Saburo Sakai - Samuraj

Saburo Sakai

SAMURAJ

Saburo Sakai & Samuraj _____________________________________________________________________________________________

SADRAJ 1. Potomak slavnih Samuraja ........................................................ 4 2. U ratnoj mornarici...................................................................... 8 3. Prvi let....................................................................................... 11 4. Mornariki pilot II klase............................................................ 16 5. Napad kineskih bombardera ..................................................... 22 6. Fudiko Niori ............................................................................ 28 7. Perl Harbor................................................................................. 36 8. Protiv "letee tvrave"............................................................... 42 9. Amajlija...................................................................................... 45 10. U najveem vazdunom okraju ............................................. 50 11. Pod erupcijom vulkana............................................................. 58 12. Aerodrom u Leju..................................................................... 65 13. Roendan cara Hirohite........................................................... 73 14. Predstraa u dungli............................................................... 82 15. Bombardovanje Tokija........................................................... 89 16. Danse macabre........................................................................ 94 17. Osinje gnezdo.......................................................................... 98 18. Trideset i sedma pobeda......................................................... 101 19. Midvej .................................................................................... 104 20. Port Moresbi............................................................................ 110 21. Gorak ukus pobede.................................................................. 122 22. Gvadalkanal............................................................................ 127 23. Operacija oka.......................................................................... 148 24. Roditeljski dom....................................................................... 161 25. Smrt admirala Jamamote........................................................ 167 26. Ivo Dima............................................................................... 172 27. Let bez povratka..................................................................... 189 28. rtve....................................................................................... 208 29. Hacujo..................................................................................... 212 30. Kamikaze................................................................................ 219 31. Jedini preiveo....................................................................... 227 32. Hiroima................................................................................. 231 33. Dodatak................................................................................... 239

1


Predgovor Knjiga SAMURAJ biveg vazduhoplovnog asa japanske Carske mornarice u

drugom svetskom ratu pojavljuje se sada na srpskohrvatskom jeziku, poto je doivela vie izdanja u zemljama protiv ijih se pilota Saburo Sakai ogoreno borio, a objavljena je i u slovenakom prevodu. Time se jugoslavenskim itaocima prua prilika da se, pored inae oskudnih prevoda japanskih dela, pogotovo iz vazduhoplovne publicistike, upoznaju sa krutom disciplinom u japanskoj vojsci, tokovima rata, naravima i obiajima ove daleke zemlje u kojoj su kamikaze - oajnici ratne katastrofe i militaristikog bezumlja - veliani do lane slave bogova.

Kada se paljivo proitaju Sakaijevi redovi, nailazi se i na njegov kritiki stav prema dogaajima koji su se odvijali vratolomno - od uspeha vojnikog Japana do Hiroime i kapitulacije. Takav se utisak neminovno namee s obzirom da je Sakai, kao hronolog, jednostavno izvodio zakljuke, svestan katastrofe koja se pribliavala. On iznosi injenice koje ukazuju na realnost: dok je Tokio, a i ostalo stanovnitvo ostrvskog Japana bilo uljukivano treteom svirkom mareva, prekidanom informacijama o pobedama Carske vojske i mornarice, piloti i ostali uesnici borbe bili su svesni neminovnog poraza. Sakai, koji je doao u Tokio i na ulicama video ruevine, a ljude odevene u prnje, konstatuje: "Zvunici na ulicama su i dalje parali ui trubei vojne mareve i slavei izmiljene pobede... Od svega toga spopala me je muka. Nikada nisam ni sanjao da u morati da budem svedok tako oiglednog i podlog obmanjivanja svojih sugraana".

Sakai je bio protiv samoubilakih napada koje su izveli piloti kamikaze 25. oktobra 1945. godine severoistono od Suluana na Filipinskim ostrvima. Tu svoju logiku beskorisnog rtvovanja potvruje kritikujui i sva ostala sredstva za isforsirano podizanje morala. Takve 'pozorine predstave' za Sakaija predstavljale su duhovni poraz japanskih oficira koji su nastojali da svoje vojnike, a i sebe, impresioniraju arom i surovou minulih vremena.

"Hoe li to da zaustavi svetlea zrna iz helketovih mitraljeza"? pita se Sakai. "Kao pilot lovac cenio sam vie nego ita mudrost verovanja u sopstvenu snagu i vetinu da izbegnem smrt, koja nikada nije bila dalje od delia sekunde iza mene". Saburo raskida lance tradicije i lane discipline: sa leta bez povratka, kada je cela jedinica bila odreena da se baci na neprijateljeva brodovlje jer je bio besmislen svaki let u starom tipu aviona protiv superiornijih amerikih vazduhoplovnih snaga on se ipak vraa sa dvojicom mladih i neiskusnih pilota.

SAMURAJ je knjiga koja nas hronoloki upoznaje sa poetkom, tokom i krajem rata na Dalekom istoku. U centru panje su autorovi opisi vazdunih bojeva

2


i nastojanje da se znanja steena tokom obuke te kolovanja upotpunjuju svakodnevnim iskustvima u letovima.

U knjizi su, na romantian nain, prikazana i tri enska lika: majke, koja trezveno razmilja o ishodu rata; Fuike Niori, keri tokijskog univerzitetskog profesora iju branu ponudu odbija na gotovo besmislen nain; i Hacuje, budue ene, koja nalazi snage da svira Mocartove sonate dok okolo padaju bombe iz amerikih bombardera.

P. Peji

3


l. Potomak slavnih samuraja Na Kjuuu, najjunijem od japanskih glavnih ostrva, nalazi se mestace

Saga, na pola puta izmeu dva vea mesta, za koje su Amerikanci saznali tek u novije vreme. U pristanitu Sasebo bila je usidrena veina brodova Sjedinjenih Amerikih Drava koji su sudelovali u korejskom ratu, a sa betonskih pista aerodroma Aije poletali su ameriki lovci i bombarderi, i na spornom poluostrvu s one strane Cuimskog tesnaca napadali Kineze i Severnokorejce.

Mesto Saga je ve nekoliko puta bilo poprite vojnih akcija u Cuimskom tesnacu. I preci moje porodice bili su ratnici u japanskoj armiji, koja je 1592. godine iz Sage krenula na Koreju. Neprijatan zaplet poslednjeg korejskog rata bio je ponavljanje prolosti. Taj davni korejsko-japanski sukob doao je na mrtvu taku godine 1597, kada je kineska dinastija Ming vojnom silom stupila na stranu stanovnika severnog dela Koreje.

Moja porodica je vojnikog porekla. Moji preci su dugi niz godina verno sluili feudalnom gospodaru u Sagi sve do onih dana devetnaestog veka kada je on po vladinoj naredbi koja je zahtevala spajanje oblasti, morao da svoje imanje prepusti carskoj upravi.

U feudalno doba, kada je japansko stanovnitvo bilo podeljeno na etiri kaste, moja porodica je uivala sve posebne povlastice najvie i vladajue kaste, poznate po imenu samuraji-vojnici. Samuraji su, van zemaljskih briga svakodnevnog ivota, iveli gordo i nisu morali da se bave linim problemima, kao to je, npr., zarada.

Ceo svoj vek posveivali su pokrajinskim vlastima i stalnom vebanju za sluaj kada su morali da pokau svoju ratniku sposobnost. Za sve ivotne potrebe samuraja bio je zaduen njihov gospodar, bez obzira na seljake bune ili neke druge spoljanje uticaje.

Ukidanjem kastinskog sistema, u devetnaestom veku, ponosnom samurajskom rodu zadan je unitavajui udarac.

Jednim potezom uskratili su im sva nekadanja posebna prava i prinudili ih da postanu trgovci, ili seljaci, i da se prilagode nainu ivota za koji nisu ni najmanje bili sposobni.

Zato je moralo da se oekuje da e veina samuraja da osiromai, ivotari, slui i dirini od jutra do mraka na malom imanju. Zaista je tako i bilo. Ni moj deda nije bio u boljem poloaju nego njegovi drugovi. Na kraju je dobio malo imanje i grevito se dao na posao, da bi obezbedio najnunije za ivot. Od tih dana do danas je moja porodica bila meu najsiromanijima u selu. Na tom imanju sam se rodio 26. augusta 1916. godine, kao trei od etiri sina, pored jo tri kerke.

4


Ironija sudbine je htela da moj ivot krene gotovo istim putem kao i moga dede. Kada se augusta 1945. Japan predao Saveznicima, bio sam prvi preiveli as svoje domovine sa priznate esdeset i etiri pobede u vazdunim borbama. Na zavretku rata otpustili su me iz bive carske mornarice i zabranili mi da stupim u bilo kakvu dravnu slubu. Bio sam bez prebijene pare i zanimanja kome bih se posvetio, kako bih se prilagodio svetu koji se svugde oko mene ruio. Kao i moj deda, izdravao sam se najmukotrpnije fizikim radom i tek posle nekoliko godina teke borbe za ivot utedeo sam toliko da sam otvorio malu tampariju, koja mi je postala izvor prihoda.

Obrada zemlje na imanju od jednog jutra, blizu mesta Saga, pala je u potpunosti na lea moje majke, koja je morala da se brine za svoje sedmero dece. Da bude gore, majka je uz ovo neprestano rintanje ostala udovica kada mi je bilo jedanaest godina. Seam je se iz tog vremena kao ene koja neprestano i neumorno radi, drei moju mlau sestru vezanu na leima, i itave sate se saginje nad njivom dirinei u najteim uslovima. Ne seam se, meutim, da sam ikad uo pritube iz njenih usta. Bila je jedna od najhrabrijih ena koje sam ikad upoznao, prava samurajka, ponosna i nepopustljiva, ali meka srca ako joj se za to pruila prilika.

Ponekad sam se vraao iz kole plaui, jer su me stariji i vei aci tukli. Nije pokazivala nikakva razumevanja za moje suze, mrtila se i grdila me: "Stidi se" bila je njena omiljena primedba, "ne zaboravi da si sin samuraja i da ti suze ne prilie."

U seoskoj osnovnoj koli sam naporno uio i svih est godina bio prvi u razredu. Iskrsle su, meutim, sasvim nepremostive prepreke mom daljem kolovanju. Osnovne kole su bile dravne i zato je kolovanje bilo besplatno, ali za veinu srednjih kola se plaalo. To je za porodicu Sakai, koja je jedva privreivala za hranu i odeu, bilo neto potpuno nedostino. Nismo uopte raunali na dareljivost moga strica u Tokiju, koji se neoekivano ponudio da plaa sve trokove mog daljeg kolovanja. Bio je dobar slubenik u ministarstvu saobraaja i predloio nam da me usvoji i da se stara o mom celokupnom kolovanju. Sa zahvalnou smo prihvatili tu srenu okolnost.

Feudalni stale iz Sage bio je gospodar jedne od privredno najsiromanijih samostalnih dravica. Njena samurajska kasta vekovima je ivela vie nego skromno i bila je poznata po svojoj spartanskoj disciplini. Bili smo jedina dravica u zemlji koja je verski pripadala zakoniku buida Hagakure i potovala njegovo osnovno pravilo: "Samuraj mora da ivi tako da je uvek spreman da umre". Za vreme rata Hagakura je postao obavezno tivo u svim kolama u domovini, ali ja sam ga se jo od malih nogu pridravao. To mi je pomoglo u daljem kolovanju i jo kasnije u ratnim godinama.

5


U Tokiju me je sve zbunjivalo. Nikad ranije nisam video vee mesto od Sage sa njegovih 5000 stanovnika. Zatalasana vreva japanske prestonice bila je za mene neto neverovatno, a tako i veiti nemir, buka, velike zgrade i sav tempo tog grada, koji je jedan od najveih na svetu. Shvatio sam, meutim, da je Tokio 1929. godine bio poprite ogorenog nadmetanja u svim delatnostima. Nisu se samo mladi kolovani ljudi naporno borili za slubu, ve su i deca morala da se nadmeu svim silama za srazmerno mali broj klupa u izabranim kolama. Do tada sam mislio da je ivot seljaka teak. Smatrao sam, takoe, da sam kao najbolji uenik nae kole tokom svih est godina neto posebno. Dotad nisam nikad naiao na ake koji su, doslovce, uili dan i no i koristili svaki slobodni trenutak da prevaziu svoje drugove! Odabrane tokijske srednje kole, kao prva i etvrta, birale su svoje nove ake izmeu najboljih uenika osnovnih kola. Pored toga su na svakih trideset i pet prijavljenih primali samo jednoga.

