Sabina Rasel

Želim da odrastem uz tebe

Lorna, mlada devojka, posle smrti očuha saznaje da ju jeon, kako bi podmirio dugove, prodao bogatom poslovnomčovekuMarkosu.Očajna, spremna je na sve, ali kad stvarno

upoznaMarkosa,životjoj se potpuno menja.....

Prvo poglavlje

Lorna je stajala kraj prozora elegantne kancelarije nameštene otmenim

starinskim nameštajem. Juče su je hitno pozvali u advokatsku kancelariju

koja je vodila poslove njenog očuha.

Advokat je gledao s mešavinom simpatije i sažaljenja.

- Pozvali ste me da mi saopštite Fabijanovu finansijsku situaciju...

odnosno, kako posle njegove smrti nije ostalo ništa? - upitala je s gorčinom.

- Gospodin Vidalos je više voleo da vam to saopšti neki advokat.

- Ko je gospodin Vidalos? Šta on ima s tim?

- Vaš očuh se mnogo zadužio kod Markosa Vidalosa. Dugovao mu je

ogromnu sumu. Barem je meni tako rečeno.

U trenutku su joj svi događaji iz njenog života iskrsli pred očima: Fabijan

Makalos koji joj je poslednjih petnaest godina bio otac; majčina smrt pre

sedam godina; Fabijanova sestra Elen koja se preselila kod njih u malu

kuću u Pertu; gimnazija koju je uspešno pohađala; studije biologije;

Fabijanova smrt pre samo tri nedelje...

Simpatija, koju je na početku razgovora primetila na licu advokata,

pretvorila se u hladnu uljudnost. Bilo je očigledno kako želi što pre da je se

oslobodi. Brzo se oprostila s njim i izašla. Na ulici je zadrhtala od hladnoće -

nemir i neočekivan osećaj nesigurnosti izazvao je u njoj želju da što pre

stigne kući. Zato je ušla u prvi autobus.

Mala kuća od crvenih cigala, s baštom, svetlo upaljeno ispred ulaznih

vrata i osvetljeni prozori kao da su joj poželeli dobrodošlicu, i delimično su

joj rasterali nespokoj.

- Lorna, najzad si se vratila! - dočekala je Elen.

- Verujem kako nema potrebe da te obavestim o sadržaju razgovora -

rekla je ironično, ne gledajući je dok je skidala kaput.

Elen se umorno oslonila na zid.

- Fabijanu je sve krenulo nizbrdo odmah posle smrti tvoje majke. Dobro

znaš koliko je voleo. Pre sedam godina je i sam počeo polako da umire... Da

bi mogao da nastavi posao, morao je da obnovi ribarske brodove i opremi ih

odgovarajućim komorama za hlađenje. Za to mu je bila potrebna ogromna

suma novca i on ga je pozajmio s prihvatljivim kamatama, ali nije uspeo da

podmiri dug. Kamate su se udvostručile, zatim utrostručile... i krug se

zatvorio.

- Trebalo je da me upoznate sa situacijom.

- Šta bi ti mogla da učiniš?

- Da napustim fakultet i zaposlim se.

- Tvoje obrazovanje je bilo najvažnije. Fabijan je želeo da dobiješ najbolje.

- Ali, ja bih shvatila! - uzviknula je.

- Molim te ljubavi, nemoj plakati! - preklinjala je Elen grleći je.

- Ovo je šok za mene! - promrmljala je.

- Saslušaj me, poći ćemo na kratak odmor. Samo nedelju dana. Otići

ćemo u Sidnej.

- Ali, to je užasno daleko - povikala je usplahireno.

- Imam sestru koja tamo živi i ima mnogo unuka. Rado bih ih ponovo

videla.

- Možemo li to sebi da priuštimo?

- Imam nešto ušteđevine. Rezervisaću avionske karte za Sidnej.

Četiri dana kasnije, uzbuđena i nesposobna da sakrije radost što će

posetiti nova mesta, gledala je kroz mali prozor na čudesnu metropolu.

Kad su na izlasku s terminala ušle u jedan od taksija poređanih uz ivicu

trotoara, bila je toliko uzbuđena zbog svega što je okruživalo, da nije ni čula

adresu koju je Elen dala vozaču. Išli su ulicama i trgovima izgrađenim po

gotovo geometrijskoj pravilnosti, a zatim je taksi ušao u rezidencijalnu četvrt

elegantnih kuća s prostranim, lepo održavanim vrtovima, a onda je skrenuo

u veliku aleju i zaustavio se ispred vile s ogromnim parkom.

Nema od iznenađenja, stajala je nesigurno pored automobila dok je Elen

čekala da joj taksista vrati kusur.

Iz vile je izašao postariji muškarac i požurio prema njima s osmehom

dobrodošlice na licu.

- Vi ste sigurno Lorna - rekao je uljudno. - Uđite, ja ću se pobrinuti za

prtljag.

Upitno je pogledala u Elen. Očekivala je da će ih upoznati, ali to se nije

dogodilo. Nije joj preostalo ništa drugo nego da uđe u prostrano predvorje.

Čovek je poveo uz stepenice na prvi sprat.

- Pretpostavljam kako želite da se osvežite posle putovanja.

Govorio je uslužnim tonom, verovatno je pripadao posluzi. Međutim,

sigurno nije bio običan sobar. Ceremonijalno je pred Lornom otvorio vrata

jedne sobe, naklonio joj se, a onda dao znak da Elen krene s njim.

Soba je bila raskošno nameštena. Iz garderobe su vodila vrata u

kupatilo, elegantno i rafinirano.

Ostala je bez daha od iznenađenja. Brzo je iz kofera izvadila najpotrebnije

stvari, popravila šminku, očetkala kosu i požurila do Elen. Ona je pažljivo

odmerila i nasmešila se s odobravanjem.

- Večera je, pretpostavljam, u osam. Spiros priprema aperitive.

- Tvoj rođak?

- Ne.

- A ko je onda? - upitala je oprezno.

- Spiros? Prijatelj. - Činilo se da govori preko volje, ali se ohrabrujuće

smeškala. - Siđimo sada.

Uhvatila je ispod ruke i odvela u prizemlje. Usput je dodala: - Ali, on nije

vlasnik kuće.

- A ko je? Neki tvoj prijatelj milijarder?

Ne odgovorivši joj na pitanje Elen je krenula prema vratima.

- Zašto si tako tajanstvena? Reci mi gde smo!

Elena se uopšte nije osvrnula na njeno razdražljivo pitanje, samo je

nežno gurnula u salon, takođe vrlo lepo namešten.

- Dobro veče!

Lorna je pogledala prema mestu odakle je dopirao dubok glas. Ugledala

je muškarca tridesetih godina koji je stajao pored prozora u dnu sobe. Visok,

lepo građen, dinamičnog muževnog izgleda, širio je oko sebe uzbuđujući

magnetizam. Učinio joj se bogat i moćan, sposoban da gospodari svojom

društvenom nadmoći. Bio je osoba koju bi, pomislila je, svako pametan

radije imao za prijatelja nego za neprijatelja.

- Nadam se da je let avionom bio prijatan - obratio im se uljudno.

Ko je ovaj neznanac? Instinktivno je prema njenu osetila odbojnost i pre

nego što ih je Elen predstavila jedno drugom.

- Lorna, nisi upoznala Markosa, zar ne?

Markos. Markos Vidalos. To je mogao da bude samo on. Ali, zašto?

Okrenula se prema Elen očekujući objašnjenje. Iznenadila se kad je

primetila da je ona pocrvenela.

- Mi smo Markosovi gosti - promrmljala je Elen.

- Na moj nagovor - umešao se on mirno. Prešao je preko sobe i zaustavio

se na nekoliko koraka od nje.

- Tvoj otac je bio stari porodični prijatelj - rekao je Markos. - Vest o

njegovoj smrti veoma me rastužila.

Bila je užasno napeta. Šta da mu kaže? Da se zahvali na gostoprimstvu?

Uprkos reči saosećanja, u njima je bilo gotovo nemilosrdne tvrdoće. Iako je u

sobi bilo toplo, osetila je ledene žmarce niz kičmu.

- Šta želiš da popiješ?

Elen je rekla da želi konjak s vodom i on se okrenuo prema Lorni: - A ti?

- Belo vino, molim.

- Slatko ili oporo?

- Oporo.

Pokušavala je da se pribere i ostane mirna. Markos je prišao pokretnom

baru, pripremio aperitive i pružio im čaše. Nikad pre nije upoznala nekog

poput Markosa Vidalosa. Da je barem bila kilometrima daleko od njega, van

njegovog dohvata.

- Jeste li zadovoljne sobama?

Lorna se upravo spremala da uljudno odgovori, ali je Elen pretekla.

- Divne su! Iz njih puca pogled na luku.

- Zato sam i kupio ovu kuću.

Očarana, posmatrala je njegovo preplanulo lice koje je isticala

snežnobela košulja. Mora da je zaista poludela, mora da se sabere i savlada

svoja osećanja. Skrenula je pogled s njega i zagledala se u slike koje su visile

na zidovima. Nije bila nikakav stručnjak, ali je odmah prepoznala Renoara i

Šagala. Ako je kolekcionar, imao je zaista savršen ukus.

- Sviđaju vam se umetnička dela?

- Kao i svakom - odgovorila je zaobilazno.

- A ipak, istorija umetnosti nije uključena u program tvojih studija.

Odakle je znao? Bila je zbunjena. Onda je uljudno objasnila: - Neke

stvari se uče iako nisu deo programa. One su deo života.

- Jesi li zadovoljna fakultetom?

Nije shvatala njegovo interesovanje. Ipak bi odgovorila da se nije umešala

Elen.

- Lorna je odlična studentkinja.

Smetao joj je razgovor koje se vrteo oko nje.

- Sigurna sam da baš i nisam zanimljiv predmet razgovora - rekla je

odlučno. - Valjda postoji nešto podsticajnije o čemu bi se moglo razgovarati.

Nije bila sigurna, ali joj se učinilo da je u tamnim Markosovim očima

primetila iskricu zadovoljnog osmeha.

U tom trenutku se pojavio Spiros i obavestio ih da je večera servirana.

Markos je poveo gošće u trpezariju nasred koje je stajao raskošan sto

ukrašen cvetnim aranžmanom. Obema je pridržao stolice, a zatim je i sam

seo za sto. Na čelo stola, naravno! A gde drugde, pomislila je još

podrhtavajući od dodira njegove ruke na svom vratu. Dok joj je pomagao da

sedne, slučajno je dotakao. Prošli su je žmarci od nečeg što još nikad nije

osetila, ni upoznala. Nije mogla da shvati vlastito reagovanje, nesvesno

odbijajući da dokuči uzroke. Radije je zaključila da je to otuda što je još

potresena Fabijanovom smrću i što se našla u tako neobičnoj situaciji.

Večera je bila savršena i nije mogla a da se ne složi s Eleninim

pohvalama koje je uputila Markosu dok su išli prema salonu gde ih je čekala

kafa. Razgovor je krenuo za nju neočekivano prijatnim smerom i posle

nekoliko trenutaka zbunjenosti opustila se i potpuno prirodno učestvovala u

njemu. Verovatno je za to bilo zaslužno i dobro vino, ali i Markosovo spretno

vođenje razgovora.

- Smem li da vam za sutra predložim obilazak grada? - upitao je.

- Bilo bi divno - rekla je Elen i okrenula se Lorni. - Slažeš li se, mila?

- Vrlo ljubazno od vas, gospodine - promrmljala je i ne pogledavši ga.

- Zovi me Markos.

Ispunio je mračan osećaj opasnosti. Ne sme mu dozvoliti takvo slobodu.

Instinkt joj je govorio da se ni na koji način ne uplete i da ostane oprezna.

- Prvi put si u Sidneju?

- Da.

Umor od putovanja i vino počeli su da deluju. Postala je pospana i jedino

je želela da što pre ode u krevet.

- Ima zanimljivih mesta koja treba videti. Moj automobil i Spiros su ti na

raspolaganju.

- Hvala. - Rekla je to glasom plahe i uljudne učenice. Naglo je ustala i

spustila šoljicu na najbliži sto. - Molim vas da me izvinite, veoma sam

umorna. Laku noć. - Kratko je pogledala Markosa i, ne dodavši ništa više,

izašla je iz salona!

Kad se našla u svojoj sobi, zatvorila je vrata, ušla u kupatilo i u kadu

pustila toplu vodu u koju je usula mirišljave soli. Dok je čekala da se kada

napuni, vratila se u spavaću sobu. Tek tada je primetila da su koferi

raspakovani, a odeća okačena u orman. Prekrivač na krevetu bio je

odmaknut, a spavaćica položena preko jastuka. Nije poznavala takvu vrstu

raskoši pa je pomislila da će sedmica provedena u ovom rajskom gradu na

kraju ipak biti očaravajuća. Da je mogla nešto da izmeni, izabrala bi drugog

domaćina, drugačijeg od Markosa Vidalosa, ali ne može se imati sve.

Prijala joj je mirišljava kupka. Osetila je kako napetost popušta i

sopstveni oprez joj se učinio smešan.

Uvila se u frotirski ogrtač i otišla u sobu. Navukla je spavaćicu u uvukla

se među svilene čaršave. Odmah je utonula u dubok san.

Drugo poglavlje

Sledećeg jutra se probudila dok je neko razgrtao teške zavese.

Osvrnula se, zbunjena, oko sebe. Nije poznavala sobu u kojoj se nalazila,

a zatim se odjednom setila svake pojedinosti prethodnog dana.

- Dobar dan! - pozdravila je žena pored prozora. - Ja sam Selena,

Spirosova žena. Donela sam vam doručak.

Prišla joj je s poslužavnikom. Kafa je mirisala neodoljivo, a na

poslužavniku je bilo divnih stvari.

- Ovde je toliko hrane, toliko inače ne pojedem za ceo dan - rekla je

smešeći se.

- Doručak je najvažniji obrok. Dan treba dobro započeti. Vi ste mršavi i

morate da jedete.

- Daću sve od sebe - obećala je, a zatim je primetila novine koje je žena

stavila na krevet. Markos Vidalos je očigledno mazio svoje goste.

- Ne žurite, gospođice. Jedite mirno.

Pomislila je kako će upravo tako i da učini. Uživaće u neočekivanoj

raskoši dokle god bude moguće. U životu joj se neće pružiti još jedna ovakva

prilika. Bila je divna nedelja, baš za uživanje u gubljenju vremena.

Tek kad je Selena otišla, setila se obilaska grada i okoline.

U devet je izašla iz sobe u farmerkama i svetloljubičastom džemperu, jer

je vreme bilo nestabilno. Pokucala je na vrata Elenine sobe, ali joj niko nije

odgovorio. Sišla je u prizemlje, ali je zastala u velikom predvorju nesigurna

kuda da krene.

- Dobar dan! - začula je glas iza sebe.

- Dobar dana, Spirose. Gotovo ste me prestrašili. Ne vidim nikoga. Gde

su?

- Gospodin Vidalos je u radnoj sobi.

- A Elen?

- Jutros je rano ustala.

Počela je da postavlja preciznija pitanja, ali u tom su se otvorila vrata i

na njima se pojavio Markos Vidalos. Na sebi je imao smeđe somotske

pantalone, kožni sako i kockastu flanelsku košulju.

- Najzad si sišla. Jesi li dobro spavala?

- Jesam, hvala.

Osvrnula se oko sebe. Očekivala je da će svakog trenutka ugledati Elen

kako se odnekud pojavljuje, a primetila je i da se Spiros izgubio.

- Dođi u moju radnu sobu. Selena je upravo donela kafu. Moramo da

razgovaramo.

Da razgovaraju? 0 čemu? Nije želela da ostane sama s njim. Užasavala se

mogućnosti da bude sama s njim u njegovoj radnoj sobi. Ali, šta je drugo

mogla da učini? Da odbije poziv bilo bi nepristojno i detinjasto. Krenula je

prema vratima, a srce joj je snažno tuklo. On je propustio u sobu i zatvorio

vrata.

Pokušala je da se smiri. Plašila se bez razloga. Besmislene fantazije

pripisala je svojoj bujnoj mašti.

- Šećera i malo mleka, zar ne?

- Da, hvala - odgovorila je nervozno. Pokušala je da nađe uporište u

razgledanju sobe. Lepa i prijatna prostorija, izrazito muška: veliki radni sto i

stolica presvučena kožom, biblioteka prepuna knjiga. Na suprotnoj strani

kamin u kom je gorela vatra.

- Sedi, Lorna.

Smestila se u najbližu fotelju i uzela šoljicu kafe koju joj je ponudio.

Sama sebi je rekla da je glupo što se i dalje oseća ugroženo. Ipak, jedva je

skupila snage da ostane na mestu, da ne ustane i pobegne.

- Pre nego što si otišla iz Perta, saznala si neke stvari - počeo je uputivši

joj nedokučiv pogled. - Sad ćeš saznati i ostalo.

- Zar ne bi trebalo da je i Elen ovde?

- Ona već zna sve pojedinosti.

- Ah, tako. - Glas joj je bio tih i nesigurna. - Čudi me da sam pozvana u

Sidnej samo da bih saznala stvari koje je mogla da mi kaže i u Pertu. O

čemu se radi?

- Fabijan je bio do guše u dugovima. Strahovitim dugovima - objasnio joj

je suvo. - Tražio je nedozvoljene izvore finansiranja. Kad u određeno vreme

nije mogao da podmiri dugove, povećane su mu kamate sve dok nije ostao

bez ičega.

Pod njegovim pogledom, koji je ni na trenutak nije napuštao, osećala se

kao u vlasti zlog čarobnjaka.

- Pre tri godine - nastavio je neumoljivo - trampio je jedini imetak koji mu

je još ostao u zamenu za preko potreban novac. - Posle kratke pauze dodao

je: - Prodao je tebe.

Prebledela je.

- Imala si sedamnaest godina i već si bila lepotica. Bila si ponuđena, pa

ko plati više. Uz uslov da ti se omogući studiranje kako bi upotpunila svoje

obrazovanje, život u kući u Pertu s Elen, osigura mesečni prihod za časove

plesa i sve ostale lične troškove.

Užasnuto ga je gledala, odbijajući da poveruje u ono što je čula.

- Da ne budem nepravedan prema jadnom Fabijanu, dodaću kako

očigledno nije mislio da će se razboleti i da neće moći da vrati velike iznose

koje je pozajmio.

- Pokušavaš li ti to da mi kažeš kako si me kupio? Da sam tvoje

vlasništvo?

- Da - odgovorio je ne trepnuvši.

Podigla je glavu dok su joj oči besno sevale.

- Šta očekuješ da ti se ponudi za isplatu duga? - upitala je prezrivo.

Podrugljivo je pogledao.

- Mislim da sam ti upravo uništio sve iluzije koje si imala o svom ocu...

svom očuhu. Na neki način, on je pokušao da se moralno iskupi. U ugovor

je uneo klauzulu, u slučaju da ne bude u stanju da namiri finansijske

obaveze.

- O kakvoj klauzuli je reč? - upitala je jedva čujno.

- Brak.

- Valjda ne misliš da ću ti poverovao?

Ukočio se.

- Želiš li da vidiš ugovor?

Otvorio je jednu fioku svog radnog stola i izvukao veliki koverat. Izvadio

je presavijen papir i pružio joj ga.

Ona ga je uzela i grčevito se zadubila u njega. Dok je čitala, na licu joj se

videlo gađenje. Nije lagao. Ovo je bio pravi pravcati ugovor o prodaji.

- Kako je mogao to da mi učini? - promrmljala je u neverici.

- Morala bi da budeš zahvalna Fabijanu što te je prvo ponudio meni.

- Sve u svemu, pitanje časti među mafijašima! - uzviknula je ljutito. - To

si želeo da čuješ, zar ne?

- Podmirio sam sve njegove dugove, povukao menice na kuću u Pertu. -

Ironično se nasmejao. - Zatim sam ti platio školarinu, plesnu školu, sportski

klub, odeću, čak i hranu, ne računajući novac za sitne zahteve.

