, pitanje prirode saznanja je opste pitanje na koje jos uvek ne mozemo odgovoriti primenom naucnih metoda. Nasuprot tome, pitanje kako se saznanje razvija jeste pitanje na koje mozemo odg primenom naucne metodologije i konkretnim istrazivanjem. Ovim pristupom je pijaze utemeljio geneticku(razvojnu) epistemologiju, disciplinu koja se bavi problemima razvoja saznanja.

30. Osnovni postulati Pijazeove teorije

Kao osnovni problem u okviru njegove teorije nalazi se problem odnosa subjekta i objekta saznanja, odnosno onoga ko saznaje i onoga sta je predmet saznavanja. Na pitanje odnosa subjekta i objekta saznanja filozofija odgovara u okviru dva medjusobno suprotstavljena stanovista: racionalizma i empirizma. Racionalisti smatraju da ljudski um poseduje urodjenu sposobnost saznavanja gotove ideje saznanja koje se prosto ispoljavaju tokom razvoja jedinke. Najistaknutiji predstavnik ovog racionalistickog shvatanja jeste nemacki filozof Imanuel Kant. Od je razvio dokrinu o a priori kategorijama saznanja po kojoj unapred date strukture znanja jednog subjekta odredjuju sta ce u biti

saznato. Prema tome, racionalisti naglasavaju ulogu subjekta u procesu saznanja zanemarujuci ulogu, odnosno delovanje objekta saznanja. Nasuprot racionalistima, empiristi tvrde da subjekat ne sadrzi unapred date strukture znanja vec da svoje saznanje formira samo na osnovu iskustva, Dzon Lok.

Pijaze se kriticki odnosio prema oba stanovista. Polazeci od stava da se saznanje radja samo u okviru interakcije subjekta sa spoljasnjim svetom razvijaoo je novo stanoviste koje mozemo oznaciti kao svojevrsni saznajni interakcionizam ili konstruktivizam. I Saznanje ne potice ni od subjekta ni od objekta vec je od pocetka odredjeno njihovim medjusobnim interakcijama. Da bi se razvijale i usavrsavale, mentalne strukture moraju da se stalno hrane razlicitim predmetima saznanja. II Svaka geneza pocinje od neke strukture-forme i svaka sturktura ima svoju genezu. III treci postulat definise prirodu inteligencije kao saznajnog sistema. Sustina pijazeovog biogenetskog stanovista, naime , sadrzana je u stavu da je tok kognitivnog razvoja spontan, prirodni, epigeneticki, autoregulativni tok, koji ima svoju unutrasnju logiku razvoja. Inteligencija je jedan poseban autoregulativni sistem koji ima opstu funkciju adaptacije. IV Osnovne cinioce razvoja-sazrevanje, fizicko iskustvo i socijalno prenosenje. Pijaze uzima kao nuzne uslove za razvoj ali smatra da oni ne predstavljaju dovoljan uslov za konstrukciju novih promenljivih saznajnih struktura. Iskustvo je takodje cinilac saznajnog razvoja. Pijaze razlikuje dva tipa iskustva: fizicko iskustvo i logicno-matematicko iskustvo.

Fizicko iskustvo sastoji se u delovanju na objekte i dolazenju do saznanja o objektu apstrahovanjem(izdvajanjem) cinjenica o samom objektu iz samog objekta. Pijaze vecu vaznost pridaje logicko-matematickom iskustvu. Kod ovog iskustva saznanje se ne izvodi iz samih objekata vec iz akcija koje subjekt vrsi na tim objektima. Drustveno prenesonje ili transmisijaje takodje cinilac intelektualnog razvoja, koji deluje u interakciji sa drugim ciniocima. Dete moze da primi vredne informacije putem govora ili obrazovanja od odrasle osobe samo ako je dostiglo saznajni stupanj na kojem moze da razume ovu informaciju tj da bi primilo informaciju mora da poseduje strukturu koja mu omogucava da asimiluje ovu informaciju.

Kljucni cinilac razvoja, po Pijazeu, jeste faktor uravnotezenje ili ekvilibrijum. Uravnotezavanje je aktivan proces autoregulacije, teznje da se ponovo uspostavi narusenja ravnoteza izmedju objekata saznanja i postojece mentalne strukture. Pricesi asimilacije i akomodacije se nalaze u stanju pocetne neravnoteze a zahvaljujuci delovanju autoregulativnih mehanizama tokom razvoja se ostvaruju sve stabilniji procesi njihovog uravnotezavanja.

Prikaz osnovnih pokretaca razvoja pokazuje da Pijaze razlikuje dve linije razvoja: psihosocijalni razvoj koji govori o sadrzajima saznanja i psiholosski ili individualni razvoj u kome pojedinac samostalno otkriva svet i odnosi se na formu ili logiku saznajnog razvoja.