Potpuno je jasno da za upis u te uvene kole nije bilo ni najmanje nade za seoskog deaka, kakav sam bio ja, sav zbunjen tom tuom i uznemirujuom sredinom. Zato sam bio van sebe kada su me primili za uenika kole Aojama Gakuin, koju su nekoliko godina ranije osnovali ameriki misionari. Iako se po ugledu nije mogla meriti sa poznatijim istovetnim ustanovama, ipak nije bila bez ikakvog ugleda.

Moj novi porodini ivot nije mogao biti prijatniji. Stric je bio preterano ozbiljan i ubeen da je za decu najbolje ako ih to manje vidi i uje. Sasvim drugaije je bilo sa mojom strinom i njenom decom, sinom i kerkom, koji nisu mogli biti bolji, prijatniji i prisniji. U toj prijatnoj sredini sam, gorei sav od elje i oduevljenja, poao u srednju kolu potpuno reen da sigurno zauzmem prijatno mesto "najboljeg u razredu".

Ti snovi su se rasplinuli za manje od deset dana. Moje nadanje da u opet biti ispred svih uenika snano se poljuljalo. Ne samo mojim uiteljima, ve i meni samom postalo je sasvim jasno da u uenju ima dosta drugih deaka boljih od mene koji, meutim, u osnovnim kolama nikad nisu bili prvi u razredu. To sam teko prihvatio. Znali su mnogo rei, koje su meni bile sasvim nepoznate. I pored napornog uenja nou, nije mi uspevalo da shvatam tako brzo, kao neki drugi.

Jula je bio kraj prvog polugodita. Moje svedoanstvo, koje me je uvrstilo meu prosene u razredu, razoaralo je strica, a mene je sasvim obeshrabrilo. Znao sam, da je stric preuzeo na sebe sve moje trokove, jer mu se inilo, da sam dete koje obeava i da u biti "najbolji u razredu". Nije uopte krio svoje razoaranje zbog mog neuspeha. Zato sam letnji raspust proveo kod kue i bacio se na uenje. Dok su moji drugovi otili na odmor, ja sam sve letnje mesece proveo uei vrsto reen da popravim svoj neuspeh u koli. Meutim, ve poetak kolske godine u septembru pokazao je da su moji napori bili uzaludni; nije bilo nikakvog poboljanja.

6


Taj ponovni neuspeh da izborim prvo mesto, doveo me do potpunog oaja. Nisam bio prosean samo u uenju, ve su me nadmaili i u sportu. Bilo je van svake sumnje da ima mnogo deaka u naoj koli koji su spretniji i sposobniji od mene.

Zbog toga je dolo do neoprostivog poputanja. Umesto da se i dalje uporno takmiim sa drugovima, koji su nesumnjivo dokazali da su bolji, izabrao sam prijatelje meu onima koji su bili proseni. Ubrzo sam izborio prvenstvo meu tim prosenima, a zatim sam se upustio u sukobe sa najviim meu starijim acima. Gotovo da nije proao dan, a da nisam izazvao nekog starijeg na tuu i dobro ga istukao. Bezmalo svako vee vraao sam se u striev dom pun modrica i trudio se da ne saznaju za te moje pustolovine.

Prvi udarac doao je na kraju moje prve godine u metodistikoj koli. Tada je razredni stareina jednim pisamcem upoznao mog strica sa injenicom da su me okarakterisali kao "kolski problem". Koliko god je bilo mogue opravdavao sam se zbog tue, ali, istovremeno, nisam napravio ni najmanji pokuaj da prestanem sa tim jedinim moguim nainom da samom sebi dokaem da sam "bolji" od starijih aka. Pisma razrednog postala su sve uestalija i, na kraju, on je zahtevao da stric doe u kolu kako bi usmeno, detaljnije, saznao koliko se nedolino ponaam.

Drugu kolsku godinu sam zavrio gotovo na kraju spiska. To je za moga strica bilo isuvie. U poslednje vreme bivao je sve osorniji u svojim pridikama i sada se konano odluio: ne vidi vie nikakve svrhe da i dalje ostanem u Tokiju.

"Saburo", bile su njegove poslednje rei, "umorio sam se od te stalne grdnje i sada mi je dosta. Moda sam i sam kriv to nisam bolje pazio na tebe. Bilo kako bilo, ali ini mi se da sam dete ponosne porodice Sakai naveo na prestupnitvo. Mora da se vrati u Sagu. Bez sumnje", ogoreno je nastavio, "tokijski ivot te je pokvario."

Nisam mogao da izustim ni re u svoju odbranu, jer je sve to je rekao bilo do tanina istina. Bio sam kriv, znao sam to, ali i pored toga priznanja, povratak u Sagu - oh, kakve sramote - nije bio nimalo laki. Odluio sam da svoje nevolje nikome ne poverim, posebno ne strievoj kerki Hacujo koja mi je postala tako draga. Izgovorio sam se da idem na Kjuu da posetim svoje.

Kada je te veeri voz krenuo sa tokijske glavne stanice na put dug 1300 kilometra do Sage, nisam mogao da zaustavim suze u oima. Osramotio sam svoju porodicu i plaio sam se da se vratim meu svoje.

7


2. U ratnoj mornarici Vratio sam se kui na sramotu porodice i jo vie celog mesta. Da bude gore,

na moju porodicu su se tada svalile sve mogue nedae i iveli smo u krajnoj nematini. Majka i moj najstariji brat su od zore do mraka dirinili na njivama naeg bednog imanja. Ona i moje tri sestre bile su odevene u rite, kuica u kojoj sam odrastao bila je strano zaputena.

Svako u mestu me je pri odlasku za Tokio bodrio s najboljim eljama i inilo im se da je moj uspeh i njihov.

Sada me niko nije otvoreno grdio niti je rekao bilo ta zajedljivo na moj raun, iako sam ih osramotio. Moglo im se videti na oima da su se stideli. Radije su se sklanjali, da me ne dovedu u nezgodnu situaciju. Zbog ponaanja metana nisam se usuivao da idem po naselju i nisam mogao da podnosim njihove prekore. Tako se u meni javila elja da pobegnem iz tog mesta sramote.

Tada sam se setio velikog plakata, koji sam video na eleznikoj stanici u Sagi, kojim su pozivali mlade da se dobrovoljno jave u ratnu mornaricu. Vojska mi je izgledala jedini izlaz iz mog neprijatnog poloaja. Majka, koja mi je poslednje dve godine nedostajala, bila je alosna to ve odlazim, iako nije mogla da mi ponudi drugo reenje.

Trideset i prvog maja 1933. godine sam kao esnaestogodinji mornariki regrut stupio u vojnu bazu Sasebo, nekih osamdeset kilometara daleko od mog doma. Tamo je poelo novo razdoblje ivota, uasno stroge discipline i grubosti, koja je premaivala ak i moje najmranije snove. Tada sam shvatio koliko mi pomae teki zakonik Hagakure po kome su me vaspitali.

Zapadnjacima bi bilo veoma teko, a moda i nemogue, da shvate sve grubosti discipline koje smo morali da podnesemo u naoj ratnoj mornarici. Mornariki kaplar ni za trenutak nije razmiljao da li da premlati regruta za koga je mislio da zasluuje kaznu. Kad god sam prekrio disciplinu, ili kod uenja napravio greku, kaplar me je doslovno izvukao iz barake.

"Stani uza zid! Sagni se regrutu Sakai!", urlao je, "ovo ti ne inim zato to te mrzim, nego zato to si mi drag i to elim da od tebe stvorim dobrog mornara i desetara. Sagni se!"

Posle tih rei je zavitlao batinom i svom snagom poeo da udara po mojoj uzdignutoj zadnjici. Bol je bio uasan, a jaina udaraca nije slabila. Nije bilo drugoga izbora sem stisnuti zube i oajniki se truditi da ne jaue na sav glas. Izbrojao sam ak etrdeset unitavajuih udaraca po svom zadnjem delu. esto sam se od bolova skoro onesvestio. Meutim, padanje u nesvest nije bilo reenje. Kaplar bi mirno izlio na moje isprueno telo vedro hladne vode i zaurlao da se

8


postavim u prethodni poloaj, pa bi nastavio svoje isterivanje discipline, dok mu se, na veliko zadovoljstvo, ne bi uinilo da je izbio sve greke iz moje glave.

Da bi se pri isterivanju prevelikog broja grehova nekog paenika, obezbedilo i uee ostalih regruta baze, kod svakog kanjavanja je svih pedeset pitomaca nae jedinice isturilo svoje zadnjice i svaki je dobio po jedan snani udarac. Posle takvog vaspitavanja nije se moglo leati na leima u postelji. Uprkos svemu tome, nisu nam dozvolili nijedan jedini uzdah u toj naoj bedi. Ako je samo i jedan regrut zastenjao od bola ili straha od te "oinske discipline", sve su regrute, do poslednjeg, utirajui isterali ili izvukli iz baraka i do iznemoglosti pretukli.

Jasno je da takvo vaspitanje nije moglo da stvori ljubav i naklonost prema naim podoficirima, koji su bili potpuni tirani u isterivanju svoje pravde. Veina ih je imala trideset godina i oigledno su bili osueni da svoju slubu proive kao podoficiri. Glavna opsesija im je bila zastraivanje novih regruta - u ovom sluaju nas. Te tipove smo smatrali sadistikim grubijanima najgore vrste. Za est meseci neshvatljivo strogog kolovanja stvorili su od nas ivotinje u ljudskom obliku. Nikada se nismo usudili da raspravljamo o naredbama, da sumnjamo u autoritet i nikada da uinimo neto drugo sem da izvrimo sve naredbe svojih pretpostavljenih.

Postali smo ve automati koji su se plaili da misle. To celokupno kolovanje regruta stapalo se u neku maglu stege, uenja,

vebanja, stranih zamaha batinama, bolnih stranjica, ranjave i pomodrele koe i trzanja od bolova pri sedenju.

Kada sam zavrio regrutsku obuku vie nisam bio ambiciozan i zanesen deak, koji je pre nekoliko godina naputao svoje rodno mesto, da bi savladao tokijski kolski sistem. Moj neuspeh u koli, sramota koju sam naneo porodici i regrutska disciplina, sve se to udruilo da me ponizi. Shvatio sam kako je besmisleno raspravljati s onima koji nareuju. Sva moja sebinost je nestala. Meutim, nikada jo, dok sam bio regrut a ni kasnije ni za trenutak nije oslabilo duboko ukorenjeno neprijateljstvo prema surovim podoficirima.

Kada smo zavrili obuku na kopnu, kao mornarikog razvodnika su me poslali na bojni brod Kiriima. ivot na moru je bio novi udarac za mene. Mislio sam da e surovo vaspitanje zavrenih pitomaca posle poetne regrutske obuke prestati. Ali nije bilo tako. Ako se neto izmenilo, bilo je na gore. Ve tada sam uporne gajio elju da se probijem, da napredujem i da se uzdignem iznad poniavajueg poloaja mornarikog razvodnika. Dnevno sam imao sat slobodnog vremena, pa sam u tim trenucima milosti uio iz kolskih knjiga. Postavio sam sebi cilj da me prime u mornariku specijalizovanu kolu. Na taj nain bih mogao da steknem posebno znanje iz tehnike, koje mi je bilo neophodno za svako dalje napredovanje.

9


Godine 1935. sam uspeno poloio ispite na konkursu za mornariku topniku kolu, est meseci kasnije su me unapredili u in desetara i ponovo me poslali na more - sada na bojni brod Harunu - gde sam sluio kao tobdija u jednoj od topovskih kula sa topovima od 16 palaca. ivot se poboljao, i posle nekoliko meseci provedenih na palubi Harune, postao sam podoficir.

