1

BER TRAND RA SEL

ISTRAIVANJE ZNAENJA

I ISTINESa uvo dom

Tomasa Boldvina

Pre veoVla di slav Ni ko li

Stru na re dak ci ja pre vo daMi lo Ar se ni je viRast ko Jo va no vi

OTKROVENJE2008

32

Bi bli o te kaGRA DI TE LJI FI LO ZOF SKE MI SLI

Osniva i ured nikDra gan Mo jo vi

Prvo kolo biblioteke Graditelji filozofske misli objavljeno je u Izdavakoj knjiarnici Zorana Stojanovia, 2007. g. U kolu su izale sledee knjige: 1. O. Kvajn: Ontoloka relativnost (izabrani spisi) 2. B. Rasel: Moj filozofski razvoj 3. B. Rasel: Filozofija logikog atomizma 4. B. Rasel: Nae saznanje spoljanjeg sveta 5. M. Arsenijevi: Prostor, vreme, Zenon Promenom izdavaa biblioteka zadrava svoj naziv i likovno grafiki izgled.

5Iza bra na de laBER TRAN DA RA SE LA

Istraivanje znaenja i istine

Na slov ori gi na laBer trand Rus sell

An Inquiry into Meaning and Truth with an in tro duc tion by Thomas Baldwin

First pu blis hed 1950 by George Allen & UnwinFirst pu blis hed in paperback 1980 by Unwin Hyman Ltd

Re prin ted 1992 by Routledge11 New Fetter Lane, London EC4P 4EE

29 West 35th Street, New York, NY 10001Revised edition 1995

Reprinted in 1997

1980 Unwin Hyman LtdIntroduction 1995 Thomas Baldwin

Otkrovenje, Beograd, 2008.

Za iz da va aSava Dautovi

Lekura i korekturaNada Dautovi

Idejno reenje koricaDra gan Mo jo vi

Gra fiko ureenjeNi ko la Ko stan di no vi

ISBNTi ra: 500

OTKROVENJE11000 Beograd

tam pa: Budunost, Novi Sad

4

ZAHVALNICA

Ovo izdanje finasijski je pomogao Sekretarijat za kulturu Skuptine grada Beograda

Den Kin dern und der En ke lin, Sa rahPre vo di lac

7

XXV Jezik i metafizika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 393

9Sa draj

Kritiki uvod (napisao Tomas Boldvin). . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25

I ta je re . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39II Reenica, sintaksa i delovi govora . . . . . . . . . . . . . . . 47III Reenice koje opisuju iskustvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67IV Objekt-jezik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83V Logike reenice. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100VI Vlastita imena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118VII Egocentrine partikularije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134VI II Opaanje i znanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143IX Epistemoloke premise . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159X Osnovni iskazi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166XI injenike premise . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180XII Analiza problema koji se odnose na iskaz . . . . . . . . . 198XIII Smislenost reenica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203XIV Jezik kao izraz . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241XV ta reenice "indiciraju" . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252XVI Istinitost i lanost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265XVII Istina i iskustvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 276XVIII Opta verovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 288XIX Ekstenzionalnost i atominost . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301XX Zakon i iskljuenje treeg . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 317XXI Istina i verifikacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 334XXII Smisao i verifikacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 353XXIII Opravdana tvrdljivost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 367XXIV Analiza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 377

11

KRITIKI UVOD

Raselovo Istraivanje znaenja i istine predstavlja njegov povra-tak filozofiji, krajem 30-ih godina dvadesetog veka, nakon dece-nije provedene u pi sanju o vaspitanju, politici i braku (njegov poslednji filozofski spis bio je Analiza materije, 1927). Rasel je otpoeo svoj rad na ovoj temi u toku jednog seminara u Oksfordu 1938, da bi knjigu zavrio u SAD, u vreme dok je drao Vilijam Dejms predavanja na Harvardu 1940.

Kako Rasel kae na poetku, njegov glavni cilj u ovoj knjizi je da aktuelizuje empirizam, u svetlosti dostignua u logici i filozo-fiji jezika, to karakterie i njegov raniji rad (kombinovati jedno opte stanovite, srodno Hjumovom, sa najnovijim metodama nastalim u modernoj logici.) (str. 24) Ali postoji i jedan znaajan trei element, dodat ovom logiko-empirijskom progra mu: natu-ralistika filozofija duha. On potie od naturalistikog obrta koji je Rasel nainio u Analizi duha (1921), shodno kome su pret-postavke o istini i znaenju, karakteristine za logiku teori ju, zasnovane na filozofiji duha koja sadraj opaaja, verovanja i elja objanjava na osnovu kauzalne teorije empirijske psihologije, bez sutinskog pozivanja na upotrebu jezika. Kao to emo videti, mnogo od onog to je osobeno i novo u Raselovim Istraivanjima poiva na ovom treem elementu njegovog programa.

U nastojanju da osavremeni Hjumov empirizam, Rasel primar-

10

13

nim sudovima u prvom licu Tako stiemo do trenutnog objek-ta opaanja kao onoga to je najmanje upitno u naem iskustvu i, to je stoga kriterijum i probni kamen svih drugih izvesnosti i pseudo-izvesnosti (str. 182). Raselovo otro razilaenje sa Nojratom [Neurath], jednim od lanova Bekog kruga, iji je rad, takoe, predstavljao pokuaj kombinovanja empirizma sa logi-kom, ali koji ga je vodio drugaijim zakljucima od ovih koje je Rasel branio, mislim da je u znatnom stepenu objanjiv na liniji Nojratovog odba civanja teze prvenstva opaajnih sudova u prvom licu. Prema Nojratovoj epistemologiji, dokaz ukljuuje izvetaje o onom to je javno opaljivo, umesto Raselovog trenutnog objek-ta opaanja koji je inherentno privatan: i kako je zakljuak onog to je javno opaljivo neminovno sporniji od prirode Raselovih privatnih iskustava, Nojrat je naveden da prida normativniji smi-sao shvatanju koherencije u vezi sa tvrdnjama znanja, koje Rasel ovde usvaja. Rasel je, u stvari, u ovoj taki promenio svoje milje-nje u svom sledeem filozofskom delu Human Knowledge: Its Scope and Limits (1948), i jedna od interesantnih stvari u vezi sa Istraivanjem je njegovo priznanje da je njegova oficijelna doktri-na (u ovoj knjizi) o primatu iskustva u prvom licu morala biti proirena, da bi mu omoguila da obrauje ulogu memorije (str. 358) i indukcije (str. 332), premda i dalje ostaje protiv toga da isti tretman prida i svedoenju, kao fundamentalnom izvoru eviden-cije (str. 165).

Osnovni problem sa kojim se Rasel susree je problem kako, na osno vu njegovog uskog empirijskog polazita u kome se oslanja samo na sadraj svog sopstvenog iskustva, moe opravdati iroku naunu koncepciju fizikog sveta, koja ukljuuje stvarno usvaja-nje postojanja neopaenih i, u nekom stepenu, neopazivih entite-ta. Pratei Raselovo razmatranje ovog pitanja, meutim, znaajno je imati na umu da on ne nastoji da opravda verovanje u ono to

12

no ima u vidu empiristiku epistemologiju, te otuda naslov knjige donekle zavodi (prikladniji naslov bi bio Istraivanje znaenja i znanja). Meutim, kako Rasel priznaje u Uvodu, postoje dva nai na razmiljanja o epistemologiji: jedan od njih je onaj tradicio nalne kartezijanske dijalektike, koji se usredsreuje na odbacivanje skeptike sumnje i odbranu pretenzija na znanje tvrdnji u prvom licu. Ali njegova sopstvena naturalistika per-spektiva mu sa alternati vom ovoj tradicionalnoj perspektivi prua alternativu koja znanje primarno shvata kao stanje organizma, koje mora biti ispitano psiholokim istraivanjem pouzdanih metoda sticanja verovanja. Mis lim da je za aljenje to Rasel, ovde, daje toliki prioritet tradi cionalnoj epistemolokoj perspek-tivi. Nije da on porie alternativu (str. 196), na primer, eksplicitno prihvata kauzalnu teoriju znanja, nego izgleda misli da, poto je naturalistiki pristup znanju zaodenut terminima koji pretpostav-ljaju realistiku metafiziku, ne moe na odgovarajui nain da obrauje skeptike argumen te tradicionalne epistemologije, koji ovu realistiku metafiziku dovode u pitanje. Tako, on smatra da ovoj tradicionalnoj disciplini mora biti omogueno da se razvije bez velikog pozivanja na zahteve novog stanovita. Mada je ovo, sigurno, pozicija koja se moe braniti, ona ima tu konsekvencu da Rasel svoje epistemoloke argumen te ne povezuje sistematski sa naturalistikom koncepcijom saznanja na nain za koji je dokaza-no da je tako plodan u mnogim skoranjim epistemolokim istra-ivanjima (vidi, na primer, A. Goldman Epistemology and Cognition, Harvard University Press, 1986), to, kako emo videti, ne znai da Raselova epistemologija u drugim pogledima ne poi-va na naturalistikoj filozofiji duha.

Poto je Raselov pristup onaj tradicionalne kartezijanske dija-lektike, ne iznenauje to to prihvata tezu da, kada su odmerene vrednosti razliitih vrsta dokaza, prednost mora biti data opaaj-

15

disjunkcije, itd. Ne mislim da se mnogo zadravam na ovom mestu, ali ono to Raselu mnogo vie znai to je da su iskazi koji transcendiraju iskustvo uvek logiki kompleksni i da su, u stvari, tipino egzistencijalni iskazi. Jer je tada, misli on, u situaciji da tvrdi da je njihova istina kompleksnija i manje direktna, nego ona prostih atomskih iskaza, ija je istina direktno data u opaajnom iskustvu. Tok argumentacije ovde nije lako pratiti, ali on se odvija po principu, koji je Rasel istakao mnogo godina ranije, da svaki iskaz koji moe biti shvaen, mora biti sastavljen od konstituena-ta sa kojima smo upoznati (ovaj princip je najpre eksplicitno iznet na kraju njegovog uvenog spisa On Denoting (1905) i usko je povezan sa teorijom deskripcija, koja je u njemu najpre izneta). U sadanjem kontekstu ovaj princip implicira da tamo gde se iskazi javljaju u vezi sa objektima koji transcendiraju misli-oevo tekue iskustvo i tako, izgleda, idu preko granica njegove tekue upoznatosti, tamo se pokazuje da bi iskazi morali biti rein-terpretirani kao egzistencijaIni iskazi koji tvrde postojanje doga-aja izvesnih odgovarajuih tipova. Jer, ovi iskazi nisu sainjeni od instanci, ako ih ima; i, otuda, upoznatost sa ovim instancama nije neto to Raselov princip upoznatosti zahteva. Sve to se zah-teva to je upoznatost sa osobinama koje definiu tipove dogaaja ije je postojanje tvreno, a to, pretpostavlja on, moe da bude bez problema ostvareno bez upoznatosti sa njihovim instancama.

Raselova linija razmiljanja ovde ne moe biti lako branjena, ali, pored vrline konzistentnosti sa njegovim ranijim gleditima, ona ima tu vrednost to mu omoguuje da pokae da istina iskaza koji transcendira iskustvo, koja je uvek istina egzistencijalnog iskaza, moe da bude opravdana na nain koji ne bi bio mogu ako bi to bio direktan atomski iskaz. Jer, tvrdi on, istina ovih poslednjih iskaza uvek pretpostavlja korespondenciju sa inje-nicom koja nije nita vie do pojava jednog iskustva koja uzroku-

14

on vidi kao naivni realizam obinog zdravog razuma, od kojeg se odvaja u dva pogleda. Prvo, on smatra da je verovanje u sva-kodnevne stvari, u fizike objekte koji perzistiraju u vremenu i imaju osobine, metafizika iluzija (str. 369) i mora biti zamenje-no pojmom stvari kao pukih svenjeva prostorno-vremenski povezanih kvaliteta. Drugo, Rasel odbacuje zdravorazumsko gle-dite da su objekti opaa nja naprosto fiziki objekti i njihove osobine. Umesto toga, on zastupa jednu formu indirektnog rea-lizma, shodno kojoj su primarni objekti opaanja ulni kvaliteti, doivljeni unutar opaajnog prostora pojedinanog subjekta, to imaju samo indirektnu vezu sa fizikim dogaajima, koji ulaze u naunu koncepciju fizikog sveta, koja mora biti opravdana (str. 351-2).

Nain na koji Rasel povezuje ovo pitanje sa svojim interesom za modernu logiku ide preko miljenja da, ako mora opravdati njegovu vrstu naunog realizma, mora pokazati da je razlono uzeti da je jezik nauke u stanju da utvruje istinitost i lanost i onda kada prelazi preko granice iskustva pojedinanog subjekta. Jer im je uvedeno pitanje istinitosti i lanosti, Rasel osea da je od znaaja pokazati vezu sa logikom i filozofijom jezika; posebno smatra da njegova empiristika epistemologija mora biti kombi-novana sa logikom analizom iskaza koji transcendiraju iskustvo; i preko objanjenja njihovog znaenja pokazati kako je verovanje u njih i mogue i, pod pretpostavkom odgovarajue vrste eviden-cije, razumno.

