Tajni ivot Salvadora Dalija

Pretpostavljam da se moji itaoci uopte ne seaju, ili se veoma maglovito seaju, onog tako znaajnogperioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protie u majinoj utrobi. Meutim, ja seseam, i to kao da je bilo danas. Zato hou i da ponem ovu knjigu od pravog poetka: dragocenim ijasnim seanjem na moj ivot u majinoj utrobi. To e bez sumnje biti prva seanja ove vrste od poetkaistorije knjievnosti sveta.

Siguran sam da u na ovaj nain izazvati pojavu slinih seanja kod mojih italaca, ili da u barlokalizovati u njihovoj svesti itav niz oseanja, i neizrecivih, neopisivih utisaka i slika stanja due i tela,koje e oni ukljuiti u neku vrstu predoseanja onoga to se dogaalo dok su bili u majinoj utrobi.

U stvari, ako biste me upitali ta sam oseao, odmah bih vam odgovorio: Bilo je boanstveno, praviraj." Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da ponem jednim kratkim, uoptenim opisom: rajmajine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenim, narandastim, utim i plaviastim. Taj raj jemek, nepomian, topao, simetrian, dvostruk i lepljiv. Ve tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta nalaje svoje utoite u mojim oima.

Roenje salvadora dalija

Neka zvone sva zvona! Neka seljak, zgrbljen nad svojim poljem, ispravi svoja plea povijena kaomaslina koju lomi severac i neka nasloni obraz na svoju uljevitu ruku u plemenitom stavu razmiljanja...

Gledajte! Rodio se Salvador Dali. Vetar vie ne duva i nebo je isto. Sredozemno more je mirno i nanjegovim glatkim ribljim leima blistaju kao krljuti sedam sunevih odblesaka. Oni su tano prebrojani,i utoliko bolje, jer Salvadoru Daliju vie i nee biti potrebno!

Slinog jednog jutra Grci i Feniani iskrcali su se u zalivu Rozas i Ampurijas, da bi tamo pripremili leajcivilizacije i iste, teatralne prostirke mog roenja, i nastanili su se u sreditu ove Ampurdanske dolinekoja je najkonkretniji i najobjektivniji pejza na svetu.

U gradu Figueras, jedanaestog sata trinaestog dana meseca maja 1904. godine, pred gospodinomMiguelom Komasom Kvintanom, optinskim sudijom, i njegovim sekretarom Franciskom Sala i Sabrijom,pojavio se don Salvador Dali i Kuzi, roen u Kadakesu, provincija Gerona, oenjen, etrdeset i jednugodinu star, belenik iz iste varoi, nastanjen u ulici Monturiol 20, i traio da se u knjigu roenih upieroenje jednog deteta. On je tada izjavio:

Dete o kome je re, roeno je u ulici Monturiol 20, u osam asova i etrdeset pet minuta, jedanaestogdana meseca maja tekue godine. Bie krteno imenima Salvador, Felipe i Jasinto. On je zakoniti sinpotpisnika i njegove ene done Felipe Dome Domene, stare trideset godina, iz Barselone, takoe sastanom u ulici Monturiol 20."

Sa est godina eleo sam da budem kuvar. Sa sedam, Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla,kao i moje ludilo veliine. Sve mi je bilo dozvoljeno. Mokrio sam u krevet do svoje osme godine, izistog zadovoljstva. Bio sam gospodar u kui. Za mene nita nije bilo dovoljno dobro. Otac i majka su meoboavali. Moj brat je umro u sedmoj godini od zapaljenja mozga, tri godine pre moga roenja. Oajni,moj otac i majka nali su utehu tek kada sam se ja rodio. Liio sam na brata kao to jedna kap vode lii nadrugu: iste genijalne crte (od 1929. godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznatida svest o tome, koja je iz dana u dan bivala sve jaa, nije nikada u meni rodila oseanja koja se obinonazivaju uzvienima. Ipak moram priznati da svest o tome i danas izaziva u meni oseanje ija mi jepostojanost izvanredno prijatna); isti izraz prerane inteligencije koja zabrinjava. Ipak razlikovali smo sepo izvesnim psiholokim crtama. On je, recimo, imao pogled prevuen melanholijom, svojstven visokiminteligencijama. Ja sam, meutim, bio mnogo manje inteligentan, ali sam, za razliku, reagovao na sve.Kasnije sam se pretvorio u savreni prototip polimorfnog pervertiranog bia", fenomenalno zaostalog,koje je u sebi sauvalo sva oseanja na erotogeni raj novorodeneta. Voleo sam zadovoljstva sebino ibezgranino, i im bi mi se neko i najmanje suprotstavio, postajao sam opasan. Jedne veeri, divljakisam iodom ogrebao obraz svoje dadilje, koju sam inae oboavao, samo zbog toga to je radnja u kojojmi je obino kupovala eerleme bila zatvorena.