31. Opsti principi intelektualnog funkcionisanja

Prema Pijazeu, svaki zivi sistem poseduje dve urodjene bazicne tendencije ili kako ih on naziva invarijantne funkcije. To su organizacija i adaptacija i one se odnose i na bioloski i na psiholoski plan funkcionisanja. Organizacija i adaptacija su neodvojive jedna od druge buduci da je za adaptaciju neophodna organizacija a razliciti oblici organizacije se stvaraju kroz adaptaciju. Na psihickom planu

takodje mozemo uociti tendenciju ka organizaciji jer psihicki sistem je samo jedan deo ukupne organizacije pojedinca. Proces adaptacije ukljucuje dva kompletna procesa: akomodaciju i asimilaciju.

Akomodacijom se naziva svaki oblik interakcije izmedju organizma i sredine zkoji za posledicu ima menjanje organizam na nacin koji pospesuje naredne interakcije sa sredinom koje doprinose ocuvanju organizma. Unosenje u organizam hranljivih namirnica predstavlja primer adaptacije.

Asimilacija predstavlja proces promena objekta iz spoljasnje sredi ne na nacin koji omogucava njegovo unosenje u strukturu organizma.

Ravnoteza izmedju procesa asimilacije i akomodacije je pokretljiva i ona se menja tokom saznajmnog razvoja. Na svakom stadijumu prisutno je kretanje od nediferentnosti i suprotstavljenosti ka diferenciranosti i ravnotezi izzmedju procesa akomod i asimilacije. U simbolickoj igri prisutan je primat asimilacije nad akomodacijom: subjekt nastoji da asimiluje stvarnost u vlastite seme bez potrebe da se akomodira na tu stvarnost. U imitaciji primat je akomodacije tjj subjekt nastoji da svoje seme prilagodi odlikama modela kog nastoji da imitira.posmatrano na strukturalnom planu cilj saznajnog razvoja se odnosi na izgradnju zavrsne saznajne strukture formalno-operacionog misljenja.

32. Merenje senzomotorne inteligencije

Itrn Kazati i Iren lezi su standardizovale proceduru za ispitivanje senzomotorne inteligencije. autorke su propisakle proceduru za zadavanje zadataka, uele jedinstveni testovni materijal i razradile postupak ocenjivanja nivoa razvojnog napredovanjanod III do IV fazeu kojoj se nagovestavaju prvi cinovi senzomotorne inteligencije. ovo je poznato kao Kazati Lezin skala senzomotorne inteligencije.skala se sastoji iz 4 serije zadataka odnosno 4 podskale.

1. istrazivanje objekata

2. Trazenje skrivenog predmeta

3. koriscenje posrednika

4. koriscenje kombinatorike

ova skala je siroko primenjivana u istrazivanjima, posebno u studijama kros kulturalnih razlika kod dece u periodu ranog detinjstva.pokazalo se, naime, da uprkos diskretnih kros kulturalnih , grupnih, polnih i individualnih razlika u pogledu postignuca dece tokom prve dve godine zivota logika razvoja i unnji proces napredovanja od bioloske organizacije saznanja do akcija na unutrasnjem planu uvek ostaje isti.kada je rec o objasnjavanju logike razvoja u prve dve godine koje ovode dete do otkrica znakakmnogi teoreticari ne prihvataju pijezeovo stanoviste po kome su samostalno konstruisane senzomotorne seme osnovna pretpostavka za pojavu simbolickog misljenja acc funkcije.ukazuje se na vaznost zajednicke aktivnosti, socijalnog odnosa u razvoju funkcije.

33. preoperacioni stadijum

opsti pregled

preoperacioni stadijum oznacava noci stupanj u razvoju saznanja. obuhvata uzrast od druge do sedme godine i poklapa se sa predskolskim periodom. u novijim istrazivanjima Pijaze ga definise samo kao fazu pripreme za pojavu konkretnih operacija a ne kao zaseban stadijum.istrazujuci procese decjeg misljenja i decju sliku sveta pijaze je utvrdio da seu odnosu na misljenje odraslih misljenja deteta kvalitativno razlikuju. pijaze pruza eksplicitne dokaze da je preoperaciono misljenje specificcan i kvalitativno osoben stupanj saznjanja u razvoju u kome se dete oslanjanba posebna orudja saznanja , ne misli na nacin na koji misle odrasli i gradi svoju specificnu sliku sveta.pri tome se javljaju tri opste kvalitativne karakteristike preoperacionog stupnja saznavanja a to su egocentrizam, prelogizam i prekauzalitet. u radovima antropologa to se prepoznaje kao karakteristika primitivnih ljudi tj primitivni mentalitet.preoperacioni period se moze podeliti u dve podfaze: fazu simbolickog misljenja 2-4 godine i fazu prekoceptualnog ili intuitivnog misljenja od 4-7.