Logika analiza je, naravno, predstavljena pomou njegove sopstvene logike teorije, i, kako danas o njoj mislimo, ona je u biti logika prvog reda, premda u Raselovoj prezentaciji ima mno-gih idiosinkrazija kada, na primer, tvrdi da logiki veznici (ne negacija, ili disjunkcija, itd.) pripadaju viem redu jezika od jezika prostih atomskih iskaza, koji su negirani, dovedeni u odnos

17

U Istraivanju, dakle, Rasel eksplicitno tvrdi da indikativne reenice jezika indiciraju injenice (to e rei, poseduju istinosne uslove) samo na osnovu verovanja koja izraavaju: Logika nam pokazuje cilj koji treba da dosegnemo, ali psihologija nam mora pokazati kako da ga dosegnemo (str. 288). Kada reenice uopte ne izraavaju verovanje, njima nedostaje bilo kakav smisao (ovo je Raselova verzija logiko-pozitivistikog principa verifikacije, to se tie granica znaenja). Kako, onda, dolazi do toga da ree-nice izraavaju verovanja? Verovanje, pre svega, mora biti shvae-no kao psiholoko stanje, ije postojanje ne zavisi od jezika (str. 226). Rasel ovde ne daje jasno objanjenje kako dolazi do toga da ova neverbalna stanja budu opisiva na naine koji su nam pozna-ti: umesto toga on, u glavama XIII i XIV, nudi jedan niz zapaanja u vidu skica, koja na razliite naine sugeriu kauzalno i pragma-tiko objanjenje verovanja, i mislim da bismo upravo morali smatrati da je Raselova pozicija jedna vrsta funkcionalistike pozicije, koja je u skoranjoj literaturi poznata kao intencional-nost (vidi, na primer, diskusiju R. Stainakera u Inquiry, MIT Press, 1984, po sebno poglavlje 2). Karakteristina crta stanovita jeste to da je sadraj verovanja karakterizacija njegove kauzalne uloge, to se potpuno slae sa Raselovim tretmanom pitanja ekstenzionalnosti u glavi XIX. Jer, on tu odbacuje gledite, koje povezuje sa Vitgentajnovim Tractatusom, da bi sadraj verovanja uvek morao biti konstruisan tako da ukljuuje referenciju na neku eksplicitno navedenu reenicu i tvrdi, umesto toga, da sadraj verovanja jednostavno u optim terminima karakterie kauzalni smisao stanja duha onog koji veruje.

Veza izmeu verovanja, shvaenog na ovaj nain, i jezika, prema Raselu, mora biti, u prvom redu, uspostavljena koncentra-cijom na upotrebu objekt-rei, kao to je Vatra! kao reenice od jedne rei koja izraava verovanje koje se tie jednog sadanjeg

16

je verovanje u taj iskaz, i time fiksira sadraj verovanja o kojem je re. Neposredno je jasno, u principu, da istina ove vrste nije dostupna kada je re o nekom iskazu koji transcendira iskustvo; tako da bi za nas, ako bi oni bili istinski atomski iskazi, bilo sasvim neprikladno da traimo razloge za verovanje u njihovu istinitost, dok u isto vreme priznajemo da transcendiraju nae iskustvo.

Ova osobina Raselove teorije, premda sama nije intrinsino privlana, ukljuuje jedan aspekt Raselove pozicije koji do sada nisam razmatrao, ali koji njegovom Istraivanju daje i osoben izraz i veliki znaaj naime, njegovo nastojanje da interes za istinu, karakteristinu za njegov rad kao logiara, dovede u vezu sa njego-vim naturalistikim programom obezbeenja kauzalno-psiholo-kog objanjenja jezika i miljenja. Da bi razjasnio ovu vezu, Rasel ovde poinje razlikovanjem izmeu dva razliita pitanja u vezi sa znaenjem indikativnih reenica u jeziku: (1) koje injenice one indiciraju? (2) koja verovanja one izraavaju? Prvo pitanje se odnosi na ono to bi se danas nazvalo istinosnim uslovima reeni-ca u jeziku, to je i bila karakteristika Raselovog rada do 1918, u kome se, utoliko to je istraivao pretpostavke ovih semantikih veza, uveliko oslanjao na teoriju koja je povezivala znaenje sa prisustvom svesnosti ili upoznatosti (u smislu u kojem je princip upoznatosti gore pominjan) da bi osigurao da reenice imaju odgovarajue istinosne uslove. Meutim, nakon Raselovog natu-ralistikog obrta, izvrenog u The Analysis of Mind, pitanje pretpo-stavki ovih semantikih povezanosti izbija u prvi plan Raselove diskusije o znaenju i, premda, kako smo videli, zadrava princip upoznatosti, on se vie ne oslanja na upoznatost ili na prisustvo svesnosti da bi zasnovao teoriju o pridavanju znaenja. Umesto toga, on se obraa bihejvioristikim ili, ire, kauzalnoj teoriji duha da bi obezbedio objanjenje sadraja mentalnih stanja koje, onda, moe da poslui objanjenju znaenja jezika.

19

izraavaju, i normativnog objanjenja uloge rei u odreivanju istinosnih uslova reenica u kojima se one javljaju. Za Rasela, ova tenzija mora biti otklonjena davanjem prvenstva naunoj, to e rei, naturalistikoj strani stvari. Znaenje rei uvek mora biti razjanje no kroz njihov doprinos izraavanju verovanja; istinosni uslovi i normativni aspekt znaenja slede kasnije. Najizrazitiji primer ove teze predstavljaju veznici kao to su ili i ne. Moglo bi se oekivati da je njihovo znaenje razjanjeno pomou njihove normativne uloge u zakljuivanju i odreivanju istinosnih uslova. Ali, i ovde, Rasel insistira na prvenstvu naturalistike perspektive, i tako na njihovom doprinosu izraavanju verovanja. U sluaju ili Rasel smatra da je njena primarna uloga u izraavanju okle-vanja i sumnje kao kada se neko pita da li je A ili B istinito; kako se ovo slae sa prostim pravilima zakljuivanja, kao to je A: prema tome A ili B, to nije razmatrano. Na prvi pogled, izgleda sasvim neprikladno jedan valjan zakljuak interpretirati kao osnovu za uvoenje sumnje! U sluaju negacije, Rasel polazi od pretpostavke da ne postoje prosta iskustva negativnih injenica, koja dovode do negativnih verovanja (kao to je verovanje izrae-no sa nije vrue), na nain na koji nastaju odgovarajua pozitiv-na verovanja (vrue je). Umesto toga, on smatra da negacija mora izraavati odbacivanje ili poricanje odgovarajuih pozitiv-nih verovanja to izgleda sasvim u redu, premda nije jasno ta ovde ta objanjava. Ali ono to njega najvie interesuje to je inje-nica, koju je primoran da prizna, da su neka negativna verovanja neinferencijalna: iskustvo moe samo sobom dovesti do odgova-rajueg odbacivanja pozitivnog verovanja (kao kada je zapaeno odsustvo nekog ulnog kvaliteta) i tako direktno do stanja duha izraenog negacijom (str. 193-4).

Rasel smatra da, im je dato objanjenje uloge negacije i dis-junkcije, nema potrebe da dalje govori o drugim reeninim

18

iskustva. Jer, prema Raselu, upotreba objekt-rei kao potpune uzvine reenice je njena primarna upotreba, iz koje je njena upo-treba kao dela ire reenice izvedena (str. 312). Raselovo obja-njenje ovih pitanja nije lako pratiti, a kamoli prihvatiti; ali izgleda da je svrha upotrebe ovih reenica od jedne rei da se izraze vero-vanja koja se odnose na karakteristike jednog tekueg opaajnog iskustva. Kakva bi uloga ovih usklika mogla biti, nije sasvim objanjeno: Rasel eksplicitno odbacuje miljenje da je jezik, u biti, socijalno sredstvo komunikacije sa drugima (str. 220); moda on smatra da jezik koji bi sutinski bio socijalan ne bi prvenstveno imao posla sa karakteristikama opaajnog iskustva, onim trenut-nim objektima opaanja koji konstituiu nau fundamentalnu evidenciju o svetu, nego bi imao posla sa svetskim i intersubjek-tivnim karakteristikama, kao to je prisustvo vatre. Ma kako moglo biti, izgleda kao da Rasel misli da bi njegovo objanjenje ovih primarnih, iskustvenih, jednorenih reenica moglo biti dovedeno u vezu sa objanjenjem egocentrinih termina, kao to su ja, sada i ovo, u VII glavi. Jer, Rasel ovde predlae da upotreba ovih termina mora biti shvaena referencijom na karak-teristike jednog tekueg prisutnog opaajnog polja Ovo je vrue mora biti interpretirano kao Vruina je prisutna. Ove pro ste reenice izgleda da odvaja samo jedan mali korak od nje-govog primitivnog jednorenog uzvika; ovde tako imamo jedan nain shvatanja prelaza od jednorenih reenica do reenica sa nekom sintaktikom strukturom.

Ako smo prihvatili ovaj prelaz, suoavamo se sa pitanjem rela-cije izmeu znaenja re i znaenja reenica. Pri razmiljanju o ovom pitanju Rasel primeuje da Tekoa ove stvari u velikoj meri dolazi od meanja naunih i normativnih termina (str. 220); ono to on ima u vidu jeste tenzija izmeu naunog obja-njenja znaenja reenice referencijom na verovanja koja reenice

21

Teko je osetiti da su Raselova ovlana zapaanja o ovoj temi zadovoljavajua, naroito ona to se tiu gole egzistencijalne injenice koju smo kadri da iskusimo i prepoznamo. Nije jasno, na primer, kako kauzalno objanjenje sadraja verovanja, izrae-nog egzistencijalnim iskazima, treba da bude konzistentno sa mogunou njihove lanosti, posebno ako je, u sluaju istinitih iskaza, njihov uzrok injenica sa kojom korespondiraju. Pored toga, nije lako videti kako se Raselovo objanjenje primenjuje na memoriju, koja je glavni izvor egzistencijalnih verovanja koja se odnose na stvari koje transcendiraju iskustvo. Oseam da je Rasel bio upuen na pogrean put kad je odbacio svaku fundamentalnu normativnu koncepciju znaenja: jer, jednostavno ne izgleda da postoji bilo koji adekvatan nain da se uhvati znaenje egzisten-cijalnih generalizacija do onaj koji se sastoji u objanjenju njihove inferencijalne veze sa atomskim iskazima.

Promaaj Raselovog objanjenja egzistencijalnih iskaza je ozbiljna stvar, jer on u osnovi potkopava njegovo nastojanje da opravda nauno znanje unutar njegovog empiristikog stanovita, budui da dri da je najvei deo naeg navodnog znanja ovakvog egzistencijalnog tipa. ta je dovelo do greke? Jedan element toga mora biti Raselovo nastojanje da izbegne normativno objanjenje znaenja logikih veznika pomou njihove uloge u zakljuivanju. Ne postoji nain na koji ove uloge mogu biti adekvatno objanje-ne unutar objanjenja koje se upravo poziva na uzroke verovanja. Uzeto optije, Raselov pokuaj da kombinuje tradicionalnu empi-ristiku pret postavku da je iskustvo pojedinanog subjekta osno-va naeg znanja sveta sa njegovim naturalistikim programom koji treba da prui objanjenje sadraja verovanja drugih kauzal-nim terminima pokazao se neuspelim. Rasel, upravo, bar u Istraivanju ne nalazi nain da dovede u vezu ove dve vrlo razli-ite perspektive. Njegova primedba, citirana ranije, koja se odno-

20

logikim veznicima, koji su definljivi pomou ova dva. Ali pri-znaje da treba neto vie da kae o ulozi kvantifikatora, posebno egzistencijalnog, poto, kako smo ranije videli, smatra da veina naih uobiajenih verovanja o svetu pretpostavlja ovaj kvantifika-tor, utoliko to ona transcendiraju uske granice neposrednog iskustva pojedinanog subjekta to su zapravo verovanja da je u neko vreme postojao dogaaj sa takvim-i-takvim osobinama. lako Rasel priznaje blisku vezu izmeu ovakvih egzistencijalnih verovanja i disjunkcija, on odbi ja da prihvati da je egzistencijalno verovanje upravo disjunkcija njegovih instanci; a to prevashodno zbog toga to priznaje da nam esto nedostaju imena za instance, ali i zato to tvrdi da su u nekim sluajevima egzistencijalna vero-vanja epistemoloki osnovna i ne izraavaju oklevanje i sumnju, karakteristine za disjunktivna verovanja. Da bi potkrepio ovu poziciju, on je obezbedio jedno alternativno objanjenje sadraja egzistencijal nih verovanja, koje e oboje razjasniti i to kako mogu biti osnovna i tako korespondirati sa injenicom koja ih uzrokuje, i to u kakvom su odnosu sa instancama koje ih verifi-kuju. Ovakvo obja njenje Rasel nastoji da prui u XVII glavi, gde iznosi da po stoji neki deo onog to je izraeno, koji je zajedni-ki svim instancama jedne egzistencijalne tvrdnje, koji i identifiku-je verovanje koje treba da izrazi sa egzistencijalnom tvrdnjom i moe da poslui kao injenica koja moe biti direktno doivlje-na, bez iskustva o bilo kojoj instanci. Ovaj zajedniki deo je neto manje i prostije od onog to je izraeno sa fa (str. 282-3) to mora biti verovanje izraeno sa postoji jedno x takvo da je fx. Pored toga, kako ovaj za jedniki deo moe da, na neki nain, uzrokuje ovo verovanje, on konstituie injenicu sa kojom vero-vanje korespondira, jer Rasel tvrdi da normativna veza kores-pondencije sa injenicom koja konstituie istinu iskaza mora, u sluaju osnovnih iskaza, biti zasnovana na kauzalnoj vezi.