10


3. Prvi let Japanske carske oruane snage imale su dva roda: kopnenu armiju i

mornaricu. Svaki od njih je imao svoje vazduhoplovstvo. Pre drugog svetskog rata i u toku rata nije se nikad ni pomiljalo da se osnuje samostalno vazduhoplovstvo. Mornariku peadiju, koju, npr., imaju i Sjedinjene Amerike Drave kao zaseban rod vojske, nismo nikad imali. Odabrani delovi kopnene armije i mornarice bili su izvebani za amfibijski nain ratovanja, i ove jedinice su izvravale zadatke koje je u drugih armija obavljala mornarika peadija.

Sredinom tridesetih godina su se svi mornariki piloti ikolovali u mornarikoj vazduhoplovnoj koli u Cuijuri osamdeset kilometara zapadno od Tokija. kolu su istovremeno pohaale tri klase pitomaca; potporunici koji su zavrili mornariku akademiju u Eta Dimi u zapadnom Japanu; podoficiri koji su ve bili u slubi i mladii koji su bili spremni da ponu svoju slubu u mornarici, kao uenici pilota.

Kada se Japan upustio u rat sa Sjedinjenim Dravama, mornarica je svoje kole za obuku pilota proirila u oajnikom pokuaju da bi gotovo kao na tekuoj traci stvarala pilote. Godine 1937. koncepcija masovnog kolovanja bila je jo potpuno nepoznata. Obuka pilota bila je do kraja usavrena i zato su se samo najbolji izabrani kandidati od celokupnog ljudstva mogli da nadaju da e ih uzeti u iri izbor. U Cuijuri je primljen samo mali broj prijavljenih. Godine 1937, kada sam ja podneo molbu za prijem, izabrali su jedva sedamdeset mladia od preko 1500 prijavljenih kandidata. Zato nije mogue opisati pobedniko slavlje koje me je obuzelo kada sam svoje ime otkrio u spisku sedamdesetorice podoficira primljenih na kolovanje. Po prijemu u Cuijuru oseao sam bolesno zadovoljstvo da sam time sprao sramotu neuspeha u tokijskoj gimnaziji. Tako u svojoj porodici i selu vratiti ast i opravdati nadanje koje su polagali u mene.

Moete da zamislite sa kakvim prijatnim oseanjem sam se vratio u striev dom u Tokiju na svoje prvo odsustvo.

Nisam vie bio beznadan i nepopravljiv mladi koji se ne usuuje da se suoi sa svojim kolskim i porodinim problemima. Bio sam mladi od dvadesetak godina koga je opravdano obuzimao ponos, bez ijedne trunke na besprekornoj novoj uniformi mornarikog pilota ukraenoj sa sedam Meteih dugmeta i eljnog toliko eljnog da presrean primi estitanje strieve porodice.

Susret sa roakom Hacujo me je iznenadio. Uenica, devojica, nekuda je nestala i umesto nje ispred mene je stajala privlana srednjokolka od petnaest godina. U njenom pozdravu je bilo neega vie od rodbinske srdanosti. Sa stricem koji je ve od ranije pokazao veliko interesovanje za moj napredak, sam nadugako i nairoko priao. Veoma sam mu bio zahvalan, kada sam primetio da se zajedno

11


sa mnom raduje kraju moga mornarikog pripravnitva, samostalnom probijanju kroz kole i napredovanju u mornarikoj hijerarhiji. Opet je bio ponosan na mene. To mi je bilo posebno vano posle onog nekadanjeg velikog razoarenja. Foseta njegovom domu, susret sa njegovom porodicom, a posebno sa Hacujo, bili su za mene jedan od najsrenijih dogaaja poslednjih godina. Posle veere smo celo vee prosedeli u dnevnoj sobi, dok mi je Hacujo, na duga nagovaranja cele porodice, odsvirala na klaviru nekoliko kompozicija.

Hacujo uopte nije bila neki virtuoz na klaviru. Poela je da ui svirati pre svega tri godine. Ali ja nisam bio neki muziki kritiar, pa mi se njeno sviranje inilo divnim. Neni Mocartovi motivi, prva poseta tom mom drugom domu posle dugih meseci, Hacujina prisutnost, sve je to bilo beskrajno prijatno. Tu sam prvi put posle mnogo dana osetio lepotu, bliskost i udobnost, umesto surovosti mornarikog kolovanja. Oseao sam se predivno. Ali poseta je bila kratka i morao sam ubrzo da se vratim u kolu.

Pilotska kola u Cuijuri nalazila se izmeu velikog jezera i aerodroma sa dve piste duge 3000 i 2000 metara.

Stotine aviona moglo se smestiti pod krovove velikih hangara a aerodrom je neprestano vrio od ivosti.

Oigledno me je kod svakog novog kolskog programa ekalo novo iznenaenje. im sam stigao u novu kolu, ustanovio sam da je celo moje preanje iskustvo sa mornarikom disciplinom sasvim beznaajno. Iznenaen, ustanovio sam da su disciplinske mere u mornarikoj bazi Sasebi bile prijatan doivljaj u poreenju s ovim to me je ekalo u Cuijuri. ak i mornarika artiljerijska kola bila je u poreenju sa pilotskom pravi deji vrti.

"Pilot lovca mora da bude uvek agresivan i nepopustljiv." Tim reima nas je pozdravio nastavnik fizikog vaspitanja na poetku kolskog asa u rvanju. "Ovde u Cuijuri razviemo u vas ove osobine, ili nikada neete da postanete mornariki piloti." Nije gubio ni asa i odmah nam je pokazao kako e da nam usadi to veu agresivnost! Nastavnik je na slepo izabrao dva pitomca iz nae grupe i naredio im da se uhvate u kotac.

Pobednik tog dvoboja smeo je da napusti strunjau. Njegov protivnik, koji je izgubio tu vanu borbu, nije bio tako srean. Ostao

je na strunjai da bi se ogledao sa sledeim uenikom. Dok god je gubio, morao je da ostane na strunjai, posle svake izgubljene borbe bio je umorniji, primao je sve tee udarce i esto bivao i ozleen. Ako nije bilo drugaije, morao je da se rve sa svakim od ezdeset i devet pitomaca u svom razredu. Kada bi i posle ezdeset i devetog dvoboja jo uvek bio pri sebi, tako da se drao na nogama, proglasili su ga sposobnim, ali samo do sledeeg dana. Narednog dana je morao ponovo da se ogleda sa prvim protivnikom iz prethodnog i da nastavi tako dugo dok ne bi nekoga pobedio, a ako mu i to ne uspe morao je iz kole.

12


Poto su svi pitomci bili vrsto reeni da ih ne oteraju sa letake obuke, ti dvoboji su se pretvarali u surove tue.

Uenike su povremeno mlatili do besvesti. Meutim, to ih nije oslobaalo daljih borbi, koje su bile sutina naeg vebanja. Osvestili su ih vedrom vode i ponovo vratili na strunjau. Posle mesec dana osnovnih vebi na zemlji otpoeli smo nae prve asove letenja. Leteli smo uvek pre podne, a u uionicama i na drugim kursevima bili smo popodne. Posle veere imali smo dva asa za uenje osnovnih predmeta, a zatim smo gasili svetlo.

Meseci su polako prolazili i na broj se neprestano smanjivao. Zahtevali su od nas da budemo iz svih predmeta izvebani do krajnosti, i zato su pitomca mogli da izbace, ako je i za dlaku prekrio neko pravilo. S obzirom da su mornarike pilote smatrali elitom cele mornarice, i uopte svih oruanih snaga, za prestupnike nije bilo mesta.

Kada se pribliio kraj nae desetomesene obuke, iz kole je bilo izbaeno etrdeset pet od sedamdeset uenika, koliko ih je bilo na poetku. Nastavnici nisu koristili sistem divljakog kanjavanja, pod kojim sam iveo na dotadanjem kolovanju, ali smo se njihovih prava da iz bilo kog razloga mogu da iz kole izbace svakog pitomca bojali daleko vie nego najgoreg premlaivanja. To dosledno ienje naih redova su nam poslednji put temeljito urezali u glavi uvee uoi promocije, kada su iskljuili jednog od preostalih uenika. Vojnika patrola ga je zatekla kada je u mestu uao u jedan, za nas zabranjeni bar gde je nameravao da proslavi svoju promociju.

Prerano je hteo da se proveseli. Kada se vratio u kasarnu naredili su mu da se javi upravi kole. Da bi se opravdao, pitomac je kleknuo pred svoje oficire, ali mu sve to nije pomoglo.

kolska uprava je utvrdila da je uinio dva nedopustiva prekraja. Za prvi je znao svaki pilot: vojni pilot ne sme nikada, i ni pod kakvim uslovima, da pije alkohol uvee, pre letenja. A sledeeg dana, na sveanosti prilikom promocije, trebalo je da u grupi preleti aerodrom. Drugi od tih grehova nije vaio samo za pilote, ali su ga se podjednako strogo pridravali. Nijedan pripadnik mornarice nije nikad smeo da svoju slubu ukalja time to bi uao u bilo koji lokal proglaen kao "zabranjeni".

Nastava fizikog vaspitanja u Cuijuri spadala je meu najstroije u Japanu. Jedna od najnezgodnijih prepreka bio je visoki gvozdeni stub za penjanje. Na vrhu toga stuba morali smo da se okaimo o jednu ruku. Pitomac koji nije mogao deset minuta da dri svoju teinu dobio je jak ut u stranjicu i morao je hitro da se uspue natrag uz stub.

Na kraju teaja pitomci, kojima je uspelo da ostanu u koli mogli su da vise okaeni od petnaest do dvadeset minuta.

13


Svaki pripadnik Carske mornarice morao je da zna da pliva. Meu nama je bilo dosta pitomaca koji su doli iz planinskih oblasti i nisu nikada ni probali da plivaju. Uenje je bilo jako jednostavno. Pitomce su vezivali oko pojasa konopcem i gurnuli ih u okean gde su zaplivali pa potonuli. I dan danas, kada mi je trideset i devet godina i u telu nosim jo pare rapnela, preplivam pedeset metara za trideset i etiri sekunde. U pilotskoj koli bilo je sasvim obino da se ta razdaljina prepliva za manje od trideset sekundi.

Svaki pitomac morao je da bude sposoban da roni svih pedeset metara i da ostane ispod povrine vode najmanje devedeset sekundi. Prosean mukarac teko moe da zaustavi disanje etrdeset ili pedeset sekundi, ali je sve to bilo premalo za japanskog pilota. Moj lini rekord bio je dva minuta i trideset sekundi pod vodom.

Morali smo da izvedemo preko sto skokova u vodu da bi na taj nain poboljali oseanje ravnotee to nam je bilo od pomoi kasnije kada smo sa naim lovakim avionima izvodili svakakve akrobacije. Postojao je i poseban razlog zbog kojeg su obraali naroitu panju skokovima u vodu. Kada se instruktorima uinilo da smo se dovoljno izvebali na dasci za skokove, naredili su nam da skaemo sa visokog stuba na tvrdo tlo. U padu smo morali da napravimo dupli ili trodupli salto i da se doekamo na noge. Naravno, deavale su se greke sa alosnim posledicama.

Parterna gimnastika predstavljala je vaan deo naeg telesnog vaspitanja. Ispunjavali smo svaki zahtev nastavnika ili je pitomac morao da napusti kolu. Hodanje na rukama je bilo beznaajan poetak. Morali smo da odravamo ravnoteu stojei na glavi, i to prvo pet minuta, posle deset i na kraju je bilo dosta pitomaca koji su dubili na glavi petnaest ili ak vie minuta. Mogao sam da odravam ravnoteu stojei na glavi dvadeset minuta.

Ali za to vreme su mi pitomci pripaljivali cigarete i stavljali ih u usta. Naravno, takve cirkuske vetine nisu bili jedini fiziki zehtevi naeg

vebanja. Omoguili su nam da razvijemo neverovatan oseaj za ravnoteu i koordinaciju miia, osobine koje su nam u narednim godinama dosta esto spaavale ivot.