sa pojavom simbolicke funkcije, ionteligencija se od senzomotorne do ili prakticne radnje preobrazava u misao u pravom slmislu reci koja je posredovana govorom i drugim oblicima prezentacije. zzbog toga reprezentaciona misao poseduje znacajne prednosti u odnosu na senzomotornu inteligenciju.

prvo dok je senzomotorna inteligencija vezana za situaciju koja je neposredno prisutna u odredjenom trenutku , govor i druga simbolicka srednstva omogucavaju da dete prizove objekte i dogadjaje iz proslostyi kao i one koji nisu neposredno prisutni i da anticipira u mislima buducnost.

sendrugo senzomotorna iinteligencija je sposobna samo za povezivanje jedne po jedne sukcesuih akcija. nasuprot tome reprezentaciona misao je brza i pokretljivija , lakse uspostavlja vezu medju objektima i omoguc ava simultano reprezentovanje celine

34. Poceci reprezentacionog mmisljenja: Simbolicka funkcija

pocetak ovog misljenja oznacen ej pojavom simbolicke funkcije, pojavom misljenja u uzem znacenju kao procesa posredovanja znakovima. simbolicka ili semiotick afunkcija u naopstijem smislu oznacava sposovnost sticanja i koriscenja odredjenih znakova kao zamene za pojedine segmente stvarnosti. dete pocinje da misli o odutnim stvarima koriscenjem oznaka od kojim se jezik izdvaja kao najbitniji u procesu predstavljanja objekata uz pomoc njihovih zamena postoje razliciti odnosi izmedju oznake i oznacenog. objekat koji se oznacava naziva se denotat ili referent a ono cime se vrsi zamena oznaciteljem ili oznakom.

pijaze je izdvojio tri vrste oznaka a to su simboli, arbitrarniz znaci i signali. signali su indicije, najprimitivniji znaci i smatraju se prethodnikom oznake. simbolipredstavljaju oznake koje cuvaju perceptivnu slicnost sa denotatom iako pritom postoji jasna diferencijacija i vremenka distanca izmedju njih. Arbitrarni znaci predstavljaju oznake koje ne poseduju nikakvu slicnost sa onim sto oznacavaju. veza izmedju arbitrarnih znakova i onoga sto oznacavaju je proizvoljna, uslovna, konvencionalna i naucena. u okviru sistematskih istrazivanja simbolicke funkcije pijaze je temeljno opisao osnovne manifestacije simbolicke sposobnosti,odnosno osnovne oblike ispoljavanja sposobnosti reprezentovanja realnosti. to su odlozena imitacija, kao da aktivnosti, motoricki simbioli, komunikativni gestovi, simbolicka igra, ccrtez, san, mentalna slika i govor.

odlozena imitacija je razvojuno najraniji oblik ispoljavanja simbolicke funkcije.; to je imitacija modela koji nisu prisutni u trenutku imitacije, odnosno opazanja i ponasanja modela i njihovog imitiranja postoji vremenska udaljenost. odlozena imitacija je vrsta motorickih, akcionih simbola koji predstavljaju odsutne denotate. iz odlozene imitacija nastaju svi drugi oblici sem reci.

kao da aktivnopsti su vrsta motoricke reprezentacije. javljaju se vec posle prve godine alis e ustaljulju tek oko 18 do 24 meseci. one su dekonstualizovane> stilizirane raznje kojima dete izvodi nesto kao kobajagi one nemaju prakticnu svrhu i kod deteta je prisutna svest o njihovoj imaginarnosti motoricki simboli predtavljaju reprezentovanje objekata ili dogadjaja pomocu motorne akcije, motornog cina. komunikativni gestovi predtavljaju vrstu motorickoih simbola koji se radjaju u procesu zajednicke aktivnosti odraqsli dete u okviru preverbalne odnosno situaciono prakticne komunikacije. sit-prakticna komunikacija ima dva osnovna ogranka: kognitivnu i afektivnu. afektivna predstavlja praktinu razmenu o motivacionim i afektivnim stanjima i odnosu prema drugim osobama. sluzi se signalima kao sto su izrazi lica, pokreti priblizavanja i udaljavanja , drzanje i stepen napetosit tela... kognitivna komunikacija predstavlja razmenu znacenja i odvija se tokom zajednicke prakticne delatnosti.komunikativni gestovi se obrazuju mehanizmom socijalnog fidbeka. Simbolicka igra: imaginativna, imitativna igra ima funkciju da preobrazava stvarnost u skladu sa detetovom zeljom. specificnost ove manifestacije je u tome sto je to globalna aktivnost u kojoj su prisutna sva druga simbolicka srednsta. i predstavlja egocentricnost u svom cistom vidu. crtez odnosno graficko predstavljanje javlja se na uzrastu od 2 2 i po godine. postaje simbol tek onda kada dete dobije svest o tome sto reprezentuje. mentalne slike prema pijazeu nastaju prenosenjem imitacije na unutrasnji plan. pri tome razlikujemo dve kategorije mentalnih slika: reproduktivne i anticipacijske.

reproduktivne se svode na evociranje poznatih, ranije opazenih prizora a anticipacijski predstavljajju slike kretanja transformacije alu bez prethodnog stvarnog odvijanja.