23

PREDGOVOR

Ova knjiga je postepeno nastajala tokom vie godina, da bi se zavrila serijom akademskih predavanja. Jedan deo njenog sadr-aja je, pod nazivom Jezik i injenica, izlagan na jed nom kursu predavanja na Univerzitetu u Oksfordu. Ova predavanja su inila osnovu za kurs odran na Univerzitetu u ikagu, 1938-9, i Kalifornijskom univerzitetu u Los Anelesu, 1939-40. Diskusije, voene na ova dva seminara, umnogome su proirile moju kon-cepciju problema o kojima je re i umanjile znaaj koji sam, u poetku, pridavao lingvistikom aspektu ovog pitanja. Oseam se obaveznim da izrazim zahvalnost svima onima, i profesorima i studentima, ije su mi blagonaklone kritike pomogle da (nadam se) izbegnem omake i greke u mojim zakljucima. Ovo se posebno odno si na ikago, gde su seminar esto pratili profesori Karnap i Mo ris, i gde su neki postdiplomci pokazali veliku filo-zofsku otvorenost, sa kojima su diskusije predstavljale prave modele bogate intelektualne kooperacije. Gospodinu Normanu Dalkiju (Norman Dalkey), koji je pratio oba semina ra i proitao u rukopisu celu knjigu, dugujem veliku zahvalnost za briljivu i stimulativ nu kritiku. Na kraju sam, u toku seminara 1940, pripre-mio ova Vilijam Dejmspredavanja delom od akumulira nog materijala, delom od ponovnog razmatranja sadraja u celini.

Kao to e itaocu postati jasno, ja sam u pogledu metode vie

22

si na znaenje reenice i rei, da tekoa ove stvari u velikoj meri dolazi od meanja naunih i normativnih termina, primenljiva je na njegov projekt uopte. Ali oceniti da je, iz ovog razloga, Raselovo Istraivanje neuspelo ne znai oceniti da ono nije jedan pouan neuspeh. Raselov osnovni instinkt da bi moralo biti mogue kombinovati norma tivne i naturalistike aspekte episte-mologije, izgleda dovoljno zdravo; i najskoranjiji rad na ovom predmetu je to potvrdio, premda jo postoji neslaganje upravo oko toga kako bi ta kombinacija trebalo da bude ostvarena. Ali, mislim da bi tu u jednoj taki bilo opteg slaganja: naime, da se takav rad mora odrei Raselove pretpostavke da je u njegovoj normativnoj epistemologiji trenutni objekt opaanja kriteri-jum i probni kamen svih drugih izvesnosti i pseudo-izvesnosti. im je usvojen naturalistiki pristup duhu, a moda i jedna soci-jalna koncepcija jezika (pod uticajem Vitgentajnovih kasnijih spisa), Raselovo tradicionalno kartezijansko polazite mora biti odbaeno (premda ne bez argumenta) i zamenjeno jednim obja-njenjem koje kao fundamentalnu stvar uzima javnu diskusiju, kritiko prosuivanje i odbranu naunih hipoteza u svetlosti jav-no dostupne evidencije to je, nakon svega, kontekst unutar kojeg se odvija, u stvari, nauna debata svake vrste. Raselovo Istraivanje, otuda, mora biti vieno kao jedno prelazno delo, iji nedostaci pokazuju gde sledea faza u argumentaciji treba da pone. Raselu treba odati priznanje to je on sam preduzeo ovo istraivanje u svojoj kasnijoj knjizi, Human Knowledge: Its Scope and Limits, istraivanje koje je mnogo manje sputano tradicional-nom epistemologijom nego to je to sluaj u Istraivanjima.

Tomas BoldvinUniverzitet u Kembridu

25

UVOD

Ova knjiga je zamiljena kao jedno dublje ispitivanje izvesnih problema koji se odnose na empirijsko saznanje. Nasuprot tradi-cionalnoj teoriji saznanja, metod, ovde prihvaen, pridaje veliki znaaj lingvistikim razmatranjima i od nje se uglavnom po tome i razlikuje. Nameravam da razmatram jezik u odnosu na dva glav-na problema, koji mogu, preliminarno i ne ba sasvim precizno, biti formulisani na sledei nain:

I. ta podrazumevamo pod empirijskim dokazom istine jed-nog is kaza?

II. ta moe da bude zakljueno na osnovu injenice da ovakav dokaz ponekad postoji?

Ovde, kao i obino u filozofiji, prva tekoa se sastoji u tome da se uoi da je problem teak. Ako se obratite nekoj osobi, koja ne poznaje filozofiju, sa pitanjem Kako znate da (ja) imam dva oka? ona e vam odgovoriti Kakvo glupo pitanje! Ja mogu to da vidim. Ne mora se pretpostaviti da emo, nakon zavrenog istra-ivanja, doi do neeg to je radikalno razliito od ovog ne-filo-zofskog stava. Ono, meutim, to e se, u meuvremenu, desiti jeste to da emo sagledati jednu komplikovanu strukturu tamo gde smo mislili da je sve prosto; da emo postati svesni polusenke neizvesnosti to okruuje situacije koje ne izazivaju nikakve sum-nje; da emo naii na sumnje, esto opravdanije nego to smo

24

naklonjen logikim pozitivistima nego nekoj drugoj postojeoj koli. Od njih se, meutim, razlikujem po tome to pridajem vei zna aj nego oni delu Barklija i Hjuma. Ova knjiga proizlazi iz nastojanja da se kombinuje opte gledite, srodno Hjumovom, sa metodama nastalim u modernoj logici.

27

Na problem je jedan od problema teorije saznanja. ta je teori-ja saznanja? Sve ono to znamo ili mislimo da znamo pripada nekoj posebnoj nauci, i, ako je tako, ta je onda ostalo preko toga za teoriju saznanja?

Postoje dva razliita istraivanja, oba znaajna, i svako ima pra-vo da nosi naziv teorija saznanja. U svakoj diskusiji je lako upasti u konfuziju kroz neuspeh da se odredi kojem bi, od ova dva istraivanja, pripadala data diskusija. Zbog toga u, na poetku, rei nekoliko rei u cilju njihovog objanjenja.

U prvoj formi teorije saznanja, nauno objanjenje sveta ne prihvatamo kao apsolutno istinito, ve kao aktuelno najbolje mogue objanjenje. Svet, kako se predstavlja naukom, sadri jedan fenomen, naz van znanje, i teorija saznanja, u njenoj prvoj formi, mora da istrai kakve je vrste ovaj fenomen. Vien spolja, ovaj fenomen je, najpre, karakteristika ivih bia, koja se uopte uzev poveava u istoj meri u kojoj organizam postaje kompleksni-ji. Jasno je da je znanje relacija organizma prema neemu to je izvan njega ili to je deo njega samog. Uzeto sa stanovita spolja-njeg posmatraa, uvek moemo razlikovati opaajnu svesnost od znanja po navici. Opaajna svesnost je vrsta osetljivosti, koja nije ograniena na iva bia, nego je takoe otkrivena kod nau-nih instrumenata i, u izvesnom stepenu, u svim stvarima. Osetljivost se ogleda u ponaanju, tako to se ivotinje ili stvari, u prisustvu stimulusa odreene vrste, ponaaju na nain na koji se ne ponaaju u njegovom odsustvu.

Maka ima karakteristino ponaanje u prisustvu psa, to nas navodi da kaemo da maka opaa psa. Jedan galvanometar takoe ima karakteristino ponaanje u prisustvu elektrine stru-je, a, ipak, ne moemo rei da on opaa elektrinu struju. Razlika izmeu ova dva sluaja ima veze sa znanjem po navici.

Neiva stvar, onoliko dugo koliko njena fizika konstitucija

26

pretpostavljali; i da e se, tavie, pokazati da su najprihvatljivije premise u stanju da raaju najneprihvatljivije posledice. Tako da e ist rezultat biti zamena neartikulisane izvesnosti artikulisa-nom nedoumicom. Da li ovaj rezultat ima nekakvu vrednost, to je pitanje koje neu razmatrati.

im uzmemo da naa dva pitanja ozbiljno razmotrimo, pred nama iskrsnu tekoe. Uzmimo frazu empirijski dokaz istine jednog iskaza. Ova fraza zahteva od nas da definiemo rei empirijski, dokaz, istina, iskaz, osim ako, nakon ispitiva-nja, ne zakljuimo da je nae pitanje bilo loe formulisano.

Ponimo sa iskazom. Iskaz je neto to moe biti reeno na bi lo kom jeziku: Sokrat je smrtan i Sokrates is mortal izraa-vaju isti iskaz. U jednom datom jeziku iskaz moe biti izraen na vie naina: razlika izmeu Cezar je ubijen na Martovske ide i Na Martovske ide je ubijen Cezar je isto retorika. Mogue je, dakle, da dve forme rei imaju isto znaenje. Tako moemo, bar za sada, da definiemo iskaz kao sve reenice, koje imaju isto znaenje kao data reenica.

Sada moemo definisati reenicu i imati isto znaenje. Ostavimo trenutno na stranu ovo poslednje, te razmotrimo ta je reenica? To moe biti samo jedna re ili, uobiajeno, vie, izve-stan broj rei sastavljenih zajedno, shodno pravilima sintakse; ali ono to je karakterie jeste neto to je po svojoj prirodi tvrdnja, negacija, zapovest, elja ili pitanje. Ono to je, sa naeg stanovita, u pogledu reenice najznaajnije jeste to da moemo razumeti ono to ona izraava, ako su nam poznata znaenja rei koje je ine i pravila sintakse. Otuda nae istraivanje mora poeti prvo sa ispitivanjem rei, a zatim sintakse.

Pre no to se upustimo u razmatranje pojedinosti, nekoliko optih na pomena u pogledu prirode naeg problema mogu nam pomoi da shvatimo ono to je relevantno.

29

nog, kao i izmeu znanja i zablude. Subjektivno, A je znak B-a za organizam O, ako se O, u prisustvu A, ponaa na nain prikladan B-u. Objektivno, A je znak B-a ako B stvarno sleduje A. Svaki put, kada je A subjektivno znak B-a, za organizam O, moe-mo rei, govorei bihejvioristiki, da O veruje u opti stav A je uvek praeno ili sledovano B-om, ali ovo verovanje je istinito samo ako je A objektivno znak B-a. ivotinje mogu biti zavedene ogledalima ili mirisima. Ovakvi primeri jasno pokazuju da, sa naeg aktuelnog stanovita, razlika subjektivno-objektivno i znanje-zabluda poinje na jednom vrlo ranom stadijumu ivo-tinjskog ponaanja. Znanje i zabluda su na ovom stadijumu uo-ljivi odnosi izmeu ponaanja organizma i injenica sredine.

Unutar njenih granica, teorija saznanja navedene vrste je legi-timna i znaajna. Ali postoji druga teorija saznanja, koja ide dublje i koja je, mislim, od mnogo veeg znaaja.

Kada bihejviorista posmatra ponaanje ivotinja i odluuje da li ono manifestuje znanje ili zabludu, on ne misli o samom sebi kao o ivotinji, ve kao o jednom hipotetiki nepogreivom regi-stratoru onoga to se realno deava. On zna da su ivotinje ogledalima zavedene, i veruje da zna da on sam nije tako zave-den. Zanemarujui injenicu da je on organizam kao svaki drugi u poloaju posmatraa, on rezultatima svog posmatranja daje laan izgled objektivnosti. im se prisetimo mogue pogre-ivosti posmatraa, mi smo uveli zmiju u bihejvioristiki raj. Zmija natukne sumnju i nema nikakvih tekoa da u tu svrhu citira naune spise.