Svaki pitomac u Cuijuri bio je obdaren izvanrednim vidom, to je bio jedan od uslova jo prilikom prijema.

Svaki slobodni trenutak koristili smo da poboljamo svoj vid kako bismo i krajikom oka to bolje videli i mogli da prepoznamo udaljene predmete letiminim pogledom. Ukratko, uvebavali smo tehniku koja bi nam dala prednost u odnosu na neprijateljske pilote.

Jedna od naih omiljenih vetina bila je da smo pri dnevnom svetlu pokuavali, i stvarno uspevali, da otkrijemo sjajnije zvezde. Prosean ovek to ne moe ako nema nadprosene oi. Nai instruktori su nas neprestano muili

14


injenicom da lovaki avion udaljen nekoliko kilometara nije nimalo lake otkriti nego zvezde na dnevnom nebu.

Pilot koji prvi otkrije neprijatelja i prikrade mu se, moe da izbori sebi neprocenjivu prednost. Postupno, i sa sve vie vebe dali smo se u lov na zvezde. Zatim smo napravili jo korak dalje. Kada smo primetili poneku zvezdu i utvrdili njen poloaj okrenuli smo oi za devedeset stepeni i brzo vratili pogled, da bismo se uverili da emo je ponovo ugledati. Na takvim sitnicama se kale pravi piloti lovci.

ini mi se da je sasvim nemogue ubediti u vanost te neobine sposobnosti oveka koji ne razume, ili ne poznaje i najmanje detalje bitne za odluku o ivotu i smrti u deliirna sekunde vazdunog dvoboja. Znam, da me u svih dve stotine vazdunih borbi sa neprijateljskim avionima, osim u dva kraa navrata, protivniki lovci nisu nikada iznenadili i nisu mi oborili nijednog pratioca.

U svim slobodnim trenucima, tokom kolovanja u Cuijuri, traili smo nain kojim bismo skraivali vreme reakcije i usavrili nae pokrete. Omiljena vetina bila je hvatanje muva u letu. Verovatno smo izgledali smeni kada smo mlatarali rukama po vazduhu, ali je posle nekoliko meseci svaka muva, koja nam je preletela ispred lica gotovo sigurno zavravala u naim rukama. Sposobnost da se ovlada iznenadnim i tanim pokretima potrebna je zbog uskih kabina naih lovakih aviona.

Ta izotrenost refleksa nam je ponekad priskoila u pomo na sasvim neoekivani nain. Nas etvorica smo jurili autom brzinom od sto etrdeset kilometara na as po uskoj cesti, kada je voza iznenada izgubio kontrolu nad vozilom i izleteo van ruba druma. Sva etvorica smo kao jedan otvorili vrata i doslovno izleteli iz automobila.

Bilo je nekoliko udaraca i modrica, ali niko od nas nije pretrpeo ozbiljnije povrede, iako je vozilo bilo potpuno uniteno.

15


4. Mornariki pilot II klase Dvadeset i pet uenika 38. klase podoficira, meu kojima sam bio i ja,

zavrilo je kolovanje krajem 1937. godine. Proglasili su me najboljim pitomcem te godine, i kao nagradu mi uruili srebrni sat, dar naeg cara. Naa grupa od dvadeset i pet mladia bila je tuan ostatak od sedamdeset pitomaca, koje su nekada paljivo izabrali od hiljadu pet stotina prijavljenih kandidata. Iza nas je bilo osnovno i puno puta omrznuto kolovanje. Morali smo, meutim, pre nego to nas poalju u borbe u Kinu, da izdrimo dopunski sta u jedinicama.

I pored odline i teke obuke, neprijateljski piloti su kasnije ubili veinu drugova iz moje grupe, jo pre nego sto je nesrenicima uspelo da postignu svoju prvu pobedu. ak sam ja, koji sam bio obdaren izvanrednim sposobnostima, mogao ve u svom prvom vazdunom dvoboju da postanem rtva, da je protivnik bio malo agresivniji u naem sukobu. Nema sumnje, da sam se u svom prvom vazdunom okraju vrlo nespretno muvao po nebu i da su mi pomo drugova i neiskustvo neprijateljskog pilota spasli ivot.

Za mene je vazduni dvoboj uvek bio teak i zamoran zadatak, koji je izazvao gotovo nepodnoljivu napregnutost. Tada, kada su iza mene ve bili prvi dvoboji, i kada sam imao na savesti vie neprijateljskih aviona, redovno sam se vraao iz estokih vazdunih sukoba sav iscrpljen. Uvek je nostojala mogunost da uinim neku naizgled sasvim beznaajnu greku, koja bi svakako znaila smrt u plamenu, u svim vazdunim akrobacijama, strmim zaokretima, zaokretima sa minimalnom brzinom, kovitima, poluvaljcima, valjcima, sporim valjcima, petljama, imelmanima, okuavanju, vertikalnom penjanju i padanju kao list u svim tim i jo mnogim drugim akrobacijama mogla bi najbeznaajnija greka da me uniti. Na kraju rata bio sam jedini preiveli od tih dvadeset i pet mladia moje klase. Dug i teak rat u vazduhu, koji nam je u poetku toliko obeavao, izrodio se u stranu moru kada smo se, na kraju, beznadeno borili protiv sve vee poplave neprijatelja koju nije bilo mogue zaustaviti.

Tridesetih godina je japanska mornarica svake godine ikolovala priblino sto pilota. Strogo reetanje i izbacivanje, umanjilo je nekoliko hiljada sasvim sposobnih pitomaca na smeno mali broj od sto, ili manje, zavrenih pilota. Da je mornarica imala malo vie para za svoje programe obuke i da je popustila u svom nesnosnom reimu izbora novih uenika za pilote, verujem da bi Japan u drugom svetskom ratu imao vie ratnih uspeha. Nema sumnje, kraj bi bio isti. Meutim, strahoviti porazi, koje su poslednje dve godine rata pretrpele nae vazduhoplovne jedinice, ne bi bili tako bolni. Jo kada je rat na Pacifiku poeo, i kada su gubici kolovanih pilota otkrili uznemirujuu potrebu za sve veim prilivom novih, mornarica je popustila u svom besmislenom reimu obuke. Tada je, meutim, ve

16


bilo prekasno. Spremnost pilota koje smo obuili u toku rata bila je najblae reeno problematina. Ubeen sam, da bi svih etrdeset i pet pitomaca iskljuenih iz moje klase za vreme kolovanja u Cuijuri, bili mnogo bolji nego mladii koji su obuku zavrili tokom rata.

Posle zavrnog ispita rasporedili su nas u razne letake jedinice da bismo u njima stekli praksu. Mene su poslali u pomorske baze Oita i Omura, na severu ostrva Kjuu. U obema smo vebali letenje sa kopnenih aerodroma i nosaa aviona. Kada sam prvi put video kolika je uvebanost pilota sa nosaa aviona, bio sam snano potresen.

Njihove akrobacije su me iznenadile, jer su ih izvodili neverovatnom spretnou. Uprkos svom dugom kolovanju, tada sam prvi put posumnjao u svoje sposobnosti. Hou li uspeti da postanem takav majstor u vazduhu kao oni?

Posebne tekoe mi je priinjavalo sletanje na nosa aviona. Mesec dana napornog vebanja prilaenja i dodirivanja, prilaenja i dodirivanja ponovo i ponovo konano je otklonilo moje sumnje. Neobino je da posle tog kolovanja vie nikad nisam poleteo ili sleteo na nosa. Sve letove za vreme rata izvrio sam sa kopnenih aerodroma.

Posle tri meseca vebanja na aerodromima i nosaima aviona dobio sam naredbu kojom su me premestili u vazduhoplovnu bazu Kaohsjung na, u to vreme, japanskom ostrvu Formozi. Tempo mornarikog ivota se tih dana ubrzao. Rat u Kini se irio na sve vea podruja i iznenada se javila hitna potreba za sve veim brojem pilota lovaca, ak i takvih poetnika kao to sam ja.

Sa Formoze su me prekomandovali u Kjukijang u jugozapadnoj Kini i tamo sam maja 1938. godine doiveo svoju prvu borbu za koju ne bih mogao da kaem da je bila srean poetak. Komandantu puka u Kjukijangu nije se inilo da vredi slati novajlije u svakodnevne vazdune okraje, jer je bio ubeen da bi svojim neiskustvom skrenuli na sebe panju pilota veterana koji su leteli na kineskoj strani. Zato me je prilino dugo slao na letove nisko iznad bojita, da pomaemo operacije kopnene vojske. Ti letovi bili su sve drugo nego opasni: japanska armija je na zemlji skrila sav otpor neprijatelja, a u vazduhu iznad bojita bilo je slabog otpora. Prolazile su nedelje i ja sam besneo, jer su me i dalje slali na te letove podrke. Goreo sam od elje, vrealo mi je ponos, da sam mornariki pilot druge klase i odluio sam da u se najveom hrabrou ustremiti na neprijateljske avione.

Dvadeset i prvog maja bio sam lud od oduevljenja kada sam svoje ime otkrio meu petnaest pilota koje su izabrali da sledeeg dana polete u uobiajenu patrolu na Hankov. Ime Hankov davalo je nade za okraj, jer je tamo bio glavni kineski nacionalistiki aerodrom.

Godine 1938. nismo raspolagali lovcem Zero (Micubii Zero 52) koji sam kasnije u borbama tako dobro upoznao. Leteli smo na lovcima micubii tip 96,

17


koga su Saveznici kasnije nazvali klod (Claude). Bili su spori i nisu imali naroito veliki dolet. Stajni trap bio je neuvlaei, a kabina je bila bez krova nad glavom.

Naih petnaest lovaca je dvadeset i drugog rano poletelo iz Kjukijanga i u penjanju se razvrstalo u pet odeljaka u obliku klina. Vidljivost je bila vanredna. Devedeset minuta leta od nae baze do Hankova bilo je slino kolskom krstarenju. Nijedan neprijateljski lovac nije se digao u vazduh da napadne nau formaciju i nijedan protivavionski top nije pokuao da nas uznemiri. Izgledalo je potpuno neverovatno da ispod nas besni rat.

Sa visine od tri hiljade metara smo aerodrom u Hankovu videli neobino jasno. Sveza zelena trava se presijavala na jutarnjem suncu i zato nam se glavni neprijateljski aerodrom uinio slinijim velikom, paljivo negovanom igralitu za golf. Lovcima, meutim, nisu potrebni takvi sportski objekti i te tri take koje sam video da se brzo kreu i diu ka naim avionima bili su neprijateljski lovci.

Zatim su se iznenada nali na naoj visini, sada veliki, crni i moni. Bez upozorenja bar se mom iznenaenom mozgu tako uinilo jedan od neprijateljskih lovaca se izdvojio iz svoje grupe i zapanjujtiom brzinom ustremio na mog lovca. Za tren su se rasplinuti svi paljivi i razraeni planovi o tome ta u raditi u svom prvom sukobu. Oseao sam kako moji prenapeti miii nervozno pulsiraju i mada je neprijatno da se danas toga priseam, istina je da sam se tada tresao od uzbuenja i iznenaenja, to je taj pilot izabrao ba mene za svoj cilj.

Vie puta sam razmiljao o tome da sam se u tim kritinim trenucima ponaao nerazumno i italac e se sa tim mojim zakljukom sigurno sloiti. Morao bi da uzme u obzir, da su nae modane reakcije na tri hiljade metara posle leta od devedeset minuta na toj visini, sigurno manje pouzdane nego na zemlji. Vazduh je redak i zbog toga u mozak dospeva manje kiseonika. Buka motora u otvorenoj kabini i pitanje hladne vazdune struje koja brie pored vetrobrana, zagluuju. Nema ni govora, da se moe odahnuti za komandama; vrteo sam glavom da bi osmotrio u svim smerovima, kako me ne bi uhvatili nepripravljenog, pomerao sam komandnu palicu, pritiskivao pedale, ruicu gasa i buljio u instrumente i dugmad. Jednostavno reeno, bio sam potpuno zbunjen.