Govor je oblik koji se razlikuje od svih prethodnih po tome sto kao oznake koristi arbitrarne znake.

35. Egocentrizam

u najopstijem smislu egocentrizam predstavlja nerazlikovanje subjektivnog i objektivnogodnosno nerazlikovanje onoga sto postoji u detinjem misljenju i onoga sto stvarno postoji. dete apsolutizuje svoju poziciju razumevanja sveta i misli da je njegova subjektivna istina jedino moguca i jedino prava. u egocentrizmu za dete postoji onakav kakvim ga ono vidia ne kakav on zaista jeste.uz izvwesna pojednastavljenja egocentrizam se moze razumeti u tri osnovna znacenja : bazicno nerazlikovanje eubj i obj, apsolutizovanje vlastite pozicijeu odn na druge subjekte saznanja i dominacija opazajnog.egocentricna misao je subjektivna, nesocijalizovana i podlozna uticaju opazanja koji falsifikuju realnost. na planu nesocijalizovane misli , egocentrizam se ispoljava kroz nemogucnost deteta da se stavi na poziciju druge osobe i shvati8 tacku gledista. Ispitujuci funkciju odn ulogu decjeg govora pijaze je utvrdio da postoje dve kategorije decjeg govora:egocentrican i socijalizovan. egocentrican nema komunikativnu funkciju egocentrican govordeteta je spoljasnji, glasni govor za sebe koji nastaje kao izraz ili posledica egocentricnog misljenja i stoga nema komunikativnu funkciju. nije prisutna namera da se

zadobije paznja druge osobeegocentrican govor je samo posledica egocentricnog misljenja i stoga nema komunikativnu funkciju vec samo ekspresivnu ulogu na planu saznajnog funkcionisanja deteta. egocentrican govor se ispoljava u tri oblika: Eholalija, monolog, kolektivni monolog.egocentrican govor je opisan kao posledica saznajne teskoce deteta da zauzme mentalnu egocentricnu perspektivu druge osobe i buduci da nema osnovnu funkciju komunikacije, njegova uloga bi se mogla odrediti kao ekspresivna.

Vigotski je ponudio jednu novu teorijsku skicu oodnosu misljenja i govora u okviru koje je sagledana stgruktura i funkcija egocentricnog govora. prema ovoj teoriji govor ima nuzno socijalno poreklo i od samog pocetka postojki kao socijalizovan govor, sa jasnom komunikativnom funkcijom. Egocentrican govor se javlja kasnije u jezickom razvoju i kao poseban oblik ons e izdvaja iz socijalizovanog govora jer govor dobija neke nove uloge

Manifestacija egocentricnog misljenja

Pijaze je istazio osnovne oblike ispoljavanja egocentricne misli deteta detaljno opisujuci tri manifestacije u misljenju deteta: realizam, animizam i artificijeklizam. realizam predstavlja uverenje deteta da subjektivni unutrasnji dozivljaj imaju karakteristicne spoljasnje, fizicke, predmetne realnosti odnosno stvari. realizam se ispoljava u decjem shvatanju prirode misljenja, snova i imena

Realizam misli se ispoljava najpre tako sto dete vereuje da se misli ustima, glasom. zatim sledi period kada dete smatra da misli malim ustima ili glasom koji se nalazi u glavi da bi kasnije prevazislo relizam i doslo do shvatanja da misao predstavlja pojavu koja nije neposredno opazljiva.

realizam snova se ispoljava u decjem shvatanju da snovi poseduju karakteristiku spoljasnjih predmetnih dogadjanja: njihovo poreklo je spoljasnje, lokacija je izvan subjekta, organ sna je spoljasnji , materijalnost sna je jednaka drugim predmetimai ne postoji razlika izmedju sna i jave.

Realizam imtena predstavlja uverenje deteta da ime predstavlja fizicko, neraskidivo i nepromenljivo svojstvo objekta koji oznacava. dete je uvereno da imena psotoje od samog postanka predmeta i da ga je nemoguce promeniti.

Animizam predstavlja verovanje dteta da odredjeni nezivi predmeti i pojave imaju karakteristike zivih bica, kod mladje dece gotovo sve moze biti zivo. u daljem razvoju dolazi do suzavanja kruga predmeta kojima se pridaju svojstva zivih bica kao sto su namere, zelje i slicno.

