BALADA O TAMNICI U REDINGU Oskar Vajld Za uspomenu na C. T. W. nekadašnjeg konjanika Kraljevske konjičke garde umrlog u zatvoru Njenog veličanstva u Redingu, Berkšajer 7. jula 1896. I Nije nosio mundir svoj crveni, Jer i krv i vino se crvene, A krv i vino behu mu na ruci Kad su ga našli kraj voljene žene, Pored sirotice, njegovom rukom, U postelji njenoj ubijene. Šetao je meñu robijašima Kaput mu je bio siv i otrcan; Na glavi mu je kriket kapa, A korak lak i radostan; Al' ne pamtim čoveka koji je gledao Čežnjivo tako u beli dan. Još ne videh čoveka koji bi gledao Toliko čežnjivo lepotu ovu: Uzano parče modrog svoda Koje sužnji nebom zovu, I u svaki srebrni oblak Što projezdi na jedru novu. Šetao sam u drugome krugu, Meñu svetom kô i ja što se pati,

I pitao sam se hoće li se veliki ili mali Greh mu na sudu zvati, Kad neko iza mene šanu: Drugar će da se klati. Hriste! sam zatvorski zid Odjednom kao da se zanjiha, A nebo nad glavom posta Šlem od usijana čelika;

I mada i sam patnik bejah Ne osećah svojih neprilika. Znao sam kakva ga misao gonila Da tako žurno gre Zašto je čežnjivim očima gledao Blistavi dan gde zre; Ubio je onu koju je voleo I zato je trebalo da mre. * * * Jer svako ubija ono što voli, I neka svako za to zna, Neki to čine zlim pogledom, A neki laskavim rečima. Kukavica se služi poljupcem, Mač pripada hrabrima! Neki ubijaju ljubav kad su stari A drugi dok su još mladi; Neki je dave rukama strasti Poneki to zlatom radi: Najnežniji koristi nož Jer žrtvu brzo hladi. Neki vole prekratko, a neki odveć dugo, Zbog ljubavi je mnogi gorko proplakô,

Prodaju je jedni, kupuju drugi; Bez uzdaha postupajući tako, Jer svi ubijaju ono što vole, Al' stoga ne umire svako. Svako ne mre smrću sramnom Jednog dana hude sreće, Nit marama mu na licu Niti omča vratom kreće Nit mu noga kroz pod U prazninu pod njim sleće. Ne mora da sedi s tihim žbirima Što ga motre svakog trena; Kad bi da plače ili da se moli,

Danju budna, noću snena; Jednako pazeći da tamnicu Ne liši njenog plena. Ne budi se taj u zoru da bi video Sobu punu strašnih ljudi Uzdrhtalog kapelana, sveg u belom, I šerifa mračne ćudi Upravnika u odelu crnom, sjajnom Žuta lica koje sudi. Ne diže se u kukavnoj žurbi Robijašku halju da navuče, Dok doktor grubih usta Beleži sve grčeve što ga muče, Držeći sat u ruci što udarima Kô čekićem strašno tuče. Ne oseća taj žeñ odvratnu Što mu gušu peskom žeže Dok krvnik u rukavicama Ulazi na vrata da ga veže, I sa tri kaiša oko šije, Suvo grlo već mu steže. Da bi slušao svoje opelo Neće morati glavu da svije, Niti će, dok bol mu duše Govori da mrtav nije, Sresti svoj les idući Ka mrskom stanu što će da ga skrije. Kroz uzani stakleni krov On ne gleda vazduh kako se talasa Glinenim usnama ne traži Samrtnim mukama spasa; Niti na drhtavom obrazu oseća Poljubac Kajafasa.* II

* Kajafas (Kaifa) sveštenik koji je po Novom zavetu (Mt. 26, 57–66, Lk. 22, 54) savetovao Senhedrinu da Hrista osudi na smrt.

Šest nedelja šetô je gardist dvorištem,

Kaput mu je bio siv i otrcan: Na glavi mu je kriket kapa, A korak lak i radostan, Al' ne pamtim čoveka koji je gledao Čežnjivo tako u beli dan. Ne videh još čoveka koji bi gledao Toliko čežnjivim očima Ka malom modrom svodu U kome se sužnju nebo sažima I u svaki oblak što proluta Sa svojim raščijanim runima. Nije kršio ruke Kô luda što čini svaka Ni gajio varavu nadu U grobnici očajnog mraka: Gledao je samo u sunce, Pijan od jutarnjeg zraka. Nije kršio ruke ni plakao, Nije zverao očima, niti od straha ginô, Al' je srkao vazduh i kao da mu je Otud neki spas sinô;

Otvorenim ustima pio je sunce Kao da je bilo vino! Ja i ostali patnici Tabajući drugi krug, Zaboravismo da smo i mi Pravdi dužni veliki ili mali dug, I gledasmo tupo, čudeći se, Što će nam obešen biti drug. Čudno je bilo videti ga kako prolazi Idući veselo i lako, I što je čežnjivo gledao u dan Bilo je neobično jako, I čudno je bilo pomišljati Da će dug platiti tako.