- I sad je došao trenutak da to naplatiš - zaključila je oporo. - Ali, zašto

brak?

- Fabijan je tako hteo. Želeo je da brinem o tebi, i ja sam mu dao svoju

reč.

- Zaista plemenito!

- Da - odgovorio je suvo. - Ako se uzme u obzir koliko sam uložio.

- Kakvu je ulogu u tome odigrala Elen? Njen zadatak je bio da ti isporuči

robu? - reči su joj prelazile preko usana, pune očajničkog sarkazma. -

Naravno, nije odgovorila kad sam pokucala na njena vrata. Pretpostavljam

da je već isplaćena i da je otišla.

- Elen je otišla kod svoje sestre. Spiros je jutros odvezao automobilom.

- A to je sigurno bilo pre nego što me je Selena probudila donevši mi

doručak.

Nije odgovorio i ona je nastavila ogorčenije:

- Smatrao si da ne moram biti obaveštena o njenom kretanju kako ne bih

mogla da s njom stupim u vezu, niti ona sa mnom. Zaista si spretan

Markose, ali ne dovoljno. Taj takozvani ugovor možda ima neko značenje za

tebe, međutim, sumnjam da će ga iko smatrati valjanim.

- Možda i neće. Ipak, kao jedina Fabijanova naslednica, odgovorna si za

sve njegove dugove i moraš da ih vratiš.

Osetila je kako je obuzima panika. Nije tačno znala koliki su dugovi, ali

je i detetu bilo jasno da se radi o ogromnim iznosima. Nikad ne bi uspela da

vrati sav novac pa čak kad bi radila celog života samo za to. Odjednom je

videla izlaz.

- Uvek mogu da proglasim bankrot! - primetila je.

- Da, mogla bi - priznao je hladno - ali u tom slučaju dužnicima moraš

da isplatiš određeni procenat od duga, inače bi to bio bankrot zbog prevare

pa bi kao varalica mogla da završiš u zatvoru. Osim toga, stečaj će ti uništiti

sve mogućnosti za karijeru.

Bila je priterana uza zid.

- Sve si savršeno uklopio - rekla je prezrivo. - Za robu si dao ogroman

iznos. Šta ako je roba... korišćena?

Preplašio je ciničan izraz koji je ugledala na njegovom licu.

- Ne želim tvoju nevinost Želim tvoje telo u svojoj postelji, da bih ga

mogao upotrebni kad god poželim. Tvoje telo koje će mi roditi decu. Brak je,

kao što vidiš, prihvatljivo rešenje za oboje.

- Za mene nije! - kriknula je besno. - Nizašta na svetu neću trpeti tu

sramotnu ucenu.

Morala je smesta da izađe iz te sobe, smesta da se udalji od ovog čoveka.

Ustala je i brzo krenula prema vratima.

- Hoćeš reći da odbijaš?

Njegov nepromenjivo miran glas je zaustavio.

Okrenula se i pogledala ga.

- Da. Pre bih otišla u pakao nego što bih pristala!

- Zaista? A šta nameravaš da uradiš? Da pobegneš tvojim lepim nogama?

- Ne možeš da me držiš kao zatvorenicu.

- Koliko imaš para? Nedostatak novca je veliko ograničenje. Nećeš stići

daleko - rekao je neumoljivo.

Osetila se izgubljenom. Ono malo koliko je imala u tašni bilo je dovoljno

jedino za autobusku kartu i nekoliko obroka u kakvom boljem restoranu. U

banci nije imala nikakav račun, a za sve svoje lične potrebe obraćala se

Fabijanu, a onda Elen. Pokušala je još jednom da se odbrani od njega.

- Otići ću u centra za socijalnu pomoć, zatražiću pomoć za nezaposlene.

- To zahteva mnogo vremena. Kako ćeš dotad da živiš?

- Naći će se, valjda, nešto što ću moći da radim. - Zatim je muklo dodala.

- Još mi ostaje najstariji zanat na svetu. To ne traži neke naročite

sposobnosti.

Polako joj se približio.

- Lepotica noći? - upitao je zaustavi vši se na nekoliko santimetara od

nje.

Osetila je kako je srce počelo žestoko da joj udara. Svaka nit njenog bića,

svaki nerv joj je bio napet. Ravnoteža je nestala i ustupila mesto dubokoj

uzbuđenosti.

- Zašto misliš da su svi oni koji traže prostitutku mladi i prihvatljivi?

Onaj ko traži kurvu očekuje zadovoljstvo za ono što plaća. A što više plaća,

traži sve sofisticiranije igrice.

Osetila je kako joj se gađenje penje u grlo. Ipak, nije se predavala.

- To što od mene tražiš, nije mnogo drugačije. Kakva je razlika prodati

vlastito telo jednom muškarcu ili mnogima? Postoji još jedno, poslednje

rešenje - dodala je odvažno. - Svako može da se baci pod autobus.

- Prilično drastično rešenje, rekao bih.

- Koje bi mi omogućilo da se izvučem iz ovog pakla, posebno od tebe.

- Luda si ako ne shvataš korist od onog što ti se nudi.

Pogledala ga je izazovno.

- Zar treba da se osećam polaskanom zbog toga što me prisiljavaš da se

udam za tebe?

- Želiš da kažeš da pristaješ?

- Ne.

U njegovim očima zasjalo je okrutno svetlo.

- Onda možeš sa mnom početi posao o kome si malo pre govorila.

Pedeset dolara na sat, u redu?

Zastala je s nevericom dok je on drsko odmeravao.

- Da, cena je visoka. Ali za ovakvu tarifu želim prvorazrednu uslugu.

Stajala je bez reči, kao da je paralizovana.

- Ovde, sada, odmah!

- Ovde? Odmah? - ponovila je ne shvatajući ništa.

- Zašto da ne? - Njegove oči je ni za trenutak nisu ispuštale iz vida. -

Vatra će poslužiti za zagrejavanje, zar ne misliš?

Zaprepašćeno je gledala tepih ispred kamina i zadrhtala. Nije bilo većeg

poniženja nego da se s ovim čovekom spoji tu, na podu. To ne bilo vođenje

ljubavi, već životinjsko sparivanje.

Markos je laganim pokretima počeo da skida sako. Neka čudna

opčinjenost držala ju je prikovanom u mestu dok je on otkopčavao košulju i

bacio je od sebe. Mozak joj je govorio da pobegne. Kad je počeo da otkopčava

kaiš na pantalonama, okrenula se i pojurila prema vratima, ali su je dve

grube ruke zaustavile.

- Pusti me?

- Stidljiva si? - upitao je ledeno.

Borila se da se izvuče iz njegovih ruku, smetena lakoćom kojom je uspeo

da je zaustavi i slomljena osećajima koje su njegove ruke izazvale u njenom

telu.

- Da me nisi dotakao! - zaurlala je.

- I ti bi se tako ponašala sa svojim mušterijama! Ne bi daleko dogurala.

Pobesneli bi i postali grubi!

Počela je da ga udara, ali se on nije ni pomerio. Štaviše, stegao je još

čvršće, do bola.

- A ako neko uđe? Spiros, Selena...? - uzdahnula je.

- Navikli su da prvo pokucaju i uđu tek kada dobiju dopuštenje. U

svakom slučaju, kuća je moja, i ja u njoj radim ono što želim i s kime želim!

- odgovorio je drsko.

Savio joj je ruke na leđima. Nije mogla da se pokrene, stisnuta uz

njegovo telo. Videla je kako se preplanulo lice spušta prema njoj, zatim je

osetila da su se njegove usne spustile na njene.

U grlu joj je zamro svaki krik pobune, dok je on jezikom istraživao njene

usne. Poljubac je postajao sve dublji, strastveniji, posesivniji.

Onda je osetila kako su mu se usne spustile na dno njenog vrata, u

udubinu između grudi, tamo gde se završavao izrez na džemperu.

Oslobodio je njene ruke i svoje uvukao pod njen džemper, milujući joj

struk i leđa, dodirujući joj grudi.

- Ne! - prošaputala je zbunjeno.

- Moliš me?

Spustio je glavu i ona je osetila kako mu usne prelaze preko njenih

grudi. U njoj je planula nepoznata vatra. Očajnički je uzdahnula preklinjući

ga da prestane, ali je on nastavio da je ljubi. Prestrašena žudnjom

sopstvenog tela koje je tražilo njegovo, pokušala je da se odmakne, ali se

stisak njegovih ruku nije smanjivao. Zbunjena i obuzeta bespomoćnom

ljutnjom, zagrizla je u njegovo rame sve dok nije osetila opor ukus krvi.

Kad joj je otvorio rajsferšlus na farmerkama, postala je čudno troma. Sad

je bila sigurna da on može da je savlada.

- Ne - prošaputala je jedva čujno.

- Ne? - upitao je ironočno, gledajući je pažljivo.

Iscrpljena, više ništa nije osećala.

- Pokazao si ono što si hteo.

- Zaista?

Polako je podigla glavu i zagledala se u njegovo neumoljivo i odlučno lice.

- Ovaj... napad je to imao za cilj, zar ne?

- Možda - odgovorio je zagonetno.

- Pokazao si mi šta bih sve morala da podnosim ako ne bih pristala na

tvoju ponudu. Ako zaista moram da se prodam, korisnije je da to bude

jednom muškarcu i to u ovakvoj raskoši. Osim toga, imaću osigurana tri

obroka dnevno i krov nad glavom. Šta bih više mogla da poželim? Da,

zaboravila sam, dužna sam ti čak i za autobusku kartu. Sad kad je lekcija

ponižavanja završena, smem li da se obučem?

- Ljubavi, tvoji kvaliteti su bez premca. Šteta je da ih pokriješ.

Bleda od besa, dohvatila je džemper i navukla ga.

- Ipak nikad neću pristati na pokvarene igrice.

- Nisi u situaciji da mi išta odbiješ. Uvredljivo se nasmejao. Žestoko ga je

ošamarila.

- Ludo mala! - Zgrabio je za ruku toliko snažno da je osetila bol. - Mogao

bih da te uzmem ovde, ovog časa, i niko ne bi mogao da me spreči.

- Znam. Ti si divlja životinja, ali, valjda, to ipak nećeš učiniti. Nanjušiš

plen, pratiš ga i napadaš u najzgodnijem trenutku. Mrzim te i mrzeću te sve

više.

Prstima joj je pomilovao dno vrata, tamo gde joj je vena ludo pulsirala.

- Možda me mrzi tvoj mozak, ali ne i tvoje telo. Ono mi odgovara čim ga

dodirnem. - Usne su mu se razvukle u podrugljiv osmeh. - Mrzi me koliko

hoćeš, Lorna! - Polako je navukao košulju i sako. - Još nisi popila kafu.

- Posao je sklopljen, sad valja preći na društvene konvencije! - zlobno mu

se podsmehnula.

- Ne, još ne.

- Ima još nešto?

- Treba da organizujem venčanje. Zar si zaboravila?

- Iznenađuje me što želiš da sa mnom razgovaraš o tome.

- Već sam preduzeo sve potrebno.

Okrenula se kao furija.

- Gade! Bio si siguran da ću pristati.

- Ne odgovara ti takav rečnik.

- To mi je jedino preostalo oružje.

- Popij kafu s malo konjaka. Smiriće ti , nerve.

- Popij ti svoju, podlače!

- Ne gubimo više vreme. Moramo da krenemo - rekao je bezosećajno.

- Kuda?

- U obilazak grada, zar se ne sećaš?

U mislima je videla kako će satima sedeti pored njega. Učinilo joj se da će

se onesvestiti.

- Ne idem. Ne mogu.

- Ići ćeš. Selena je sve pripremila za piknik.

- Želim da budem sama. - Onda je iz nje ponovo provalio bes. - Idi u

pakao! Idite svi u pakao, ti, Elen, Fabijan! Više ne želim da čujem ni vaša

imena.

- Ne možeš da promeniš ono što je bilo.

- Ne, ne mogu da promenim prošlost, ali želim da imam budućnost koju

sam sama stvorila i izabrala.

- Kakva je razlika? Ipak bi se udala. Ako hoćeš, možeš i dalje uzimati

časove plesa. Što se karijere tiče, nije potrebno da radiš. Ne moraš sama da

zarađuješ za život.

Prebledela je i pogledala ga. Kakvo čudovište! Zar zaista nije ništa shvatao

ili se samo pretvara? Poput automata prošaputala je:

- Da, obožavam ples.

Volela je muziku, volela je da se kreće skladno dok joj se telo stapa s

magičnim zvucima instrumenata.

On je prozaično dodao:

- Dole u prizemlju postoji sportska sala. Možeš da treniraš koliko hoćeš,

imaš i saunu i tuševe.

- A fakultet?

- Mislim da ti neće biti od koristi.

- Govoriš užasne stvari. Tebi je logično da žena ne može da uspe na

područjima kojima su do pre nekoliko godina dominirali muškarci.

- Ne, nije tako. U svakom zvanju postoje žene vredne isto koliko i

muškarci. Jedino ne vidim zašto bi završila studije kad to neće biti ni od

kakve važnosti za tvoj budući život.

- A ako insistiram na tome?

Prišao joj je toliko blizu da je gotovo dodirnuo.

- Hoću ženu s punim radnim vremenom, Lorna.

- Drugim rečima, hoćeš da ti budem potpuno na raspolaganju.

- Upravo tako! - potvrdio je on.

Činilo se da ga to zabavlja.

- Sve u svemu, moraću da budem u tvom krevetu kad god poželiš!

Gušila se od nemoćnog besa.

- A sad dosta! Hoćemo li da pođemo?

- Ne!

- Da!

Uhvatio je za lakat i izveo iz sobe.

- Mogu da hodam i bez tvoje pomoći!

- Idi po ogrtač! - naredio joj je namršteno. - Hladno je.

Trenutak je razmišljala da li da ga i dalje izaziva, a onda je shvatila da to

zaista nema nikakvog smisla.

Treće poglavlje

Vozio je umerenom brzinom, ponašao se uljudno i mirno kao da se među

njima nije dogodilo ništa neprijatno.

Piknik u Hajd parku bio je iznad očekivanja prijatan. Bledo zimsko sunce

pojavilo se između oblaka i zasjalo u Lorninoj gustoj tamnoj kosi. Selena im

je pripremila zaista ukusne stvari: račiće u umaku, tanke kriške govedine s

majonezom, paštetu, prepečen hleb, sir, voće, lagano belo vino i vruću kafu

u termosu.

Jela je bez reči. Bila je i te kako svesna njegovog društva i svega onog što

je on predstavljao. Nije mogla da ga pogleda a da se ne seti načina na koji je

ljubio, dodira njegovih usana na koži od kojih su je podizali žmarci.

Da je barem mogla da bude sama i da o svemu dobro razmisli! Nikad nije

sanjala o braku, nije pravila planove za budućnost. Uvek je bila ozbiljna

studentkinja koja je marljivo učila. Posle majčine smrti živela je povučeno,

retko se sastajala s vršnjacima i zabavljala s njima. Veći deo vremena

provodila je u čitanju, plesu, igranju tenisa, plivanju. Drugačija od ostalih

devojaka njenih godina, nije imala nikakav flert, a još manje seksualni

odnos. Njeno ponašanje i moralni principi bili su pomalo zastareli.

Nameravala je da se potpuno prepusti samo muškarcu u kojeg će biti

zaljubljena i koji će je voleti.

Umesto toga, prisilili su je na brak koji nije želela, s muškarcem o kojem

do pre tri nedelje nije ni čula. Kakav će život voditi kao žena Markosa

Vidalosa? Kako će živeti s njim, voditi ljubav? Nije imala nikakav razlog da

ga poštuje, a sve razloge da ga mrzi. Bio je bogat i želeo je naslednika, čak

više dece. Kakvu će mogućnost imati ta deca kad će rasti u kući bez ljubavi,

u kojoj roditelji jedno prema drugom ne osećaju čak ni poštovanje.

- Šta se to vrzma po tvojoj vetropirastoj glavici?

Pogledala ga je rastreseno.

- Možda razmišlja o bekstvu.

- Ne bih ti to savetovao - rekao je Markos preteći.

- Ne volim te. Ženiš se mnome protiv moje volje.

- Čega se više plašiš: mene ili pomisli na brak - upitao je ironično.

- I jednog i drugog.

- Barem si poštena!

- To te zabavlja?

Naglo je skočila na noge.

- Neću ti dozvoliti da pobegneš. - Uhvatio je za ruku i čvrsto stegao.

- Pusti me, Markose. Boli me. - Oči su joj se napunile suzama. -

Nemoguće je da me zaista voliš.

- Ne budi patetična.

- Misliš da sam patetična? Za samo nekoliko dana nestalo je sve u šta

sam bila sigurna. Čovek koga sam volela poput oca prodao me kao robu.

Žena koju sam zavolela posle majčine smrti, izdala me je i napustila. A ti si

bio u senci i pojavio si se u povoljnom trenutku. Šta treba da učinim? Da ti

se zahvalim?

- Fabijan je opsesivno pokušavao da sve sredi. Da nije uradio ono što

jeste, našla bi se u krevetu kakve beskrupulozne varalice. Da ti pričam o

pojedinostima? Našla bi se, veruj mi, u paklu, draga moja devojko!

- Sve u svemu, treba da te smatram vitezom koji spašava bednu, nevinu

devojku? To zaista ne mogu!

- Zar sam hteo da u to poveruješ?

Nije imala vremena da mu odgovori jer je on ustao i počeo da pakuje

ostatke hrane. Ona je mehaničkim pokretima složila stolnjak, a zatim su

ušli u kola i ne pogledavši se.

Mercedes je jurio predgrađem Sidneja sa slikovitih uvala. Prošli su kroz

centar grada koji je bio prepun ljudi, s ulicama u kojima su smeštene

luksuzne prodavnice, pored futurističkih zdanja od čelika i stakla.

Gledala je kroz prozor ne videći ništa. Bila je toliko bezvoljna da joj ništa

nije značilo šta god je videla.

Zaustavio je automobil u Dubl beju, pored malog hotela u kolonijalnom

stilu.

- Da uđemo i nešto popijemo?

- Nisam prikladno obučena za takvo mesto.

On je odmerio: - Savršena si.

Htela je da vrisne neka je vrati njenoj kući u Pert, iako su bili na drugoj

strani Australije. Ali, imali ona još kuću? Ništa više nije bilo njeno... Čak ni

ono što je imala na sebi, ni to joj nije pripadalo. Sve je bilo plaćeno novcem

čoveka koji je sedeo pored nje.

- Šta želiš?

Pogledala ga je nesigurno. Konobar je čekao da nešto naruče, pa je

požurila da odgovori:

- Mogu li da dobijem nešto toplo?

- Irsku i jamajka kafu?

- Jamajka - rekla je nasumice.

- Za oboje isto, molim vas!

Iznenada je zavladala zbunjujuća tišina. Zato je izgovorila prvo što joj je

palo na um: - Pretpostavljam da si u vezi s Elen...

- Da. Sigurno je radoznala da sazna kako je sve proteklo.

Ona se prezrivo nasmejala.

- Zašto? Zar je sumnjala u ishod?

- Nije.

Konobar se vratio s dve šolje i šlagom.

- Mogu li da je vidim?

Izraz lica mu je bio tajanstven.

- Naravno. Jednog od sledećih dana odvešću te u najbolje sidnejske

prodavnice da zajedno kupite sve što je potrebno za venčanje.

- Ona će da stražari?

- Već sam te posavetovao da situaciju prihvatiš bez nepotrebnog

sarkazma.

Bio je okrutan i neumoljiv. Ponovo se osetila tužno, izmučeno i nemoćno.

Poniženo je zaćutala. Zatim se pribrala i pomislila: ako već mora da bude

njegova žena, ima pravo da mu postavlja pitanja.

- Šta zapravo, radiš?

- Šta je to? Ispitivanje?

- Ti sve znaš o meni - rekla je jednostavno.

- Samo hrabro, napred! Izvuci iz mene sve što želiš da saznaš? - rekao je

ne skidajući pogled s nje.

- Već sam postavila prvo pitanje.