Zatim su mi u pomo priskoile navike stvorene za vreme kolovanja. Posebno jedan savet za poetnike u dvobojima potisnuo je sve druge: "uvek se dri repa vodeeg lovca u svom klinu"! U zbrci pokreta ruku prilegao sam trake svoje kiseonike maske (kiseonik smo imali za dva sata leta, pa smo morali da ga uvamo za borbu i let iznad tri hiljade metara) i dao gas do kraja. Motor je odgovorio snanim bmjanjem i patuljasti lovac je prosto poskoio napred. Svuda oko mene dopunski rezervoari za gorivo mahnito su se tumbali po vazduhu, jer su ve svi ostali japanski piloti povukli ruice pored sedita. Sasvim sam zaboravio da odbacim rezervoar sa opasnim eksplozivnim gorivom, koji je bio okaen ispod

18


trupa aviona i sada sam drhtavom rukom povukao ruicu. Moj rezervoar je poslednji odleteo u dubinu.

Tada sam ve bio van sebe. Sve sam inio polovino i zaboravio sam na sva osnovna pravila vazdunog boja.

Nije mi polo za rukom da vidim bilo ta se deavalo sa strane i pozadi. Nisam mogao vie da primetim nijedan neprijateljski avion, i nisam imao pojma da li pucaju na mene ili ne. Sve to sam video je bio rep moga voe. U oaju sam srljao za njegovim lovcem i svako ko nas je posmatrao morao je da pomisli da smo vezani jedan za drugog.

Kada sam naposletku zauzeo pravilan poloaj pratioca, pozadi i malo ustranu od vodeeg lovca, toliko sam se pribrao da vie nisam nezgrapno hvatao po kabini. Duboko sam udahnuo i pogledao ulevo. U pravi as. Dva bletea neprijateljska lovca ustremila su se na moj avion. Bili su sovjetski I-16 sa uvlaeim stajnim trapom.

Imali su snaniji motor od naeg lovca micubiija 96, a uz to su I-16 bili bri i pokretljiviji.

Opet sam zatajio. I, pri tom saznanju, iste sekunde, obuzela me nova elja za ivotom. Ruke su bile nepokretne.

Nisam znao ta da uinim u sledeem trenutku. Umesto da skrenem u stranu, ili poletim navie, mirno sam nastavio napred. Po svim pravilima vazdune borbe morao sam da oekujem u takvom trenutku svoj kraj. Zatim su oba lovca neoekivano, u trenutku kada je trebalo da me uhvate u svoje niane, zaokrenula iznad mene i nestala! Do kraja ivota neu moi da shvatim da mi se tako udno nasmeila srea.

Odgovor je, meutim bio veoma prost. Poto je voa eskadrile ve raunao s tim da u se u svom prvom okraju muvati po vazduhu to se i dogodilo poverio je jednom iskusnom pilotu da me titi s lea. Taj lovac je sada napravio otar zaokret i pojurio za neprijateljskim avionima, koji su zbog toga prekinuli svoj napad.

Ja jo uvek nisam smislio nita pametno. Naravno, izvukao sam se iz smrtonosne zamke i leteo sam kao lep, mlako da nisam ni primetio, da sam se zbog iznenadne promene poloaja naao sa svojim lovcem dobrih etiri stotine metara iza jednog aviona u bekstvu. Sedeo sam u seditu i pokuavao da mislim ta bi moglo da se uini. Konano sam se trgao iz otupelosti i dao u poteru za njim.

Uhvatio sam neprijateljskog lovca u nian i pritisnuo okida mitraljeza. Nita se nije desilo. Nervozno sam pritiskivao prekida i preklinjao to su mi se mitraljezi zaglavili, da bi se zatim na veliko razoaranje setio da nisam repetirao mitraljeze, to je neophodno pri susretu sa neprijateljskim avionima.

Podoficir koji me je pratio u. svom avionu s leve strane oajavao je kada je video kako sam se ueprtljao u seditu, pa je jurnuo napred, otvorivi vatru na

19


neprijatelja. Njegov rafal nije zakaio I-16 koji je neprestano skretao nadesno, kao namerno u mom pravcu i naao se oko dvesto metara ispred mojih mitraljeza. Tog puta sam bio spreman i pravilno sam otvorio paljbu iz mitraljeza. Meci su promaili. Propustio sam jo jednu zlatnu priliku.

Tada sam se zakleo, da u oboriti tog pilota, pa makar morao i svojim avionom da udarim u njega. Pod punim gasom smanjivao sam rastojanje izmeu lovaca, iako je neprijateljski pilot zaokretao, penjao se, sputao i izvodio brze manevre kojima je uspeno izbegavao metke koje sam sipao na njega. Njegovi otri zaokreti kojima je nameravao da mi zae za rep pokazivali su da je neobino nespretan, a njegovi svetlei meci su se beskorisno rasipali po nebu. Zaista, neprijatelj ni za trenutak nije imao priliku da me uhvati, a ja to tada jo nisam shvatio, ali su to videli piloti drugih micubiija, koji su kruili visoko iznad poprita naeg dvoboja i budno pazili da se u sluaju potrebe obrue na neprijateljskog lovca, ako bi me ovaj doveo u suvie opasan poloaj.

Neprijatelj je naravno sve to znao pa je svu svoju panju usmerio samo na to kako da umakne, a ne da me obori.

To ga je stajalo glave. Tek to sam izaao iz polupetIje, I-16 se naao jedva sto pedeset metara ispred mene i ve sam izreetao zrnima njegov motor. Sledeeg trenutka je iz nosa aviona prokuljao crni uljasti dim, i avion se strmoglavio ka zemlji. Tek kada se neprijateljski lovac daleko dole pretvorio u gomilu ruevine i nad njim se digla plamena lopta, video sam da sam potroio gotovo svu municiju, iako su nas neprestano upozoravali da to nikad ne smemo da dozvolimo. Svaki pilot je morao da se trudi da do kraja sauva neto municije za povratak u bazu, za sluaj da ga na putu napadnu neprijateljske lovake patrole.

Uurbano sam se okretao i traio druge micubiije, pa mi je srce prosto zamrlo kada sam video da sam potpuno sam u vazduhu. Izgubio sam svoju grupu. Moja pobeda je bila ista poruga, jer su mi je kao na srebrnom posluavniku servirali moji saborci, ti isti koje sam izgubio dok sam progonio neprijateljskog lovca. Ponienje koje sam osetio zbog svojih zaista preglupih postupaka tako me je pritiskivalo da sam bio na granici suza. Zaista su navrle kada sam kod ponovnog pogleda uvis ugledao etrnaest micubiija koji su u pravilnom rasporedu polako kruili, strpljivo ekali da se snaem i da im se pridruim. ini mi se da sam najmanje pet minuta jecao od stida.

Kada smo se vratili u Kjukijang, izvukao sam se potpuno iscrpljen iz sedita. Voa grupe se sav pomahnitao stutio ka mom avionu lica zajapurenog od besa.

"Sakai! Sve si..." siktao je. "Prokleta ludo Sakai! Pravo je udo da si jo iv! Jo nikad nisam video takvo nespretno i bezglavo letenje, jo nikada u ivotu. Ti..."

Vie nije izustio ni rei. Sav oajan i kajui se buljio sam u zemlju, i nisam se uopte pretvarao. Nadao sam se i silno eleo da mu ne popuste nervi, pa da me u besu ne utne ili udari. Bio je suvie izbezumljen, a da bi bio sposoban za fiziko

20


obraunavanje. Zatim je kapetan napravio najgori mogui gest. Okrenuo je lea i otiao.

21


5. Napad kineskih bombardera Sve do dananjeg dana nije nam bilo mogue da utvrdimo narodnost

neprijateljskih pilota, koji su pilotirali kineskim lovakim avionima sovjetske proizvodnje. Opravdano smo mogli da verujemo da su sovjetski dobrovoljci dopremali sovjetske avione preko granice ali nikada nam nije uspelo da iz olupine neprijateljskih aviona izvuemo telo nekog ruskog pilota.

Naa mornarica je bila vrsto uverena da "stranaka legija" pilota snabdeva kinesko vazduhoplovstvo. Ti ljudi, pripadnici najrazliitijih naroda pilotirali su mnogim razliitim tipovima lovaca, tako da u borbama nismo susretali samo ruske, ve amerike, britanske, nemake i druge lovce. Povremeno su, naravno, Kinezi leteli sami u tim avionima.

Pouzdan dokaz da je u nekom amerikom avionu leteo ameriki pilot dobili smo tek kada je jedan avion udario u zemlju kraj angaja. Nae jedinice su se odmah probile do ostataka i vratile se sa pilotovim telom; izdali su ga njegovi dokumenti po kojima je utvreno da je Amerikanac.

Moja pobeda nad neprijateljskim lovcem je ubrzo izbrisala malodunost koju je izazvalo moje zbunjeno ponaanje u prvoj vazdunoj borbi. Dan posle tog leta sam bez oklevanja naslikao plavu zvezdicu na trupu mog lovca micubiija prvu od ukupno est. Japanski piloti, a posebno podoficiri kao ja, nisu leteli u svaku svoju akciju istim avionom. Poto nije bilo dovoljno aviona na raspolaganje, na naredbu za poletanje uskakali smo u onaj aparat koji je bio slobodan. Ta praksa je neiskusnim pilotima esto pomagala. Neprijateljski pilot koji bi ugledao desetak, ili jo vie zvezdica na trupu radije je izbegavao borbu s tim avionom koji je za komandama trebalo da ima dvostrukog ili trostrukog asa (naziv asa je jo u prvom svetskom ratu dobio pilot-lovac koji je oborio najmanje pet aviona). Tako je bar mislio!

Sukob sa Kinom je bio udan rat. Meu naim vojnicima nikad se nije mogao da uje razgovor "o ratu", ve se prialo o tzv. kinesko-japanskom incidentu.

to je pre bilo mogue, sastavili smo marionetsku vladu pod Vang-Cing-Vejom, uglednim Kinezom koji se otvoreno suprotstavljao Kuomintangu nacionalistikoj stranci pod vodstvom generalisimusa ang-Kaj-eka.

U tom sukobu nas je najvie iznenadilo to se vodila gotovo nemilosrdna unutranja borba izmeu ang-Kajekovih snaga i kineskih komunista.

Nasuprot japanskih kopnenih i vazdunih snaga u Kini stajale su velike armije sa milion boraca, koje su brojno daleko prevazilazile nae snage. Meutim, ta brojna nadmonost je retko kada pomagala Kinezima, jer su im jedinice bile slabo izvebane i naoruane. Ponovo i ponovo su neprijateljske snage nasrtale na

22


nae veoma dobro naoruane jedinice, koje su ih neprekidno odbijale i nanosile im porazne gubitke. Ni poplava saveznike materijalne vojne pomoi Kini, koja je stizala preko Burme, Mongolije i Sikijanga, nije mogla da ugrozi nau premo u kvalitetu. To snabdevanje je, ipak, pomoglo ang-Kaj-eku, jer mu je omoguilo da organizovano pone da uzmie ka ungkingu, ali mu nije toliko koristilo da bi mogao da pree u neku pomena vrednu ofanzivu protiv naih jedinica. Sve do kapitulacije Japana pred Saveznicima, u augustu 1945. godine, bio je taj sukob u Kini sasvim neravnopravan rat.

To naravno ne znai da je Japan bilo gde pobeivao ili pokuao da pokori dinovsko kinesko stanovnitvo i zauzme ogromnu kinesku teritoriju. Te dve stvari su bile sasvim nemogue. Umesto toga nae jedinice su zaposele kljuna mesta u stratekim podrujima, presekle neprijateljske saobraajnice i poele pljakom i porezima da iscrpljuju milione kineskih seljaka, koji su se nali na teritoriji okupiranoj od japanskih eta.