* * * Jer hrast i brest imaju lepo lišće Kojim u proleće lista gora; Al' tužno je videti vešala granu, Otrov joj zmijski krije kora, Pa suva ili zelena, da bi dala plod, Na njoj čovek umreti mora! Zračno je to, istaknuto mesto Kako je uglednom čoveku drago svakom Al' ko bi želeo da stoji, konopom vezan, Na visokom stratištu takôm I kroz krvnikovu omču nebo Poslednji put gleda lakom. Slatko je plesati uz zvuk violine Kad je život lep i kad se ljubaka: Uz flautu i gitaru igrati Igru nežnoga koraka: Al' nije lepo nogama hitrim Tražiti oslonac zraka! Začuñeni, s mučnom slutnjom, Motrili smo ga svakog dana, I pitali se da li ćemo i mi Istim putem do večnoga stana: Jer niko ne zna kakvom će crvenom paklu Slepa duša mu biti poslana. Najzad ga ne beše više Meñu robijašima kad se šeću, Znao sam da sada stoji U sramnom oboru u koji osuñene meću, I da više ni u dobru ni u zlu Njegovo lice videti neću. Kô dve uklete lañe u oluji Ukrštali smo puteve u dvorištu našega stana: Al' nismo menjali znake, nismo progovarali, Nije bilo reči sa naših usana; Jer, nismo se sreli u svetoj noći, Već jednog sramnoga dana.

Zatvorski zid bio je svud oko nas Odbačenih ljudi koje ni u šta ne broje: Svet nas je odgurnuo sa srca svoga, I bog sa brige svoje A kljuse što vrebaju na greh Uspeše nad nama da se spoje. III Tamničko je dvorište popločano, A opasano zidom vlažnim, otrovnim, I tako je ovde udisô vazduh Pod nebom niskim, olovnim, Sa svake strane pristao je čuvar Za čovekom samrtnički umornim. Ili bi sedeo s onima što motre Njegovu strepnju, netremicu, Kad se podiže da moli I kad skrušena suza klizi mu po licu; Pazili su da sigurnog plena Ne liši tamnicu. Upravnik se strogo držô

Zatvorskoga pravilnika: A doktor je rekao za smrt Da je činjenica naučnika; Dvaput dnevno kapelan mu čitô, Odlomak iz molitvenika. I dvaput dnevno pušio je lulu, I pio četvrt piva: Nije znao on za strah A duša mu još bila živa; Govorio je često da je srećan Što čas smrti sve bliži biva. Ali zašto je govorio tako čudno Nijedan čuvar nije smeo da pita: Jer ko je osuñen da na prokletu Čuvarsku dužnost hita, Mora zabraviti usta, masku staviti na lice,

Da mu se misao sa njega ne čita. Jer inače bi pokušao da teši I samilost bi mu se čitala sa lica: A šta će ljudska samilost Zatvorena u špilji ubica? I šta vredi na ovom mestu Bratskoj duši reč utešnica? Klateći se i klecajuć kroz krug Išli smo u ludačkoj paradi! Nije nas se ticalo: znali smo Da smo u ñavolskoj brigadi: I obrijane glave, olovnih nogu, Učestvujemo u maskeradi. Katranisane konopce komadali smo Golim, okrvavljenim rukama; Strugali smo vrata, prali podove Isterivali sjaj na ogradama: I red po red sapunjali daske Lupajući vedricama. Šili smo vreće, drobili kamenje Okretali svrdlo zaprašeno: Kovali smo lim, urlali hvalospeve I znojili se uz vreteno Ali u srcu svakoga čoveka Strah je ležao skriveno. Tako bi prolazio dan pužući Tromo kao talas pun trave svake: I mi zaboravismo udes gorki Što čeka lopove i ludake, Dok vraćajući se s rada Ne proñosmo kraj otvorene rake. Razjapljenim ustima zinula je Blatnjava jama žuta; I sama raka tražila je da joj Krv utoče s asfaltnog puta: A mi smo znali da će obešenog U zoru zemlja da proguta.

Ušli smo pravo u tamnicu Misleć o smrtnoj presudi zloj, A krvnik se kroz mrak šunjao U torbi noseć alat svoj, I ja dršćući napipah put Ka ćeliji što nosi moj broj. * * * Pustim hodnicima noću Sve vrste strahova se šire, Gvozdenom zgradom, gore i dole, Kradu se stope što ne mogu da se smire; I kroz rešetke koje zamračuju zvezde Bleda lica kao da vire. Ležao je kao na livadi Snivajući lepo i lako, Čuvari što ga čuvahu dok je spavao, Nisu mogli da shvate kako Može spavati toliko slatko Kad mu je krvnik blizu tako. Ali nema sna kad plakati mora Čovek nenavikao da plače, I dok smo mi – lude, varalice, hulje – Držali bdenija i daće, U svačiji mozak, mukom podsticane, Tuñe se strepnje uvlače. Ah, strašno li je Prisno osećati tuñu krivicu! Jer mač greha do drške u nas Zabada svoju otrovnu oštricu, A suze zbog krvi koju mi ne prolismo Kô rastopljeno olovo pržile su nas po licu.