- Bavim se kupoprodajom. Vlasništvom, akcijama. Imam ergelu trkačkih

konja. - Nemarno je slegao ramenima i dodao: - Važan sam deoničar u

nekoliko industrijskih preduzeća.

- To je sve?

- Nije dovoljno?

- Ima li još nešto? - nastavila je začuđeno.

- Da. Zanima me ekologija. Napredak je važan, ali se ne sme ugroziti

životna sredina. Ipak ima gramzivih i sebičnih ljudi koji, da bi nagomilali što

više novca, ne oklevaju da prljavim tehnologijama unište svet oko sebe.

Izigravaju zakone, ne poštuju zabrane koje nameće vlada. Treba se boriti

protiv tih nasilničkih metoda na štetu prirode, inače za nekoliko decenija

ova divna planeta neće postojati, a mi ćemo snositi posledice.

Slušala ga je iskreno dirnuta. Zar jedan tako krut čovek može da ima

ideale? Posle kraćeg oklevanja, upitala je:

- Koliko imaš godina?

- Trideset sedam. Moji su roditelji došli iz Grčke dok sam još bio mali.

Otac je tamo bio vlasnik restorana. Za nekoliko godina uspeo je da u

Sidneju otvori jedan od najelegantnijih i najekskluzivnijih. Moja sestra, brat

i ja dobili smo najbolje obrazovanje. Svi smo završili fakultete. Tokom

raspusta pomagali smo ocu. Alisa u kuhinju, Jorgos i ja kao kelneri. Otac je

umro, ali je mama još živa. Jorgos je nastavio očev posao i proširio ga. Alisa

je udata i ima četvoro dece.

- Svi žive u Sidneju?

- Da.

- Razumem.

- Šta razumeš, Lorna?

Zacrvenela se od njegove ironije.

- Znaju li za mene? - promucala je.

- Ne.

- Ni sada?

- Predstaviću te porodici kao svoju verenicu.

- Neće im biti čudno?

- To što želim da se oženim?

- Ne pravi se...

- Duhovit? - Srknuo je kafu i zavalio se u stolicu mirno je posmatrajući. -

Mi smo složna porodica, ali svako poštuje privatnost onog drugog i njegovo

pravo da živi kako mu se sviđa. Budi sigurna da će svi biti srećni kad

saznaju da sam najzad našao ženu.

- Između veridbe i venčanja obično mora da prođe neko vreme, zar ne?

Šta će da pomisle?

- Pomisliće kako sam nestrpljiv da vodimo ljubav, ali da poštujem

običaje.

Nije se usudila da ga pogleda. Zbunjeno je promrmljala: - Kad nameravaš

da ih obavestiš o nama?

- Večeras. Većeraćemo kod moje majke, a biće i Jorgos i Alisa s

porodicom.

- Šališ se! - Užasnula je i sama pomisao da će odjednom biti

predstavljena celoj njegovoj porodici.

- Ne plaši se. Ja ću biti s tobom.

- Da bi odigrao svoju ulogu?

- Kakvu ulogu? Zaljubljenog u obožavanu lepoticu i jedva čeka da je

odvuče u krevet?

- Nikad me nećeš odvesti, nikad ti to neću dozvoliti!

Nije odgovorio, samo je ustao od stola.

- Krenimo. Vreme je.

Bilo je pet sati kad je zaustavio kola ispred ulaza u vilu. Lorna je brzo

ušla, a Selena je srdačno i veselo pozdravila.

- Je li vam se dopao izlet? Dajte mi kaput. Skinula ga je, svesna da je

Markos netremice gleda.

- Hteo bih da krenemo za sat Hoćeš li moći da se spremiš do šest?

Trebalo joj je mnogo manje vremena da se istušira, obuče i našminka.

Jedva čujno je prošaputala da, i krenula u svoju sobu. Šta da obuče? Najzad

se odlučila za bež vunenu tuniku koja joj se učinila dovoljno elegantnom. Sa

zlatnim pojasom, zlatnom narukvicom i tankim lančićem oko vrata, sve je

bilo skladno.

Ogledalo joj je uzvratilo sliku koja je zadovoljila. Videla je mladu i lepu

ženu. Senka i maskara učinile su joj oči dubljim, sjajnijim i krupnijim.

Prozirna podloga za lice naglasila je njen savršen ten. Kosu je skupila u

strogu punđu.

Markos je čekao u dnu stepeništa.

Kad ga je ugledala, na trenutak je zastala. U tamnosivom odelu učinio joj

se neodoljivim.

- Kasnim? - upitala je zabrinuto.

- Ne. - S divljenjem je odmerio i prišao joj. - Dve stvari pre nego što

izađemo! - rekao je i raspustio joj kosu koja se rasula po ramenima, a zatim

je pomilovao. - Volim kad ti kosa slobodno pada

- Ali, kad je skupljena izgleda urednije - rekla je zbunjena tim posesivnim

pokretom.

- Da ne želiš možda da izgledaš starije nego što jesi?

- Evo, pogledaj šta si uradio! Moram ponovo da se očešljam!

- Ni govora! Ovako je odlično. A sad mi pruži levu ruku.

- Zašto?

Gledala ga je bez reči dok joj je na prst stavljao dijamant u obliku cveta,

optočen s ne mnogo manjim brilijantima. Bio je to konkretan znak da je on

gospodar, a ona robinja i njegovo isključivo vlasništvo.

Sledila se. Nije želela taj žig vlasnika.

- Tačno po mojoj meri - rekla je. - Moram li da budem zahvalna Elen ili

sretom slučaju? Već si ga spremio za mene... Morao si, dakle, da budeš

potpuno siguran u ishod vaše zajedničke prevare!

- Siguran, da to je prava reč! - odgovorio je mirno. - Želiš neko piće pre

nego što krenemo?

Nešto žestoko pomoglo bi joj da lakše prebrodi veče koje je bilo pred

njom. Ali, alkohol bi joj udario u glavu, a ona je morala da bude trezna i

bistrog uma kako bi se suočila s njegovom porodicom, posebno s njim.

- Ne, hvala - odbila je pokušavajući da to zvuči uljudno.

Auto ih je bešumno vozio gradskim ulicama.

- Gde stanuje tvoja majka?

- U Vakluzu, na brežuljku iznad luke. - Glas mu je bio opor i ona je

utonula u prkosnu ćutnju. Najviše bi volela da je to veče već iza nje. Mogla je

da zamisli kako će je svi gledati i odmeravati svaki njen pokret, svaku njenu

reč. Bila je uplašena. Šta da uradi? Da se mnogo smeje, a malo govori, da

svima sve odobrava? Možda bi tako lakše položila ispit.

Kad je automobil usporio i zaustavio se pored crvenog ferarija, gotovo da

joj je pozlilo.

- Izgleda da smo poslednji - primetio je Markos, izašao iz kola, obišao ih i

otvorio joj vrata.

Izašla je i stala pored njega pripremajući se da se suoči s klanom

Vidalos.

- Opusti se - ohrabrio je neobično ljubazno. - Izgledaš kao da ulaziš u

pećinu.

- Tako se nekako i osećam.

- Uveravam te da su svi oni dragi i dobronamerni. Hajdemo...

Vrata im je otvorio čovek koga je Markos srdačno pozdravio.

- Ulazi, Markose! Već kasniš! - doviknuo je ženski glas.

Uhvatio je Lornu za ruku, a ona se nesvesno priljubila uz njega kao

utopljenik koji se hvata za slamku.

- Ali ne, mama! - odgovorio je.

- Svi su već ovde! - rekla je gospođa Vidalos.

Bila je to niska žena obučena u crno. Na malom lepo oblikovanom nosu

imala je naočare, a tople smeđe oči otvoreno su gledale u Lornu.

- Nećeš mi predstaviti prijateljicu, Markose?

- Naravno da hoću, samo ako mi daš vremena... Na smrt si je prestrašila.

Mama, ovo je Lorna.

- Lorna? Koja?

- Eden - dodao je izdržavši njen pogled.

- Veoma si mlada, Lorna.

- Pa... imam gotovo dvadeset godina - odgovorila je.

Situacija joj se učinila gorom nego stoje zamišljala.

- I udaješ se za Markosa?

- Tako on kaže.

- Oh, on kaže! - ponovila je žena s veselom iskrom u sjajnim pronicljivim

očima.

- Ne vodim ja glavnu reč.

- Duhovita si. Sviđaš mi se. Markos se umešao.

- Mislim, Lorna, da si sad shvatila koliko je moja majka divna. S obzirom

na godine i iskustvo, veruje kako sme da kaže sve što misli.

- Ne budi smešan. Markose - prebacila mu je majka.

Iz druge sobe se pojavio muškarac, mlađa Markosova kopija.

- Zar nije vreme da upoznaš lomu i sa ostalima? Ja sam Jorgos. - Glas

mu je bio prijatan i dubok, a osmeh topao.

- A ja sam Alisa. - Prišla joj je mlada žena otvorenog, srdačnog lica. Zatim

je pokazala na muškarca koji je stajao pored nje. - Moj muž Nik. Decu smo

ostavili kod kuće. S malim strašilima ćeš se upoznati nekom drugom

prilikom.

- Strašilima? Tako govoriš o mojim unucima?

- Da, to je pravi način, mama - podržao je Jorgos u šali. - Želiš neki

aperitiv, Lorna?

- Više bi volela belo vino, Jorgose - umešao se Markos. - Je li tako

ljubavi?

- Ne, radije bih konjak, ako smem.

Jorgos se veselo nasmejao i okrenuvši se bratu rekao zadovoljno:

- Vidim da devojka misli svojom glavom.

- Imaš pravo.

- Tvoj otac je poreklom Grk? Govoriš li grčki? - upitala je gospođa

Vidalos.

Lorna je odmahnula glavom, zahvalna što joj je u taj čas Jorgos pružio

piće.

- Grčki je vrlo težak - rekla je.

- Ali želiš da ga naučiš, zar ne?

Šta da odgovori? Ako kaže da ne želi ništa zajedničko s njenim sinom, pa

čak ni jezik biće kraj sveta, a ako pak...

Jorgos je spasao.

- Siguran sam da Lorna želi, a Markos će joj pomoći - rekao je nežno i

zaključio razgovor. Pogledala ga je zahvalno.

- Jeste li se već dogovorili kad će biti venčanje? - nepokolebljivo je

nastavila stara gospođa.

- Mama, molim te! - umešala se Alisa. - To se tiče samo Markosa i Lorne.

Markos je ipak odgovorio:

- Vrlo brzo. Do kraja sedmice. Verovatno u sledeći petak.

Lorna je osetila kako joj srce žestoko udara. Tako brzo? Sve je sam

odlučio, nije je udostojio ni pažnje da je upita za mišljenje.

- Da ja imam takvu devojka, učinio bih isto što i Markos pre nego što mi

je neko otme - našalio se Jorgos.

Batler je najavio večeru. Lorna mu je zahvalila u sebi, jer je njegov ulazak

prekinuo nimalo prijatan razgovor.

Malo je jela, strepila je od Markosa, iako je bio pažljiv i prijatan. Stalno

joj je upućivao intimne poglede, milovao je po ruci, svojom toplom šakom

prekrivao je njenu. Sedeo je tako blizu da su im se noge dodirivale.

Odahnula je kad su, posle večere, svi ustali i pošli u salon da popiju

kafu. Sela je u fotelju kako bi bila što dalje od Markosa, ali je on prišao i seo

pored nje. Poverljivo i nemarno rukom joj je obgrlio ramena, kao da je to

najprirodnija stvar na svetu. Napeta i krajnje uzbuđena, uzalud je

pokušavala da se odupre privlačnosti koja je na neki mračan način vezivala

za njega.

- Imaš nešto protiv da sada pođemo?

Do njene zbunjene svesti doprle su njegove reči. Laknulo joj je. Najzad je

i ovo veče gotovo. Bila je užasno umorna i želela je da bude sama. Osećala je

očajničku potrebu da razmisli o događajima tog, kao večnost dugog dana.

- Umorna si? - upitala je gospođa Vidalos.

- Malo. Markos i ja smo ceo dan bili napolju i …….

- Onda morate da krenete. Nadam se da ću vas uskoro videti. Barem još

jednom pre svadbe.

- Obećavam ti, mama - rekao je nežno Markos. - I molim te, pazi na sebe,

ne umaraj se.

- Jadna ja! - našalila se ona. - U kakvom sam ja to stanju da moram da

slušam tvoje savete.

- Hajde mama, smiri se! Pusti da te mazimo - dodao je srdačno Jorgos i

poljubio je u čelo odmakavši joj s lica jedan sedi pramne kose. - Sada ćemo

da te ostavimo, jer znamo da se Adam dobro stara o tebi.

- A prijem posle venčanja? - upitala je zabrinuto.

- Ti za to ne brini. - Jorgos se nasmejao. - Biće kao Alisino i Nikovo.

Markos i ja ćemo se pobrinuti za sve: svatove, ručak…. i drugo.

Gospođa Vidalos mu je uputila dug, nesiguran pogled. Zatim se trgla i

okrenula Markosu i Lorni:

- Ako zaista mislite da morate, onda krenite odmah.

Mačka u lavljoj koži, pomislila je Lorna i osetila ljubav prema toj maloj,

čvrstoj ženi. Nagla se i poljubila je u naborano lice. U živahnim očima

ugledala je zadovoljstvo.

- Bolje je nego što si se nadala, zar ne? - upitao je Markos kad su se

ponovo našli u kolima.

- Imaš simpatičnu porodicu.

To je iskreno mislila. Mogla je da mrzi Markosa. ali ne i njegovu majku,

Jorgosa, Alisu.

- Čiji ćeš član ubrzo postati - primetio je on.

- Da - promrmljala je bezbojnim glasom.

- Još si protiv?

- A šta si očekivao?

- Sutra ćemo sve da organizujemo - nastavio je prešavši preko njene

poslednje upadice. - Elen će te pratiti po prodavnicama, a Spiros će vam biti

na raspolaganju.

- Tamničarka i njen pomoćnik!

Videla je da se naljutio.

- Pazi šta govoriš, Lorna! Pokušavam da ti ovu životnu promenu učinim

što lakšom i bezbolnijom. Ali, ako želiš rat, upozoravam te da jutrošnji

postupak nije ništa u poređenju s onim koji može da usledi. Ne izazivaj me!

- Muška tiranija pripada prošlosti. Danas postoje feministički pokreti,

jednakost polova, pravo svake žene da bude ono što želi.

- Ti me, dakle, vidiš kao tiranina.

Upravo su se zaustavili ispred garaže. Lorna se okrenula prema njemu:

- A šta bi drugo mogla da mislim pošto mi namećeš ovu farsu od braka?

- Shvatio sam. Želiš romantiku, ljubav. Draga moja, žene su me davno

naučile kako se jedino bankovnim računom može doći do takozvane ljubavi.

- Onda nisi razgovarao s pravim ženama.

Ironično se nasmejao.

- Ako me sećanje ne vara, nikad nisam mnogo razgovarao sa ženama.

One služe za druge stvari.

- Nisi ni mogao drukčije da odgovoriš! - uzvratila je takođe ironično.

Stigli su u predvorje i ona je požurila da se što pre domogne svoje sobe.

Jedino je želela da se oslobodi njegovog prisustva.

Nije ni pokušao da je zaustavi. Bila je na vrhu stepeništa kad je čula

kako joj je poželeo laku noć. Odjurila je u svoju sobu i zaključala se. Zatim

se naslonila na vrata i počela da drhti.

Četvrto poglavlje

Kad su se sledećeg dana srele, Elen je bila zbunjena. Dok ih je Spiros

vozio u centar grada, nisu izmenile ni reči. Tek kad su izašle iz automobila,

Lorna joj se obratila ledenim glasom:

- Pre nego što krenemo po prodavnicama, hajde da negde popijemo kafu.

Osim toga, nemam nikakav spisak za kupovinu, a ti kao Markosov

saučesnik sigurno to bolje znaš od mene.

- Mora da si veoma uznemirena kad tako govoriš.

- Ti ne bi bila?

Elen je zaćutala. Nervozno je pušila.

- Markos me je jutros pozvao i...

- Zaista? Sigurno ti je do u tančine ispričao šta se dogodilo između nas

otkako si njegova svodnica.

- Samo mi je rekao da si loše prihvatila -odgovorila joj je prešavši preko

uvrede.

- Zar si očekivala da drugačije prihvatim? - besno joj je prebacila. - Sve

ste savršeno isplanirali. Da ne završim studije kako ne bih imala nikakvu

kvalifikaciju da se zaposlim. Sramotno ste me prevarili.

- Nemaš pravo. Ovog časa ne možeš jasno da sagledaš stvari. Markos ima

zavidan društveni položaj i svaka žena bi bila srećna da se uda za njega.

Morala bi da mu budeš zahvalna. Ponudio ti je brak, iako prema tebi nema

nikakvih moralnih obaveza. Budi, dakle, realna!

- Ne želim da se udam za jednog gada, ne želim da u ovim godinama

budem realista. Ne želim brak bez ljubavi. I, molim te, poštedi me bilo kakve

pridike o korisnosti udaje za bogataša!

- Prava ljubav je retka. Bolje je pronaći muškarca koji će sve da ti

obezbedi.

- Cinična si.

- A ti si mlada. Romantična sanjalica. Ali, u braku ima i drugih stvari.

Prijateljstva, poštovanja. Biti realan, znači imati para i živeti bez

ekonomskih problema.

- Meni to nije dovoljno. Dakle, situacija u koja ste me doveli Fabijan, ti i

Markos, tebi nije odvratna?

- Nije. U njoj vidim mnogo pozitivnih strana. A Fabijana ostavi na miru.

Dobro znaš koliko te je voleo. Učinio bi sve za tebe.

Shvatila je da je svaki razgovor s Elen uzaludan. Ne razume je niti će je

ikad razumeti. Pogledala je s ironičnom odbojnošću.

- Ako stvari tako stoje, nema razloga da Markosov novac ne trošim

bezobzirno. Ima li išta zabavnije nego povećati kolosalan dug koji je tvog

brata naterao da me proda? Moj budući muž nije ništa napomenuo o tome

šta treba da kupimo?

- Večernje toalete.

- Oh, moram da budem lepa, naravno! Žena koju je Markos Vidalos

kupio mora da bude prelepa kako bi svima pokazao koliko je bogat i moćan.

- Ne potcenjuj ga, Lorna. Ne bih ti savetovala da taj ton upotrebljavaš

kad si s njim. Nemoj da ga izazivaš, ne spada u one koji to podnose.

I te kako je bila u pravu! Ali, ona nije mogla da bude ničija robinja. Bila

je vaspitana da bude slobodna i da se slepo ne pokorava hirovima

muškaraca. Istovremeno su ustale, platile i izašle iz restorana.

Lorna je celo poslepodne kupovala potrošivši po buticima ogromnu

sumu. U početku je zbunjeno pokazivala Markosovu kreditnu karticu, ali se

kasnije s uživanjem oslobodila te nelagodnosti prisilivši Elen da juri iz jedne

prodavnice u drugu. Nakupovala je svilenog intimnog veša, kratkih i dugih

haljina za dan i veče, cipela, tašni. Na kraju nije mogla da odoli a da ne kupi

dugu svilenu suknju akvamarin plave boje koju je ugledala u izlogu jedinog

butika koji joj je promakao.

- Želiš li malo da se odmoriš, Elen? Da potražimo neko zgodno mesto za

ručak?

- Markos je rekao da odemo u njegovu kancelariju.

- Dobro. Ostavićemo kod njega ove pakete i paketiće. Neka organizuje da

se sve odnese u vilu. Kako se pre nisam toga setila? Ne želim da ih vučem sa

sobom celo popodne - rekla je drsko.

Predvorje Markosove poslovne zgrade bilo je veličanstveno, sve u

mermeru i mesingu. Markosova kancelarija je bila na sedamnaestom spratu

i zračila je strogom, uzdržanom elegancijom.

Sekretarica koja ih je dočekala bila je dostojna tog lepog okvira.

Plavokosa i savršena, kao da je upravo sišla sa stranica nekog modnog

časopisa.