Roditelji su me krstili Salvador, kao to se zvao i moj brat. Kako samo ime kae, bilo mi je dodeljeno,nita manje, da spasem Slikarstvo iz nitavila moderne umetnosti, i to u jednoj katastrofalnoj eposi, uovom mehanikom i osrednjem svetu u kome imamo ast i nesreu da ivimo. Ako se okrenem premaProlosti, ljudi kao to je bio Rafael izgledaju mi kao pravi bogovi. Ja sam, verovatno, jedini kojishvatam zato se danas ne moemo, ak ni izdaleka, pribliiti savrenstvu rafaelovskih oblika. Mojesopstveno delo mi izgleda kao velika nesrea. Toliko sam eleo da ivim u jednom vremenu u kome nebih imao ta da spasavam! Ali, ako se okrenem prema Sadanjici, i pored toga to ne potcenjujemspecijalizovane inteligencije koje su daleko iznad moje, ipak ne bih eleo nizata na svetu da svojulinost zamenim sa linou nekog od mojih savremenika.

Jedno jedino bie dostiglo je jedan vid ivota ija se slika moe uporediti sa smirenim savrenstvimarenesanse. To bie je Gala, moja ena, koju sam nekim udom imao sreu da izaberem.

Anegdotski autoritet

Ja, sreom, nisam od onih ljudi kojima, kada se nasmeju, moe da se dogodi da pokau, zakaene izmeudva zuba, ostatke onog groznog i poniavajueg povra koje se zove spana. Meni se to ne dogaa, i to nezbog toga to briljivije perem zube nego ostali, ve pre zbog toga to nikada ne jedem spana. U stvari,ja pripisujem, naroito spanau, kao uostalom i svim ostalim vrstama hrane, bitne estetske i moralnevrednosti. Mojim obedima uvek prisustvuju straari gaenja koji me bajonetima svoje stroge brinostiprimoravaju da paljivo biram ta jedem.

U stvari, volim da jedem samo ono to je po obliku jasno i inteligenciji dostupno. Spana mrzim zbogtoga to je bezoblian kao sloboda. Nasuprot spanau nalazi se oklop. Oboavam da jedem oklope, i tonaroito sasvim male oklope, to jest sve vrste ljuskara. Oni su ostvarili onu divnu, esencijalno filozofskuideju da kosti nose na povrini, a da svoje tako neno meso uvaju u unutranjosti organizma kao nekuvrstu dermo-skeleta. Stitei ovom kotanom anatomijom svoje hranljive i meke delirijume, oni sespasavaju od svake spoljne profanacije, zatvoreni u svearioj vazi koju e jedino ljutenje uinitidostupnom naim pobedonosnim, carskim nepcima.

Znam tano, i divljaki strasno, ta elim da jedem!

Utoliko me vie udi to svuda oko sebe vidim bezbonike koji jedu bilo ta, kao da na taj nainudovoljavaju samo jednoj obinoj potrebi!

Uvek sam sa izvanrednom tanou znao ta elim da postignem od svojih ula. To se ne odnosi na mojalaka i krhka oseanja, nalik na mehure od sapunice, jer nisam nikada uspeo da predvidim histerini ineobini tok moga ponaanja. U stvari, krajnji rasplet mojih postupaka uvek mene prvoga zaudi. Kao dase svaki put, meu hiljadu arenih mehuria mojih oseanja, nae jedan koji se spase propasti i nekimudom uspe da stigne do pune realnosti, pa se u tom trenutku pretvori u jedan od onih odluujuihpostupaka isto toliko opasnih koliko i eksplozija neke bombe. Nita ne moe bolje da objasni ovo, odanegdota koje slede. Ja u vam ih ispriati bez hronolokog reda, nasumice zahvatajui u svoju prolost.Potpuno autentine, sirovo ispriane, one su dermo-skeletski elementi mog lika, krenjaki materijal zamoj autoritet. Trebalo je da ostanu neispriane, ali moja fiks-ideja je da u ovoj knjizi ogolim tajne i da ihubijem sopstvenim rukama.