Duž zabravljenih zatvorskih vrata Šunjaju se stražari u cipelama pustenim, Sive prilike sklupčane na podu Videli su očima strašivim, I čudili se što ljudi, koji nikad molili nisu,

Kleče sad odajući se molitvama skrušenim. Svu noć su klečali i molili se Ožalošćeni nad mrtvačkim pokrovom! Uznemireno perje ponoći treperilo je Nad osuñeničkim kovčegom; A kajanje je imalo ukus Prokislog vina, upijenog sunñerom. * * * Sivi petao kukuriknu, crveni kukuriknu, Al' nikad da svane zora; Pognute senke uvijaju se od straha U uglovima gde ležati se mora; Činilo im se da igra pred njima Zao duh avetnoga stvora. Prolazili su brzo, prolazili žurno, Kô putnici kroz maglu idući:

Rugahu se mesecu igrajući kolo U krug se lako uvijajući, Aveti tu držahu svoj zbor Otmeno tobože koračajući. Izmotavajući i kreveljeći se išle su Tanke senke ruku pod ruku: U krug, u krug, izvodeći sarabandu, Iskazivale su svoju muku: I uklete ove groteske, izvodeći arabeske, Kô vetrom vejane se vuku.

Izvodeći piruete, ove marionete, Skakutale su na vrhovima prstiju; Svoje teške muke iznosili su Puneći nam strahom školjke ušiju, I jer su pesmom hteli da probude mrtve Zapevali su glasno, iz punih prsiju. „Oho!“ vikali su. „Svet je širok, Al' okovanom korak se još nikad ne ote! Jednom ili dvaput baciti kocku Gospodska je igra fote,

Al' ne dobija ko se grehom Kocka u kući sramote.“ Nisu priviñenja ovi pajaci Što su se šalili tako čilo: Bili su ljudi držani u negvama Čije je noge robovanje svilo, Ah, Hristovih mi rana, živa su bića Koja je strašno videti bilo. U krug, u krug igrali su vals Uz osmeh izvodili razne varke Kratkim koracima kurve Uz stepenice se peli porebarke: Prepredenim podsmehom, ulagujućim pogledom, Podsticali nas na molitve žarke. Jutarnji vetar poče da ječi Pa ipak je noć pokrivala vrhunce: Golemi stan tkanja tmine Hvatao je sve konce-begunce, I dok smo se molili, plašili smo se Pravde što će je doneti sunce. Ječeći vetar je išao u krug Oko vlažnih zatvorskih obala, Kao točak čelični sata što se obrće Osetismo kako prolaze minuti sred kala: O ječeći vetre! šta učinismo Da imamo takvog senešala?* Poslednje sam video osenčene šipke Kô rešetke u olovu izlivene,

Kako se pokreću kroz okrečeni zid, Nasuprot postelje daskama postavljene, I ja sam znao da se u svetu Jezive boje zore već crvene. U šest sati očistismo ćelije U sedam je sve još tiho bilo, Ali šuštanje moćnih krila

* Senešal – upravnik dvora, ovde upravnik zatvora.

Kao da je zatvor ispunilo, Oličenje smrti, ledenog daha, Ušlo je da bi nekog dokrajčilo. Smrt nije došla u purpurnoj odeždi, Ni jašući na konju kô mesec bledom;

Sve što vešalima treba Tri su metra konopca s klizajućom gredom: To s užetom sramnim glasnik stiže Da tajna dela obavi redom. Bili smo ljudi što tumaraju Kroz blato prljavog mraka: Nismo smeli da šapućemo molitvu Niti nas hrabrila uteha laka: Nešto je bilo mrtvo u nama I ugasla je nada svaka. Gruba ljudska pravda ide svojim putem I neće da skrene ustranu: Ubija slabe, ubija jake Nastupajući krši svaku granu Gvozdenom petom mrvi snažne, Taj oceubica svuda gde banu! Čekali smo otkucaj osmi, Jezika od žeñi otekla: Jer osmi je presudan Za čoveka sudbinom opekla, Najboljeg i najgoreg ona će splesti Hitrom zamkom ma gde ga zatekla. Ništa nismo mogli da činimo, Sem da čekamo znak: I kô kamenje u pustoj dolini,

Sedeo je nemo svak: Ali uznemirena srca odaje Ludački udarac jak! Iznenadnim udarom zatvorski sat Uznemiri zrak u visini, Iz cele tamnice suknu plač Nemoćnog opiranja sudbini,