- Gospođica Eden? Gospođica Makolas? - upitala ih je glasom iz kojeg je

strujala poslovnost i uljudnost. -Gospodin Vidalos vas očekuje. - Bacila je

pogled na pakete u Lorninim rukama. - Smem li da vam pomognem?

Lorna je uložila napor da skupi malo sigurnosti.

- Hvala vam. Markos će ih kasnije odneti kući.

Nije bila sigurna da li joj se samo učinilo da je u lepo našminkanim

očima primetila treptaj emocija.

Markosova soba je bila u dnu dugog hodnika. Besprekorno odelo je tačno

odgovaralo imidžu poslovnog i uspešnog čoveka. Prišao joj je i ruke su mu

dodirnule njene. Zadrhtala je i odmakla se kako bi između njih bila sigurna

udaljenost.

- Mogu li da vam ponudim piće? Elen? Lorna?

- Ne, hvala - odgovorila je bez oklevanja. Da je popila samo gutljaj

alkohola, ne bi mogla da odgovara za svoje postupke.

I Elen je uljudno odbila. Markos je prišao radnom stolu i rekao u

interfon:

- Biću odsutan nekoliko sati, Rebeka. Zapiši sve telefonske pozive - Onda

se okrenuo prema njima. - Morate li da popravite šminku pre nego što

izađemo? Ne? Onda da krenemo! - Otvorio je vrata i propustio ih ispred

sebe.

Bila je razočarana. Ali, šta je očekivala? Čedan poljubac verenika ili

pažnju posvećenu samo njoj? Ovde nije bilo nikoga koga treba obmanjivati,

Elen mu je ionako ortak. Od Markosove neizbežne blizine u liftu, učinilo joj

je da će se ugušiti.

- Restoran je nedaleko. Možemo i pešice do njega -predložio je kad su se

našli u predvorju. Uhvatio je za lakat i privukao sebi.

Nije mu se usprotivila. Pomislila je kako bi odbijanje bilo previše

neuljudno.

- U ekskluzivnom restoranu sve je odisalo bogatstvom. Uprkos napetosti,

nije mogla da odoli ukusnim račićima u pavlaci, piletini s artičokama i salati

od avokada. Markos je posmatrao zagonetnog lica. Zatim je neočekivano

rekao:

- Venčaćemo se u petak po podne.

- Kupile smo gotov sve - obavestila ga je Elen. - Sutra ćemo nabaviti ono

što smo eventualno propustile.

- Moja je dužnost da se u određeno vreme pojavim u crkvi -primetila je

Lorna drsko.

- U opštini - ispravio je.

Na kakvom drugom mestu bi i mogli da se venčaju? Bila bi prava

sramota da ovu farsu obave u kući božjoj. Poželela je da je sve već iza nje.

Ne samo svadbena ceremonija i prijem, već i trenutak kad će pripasti

Markosu. Užasavala je i sama pomisao da će se domoći njenog tela i raditi s

njim sve što želi. On je za nju bio tajanstven i beskrajno opasan neznanac.

Mora da bude oprezna inače će je uzeti nasilno kako bi je kaznio. Nije ni

osetila da je zadrhtala.

- Hladno ti je? - upitao je brižno.

- Ne. To je samo Fabijanov duh koje se okreće u svom grobu.

- Prestani, Lorna! - opomenula je Elen grubo.

- Draga moja, dobro znaš da ne delim tvoju životnu filozofiju.

Markos je pušio i posmatrao ih. Zatim je suvo naredio:

- Kad završite kupovinu, vratite se ponovo kod mene. - Onda je dodao

okrenuvši se prema Lorni. - Otpratićemo Elen do njene sestre.

- A posle? -upitala je uplašeno.

- Vratićemo se u vilu i provesti mirno veče.

- Zaista? Nisam to nameravala. Želim da izađemo u bioskop, pozorište.

Ne, radije bih u diskoteku. Ili, možda, diskoteka nije pravo mesto za čoveka

tvojih godina i tvog društvenog položaja? - primetila je s ironijom.

- Ne posećujem diskoteke, ali te mogu odvesti u noćni lokal.

Besno ga je pogledala, ali je on izdržao njen pogled.

- Ne poznajem te, Lorna - prebacila joj je Elen.

- Nebesa! Dobro znaš da dosad nisam vodila nikakav društveni život, jer

sam isključivo učila. Valjda sad imama pravo da živim i ničem iskustva,

naravno, ako Markos može da ide u korak sa mnom.

On se podrugljivo nasmejao.

- Nisam još za bacanje, pazi se!

- Tvoji prijatelji mogu da pomisle kako sa sobom vodiš vanbračnu kćerku

- rekla je zlobno.

- Lorna, odmah se izvini! - Elen je bila zaprepašćena.

- Šta sam to tako strašno rekla? Zar Markos nije sedamnaest godina

stariji od mene?

- Ne znam šta se s tobom događa - promrmljala je Elen zbunjeno.

- Zar ne shvataš? Ti si privlačna žena i sigurno si imala mnogo bračnih

ponuda, ali si odlučila da se ne udaješ. Ja uopšte ne mogu da biram. Moj

život je isplaniran hronološkom tačnošću i bez mog znanja. Šta očekuješ?

Da sedim ovde kao kakva dobra i poslušna učenica i izgovaram gluposti

pokazujući svoje oduševljenje. Jedino što u ovom trenutku želim jeste da

uzmem ovaj čokoladni krem i bacim ga na tebe.

Učinilo joj se da je u njegovim očima primetila podrugljiv sjaj.

- Upozoren čovek je spašen čovek - rekao je filozofski.

Elen je sasvim drugačije reagovala:

- Jesi li svesna prostačke scene koju praviš?

- A zbog čega je ne bih pravila?

- Sačuvaj svoj sveti bes kad budemo sami, ljubavi - umešao se Markos.

- Tada ćeš ponovo imati priliku da mi daš jednu od tvojih slavnih lekcija?

Ah, zaboravila sam na Elen, ne smem da je sablažnjavam!

- Pretpostavljam da bi ona pozdravila bilo koji način da ukrotim

goropadnu suprugu.

Bilo je očigledno da se zabavlja, ustanovila je Lorna ljutito.

- Idemo odavde. Dosta mi je vašeg društva - rekla je prezrivo.

- Ne još. Elen mora da pojede svoj kolač, a kelner će da nam posluži

kafu.

Morala je, dakle, da ostane nema i namrštena dok su Markos i Elen

razgovarali ne obazirući se na nju, kao da se ništa nije dogodilo.

Kad ih je Markos najzad ostavi same, Elen je zasula prekorima.

- Ovo što se dogodilo za ručkom nema nikakve veze sa Lornom koju ja

znam.

- Nije bilo potrebno da se ponašam drugačije! - uzvratila je prkosno.

- Zar nisi svesna koliko si srećna?

- Upozoravam te, Elen, ni reč više! Ako želiš sa mnom u kupovinu,

savladaj se i ćuti. Moram da kupim nešto kozmetike i haljinu. Noćni lokal

zaslužuje nešto senzacionalno.

- Osećam da planiraš nešto strašno, Lorna! Molim te, ne provociraj

Markosa.

- Muškarac određenih godina uživa da ga vide s nakićenom mladom

ženom kako bi privukao pažnju.

Trebalo im je dva sata da pronađe ono što je želela. Elen je po svaku

cenu pokušala da je spreči, ali nije uspela. Lornu je obuzeo osvetnički bes.

Prisilili su je da prihvati brak, ali se neće ponašati kao krotko jagnje

spremno na žrtvu. Za samo jedan dan potrošila je basnoslovnu sumu para,

a ovo je poslednja haljina koju je kupila!

Kad su u pola šest stigle kod Markosa, Rebeka im je pošla u susret.

- Gospodin Vidalos je s jednim klijentom. Odvešću vas u njegov privatni

salon. Pridružiće vam se čim bude slobodan.

Salon se nalazio odmah pored njegove radne sobe. Bio je divno uređen,

od tepiha do nameštaja s foteljama presvučenim smeđom kožom. Imao je

muški pečat i odražavao karakter onog ko ga je koristio.

- Mogu li da vam ponudim piće? - upitala je Rebeka.

Elen je zamolila martini, a Lorna konjak.

Petnaestak minuta kasnije ušao je Markos. Njegovo prisustvo je toliko

uzbudilo da je konjak popila naiskap.

- Još jedan? - upitao je.

- Da, molim.

- Elen?

- Ne, hvala.

Napunio je Lorninu čašu i sebi ulio jedno piće.

* * *

Zbog haosa u saobraćaju trebalo im je više od sata da stignu u vilu.

- Spiros će izneti sve pakete, kao što vidim nije ih malo.

- Ako time želiš da kažeš kako sam spiskala tvoj novac, više bih volela da

to učiniš otvoreno.

- Draga moja Lorna, ti si vrlo lepa mlada žena. Zašto bih se bunio ako

želiš da istakneš svoje prirodne atribute kako bi mi se još više svidela?

Prokleti izrod! Sve što je učinila iz čiste osvete, okrenuo je u svoju korist!

- Rezervisao sam sto za pola osam. Je li ti dovoljno pola sata da se

spremiš ili da pozovem restoran i kažem da ćemo doći kasnije?

Bila je gotova na vreme. Na sreću, nije imala vremena za razmišljanje,

inače bi nestala sva njena odlučnost. Ogledalo joj je vratilo sliku žene u

jarkocrvenom satenu: duga pripijena duboko dekoltirana haljina s bočnim

prorezom koji mašti nije ostavljao ništa. Bolje bi odgovarala nekoj pozornici

nego lokalu u koji je Markos vodio. Preko haljine je obukla crni ogrtač koji je

dopirao do ispod kolena. Iznenađenje će doći kasnije, kad više ništa neće

moći da promeni.

Ambijent je bio elegantan. Svi gosti su pripadali visokom društvu grada.

Njihov sto je bio na najboljem mestu, ni previše blizu niti predaleko od

plesnog podijuma.

- Dozvolite, gospođo, da uzmem vaš ogrtač - rekao je konobar

odmaknuvši joj stolicu.

U trenutku je preplavila panika, ali posle kraćeg oklevanja, skinula ga je.

Plašila se da pogleda u Markosa. S razlogom, jer kad je to učinila naišla je

na njegovo nepomično lice.

- Očigledno je izabrano da muškarcu podigne pritisak - primetio je

hladno.

Trebalo joj je dosta napora da se nasmeje.

- Mislila sam da će ti se dopasti - rekla je gotovo mazno.

- Neće biti nijednog muškarca u sali koji mi neće zavideti - odvratio je

suvo i koncentrisao se na vinsku kartu. - Mogu li da izaberem za oboje, ili

želiš nešto posebno?

Njegova nemarnost je još jednom dovela u nepovoljnu situaciju i njen

gest učinila detinjastim.

- Ti odluči - odgovorila je tiho.

- Imaš poverenja?

- Ukus ti je savršen.

- Hvala na komplimentu.

- Prestani da se igraš sa mnom.

- A ti prestani da me izazivaš!

Kako je uopšte mogla i da pomisli da će ga dovesti u nepriliku? Bio je

nepobediv, a ona je bila njegova stvar, potpuno u njegovoj vlasti! Upotrebiće

je kako i kada bude hteo. Sva se naježila.

- Hladno ti je? - Ironično je pogledao u veliki dekolte na haljini i

osmehnuo se.

- Ne. Rado bih plesala - rekla je bezbojnim glasom.

- Zašto da ne?

Ustao je i s uljudnom hladnoćom je poveo na podijum. Obgrlio je i privio

uz sebe. Za tako čvrstog muškarca kretao se neočekivano skladno i okretno.

Igrali su kao da su to radili već bezbroj puta.

Osećala je da je želi, ali, kao da je začarana, nije želela da se oslobodi

njegovog zagrljaja. Telo joj je gorelo, teško je disala, dah joj se mešao s

njegovim.

Kasnije nije mogla da se seti kakva je bila večera i o čemu su razgovarali.

Oko ponoći je izrazio želju da odu.

- Tako brzo?

Podsmešljivo je pogledao dok joj je pomagao da navuče ogrtač.

- Sutra rano imam poslovni sastanak, a tokom prepodneva još dva.

- Veliki radoholičar! S trideset sedam godina treba, naravno, da se

odmoriš, a miran san je najbolji način da se čovek suoči s vlastitim

obavezama.

- Pazi šta govorit, Lorna!

- Uvek ovako rano prijateljice pratiš kući?

- Zavisi.

- Da? A od čega?

- Od toga želim li da s njima provedem noć.

Dok je to govorio netremice je gledao u nju.

Zaćutala je. Do kuće nisu progovorili nijednu reč. Imala je čudan utisak

da se zadovoljno smeši ili da razmišlja o nečem što ga je razveselilo.

Čim su ušli u vilu poželela mu je laku noć i krenula uz stepenice s

namerom da nestane u svojoj sobi, i da se zaključa u njoj.

- Oh, ne ljubavi! Veče još nije završeno!

Sustigao je, uhvatio za ramena i okrenuo prema sebi.

- Kasno je, pusti me! - usprotivila se, zbunjena njegovim pogledom.

- Samo pre deset minuta tvrdila si kako je za tebe još prerano da završiš

noć.

- Želim u krevet.

- I ja.

- Ali ne u moj. Ne još!

- Haljina koju si večeras obukla je otvoren poziv, Mnogi muškarci bi te

već uzeli.

- Za nekoliko dana moći ćeš da me uzmeš silom, zakon će ti na to dati

pravo. Možeš li da sačekaš do venčanja ili si uspaljeni mužjak?

- Imam pravo ovde, odmah, na ovom podu.

- Ako ne obuzdaš svoju bestijalnost, zauvek ću te omrznuti.

- Manje ćeš me mrzeti za nedelju dana?

- Verovatno neću. Ali ti neću pasti u zagrljaj kao žrtveno jagnje. Ne

uobražavaj to!

- Onda možda kao divlja mačka?

Pokvarenjak se zabavljao! Naglim pokretom je digla ruku i šamar je

snažno odjeknuo u tihom predvorju.

U deliću sekunde učinilo joj se kako će da joj uzvrati udarac, a onda je

zgrabio za šake, povukao ih iza leđa i njeno telo primakao svome tako da su

se potpuno stopili. Onda je pritisnuo usne na njene.

Očajnički je pokušavala da se oslobodi, zatim je popustila i rastvorila

usne. Malaksala i potpuno pokorena kao kroz maglu je pomislila da je

Markos opet pobedio, a zatim se izgubila u njemu.

On je odjednom odgurao od sebe. Trenutak kasnije se osetila

izgubljenom, samom, u još nestvarnom svetu, a onda je začula njegov glas:

- Zapamti! Kad god udariš, ja ću uzvratiti. Kakvo god sredstvo da

upotrebiš, uzvratiću dvostruko. Nemoj to nikad da zaboraviš!

Gledala ga je očima zamagljenim od suza, a onda se okrenula i odjurila

uz stepenice.

Ušla je u sobu, zaključala vrata i naslonila se na njih rastrzana jecajima.

Peto poglavlje

Svadbena ceremonija je bila obična i bezlična. Službenik je s dosadom

izgovarao tekst zaveta.

Venčani prsten koji joj je Markos stavio na prst za nju je bio lanac kojim

je ozakonjeno njeno utmaničenje. Bilo je samo nekoliko osoba: Elen,

Markosova porodica i još petoro gostiju u sali koja je mogla da primi barem

pedeset ljudi.

U jednostavnoj beloj venčanici izgledala je utučeno: kao neko koga vode

na žrtvovanje. On je u tamnom odelu savršenog kroja delovao nadmoćno,

dinamično, pobednički.

U restoranu je bila predstavljena svakom gostu. S bezbojnim osmehom

na usnama ponavljala je izraze zahvalnosti i dobrodošlice. Veliki broj foto-

reportera sevao je blicevima.

Ručak, trijumf gastronomske umetnosti, cvetne majstorije, nezaobilazan

šampanjac. Bila je to raskošna svadba, u skladu s kućom Vidalos. Lorna i

Markos su bili u centru pažnje, a on je učinio sve da ostavi utisak

zaljubljenog muža. Ni za trenutak se nije odvajao od nje. Smešio se grleći je

rukom oko struka.

Najzad su se gosti oprostili i otišli. Postajala je sve nervoznija. Markos,

svestan njene uznemirenosti koju je po svaku cenu htela da sakrije, ironično

je posmatrao kao da joj šalje nemu poruku: nema izlaza ni bega. Noćas će

mu pripasti, pristala ili ne.

Pod kišom pirinča najzad su odjurili automobilom prema vili. U jednom

trenutku postala je toliko napeta da je pomislila kako je najbolje da se baci

pod auto i umre, ali nije imala hrabrosti da to učini. Sedela je nepomično

pored Markosa, proklinjući sudbinu koja joj je nemilosrdno izmenila život.

Dvorišna vrata su se automatski otvorila i oni su nastavili vožnju do

garaže. Izašla je iz automobila i sačekla ga pred glavnim ulazom. Glava je

jako bolela. Podigla je ruku do slepoočnice i kiša pirinčanih zrna joj je pala

pred noge. Markos je prišao i delikatnim pokretom ruke skinuo ostatke

pirinča iz kose. Zbunio je taj pokret pun nežnosti i poverenja. Tajanstveni

muškarac za koga se upravo udala nije rekao ni reč. Otvorio je vrata i

uljudno je propustio ispred sebe.

Svakako je morala da razbije zbunjujuću tišinu pa je rekla prvo što joj je

palo na pamet: - Ovo što će se uskoro dogoditi nije iznenađenje ni za koga.

Ako je želela da to bude nešto poput lake šale, nije uspelo.

- Iako me smatraš đavolom, nikad silom nisam uzeo nijednu ženu.

- A kako misliš da me uzmeš ako ne silom?

Gledao je nekoliko trenutaka pre nego što je progovorio:

- Savetujem ti da mi se ne opireš, jer ćeš još više pogoršati situaciju.

- Gde ćeš me silovati, u mom ili u tvom krevetu?

- Selena je još jutros tvoju odeću prebacila u glavnu spavaću sobu.

Lorna je s mukom progutala pljuvačku, a zatim je ironično nastavila: -

Hoću li ići vlastitim nogama ili u tvojim šapama, kao kod pravih brakova?

- Šta ti se više sviđa? - uzvratio je izazovno.

- Jedino bi mi se svidelo da odem daleko od tebe i ove proklete kuće. A to

je nemoguće, zar ne?

Nagnuo se prema njoj i prstom joj podigao bradu.

- Odgovor znaš.

- Onda, pođimo.

- Tvoje oduševljenje je dirljivo - primetio je zlobno - ali mislim da će ti se

svideti...

- Ne! Nikada!

- Izazivaš me?

- Proklet da si!

- Kad budem završio s tobom, uveravam te da ćeš mi upućivati još gore

nadimke - rekao je grubo.

Bila je prava ludost da ga napada. Da je bila manje prezriva prema

njemu, možda bi bio obzirniji. Ali, sad je prekasno.

Nije očekivala da će je podići na ruke i odneti do spavaće sobe. Zato je

pokušavala da se izvuče, ali uzalud.

- Spusti me! - povikala je ljutito.

- Još nekoliko trenutaka. Samo što nismo stigli. Otvorio je vrata udarcem

noge i na isti način ih je zatvorio. Zatim je spustio na pod. Pokušala je da se

oslobodi njegovog stiska, ali je on čvrsto držao.

- Prestani! - opomenuo je grubo.

- Tužići te za silovanje.

Oči su mu preteći bljesnule.

- Prestani da me izazivaš!

- A baš to nameravam!

- Postižeš upravo suprotno. Vrlo si izazovna. Moram priznati da sam

očaran. Sve što je teško, privlači me. - Rukom joj je pomilovao leđa. - Hoćeš

li da te oslobodim ovoga.

Povukao je rajsferšlus na haljini, spretno je skinuo i odbacio na tepih.

Njegove tamne oči nisu je ispuštale iz vida dok je mračnim šarmom skidao

svoju odeću i odbacivao je na pod.