Van ovih vanih mesta, opasanih zidovima, Japance bi ekala strana smrt, ako nisu nastupali u velikim naoruanim grupama. ang-Kaj-ekovi i komunistiki kineski gerilci dok su saraivali vrebali su u zasedama i pokuavali surovim napadima da uine sve kako bi unitili nae ete koje im padnu u ruke. Naim oficirima je bilo sasvim jasno da su ti kineski inovnici u okupiranim mestima i pored ulagivanja i privredne saradnje bili u stalnoj vezi s pripadnicima gerilskih jedinica koje su gospodarile prostranom dravom i planinama. esto se dogaalo da su takve kontakte odravali ak i sa otvorenim pristankom japanskih zapovednika, koji su na taj nain sebi hteli da olakaju probleme pri okupaciji neprijateljskih mesta.

Zaista je taj rat bio veoma neobian. esto sam leteo kao u podrci kopnenim jedinicama i bio veoma iznenaen

onim to sam video ispod sebe. Gledao sam kineske seljake koji su rintali na svojim imanjima i nisu

poklanjali nikakvu panju estokim borbama na no, ili mahnitoj paljbi izmeu kineskih i japanskih jedinica, jedva nekoliko kilometara udaljenih.

Vie puta sam leteo nisko iznad ulica, mesta ograenih zidom, sasvim opkoljenih, koje je naa artiljerija besno gaala. U njima je bio otvoren niz radnji, koje su poslovale kao da se nita ne deava, dok je krv kineske posade, koja ih je branila, doslovno bojila ulice.

Za japanske vazduhoplovne jedinice sluba u Kini nije bila nimalo teka ili neprijatna. Taj vazduni rat se odvijao potpuno u nau korist. esnaest meseci po mom dolasku u Kjukijang, nae kopnene snage prodrle su duboko u neprijateljsku teritoriju i zauzele dobro opremljene aerodromske objekte kod Hankova. Cela jedinica se tada tamo preselila.

23


U meuvremenu su japanski oficiri javili o detaljima moje prve pobede nad neprijateljskim lovcem. Majka mi je poslala pismo i ponos koji je izbijao iz njenih rei bio je za mene pravi melem. Gotovo podjednako vano bilo je za mene pismo koje mi je napisala Hacujo Hirokava, moja roaka, koja je sada napunila esnaest godina. Pisala je: "Nedavno je moj otac postao upravnik pote u Tokuimi na ikoku. Sada idem u viu devojaku kolu u Tokuimi i moe da zamisli kako je tu sve drugaije nego u Tokiju. Tvoje pismo me je oduevilo. Sve moje kolske drugarice su bile jako vesele. Svaki dan paljivo itamo novine, da ne bi previdele novost o tvojim vazdunim pobedama nad Kinom.

Pored toga, Saburo, elela bih da te upoznam sa svojom najboljom prijateljicom tu u Tokoimi, sa Mikiko Niori.

Mikiko je najlepa devojka u naem razredu i najpametnija. Otac joj je profesor na fakultetu u Kobeu. Od svih prijateljica kojima sam pokazala tvoje pismo ona je bila najzainteresovanija i lepo me je zamolila da ti je predstavim."

U pismu je bila priloena zajednika slika Hacuje i Mikiko i jo pismo devojke koju nikada nisam sreo. Bila je gotovo savreno lepa, kao to je tvrdila Hacujo, i sa najveim interesovanjem sam proitao njen divan opis domaeg mesta i njene porodice.

Pisma mojih najbliih predstavljala su izvanredan podstrek mome moralu i doslovce, sa pesmom sam se prihvatio posla. Tog dana se izvanredno dobro seam bio je 3. oktobar 1939. godine. Upravo sam proitao potu i poeo da punim mitraljeze na svom lovcu. Na aerodromu je sve mirovalo.

Tiinu su iznenada poremetili uzbueni uzvici sa kontrolnog tornja. Ve sledeeg trenutka se svuda oko nas, bez ikakvog novog upozorenja, prolamalo od zaglunih tresaka. Zemlja je podrhtavala, ljuljala se a udarni talasi su odjekivali u naim iznenaenim uima, tako da su nam pucale bubne opne. Neko je suvie kasno zaurlao:

"Vazduni napad!" i tek zatim su sirene poele da zavijaju svoju beskorisnu zakasnelu melodiju.

Nije bilo vremena da se pokua pobei u zaklon. Zagluna buka bombi koje su eksplodirale pretvorila se u neprekidnu grmljavinu, dim se digao iznad aerodroma i ulo se prodorno fijukanje delia bombi, koji su ibali po vazduhu. Veina ostalih pilota pojurila je sa mnom od radionice ka sklonitu. Beao sam sasvim pognut da bih se zatitio od elinih paria koji su fijukali i bacio se glavom napred izmeu dva velika rezervoara za vodu.

Bio je poslednji trenutak. Oblinje sklonite mitraljeza i municije je u grmeem talasu vatre i dima odletelo u vazduh. Zatim je niz bombi zasuo aerodrom odzvanjajui u naim uima i podiui velike oblake dima i komade kra.

Da sam se samo sekundu kasnije bacio na zemlju, bilo bi prekasno. Najblii niz eksplozija bombi iznenada se utiao, pa sam tada podigao glavu da vidim ta se

24


dogaa. Neprekidna jeka rasprskavajuih bombi po celom aerodromu nadjaala je krike bola i jaukanje. Svuda oko mene su leali ljudi teko ranjeni. Poeo sam da puzim ka najbliem pilotu koji je jaukao od bola. Kao da me neko noem ubo u bedro i zadnjicu! Ispruio sam ruku i napipao krv koja rni je curila kroz pantalone. Bol je bio nesnosan, ali rane na sreu nisu bile duboke.

Tada sam izgubio glavu. Odjednom sam se naao na nogama i sumanuto potrao, ali ovog puta nazad ka pisti, sve vreme bacajui poglede u nebo. Iznad sebe sam primetio dvanaest aviona, koji su u pravilnom rasporedu kruili u irokim krugovima na prilinoj visini, inilo mi se itavih 6000 metara. Bili su to sovjetski dvomotorci SB kineskog ratnog vazduhoplovstva. Nije bilo mogue negirati neverovatnu efikasnost njihovog iznenadnog napada. Uhvatili su nas sasvim nespremne. Niko od nas nije ni slutio opasnost sve do trenutka kada su bombe bile isputene iz aviona i poele da zavijajui padaju u dubinu. To to sam ugledao na aerodromu bio je pravi pravcati ok.

Veina od naih dvesto mornarikih i armijskih bombardera i lovaca rasporeenih krilo uz krilo po aerodromu gorelo je. Ogromni plamenovi su se dizali iz rezervoara za gorivo isputajui u vazduh talasajue oblake crnog dima. Iz aviona koje plamen jo nije zahvatio gorivo je oticalo iz zjapeih rupa koje su rapneli izbuili u njihovim trupovima. Benzin koji je curio odravao je plamen koji se selio od aviona do aviona i tako su se bombarderi i lovci u dugim redovima rascvetavali u zaslepljujuem sjaju. Bombarderi su se rasprskavali kao petarde, a lovci su sagorevali kao kutije ibica.

Kao lud sam trao oko zapaljenih aviona i oajniki traio da naem samo jednog neoteenog lovca. Kao udom je nekoliko micubiija 96 u odvojenoj grupi izbeglo lomau. Uvukao sam se u sedite jednog od njih, startovao motor i ne ekajui da se zagreje jurnuo niz pistu.

Dok je moj bri lovac stalno smanjivao rastojanje od neprijateljskih aviona, bombarderi su se polako peli na veu visinu. Ruicu gasa sam gurnuo sasvim do protivpparnog zida i uveravao svog micubiija da od sebe da sve to moe. Dvadeset minuta posle poletanja bio sam gotovo kraj neprijateljskih aviona. Prilazio sam im odozdo, da bih mogao da otvorim vatru u nezatiene trbuhe bombardera.

Malo mi je bilo stalo do toga to sam oigledno jedini lovac u vazduhu. Vrlo dobro sam znao, da slabo naoruani micubii ne moe da predstavlja nikakvu ozbiljnu opasnost za dvanaest bombardera. Ispod mene je bilo mesto Iang na rei Jangce, koje je jo uvek bilo u rukama kineskih eta koje su se odupirale. Kada bih u sluaju obaranja uspeo da se izvuem iz olupine, to bi znailo sigurnu i stranu smrt u rukama angovih ljudi. Nisam, meutim, smeo da odugovlaim sa napadom. Tako su me vaspitali u staloj samurajskoj tradiciji i zato mi je jedina misao bila kako u neprijatelju naneti to vie tete. Pribliio sam se zadnjem

25


bombarderu iz njegove formacije pozadi i odozdo, ali me je pri tome neprijatelj primetio, o emu je svedoio mitraljez u repu, koji je bleskao. Neprijateljskom strelcu nije polo za rukom da pogodi mog micubiija pa sam se primakao bombarderu koliko je moglo blie usmerivi vatru na njegov levi motor. Kada sam ga prestigao popevi se iznad njega, primetio sam kako dim izbija iz pogoenog motora. Bombarder je napustio grupu i poeo da gubi visinu, a ja sam poao u ponirui zaokret, da dovrim osakaeni avion. Meutim, nisam iskoristio svoju prednost. Gurnuo sam palicu napred u nameri da se u blagom obruavanju ustremim na plen i tada sam shvatio da je Iang udaljen najmanje 240 kilometara od Hankova. Svako dalje gonjenje protivnika znailo bi da e mi nestati goriva za povratak kui, pa bih morao da sletim na neprijateljsku teritoriju.

Prilina je razlika izmeu svesnog truda u borbi sa nadmonim neprijateljem i besciljnog gubitka aviona i ivota.

Nastaviti napad znailo bi isto samoubistvo, pa nije bilo nikakve potrebe da produim u tom smeru. Okrenuo sam se kui. Naravno, ne znam da li je posadi bombardera polo za rukom da se vrati na svoj aerodrom, ili je u najgorem sluaju avion udario u zemlju negde blizu svojih.

Kada sam se vratio u Hankov, tamo je vladala neopisiva pometnja. Tuce neprijateljskih aviona je napravilo uasnu tetu. Gotovo svi nai avioni bili su uniteni ili teko oteeni. Komandant aerodroma je izgubio levu ruku, a veina njegovih saradnika, pilota i mehaniara je poginula ili je bila teko ranjena.

Na svoje rane sam sasvim zaboravio. U meteu potere i borbenoj groznici bol se za neko vreme potpuno izgubio.

Sada, poto sam se udaljio koji korak od aviona, onesvestio sam se jo na samoj pisti.

Rane su polako zarastale. Nedelju dana kasnije, dok sam jo uvek bio u bolnici, dobio sam pismo od Hacuje sa posebnom veu koja za mene nije bila nita manje potresna nego napad na aerodrom.

"Veoma, veoma mi je teko to moram da napiem ovo pismo," javljala je Hacujo, "koje e za tebe biti tako bolno. Moja najdraa prijateljica Mikiko je 3. oktobra poginula u saobraajnoj nesrei. Smetena sam, jer ne znam ta o tome da ti kaem. Zbunjena sam i teko mi je. Zato, ah zato je morala tako divna devojka kao Mikiko sa svojih esnaest godina da umre i to potpuno neduna! Jo mrzim i sebe to ba ja moram da javim tu vest, tebi, koji si, kao svi nai piloti, stalno u borbi. Zar nema druge osobe koja bi mogla to da ti saopti..."

U Hacujinom pismu bila je jo i poruka koju je napisala Mikikina majka: "Nesrena Mikiko je sa Hacujo-san i sa naom porodicom svakog dana

razgovarala o vama i tako eljno oekivala va odgovor na pismo koje vam je poslala Hacujo-san. Meutim, vae divno pismo stiglo je ba na dan kada smo

26


pokopali Mikiko. Kako bih bila srena ja, njena majka, da je Mikiko mogla da ga proita pre svoje smrti! Bila je divna ki, dobra, bistra i tako aneoska!

Danima sam plakala. Verujem da ete biti zadovoljni kada saznate da smo vae pismo stavili u njen koveg i da ju je otpratilo u nebo. Molimo vas, primite najdublju zahvalnost moga mua i mene za to vae pismo. Sada ponizno molimo, da vas Mikikina dua u nebu titi od neprijateljskih zrna."