Nauni spisi, u svojoj najkanoninijoj formi, otelovljeni su u fizici (ukljuujui i fiziologiju). Fizika nas uverava da pojave koje nazivamo opaanje objekata jesu kraj jednog dugog kauzalnog lanca, koji poinje objektima i teko da te pojave na njih lie, izu-zev, u najboljem sluaju, na izvesne vrlo apstraktne naine. Svi mi

28

ostaje nepromenjena, uvek daje isti odgovor na isti stimulus. ivotinja e, naprotiv, kod ponavljanog prisustva stimulusa, naj-pre davati izvestan odgovor, da bi postepeno menjala njegov karakter sve do take na kojoj ovaj postaje (bar privremeno) ujedna en. Kada je ova taka dosegnuta, ivotinja je stekla navi-ku. Svaka navika, sa bihejvioristikog stanovita, implicira ono to bi se moglo smatrati kao verovanje u neki opti zakon ili, ak, kao znanje jednog takvog zakona, ako bi ovo verovanje bilo isti-nito. Na primer, pas koji je obuen da stoji uspravno i da se umi-ljava da bi dobio hranu mogao bi u oima bihejvioriste izgledati kao ivotinja koja veruje u opti zakon: Miris hrane sa umiljava-njem je praen hranom, sam miris hrane nije.

Ono to se naziva uenje putem iskustva jeste ista stvar kao i sticanje navika, to je karakteristika ivih organizama. Pas isku-stvom ui da ljudi mogu otvarati vrata, i ako je njegov gospodar prisutan kada on eli da izae, on pred njim laje, umesto da grebe po vratima. Po pravilu, znaci zavise od navika steenih isku-stvom. Za psa, znak njegovog gospodara je gospodarev glas. Moemo rei da je A znak za B, ako (ono) podstie B na odreeno ponaanje, koje nije svojstveno samom A. Ali, ipak, mora se pri-hvatiti da neki znaci, u pogledu njihove delotvornosti, ne zavise od iskustva: ivotinje odgovaraju na neke mirise onako kako bi bilo prikladno da odgovore na objekte koji emituju takve mirise, a ponekad mogu to initi i kada nikada nisu iskusile objekte u pitanju. Precizna definicija znaka je teka, kako sa ovog stano-vita, tako i zbog nepostoja nja zadovoljavajue definicije pri-kladnog ponaanja. Ali uopteno uzev, ono to se pod njim podrazumeva je prilino jasno i videemo da je jezik jedna vrsta koja spada pod rod znak.

im je ponaanje organizma pod uticajem znakova, mogue je prati ti poetke razlikovanja izmeu subjektivnog i objektiv-

31

za, koji su teko razumljivi i u koje i sami logiari veruju samo na osnovu toga to su logiki ekvivalentni jednom velikom broju poznatih iskaza. injenica da matematika moe biti dedukovana iz ovih premisa upravo nije razlog naeg verovanja u istinitost matematike.

Ono to epistemologija zahteva od matematike, mada nije logikog reda, takoe nije ni psiholoki razlog naeg verovanja. Zato vi verujete da je 7 x 8 = 56? Jeste li ikada proverili ovaj iskaz? Ja sigurno nisam. Verujem u njega, jer mi je tako govoreno u detinjstvu i jer sam video da je to ponavljano od uglednih autora. Ali kada se upustim u epistemoloko istraivanje matematikog saznanja, ja ignoriem ove istorijske uzroke mog verovanja da je 7 x 8 = 56. Epistemoloki problem nije zato stvarno verujem u ovo ili ono, nego zato bih trebalo da verujem u ovo ili ono. U stvari, pitanje je u celosti izazvano kartezijanskom sumnjom. Ja vidim da se ljudi varaju, i pitam sebe ta moram da inim da bih izbegao greku. Oigle dno je, da jedina stvar koju moram initi jeste da ispravno rasuujem, ali moram raspolagati i premisama od kojih u rasuivanju polazim. U jednoj besprekornoj epistemo-logiji iskazi moraju biti aranirani u izvesnom logikom redu, ali ne u onom logikom redu koji bi logiari preferirali.

Uzmimo sluaj astronomije. U matematikoj teoriji planetar-nog kretanja logiki red polazi od zakona gravitacije, ali istorijski red polazi od opservacija Tiha Brahea (Tycho Brahe), koje e voditi Keplerovim zakonima. Epistemoloki red je slian istorij-skom redu, ali nije identian sa njim, jer se ne moemo zadovolji-ti ranijim opservacijama. Ako bismo hteli da ih koristimo, mora-li bismo nai dokaz njihove pouzdanosti, a to bismo mogli samo posredstvom naih sopstvenih opservacija.

Ili, opet, uzmimo sluaj istorije. Ako bi postojala nauka o isto-riji, njene injenice bi morale biti dedukovane iz optih zakona,

30

polazimo od naivnog realizma, to e rei, od doktrine po kojoj su stvari onakve kakve nam izgledaju. Mi mislimo da je trava zelena, da su stene tvrde i da je sneg hladan. Ali nas fizika uvera-va da zelenilo trave, tvrdoa stena i hladnoa snega nisu zelenilo, tvrdoa i hladnoa koje poznajemo naim vlastitim iskustvom, nego neto sasvim razliito. Ako je verovati fizici, kada posmatra-u izgleda kao da posmatra stenu, on, u stvari, posmatra efekte koje stena u njemu izaziva. Tako nauka izgleda da je u ratu sa samom sobom: kada misli da je objektivna, ona je i protiv svoje volje uronjena u subjektivnost. Naivni realizam vodi fizici, a fizi-ka, ako je istinita, pokazuje da je naivni realizam laan. Prema tome, naivni realizam je, ako je istinit, laan; dakle, on je laan. Otuda sledi, kada bihejviorist misli da posmatra spoljanji svet, on u stvari posmatra ono to se deava u njemu.

Ova razmatranja izazivaju sumnju i, otuda, vode nas kritikom is pitivanju onog to se prihvata kao znanje. Ovo kritiko ispitiva-nje se odnosi na teoriju saznanja u njenom drugom od dva gore pomenuta smisla, ili epistemologiju kako se ova jo naziva.

Prvi korak u ovakvom ispitivanju je araniranje onog to eli-mo saznati u izvestan poredak, u kome je ono to dolazi kasnije saznato (ako je saznato) zbog onog to dolazi ranije. Ova koncep-cija, meutim, nije tako jasna, kao to bi moglo da izgleda. Ona nije identina sa logikim redom niti pak sa redom otkria, prem-da ima veze sa oba reda. Ilustrujmo to sa nekoliko primera.

U istoj matematici su, s obzirom na elemente, logiki red i red saznanja identini. Kad itamo neku raspravu o teoriji funkcija (recimo), mi verujemo u ono to autor izlae, jer je on to deduko-vao iz prostijih iskaza, koji su ve prihvaeni, to e rei da je uzrok naih verovanja, isto tako, njihova logika osnova. Ali ovo se ne odnosi na poetke matematike. Logiari su redukovali nune pre-mise na jedan vrlo mali broj visoko apstraktnih simbolikih iska-

33

itih osnovnih iskaza, i koje, pod uslovom da prihvatamo izvesne opte principe, dovode do toga da se uklapaju u sistem koji, sa svoje strane, kao celina, jaa verovatnou svakog njegovog konsti-tuenta. Ujedno treba razmotriti i logiki karakter samih osnovnih is kaza. Sa psiholokog stanovita, treba ispitati relaciju osnovnih iskaza prema iskustvima, stepen sumnje ili izvesnosti koji osea-mo u pogledu svakog od njih, kao i metode koje nam omoguuju da umanjimo onaj prvi, a poveamo ovaj drugi.

Nastojau da u ovoj knjizi zaobiem razmatranje logikog i matematikog saznanja, to ne predstavlja problem za ono to elim da raspravim. Moj glavni problem, od poetka do kraja, bie relacija osnovnih iskaza prema iskustvima, to e rei, relaciju iskaza koji dolaze prvi u epistemolokom redu prema dogaajima koji su, u nekom smislu, nai razlozi za verovanje u te iskaze.

Predmet kojim u se baviti razlikuje se od onog o kome se raspravlja, na primer, u Karnapovoj Logikoj sintaksi jezika, iako su rasprave u ovoj knjizi, kao i u drugima koje tretiraju sline teme, u mnogim takama relevantne. Ja se bavim onim to empi-rijske iskaze ini istinitim, i definicijom istine, ukoliko je ona primenjena na ovakve iskaze. Osim kada je njihov objekt, eventu-alno, lingvistiki, empirijski iskazi su istiniti na osnovu okolnosti koje nisu lingvistike. Otuda, pri ispitivanju empirijske istine imamo posla sa relacijom izmeu lingvistikih i nelingvistikih dogaaja, ili, bolje reeno, sa jednom serijom relacija ija sloe-nost postepeno raste. Kada vidimo zvezdu padalicu i kaemo Pogledaj!, relacija je prosta, ali relacija zakona gravitacije prema opservacijama na ko jima se on zasniva krajnje je sloena.

Empirizam, u saglasnosti sa zdravim razumom, dri da verbal-na tvrdnja, ako je smislena i nije logika, moe da bude potvrena ili pobijena opaanjem. Opaanje je, u ovom sluaju, neto neverbalno, to doivljavamo. Ali, ako jedno opaanje treba da

32

koji bi najpre dolazili u logikom redu. U epistemolokom redu, veina od nas se zadovoljava da o Juliju Cezaru (recimo) veruje u ono to nae u verodostojnim knjigama. Ali kritiki istoriar se mora pozivati na rukopise i natpise; njegovi podaci su izvesni oblici, ija interpretacija ponekad moe biti veoma teka. U slua-ju klinastog pisma, na primer, interpretacija zavisi od vrlo sloe-nih indukcija; izloiti razloge naeg verovanja u ono to se odno-si na Hamurabija jeste komplikovan posao. Za kritikog istoriara bitne premise predstavljaju izvesni oblici koje on vidi na izvesnim tablicama; a za nas je bitno to da on kae da ih vidi, zajedno sa svim razlozima, koje moemo imati, da mu verujemo da je to isti-nito, a koji se moraju sastojati u uporeivanju njegovih iskaza sa naim vlastitim iskustvima.

Epistemologija mora aranirati sva naa verovanja, i ona u koja smo uvereni i ona koja nam izgledaju samo vie ili manje verovat-na, u izvestan red, poinjui sa onima koja nam, nakon razmilja-nja, izgledaju da su verodostojna, nezavisno od bilo kakvog argu-menta u njihovu korist, i navesti prirodu zakljuaka (od kojih veina nisu strogo logiki) kojima moemo prei od ovih verova-nja ka izvedenim verovanjima. One tvrdnje o injenicama koje izgledaju verodostojne nezavisno od bilo kakvog argumenta u njihovu korist mogu biti nazvane osnovni iskazi.1 Oni su pove-zani sa izvesnim neverbalnim okolnostima, koje mogu biti nazva-ne iskustva. Jedno od fundamentalnih pitanja epistemologije odnosi se na prirodu ove veze.

Epistemologija ukljuuje i logike i psiholoke elemente. Sa lo gikog stanovita, treba razmotriti inferencijalnu relaciju (po pravilu ne onu stroge dedukcije) izmeu osnovnih iskaza i onih u koje verujem na osnovu njih, zato to iz njih proizilaze. Treba takoe razmotriti logike relacije koje esto postoje izmeu razli-

1 Ovaj izraz je upotrebio gospodin Ejer (Ayer).

35

upotrebljena sama, ona tvrdi ulno prisustvo ovog objekta ili nekog od objekta skupa koji oznaava ili znai. Pri definisanju ovog jezika nuno je definisati oznaavanje ili znaenje, uko-liko se primenjuju na objekt-rei, to e rei na rei ovog jezika. Rei u jeziku vieg reda znae na drukije i mnogo komplikova-nije naine.

S primarnog na sekundarni jezik prelazimo dodavanjem onog to nazivam logikim reima, kao to su ili, ne, neki i svi, zajedno sa reima istina i la, primenjenim na reenice u objekt-jeziku. Razvijanje jezika vieg reda od sekundarnog jeste posao logiara, budui da ne izaziva nove probleme, u pogledu relacije izmeu reenica i nelingvistikih okolnosti.

Poglavlja VI i VII se bave sintaktikim pitanjima, naime, vla-stitim imenima i egocentrinim partikularijama to e rei, reima kao ovo, ja, sad koje imaju znaenje relativno prema onome ko govori. Ako je istinita, predloena teorija o vlastitim imenima posebno je znaajna kad je re o prostoru i vremenu.

Sledea etiri poglavlja odnose se na opaajno saznanje, a posebnije na osnovne iskaze, to e rei na one iskaze koji najdi-rektnije izvetavaju o znanju izvedenom iz opaanja.