Nalik na jauk prognanog Gubavca u njegovoj jazbini. I kao što stvari u kristalu sna Vidimo predstavljene najgorom slikom, Spazio sam zamašćeni kudeljni konopac Za pocrnelu gredu zakačen vijkom, I čuo krvnikovu molitvu Zaglušenu jednim krikom. I sav njegov jad U taj gorki krik je stao, Očajno kajanje i krvavi znoj Niko nije kô ja znao:

Jer ko je živeo više života I sa više smrti je pao. IV Nije bilo službe božje Dok vešahu toga dana: Sveštenikovo srce je odviše slabo A lice mu je bolna rana, Ili mu se u očima čita Muka što ne sme da bude zapisana. Držahu nas zabravljene do podne Sve dok zvona brencad se takla, Zveckaju čuvari ključevima I kad sa ćelija se reza smakla, Gvozdenim stepenicama spuštamo se, Svaki iz svog ličnog pakla. Ipak na sveži vazduh iziñosmo Ali ne onako kako smo hteli, Svima je lice bilo sivo od straha A nekima obrazi beli, I nikad nisam video ljude da tako Čežnjivo gledaju u dan sveli. Nikad nisam video ljude da gledaju Toliko čežnjivim očima, Ka malom modrom svodu

U kome se robu nebo sažima I u svaki srećni oblak što se Za slobodom tako otima. Ali bilo je meñu nama nekih Koji su išli oborene glave, Znali su da su zaslužili Da i njih pod omču stave: Jer on je ubio onu što je voleo A oni mrtvoga dave. Jer onaj ko drugi put greši Mrtvu dušu budi da pati, Izvučenom iz mrtvačkog pokrova Neće krvavljenje stati, Velikim kapljama prosute krvi Opet će uzalud danak da plati! * * * Kô majmuni il klovnovi, u čudesnoj odori

Streljajuć pogledima pritvornim, Ćuteći smo išli uokolo Klizavim dvorištem asfaltnim: Tiho smo obilazili krug S ustima čvrsto stisnutim. Ćuteći išli smo u krug I kroz svačiju šuplju glavu, Sećanje na jezive stvari Jurilo je kô vetar kroz travu;

Užas se uvukao u svakog čoveka, A strah ga pratio u rukavu.

* * * Čuvari su se šepurili, tu i tamo, Nadzirući stado što im je u kući, Uniforme su im bile sasvim nove, Nedeljni mundiri hteli pući, Ali mi smo znali šta su učinili Po negašenom kreču na njihovoj obući.

Jer gde grob zinuo beše Nije bilo više jame: Samo humka blata i peska Kraj zida mrske zatvorske tame, I mala gomila kreča da bi mrtvom Bila pokrov umesto slame. Jer ima ogrtač i taj bednik, Kakav je malo kome darovan: Duboko pod tamničkim dvorištem Golcat je sramotno pokopan, S okovom na svakoj nozi U čaršav je plameni zamotan! I sve vreme živi kreč Meso i kosti mu je jeo, Krhke kosti noću, A danju meso mleo; Naizmence je birô meso i kosti

Ali je srce uvek hteo. * * * Tri duge godine neće sejati Ni sadnice ovde saditi: Mesto će ostati neplodno i golo Tri duge godine neće ga obraditi, I sa nebom začuñenim Prokleto mesto će se svaditi. Misle da će srce ubice okužiti Svaku klicu što je posade. Varaju se! Dobra božja zemlja Bolja je no što se znade, Crvena će ruža tu cvasti crvenija, Belji cvet bele rade. Iz njegovih usta crvena, crvena ruža! Iz njegovog srca bela! Jer ko zna kojim čudesnim načinom Hrist obelodanjuje svoja dela, Otkako je na papine oči Štaka hodočasnika procvetala cela?

Ali ni mlečno bela, ni crvena ruža, Ne može da cveta u zatvorskom zraku; Ovde nama daju samo: Komad crepa i šljunka šaku, Jer cveće robu može da ublaži Jad i beznadežnost svaku. I zato neće latice ruže Ni vinski crvene, ni bele cvasti, Niti na humku blata i peska Kraj mrskog zatvorskog zida pasti, Da bi ljudima što tabaju krug kazale Da će smrt božjega sina sve njih spasti. I mada ga mrski zatvorski zid Tera da se drži kruga, Ne može njime noću da luta Senka okovanog druga. Onog što leži u grešnoj zemlji Može samo da mori tuga. Miran je – jadni čovek – Ili će uskoro biti tako; Ništa ga više neće poplašiti Niti užasnuti podne svako; Senovita zemlja u kojoj leži Ne zna za sunce, mesec, ni pakô.

Obesili su ga kao zver! Ni smrt mu zvonom nisu oglasili Ni molitvu za pokoj duše izrekli, Ne bi li ga kako spasili, Samo su ga žurno svukli, I u raku leš mu bacili. Čuvari mu skinuli odelo A leš neka mu jedu crvi: Podsmehnuli su se izgubljenim očima I oteklom vratu, crvenom od krvi, Smejući se zatrpaše jamu Da se osuñenom ne znaju strvi.