- Zašto me tako gledaš? Zbunjujem te? - upitao je ironično.

Bio je neobično privlačan, širokih ramena, čvrstih grudi, uskih bokova,

ravnog stomaka, dugih snažnih nogu. Pocrvenela je. Ne odvajajući pogled od

nje, privukao je sebi i zagrlio. Pomislila je kako je ludost da se bori, a opet

drugačije ponašanje bilo bi kao čista predaja. Polako je spustila glavu na

njegove grudi dok je on milovao po kosi ljubeći joj slepoočnice. Onda ga je

žestoko ugrizla za rame. On je besno opsovao i to je ispunilo zadovoljstvom

koje se odmah pretvorilo u strah kad je zgrabio i bacio na krevet. Pokušala

je da ustane, ali je on već bio na njoj i nije je puštao.

- Divlja mala mačko!- viknuo je ljutito. Podigao joj je ruke i stegao ih

svojom šakom. - Uzbudljiva čarka je jedno, a fizičko nasilje drugo!

Prestrašeno je buljila u krvav trag na njegovoj koži.

- Mrzim ono što ćeš mi učiniti.

- Kad bi se najzad smirila, pokazao bih ti koliko je to lepo.

- Dosta! Prestani da me mučiš!

- A ti prestani sa detinjarijama!

- Šta očekuješ od mene - prosiktala je besno. - Da mirno ležim na ovom

krevetu i zamišljam kako sam u njemu s ljubavnikom kojeg želim?

- Prestani da sanjaš, Lorna. Važna je stvarnost - primetio je suvo, a zatim

posesivno pritisnuo svoje usne na njene. Strah joj je ulio neočekivanu

snagu. Otimajući se, oslobodila je jednu ruku i počela da ga udara po

grudima i ramenima, gde god je stigla. A kad je to ostalo bez efekta počela je

da ga grebe osećajući sadističku slast što joj nokti prodiru u njegovo meso.

Žestoko se trgao.

- Prokleta mala mačko!

- Mrzim te. Mrzim te. shvataš li?

- Onda ću ti dati razlog da me mrziš.

I polako, s promišljenom grubošću, uprkos njenom preklinjanju, prešao

je jezikom preko njenog lica i vrata. Počela je da drhti. Jecajući molila ga je

da prestane. Onda se spustio niže, dodirujući joj bradavice. Uzdisala je,

otimala se, ali ni sama nije znala želi li da on prestane ili da nastavi, da

utone u svet bezgranične senzualnosti, lebdeći u nepoznatom svemiru,

nošena vrtoglavom spiralom divlje žudnje. Prepustila mu se, a on je odveo u

vrtlog uživanja sve do potpunog zadovoljstva.

Kad se vratila u stvarnost mislila je da će umreti od stida, svesna svoje

razuzdane senzualnosti. Zar je baš on morao da je otkrije? Sada je imao

oružje protiv nje.

- Mrzim te! - prošaputala je očajno, primetivši kako joj se podrugljivo

smeje.

- Jadna Lorna! - sagnuo se i poljubio je u vrat.

- Je li najzad kraj svemu tome? - napala ga je, bolno svesna da se samo

trenutak ranije privijala uz njega ječeći od strasti.

- Trenutno, da.

Koliko puta će je još savladati koristeći njenu sramotnu slabost? Ako

ovako nastave svake noći, uništiće je. On je, međutim, iznenađujuće nežno

poljubio i ispružio se pored nje. Okrenula mu je leđa. Želela je samo da

spava, zaboravi njega i gorko-slatko vođenje ljubavi. Ali, nije mogla.

Sišla je s kreveta i krenula u kupatilo. Napunila je kadu toplom vodom i

dodala mirišljavu penu. Onda je uronila u nju i sunđerom trljala svaki delić

kože, kao da želi da izbriše tragove strasti. Ponovo je zaronila i ostala da leži

sklopljenih očiju.

Zgrabile su je dve čvrste ruke i izvukle iz vode.

- Ludo mala! Šta do đavola, pokušavaš? - povikao je Markos besno,

uvijajući je u veliki peškir.

- Valjda ne misliš kako sam htela da se ubijem? Zar moraš lako grubo da

me trljaš?

- Najradije bih te prebacio preko kolena i istukao!

- Nemoj, molim te!

I na njegovo veliko iznenađenje počela je da plače. Skinuo je peškir s nje

i bacio ga na pod. Namrštio se kad je ugledao crvenu kožu. Ona je

dostojanstveno podigla bradu i pogledala ga pravo u oči.

- Jesi li zadovoljan? - Slepi bes kao da joj je pomutio razum. - Ili

nameravaš da me ponovo mučiš?

Na trenutak joj se učinilo da će je kazniti, a zatim je primetila da se

krajnjim naporom savladao.

- Hajde u krevet - rekao je bezbojnim glasom.

- Poći ću kad ja budem htela! A sad, molim te, izađi! Ili mi je uskraćena

svaka privatnost?

Nije joj odgovorio. Prošao je pored nje i ušao u kabinu za tuširanje. Ona

se vratila u sobu i počela da traži spavaćicu. Otvorila je sve fioke, ali nigde je

nije bilo. Gde je Selena mogla da je stavi? Do đavola i ona!

- Nešto tražiš? - začula je omrznuti glas.

- Spavaćicu!

Okrenula se i ugledala kako joj se ironično podsmehuje.

- Možda ti ti navikao da spavaš bez ičega, ali ja nisam!

Otvorila je još jednu fioku. Bila je prazna. Grunule su joj suze. Najzad je

pronašla u fioci. Bila je od bež svile, s tankim naramenicama koje su

ramena ostavljala gola. Pratio je svaki njen pokret.

- Zar ti se ne čini da je prekasno za stid?

- Ne gledaj me tako!

- A kako treba da te gledam? Lepa si. Prelepa.

- Ne osećam se lepom, još manje prelepom - promucala je, prestrašeno

gledajući kao hipnotisana kako joj prilazi.

Podigla je bradu.

- Kako se osećaš, Lorna? - upitao je nežno.

- Šta misliš kako? - Čarolija koja je na trenutak savladala, nestala je. -

Da ti kažem da je bilo božanstveno? - Bes joj se pretvorio u histeriju. -

Mrzim da vodim ljubav. Nikad se nisam osećala tako poniženom, tako

potpuno… - Zastala je da pronađe pravu reč.

- Posedovanom? Šta si očekivala? Ljubazno udvaranje, dok si se

ponašala kao divlja mačka?

- A, ti…. ti si se poneo kao…. kao pravi divljak!

- Zaista? Zahvali nebesima što sam uspeo da savladam svoj

temperament.

Najednom je osetila beskrajan umor. Više nije mogla da se bori.

- Htela bih da legnem - promrmljala je.

Bez reči je podigao na ruke i nežno položio na krevet. Zatim je pokrio i

ispružio se pored nje ispod pokrivača.

Kad je ugasio svetlo na noćnom ormariću, ona je već utonula u san.

U toj ničijoj zemlji između sna i buđenja učinilo joj se da leži u toploj

čauri, njihana ritmičkim zvukom. Poželela je da zauvek ostane u toj toplini

koja joj je davala osećaj sigurnosti. Zatim se svega setila. Soba je plivala u

magličastoj svetlosti jutra, prigušena još i zavesama navučenim na prozore.

Ostala je nepokretna, šćućurena između dve ruke koje su je grejale, lica

prislonjenog uz srce što je kucalo mirno i pravilno. Podigla je glavu i srela

Markosove tamne oči.

- Najzad si se probudila.

Možda je tokom noći sama nesvesno potražila toplinu njegovog tela,

možda je on privio uz sebe. Ali, sad je želela samo jedno: da ode odavde.

- Koliko je sati? - upitala je.

- Sedam. - Nasmejao se njenom pokušaju da se izvuče iz zagrljaja. - Tako

ti se žuri da ustaneš?

Pustio je, okrenuo se na bok i nalaktio. Onda je ispružio ruku i odmakao

joj kosu s lica.

Naslutivši u tom pokretu skrivenu senzualnost, povukla se dok su

njegovi prsti već putovali njenim licem i vratom pre nego što su skliznuli ka

grudima. Kružnim pokretima počeo je da joj miluje bradavice. Ukočila se.

Osetio je to i približio joj se.

- Ne! - kriknula je pre nego što je poljubio.

- Skini tu prokletu spavaćicu! - prosiktao je. - Ne želim da je pocepam.

- Ti si je platio - odvratila je gorko.

Dohvatio je tanku svilu i iskidao je na komadiće. Pokušala je da sakrije

grudi rukama, ali je on sprečio. Prešao je pogledom preko njenog tela. Onda

se zaustavio tamo gde je noćašnja borba ostavila tragove na njenoj koži.

Htela je da se pobuni i viče u znak protivljenja, ali je užitak nadvladao njen

otpor i glas joj je zamro u grlu. Zastenjala je proklinjajuci žudnju koja je

obuzela. Podigao je glavu i upitao je:

- Zašto poričeš svoje uživanje?

- Zato jer me ponižava. Koliko puta ćeš me još podvrgnuti toj... toj

zloupotrebi?

- Ne koristi tako teške reći, ljubavi.

Spustio je glavu i nastavio da joj ljubi grudi. Pokušala je da ga odgurne,

zgrabivši ga za kosu.

- Ti, primitivna životinjo! - Počela je da ga udara šakama. - Molim te,

prestani! Podigao je glavu, poljubio joj usne, zatim....

Više ništa nije shvatala. Podigla je ruke i privukla ga uz sebe. Osećala je

kako joj u rastućem očekivanju, vatra proždire telo. Onda se on pokrenuo. U

početku polako i beskrajno nežno. Pratila je njegove pokrete u grču u kojem

nije postojalo ništa drugo osim njihove ekstaze. Onda su se oboje

nepokretno ispružili dok im se dah smirivao. Njegovo iskustvo i spretnost

pretvorili su je u razuzdano stvorenje, ali emocije koje su se u njoj budile

bile su previše složene da bi ih analizirala.

- Otvori oči - šaputao joj je u uho. - Imamo sat da se istruširamo,

doručkujemo i stignemo na avion.

- Kuda idemo?

- Na Gold koast u Kvinslendu. Oko sat avionom. Sada je tamo toplo i

prijatno.

- Zašto idemo? - upitala je iznenađeno.

- Ako ne želiš, ostaćemo u ovom krevetu.

Pred tim izborom brzo je skočila. Njegov smeh je toliko naljutio da je

dohvatila jastuk i bacila ga na njega.

I on se digao s kreveta.

- Hoćeš da te igraš, ha?

Pobegla je u kupatilo, zatvorila vrata i naslonila se na njih čekajući da on

provali unutra.

Ali, to se nije dogodilo. Odahnula je.

Šesto poglavlje

Očekivala je da će to biti redovan let, ali je bio njegov lični avion. Markos

Vidalos je bio bogat i uspešan čovek. Imao je sve što je želeo. Ne baš sve,

ispravila se, dok se avion odvajao od piste. Imao je ženu i želeo je dete. Žena

je i bila tu da mu ga podari. Verovatno će ga i dobili, to je samo pitanje

vremena. Mogla je, doduše, da iz osvete uzima pilulu, ali kakvog bi to imalo

smisla? Ako mu što pre rodi naslednika, možda će joj dati više slobode.

- Ćutiš... - Glas mu se probio kroz vrtlog njenih misli.

- Nikad nisam bila neka naročita brbljivica.

- Bila si marljiv student s malo vremena za društveni život, zar ne?

- Vidim da ti iz mog života ništa nije nepoznato. Elen je marljivo obavila

svoj zadatak.

- Smeta ti to?

- Do te mere da je ne podnosim.

- Jadna Lorna! - Nasmejao se i pomilovao je po licu.

- Pretpostavljam da imaš ceo dosije o meni: koliko puta sam bila kod

zubara, koliko kod lekara, znaš sve o mojim uspesima, o osobama koje sam

sretala....Nema tajni.

- Ne opterećuj se tolikim glupostima.

- Ali, to mi je nepodnošljivo! - uzvratila je besno.

- Zaboravi - promrmljao je.

Ostatak putovanja protekao je u tišini.

Ispred aerodroma ih je sačekao iznajmljeni automobil. Markos je smestio

prtljag i seo za volan.

Golden koat je bio tropski raj s prozirnom vodom koja je menjala boju od

tirkizne do kobaltnoplave. Široku plažu od sitnog žutog peska zapljuskivali

su talasi.

Apartman im je bio na poslednjem spratu luksuznog kompleksa pored

samog okeana. Kroz velike prozore pucao je pogled na mnogobrojna ostrvca i

kanale povezane vijugavom rekom.

Apartman je imao tri spavaće sobe, dva kupatila, prostran studio,

trpezariju i dobro snabdevenu kuhinju. Nameštaj je uglavnom bio od

lakiranog bambusa. Preovladivaii su ružičasti i zeleni tonovi. Taj fini

kontrast davao je rafiniranu atmosferu celom ambijentu.

- Kako je ovde lepo - rekla je iskreno zadivljena.

- Moja porodica koristi ovaj apartman samo povremeno.

- A u međuvremenu je prazan?

- Tako nekako. - Nasmejao se. - Zaista treba da pronađem ljude koji bi

ga iznajmljivali na kratak rok, ali to baš i nije lako.

- Koliko ćemo ostati ovde?

- Dva dana. Moram da se vratim u Sidnej. U ponedeljak imam važan

sastanak.

- Posao pre svega, naravno! - primetila je podrugljivo.

- Može se dogoditi da se sve završi bez rezultata. Možda samo traćim

vreme.

- Mislim da nema protraćenog vremena. Nadam seda ću što pre da

zatrudnim, pa ćeš me ostaviti na miru.

- Ginekološki testovi za koje te je početkom godine Elen uverila da ih

uradiš, pokazali su da si zdrava i sposobna za rađanje. Nećemo, dakle, dugo

da čekamo - odgovorio je oporo.

Nekoliko sekundi je odbijala da shvati značenje tih reči, ali se onda setila

Eleninog navaljivanja da ode na specijalistički pregled; nazvavši ga

rutinskim.

- Sve si organizovao, gade - povikala je zgrožena. - Hteo si da budeš

siguran u svaku pojedinost. Markos Vidalos kupuje samo prvorazrednu

robu!

Od besa je jedva disala.

- Potrošio sam gomilu para, morao sam nešto i da dobijem. Zar zaista

misliš da bi bilo pametno zanemariti i najmanju pojedinost?

- Zaslužio si da te u tome osujetim!

- Neću ti pružiti takvu mogućnost. Ovi dani su... posebno značajni,

shvataš?

Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati smisao njegovih reči. Zatim je,

posle kraćeg računanja, shvatila. Podigla je ruku i snažno ga udarila posred

lica.

Nije pokazivao znake ljutnje, samo su mu oči opasno zasijale. Ugledavši

crveni trag svoje ruke na njegovom obrazu, htela je da pobegne i sakrije se,

ali nije bilo mesta na kom je ovo čudovište ne bi našlo.

- Znala si sve još pre braka. Zbog čega sada ove mučne scene? - upitao je

s pretećim mirom.

Zato jer joj je svega bilo previše, i njega, i ovog braka i svega! Najradije bi

zaurlala. Prostrelila ga je pogledom i oči su im se sukobile. Htela je da mu

dobaci pogrdne izraze, ali je njegov bes mogla i fizički da oseti, a onda bi,

kao i uvek, skupo platila svoju smelost. Uzeo bi je silom, a zatim doveo do

ekstaze kako bi je ponizio, svestan njene sramotne senzualnosti. Nemoćna,

zaćutala je.

- Idi i presvuci se. Bićemo ceo dan napolju. - Primetio je njen začuđen

pogled pa je dodao: - Osim ako ne želiš da ostanemo ovde.

Znala je šta to znači pa je brzo otišla i još brže se vratila spremna za

izlazak.

Dan je bio prijatan. Markos joj je pokazao sve turističke zanimljivosti.

Ručali su u živopisnom restoranu, zatim se ukrcali na brod i krenuli

kanalima do reke. Na kraju su se prošetali centrom gradića pre nego što su

se vratili kući.

Da bi se osvežila, odlučila je da se okupa u zatvorenom bazenu koji je

pripadao zgradi. Obukla je bikini, preko njega prebacila tuniku od prozirne

tkanine, uzela frotirski ogrtač i krenula prema liftu.

- Odmah ću da ti se pridružim - rekao je on namršteno posmatrajući

njene vitke, lepo oblikovane noge koje je kratka tunika potpuno otkrivala.

- Misliš da bi mogla da mi se dogodi neka neprijatnost?

- Ti si moja žena i moram da te štitim.

- Štitiš? Od čega? - upitala je s nevericom. - Od nekog drugog stanara ove

zgrade koji takođe koristi bazen?

- Ja sam moćan čovek, s finansijskim uticajem i van zemlje. Fotografije s

našeg venčanja pojavile su se u svim novinama, čak i u stranim.

- Šta pokušavaš da mi kažeš?

- Zbog mog društvenog položaja neizbežno je da imam neprijatelje koji bi

bili presrećni da osramote mene ili nekog iz moje porodice.

- Još ne shvatam.

- Zamisli da se u novinama pojavi fotografija na kojoj se moja supruga

zabavlja na bazenu okružena nepoznatim muškarcima i to za vreme

medenog meseca.

- Nisam žena koju bi zabavljalo da se praćaka u bazenu okružena

gomilom muškaraca!

- Trač nikad nema veze s istinom! Pričekaj da se presvučem.

Nadala se da će bar malo biti sama, ali ni tih pola sata nije je puštao od

sebe. Od fotografa, naravno, ni traga.

Večerali sa u elegantnom restoranu, zatim su otišli u noćni lokal. Kući

su se vratili pešice, u tišini. Čim su ušli u stan, prišla je velikom prozoru u

salonu. Stajala je nepomično, diveći se noćnom pejzažu.

Nije upalio svetlo. Nije ga videla, ali je osećala njegovo prisustvo.

- Sve je tako mirno i tiho - prošaputala je.

Na slepoočnici je osetila njegov topao dah, zatim su je njegove ruke

obgrlile. Obuzeo je neopisiv osećaj kad joj je poljubio vrat, a jezik senzualno

prošao oko uha, nežno joj podigavši kosu. Potresla je grčevita žudnja.

Jedva je bila svesna da je nosi u spavaću sobu. Zagrlila ga je oko vrata i

usnama utonula u njegove. Neočekivana žudnja da mu pruži uživanje, a ne

samo da ga prima, srušila je sve prepreke. Njen, iz početka oklevajući dodir,

pod Markosovim vođstvom postao je smeo. Vodili su ljubav divljom strašću i

prvi put je shvatila radost uzajamnog sklada.

Zaspala je šćućurena u njegovim rukama, ali je čak i u snu njegov stisak

bio posesivan i čeličan.

Probudila se svesna kako joj njegove usne dodiruju kosu. Otvorila je oči i

susrela se s njegovim.

- Dobro jutro - prošaputao je.

Celo telo je bolelo od noćašnje ljubavne groznice, ali je još bilo spremno

na strast. Nije želela da joj u očima primeti žudnju pa je ustala i otišla u

kupatilo.

Kad se ponovo vratila u sobu, on je upravo uvlačio košulju u pantalone.

Otvorila je fioku, izvadila veš a zatim iz ormara nasumice izabrala odeću.

- Hoćeš li da doručkujemo ovde ili napolju? - upitao je.

Na trenutak je prestala da četka kosu i pogledala ga puna nade.

- Da ipak izađemo napolje?

Bolje je da odu među ljude nego da ostane ovde zatvorena s njim.

Doručkovali su u jednom francuskom restoranu, zatim su obišli okolinu

grada. Dan je prošao brzo. Sve vreme je bila svesna njegovog prisustva. Nije

propustio nijednu priliku da je dodirne, makar slučajno. Pa ipak je izgledao

nekako hladan i dalek, nije znala da objasni njegovo ponašanje posle svega

što se između njih dogodilo prethodne noći. Zar je to bila samo neobuzdana

strast? Vratili su se u apartman i presvuku za večeru. U restoranu mu je

dozvolila da joj više puta napuni čašu vinom koje je ošamulilo i od kojeg je

postala pospana, ali joj je smirilo bol u telu i onaj dublji, u duši.