Artificijelizam predstavlja shvatanje deteta da su prirodni objekti i pojave proizvod ljudskog delovanja, ova shvatranja nastajju zatos to deca najpre upoznaju stvari koje su ljudi napravili i zatim to uopstavaju na sve predmete i pojave.

36. PREKAUZALITET

prekauzalna objasnjenja predstavljaju specificno decje razumevanje odnosa izmedju uzroka i posledice neke pojave i izraz su saznajnih teskoca deteta da uzrocnu vezu medju pojavama shvati kao objektivnu, nuznu i stalnu. umesto objektivnih, fizickih uzroka, pri tumacenju nekih prirodnih pojava dete navodi psiholoske motive , nebitne faktore, slicajne elemente i subjektivne veze. na temelju istrazivanja decjeg shvatanja uzrocnosti Pijaze je uocio da su kod dece prisutne sledece vrste prekauzalnih objasnjenja:Finalizam, fenomenizam, participacij, animisticka i psiholsoko magijska objasnjenja pojava.

Finalizam predstavlja objasnjenja pojava njenim krajnjim ishodom.Fenomenizam je verovanje deteta da neki spoljasnji, nebitni dogadjaji i karakteristike predmeta mogu biti uzroci odredjene pojave.

Participacija je vrsta prekauzalnog objasnjenja u kome se priroda neke pojave objasnjava njenom slicnoscu sa drugom pojavom tj dete smatra da ako su dve pojave naizgled slicne da su i materijalno iste.

Animisticka prekauzalna objasnjenja predstavljaju shvatanje da prirodne pojave imaju subjektivne pokretace .

psiholosko magijska prekauzalna objasnjenja predstavljaju shvatanje da psihicke ili natprirodne magijske pojave mogu biti uzrok prirodnih pojava.

37. Faze senzomotornog razvoja

I Faza: Upraznjavanje refleksa koje se javlja u prvom mesecu zivota. Beba se radja sa nizom refleksa koji predstavljaju sredstvo adaptacije. Refleksi su culne i motorne koordinacije koje su odredjene nasledjem, odnosno uniformni, automatizovani odgovori na odredjene drazi. Pri tome postoje refleksi koji se ne menjaju tokom zivota, oni koji se gube i oni koji se razvijaju. Za buduci intelektualni razvoj najbitniji su oni koji se menjaju na osnovu iskustva pre svega to su sisanje i hvatanje. Ti refleksi se upraznjavanjem doradjuju i u njihovom upraznjavanju su prisutni akomodacija i asimilacija. U upraznjavanju refleksa pijaze uocava tri razlicita tipa asimilacije a to su funkcionalna/*reproduktivna, uopstavajuca i prepoznavajuca asimilacija. Funkcionalna se odnosi na cinjenicu da refleksne aktivnosti poput sisanja teze da se odrzavaju, ponavljaju. Samo upraznjavanje seme sisanja podstice dalje sisanje sto dovodi do jacanja i utvrdjivanja seme. Uopstavajuca se ogleda u pojavi da beba sve veci broj objekata unosi u svoju refleksnu semu. U ovoj fazi Pijaze belezi i prve rundimentalne oblike imitacije: na primer beba pocin je da place kada cije plac drugog deteta. Imitacija predstavlja takav vid aktivnosti u kojoj dominira pol akomodacije jer dete pocinje da saobrazava i menja postojece saznajne strukture pod dejstvom spoljasnih promena

II Faza: Sticanje navika koje se javlja od 2-4 meseca. U ovoj fazi se javljaju prve naucene reakcije, stecene adaptacije ili navike. Primer navike je sisanje palca. Formiraranje navika zasniva se na pojavi primarnih cirkularnih reakcija. Pojam cirk reakc Pijaze preuzima od Boldvina, one predstavljaju kruzno ponavljanje iste radnje ciji kraj predstavlja podrsticaj da se ona ponovo javi. Ove reakcije su usmerene na vlastito telo a ne na spoljasnju sredinu. Imitacija se u ovoj fazi uglavnom odnosi na ponavljanje jednostavnih glasova, vidljive pokrete i hvatanje.

III Faza:pojava sekundarne cirkularne reakcije od 4-8 meseci. U ovoj fazi beba pocinje da iskazuje jasno interesovanje za spoljasnji svet. Mada je i u proslim fazama delovala na spoljasnju sredinu, njeno in teresovanje je bilo vise usmereno na sopstvenu aktivnost nego na spoljasnju stvarnost. Ponavljanje akcija koje dovode do interesantnih ishoda u spoljasnjoj sredini Pijaze naziva sekundarnim cirkularnim reakcijama. Ovi oblici ponasanja jos uvek ne predstavljaju inteligentno ponasanje jer kod njih nema prethodno postojece namere da se do odredjenog cilja stigne vec do negog dogadjaja dete najpre dolazi slucajno a tek potom taj dogadjaj postaje cilj koji dete nastoji da ponovi. U ovoj fazi se pojacava sposobnost imitacije. Imitacija je jos uvek ogranicena na ponasanja koja beba moze kod sebe da opaza auditivnim ili vizuelnim putem dok ih izvodi