Rekli smo da je posao epistemologije da aranira iskaze koji konstituiu nae saznanje u izvestan logiki red, u kome su kasni-ji iskazi prihvaeni zbog njihovog logikog odnosa prema onima koji im prethode. Nije nuno da kasniji iskazi moraju biti logiki izvedivi iz prethodnih, ali je nuno da prethodni iskazi mogu obezbediti nekakvu osnovu, koja nam dozvoljava da mislimo da su kasniji iskazi verovatno istiniti. Kada razmatramo empirijsko saznanje, najraniji iskazi u ovoj hijerarhiji, koji ine osnovu za sve druge, nisu dedukovani iz drugih iskaza, a ipak nisu puko arbi-trarne pretpostavke. Oni imaju svoje osnove, ali ove osnove nisu iskazi, ve opaene okolnosti. Ovakve iskaze, kako je gore reeno,

34

potvrdi ili pobije neku verbalnu tvrdnju, ono samo, u izvesnom smislu, mora da obezbedi osnovu za jednu ili vie verbalnih tvrd-nji. Priroda relacije neverbalnog iskustva prema verbalnoj tvrdnji, koju ono opravdava, jeste, dakle, problem i empirizam je obave-zan da ga ispita.

Opti tok moje argumentacije bie sledei.U prva tri poglavlja se bavim neformalnim i uvodnim razma-

tranjem rei, reenica i relacije iskustva prema reenici koja ga (delom) opisuje. Jedna od tekoa u ovoj stvari sastoji se u tome to uobiajene rei moramo da upotrebimo u preciznom tehni-kom smislu, koji one obino ne poseduju. U ovim uvodnim poglavljima sam izbegavao tehnike definicije, pripremajui osnovu za njih, ukazivanjem na prirodu problema zbog kojih su one neophodne. Prema tome, ono to je reeno u ovim poglavlji-ma nema onaj stepen preciznosti koji je neophodan za predavanja koja nakon njih slede.

Poglavlja IV-VII se bave izvesnim problemima koji se tiu ana-lize jezika. Jedan od rezultata koji je najjasnije proiziao iz logi-kog istraivanja jezika jeste to da mora postojati jedna hijerarhija jezika i da rei istinito i lano, primenjene na tvrdnje bi lo kog datog jezika, same pripadaju jeziku vieg reda. Ovo povlai, kao konsekvencu, postojanje jezika najnieg reda, u kojem se rei istinito i lano ne javljaju. Ukoliko je re samo o logikim razmatranjima, ovaj jezik bi mogao da bude konstruisan na vie naina; njegova sintaksa i vokabular ne bi bili determinisani logi-kim uslovima, osim to se ne bi tolerisalo prisustvo prividnih varijabli, to e rei, to ne bi sadravao rei svi i neki. U pogle-du psiholokog reda, konstruiem jezik (ne jedini jezik) koji ispu-njava logike uslove za jezik najnieg tipa, koji nazivam objekt-jezik ili primarni jezik. U ovom jeziku svaka re oznaava ili znai neki ulni objekt ili neki skup ovakvih objekata, i, kada je

37

U onom to sledi posebno mi znaajne izgledaju tri teze:I. Jedan broj verbalnih tvrenja se opravdava pojedinanim

iskustvom. Karakter ovakvih tvrenja je ispitan i utvreno je da uvek mora ju biti ograniena na pitanja koja pripadaju biografiji posmatraa. Ona mogu biti takva kao Vidim jednu psoliku obo-jenu mrlju, ali ne takva kao to je Tamo je pas. Tvrenja ove poslednje vrste, pri njihovom opravdavanju, sadre izvesne ele-mente zakljuivanja.

II. U svakoj tvrdnji dve strane moraju biti odvojene. Sa subjek-tivne strane, tvrdnja izraava stanje govornika; sa objektivne strane, ona smera da ukae na neku injenicu, i u toj nameri ona uspeva kada je istinita. Psihologija verovanja se bavi samo subjektivnim aspektom tvrdnje, dok je pitanje istinitosti i lanosti stvar objektivne strane. Ustanovljeno je da analiza onoga to ree-nica izraava ini moguom jednu psiholoku teoriju znaenja logikih rei, kao to su ili, ne, svi i neki.

III. Na kraju, postavlja se pitanje relacije izmeu istine i znanja. injeni su pokuaji da se istina definie pomou znanja, ili pojmova, kao to je proverljivost, koji obuhvataju znanje. Ovakvi pokuaji, ako su obavljani logiki, vode paradoksima, te nema razloga da se prihvate. Zakljuio sam da je istina funda-mentalan pojam i da znanje mora biti definisano pomou isti-ne, a ne obrnuto. Ovo povlai to da iskaz moe biti istinit, prem-da ne moemo videti nikakav nain da pribavimo dokaz ni za, ni protiv njega. Ovo takoe znai delimino naputanje totalnog metafizikog agnosticizma, koji favorizuju logiki pozitivisti.

Iz nae analize znanja, osim ako nije mnogo vie ograniena nego to pretpostavljamo, proizilazi da moramo prihvatiti princi-pe ne-demonstrativnog zakljuivanja, koji se teko mogu pomiri-ti sa istim empirizmom. Ovaj problem se pomalja na mnogim mestima ali sam se uzdrao od toga da ga razmatram, delom zato

36

zvau osnovnim iskazima. Oni ispunjavaju istu onu funkciju koju logiki pozitivisti dodeIjuju onome to oni nazivaju proto-kolarni iskazi. Po mom miljenju, jedan od nedostataka logikog pozitivizma i jeste u tome to lingvistike predrasude logikih pozitivista ine teoriju protokolarnih iskaza maglovitom i neza-dovoljavajuom.

Prelazimo zatim na analizu propozicijskih stavova, to e rei verovanja, elja, sumnji, itd. da je ovo ili ono sluaj. I za logiku i za teoriju saznanja, analiza propozicijskih stavova je znaajna, posebno u sluaju verovanja. Nalazimo da verovanje u dati iskaz ne ukljuuje nuno rei, ve samo zahteva da se onaj koji veruje nalazi u jednom od brojnih moguih stanja, odreenih, uglav-nom ako ne u celosti, kauzalnim osobinama. Tamo gde se rei javljaju, one izraavaju verovanje, i ako je ono istinito, ukazu-ju na injenicu koja je drugaija od samog verovanja.

Teorija istinitosti i lanosti koja prirodno rezultira iz ovakvih razmatranja jeste jedna, kako sam sugerisao, epistemoloka teori-ja, to e rei da ona prua definiciju istine i lai samo tamo gde postoji neki metod koji omoguuje dobijanje takvog saznanja koje bi odluilo, odnosno iskljuilo alternativu. Ovo sugerie Brauer (Brouwer) svojim poricanjem zakona iskljuenja treeg. Prema tome, postaje nuno da se razmotri da li je mogue dati neku ne-epistemoloku definiciju istinitosti i lanosti i time sauvati zakon iskljuenja treeg.

Konano, ostaje pitanje: U kojoj meri, ako je to uopte sluaj, logike kategorije jezika korespondiraju elementima u ne-lingvi-stikom svetu, kojim se jezik bavi? Ili, drugim reima, obezbeu-je li logika osnovu za bilo kakvu metafiziku doktrinu? Uprkos svemu onom to je reeno od strane logikih pozitivista, sklon sam da na ovo pitanje odgovorim potvrdno, ali to je teak pred-met o kome se ne bih usudio da budem dogmatian.

39

I Glava

TA JE RE ?

Prilazim sada preliminarnom razmatranju pitanja: ta je re?. Ali ono to sada imam rei bie dopunjeno detaljnim razmatra-njima, koja e uslediti kasnije.

Rei su, od najstarijih vremena o kojima imamo istorijske dokumente, bile objekt sujevernog strahopotovanja. ovek koji je znao ime svog neprijatelja mogao je, sluei se njime, da stekne maginu mo nad njim. Jo upotrebljavamo izraze kao u ime Zakona. Lako se prihvata tvrdnja: U poetku bee Re. Ovo gledite lei u osnovi filozofije Platona, Karnapa i veine metafi-ziara izmeu njih.

Da bismo mogli da razumemo jezik, moramo ga najpre liiti njegovih mistinih atributa koji izazivaju strahopotovanje. U tome je glavni cilj ovog poglavlja.

Pre no to priemo razmatranju znaenja rei, ispitajmo ih najpre kao pojave ulnog sveta. S tog stanovita, postoje etiri vrste rei: izgovorene, ute, napisane i proitane. Bez ikakvih smetnji pretpostaviu zdravorazumsko gledite o materijalnim objektima, budui da kasnije uvek moemo ono to je izraeno zdravorazumskim terminima prevesti na bilo koji filozofski jezik koji nam se svia. Otuda je mogue sjediniti napisane i proitane rei i svaku od njih zameniti nekim materijalnim objektom

38

to bi za njegovo tretiranje bila potrebna jedna knjiga, isto toliko velika kao to je ova, ali uglavnom zato to svaki pokuaj njegovog reenja mora biti zasnovan na analizi pitanja razmatranih u poglavljima koja slede, te bi nepristrasnost ovih analiza mogla biti ugroena preuranjenim ispitivanjem njenih konsekvenci.

41

paljivi, o rei kao o jednoj stvari, i da dokazujemo da, dok posto-je mnogi psi, jedna re pas je primenljiva na sve njih. Otuda smo navedeni da mislimo da svi psi imaju neku zajedniku pseu sutinu, koja je ono to re pas stvarno znai; te dolazimo do Platonovog shvatanja da pas obitava na inteligibilnom nebu. Dok, naprotiv, ono to stvarno imamo, to je je dan broj, vie ili manje, slinih zvukova, koji su svi primenljivi na jedan broj vie ili manje slinih etvoronoaca.

Kada pokuamo da definiemo izgovorenu re dog (pas), nalazimo da to ne moemo da uinimo a da ne uzmemo u obzir intenciju. Neki kau dawg2, ali mi prepoznajemo da oni imaju na umu dog. Nemac je sklon da kae dok3; ako ga ujemo da kae 'dok' vrti repom kada je zadovoljan, mi znamo da je izgo-vorio instancu rei dog, dok bi Englez, koji bi proizveo isti zvuk (dok) izgovorio jednu instancu rei dock. U pogledu pisane rei, isto to vai i za one iji je rukopis lo. Tako, dok je slinost sa standardnim zvukom ili oblikom onim govornika na BBC-ju ili u udbeniku kaligrafije esencijalna pri definisanju instance neke rei, ona ipak nije dovoljna, te nuan stepen slinosti sa stan-dardom ne moe biti precizno definisan. Re je, u stvari, jedna porodica4, upravo kao to su psi jedna porodica, i postoje nedo-voljno jasni prelazni sluajevi isto kao u evoluciji, gde su morali postojati posrednici izmeu pasa i vukova, na primer.

U ovom pogledu tampani tekst je poeljniji. Izuzev u sluaju kada je tamparska boja izbledela, osoba sa normalnim vidom teko bi mogla da sum nja da li je re pas odtampana na izve-snom mestu ili nije. U stvari, tampani tekst je smiljen da zado-volji nau sklonost za klasifikacijom. Dva primera slova A su

2 Neprecizan izgovor rei dog (pas na engleskom), p.prev.3 isto, p.prev.4 Ovakvu upotrebu rei porodica preuzeo sam od Vitgentajna.

40

kako Nojrat (Neurath) kae, tragovima mastila koji je napisana ili odtampana re, shodno okolnostima. Distinkcija izmeu pisa-nja i itanja je, naravno, znaajna, ali skoro sve ono to je potreb-no rei o njoj moe biti reeno o distinkciji izmeu govora i slu-anja.

Data re, recimo pas, moe biti od mnogih ljudi, u mnogim okolnostima izgovorena, uta, napisana ili proitana. Ono to se deava kada neka osoba kae neku re nazivam verbalni izraz; ono to se deava kada neka osoba uje neku re nazivam verbal-ni zvuk; fiziki objekt koji se sastoji od jedne napisane ili odtampane rei nazivam verbalni oblik. Razume se da se ver-balni izrazi, zvukovi i oblici razlikuju od drugih izraza, zvukova i oblika psiholokim karakteristikama -intencijom ili znae-njem. Ali, za sada elim da ove karakteristike, koliko god je to mogue, ostavim na stranu, a da razmatram samo status rei, ukoliko one ine deo ulnog sveta.

Izgovorena re pas nije jedan izolovan entitet: to je jedna klasa slinih kretanja jezika, grla i larinksa. Upravo kao to je ska-kanje jedna klasa telesnih pokreta, a hodanje druga, tako je izre-ena re pas trea klasa telesnih pokreta. Re pas je opta, kao to je i pas neto opte. Mi slobodno kaemo da moemo izrei istu re pas u dvema okolnostima, ali, u stvari, moemo izrei dve instance iste vrste, upravo kao to kada vidimo dva psa, vidi-mo dva primerka iste vrste. Tako, u pogledu logikog statusa, ne postoji razlika izmeu psa i rei pas; svaki je opti i egzistira samo u instancama. Re pas je izvesna klasa verbalnih izraza, upravo kao to je pas izvesna klasa etvoronoaca. Sve ovo podjednako vai i za ute i za napisane rei.