Kad je ustao da krene i pogledao je oštro jedva je sakrila uznemirenost.

Čula ga je kako zatvara ulazna vrata i gasi svetla. Ostala je upaljena samo

svetiljka pored kreveta.

Hipnotisao je taj veliki krevet i kao začarana posmatrala je svileni

pokrivač, odviše umorna čak i da se presvuče. Zadrhtala je kad je na

ramenu osetila njegovu raku.

Okrenuo je prema sebi.

- Umorna sam, Markose.

- I preplašena.

Podigao joj je bradu i namrštio se, primetivši tamne kolutove ispod očiju.

Polako je oslobodio haljine i skinuo joj donji veš.

- Ne, molim te!

- Šta ne? - upitao je nežno.

- Ne... nemoj me uzeti ... - promrmljala je tiho.

- Onda me poljubi, a posle toga ću te staviti u krevet.

Može li da se pouzda u njega? Ali, zar je, posle svega, to bilo važno? Nije

imala snage ni volje da mu se opire.

Polako mu je prišla i drhtavim usnama dodirnula njegove. Uzvratio joj je

neočekivano nežno. Oči su joj se napunile suzama. Držao je privijenu uz

sebe kao da je najveća dragocenost, zatim joj je malim poljupcima osušio

suze.

Sklopila je oči i osetila kako je spustio na krevet. Brižno je pokrio i dok je

tonula u san, on je još dugo ostao pored prozora zagledan u noć.

* * *

Njihov povratak u Sidnej izazvao je ogromno interesovanje. Na

aerodromu ih je dočekala gomila foto-reportera i novinara.

- Kakav će biti vaš položaj da današnjem sastanku, gospodine Vidalos?

- Reći ću vam kad za to dođe vreme.

- Ali vi ste već doneli odluku, zar ne?

- Nije zgodno da je unapred otkrivam.

Čvrsto je držao Lornu za lakat i požurio prema izlazu.

- Tek ste nekoliko dana u braku i već ste morali da prekinete medeni

mesec. Šta o tome misli vaša supruga?

- Kao što znate, ne razgovaram sa štampom o svom privatnom životu.

- Gospođo Vidalos, šta biste rekla o svom mužu?

- Da je... da je uzbudljiv - odgovorila je i uputila novinaru svoj najlepši

osmeh.

Najzad su se kroz bljesak fleševa izvukli s aerodroma. Spiros ih je

sačekao u automobilu i dok su ulazili u kola, on je ubacio kofere u

prtljažnik, zatim je krenuo.

Čim su stigli kući, Markos je odmah pošao u svoju radnu sobu.

Za ručkom je malo jeo. Bio je zabrinut i kad je popio kafu, ponovo je

ostavio samu.

Vreme je bilo loše i ona je odlučila da popodne provede kod kuće i napiše

pisma prijateljima. Morala je da im objasni kako se neće vraćati u Pert, da

će ostati u Sidneju, i da se udala. Rezultat njenih dobrih namera bio je

ogroman broj papira koji su zgužvani završili u korpi za otpatke.

Sat kasnije u sobu je uzbuđeno uletela Selena.

- Gospodin Vidalos je doživeo nesreću. Spiros vas čeka u automobilu.

Sledila se.

- Je li teško povreden?

- Ne znamo.

Oh, bože! Ne dozvoli da bude teško ranjen!

- Kako se to dogodilo?

- Spiros je pre nekoliko minuta primio telefonski poziv. Nisu mu rekli

pojedinosti.

Utrčala je u svoju sobu, dohvatila ogrtač i tašnu i izletela iz kuće.

Sedmo poglavlje

Nije prestajala da drhti dok je Spiros vodio bolničkim hodnikom do

čekaonice. Jorgos joj je pošao u susret.

- Još je u operacionoj sali.

- Šta se dogodilo?

- Pucali su njega. Želeli su da ga spreče da stigne na sastanak. Pogođen

je s dva metka.

- Gde?

- U rame i u grudi.

Morala je da se nasloni na njega kako ne bi pala. Vreme je neopisivo

sporo prolazilo. Najzad je Jorgosu prišao lekar. Zaustavila je dah.

- Gospodin Vidalos je u šok-sobi. Meci su izvađeni.

- Znači, dobro mu je? - upitao je Jorgos.

- Mora da se oporavi od operacije. Posle toga mora na odmor. Noćas

ćemo ga zadržati na intenzivnoj nezi. Reći ću sestri da vas pusti kod njega

na nekoliko minuta.

Jorgos se zahvatio umesto nje, jer ona nije mogla da progovori ni reč.

Kasnije se kao kroz maglu prisećala da joj je doneo konjak i obavio neke

telefonske razgovore. Verovatno s majkom i sestrom, da ih umiri.

Tačno u osam bolničarka ih je odvela u šok-sobu. Markos je nepomično

ležao priključen na monitore. Bio je bled, a oči su mu bile zaklopljene.

Do svesti su joj doprle Jorgosove reći: - Ujutro ću pozvati bolnicu pa ću

te obavestiti o svemu. Dogovoreno? - zabrinuto je pogledao. - Lorna! Jesi li

čula šta je rekao hirurg? Nije ništa tragično. Sutra će se probuditi iz

anestezije i opet će biti onaj stari Markos. A koliko poznajem svog brata,

brzo će postati nepodnošljiv pacijent i lekari će jedva čekati da ga se što pre

oslobode.

Na povratku ga je upitala: - Jesu li uhvatili napadače?

- Jesu.

- Zašto su pucali?

- Ko to zna? Markos je viđena ličnost i bavi se vrlo važnim poslovima.

Očigledno ima neprijatelje. Ne treba, međutim sumnjati da će se sprovesti

detaljna istraga i da će se sve rasvetliti.

Zaustavio se pred ulazom u vilu.

- Hvala ti na pomoći, Jorgose - rekla je.

Na usnama joj se pojavio bled osmeh, zaželela mu je laku noć i ušla u

kuću.

Sve joj je bilo prazno bez Markosa. Svukla se i legla u krevet. Osetila se

usamljenom i nesrećnom. Krevet joj je bio hladan. Ovo otkriće je duboko

potreslo. Celu noć se nemirno prevrtala i nije mogla da zaspi. Na kraju je

ustala, navukla kućni ogrtač i sišla u kuhinju. Nije je smirila ni čaša toplog

mleka. Već je prošla ponoć, a ona je i dalje bila potpuno budna. Svaki nerv

joj je bio napet. Otišla je u salon, uzela novine i sela. Mehanički je

prelistavala stranice, ali nije mogla da se koncentriie na čitanje.

- Gospođo Vidalos...

Otvorila je oči i ugledala Selenu kako se naginje nad njom.

- Oh. bože! Koliko je sati? - upitala je zbunjeno.

- Sedam i petnaest. Gospodin Jorgos je na telefonu.

- Hvala, Selena.

Ustala i uzela telefonsku slušalicu.

- Jorgose?

- Lorna, Markos se probudio iz narkoze. Preneli su ga u privatnu sobu.

- Jesi li razgovarao s njim?

- Upravo sam završio razgovor s dežurnim lekarem kad me on pozvao iz

svoje sobe.

Potrebno je više od dve rane vatrenim oružjem da, ma kako teške bile,

zadrže neaktivnim čoveka kakav je njen muž, pomislila je.

- Prima li posete?

- Prima. Dolazim kod tebe za sat. Tako mi je Markos naredio.

Istuširala se, presvukla, na brzinu doručkovala i vratila na sprat. Htela je

da pokupi sitnice koje će odneti Markosu u bolnicu. Pidžamu? Zadrhtala je

setivši se kako je u krevet uvek odlazio go, ali nije htela o tome da razmišlja.

Sada će mu, međutim, biti potrebna. Pretražila je fioke, ali nije našla

nijednu pidžamu. Zamoliće Spirosa da je odvede u grad da ih kupi.

Jorgos je čekao u predvorju. Kad je ugledao u elegantnom sivom kostimu

koji je isticao njenu vitku i lepo građenu figuru, u očima mu je zasjalo

divljenje.

- Prelepa si - rekao je srdačno.

- Hvala, ti zaista znaš kako da ohrabriš ljude.

- Jesi li nervozna?

- Malo. Smiriću se tek kad ga budem videla. Sinoć mi se učinio tako...

tako...

- Bespomoćan? - Nasmejao se. - Ne mislim da bi ta primedba bila po

njegovom ukusu.

Drhteći, ušla je u sobu...

Iako je cevčicama bio povezan za aparate, iako su mu grudni koš i levo

rame bili u zavojima, ipak je sedeo u krevetu naslonjen na jastuke.

Netrpeljivog i nezadovoljnog izgleda, nije bio ni nalik na bespomoćnog

čoveka za koga je strepila poslednjih šesnaest sati.

Prišla mu je i nežno ga poljubila u obraz.

- Kako si, Markosc? Mora da si se strašno uplašio...

- Možeš da zamisliš!

Pocrvenela je od njegovog ironičnog tona.

- Svi smo bili veoma zabrinuti - umešao se Jorgos, prodorno gledajući

brata.

- Donela sam ti neke stvari, Markose. Mislim da će ti biti potrebne. - Iz

kofera je prvo izvadila pidžame.

- Jesi li normalna, Lorna? Pidžame! - Počeo je da se smeje.

- Kad počneš da ustaješ iz kreveta, biće ti potrebne.

- Kakav brižna supruga!

- Ako ti još nešto treba, samo mi kaži, doneću ti večeras!

- Zaista si mislila na sve! - konstatovao je smešeći se zločesto.

Jorgos je prekinuo taj mučan razgovor upitavši brata za neke poslovne

stvari.

Nisu dugo ostali i za Lornu je bilo pravo olakšanje kad je izašla iz sobe.

- Markos ponekad zna da bude grub... - primetio je Jorgos tiho.

- Mislim da trpi bol i da je zbog toga nervozan - rekla pokušavajući da

sakrije prave emocije.

- Ako mu ne pokažeš zube, uništiće te!

- Neću mu to dozvoliti, veruj mi.

- Jesi li sigurna da te već nije povredio?

Odmahnula je glavom, ali se nije usudila da ga pogleda.

Ni tokom večernje posete nije bilo bolje. Spiros je dopratio i diskretno

ostao ispred vrata. Markosovo lice je bilo izmučeno i umorno.

- Jako te boli? - upitala je brižno.

- Zaista te to zanima?

Učinilo joj se kao da je udario posred lica.

- Pozvaću bolničarku da ti da nešto protiv bolova - rekla je bezbojnim

glasom.

- Daju mi na svaka četiri sata.

- Vi muškarci, kad ste bolesni, nemogući ste.

- A ti si pravi stručnjak za to - narugao joj se. - Ako ti se ovde ne dopada,

idi!

- Da, vreme je da idem. Vidimo se sutra.

- Poseta i nije bila duga. Šta će Spiros da misli?

- Uskoro će doći Alisa, a zatim i Jorgos. Previše poseta može da te

zamori.

- Nećeš ni da me poljubiš? - upitao je ozbiljno.

- Mislim da neću.

- Oh, Lorna, zar je tako teško da me poljubiš?

Nagla se prema njemu. Upravo kad mu je usnama dotakla obraz, naglo

je okrenuo glavu i poljubio je. Na vratu je osetila pritisak njegove ruke, onda

je poljubac postao dubok i intiman. Nije se usudila da se povuče niti da se

otrgne kako ga ne bi povredila. Kad je pustio, izašla je bez reči.

* * *

U bolnici je ostao tri nedelje. Obilazila ga je svakodnevno, na smenu s

ostalim članovima porodice.

Onda su počeli da dolaze poslovni prijatelji i saradnici, mnogo njih. Vrata

njegove bolesničke sobe otvorila su se i velikom broju lepih žena, u

poređenju s kojima se osećala isuviše mladom i jednostavnom. Nisu joj bili

jasni odnosi između njenog muža i tih divnih stvorenja.

Činilo joj se da ga zabavlja da je ponižava. Verovatno to niko nije

primećivao, jer kad god bi joj se obraćao, činio je to s osmehom, ali osmeh

nikad nije dotakao njegove oči. Kad je ljubio, radio je to namerno okrutno.

Jedno poslepodne, samo nekoliko dana pre nego što je trebalo da

napusti bolnicu, Jorgos je pozvao i obavestio da će doći po nju. Stigli su u

bolnicu s malim zakašnjenjem, jer su usput morali da promene gumu.

Ušli su u Markosovu sobu i smejući se ispričali šta im se dogodilo.

Jorgos je prema njemu ispružio ruke prljave od ulja. Ledeno ih je pogledao i

nije progovorio ne reč.

Jedna od njegovih najlepših i najelegantnijih prijateljica, Lana Tomson,

sedela je zavaljena u fotelju i podrugljivo odmeravala Lornu, namerno buljeći

u njenu jednostavnu žutu majicu i farmerke.

- Svakako moram da vam dam adresu nekog dobrog butika, draga moja.

- Saučesnički je pogledala Markosa i dodala: - Slažeš li se, ljubavi?

Hladno joj je odgovorio:

- Nisam se oženio Lornom zbog načina na koji se oblači - pri tom je svoju

ženu gledao nežno.

Lana je ustala.

- Moram da krenem, već je kasno. - Sagla se i poljubila Markosa. - Vodi

računa o sebi, dragi prijatelju, kad ti bude bolje, dogovorićemo se za

sastanak. - Onda se okrenula Jorgosu i zlobno se osmehnula. - Ljubazno od

tebe, Jorgose, što tako nesebično brineš o Lorni. Sigurna sam da Markos

to... veoma ceni.

- Ispratiću te, Lana - rekao je on odlučno. - Markos i Lorna sigurno žele

da budu malo sami. Čekam te ispred lifta, Lorna.

Pokušala je da razbije mučnu tišinu koja je najednom zavladala u sobi.

- Tvoja prijateljica je zaista lepa, Markose.

- Da, zaista je lepa, ali samo za gledanje.

- I vrlo je tajanstvena...

- Za razliku od tebe.

- To je očigledno, zar ne?

- Ona je svetska žena. Leptirica koja leprša od muškarca do muškarca.

- Jesi li, oženivši se, ispao iz kruga onih koji su oko nje obletali? Ili

možda nisi?

- Dođi bliže i ponovi to!

- Neću.

- Ljubomorna si?

- Da bih bila ljubomorna, morala bih...

- ... da nešto osećaš za mene, zar ne?

- Ne budi grub, Markose.

- Jorgos je uljudniji, je l' da?

- Iskren je, srdačan, drag i ...

- A ja sam tiranin. To misliš o meni?

- Ti si naprosto Markos Vidalos.

- Govoriš o meni kao da sam Lucifer. Zašto, moja obožavana ženo, sad ne

pokažeš dužnu brigu za svog muža umesto što, kao i obično, zapitkuješ

kako mu je?

Nemilosrdno je ismejavao. Pokušala je da se savlada i sačuva mir.

- Svakog jutra Alisa, Jorgos i ja zovemo bolnicu da saznamo kako ti je.

Zatim obavestimo tvoju majku. Lekari tvrde da si se vrlo brzo oporavio i da

si zapravo imao sreće. Nijedan životno važan organ nije ti oštećen. Treba

samo malo fizikalne terapije da ti nestane i ukočenost ruke.

- Mogu da mislim koliko si razočarana! Da je samo jedan od metaka bio

smrtonosan, svi tvoji problemi bili bi rešeni!

Osetila je oštar bol od kojeg je na trenutak zanemela.

- Kako možeš tako nešto da kažeš? Nešto tako strašno?!

- Ali, to je istina.

Morala je smesta da izađe iz sobe. Nije mogla ni trenutak više da ostane

posle ove užasne optužbe. Okrenula se da pobegne, ali je, on uhvatio za

ruku i zadržao.

- Pusti me! - povikala je besno.

Prsti su mu poput mengela stezali njen članak i on je privukao na krevet.

- Zašto si tako potresena? Usuđujem se da se nadam kako me ipak više

voliš živog.

- Pusti me, Markose! Želim da idem.

- Uskoro ćeš. Pre toga...

I dok je otvarala usta da se pobuni, on joj ih je zatvorio strasnim

poljupcem od kojeg nije znala niti je želela da se povuče. Telo joj je potresla

žudnja, a kad je ponovo digla glavu, zatvorila je oči da ne bi video njene

suze.

Pustio joj je ruku.

- Uvek misli na to što osećaš dok te držim u zagrljaju. Izluđuje me način

na koji se predaješ ljubavi...

Naglo je ustala i pobegla iz sobe, stežući rukama uši da ne bi čula njegov

zapovednički glas koji je dozivao.

Jorgos je čekao u hodniku.

- Šta se, do vraga, dogodilo? - upitao je gledajući je pažljivo..

- Ništa.

- Nećeš da mi kažeš.

U kolima je ponovo pokušao da je navede na ispovest.

- Lorna...

- Nemoj ništa da me pitaš, molim te! Jedino želim da se vratim kući i

budem sama.

- Markos će imati posla sa mnom! - promrmljao je besno.

Deset minuta kasnije njegov crveni ferari zaustavio se pred vilom.

- Hvala ti, Jorgose.

Izašla je iz kola i nestala u kući.

Zatvorila se u salon i nervozno hodala po njemu. Kako će dalje? Je li

uopšte imala neki izbor? Da pobegne? Ali, kako bez para? I kuda? A Markos

bi je, ma gde da ode, našao i to bi mu skupo platila.

Na vratima se pojavila Selena.

- Gospodin Jorgos je na telefonu.

- Reci mu, molim te, da sam zauzeta. Kasnije ću ga pozvati.

- Da bi se smirila, uključila je televizor. Gledala ga je zavaljena u fotelju,

ali nije mogla da se koncentriše.

Pola sata kasnije Spiros je obavestio da je Markos na vezi.

Istog trena je osetila grč u želucu.

- Preuzmi poruku.

Izašao je i ubrzo se ponovo vratio.

- Gospodin Vidalos želi da razgovara samo sa vama.

- Neću da ga čujem. Recite mu što god hoćete, ili mu naprosto kažite

istinu; ne želim s njim da razgovaram!

Spiros je pogledao s prebacivanjem i izašao.

Večerala je preko volje, zatim se vratila u salon i ponovo uključila TV.

Bila je napeta i uplašena, najednom je ustala, odjurila do telefona i brzo

pozvala bolnicu, pre nego što se predomisli.

Iz Markosove sobe niko se nije javljao. Kasnije je još nekoliko puta zvala,

i najzad je zatražila odeljensku sestru. Ono što je čula, zaprepastilo je: pre

pola sata Markos je napustio kliniku.

Zbog čega? Zbog onog što se dogodilo za vreme njene posete? Ili zato što

nije htela da razgovara s njim? Bilo joj je smešno da na to i pomisli.

U predvorju je začula Selenin, Spirosov, Jorgosov i Markosov glas.

Skupila je hrabrosti da se suoči s njim. Ušao je i odmerio je od glave do pete.

Čim ga je ugledala, srce joj je poskočilo.

- Zvala sam bolnicu pre nekoliko minuta - rekla je nervozno. - Rekli su

mi da otpušten na sopstvenu odgovornost.

- Zaista?

- Zar ne misliš da je to neoprezno?

- Zašto se nisi javila na telefon kad sam te zvao?

- Jer bih ti rekla samo neprijatne stvari. I samo bih te povredila.

- Imaš odličnog saveznika u Jorgosu. Bez dlake na jeziku mi je rekao šta

misli o meni. Kazao je i da si plakala.

- Bile su to suze samosažaljenja.

- Naravno! Nisam ni mislio drugačije.

- Možda bi trebalo da odeš u krevet. Umorićeš se previše ako ostaneš na

nogama - promrmljala je.

- Nisam invalid.

- Čini mi se da sam čula Jorgosov glas ....

- Nije hteo da uđe - rekao je grubo.