Pored nečasnog njegovog groba Sveštenik neće kleknuti da moli: Ni obeležiti časnim krstom Namenjenim onim što su goli, Jer čovek beše od onih Koje Hrist oslobodi jer ih voli. Pa ipak sve je dobro; prošao je samo put Do krajnje životne stanice, Tuñe će suze oplakati njega, jer, Sažaljenja su davno slomljene stranice. Žaliće ga odbačeni ljudi A njihovoj tuzi nema granice. V Ne znam da li su zakoni pravični Ili i zakoni greše; Sve što znamo mi koji smo u zatvoru Da nas zidovi ne teše, I svaki dan za nas Kô godina dug beše.

Ali znam da svaki zakon Koji je čovek uveo za čoveka, Otkad je prvi ubio brata svoga I žalosnog zločina poteče reka, Najtežom mlatilicom vrše žito Otkad je ljudskoga veka. Ali znam – a mudro bi bilo Kad bi svako znao to – Da je tamničko dvorište Opekama sramnim optočeno svo, I gvozdenom ogradom, da Hrist ne bi video, Kako braći svojoj nanose zlo. Prečagama zasenjuju nežni mesec Dobro sunce zaslepljuju pride, Kriju tako svoj pakao zatvorski Da se ne vidi čega se stide, I što ni božji ni ljudski sinovi Ne bi trebalo da vide.

* * * Najpodlija dela kô otrovne biljke Lepo cvetaju u zatvorskom zraku; Samo ono što je dobro u čoveku Sahne i propada u ovdašnjem mraku; Bledi očaj zaptiva teška vrata A čuvar ubija nadu svaku. Izgladnjuju ovde uplašeno dete Sve dok jadno ne svisne, Šibaju slabe, batinaju ludake Ni sedom, ni starom ne daju da vrisne, Neki polude, neki se prozliju, Al' niko ne sme da pisne. Uzane ćelije u kojim boravimo Prljave su i mračne latrine, Ispunjava ih zadah žive smrti Guši i penje se u visine, I sve sem požude sažižu Ove ljudske mašine. Bljutava voda koju pijemo Sadrži odvratne sluzi, Gorki hleb, meren na kantaru, Pun je peska i kreča u ovoj ćuzi; Sni nam nikako neće na oči A pusti časovi jedini su nam druzi. *** Iako se mršava glad i zelena žeñ Kô zmijski nakot u nama bore,

Malo nas brine zatvorska hrana Druge nas nevolje more, Svi tegovi što ih danju dignemo U srcu nam se stvore. U ponoć leže na svačijem srcu U osvit se tek poneki smakao, Obrćemo ručicu i vučemo uže,

Ćelije su svakom zasebni pakao, A tišina je mnogo strašnija Od zvona koga se udar takao. I nigde ljudskoga stvorenja Što ljubaznu reč bi kazati htelo; Oko što gleda kroz vrata Nemilosrdno je i tvrdo zacelo; Od svih zaboravljeni, jednako trunemo, Osakaćeni nam duša i telo. I tako vučemo života železne lance Četa ponižena i usamljena; Neki proklinjući, neki plačući, A neki srca stamena; Ali božji zakoni milostivi Lome i srca kamena. I svako srce što se skrši, U ćeliji il zatvorskom dvorištu, Slomljeni je sud što predade Svoje blago božjem svetilištu, I najlepšim mirisom narda Ispuni gubavčevu kuću nečistu. Da srećne li kuće u kojoj srca pucaju, A mir i praštanje pobeñuje; Kako inače da se čovek ispovedi I grešnu dušu da sreñuje, Jer samo kroz slomljeno srce Hrist dušu može da ubeñuje. * * * I obešeni nateklog, crvenog vrata, Ukočenim, izbuljenim pogledom što preti, Čeka na svete ruke što će I kradljivca u raj uzneti, Jer slomljeno, skrušeno srce, Gospod će uvek sebi uzeti. Čovek u crvenoj togi što tumači zakon Tri nedelje života mu dade,

Tri kratke nedelje da izleči Dušu svoju i smiri njene jade, I od krvavih mrlja očisti Ruku što smrtni udarac zadade. I kapljama krvi čistio je ruku Što je čelik držala beli, Jer samo krv može izbrisati krv A samo suza suzu da celi, I crvenu mrlju, što Kaina uprlja, Hristovo praštanje obeli. VI U Redinškoj tamnici kod Redinga grada Postoji jama srama, U njoj leži nesrećni čovek A prodiru ga jezici plama; Na grobu mu nema imena U gorućem pokrovu obavija ga tama. I dok Hrist ne pozove mrtve U tišini on će da leži; Nema razloga da prosipa suze Ni potrebe da nekud beži, Ubio je onu što je voleo I zato ga uze grob sveži. Svi ljudi ubijaju ono što vole I svako treba da to zna; Neki to rade zlim pogledom A neki laskavim rečima, Kukavica to čini poljupcem Mač priliči hrabrima. Sa engleskog preveo Erih Koš BELEŠKA O BALADI O REDINŠKOJ TAMNICI Frenk Haris, kontroverzni anglo-američki pisac, pripovedač, romansijer, esejista, urednik niza časopisa (Suterday rewiew) i „najbolji biograf Oskara Vajlda“ (Menken), navodi da je jedne večeri, februara 1895,