Moglo bi se pomisliti da ja neopravdano istiem vrlo oiglednu injenicu kad insistiram da je jedna re opta. Ali postoji jedna skoro neodoljiva tendencija da mislimo, kad god nismo dovoljno

43

ukazalo na eljeno prisustvo imenovane osobe. Ali to nije ba tako primitivno kao to izgleda, jer znaenje jedne objekt-rei mora biti naueno u prisustvu objekta. (Iskljuujem takve rei koje su nauene pomou verbalne definicije, poto one pretpo-stavljaju neki ve postojei jezik.)

Oigledno je da se znanje jednog jezika sastoji u odgovarajuoj upotrebi rei i u odgovarajuoj reakciji, kada se one uju. Nije nuno da budemo u stanju da kaemo ta one znae, nita vie no to je za jednog igraa kriketa nuno da zna matematiku teoriju projektila. Uistinu, u sluaju mnogih objekt-rei, strogo uzev, nemogue je rei ta one znae, izuzev tautologijom, jer su to rei sa kojima jezik poinje. Vi moete objasniti, na primer, re crve-no samo pokazujui neto to je crveno. Dete razume utu re crveno kada je ustano vilo vezu izmeu ute rei i crvene boje. Ono je ovladalo izgovorom rei crveno kada je u stanju, ako primeuje neto crveno, da kae crveno i pobueno je da tako postupa.

Prvobitno uenje objekt-rei je jedna stvar, a upotreba jezika, kad je ovim sredstvom ovladano, druga je stvar. U ivotu odraslih svaki govor, slino pozivanju po imenu, premda manje oigledno, jeste u intenciji, u zapovednom nainu. Kada se ini da se radi o pukom tvrenju, treba lo bi da mu prethode rei znaj da.... Mi znamo mnoge stvari, a tvrdimo samo neke od njih; stvari koje tvrdimo su one koje elimo da nai sluaoci znaju. Kada ugleda-mo svetlei meteor i jednostav no kaemo pogledaj!, mi oeku-jemo da ova jedna re izazove odgovarajuu reakciju prisutnog posmatraa, da ga i on opazi. Ako imate nekog nepoeljnog pose-tioca, vi ga moete izbaciti ili mu samo rei izlazi!, poto ovo poslednje implicira manje troenje fizike energije i poeljnije je ako ve ima isti rezultat.

Sledi da, ako se kao odrasli sluite nekom rei, vi to, po pravilu,

42

veoma slina, a svaki od njih se veoma razlikuje od nekog prime-ra slova B. Koristei crnu tamparsku boju i beli papir, mi tam-panjem svako slovo otro kontrastiramo sa podlogom. Tako se jedna tampana strana sastoji od jedne kolekcije diskretnih obli-ka, koje je lako klasifikovati: dakle, raj za logiara. Ali on se ne bi smeo zavaravati miljenjem da je svet, izvan knjiga, podjednako armantan.

Rei, izgovorene, ute ili napisane, razlikuju se od drugih klasa telesnih kretanja, zvukova ili oblika time to imaju znaenje. Mnoge rei imaju znaenje samo u odgovarajuem verbalnom kontekstu kao to su rei nego, ili, meutim, koje ne mogu stajati same. Objanjenje znaenja ne moemo poeti ova-kvim reima, jer one pretpostavljaju druge rei. Meutim, postoje rei ukljuujui sve one koje dete najpre ui koje mogu biti izolovano upotrebljavane: vlastita imena, imena klasa poznatih vrsta ivotinja, imena boja, itd. To su one rei koje nazivam objekt-rei i one ine objekt-jezik, o emu u vie govoriti u jednom kasnijem poglavlju. Ove rei imaju vie osobenosti. Prvo, njihovo znaenje je naue no (ili moe da bude naueno) konfron-tacijom sa objektima koji su ono to one znae. Drugo, one ne pretpostavljaju druge rei. Tree, svaka od njih, sama sobom, moe da izrazi ceo iskaz; moete uzviknuti vatra!, ali bi bilo besmisleno uzviknuti nego!. Oigledno je da svako objanjenje znaenja mora poeti ovakvim reima; jer, slino istinitosti i lanosti i znaenje ima hijerarhiju znaenja koja odgovara hijerarhiji jezika.

Reima se sluimo na vie naina: prilikom naracije, postavlja-nja pitanja, izricanja naredbi i zahteva, govora o fiktivnim entite-tima, itd. Ali najelementarnija upotreba je demonstrativna upo-treba, kao u uzviku lisica!, kada je lisica vidljiva. Skoro je podjednako primitivan vokativ: vlastito ime je upotrebljeno da bi

45

onda se to deava s obzirom na neko delanje sluaoca koje bi time bilo izazvano. Ako je slualac rob, dete ili pas, rezultat se jedno-stavnije postie upotrebom imperativa. Meutim, postoji razlika izmeu delotvornosti laganja i delotvornosti istine: la proizvodi eljene efekte samo ukoliko se oekivala istina. U stvari, niko ne bi mogao uiti da govori ukoliko istina ne bi bila pravilo. Ako detetu, kad vidi psa, nasumino kaete maka, konj ili kro-kodil, vi neete moi da ga obmanete time to ete rei pas onda kad to nije pas. Dakle, laganje je jedna izvedena aktivnost, koja pretpostavlja istinitost kao uobiajeno pravilo.

Premda su veina reenica primarno imperativne, proizilazi da one ne mogu ispunjavati svoju funkciju uzronika akcije kod slu-aoca, osim na osnovu indikativnog karaktera objekt-rei. Uzmimo da kaem tri i da osoba na koju se zapovest odnosi tri; ovo se deava samo zato to re tri ukazuje na izvesnu vrstu akcije. Viena u svojoj najprostijoj formi, ova situacija se pokazuje na vojnim vebama; ustanovljen je uslovni refleks, tako da izvesna vrsta zvuka (zapovesti) proizvodi izvesnu vrstu tele-snog kretanja. U ovom sluaju moemo rei da je vrsta odreenih zvukova ime odreenih vrsta kretanja. Ali rei koje nisu imena telesnog kretanja imaju manje direktnu vezu sa delanjem.

Samo u izvesnim sluajevima znaenje verbalnog izricanja moe biti poistoveeno sa efektom koji se hteo postii kod slua-oca. Zapovedne rei i re pogledaj! su takvi sluajevi. Ali ako kaem pogledaj, eno lisice, ja ne nameravam samo da proizve-dem izvesnu akciju kod sluaoca, nego mu obezbeujem i motiv za akciju, opisujui jednu karakteristiku okoline. U sluaju nara-tivnog govora distinkcija izmeu znaenja i nameravanog efek-ta jo je oiglednija.

Samo reenice imaju nameravane efekte, dok znaenje nije ogranieno na reenice. Objekt-rei imaju znaenje koje ne zavisi

44

ne inite samo zato to je u vaim ulima ili u vaoj imaginaciji prisutno ono to ona oznaava, nego zato to elite da va slu-alac uini neto povodom nje. Ovo nije sluaj kod deteta, kad ui jezik, niti uvek u kasnijim godinama, poto ima zanimljivih okol-nosti u kojima se upotreba rei odvija automatski, po navici. Tako, ako biste iznenada ugledali prijatelja za koga ste pogreno verovali da je mrtav, vi biste verovatno izgovorili njegovo ime, iako vas ni on niti iko drugi ne bi mogli uti. Ali takvi sluajevi su izuzetni.

U znaenju jedne reenice postoje tri psiholoka elementa: spoljanji uzroci izricanja, efekti uvenja izreenog i (kao deo uzroka izricanja) efekti koje govornik oekuje da se jave kod slu-aoca.

Uopteno uzev, moemo rei da se govor, osim nekih izuzeta-ka, sas toji od zvukova proizvedenih od strane neke osobe, sa namerom da uzrokuje eljene akcije drugih osoba. Meutim, nje-gove indikativne i asertorike mogunosti ostaju fundamentalne, jer zahvaljujui njima, kada ujemo neki govor, on nas moe navesti na akciju, na nain koji odgovara nekom obeleju sredine, koje je uoeno od strane govornika ali ne i od sluaoca; ili kojih se govornik sea, na osnovi prolih opaanja. Izvodei posetioca iz svoje kue, nou, moete mu rei: Ovde su dva stepenika niz koje treba sii, to njega navodi da postupi kao da je video stepe-nice. Ovo pak implicira izvestan stepen blagonaklonosti prema vaem posetiocu. Ali iznositi injenicu nikako nije uvek svrha govora; moe se, upravo, govoriti sa namerom da se drugi obma-njuju. Jezik nam je dat da bismo mogli da prikrivamo nae misli. Tako, kada mislimo o jeziku kao o sredstvu za izraavanje injenica, mi preutno podrazumevamo izvesne elje govornika. Interesantno je da jezik moe izraavati injenice; a takoe je inte-resantno da on moe izraavati i lai. Kad izraava jedno ili drugo,

47

II Glava

REENICE, SINTAKSA I DELOVI GOVORA

Reenice mogu da budu upitne, optativne, uskline i impera-tivne, a takoe i izjavne. U toku gotovo celog daljeg razmatranja, moe mo se ograniiti na izjavne, jer to su jedine reenice koje su istinite ili lane. Pored njihove istinitosti i lanosti, ove reenice imaju dve druge osobine koje nas interesuju, a koje one dele sa drugim reenicama. Prva od ovih je ona da se one sastoje od rei i da se njihovo znaenje izvodi iz onih rei koje ih sai njavaju; druga, to poseduju izvesnu vrstu jedinstva, na osnovu ko je su u stanju da predstavljaju izvesne osobine, ega su njihove konstitu-tivne rei liene.

Svaka od ovih triju karakteristika zahteva istraivanje. Ponimo sa jedinstvom reenice.

Reenica, u gramatikom pogledu jedna, moe da ne bude i u logikom pogledu jedna. Reenica Izaao sam i video sam da je padala kia logiki se ne razlikuje od dve reenice: Izaao sam i Video sam da je padala kia. Ali reenica: Kada sam izaao, video sam da je padala kia logiki je jedna: ona tvrdi da su dve pojave bile istovremene. Cezar i Pompej behu dva velika genera-la jeste reenica koju u logikom pogledu ine dve reenice, ali Cezar i Pompej behu podjednako veliki generali je u logikom pogledu jedna reenica. Naim svrhama bie primereno iskljui-

46

od njihovog javljanja u reenicama.Na najnioj ravni govora ne postoji distinkcija izmeu reenica

i izolovanih, pojedinanih rei. Na ovoj ravni, izolovane rei slue da ukau na ulno prisustvo onoga to one opisuju. Preko ove forme govora objekt-rei i dobijaju svoje znaenje, i u ovoj formi govora svaka re je jedna tvrdnja. Sve ono to prevazilazi tvrd nje o onome to je ulno prisutno, pa ak i neke tvrdnje koje to ne ine, moe se postii samo pomou reenica; ali ako reenice sadre objekt-rei, ono to one tvrde zavisi od znaenja tih objekt-rei. Ima reenica koje ne sadre objekt-rei, to su logike i mate-matike reenice. Ali svako empirijsko tvrenje sadri objekt-rei, ili rei definisane pomou njih. Tako je znaenje objekt-rei fun-damentalno u teoriji empirijskog saznanja, jer je jezik preko njih povezan sa nelingvistikim okolnostima, na nain koji ga ini sposobnim da izraava empirijsku istinu ili la.

49

hodilo B-u, na izraz ima jednu skrivenu logiku formu koja je ista kao forma iskaza: Prvo se dogodilo lajanje psa, a zatim rzanje konja.

Razmotrimo ovo malo podrobnije. Ja kaem A; zatim kaem ta sam rekao?, na to vi uzvratite rekli ste A. Sada zvuk koji ste proizveli izgovarajui A u vaem odgovoru razliit je od zvuka koji sam ja prvobitno proizveo. Prema tome, ako je A bilo ime nekog pose bnog zvuka, va iskaz bi bio laan. Va iskaz je istinit samo zato to je A ime za jednu klasu zvukova; va iskaz klasifikuje zvuk koji sam proizveo isto tako tano kao da ste rekli Vi ste lajali kao pas. Ovo pokazuje kako nas jezik prisiljava na optost i onda kada najvie elimo da je izbegnemo. Ako elimo da govorimo o posebnom zvuku koji sam proizveo, onda mu moramo dati vlastito ime, recimo Tom, a zvuk koji ste vi proi-zveli, kada ste izgovorili A nazovimo Dik. Onda moemo rei Tom i Dik su A-ovi. Moemo rei: Re kao sam Tom, ali ne Rekao sam Tom. Striktno, ne bismo mogli rei Rekao sam A; mogli bismo rei Rekao sam jedno A. Sve ovo ilustruje jedan opti princip, naime, kada upotrebljavamo opti termin kao to su A ili ovek, nemamo na umu univerzaliju, ve jednu instancu kojoj je sadanja instanca slina. Kada kaemo Rekao sam A, ono to stvarno hoemo rei je Proizveo sam jedan zvuk veoma slian zvuku koji proizvodim sada: A. Ovo je, meutim, samo jedna digresija.