IV faza: pojava prvih oblika ispoljavanja senzomotorne inteligencije 8-12 meseci. U cetvrtoj fazi senzomotornog perioda javljaju se prvi oblici inteligentnog ponasanja. To ponasanje predstavlja ono u kome su prisutni razlikovanje sredstava od cilja i postojanje namere da se ponasanje izvede. Unteligentno ponasanje koje odlikuje razlikovanju sredstva od cilja i postojanje namere moze se najlakse istraziti u situacijama kada je beba suocena sa preprekom u dolazenju do cilja. Karakteristicno za ovu fazu je da beba kao sredstvo za dostizanje cilja koristi senzomotorne seme koje od ranije postoje u njenom repertoaru ponasanja. U ovoj fazi beba znacajno napreduje i na planbu razvoja imitacije: pocinje da oponasa nove modele ponasanja tj ona koja nisu postojala kod nje spontano; pocinje da imitira i ponasanja koja ne moze da gleda ili slusa dok ih izvodi. Melcof i Mur iizveli su seriju ogleda i pokazali da i novorodjencad ponavljaju pokrete otvaranja usta i plezenja jezika. Pa su predpostavili da su to ponasanja koja beba moze da izvodi a da ih ne gleda. Saglasnost nije postignuta.

V Faza: pojava tercijalne cirkularne reakcije 12-18 meseci. U petoj fazi senzomotornog razvoja dete postaje sposobno da pronalazi nova sredstva za dostizanje cilja putem aktivnog istrazivanja tj putem brojnih pokusavja. Pijaze navodi primere toga kako beba putem aktivnog istrazivanja dolazi do otkrica o koriscenju podloge na kome predmet lezi da bi dosegao o koriscenju uzice za koju je predmet privezan i koriscenju stapa za dosezanje udaljenog predmeta. Aktivno istrazivanje se u petoj fazi senzomotornog razvoja ispoljava i van situacija resavalja prakticnih problema u reakcijama koje Pijaze naziva tercijalnih sekundarnim reakcijama. Tercijarne cirk reakc predstavljaju ponavljanje odredjenih akcija ali uz uvodjenje izmena, varijacija u njima sa ciljem da se utvrdi kakve razlike u posledicama te varijacije izazivaju. Tokom pete faze senzomotornog perioda, u skladu sa opste prisutnom tendencijom ka istrazivanju, beba pocinje da ispoljava u vecoj meri namernu imitaciju i imitaciju koja se bolje akomodira prema modelu. Imitacija u ovoj fazi se odlikuje vecom suptilnoscu negos to je to ranije bio slucaj. Dete uspeva da opponasa slozenija ponasanja i radnje koje izvodi opazajni model.

VI Faza: pocetak mentalnog kombinovanja 18-24 ,meseci. Tokom prethodnih faza dete je u interakciji sa sredinom stupalo iskljucivo putem spoljasnjeg ponasanja. U sestoj fazi se odigrava velika prekretnica-dete stice sposobnost reprezanticionog misljenja. Sada dete postaje sposobno za otkrice novih sredstava ne vise samo na osnovu spoljasnje reaakcije vec pputem mentalnohg kombinovanja koje kulminira u naglom shvatanju ili uvidjanju situacije.u ovoj fazi deca postaju sposobna da nova sredstva za resavanje problema otkrivaju i cisto na mentalnom nivou reprezentovanja.

Povezujuci prvu i poslenju etapu u razvoju senzomotorne inteligencije jasno prepoznajemo sliku impresivnog saznajnog napredovanja odojceta u vremenu od samo nekoliko meseci. Od nesvesnog egocentrizma do prvih mentalnih kombinovanja.

38. PRELOGIZAM

U preoperacionom periodu razvoja jos uvek nije razvijana sposobnost logickog misljenja. za razliku od logickog misljenja kod odraslog misljenja dece u preoperacionalnom periodu razvoja je prelogicko.

U preoperacionom periodu miljenje deteta ne dopusta izvodjenje induktivnih zakljucaka niti deduktivnih vec se u svom zakljucivanju oslanja na put od pojedinacnog ka pojednacno. ovaj tip zakljucivanja je prvi opisao Viljem Stern i nazvao ga tansduktivno zakljucivanje.

Sinkretizam u opstem znacenju predstavlja povezivanje protivrecnih, nehomogenih elemenata. Kao odlika decje logike predstavlja tendenciju deteta da sve povezuje sa svacim na osnovu subjektivnih i opazajnih podataka.