markiz od Kvinsberija, protiveći se vezama svog sina lorda Alfreda Daglasa i petnaest godina starijeg pesnika i pisca pozorišnih komada Oskara Vajlda, prvo posetio Vajlda u njegovoj kući i izvreñao ga, a zatim, u poznatom, mondenskom „Olberberl klubu“ ostavio vrataru otvorenu, Vajldu namenjenu, uvredljivu kartu, koja je, budući izazovna i javno predata, obavezivala Vajlda da na nju odgovori. Po Frenku Harisu i Bernardu Šou, Vajld je izabrao najgori i najbezizgledniji način da na izazov reaguje: tužio je sudu markiza od Kvinsberija zbog krivičnog dela klevete. Dvojica njegovih kolega i prijatelja uzaludno su ga ubeñivali da to ne čini, da se povuče i okane toga posla. „Engleski sud mi ne uliva poverenje da će pravično i nepristrasno suditi. Naprotiv, ubeñen sam da je u stvarima umetnosti i morala engleski sud najgori u celom civilizovanom svetu... Sve britanske predrasude biće protiv vas, a na strani oca, koji je pokušao da zaštiti svog mladog sina. Morali biste se predstaviti kao religiozni manijak da biste u Engleskoj imali neku šansu protiv njega... I ne zaboravite da ste izazvani na borbu na život i smrt. Razmotrimo stoga kako se suprotstaviti ovom izazovu, ali nemojmo se boriti Kvinsberijevim sredstvima, samo zato što je on agresor. Ako izgubite proces, a Kvinsberi bude osloboñen, svi će smatrati da ste vi krivi za bezbroj grehova, a Englezi preziru pobeñene... Ne vršite samoubistvo!“ Vajld, kao što je poznato, nije poslušao Harisa i Šoa, savetovan od svojih advokata, koji su ga, težeći za honorarima i slavom, uveravali da su šanse na njegovoj strani, a sem toga još i stalno podstican i podjarivan od svog mladog pesničkog prijatelja lorda Alfreda Daglasa, koji je bio u zavadi s ocem i, nastojeći da se osamostali i izbori za svoju slobodu, želeo da ga pošalje i na robiju od „sedam godina, zbog odvratne kriminalne klevete“, kako je to naveo u jednom pismu. Suñenje Kvinsberiju počelo je u Centralnom krivičnom sudu 3. aprila 1895. godine, pred prepunom dvoranom, i ni za veliki novac niko nije hteo da ustupi pribavljenu ulaznicu. Bio je to, očigledno, prvorazredni društveni dogañaj – skandal kakav se odavno nije pamtio – ali, kako će se pokazati i kako su to predviñali Haris i Šo, u isti mah i prilika za obračun konzervativne, stvarne aristokratije, privilegovane naslednim titulama, imanjima, novcem, pa i zakonima, sa liberalnom, takozvanom duhovnom aristokratijom, koja se svojim sredstvima i prednostima – obrazovanjem, talentom i znanjem – borila za uticaj u društvu. Za privilegije duha, važnije i pretežnije, po njenom mišljenju, jer su trajnije od vlasti koja je prolazna. Okršaj je bio utoliko žešći što je aristokratska loza Daglas-Kvinsberi bila povezana i sa samim dvorom, a na drugoj strani se nalazio grañanin Oskar Vajld, koji je svojim uspesima u literaturi, naročito meñu pozorišnom publikom, rečitošću i duhovitošću u salonima, ekscentričnim odevanjem i neobičnim ponašanjem, propovedanjem estetizma kao