Vratimo se pretpostavci da najpre kaem A, a zatim B. Nazvaemo Tom posebnu pojavu koju konstituie moj prvi izriaj, a Hari pojavu koju konstituie drugi izriaj. Onda moe-mo rei Tom je prethodio Hariju. Ovo je bilo stvarno ono to smo mislili rei kada smo rekli Zvuk A je prethodio zvuku B. Tako smo, na kraju, doli do atomske reenice kojom se ne vri puka klasifikacija. Moglo bi se primetiti da to kada kaem Tom

48

vanje ree nica koje nisu logiki jedne, u koje spadaju one koje se sastoje od dve tvrdnje, povezane sa i, ili, ali, ili iako ili nekim veznikom ove vrste. Za nae namere jedna reenica mora biti ona koja kae neto to ne moe da bude reeno u dve odvo-jene, pojedinane reenice.

Razmotrimo sada sledeu reenicu: Bilo bi mi ao ako se raz-bolite. Ona se ne moe podeliti na Bie mi ao i Vi ete se razboleti; ona ima onakvu vrstu jedinstva kakvu zahtevamo od reenice. Ali ona ima sloenost koju neke reenice nemaju; zane-marujui vreme, ona ustanovljava relaciju izmeu ao mi je i Vi ste bolesni. Moemo je interpretirati kao da tvrdi da u bilo koje vreme kada je druga komponenta istinita, istinita je i prva. Ovakve reenice mogu biti nazvane molekularnim, u odnosu na svoje reenice konstituente, koje, u istom odnosu, mogu biti nazvane atomskim. Da li reenice mogu biti atomske, u apsolut-nom smislu, izvan ove relacije, za sada to pitanje moemo ostavi-ti otvorenim, ali svaki put kada naemo da je neka reenica mole-kularna, postupiemo sasvim ispravno ako, pri razmatranju onog to ini jedinstvo reenice, nau panju najpre usmerimo na njene atome. Grubo reeno, atomska reenica je ona reenica koja sadr-i samo jedan glagol. Ali ovo bi bilo tano samo u strogo logi-kom jeziku.

Ovo pitanje nikako nije prosto. Pretpostavimo da ja najpre kaem A, a onda B; vi moete izrei sud: zvuk A je prethodio zvuku B. Ali ovo implicira zvuk A se pojavio i zvuk B se pojavio, pri emu se zakljuuje da je jedna od pojava bila pre druge. Otuda je va iskaz analogan iskazu kao to je Poto sam izaao, pokvasio sam se. To je jedan molekularan iskaz, iji su atomi: A se pojavilo i B se pojavilo. Sada, ta hoemo rei kad kaemo A se pojavilo? Hoemo rei da smo uli izvestan zvuk izvesne klase, koja je nazvana A. Tako kada kaemo A je pret-

51

Svaka od ovih pojava je jedna smrt. Cezar, naprotiv, oznaava jednu seriju pojava uzetih kolektivno, a ne ponaosob. Kada kae-mo Cezar je umro, mi kaemo da je jedna serija pojava koja je bila Ce zar postala lan klase smrti; ova okolnost se naziva Cezareva smrt.

Sa logikog stanovita, vlastito ime moe biti pridano svakom kontinuiranom delu prostor-vremena. (Za to je dovoljan makro-skopski kontinuitet.) Dva dela ivota jednog oveka mogu imati razliita imena, na primer Oktavijan i Avgust. Univerzum moe biti uzeto kao vlastito ime prostor-vremena, uzetog u celini. Moemo pridati vlastito ime i vrlo malim delovima prostor-vre-mena, ako su njihove dimenzije dovoljno velike da budu opalji-ve. Ako jednog odreenog dana kaem A u 6 sati popod ne, moemo pridati vlastito ime ovom zvuku ili, da budem konkret-niji, auditivnom osetu koji je imala neka prisutna osoba sluajui me. Ali i kad smo stigli do ovog stepena minucioznosti, ne moe-mo rei da smo imenovali neto to je lieno strukture. Moe se, dakle, za sada prihvatiti da je svako vlastito ime ime neke struk-ture, a ne neega to je lieno delova. Ali tu je re o empirijskoj injenici, ne nuno logikoj.

Ako hoemo da izbegnemo zamke u pitanjima koja nisu lingvisti ka, moramo razlikovati reenice ne po kompleksnosti, koju one eventualno mogu imati, nego po onome to je implicira-no njihovom formom. Aleksandar je prethodio Cezaru jeste neto kompleksno zbog kompleksnosti Aleksandra i Cezara, dok x je prethodilo y-u svojom formom ne implicira da su x i y slo-eni. U stvari, poto je Aleksandar umro pre no to se Cezar rodio, svaki konstituent Aleksandra je prethodio svakom konsti-tuentu Cezara. Tako, moemo prihvatiti x je prethodilo y -u kao atomsku formu iskaza, sve da i nismo u stanju da stvarno navedemo jedno x i jedno y, koji bi dali atomski iskaz. Rei emo

50

je prethodio Hariju, implicira Tom se pojavio i Hari se poja-vio, isto kao i kada sam re kao Zvuk A je prethodio zvuku B koje implicira A se pojavilo i B se pojavilo. Mislim da bi to, uistinu, bila logika greka. Kada kaem da se dogodio neki nes-pecifikovan lan klase, moj iskaz je smislen samo ako znam o kakvoj klasi je re; ali u sluaju pravog vlastitog imena, ime je bez znaenja osim ako nije ime neega, u kom sluaju se to neto mora dogoditi. Ovo moe podseati na ontoloki argument, ali stvarno to je samo deo definicije imena. Vlastito ime imenuje neto to nema vie instanci, i imenuje ga po konvenciji ad hoc, a ne nekom deskripcijom sastavljenom od rei sa prethodno pripi-sanim znaenjima. Prema tome, sve dok ime ne imenuje neto, ono je prazan zvuk a ne re. I kada kaemo Tom je prethodio Hariju, gde su Tom i Hari imena posebnih zvukova, mi ne pretpostavljamo Tom se dogodio i Hari se dogodio, to bi bili strogo besmisleni izrazi.

U praksi, vlastita imena se ne daju prostim i kratkim pojavama, poto veina od njih nije dovoljno zanimljiva. Kada imamo prili-ku da ih pomenemo, to inimo deskripcijom kao to su Cezareva smrt ili Hristovo roenje. Govorei, za trenutak, terminima fizike, imena pridajemo izvesnim kontinuiranim fragmentima prostor-vremena, kao to su Sokrat, Francuska ili Mesec. Nekada se govorilo da vlastita imena pridajemo supstanciji ili kolekciji supstancija, ali sada smo izumeli drugaiju frazeologiju za izraa-vanje objekta vlastitog imena.

U praksi, jedno vlastito ime uvek obuhvata mnotvo pojava, ali ne na nain imena klase, jer odvojene pojave su delovi onog to ime znai, a nisu njegove instance. Razmotrimo, na primer, Cezar je umro. Smrt je jedna opta re koja odgovara izve-snom broju pojava koje imaju meu sobom izvesne slinosti, ali ne nuno neku meusobnu prostorno-vremensku povezanost.

53

stvarno iskazi koji tvrde slinost. Ako je tako, najprostiji iskazi su relacioni.

Meutim, postoji razlika izmeu relacija koje su simetrine i onih koje su asimetrine. Relacija je simetrina ako vai izmeu x i y i ujedno vai izmeu y i x; a ona je asimetrina ako vai izme-u x i y a ne moe vaiti izmeu y i x. Tako su i slinost i nesli-nost simetrini ali pre, vei, desno od, itd. su asimetrine relacije. Ima takoe relacija koje nisu ni simet rine ni asimetri-ne; brat je jedan primer, poto, ako je x brat y-u, y moe biti sestra x-u. Ove relacije i one asimetrine su nazvane nesimetri-nim. Nesimetrine relacije su od najveeg znaaja, a mnogi uve-ni filozofi su osporavali njihovo postojanje.

Pokuajmo da tano ustanovimo ta su lingvistike injenice o nesimetrinim relacijama. Dve engleske reenice Brutus killed Caesar i Caesar killed Brutus konstituiu iste rei, aranirane u oba sluaja relacijom vremenskog sleda. I pored toga, jedna od njih je istinita, a druga lana. Naravno, upotreba reda za ovu svrhu nije esencijalna. Latinski umesto reda upotrebljava infleksi-je. Ali ako biste bili rimski uitelj koji poduava o razlici izmeu nominativa i akuzativa, bili biste primorani da, za neki trenutak, uvedete nesimetrine relacije i nali biste prirodnim da ih obja-snite posredstvom prostornog ili vremenskog reda. Razmotrimo, za trenutak, ta se deavalo kada je Brut ubio Cezara: no se veli-kom brzinom kretao od Bruta prema Cezaru. Apstraktna shema toga je A se kretalo od B do C i injenica, kojom se bavimo, jeste da je ovo razliito od A se kretalo od C do B. Ovde su postojala dva dogaaja, jedan, A-se-nalo-u-B, drugi, A-se-nalo-u-C, koja emo nazvati x i y. Ako se A kretalo od B do C, x je prethodilo y -u ; ako se A kretalo od C do B, y je prethodilo x-u. Tako je poslednji izvor razlike izmeu Brutus killed Caesar i Caesar killed Brutus razlika izmeu x je prethodilo y-u i y je pretho-

52

onda da je forma iskaza atomska, ako je injenica da iskaz ove forme logiki ne implicira da je re o strukturi koju sainjavaju subordirani iskazi. I dodaemo da logiki nije nuno da vlastito ime imenuje strukturu koja ima delove.

Prethodna diskusija je neophodan uvod u pokuaju da se otkri-je ono to konstituie esencijalno jedinstvo reenice; jer ovo jedinstvo, bilo koje prirode da je, oigledno postoji u reenici atomske forme, i moralo bi biti najpre istraivano u takvim ree-nicama.

U svakoj smislenoj reenici, izvesna veza je esencijalna izmeu onog to pojedinano rei znae izostavljajui rei koje slue samo da oznae sintaktiku strukturu. Mi znamo da Cezar je umro tvrdi postojanje zajednikog lana dve klase, klase dogaa-ja koji su bili Cezar i klase dogaaja koji su smrt. To je samo jedna od relacija koju reenice mogu tvrditi; sintaksa u svakom sluaju pokazuje koja je relacija tvrena. Neki sluajevi su prostiji od Cezar je umro, a neki sloeniji. Pretpostavimo da pokazujem narcis i kaem ovo je uto; ovde ovo moe biti uzeto kao vla-stito ime dela mog sadanjeg vizuelnog polja, a uto kao ime klase. Interpretiran na ovaj nain, ovaj iskaz je prostiji od Cezar je umro, poto klasifikuje dati objekt, to je logiki analogno iskazu ovo je smrt. Moramo biti u stanju da znamo ovakve iska-ze, pre no to moemo znati da ove dve klase imaju zajedniki lan, koji predstavlja ono to je tvreno sa Cezar je umro. Ali Ovo je uto nije tako prosto kao to izgleda. Kada dete ui zna-enje rei uto, postoji najpre objekat (ili skup objekata) koji je ut po definiciji, a zatim percepcija da su drugi objekti slini po boji. Tako, kada detetu kaemo Ovo je uto, ono to mu (sa neto sree) prenosimo jeste: Ovo je po boji slino objektima koji su uti po definiciji. Na taj nain, klasifikatorski iskazi, ili iskazi koji pri pisuju predikate, mogli bi da izgledaju kao da su

55

su ureene i nisu sposobne da se preurede.Kako ne elim da moje miljenje bude nepotrebno pedantno,

to u samo istai da je jasnoa u ovoj stvari nuna za razumevanje poj ma mogunosti. Mogue je, kaemo, rei Brutus killed Caesar ili Caesar killed Brutus, ali ne shvatamo da je to tano analogno injenici da je mogue da neki gospodin bude levo od neke dame u jednoj prilici, a neki drugi gospodin desno od neke druge dame u drugoj prilici. Jer: neka bude klasa izgovaranja rei Brutus; neka bude klasa izgovaranja rei killed ; i neka bude klasa izgovaranja rei Caesar. Tada, rei da moemo rei ili Brutus killed Caesar ili Caesar killed Brutus znai rei da (1) postoje pojave x, P, y takve da je x lan od , P lan od , y lan od , i x je upravo ispred P, a P upravo ispred y ; (2) postoje pojave x, P, y koje ispunjavaju gornje uslove u pogledu lanstva od , , ali tako da je y upravo ispred P, a P upravo ispred x. Smatram da u svim sluajevima mogunosti postoji jedan subjekt koji je promenljiva, definisana tako da zadovoljava neki uslov koji mnoge vrednosti promenljiva zadovoljavaju i da meu ovim vrednostima neke zadovoljavaju dodatni uslov, dok druge ne zadovoljavaju; onda kaemo da je mogue da subjekt moe zadovoljiti ovaj dodatni uslov. Simboliki, ako su x i x i x i ne x istiniti za prikladne vrednosti x-a, tada, ako x, onda je x mogue ali ne i nuno. (Treba razlikovati empirijsku od logike nunosti, ali u ovo pitanje ne elim da ulazim.)