Misli su mi sasvim otupele. Bio sam sasvim pometen i bez snage. Jo nekoliko asova posle toga sam nepomino leao u postelji i gledao u tavanicu, a zatim sam Mikikinoj majci napisao dugo pismo, da bih joj izrazio svoje sauee. Uz pismo sam simbolino priloio neto novca za njenu porodicu, da bi njenom grobu darovali u moje ime neku sitnicu, kao to je to nalagao drevni obiaj.

Vie dana sam oseao stranu nostalgiju za domom, eznuo da ponovo vidim svoju porodicu, majku, brau i sestre.

Nisam morao dugo da ekam da bih opet video svoj Japan. Dva dana posle toga dobio sam naredbu za prekomandu kojom su me slali u puk u Omuri, vazdunoj bazi koja je bila najblia mom rodnom mestu. Moj odlazak nije bio ba veseo. Kapetan kontraobavetajne slube me je ledenog lica upozorio: "Zbog dravne bezbednosti nee nikome u Japanu ni zucnuti o katastrofi. Jesi li razumeo?"

"Da, gospodine. Zbog dravne bezbednosti neu nikome u Japanu ni zucnuti o katastrofi," ponovio sam kao odjek. Zatim sam pozdravio i otiao na pistu, gde sam se ukrcao u transportni avion koji e da me odvede u domovinu.

27


6. Fudiko Niori U bazu Omura vratio sam se sumornog raspoloenja. Porazni napad na na

aerodrom, gubitak velikog broja dobrih drugova, Mikikina smrt, moje rane, sve to zajedno doprinelo je optoj utuenosti. I pored toga to je vazduhoplovna baza bila veoma blizu moje kue, nisam smeo da poseujem svoje dok mi rane sasvim ne zarastu.

Sa nevericom sam ekao taj prvi susret sa komandantom baze u Omuri. Kada su me prethodne godine poslali ovamo otvoreno je pokazao svoj prezir i neprijateljstvo prema novajlijama i to mi se bolno useklo u pamenje.

Na moje najvee iznenaenje komandant mi se blagonaklono nasmeio kada sam se posle pozdrava ukipio pred njegovim stolom. Nekoliko trenutaka me je posmatrao, zagledao moju uniformu, lice i oi, koje su gledale pravo ispred sebe. Zatim mi se naklonio. Nisam, naime, znao da je pre mene u Japan stigla vest o mome drskom napadu na dvanaest protivnikih bombardera uprskos negativnom ishodu celog okraja. Sada vie nisam bio potcenjivanja vredan poetnik, koga bi u Omuri muili. Zapovednik mi je rekao da u smeti dobro da se odmorim i da mi za poetak nee dati nikakvu posebnu dunost. Takav tok dogaaja bio je iznenaujui, jer podoficirima nisu nikad ukazivali takvu milost.

U menzi sam shvatio da su moji letovi u Kini, moja vazduna pobeda i, kao poslastica, jo napad na bombardere stvorili od mene pravog heroja za pilote uenike u bazi. Bio je udan i neobian oseaj kada su se svi ti mladii gurali oko mene, eljni da uju neto o borbama na azijskom kontinentu. Nedelju dana sam se odmarao, koliko mi je dua elela i posmatrao pitomce pri kolskim letovima. Zatim sam dobio pismo koje mi je poslala devojka ije sam ime prvi put uo. Fuiko Niori. Pisala mi je:

"Mikikina sam sestra, pa bih rado iskoristila priliku da Vam se od sveg srca zahvalim za Vae pismo majci i za sve tople rei i panju prema mojoj mlaoj sestri. Vae pismo mojoj porodici je bilo kao sunev zrak u asu kada smo svi bili oajni zbog Mikikine smrti. Nije me stid da priznam da smo svi plakali, jer smo izgubili Mikiko kada je bila najsrenija.

Moram da vam priznam da sam do trenutka kada je stiglo vae pismo ivela u ubeenju da svi piloti lovci ive samo za borbu i da im nedostaje topline i oseanja. Vae pismo je, naravno, to moje miljenje izmenilo. Ako mi dozvolite, iskreno bih elela da postanem vaa prijateljica, a posebno u znak seanja na moju sestru. Beskrajno bih se radovala ako biste mi odgovorili na moje pismo."

U kovertu je bila i Fuikina slika. Ako nita drugo, ali ta osamnaestogodinja devojka bila je lepa od svoje sestre. Odmah sam joj odgovorio poverivi joj da sam u Kini bio lake ranjen i da sam ponovo u Japanu

28


radi potpunog ozdravljenja. Pisao sam joj da u prema lekarskim obeanjima moi ubrzo da letim i da u, kada budem zdrav, nai priliku da je lino upoznam.

Njeno drugo pismo je ve posle nekoliko dana bilo u mojim rukama. Fuiko mi je nadugako pisala, kako ivi i ta se svakog dana dogaa u njihovom mestu Tokuimi na ostrvu ikoku. Poto sledeeg meseca u vazduhoplovnoj bazi Omuri nisam imao pravog posla, posvetio sam prilino vremena pisanju pisama Fuiki, a sva njena sam vie puta itao. Njena pisma bila su izuzetno lepo napisana, pa sam vie puta posumnjao da joj moda nacrte za njena pisma daje majka, to je bio prilino rasprostranjen obiaj.

Novembra 1939. sam posle godinu dana dobio prvo odsustvo preko noi, da bih mogao da posetim majku i druge roake. Moje rane su ve potpuno bile zarasle i jedva sam ekao da otputujem kui. Vozom je to bilo svega sat vonje. Znao sam da e kod kue etva ve biti pokupljena. Pirinana polja i njive bie gole, jer se pribliavala zima, mada to za mene uopte nije bilo vano. Posle crvenkaste kineske zemlje, rodna gruda mi se uinila gotovo kao bata. I dok se voz primicao mestacu zagledao sam se u prelepe planine Kjuua, koje su se vrtoglavo dizale u nebo pokrivene bujnim zelenilom gustih uma i u potoke koji su se presijavali na kasnom popodnevnom suncu.

Dok sam koraao po putu ka staroj kuici, nisam mogao da verujem svojim oima. Velika masa se gurala u dvoritu i kriom pogledala na cestu i na mene. Zatim je cela gomila krenula prema meni i poela da klie u znak pozdrava. Iznenaen sam primetio da moju majku prate sam predsednik optine i omiljeni uitelj. Nisu samo ta dva ugledna gospodina dola da mi lino poele dobrodolicu, ve su se gotovo svi mesni inovnici sakupili oko mene i stiskali mi ruke u znak toplog pozdrava.

Tada je mesni uitelj gromkim glasom rekao: "Dobrodoao u svoj dom Saburo, junae naeg skromnog mesta!"

Zaista sam pocrveneo. Nikada nisam ni sanjao da tako neto moe da se dogodi! Mucao sam i pokuavao da objasnim mesnom uitelju da sam sve pre nego heroj i da sam samo mornariki podoficir koji je oborio tek jedan neprijateljski avion.

"uti, uti!", prekinuo me je, "dosta je tvojih prigovora. Sasvim je lepo to si skroman, meutim, znamo da si u mornarikoj koli izborio carev srebrni sat i da su te proglasili za najperspektivnijeg letaa celog naeg naroda!"

Nisam vie izustio ni rei. U seanju su mi iskrsli dogaaji od pre est godina kada sam se vukao po toj cesti, kada sam bio sramota svoje porodice, celog mesta i kada su mi moji prijatelji iz detinjstva okretali lea zbog sramote koju sam im naneo. Da su ti ljudi znali kako sam se bezglavo muvao u seditu za vreme te prve vazdune borbe, ili da su videli kako je moj kapetan bio bez rei od besa zbog moje gluposti. A sada sve ovo... ovde! Bilo je neopisivo i potpuno me obuzelo.

29


Zatim je na dvoritu poela prava gozba. Bilo je na gomile hrane i mnogo boca sakea, pirinanog vina. Bio sam jo zbunjen i iznenaen zbog tog neoekivanog doeka dok me majka nije povukla u stranu i doapnula: "Svi su bili tako dobri prema nama i svu tu hranu doneli sa sobom u ast tvog dolaska kui. Zato ne mrti elo i ne gledaj tako mrko. Oni zasluuju zahvalnost i zato se ljubazno ponaaj."

Svi prisutni su na svoje ui hteli da uju sve ta se dogaalo u Kini i stalno su mi upadali u rei sa eljom da im ve jednom ispriam sve pojedinosti o svojoj borbi sa kineskim lovcem i o tome kako sam napao celu formaciju bombardera. Bilo je sasvim neobino sluati te stare ljude, najuglednije u naem mestu, koji su pokazivali toliko divljenja za sve to sam uinio u borbi. Najdivnije su mi se meutim, uinile majine oi, koja se gotovo topila od ponosa zbog svog sina. I ostali lanovi nae porodice, tri brata i sestre obukli su svoje najbolje odee i svi su sreni i nasmejani sedeli posmatrajui ono to se dogaalo to vee. Ostalo mi je malo vremena za razgovor sa majkom jer se slavlje oteglo do kasno u no.

Kada su se nai gosti konano oprostili saznao sam da je naa porodica isto tako siromana kao to je bila u vreme mog polaska u mornaricu. Majka je smirivala moju zebnju i ubeivala me da joj je u poslu pomagalo celo selo i da su susedi bili tako ljubazni da se to uopte ne da opisati.

Za vreme dok sam bio u Kini slao sam vei deo plate svojima, jer tamo nisam imao ta da ponem s novcem.

Nisam uopte pio, a sa devojkama se nisam zabavljao. Obe stvari su za lovake pilote smatrali velikim grehom, a ja nisam hteo da se izlaem kritikovanju.

"Saburo", nastavila je majka "toliko smo ti zahvalni za sve to si stalno slao kui i to si nam davao gotovo celu svoju platu. Sada bih elela da prestane. Dao si suvie svog novca koji e ti itekako biti potreban. Sada je vreme da pone da misli na sebe i da tedi jer e se jednog dana oeniti."

Odluno sam se usprotivio. Ve mi je uspelo da utedim skromnu svoticu, mada enidbu jo nisam imao u planu bar za nekoliko godina. Iznenada sam se setio Fuike kojoj sam svakog dana pisao. Palo mi je na pamet da joj drutveni poloaj njene porodice nikada ne bi dozvolio ni da se usudi da i progovori sa mnom da sam ostao u svom rodnom mestu, a da nisam stupio u mornaricu i postao pilot.

Kada sam se vratio u Omuru, kadrovik me stavio na spisak letakog osoblja. Poeo sam dugi niz preciznih vebi u vazduhu da bih stekao mirnu ruku, tako potrebnu za komandama lovakog aviona. Sredinom januara 1940. video sam svoje ime napisano na oglasnoj tabli u naredbi koja me obavetavala da sam sa vie drugih pilota izabran za paradni let iznad velikog industrijskog mesta Osake u ast 1.1. februara, dana osnivanja nae drave.

30


Odmah sam Fuiki poslao pismo obavestivi je o naem letu. U svom odgovoru me je pitala gde emo odsesti u Osaki, jer, "bi vas moji roditelji i ja eleli toga dana da poselimo u Osaki." Porodina poseta! Kakva ast! Jer to je za njih znailo celodnevno putovanje iz Tokuime kroz Otoko more do Osake.

Sveani let je protekao bez tekoa. Japan je izgledao divno iz visine sa svojim istim i urednim pirinanim poljima i njivama, sa negovanim batama i parkovima. Video sam ake u dvoritima koji su se sakupljali u grupe i odozgo smo razabrali da su klicali "Banzai" dok smo im leteli nad glavama. Kasno popodne smo se posle obavljenog leta preselili u sobe nekog hotela u Osaki.

Samo to sam se obrijao i presvukao novu uniformu, kada je sa recepcije dotrao jedan od naih podoficira i izmotavajui se uzviknuo: "Pilot Sakai! Pomeri se! Tvoja zarunica te eka dole na recepciji!" Svi su se nasrnejali i zadirkivali me kada sam, sav pocrveneo, pourio dole.