Pogledala ga je. Bio je bled i zategnutih crta lica. Desni rukav sakoa visio

mu je niz telo, a levu ruku je pridržavao zavoj oko vrata.

- Hajde u sobu - ponovila je.

- Želiš da me smetiš u krevet i izigravaš bolničarku?

- O tebi mogu da se pobrinu Selena i Spiros. Izaberi koga hoćeš.

- Najradije bih tebe - nasmejao se podrugljivo.

- Onda se potrudi i popni se. Ako se ovde onesvestiš, ko će da te

podigne?

U spavaćoj sobi je skinuo sako i košulju. Kad je počeo da skida

pantalone, pocrvenela je.

- Dođi i pomozi mi!

- Da... svakako - promrmljala je.

Skinula mu je cipele i čarape, zatim pantalone.

- Želiš li nešto za spavanje?

- Da, jednu od onih pilula.

Pružila mu je s časom vode.

- Hoćeš li još nešto?

- Tebe.

Pretvarala se da ne čuje.

- Ako ti ništa više ne treba, idem da spavam.

- Gde ćeš da spavaš?

- U sobi preko puta, ostaviću otvorena vrata da te mogu čuti.

- Nipošto.

- Molim?

- Dobro si shvatila. Ovaj krevet je dovoljno velik za oboje.

- Ali, ne možeš, tvoja ruka ...

- S levom rukom na levoj strani kreveta.

Rugao joj se otvoreno, videći kako drhti. Uš1a je u kupatilo. Namerno,

polako se priptemala za spavanje. Nadala se da će, dok se vrati u sobu, on

već da zaspi.

U sobu je ušla na prstima. Kad je stigla do njegove strane kreveta,

ispružila je ruku da ugasi svetlo. Spavao je. Već sam pogled na njegovo lice

uzbudio je, ali se nije usudila da analizira svoja osećanja.

Najednom je otvorio oči i nežno joj se nasmešio. Polako je podigao raku i

dohvatio pramen njene kose prisilivši je da se nagne prema njemu.

- Markose...

- Kako divno mirišeš. Hteo bih da ljubim svaki centimetar tvoje kože.

Usne su im bile blizu. Htela je, pre nego što bude prekasno, da učini kraj

zavođenju.

- Trebalo bi da spavaš - prošaputala je oprezno pokušavaju da ga se

oslobodi u strahu da ga ne povredi. Bila je prava ludost da ostane tako blizu

njega.

- Uskoro ću, ali pre... - Premestio je ruku na njen vrat i privukao je bliže

da bi je poljubio.

Nekoliko sekundi je odolevala, zatim se prepustila njegovim usnama.

- Šta je to? Poziv?

Oči su joj se ispunile suzama.

- Ne radi to, prokletstvo! - opsovala je tiho.

Začuvši je kako jeca, privio je uz sebe.

- Hajde, dođi kod mene, ludice! - Poljubio je nežno kao da je najkrhkija

osoba na svetu. - Sad u krevet i lepo spavaj.

Ugasila je svetlo, uvukla se pod pokrivač i šćućurila uz njega. Ispružio je

desnu ruku i čvrsto je privio uz sebe. Utonula je u san puna poverenja, kao

da je pronašla sigurnu luku.

Osmo poglavlje

Markos se vrlo malo odmarao. Sve svoje poslove vodio je iz kuće. Rebeka

je svako jutro dolazila tačno u devet po uputstva.

Lorna nije podnosila njene posete koje su svakim danom postajale sve

duže.

- Zar Spiros ne može da odnese trake u kancelariju i usput donese

dokumenta na potpis?

- Naravno da može. Ali, Rebeka na putu do posla prolazi pored naše kuće

pa je logičnije da to ona uradi. Zašto da ne dolazi?

Zato jer te guta pogledom, htela je da mu dobaci, ali je umesto toga

odgovorila: - Zar ja ne bih mogla da ti budem od koristi?

- Ah, ti mi jesi od koristi! - Značenje njegovih reči bilo je više nego jasno.

- Svako ima svoje mesto i svoju ulogu, zar ne, Markose?

- Naravno. O tvojoj ulozi nema sumnje.

- Shvatila sam! - odgovorila je kroz zube.

Mrzela je njegov nemilosrdni cinizam.

- Hajde, budi dobra devojčica i sipaj mi još jednu kafu. Rebeka samo što

nije stigla.

- Nalij je sam! - Uzvratila je ljutito i krenula prema vratima, ali je on

uhvatio za ruku.

- Jutros si nemoguća. Pitam se zašto.

Pre svega, Rebeka joj se ne dopada, a onda su je mučile i određene

sumnje, međutim, moraće da ode kod lekara i proveri. U svakom slučaju,

Markos će to poslednji da sazna. Brzo je odgovorila:

- Zašto se ne pridržavaš lekarskih saveta? Imaš toliko sposobnih ljudi

koji u tvom odsustvu mogu da obavljaju sve poslove, ali ti hoćeš sve sam. To

je smešno!

- Kako odana supruga! Počinjem da verujem kako ti je moje zdravlje

zaista važno.

- Svi smo zabrinuti. Spiros, Selena. Alisa...

- Ah, da Jorgos! Osećaš posebnu simpatiju prema mom bratu - rekao je

nestrpljivo.

- Zato jer je bio veoma ljubazan.

- Za razliku od mene.

Spiros je pokucao na vrata.

- Stigla je gospođica Rebeka. Odveo sam je u radnu sobu.

Markos je klimnuo glavom i dok se Spiros udaljavao, obavio je ruku oko

Lorninog struka prisilivši je da zajedno izađu iz sobe. Zatim je beskrajno

posesivno poljubio dok mu se ruka uvlačila pod njenu majicu i milovala joj

kožu na leđima. Rebeka ih je posmatrala začuđeno, ali se Lorna nije

povukla. Rukom je nežno pomilovala mužev obraz i rekla mekim gasom, ali

ledenog pogleda:

- Ne zamaraj se previše, dragi. Ja ću da odem do grada. Uhvatila me je

želja za kupovinom. Nije ti krivo, zar ne?

- Nipošto! Neka te Spiros odveze kolima. - Uzeo joj je ruku i poljubio

svaki prst - Ne zaboravi da se vratiš do pola dvanaest, Spiros mora da me

vodi na terapiju.

- Naravno! Poslaću ga kući, a ja ću se vratiti taksijem.

- Samo da te podsetim, danas smo pozvani kod mame na večeru. -

Usnama joj je dodirnuo dlan. - Zabavi se! - viknuo je za njom dok je trčala

uz stepenice.

U gradu je potrošila brdo para u detinjastoj želji da mu se osveti.

- Šta radiš ovde, Lorna?

Okrenula se na zvuk tog glasa. Lice joj se ozarilo kad je ugledala Jorgosa.

- Kupujem! - odgovorila je pokazujući pakete.

- Sama?

- Da, odlučila sam da sebi priuštim malo slobode!

- Kako je moj nenadoknadivi brat?

- Umesto da se odmara, radi bez prestanka.

- Znam da je nemoguće ukrotiti ga. Jesi li ručala?

- Nisam. Upravo razmišljam kuda da pođem.

- Hajde sa mnom. Nedaleko je restoran u kom je božanstvena hrana.

Jelo je zaista bilo savršeno. Razgovarali su i smejali se kao najbolji

prijatelji.

- Kuda ćeš sada?

- Nikud posebno. Još malo ću da prošetam, a onda ću taksijem kući.

- Hajde, kaži mi istinu, današnji izlazak je neka vrsta bekstva, zar ne?

- Kako si se dosetio?

- Poznajem Markosa. Ponekad je gadan.

- Odakle ti ovde, Jorgose? I Lorna! - Lana Tomson ih je pozdravila

smešeći se zlobno. - Nisam očekivala da sami ručate.

Lorna se nije obazirala na nju.

- Hvala ti na društvu, Jorgose. I Markos će ti biti zahvalan.

- Hoćeš li da popijemo nešto, Jorgose? - upitala je Lana.

- Drugi put, sad imam posla. - I s Lornom je izašao iz restorana. - Ne

sviđa mi se kako izgledaš? Jesi li sigurna da ti je dobro?

- Naravno da mi je dobro.

- Vidimo se večeras kod mame.

Kad je sela u taksi i pošla kući bilo je gotovo četiri sata.

Vrata joj je otvorio Sparos. Pružila mu je pakete, a zadržala je samo tri:

onaj sa smaragdnozelenom haljinom, odgovarajućim cipelama i parfemom.

- Gde je Markos?

- Mislim da je gore.

Popela se u sobu, pažljivo okačila haljinu na vešalicu, a zatim iz fioke

izvadila čist veš koji će da obuče posle tuširanja. Vrata od kupatila su se

otvorila i na pragu se pojavio Markos s peškirom nemarno ovijenim oko

bokova.

- O, vratila si se! - primetio je suvo.

- Naravno, inače ne bih bila ovde.

- Nadam se da si uživala u ručku i da si se dobro zabavila.

Uzdahnula je.

- Vidim da nije gubila vreme! Mora da je odjurila na telefon čim smo

Jorgos i ja izašli iz restorana.

. Znači, ne poričeš da si se sastala s njim?

- Šta je ovo, ispitivanje?

- Ne želim da moja žena bude predmet ogovaranja.

- Jorgosa sam slučajno srela. Pozvao me na ručak. Prihvatila sam, pa

smo otišli u jedan mali restoran u centru grada. Ima li u tome nešto loše?

- A ja to nisam smeo da znam?

- Nisi mi dao vremena da ti kažem. A sada, ako nemaš ništa protiv,

istuširaću se i presvući.

Prstom joj je podigao bradu i pažljivo je gledajući, upitao: - Je li to istina?

- Da, istina je. Ti si običan prokleti bednik, Markose! - zaurlala je kad joj

je stegao ruku. - Pusti me! Boli me!

- Zadavio bih te kad bih samo i sekund pomislio kako koristiš mog brata

da bi mi se osvetila.

- Pusti me.

Prigušio je njen krik pritisnuvši svoje usne na njene. Trenutak kasnije taj

silovit gest pretvorio se u strastan poljubac dvoje koji se u svemu

dopunjavaju.

Onda je pustio.

- Za pola sata izlazimo - rekao je ravnodušno.

Kako da s njim provede veče među drugim ljudima kao da se ništa nije

dogodilo? Umorno je krenula u kupatilo obuzeta mračnim mislima.

U automobilu nisu progovorili ni reč. Ali za vreme večere ponašao se kao

uzoran muž.

- Bleda si, mila - primetila je gospođa Vidalos, kad su posle večere

krenuli u salon na kafu.

Markos je pogledao u svoju ženu.

- Nisam lak pacijent, mama. Poslednjih dana sam bio grub i nervozan.

- Prema ovom dragom, slatkom stvorenju? Stidi se!

- Zaslužujem da me grdiš! - Usnama je dodirnuo Lorninu slepoočnicu. -

Opraštaš li mi, draga?

Da su bili sami, ošamarila bi ga, ali umesto toga se nasmešila i

odgovorila:

- Uzeću u razmatranje tvoj zahtev.

- Odlično, Lorna! Sjajan protivudarac! - uglas su povikali Alisa i Jorgos.

- Priznajem, uvek je tako. Češće mi uzvraća udarce nego što sam

spreman da priznam.

- Nije istina! Nijednom nisam izvukla deblji kraj - uzvratila je

pokušavajući da bude duhovita. Ali, već je bila umorna od uloge koju je

igrala. - Zar nije vreme da krenemo, Markose? - Onda se okrenula ostalima i

osmehnula: - Markos mora da se odmara, inače će da bude gori nego što

jeste.

- Ja ću vas ovesti - ponudio se Jorgos. Lorna je ustala i poljubila

gospođu Vidalos.

- Večera je bila divna. Hvala vam.

- Dođi ponovo, mila. Tvoje društvo me uvek obraduje.

Jorgos ih je iskrcao pred vilom, odbio poziv da uđe na piće i odjurio.

Polako i umorno popela se uz stepenice. Ušla je u sobu, obukla spavaćicu i

spremila se za spavanje.

- Da te vidim!

Trgla se na Markosov zapovedni ton.

- Umorna sam - rekla je klonulo.

Prišao joj je, obuhvatio lice rukama i prisilio je da ga pogleda. Zatvorila je

oči, nesposobna da se dalje bori.

- Pogledaj me, Lorna.

- Što god želiš da mi učiniš, učini to brzo!

Zagrlio je i počeo da je ljubi. Odmakla je lice. Skinuo joj je spavaćicu.

Ljubio je svaki delić njenog tela, sve dok nije izgubila vlast nad sobom i

prepustila mu se. Jecala je razdirana strašći. Do nje su konfuzno doprle

njegove reči: - Očekuješ moje dete?

Trgla se, a zatim se pribrala. Najradije bi negirala, ali to bi bilo glupo i

beskorisno.

- Da li bi ti se svidelo da saznaš kako su se tvoji đavolski proračuni

pokazali tačnim?

- Bila si kod ginekologa?

Odmahnula je glavom, jedva svesna da je dovukao do kreveta. Seo je na

ivicu i zaronio lice na njene grudi. Onda je legao pored nje i počeo nežno da

je ljubi, ljuljajući je na rukama dok oboje nisu zaspali.

Dva dana kasnije Markos se vratio u svoju kancelariju, a Lorni je lekar

potvrdio da je trudna. Nije znala da li je srećna ili očajna. Markos je opet

pobedio, prisilivši je da dugih devet meseci nosi plod njegovog nasilja.

- Kada? - upitao je te večeri.

- Zar to moram da ti kažem? Treba sam da znaš, sa svim računima koje

si napravio.

- Ne budi zajedljiva, sad nije vreme za to.

- U martu, tačno devet meseci i dva dana posle venčanja.

Prišao je i poljubio je.

- Imam nešto za tebe. - Spustio je ruku u džep i izvukao plišanu kutijicu:

- Otvori.

- Nisam sigurna da to želim.

On je sam otvorio i na ruku joj stavio prelepu narukvicu ukrašenu

brilijantima.

- Zašto, Markose? Plaćaš mi što si me podvrgao mučenju koje će plod

doneti za devet meseci?

Istog trena je shvatila da je preterala.

- Zahvali stanju u kojem si, inače bih te ubio!

Htela je da mu se izvini, ali je bilo prekasno. Okrenula se, odjurila na

sprat, i ušavši u sobu zatvorila vrata za sobom očekujući da će on da provali

unutra, željan osvete. Ali nije. Poslao joj je večeru po Seleni, pravdajući je

glavoboljom.

Kad je legla, bilo je tek osam. Pokušala je da se udubi u roman koji je

čitala, ali nije mogla da se seti sadržaja. Učinila je sve da zaspi, ali uzalud.

Onda je ustala, obukla ogrtač i sišla u prizemlje. Markosova soba je bila

prazna. I salon, takođe. Možda je odlučio da spava u gostinjskoj sobi. Sišla

je niže i ugledala ga kako izlazi iz saune s peškirom u ruci.

- Šta želiš? Nešto nije u redu?

Odmahnula je glavom.

- Već treba da si u snovima.

- Nisam mogla da zaspim.

Pogled joj je skrenuo na ožiljke na ramenu i grudima.

- Odbijaju te?

- Ne... - Onda ga je brzo upitala, naterana njegovim ispitivačkim

pogledom. - Nisi mi rekao kada će proces. Moraćeš da svedočiš, zar ne?

- Ne verujem da je to razlog zbog kojeg ne možeš da spavaš i da si me

zato potražila.

- Došla sam da se izvinim.

- Izviniš?

- Da. Narukvica je divna, a ja sam se ružno ponela.

- Moja devojčica se kaje? Došla si da me poljubiš kako bih ti oprostio?

Ona je jedva prošaputala: - Ako tako želiš.

Pomilovao je po licu.

- Idi da spavaš. Ja ću da zaključam i pogasim svetla.

Pet minuta kasnije ušao je u sobu.

Posmatrala ga je. Često je bio okrutan, gotovo nikad srdačan, najčešće

grub, ali je imao moć da u njoj izazove neshvatljivu žudnju. Biti zaljubljen u

čoveka kao što je on značilo je samo patnju.

- Zar ti treba sva tvoja hrabrost da bi me poljubila?

Nesigurno se pokrenula, prišla mu i nežno dotakla obraz.

- Žao mi je.

- Zbog čega ti je žao? Što si me poljubila?

- Baš mi i ne olakšavaš...

- Zar treba?

- Često mislim kako namerno otežavaš stvari.

- Nije istina, ali ti odbijaš da prihvatiš ono što je normalno.

Šta je normalno? Nije mogla da razmišlja.

- Idem u krevet - rekla je utučeno.

Nasmejao se.

- Odustaješ? Nećeš valjda da mi kažeš kako je ova sitnica pravi poljubac?

- Ne igraj se sa mnom, Markose.

- Možda mi nećeš verovati, malena, ali ja ne želim da te povredim.

Bez reči mu je ovila ruke oko vrata i priljubila se uz njega. Milovala ga je

najpre plaho, zatim sve smelije. On je stegao uz sebe i osetila je kako u

njemu raste strast. Grlila ga je, a usne su joj ostavile senzualan trag na

grudima, zaustavivši se prvo na jednom, a zatim na drugom ožiljku.

Kasnije su ležali zagrljeni dok im se disanje smirivalo, a dah postajao

ujednačen.

- Neće me biti nekoliko nedelja. Melburn, Adelaida, Brizbejn.

- Kada putuješ? - prošaputala je sanjivo.

- Sutra popodne - poljubio je u čelo i kosu.

- Obećaj da ćeš paziti na sebe.

Osmehnuo se.

- Obećavam, ljubavi.

Deveto poglavlje

Prva nedelja Markosovog odsustva prošla je prilično brzo. Vreme je

provodila ispred televizora pokušavajući da se koncentriše na ono što gleda.

Večeri su bile preduge, a noći nepodnošljive. Osećala se usamljeno u

velikom pustom krevetu. Nedostajao joj je Markos, toplina njegovog tela.

Jednog jutra početkom druge nedelje probudila se kasnije nego obično.

Osetila je neku čudnu obamrlost. Onda je presekao oštar bol u krstima.

Ustala je, navukla udobnu odeću i sišla na doručak. Već treće jutro nije

imala mučnine. Telo joj je još bilo vitko, jedino se struk malo proširio.

Bezvoljna, odlučila je da ne izlazi već da se okupa u bazenu. Voda je bila

prijatna. Iako je polako plivala, osećala je čudnu malaksalost.

Kad je izašla iz vode opet je presekao bol koji je brzo prošao.

Kratko pre ručka bol se ponovo vratio. Još jači. Upravo je silazila niz

stepenice i morala je da sedne kako ne bi pala. Selena je dotrčala i odmah

sve shvatila.

Nije znala šta se kasnije događalo. Samo je čula sirene hitne pomoći i

nejasno se sećala grupe lekara i bolničarki koji su se rastrčali oko nje. Bol

se vraćao u sve kraćim razmacima.

Nije mogla da se seti kad je izgubila osećaj za vreme, samo je nad sobom

videla Markosovo zabrinuto lice.

- Šta ćeš ovde? - prošaputala je. - Ne možeš ništa da učiniš.

- Mogu da budem s tobom. Kad sam čuo šta se dogodilo, seo sam na prvi

avion.

Od bola joj se iskrivilo lice i ona je zajaukala. Dali su joj injekciju, a on

joj je nežno brisao znoj s lica i vrata. Najzad je zaspala. Kao kroz maglu se

sećala da su je odneli iz sobe, zatim je utonula u mrak. Kad se probudila

opet je bila u svojoj sobi. Osećala se umorno, ali nije bilo bola. Umesto toga,

čudna praznina.

Markos je sedeo pored nje. Kao da je utonuo u misli. Mogla je mirno da

ga posmatra. Lice mu je bilo napeto i zgrčeno. Podigao je glavu i potražio

njen pogled.

- Sve je gotovo, zar ne? - promrmljala je.

Malo je oklevao, a onda klimnuo glavom.

- Da.

Sklopila je oči. Bol je stegla u grlu. S mukom je progutala pljuvačku pre

nego što je upitala: - Koliko je sati?