Jukstapozicija predstavlja teznju deteta da uspostavlja asocijativne veze umesto implikativnih i uzrocnih povezanosti. Jukstapozicija se opaza i u decijim crtezima.

Odsustvo relaciomo0g misljenja odnosi se na teskoce deteta u shvatanju relacionih odnosa i sudova. Deca relacione atribude kao visi i deblji shvataju kao apsolutne attribute. Prema Pijazeu u osnovi teskoce shvatanja relacionih sudova jeste egocentrizam, teskoca menjanja perspective odnosno tacke gledista.

Neosetljivost na protivrecnosti se iskazuje u tome sto deca cesto daju iskaze koji su medjusobno protivrecni, a da pri tome ne primecuju svoju protivrecnost. Opste karakteristike misljenja dece u preoperacionalnom stadijumu ugradjene su u tri osnovna tipa misljenja koja je definisao Pijaze. To su simbolicka igra, verbalno misljenje i intuitivno misljenje.

39. Osnovni oblic misljenja u preoperacionalnom periodu

Simbolicka igra prema Pijazeu jeste jedan od dominantnih puteva kojima dete saznaje stvarnost, prilagodjavajuci je pri tome sopstvenim zeljama i potrebama. U simbolickoj igri ne postoji pokusaj da se misljenje podredi stvarnosti vec da se stvarnost podredi asimilacionom dozivljaju sveta u skladu sa potrebama i zeljama deteta., zbog toga pIjaze ovu vrstu igre vidi kao egocentricnu misao u cistom vid, aktivnost u kojoj asimilacija ostvaruje potpunu dominaciju nad akomodativnim procesima.

Verbalno misljenje se odnosi na misljenje zasnovano na upotrebi govora u funkciji saznavanja stvarnosti. Ono nema ulogu stvaranja egocentricne realnosti kao sto je igra ali je jos uvek nedovoljno prilagodjeno objektivnoj stvarnosti. Deca u ovom periodu pokazuju vise interesovanje za samo ime stvari nego za razumevanje objektivne realnosti , izmedju cetvrte i sedme godine se razvija novo orudje saznanja, intuicija, koja potvrdjuje saznajno napredovanje deteta u pravcu prilagodjavanja stvarima onakve kakve one objektivno jesu a ne onakve kako ih dete razume.

Intuitivno misljenje je opazaj prenet na unutrasnji mentalni plan ili kako to Pijaze belezi opazajne ili akcione seme prenete ili interiorizovane u reprezentacije. Intuitivno misljenje je misljenje koje je uvek potcinjeno primatu opazaja. I buduci da zakljucuju na osnovu opazaja a ne na osnovu logike deca samo tvrde, niista ne obrazlazu, opisuju ale ne mogu da objasne kako su dosla do onoga sto tvrde. Intuitivno misljenje ima dve razvojne faze: primitivna intuicija i artikulisana intuicija. Primitivna samo uvidja odnose na najglobalniji nacin bez ikakve analize dok je kod artikulisane dete u stanju da izvrsi ogranicenu analizu situacije . artikulisana intuicija prevazilazi primarnu u tom smislu sto ona rekonstruise prethodna stanja i anticipira nastavak akcije. Ovi poceci anticipacije i rekonstrukcije predstavljaju pripremu za reverzibilnost koja ce se obrazovati na stadijumu konkretnih operacija. Saznajno napredovanje deteta tokom preoperacionog perioda moze se pomatrati i na opstijem planu odnosa izmedju razlicitih tipova mmisljenja, verbalno i intuitivno misljenje. Mentalne strukture se razvijaju u pravcu sve veceg saobrazavanja spoljasnjoj predmetnoj realnosti, a procesi asimiliacije gube svoj primat u odnosu na procese akomodacije.

40. Stadijum konkretnih operacija

Tokom preoperacionog perioda odvija se proces postepene decentracije, oslobadjanja od egocentrizma, koji predstavlja nuzan preduslov za forbiranje konkretnih operacija. Decentracija ukazuje na tendenciju oslobadjanja od egocentricnog, subjektivnog misljenja u kome ne postoji jasna granica izmedju objekata saznanja i nacina na koji dete saznaje taj objekat u kome dete apsolutizuje svoje misljenje i ne uspeva da se stavi u poziciju druge osobe. Na stadijumu konkretnih operacija procesi asimilicije i akomodacije nalaze se u stanju relatovnog ekvilibrijuma. Usled toga misljenje deteta vise nije subjektivno vec objektivno ili kako pijaze kaze rezultat konkretnih operacija je da ispravljaju opazajnu intuiciju koja je uvek zrtva iluzija trenutne tacke gledista i prema tome decentriraju ako se tako moze reci egoizam da bi preobrazile neposredne odnose u povezan sistem objektivnih odnosa. Konkretne operacije nastaju iz intuicija. Opste odlike operacionog misljenja ukazuju na to da su operacije interiorizovane radnje ili akcije, reverzibilne po svom karakteru i organizovane u celovite seme.