Fuiko Niori me zapanjila. Noga mi je zastala na stepenitu, zagledao sam se u nju i zadrao dah. Odevena u prelep kimono, sa svojim roditeljima me je ekala u holu. Kao da mi se jezik zavezao, utei sam gledao u nju i nisam mogao da odvojim oi od devojke. Neto sam promucao i poklonio se.

Te veeri me je porodica Niori kao svog gosta pozvala na veeru u jedan od najuglednijih restorana u Osaki. Jo nikada nisam prestupio prag tako divnog lokala.

Fuikini roditelji su bili neverovatno paljivi prema meni i trudili su se svim silama da se to bolje oseam. Ne bih se mogao pohvaliti oseanjem preteranog samopouzdanja, jer je bilo sasvim jasno, njima, Fudiko i meni da su me ocenjivali i preispitivali kao mogueg prosca za njihovu kerku. Moju nelagodnu situaciju je potkrepljivalo saznanje da je porodica Niori meu najuglednijim u Japanu, da potie iz jednog od najslavnijih rodova samuraja u dravi i da je Fuikin otac, kao visokokolski profesor, uivao izvanrednu reputaciju. U toku veere sam odbio oljicu sakea koju mi je gospodin Niori lino nasuo. Nasmejao se i nagovarao me dok mu nisam objasnio da ne pijem zato to sam pilot lovac.

Moj odgovor se oigledno svideo celoj porodici. Vee je, na alost, tako brzo prolo i rastanak pred hotelom e biti za dugo

vremena poslednji. Zavrilo se tako da su me, mada to nije reeno naglas, smatrali za Fuikinog prosca.

U Omuri sam se opet predao vebanju od jutra do mraka. Jo uvek sam bio u Omuri i preklinjao sudbinu koja me je zadravala dugo vremena na kolskom aerodromu. Hrabrila su me Fuikina pisma koja su neprekidno stizala.

S te strane sam bio pun lepih nada i najlepih snova. Uprkos svemu, postajao sam sve maloduniji. Dobijao sam pisma od svojih

nekadanjih prijatelja pilota koji su jo uvek leteli u Kini. Zanosnim reima su mi opisivali svoje vazdune pobede koje su se poveale iz nedelje u nedelju. Sada su

31


oni gotovo svi bili asovi kojih su se neprijatelji bojali, jer su ostvarili potpunu premo u vazduhu iznad Kine. Najzad je stigla dobra vest. Bila je to naredba kojom su me prekomandovali u vazduhoplovnu bazu Kaohsjung na Formozi. Proteklo je tano godinu dana od kako sam se vratio iz Kine i sav sam goreo od nestrpljenja da se opet vratim u rat. Aerodrom u Kaohsjungu je postao glavna japanska vazduhoplovna baza van matine zemlje i to to su me tamo premestili znailo je da e me ubrzo poslati u nove borbe.

Jo pre nego to sam otiao na Formozu kupio sam neto to sam ve godinama eleo fotoaparat lajku sa soivom 2.0 koji je tada vaio za najbolji na svetu. Kupiti kameru verovatno za veinu ljudi, bar mi se tako inilo, ne bi moralo da bude neki poseban doivljaj. Za mene je to tada predstavljalo ak neto vie o tromesene plate i progutalo mi je gotovo celu uteevinu. Kupio sam je sa sasvim posebnom namerom. Nai lovci tada jo nisu imali automatske kamere koje bi poele da snimaju im se pritisne okida mitraljeza ili topova, a koje su za amerike pilote bile neto uobiajeno. Lajka je bila kao stvorena za vazdune snimke iz moje kabine.

U Kaohsjungu me je ekalo veliko iznenaenje. Na aerodromu sam ugledao nepoznate avione koji su se od naih micubiija 96 razlikovali kao dan od noi. Bili su to novi lovci koji su se kasnije u svetu proslavili pod imenom zero. Blistajui i krajnje moderan zero mi je zapalio matu vie nego ijedna stvar do tada na svetu. ak i na zemlji je otkrivao svoje savrene i iste linije, najfinije koje sam do tada video na nekom avionu. Sada smo imali na raspolaganju zatvorenu kabinu, snaan motor i stajni trap koji se za vreme leta uvlaio u krilo. Umesto sa dva laka mitraljeza starog micubiija, zeroi su bili naoruani sa dva teka mitraljeza i jo sa dva dvadesetmilimetarska topa.

Zero je imao gotovo dvostruku brzinu micubiija 96 i bio je prava pesma za letenje. Avion je bio najosetljiviji i najpitomiji od svih koje sam do tada osetio pod rukama, a reagovao je na najmanji pritisak prstiju na komandnu palicu. Kako smo nestrpljivo ekali da bismo na tim izvanrednim novim lovcima sreli neprijateljske avione.

Novog lovca smo poslali na probu pri okupaciji francuske Indokine gde smo davali podrku iz vazduha kopnenim jedinicama koje su osvajale kljune poloaje u toj zemlji. To je znailo let bez sletanja od Kaohsjunga do 1300 kilometara udaljenog ostrva Hajnan. Ta razdaljina je za lovake avione bila neto sasvim neverovatno, tim pre to se veim delom letelo iznad mora. Proteklo je sasvim glatko pravo udo za nas koji smo do tada bili naviknuti na avione micubii 96 kratkog doleta.

Za vreme patroliranja nad naim okupacionim snagama koje su prodirale u Indokinu, nismo naili ni na kakav otpor. Ako zanemarimo neke sukobe manjeg obima sa protivnikim francuskim jedinicama, nae armije su napredovale sasvim

32


mirno i neometano. Okupacija je, naravno, protekla sasvim "prijateljski" po sporazumu sa lokalnim francuskim vlastima, koje zbog toga nisu htele da zapoinju rat.

Tako su se borbena ispitivanja zeroa oduila sve dok nas maja 1941. godine nisu vratili u lovaki puk u Hankovu. Na kineskom bojitu smo saznali da je neprijateljske pilote sasvim napustila borbenost. Vie nisu bili agresivni i nepromiljeni kao ona tri lovca koja su se prilikom mog prvog sukoba ustremila na petnaest micubiija. Neprijateljski piloti su nam se sada, u gotovo svakoj prilici, sklanjali s puta, a uputali su se u borbu samo kada su imali sunce u lea, da bi se mogli pribliiti i iznenaditi nas. Njihova plaljivost nas je primoravala da zalazimo sve dublje i dublje nad njihovu teritoriju ukoliko smo eleli da zapodenemo borbu.

Jedanaestog avgusta 1941. godine uestvovao sam u takvom zadatku pri kojem se izriito zahtevalo da se neprijatelj izazove na borbu. Morali smo da preletimo 1300 kilometara izmeu Ianga i engtuja. Tu pokrajinu sam ve dobro poznavao. Nad Iangom, koji je tada bio jo u neprijateljskim rukama, bio sam se sukobio sa dvanaest protivnikih bombardera.

U naem izazivakom letu pratili smo sedam dvomotornih bombardera micubiija tip l, koji su u drugom svetskom ratu bili bolje poznati po saveznikom nadimku beti (Betty). Bombarderi su iz Hankova poleteli odmah posle ponoi, a mi smo im se pridruili nad Iangom. No je bila tamna kao u rogu, i na jedini orijentir na tlu bila je beliasta dolina reke Jangce koja je vijugala po tamnoj zemlji. Doleteli smo nad aerodrom u Venkjangu pred svitanje i do izlaska sunca smo polako kruili nad njim. Konano se nebo razdanilo. Nijedan neprijateljski lovac se nije pojavio. Videli smo vou nae eskadrile koji je iz preturanja, obruio svoj zero. To je bio dogovoreni znak za napad iz briueg leta.

Jedan za drugim smo se vertikalno spustili ka aerodromu, gde sam primetio protivnike lovce, koji su preko aerodroma rulali ka pisti. Njihovi mehaniari su bezglavo trali ka rovovima na ivici aerodroma.

Iznad same zemlje izravnao sam svoj avion i naao se tano iznad nekog lovca I-16 koji je jurio po pisti. Bio je siguran cilj i ve posle kratkog rafala iz mojih topova lovac se raspao u plamenu. Proiao sam iznad aerodroma i u strmoj spirali zaokrenuo desno, popevi se taman toliko da sam mogao jo jednom da napadnem. Svetlei meci i eksplozija protivavionske odbrane pojavljivali su se levo i desno pored mene, ali nas neprijateljski strelci zbog neverovatne brzine zeroa nisu zakaili.

Drugi zeroi su se takoe obruili i u niskom letu proiali iznad piste. Veina protivnikih lovaca je gorela ili se razbila o zemlju. Jo jedanput sam se izvukao iz pikiranja i uhvatio u nian jo jednog neprijatelja. Kratak topovski rafal i avion se rascvetao u moru plamena.

33


Nije ostalo nita to je bilo vredno napasti. Na napad je potpuno oistio aerodrom od neprijateljskih aviona i vie nije bilo nijednog lovca koji je mogao da poleti. Veina ih je bila u plamenu ili razbijena. Kada smo se opet popeli na visinu od dve hiljade metara, primetili smo da gore hangari i druge zgrade koje su pogodile bombe naih bombardera. Mogli smo rei da je posao temeljno obavljen. Bili smo razoarani to nije bilo nikakvog otpora u vazduhu pa smo jo i dalje kruili iznad aerodroma ekajui da stubovi dima od nekuda privuku neprijateljske avione.

Tri zeroa su iznenada napustila formaciju i obruila se ka zemlji. Tada sam duboko ispod sebe primetio areno obojen dvokrilac, koji je leteo iznad same zemlje, tako da je gotovo morao da preskae ograde. Za tren su tri lovca dostigla neprijateljski avion i zasuli ga kiom metaka i topovskih granata, ali bez uspeha, jer je strani pilot spretno izmicao desno i levo, okreui se svojim sporim avionom na najbolje mogue naine, da bi umakao zrnima i granatama. Sva tri naa lovca su se tada vinula uvis ostavivi neprijatelja nedirnutog.

Sada sam ja bio na redu, brzo sam uhvatio dvokrilca u nian i pritisnuo okida. Nestao je mahnito zaokrenuvi ulevo, tako otro da ni zero nije mogao da ga prati. Jo jedan zero se pridruio igri, pa smo se tada sva petorica bezuspeno vitlali po vazduhu, da bi neprijatelja koji je beao uhvatili u nian. Taj pilot je bio pravi majstor.

Dvokrilac se pojavljivao i nestajao kao duh, izvodio valjke, spirale i zaokrete u nizu naizgled gotovo nemoguih manevara. Bili smo potpuno nesposobni da ga uhvatimo u snop vatre.

Tada smo se iznenada nali pred vrhom niskog brda zapadno od engtuja. Dvokrilac i njegov pilot nisu imali nikakvog drugog izlaza sem penjanja sporim valjkom preko brda. To je bila greka, jedina presudna greka koju ne srne sebi do dopusti nijedan pilot. Njegov trbuh je za trenutak blesnuo u mom nianu i ve su topovske granate rasparale trup ispod njegovog sedita. Dvokrilac je pao u pljotimian kovit i tada ga je jo jedan zero zasuo nepotrebnim granatama dok je pilot za komandama neprijateljskog aviona ve bio mrtav. Udario je u brdo i razbio se.

To je bila moja druga pobeda, a prva na zerou. Takav je bio na poslednji napad na kineskom ratitu. Ubrzo zatim su nas

preselili u Juneng, mestace mnogo blie utoj reci. Vie sedmica smo patrolirali u vazduhu, mada nismo sreli nijedan jedini neprijateljski avion.

Poetkom septembra su se svi mornariki piloti vratili u Hankov gde smo se iznenaeni nali pred viceadmiralom Eikiijem Katagirijem, komandantom mornarike avijacije u Kini. Admiral nam je rekao da e nas poslati natrag na Formozu gde e nam "poveriti izvanredno vaan zadatak". Admiral nije hteo da

34


kae nita detaljnije, mada nam je bilo svima jasno da svakog trenutka moe da zapone rat sa velikim zapadnim silama.

Documents

Saburo Sakai - Samuraj