najviše društvene vrednosti, nasuprot strogoj jednostavnosti tradicionalno utvrñenih vrednosti Imperije, pa i izvesnim nastranostima, koje nije odviše krio, predstavljao već odavno izazov kome se valjalo suprotstaviti. Posredstvom Vajldovog poraza želeli su da se obračunaju sa njegovim pristalicama i uticajem koji je vršio na mlade, u umetničkom svetu i na univerzitetima. U stvari, reč je bila o svojevrsnom ponavljanju procesa koji je u staroj Grčkoj voñen protiv Sokrata, optuženog za zavoñenje omladine. Markiz od Kvinsberija i njegovi advokati nisu poricali navode optužbe, niti se optuženi branio, pozivajući se na to da se zauzimao za svog sina; da je bio izazvan i delovao u afektu; da je pismo upućeno Vajldu bilo privatnog karaktera i nije imalo za cilj da iznosi ili prenosi nešto što časti drugoga škoditi može, što predstavlja klasičnu pravničku definiciju klevete. A pošto to nije uradio, ostalo je samo da dokazuje da su optužbe iznete u pismu istinite i, nastojeći da to postignu, Kvinsberi i njegovi advokati pozivali su se na svedoke, mlade ljude sa kojima se Vajld sastajao, upuštajući se sa njima i u kažnjive radnje protivprirodnog bluda, na ljubavna pisma koja je pisao mladom Daglasu, sada u posedu odbrane, pa i na nemoralni karakter Vajldovih dela, u prvom redu romana Slika Dorijana Greja. Pokazalo se da je Vajld imao veze sa petoricom ili šestoricom mladih ljudi, maloletnika gotovo, mahom bez zaposlenja, oskudnog novčanog stanja, ne baš uglednih zanimanja – sobari, konjušari i sitni prestupnici koje je nadzirala policija. Sastajao se sa njima u hotelskim sobama ili u separeima restorana u poznatom londonskom kvartu Soho, pomagao ih novcem i davao im poklone. Vajld je, istina, tvrdio da je njegova naklonost prema ovim mladim ljudima bila samo estetska i čisto sentimentalna, pesnička takoreći, da od njih ništa nije tražio ni dobijao zauzvrat, da je pismo Lordu Alfredu Daglasu pesma u prozi, a Slika Dorijana Greja duboko moralna knjiga. Sud i porota nisu bili istog mišljenja i markiz od Kvinsberija bio je osloboñen optužbe za klevetu uz gromko, navijačko odobravanje publike u sudnici i na ulici. Predstavljalo je to poraz za Oskara Vajlda, ali i opasnost da se sve ne završi samo na tome. Pa i da bude izložen progonima javnog tužilaštva njenog veličanstva, kraljice Viktorije. Budući da su sud i porota našli da je markiz od Kvinsberija dokazao opravdanost svojih tvrdnji, izlazilo je da je time dokazano i da se Oskar Vajld ogrešio o krivično-pravne propise koji se gone po službenoj dužnosti. Okrivljen je na osnovu člana XI Amandmana krivičnog zakonika iz 1885. godine, što znači za delo koje deset godina ranije nije bilo kažnjivo, a, kako tvrdi Frenk Haris, izglasanog u parlamentu na predlog koji je jedan opozicioni poslanik izneo kako bi, terajući stvari do krajnosti, ismejao konzervativnu većinu. („Upuštanje u familijarnosti i nepristojnosti meñu ljudima istog pola.“)

„Tako je ovom zakonodavnom mudrošću, besprimernom u civilizovanom svetu, Oskar Vajld uhapšen i bačen u tamnicu.“ Osuñen je na dve godine zatvora sa prinudnim radom. Proces je održan u poznatom zatvoru Old Bejli, 27. aprila 1895. Drugo, dopunsko suñenje održano je 21. maja iste godine, posle čega je Vajld upućen na izdržavanje kazne, prvo u Vandsvort, a zatim u Reding. Izmeñu ta dva suñenja Vajld je kraće vreme pušten da se brani sa slobode, pošto su prijatelji za njega položili kauciju, a u meñuvremenu, na pritisak poverilaca koji su navalili sa svih strana, proglašen je bankrotom i sva njegova imovina zaplenjena i prodata na doboš, pri čemu su razneti i nestali neki njegovi rukopisi, a i skupocene slike njegovog negdašnjeg prijatelja, slikara Uistlera. Haris i ostali prijatelji predlagali su mu da se skloni iz Engleske, pa mu čak i organizovali bekstvo, ali je Vajld, koji je zapao u stanje potpune bezvoljnosti, odbio da tako postupi, delom pod pritiskom porodice, a verovatno više zbog još živih veza sa njegovim mladim prijateljem „Bosijem“ Daglasom, koga nije mogao da napusti. I tako, pošto se i žena rastavila od njega, a dvojica sinova izuzeti iz njegovog starateljstva, upućen je u tamnicu da robija u surovim uslovima koji su tamo vladali, a bili još teži za razmaženog londonskog dendija. Nisu imali nikakvog prizrenja prema piscu. Zatvorske vlasti odnosile su se prema njemu strogo, po propisima, što znači da je morao da proñe kroz samicu, da radi (čija stare lañarske konopce i pere podove, kako navodi u svojoj baladi), nije imao pravo da čita, sem zatvorskog pravilnika i molitvenika. Zbog manjih propusta čak je u više mahova kažnjavan postom i samicom, a na osnovu toga odbijena mu je i molba za prevremeni otpust i tako je odležao punu dvogodišnju meru. Tek negde pri kraju, posle intervencije Harisa i još nekih prijatelja, dozvoljeno mu je da piše i, kao rezultat ovog ublaženja kazne, proistekle su zabeleške koje su mu poslužile za poslednja i jedina dela ovog perioda: ispovedni, pokajnički prozni spis De Profundis, Balada o Redinškoj tamnici, kao i šest pisama o režimu i engleskim zatvorima i potrebi njihove reforme i humanizacije. I Balada o tamnici u Redingu pisana je sa tim ciljem: kao protest protiv nehumanih postupaka i smrtne kazne, a po oceni kritike, kao pesničko umetničko delo „uz Kolridžovog Starog mornara predstavlja najbolju baladu jedne literature u kojoj je ta pesnička forma obilno i sa uspehom negovana“. Dovršena u Napulju, gde je Vajld kraće vreme boravio pred konačni razlaz sa lordom Alfredom Daglasom, objavljena je 13. februara 1898, i mada je Vajld još bio pod društvenim, javnim bojkotom, dočekana je sa najvećim pohvalama i prevedena na više jezika. Kod nas ju je preveo Svetislav Stefanović i objavio u knjižici Iz novije engleske lirike 1923. u izdanju Knjižarnice „Napredak“. Prevod, zadugo jedini, cenjen i hvaljen, rañen versifikacijom onoga vremena, uz upotrebu