41. Testovi za prelazak na stadijum konkretnih operacija

Testovi konzervacije: deca na preoperacionalnom stadijumu razvoja ne poseduju pojmove konzervacije tj deca smatraju da se sa izmenom spoljasnjeg izgleda predmeta menjaju i neke kvantitativne osobine tog predmeta. Tek na stadijumu konkretnih operacija zahvaljujuci reverzibilnosti misljenja i sposobnisti decentriranja ona sticu pojmove konverzacije.odsustvo konverzacije kod dece na preoperacionom stadijumu intelektualnog razvoja Pijaze objasnjava njihovom centracijom, usmerenoscu na samo jedan aspekt situacije koju opazaju i odsustvom reverzibilnosti , odnosno nesposobnoscu da na mentalnom planu predstave suprotnu akciju preoblikovanja.

Nekonzervanti ne uspevaju da donesu zakljucak o jednakosti i stalnosti kolicine dok su konzervanti deca koja uspesno resavaju problem stalnosti kolicine materije ne oslanjajuci se na varljiv opazaj i opticku nejednakost..

42. Stuktura konkretnog misljenja

U ispitivanju stadijuma konkretnog misljenja Pijaze je ukazao na postojanje tri tipa operacija a to su logicke, aritmeticke i infralogicke operacije. U logicke operacije spadaju klasifikacije, serijacije, multiplikativne klasifikacije i serijacije. Sve ove konkretne operacije grade posebnu strukturu konkretnog misljenja koju je pijaze opisao kao strukturu grupe odnosno grupisanja. Logicke operacije ukljucuju mentalne radnje serijacije korensodencije, klasifikovanja, multiple kalsifikacije. Aritmeticke operacije zapocinju svoj razvoj obrazovanjem pojma broja. U ranom detinjstvu dete shvata samo nekoliko prvih brojeva na intuitivan nacin, putem opazanja. Na preoperacionalnom stadijumu razvoja ne postoji pojam broja. Pojam broja predstavlja operacije klasifikacija i serijacije i prema tome da bi se obrazovao neophodno je da se najpre obrazuju operacije. Broj predstavlja klasu medjusobno jednakih jedinica, dakle klasu cije su podkalse izjednacenje ukidanjem kvaliuteta. Broj sadrzi inkluziju kao osobinu klasa. Infralogicke operacije obuhvataju operacije koje se odnose na shvatanje prostora, vremena, brzine i slucaja. Pijaze je pokazao da se na stadijumima konkretnih operacija obrazuje niz operacija koje se ticu prostora medju kojima su operacija merenja. Na st konk op obrazuju se i vremenske operacije sredjivanja. Takodje za razliku od intuitivnog shvatanja brzine na st k op dete pravilno reprodukuje putanje objekata od kojih jedan pretice drugog i predvidja nastavak putanja.

Slucaj predstavlja preplitanje dva uzrocna nezavisna niza. Aritmeticke, logicke i infralogicke operacije obrazuju specificnu strukturu konkretnog saznanja/ pijaze je opisao ovu strukturu kao logicko-matematicku strukturu grupisanja. Pored nje u osnovi aritmetickih operacija je struktura grupe. Odlike strukture grupisanja su kompozicija, reverzibilnost, direktna operacija i njoj inverzna operacija daju nultu operaciju i tautologija.

43. Ogranicenja konkretnih operacija

Ispoljava se u neosetljivosti na verbalne apsurdnosti, nemogucnosti zakljucivanja na verbalnom planu i nerazumevanju metaforickih poslovica i prenesenog znacenja uopste.

44. Stadijum formalnih operacija

Predstavlja najvisi i zavrsni stadijum intelektualnog razvoja. Zapocinje na uzrastu od 11.12 godina i traje tokom celokupnog zivota. Postoje bar tri uslova za osvajanje najviseg, zavrsnog stupnja u razvoju. Prvo potreban je odredjeni nivo intelektualnih sposobnosti. Drugo neophodna je i svojevrsna ko-operacija odnosno saznajna razmena sa drugima. I konacno, pojava formalnih operacija vezuje se za kulturalni kontekst. Faza formalnih operacija naziva se cesto i stadijumom hipoteticko deduktivnog misljenja buduci da dete po prvi put na ovom stadiju stice sposobnost tog misljenja. Saznajne novine na stadijumu formalnih operacija vezane su za sposobnost kombinatornog i eksperimentalnog misljenja. Komb mislj se odnosi na sposobnost sistematskog povezivanja svakog od elemenata sa svakim drugim elementom.

Eksperimentalnim misljenjem pijaze naziva proces misljenja koji se sastoji iz postavljanja hipoteza o tome koji faktori mogu uticati na odredjenu pojavu.