- Jedanaest.

- Idi kući, Markose.

Okrenula je glavu da ne vidi kako plače. Čula je kako je ustao, a onda joj

je nežno osušio obraze. Pomilovao je po kosi.

- Zamoliću bolničarku da ti da neko sredstvo za spavanje.

I ponovo se spustio na stolicu pored njenog kreveta.

Sutradan ujutro soba joj je bila preplavljena cvećem, ali je buket crvenih

ruža privukao njenu pažnju. Na karti je pisalo: "S ljubavlju. Markos"

Jesu li to bile iskrene reči ili samo gest pristojnog muža?

Posetili su je Alisa, Elen, Selena. Zatim je došao Markos. Učinilo joj se da

je sve vreme njega čekala.

Sagao se i poljubio je.

- Kako si?

- Bolje. Hvala za ruže.

Seo je na ivicu kreveta.

- Želiš li nešto?

Želela je ono što je izgubila - njegovo dete. Istina se polako progurala

kroz njenu svest i duboko je potresla. Posle trenutka nesigurnosti,

promrmljala je. - Ne.

- Lekar kaže da sutra možeš kući.

To je već znala. O čemu su još mogli da razgovaraju, pomislila je

utučeno. Pogledom je prošla kroz njega, kao da je proziran.

- Lorna...

- Ne, Markose, ne, molim te. Nemoj da vičeš na mene. Ne bih mogla to da

podnesem.

- Zašto misliš da bih to želeo? - upitao je zbunjeno. - Nisi ti kriva, ljubavi.

- Promrsio joj je prstima kosu i osmehnuo se. - Najvažnije je da si ti dobro.

- Znam kako se nadaš da ću ti roditi dete. Ne brini. Moj reproduktivni

aparat je savršen. Lekari su mi sugerisali da što pre zatrudnim.

Naglo je ustao i prišao prozora. Izgledalo je da ga zanima samo spoljašnji

svet. Onda se okrenuo prema njoj.

- Alisa će te sutra posetiti. Mama ne može da dođe, ali sam joj obećao da

ću svratiti kod nje po povratku iz bolnice. Jorgos te pozdravlja. Verovatno će

doći sutra predveče.

- Pozdravi i ti njih.

- Svi te veoma vole.

A ti, htela je da ga pita. Voliš li me bar malo ili je sve samo varka? Umeo

je da bude ljubazan i nežan, a zatim je postajao nemilosrdan i okrutan

tiranin. Nije mogla da shvati njegove emocije, a ipak je imala potrebu da ih

otkrije kako ne bi presvisnula od tuge.

- Šta je s tvojim poslovnim putovanjem? Trebalo je duže da se zadržiš...

- Moja žena je važnija od bilo kojeg posla.

Kad je ustao da ode, nije ga zaustavila, ali je bez njega soba postala

turobna i beživotna.

Najzad je zaspala. Te noći je dobro spavala. Kad se probudila osetila je

potrebu da se malo dotera kako bi izgledala lepše. Ujutro su je posetile Alisa

i Selena, a kasnije i Jorgos.

- Lepo je što si došao - rekla mu je veselo.

Poljubio je u obraz i seo na ivicu kreveta. Zatim se osvrnuo oko sebe: -

Koliko cveća!

- Svi su bili toliko ljubazni...

- Baš svi?

- Da.

- Markos mi je rekao da sutra ideš kući.

- Da, sutra... - ponovila je nemirno.

- Pokušaj... Znaš da je Markos ponekad grub.

- Svi muškarci su su takvi u određenim trenucima.

Bila je na ivici suza.

- Ali jedan određeni Grk češće nego što želiš da priznaš?

- Razgovarajmo o nečem drugom, molim te.

- Ti si dobra žena i slatka devojka, Lorna. Šteta što te je moj brat prvi

upoznao.

- A ipak se to dogodilo! - s vrata je dopro dubok Markosov glas.

Prešao je preko sobe, sagao se i poljubio je.

- Je li ti bolje?

- Da - promrmljala je drhtavih usana.

Bilo je pravo olakšanje kad su obojica otišli. Jorgos se prvi oprostio

rekavši kako muž i žena imaju pravo na malo intimnosti.

- Doći ću sutra u deset - rekao je Markos.

- Može i Spiros da dođe po mene.

- Postoji li razlog zbog kojeg ja ne bih došao?

- Ne, nikakav. Samo sam mislila da bi bilo jednostavnije...

- Previše misliš, Lorna.

- Ali, Markose...

Sagao se i strasno je poljubio prisilivši je da rastvori usne. Posle kraćeg

oklevanja prepustila mu se. Stegao je uz sebe, a ona mu je uzvratila zagrljaj.

Kad je pustio osetila se napuštenom.

- Do viđenja, do sutra, malena! Sad će te odneti u sobu da se odmoriš do

ručka - rekao je Markos.

Položio je na krevet, skinuo cipele i pokrio je. Bio je tako blizu. Zatvorila

je oči da ne bi video njenu zbunjenost.

- Želiš li nešto? - upitao je.

Želela je njega. Želela je da mu pripada. Želela je da je privije uz sebe, da

je voli.

Odmahnula je glavom. On je navukao zavese.

- Doći ću po tebe u jedan.

- Nisam invalid.

- Nisam ni rekao da jesi.

Zašto je odbijala njegovu nežnost kad je osećala očajničku potrebu za

njim?

- Danas ne ideš na posao?

- Ne. Uzeo sam slobodan dan.

Iz nekog neobjašnjivog razloga osetila je da će zaplakati.

- Hvala ti.

- Za šta? Zato jer želim da budem sa svojom ženom?

- Zaista želiš da budeš sa mnom?

- Lorna. - Rekao je prekorno. - Dođe mi da te istučem.

Video je da su joj usne zadrhtale i prigušio je psovku. Zatim je ostavio

samu. Posle podne provela je gledajući televiziju, čitajući, slušajući muziku i

dremajući na kauču. U šest se popela u svoju sobu i spremila za večeru. Nije

imala apetita, ali je jela kako ne bi uvredila Selenu koja je s toliko ljubavi

skovala ono što ona voli. Onda se Markosom povukla u salon.

- Hoćeš li da gledaš televiziju? - upitao je.

Klunnula je glavom. Televizor je sprečavao da između njih nastane

nepremostiva tišina.

U devet se digla iz fotelje.

- Idem da spavam - rekla je.

- Dolazim odmah za tobom.

- Nije potrebno.

- Zar ti nisi brinula o meni kad sam izašao iz bolnice?

- Ja sam imala samo pobačaj.

Tamne oči su se prikovale za nju.

- Da, to je strašno iskustvo...

- Šta nameravaš, Markose, da me držiš za ruku?

- Prestani Lorna! - viknuo je nestrpljivo. - Bilo je to i moje dete. Razumem

šta osećaš.

Briznula je u plač i potrčala uz stepenice. Posle nekoliko koraka on je

zaustavio i zagrlio, iako se grčevito otimala.

- Pusti me! - vikala je.

- Smiri se, ludo mala!

Spustio je tek u spavaćoj sobi. Držao je čvrsto privijenu uz sebe kao da je

hteo da joj prene malo od svoje životne energije.

Naslonila je glavu na njegove grudi i počela očajnički da jeca. Milovao je

po kosi i ljubio joj obraze. Bila je krajnje iscrpljena. Pomogao joj je da se

skine i uvuče pod pokrivač.

- Idem u kupatilo, odmah se vraćam.

Kad se vratio, ona je već spavala. Ispružio se pored nje. Nije se bunila

kad je zaštitnički zagrlio. Štaviše, na trenutak je otvorila oči, a zatim se

skupila na njegovim grudima. Bilo je to jedino mesto gde se osećala sigurno.

Sledećih nekoliko dana bilo je strašno. Povukla se u sebe toliko da čak ni

Markos nije mogao da dopre do nje. Lekari su govorili o depresiji, ali to je

bilo nešto mnogo gore. Izjedao je osećaj krivice zbog gubitka deteta. Bio je to

spontani pobačaj, ali ona to dete nije želela povezujući njegovo začeće s

nasiljem.

Sad joj je srce krvarilo zbog gubitka. Obuzela je teskoba, bila je

ravnodušna na sve oko sebe, ništa je nije interesovalo, vegetirala je kao

biljka kojoj su odsekli koren. Markos je vodio u pozorište, bioskop, na večere

u prijatne intimne restorane, ali ništa nije pomoglo. Zatim je odbila da izlazi

s njim. Retko su se viđali, tek uveče kad su bez reči, nesrećni, zajedno

večerali. On je po ceo dan besomučno radio.

Jedno veće mu je rekla:

- Imam potrebu da odem.

Naglo je podigao glavu.

- Ali ne sama.

- Zašto?

- Neću da ikuda ideš sama.

- Nisam dete, ne možeš da me sprečiš.

- Mogu, i to vrlo lako.

- S telohraniteljima. Zar Selena i Spiros nisu dovoljni? - upitala je zlobno.

- Možda ti je potreban odmor - rekao je zamišljeno. - Daj mi vremena da

završim neke poslove pa ćemo otputovati zajedno.

- Nisi me razumeo. Želim da budem sama.

- O tome nema ni govora.

- Želim da odem s tvojim odobrenjem ili bez njega.

- Čemu to? Želiš da se privremeno razdvojimo?

- Želim razvod - prošaputala je.

- Nikada!

- Ne mogu dalje ovako.

Nije mogla da mu objasni svoja osećanja.

- Kuda želiš da ideš? - upitao je posle kraćeg ćutanja.

- U Pert. Tamo imam nekoliko prijateljica. Ja...

- Dajem ti nedelju dana, a Elen će poći s tobom. Ako se ne vratiš, doći ću

Deseto poglavlje

po tebe i silom ću te vratiti kući.

- Nasilniče!

- Zovi me kako hoćeš!

- Htela bih da idem bez Elen.

- Ne može.

- Nedelja je premalo vremena...

- Onda dve nedelje, Lorna! - završio je razgovor ustavši od stola, zatim je

izašao zalupivši vratima.

Sledećih dana ga je još rede viđala. Kao da je namerno izbegavao i želeo

da je se što pre oslobodi. Otišla je s nekoliko stvari u koferu, onom istom s

kojim je pre četiri meseca došla u Sidnej. Jednog jutra Spiros je s Elen

odvezao na aerodrom. Bila je utučena, rastanak s Markosom osećala je kao

ranu u srcu.

Pre nego što je otputovala potražila ga je u radnoj sobi. Očekivala je da će

biti ironičan ili ljut, ali nije očekivala bezizražajno ćutanje s kojim je

dočekao. Listao je neka akta i nije ni podigao pogled kad je ušla.

- Hvala ti, Markose - rekla je tiho.

- Za šta?

- Što si me pustio da idem.

- Šta želiš, Lorna? - upitao je.

Preduhitrio je. Hoće li se od nje oprostiti bar jednim poljupcem? Postala

je svesna koliko ga želi. Osetila se napuštenom kad je seo u svoj sportski

automobila, a ona ulazila u mercedes. Krenuli su zajedno, a onda je Spiros

bio napred. Kad su stigli do raskrsnice, krenuli su u različitim pravcima i

njegov jaguar se izgubio u saobraćaju. U avionu je jedva progovorila s Elen.

Potpuno je utonula u svoje misli. Šta se to s njom događa? Zašto joj je tako

teško što se odvojila od njega. Najzad, ono što je rekla i učinila da bi otišla...

Je li moguće da je jedino želela da je on zaustavi, da ostane s njim? Mora

da je poludela. Zar u Pertu nije imala svoju kuću? Svoje prijatelje, slobodu?

Kuća je bila ista kao što je ostavila pre četiri meseca. Neko je izglancao

parket i nameštaj. Frižider je bio pun, travnjaci pokošeni. Čak je o drvo bila

okačena ljuljaška. Prve nedelje su se smenjivale posete. Ponovo se srela sa

starim prijateljima i ponovo je osetila životnu radost. Ali je ubrzo primetila

kako je sve to samo privid. Njen život se promenio. Ona sama se promenila.

Mala vila u Pertu više nije bila njen dom. Ona više nije pripadala ovom

gradu, ovim ljudima.

Markos je nekoliko puta pozvao, ali nije mu se javila dajući Elen signal

da kaže kako nije kod kuće.

Mučilo je sećanje na njega. Najteže je bilo noću. Ležala je budna i osećala

kako joj nedostaju njegovi poljupci. Bila je bolesna od žudnje. Je li to samo

strast ili nešto više?

Tek je u avionu, pri povratku u Sidnej, morala da prizna sebi: zaljubljena

je u svog muža, volela ga je svim svojim bićem. Osećala se živom, treptavom,

punom oduševljenja. Bila je prava ludost što ga je napustila. Sigurno će je

dočekati na aerodromu, a ona će mu se baciti oko vrata i otkriti mu svoju

ljubav.

Razočaranje je bilo okrutno. Njega nije bilo, poslao je Spirosa.

To je dotuklo. Markos je ne želi. Nije mu stalo do nje, zaboravio je, nije je

ni voleo. Kad su se kola zaustavila pred vilom, ugledala je njegov automobil

kako se velikom brzinom približava i zaustavlja.

- Dobrodošla kući.

- Zdravo, Markose.

Prišao je, uhvatio je za ruku i prepleo svoje prste s njenim. Nije je

poljubio kako je očekivala.

- Jesi li dobro putovala?

- Jesam.

Ušli su u kuću.

- Hoćeš li nešto da popiješ pre nego što se osvežiš?

Klimnula je glavom. Malo alkohola će je smiriti.

Sebi je sipao viski, a njoj je ponudio konjak.

- Hvala - rekla je mehanički.

- Pretpostavljam da si se dobro zabavljala. Nikad nisi bila kod kuće kad

sam zvao.

- Videla sam se s prijateljima.

- Vratila si se u svoju porodičnu sredinu.

- Tokom dana svi su zauzeti, pa smo Elen i ja često odlazile u kupovinu.

- A uveče si izlazila.

Po njegovom tonu zaključila je da je ljubomoran. Nije znala šta je navelo

da kaže:

- Svake noći sam odlazila na zabave koje su trajale do zore...

- Kad bih bio siguran da govoriš istinu, zadavio bih te golim rukama! -

oči su mu divlje sijale.

- Samo napred, uništi me! Već si i onako sve uništio!

Spustio je čašu i prišao joj.

- To je teška optužba, moraš da je objasniš.

- Zaista? - Osetila je kako u njoj raste bes. - Ne verujem da si ti sedeo u

kući i čeznuo za mnom. - Više nije mogla da se zaustavi. - Ko zna kakve je

razloge nalazila nezamenljiva Rebeka da bi te zadržala u kancelariji. A tek

Lana. Koliko puta si je video? Šta je s ostalim damama koje sam upoznala?

- Rebeka je odlična sekretarica i ništa više!

- Ne verujem da bi joj se dopao tvoj odgovor.

- Lana je jedna od onih žena s kojima sam nekad imao kratak odnos. To

je završeno pre mnogo godina.

- Dakle, iskoristio si je kao i mene!

- S tobom sam se oženio, ne zaboravi! - rekao je grubo.

- Oh, da. Živim u raskoši, poslužuju me, imam sve što želim. U zamenu

si tražio samo da ti rodim dete, ali sam promašila!

Osetila je suze u očima. Okrenula se da se udalji od njega. Ali, nije stigla

daleko. Zgrabio je i podigao na ruke.

Dok su se peli uz stepenice ona je vrištala, plakala i udarala ga šakama

gde god je stigla.

- Pusti me, proktletniče! Mrzim te! Mrzim te!

Nije prestala da ga udara ni kad je zatvorio vrata njihove spavaće sobe.

- Pusti me!

- Sad je dosta!

Besno ga je pogledala.

- Ti uvek pobeđuješ, zar ne?

- Ne uvek. Privid može da prevari.

Primetila je kako mu se u uglovima usta stvara gorka brazda i u njoj se

rodila nada.

- Zašto se i dalje borimo? - upitala ga je, pogledavši ga kao da od njega

očekuje pomoć. Prešao je preko njene primedbe.

- Govori, Lorna! Izjasni se. Ne plaši se.

- Mislila sam da jedino želim da se vratim u Pert.

- Nije bilo tako?

- Ne.

- Zbog čega?

Pogledala ga je u oči.

- Zbog tebe - odgovorila je jednostavno. Od njenog ponosa nije ostalo

ništa. Nastavila je kroz suze. - Želela sam da te mrzim zato što si me prisilio

da se udam za tebe. Mrzela sam te zbog toga. Ne znam kad su moja osećanja

počela da se menjaju. Možda kad si bio u bolnici... Mrzim Rebeku i Lanu...

Umirem od ljubomore... Kad sam ostala u drugom stanju, učinilo mi se da

sam deo tebe. Onda sam izgubila dete. Mnogo sam zbunjena... Volim te...

Šta hoćeš više od mene? Da te molim? Preklinjem za ljubav?

- Učinila bi to?

- Zar moram? - upitala je i zatvorila oči da ne bi video bol koji je razdirao.

Prisilio je da ga pogleda.

- Treba da i pokažeš malo od te ljubavi o kojoj govoriš.

- Čemu? Da mi je baciš u lice?

- Misliš da bih to učinio?

Gledala ga je bez reči. Bio je tako blizu. Samo jedan korak i našla bi se u

njegovom zagrljaju. Ali udaljenost joj je izgledala nepremostiva. Ako je

odbije...

Polako je prešla tih nekoliko centimetara, podigla ruku, zagrlila ga i

potražila njegove usne.

- Počela sam da te volim mnogo pre nego što si to zaslužio - prošaputala

je.

Snažan trzaj mu je potresao telo. Čvrsto je zagrlio, a zatim, kao u

delirijumu domogao se njenih usana. Skinuo joj je bluzu, otkopčao prsluče i

milovao grudi dok nije osetio da su joj bradavice nabrekle.

Otkopčala mu je košulju i rukom prešla preko grudi dok nije zaječao od

uživanja.

- Veštice mala! Vidi šta si napravila od mene!

- I ti od mene, ali znam kao da se izlečimo.

- Predlažeš da vodimo ljubav?

- Potreban si mi, Markose, želim te.

- Uvukla si se u mene i više nisam mogao da te se oslobodim. A onda više

nisam hteo... Bio sam ljubomoran. U krevetu smo se savršeno slagali, ali

posle... Koliko si me samo namučila! Hteo sam da se zaljubiš u mene... -

Rukom je prešao preko njenog tela milujući ga. - Mnogo sam stariji od tebe..

Pre tebe je bilo mnogo žena... Kad budeš imala pedeset, ja ću imati gotovo

sedamdeset... Sedamnaest godina je velika razlika.

- Samo ti je trideset godina... a ja te volim. Želim da odrastem uz tebe.

Vodili su ljubav, on krajnje nežno, ona dirnuta do suza. Na kraju su

ležali zadovoljni i iscrpljeni. Njegova ruka je bila na njenom stomaku, a ona

se šćućurila uz njega i smešila se. Bio je njen, zauvek.

Onda je podigao na ruke i odneo u kupatilo. Držao je čvrsto uz sebe dok

se kada punila vodom. Zatim je uronio nju pa je i sam ušao.

Odjednom je iz interfona pored kade dopro Spirosov glas:

- Gospođo Vidalos? Hoćete li večeras na večeru? Ako nećete, Selena će da

raspremi i...

- Koliko je sati, Spirose? - upitala ga je prigušujući smeh.

- Devet.

Pogledala je u muža i otkrila da je on koncentrisan na obline njenih

grudi. Mahnula mu je rukom ispred očiju kao da želi da ga izvuče iz transa.

- Obavesti Selenu da stižemo za petnaest minuta.

Dohvatila je peškir i pokušala da se pokrije, ali se on pobunio i pokušao

da joj ga otme.

- Izlazi iz kade, nezasiti razbludniče. Moramo na večeru. Već je devet.

- Više bih valeo da ostanem ovde - promrmljao je. - Gladan sam jedino

tebe.

- Pred nama je cela noć, ljubavi.