kratkih usklika i zamenica korišćenih kao rime (aj, vaj, taj, daj, zna, da), danas, posle šezdeset i više godina, deluje poprilično anahrono, a sva je prilika da duguje ponešto i poznatom nemačkom prevodu Ota Hauzera. Primera radi navodimo jednu strofu: „Taj voli premalo, taj odveć dugo, Taj kupuje, prodaje taj; Sad se to zbiva uz mnogo suza, Sad ni uz uzdisaj; Jer svaki ubija ono što voli Ali ne gine svaki taj.“ Balada nosi posvetu C. T. W. negdašnjem vojniku Kraljevske konjičke garde, koji počiva u zatvoru Njenog veličanstva u Redingu, Berkšajer (Berkshire) 7. jula 1896. Ko je bio taj nesrećnik, osuñen na smrt i obešen, „jer su ga našli kraj voljene žene, pored sirotice, njegovom rukom, u postelji njenoj ubijene“, a čija je sudbina i, naročito, smaknuće kome je prisustvovao, „toliko potreslo pesnika da su ga sećanja na nj inspirisala da napiše jedino delo od istinske vrednosti posle izlaska iz tamnice 19. maja 1897.“ I o tome se mogu naći podaci u engleskoj bulevarskoj štampi, koja se i tim slučajem bavila, redovno prateći i beležeći kriminalnu hroniku svog vremena. Sir Džon Irvin (St. John Ervine) u svojoj knjizi Oscar Wilde, A Present Time Appraisal navodi da je reč o mladom gardisti, pripadniku plavih odreda Kraljevske konjičke garde, Čarlsu Tomasu Vulridžu (Charles Thomas Wooldrige, kod Vajlda C. T. W.) koji je u tridesetoj godini, 7. jula 1896, obešen u Redinškoj tamnici zato što je ubio svoju ženu Lauru-Elen Vulridž, u nedelju 29. marta iste godine. „Lakomislena, verovatno i neverna – stara svega dvadeset i tri godine – izazvala je bes svog muža kad je otkrio da se predstavljala kao neudata, radeći pod imenom Glendel u pošti u Itonu, gde je bila zaposlena. Pošto ju je sreo na putu izmeñu glavne železničke stanice u Vindsoru i sela Kleuer, izazvan njenim odgovorima, u nastupu jarosne ljubomore, prerezao joj je grlo. (Podaci: Dušan Puvačić, University of London, School of Slavonic and East European Studies). I, kako kaže Vajld u svojoj Baladi o tamnici u Redingu: „trebalo je zato da umre!“ Drugi Vajldov pokajnički spis, De Profundis, objavljen je posthumno 1905, od strane Vajldovog najboljeg prijatelja i izvršioca njegove poslednje volje R. Rosa, kako bi njime bile opovrgnute tendenciozne i neistinite tvrdnje lorda Alfreda Daglasa, negdašnjeg Vajldovog miljenika, „učesnika jedne viktorijanske ljubavi“, kako bi rekao Ričard Elman (Richard Ellman) pisac izvesne esejističke studije o tome predmetu (University of California, Los Angeles 1977). Pa i tada nepotpun, surovo

cenzurisan od nadležne kraljevske vlasti, sve do 1960. godine, kad je najzad objavljeno integralno izdanje. Isidora Sekulić, rukovoñena sopstvenim verskim osećanjima, a dirnuta Vajldovom pokajničkom, hrišćanskom konverzijom, prevela je jedan deo spisa i napisala kratak predgovor knjizi koju je usred prvoga rata izdao Cvijanović u Beogradu. Sekulićeva – Stremnjicka, kako se tada još potpisivala, nažalost nije raspolagala potpunim, necenzurisanim izdanjem dela, a verovatno nije ni znala za „drugi pad Oskara Vajlda“ (F. H.) – njegovo pomirenje sa „Bosijem“, lordom Alfredom Daglasom, odlazak sa njime u Napulj, a ni za druge Vajldove romanse sa mladićima u Parizu i malom mestu La Napul, na francuskoj Azurnoj obali, kojim nije mogao da odoli. Erih Koš