Istaknimo i jedno drugo pitanje. Kada kaemo da su reenice xPy i yPx (gde je P asimetrina relacija) inkompatibilne, sim-boli x i y su opti, poto, u naem sluaju, postoje dve njihove instance; ali oni moraju biti imena partikularija. Dan prethodi noi i No prethodi danu su oba istinita. U ovakvim sluajevi-ma, dakle, postoji odsustvo logike homogenosti izmeu simbola i njegovog znaenja: simbol je opti, dok je znaenje posebno.

54

dilo x-u, gde su x i y dogaaji. Slino ovom, u vizuelnom polju postoje prostorne relacije gore-i-dole, desno-i-levo koje imaju istu osobinu asimetrije. Svetlije,dublje i, uopte, svi kompara-tivi su isto tako asimetrini.

Jedinstvo reenice je sasvim oigledno u sluaju asimetrinih relacija: x prethodi y-u i y prethodi x-u su sastavljene od istih rei, araniranih istom relacijom vremenske sukcesije. U njiho-vim sastavcima ne postoji nita to bi ih razlikovalo jedne od druge. Ovakve reenice se razlikuju samo kao celine, ali ne u nji-hovim delovima; to je ono to mislim, kada govorim o reenici kao jedinstvu.

Na ovom mestu je znaajno podsetiti, ako hoemo da izbegne-mo konfuzije, da su rei univerzalije.5 U izricanjima reenica x prethodi y-u i y prethodi x-u dva simbola x nisu identini, niti pak dva simbola y. Pridajmo ovim izricanjima reenica vlastita imena S1 i S2. Neka X1 i X2 budu vlastita imena dva izri-canja x-a, Y1 i Y2 vlastita imena dva izricanja y-a, a P1 i P2 vlastita imena dva izricanja prethodi. Tako se S1 sastoji od tri izricanja, i to redom X1, P1, Y1, a S2 od tri izricanja i to redom Y2, P2, X2,. Red je u svakom sluaju istorijska injenica tako odreena i nepromenljiva kao i injenica da je Aleksandar pret-hodio Cezaru. Kada vidimo da red rei moe biti menjan i da moemo isto tako lako rei Caesar killed Brutus kao i Brutus killed Caesar, skloni smo da mislimo da su rei odreene stvari koje se mogu na razliite naine urediti. To je jedna zabluda: rei su apstrakcije i verbalni izrazi mogu imati samo onaj red, bilo koji da je to, koji imaju. Iako je njihov ivot kratak, one ive i umiru i ne vaskrsavaju. Sve ovakve stvari ove vrste su ureene onako kako

5 Ovo ne implicira da postoje univerzalije. To samo tvrdi da je status rei, nasuprot njenim instancama, isti kao status Psa nasuprot pojedinanim psima.

57

lana. Moj problem je, sada, sledei: moemo li tvrditi ita ekvi-valentno tako to bismo to izrekli terminima koji se odnose na dogaaje a ne na jezik? Izgledalo bi da imamo posla sa jednom karakteristikom vremenskih relacija, a, ipak, kada pokuamo da kaemo ta je ta karakteristika, izgleda da smo navedeni da izra-zimo karakteristiku reenice o vreme nskim relacijama. Ono pak to vai za vremenske relacije, vai i za sve druge asimetrine relacije.

Kada ujem reenicu Brutus killed Caesar, zapaam vremen-ski red rei, ako ne bi bilo tako, ne bih mogao znati da sam uo tu reenicu a ne reenicu Caesar killed Brutus. Ako potom tvrdim vremenski red reenicama Brutus prethodi killed i killed prethodi Cezar, moram ponovo da budem svestan vremenskog reda rei u ovim reenicama. Moramo, dakle, biti svesni vremen-skog reda dogaaja u sluajevima u kojima ne tvrdimo da oni imaju ovaj vremenski red, inae upadamo u beskrajni regres. ta je to, onda, ega smo u ovakvom sluaju svesni?

Moglo bi da bude predloeno sledee objanjenje: kada ujem re Brutus, postoji jedno iskustvo analogno onom kad sluam zvono iji zvuk postepeno nestaje. Ako je jedna re uta trenutak ranije, sada jo postoji pridrueni oset, analogan onom doivlje-nom trenutak ranije ali slabiji. Tako, im smo zavrili sluanje reenice Brutus killed Caezar, mi jo imamo auditivni oset koji bi se tipografski mogao predstaviti ovako:

Brutus killed CAESAR;dok, poto smo uli reenicu Caesar killed Brutus, na oset bi mogao biti predstavljen kao Caesar killed BRUTUS.

Mogli bismo se zadovoljiti tvrdnjom da su ovi razliiti oseti ono to nam omoguuje da prepoznamo red u vremenu. Prema ovoj teoriji, kada razlikujemo Brutus killed Caesar i Caesar

56

Ova vrsta logike heterogenosti vrlo lako vodi konfuziji. Svi sim-boli su istog logikog tipa: oni su klase slinih izraza, slinih zvu-kova, slinih oblika; ali njihova znaenja mogu biti bilo kojeg tipa ili biti dvosmislenog tipa, kao to je i sama re tip. Odnos sim-bola prema njegovom znaenju nuno varira shodno tipu znae-nja i ta injenica je znaajna u teoriji simbolizma.

Poto smo razmotrili konfuzije koje mogu nastati kada smatra-mo da se ista re moe javljati u dve razliite reenice, sada moe-mo slobodno upotrebljavati ove izraze tako da moemo rei irafa se moe nai u Africi i u zoolokom vrtu a da ne budemo zavede-ni da pomislimo da to vai za bilo koju pojedinanu irafu.

U jeziku kao to je engleski, u kome je red rei bitan za znae-nje reenice, pitanje nesimetrinih relacija moemo izloiti na sledei nain: kod datog skupa rei, koje su sposobne da formira-ju jednu reenicu, esto se deava da su one sposobne da formira-ju dve ili vie reenica, od kojih je jedna istinita dok su druge lane, a da ta razlika proizilazi iz reda rei. Tako, znaenje jedne reenice je, bar u nekim sluajevima, odreeno redom rei, a ne klasom. U takvim sluajevima, znaenje reenice ne proizilazi iz zbira znaenja pojedinanih rei. Kada neka osoba zna ko je bio Brut, ko je bio Cezar i ta je ubijanje, ona jo ne zna ko je koga ubio; kada uje reenicu Brutus killed Caesar, da bi to znao, on treba pored vokabulara da zna i sintaksu, poto forma ove reeni-ce, kao celina, doprinosi znaenju.6

Da bismo izbegli nepotrebnu razvuenost, pretpostavimo, za tre nutak, da postoji samo usmeno izraavanje, tj. samo govor. U tom sluaju sve rei imaju vremenski red, a neke od njih taj red tvrde. Mi znamo da je, ako su x i y imena pojedinanih dogaaja, ako je reenica x prethodi y-u istinita, reenica y prethodi x-u

6 Ponekad postoji dvosmislenost: uporedi The muse herself that Orpheus bore.

59

reenica y prethodi x-u je lana. Jer ako prihvatimo neku drugu interpretaciju, moraemo da prihvatimo da moemo opaati nega-tivne injenice, to izgleda protivno zdravom razumu, ali moda i nije, iz razloga koji e biti dati kasnije. Mislim da neto slino moe bi ti reeno o ako: kada se javlja ova re, ona se mora odnositi na reenicu. Izgleda, dakle, da bi iskaz koji istraujemo morao biti izraen ovako: bar jedna od reenica x prethodi y-u i y prethodi x-u je lana, ako su x i y vlastita imena dogaaja. Kako nam je za nastavljanje ovog ispitivanja potrebna definicija lanosti, to emo ovo pitanje odloiti za kasnije kada budemo razmatrali istinitost i lanost.

Delovi govora, oni koji se javljaju u gramatici, nemaju blizak odnos sa logikom sintaksom. Pre je predlog, a prethodi je glagol, ali oni znae istu stvar. Glagol, koji bi mogao izgledati bitan u reenici, mogao bi u mnogim jezicima biti odsutan, ak i u engleskom, u reenici kao More haste, less spead. Mogue je, meutim, konstruisati jedan logiki jezik sa logikom sintaksom, i posle u obinom jeziku pronai neto to nas upuuje na njega.

Najkompletniji deo logike je teorija veznika. Kada se ovi javlja-ju u logici, oni se nalaze samo izmeu celih reenica; oni omogu-uju molekularne reenice, iji atomi su njima odvojeni. Ovaj deo je tako kompletno obraen da nije potrebno da gubimo vreme na njega. Osim toga, svi raniji problemi kojima smo se bavili na staju povodom reenica atomske forme.

Razmotrimo nekoliko reenica: 1) Ovo je uto; 2) Ovo je pre onog; 3) A daje knjigu B-u.

1) U Ovo je uto re ovo je vlastito ime. Istina je da se u drugim okolnostima drugi objekti nazivaju ovo, ali to je takoe sluaj i sa Don. Kada kaemo Ovo je Don, mi time neemo rei Ovo je jedan lan klase ljudi koji se zove Don; smatramo da ovo ime pripada samo osobi o kojoj je re. Isti je sluaj i sa

58

killed Brutus, ne razlikujemo dve celine sastavljene od tano istih delova koji su sukcesivni, nego dve celine sastavljene od donekle razliitih delova, koji su simultani. Svaka od ovih celina se karakterie svojim konstituentima i nije potrebno naknadno pominjanje poretka.

Bez svake sumnje, u ovoj teoriji postoji elemenat istine. Izgleda jasno, to je predmet psihologije, da postoje pojave koje mogu biti klasifikovane kao oseti u kojima je prisutan zvuk kombinovan sa slabljenjem seni zvuka utog trenutak ranije. A ako ne bi bilo ove seni, ne bismo znali da su se proli dogaaji dogodili. Ako pretpo-stavimo da pridrueni oseti postoje, kako, onda, znamo za njihovu slinost i razliku u odnosu na oset u njegovoj prvobitnoj jaini? Ako bismo znali samo prisutne pojave koje su de facto u relaciji sa prolim pojavama, ne bismo nikad saznali ovaj odnos. Jasno je da mi ponekad, u nekom smislu, znamo prolost, ne izvoenjem zakljuaka polazei od sadanjosti, ve na isti direktan nain na koji znamo sadanjost. Jer, ako ovo ne bi bio sluaj, nita nas u sadanjo-sti ne bi vodilo pretpostavci da je postojala prolost, ili ak razume-vanju ove pretpostavke.

Uzmimo ponovo iskaz: Ako x prethodi y-u, y ne prethodi x-u. ini se jasnim da ovo ne znamo empirijski, ali izgleda da ovaj iskaz nije logiki7. Pored toga, ne vidim ni da moemo rei da je to lin-gvistika konvencija. Iskaz x prethodi y-u moe biti tvren na osnovu iskustva. Ako ovakvo iskustvo imamo, moemo rei da ne moemo imati nikakvo iskustvo koje bi nas vodilo iskazu y pret-hodi x-u. Oigledno je da, ma kako ovo preformulisali, negde mora da se u naem iskazu javi negacija; i mislim da je isto tako oigledno da nas negacija uvodi u podruje jezika. Kada kaemo y ne prethodi x-u, moglo bi da izgleda da samo hoemo da kaemo

7 Odluka o ovom pitanju povezana je sa razmatranjem vlastitih imena, do ega emo doi kasnije.

61

(2) Ovo je pre onog je ve razmatrano. Poto je relacija pre asimetrina, ne moemo smatrati da se ovim iskazom pripisuje zajedniki predikat ovom i onom. l ako bi ga smatrali iskazom kojim se pripisuju razliiti predikati (na primer, datumi) ovom i onom, sami ovi predikati e morati da budu u asimetrinoj rela-ciji koja odgovara relaciji pre. Formalno uzev, moemo ovaj iskaz tretirati kao da znai datum ovog je raniji od datuma onog, ali ranije je asimetrina relacija, ba kao to je bila i rela-cija pre. Nije lako nai logiki