Imam pet godina. Prolee u jednom selu blizu Barselone. Setam poljem sa kovrdavim plavim deakomkoji je mlai od mene i koga sam tek upoznao. On vozi bicikl a ja hodam pored njega obgrlivi ga da bihmu pomogao. Prelazimo preko mosta u gradnji ija ograda jo nije dovrena. Poto sam se uverio da nasniko ne gleda, brutalnim pokretom gurauo sam deaka sa mosta. Pao je na stene sa visine od etiri metra.Ja sam zatim otrao kui da javim novost. Citavo popodne iznosili su lavore sa vodom obojenom krvljuiz sobe u kojoj je deak leao. Ostao je u krevetu vie od nedelju dana. Stalna trka i opta zbrka u kuirodila je u meni slatku iluziju. Sedim u malom salonu i jedem voe. Fotelja je ukraena kukianomipkom. Ogromne trenje od somota aplicirane su na ipku kojom su prekriveni naslon i ruice fotelje.Mali salon je odmah pored predsoblja i ja mogu da posmatram kretanje ukuana. Saloni su sputeni zbogvruine i u salonu je svee i mrano. Ne seam se da sam toga dana ijednog trenutka imao oseanjekrivice. Znam da sam te iste veeri, etajui se kao i obino u sumrak, uivao u lepoti svake vlati trave.

Imam est godina. Salon je pun gostiju. Svi govore o kometi koju emo noas moi da vidimo ako nebobude vedro. Neki tvrde da bi to mogao da bude i kraj sveta, ukoliko rep komete zakai Zemlju. Iako mi jebilo jasno da u tim razgovorima ima ponekad ironije, obuzeo me je strah i uasna drhtavica. Jedanslubenik moga oca pojavio se na vratima i objavio da se sa terase najzad vidi kometa. Svi nai gosti setrei popee uza stepenice, a ja ostadoh sam. Sedeo sam na zemlji upola paralizovan od straha. Najzad

mi se povrati hrabrost, pa i ja potrah na terasu. Trei kroz hodnik video sam moju trogodinju sestricukako etvoronoke puzi po podu. Zaustavih se, malo oklevajui, a zatim je strahovito udarih nogom uglavu, pa nastavih da trim, obuzet delirijumom radosti koju je u meni izazvao divljaki postupak. Ali,moj otac, koji je bio iza mene, video je ovu scenu. Uhvatio me je i zatvorio u svoju kancelariju. Tamosam ostao do veere.

Ova kazna, zbog koje nisam mogao da vidim kometu, za mene je jedna od najveih neprijatnosti mogaivota. Plakao sam s takvim besom da sam izgubio glas. Moji roditelji su se najzad uplaili. Kasnije sam,na najmanju pretnju, koristio ovu strategiju, znajui da moj otac ne moe da joj odoli. Jednoga dana, kadasam se davio ribljom kosti, video sam ga kako izlazi iz trpezarije jer vie nije mogao da podnese kaalj ihisterine greve koji su me obuzimali i koje sam jo potencirao da bih to vie privukao panjuporodice.

Nekako u isto vreme, jedno popodne, lekar je doao u kuu da probui ui mojoj sestri koju, od onda odkada sam je udario, jo nenije volim. Ova operacija mi je izgledala uasno divljaka i ja sam odluio daje po svaku cenu spreim. Cekao sam da lekar sedne, namesti naoare i pripremi se za posao. Onda,iznenada, uleteh u sobu sa pajalicom i poeh njom da ga udaram po licu. Nesrenik zaplaka od bola, inaslonivi se na rame moga oca koji je doao da nas razdvoji, ree glasom isprekidanim jecajima:Nikada ne bih verovao da moe da mi uini ovo, meni koji sam ga toliko voleo!" Od tada sam oboavaoda se razbolim samo zato da bih video kako se nada mnom naginje lice ovog starca koga sam uspeo darasplaem.

Imam esnaest godina i ak sam u Zavodu Brae Marista u Figuerasu. Iz razreda silazimo u dvorite zaodmor veoma strmim kamenim stepenicama. Jedno vee, bez ikakvog razloga, poeleo sam da se bacimsa vrha stepenica. Ali, bojao sam se, oklevao, i morao sam da odloim za sutradan ovu arku elju.Sledeeg dana vie nisam mogao da odolim i u trenutku kada smo ja i moji drugovi poeli da silazimo nizstepenice napravio sam fantastian skok u prazno, pao na donje stepenike, odskoio i otkotrljao se dodna. Sav sam bio izubijan, ali neka neobjanjiva i veoma velika radost odbacila je bol u dubine mojesvesti. Moji drugovi i Braa su bili prilino uzbueni. Opkolili su me, negovali, stavljali mi na glavuvlane obloge. U to vreme bio sam strahovito stidljiv. Crveneo sam ni zbog ega. Bio sam usamljenikkoji je provodio vreme krijui se. Ta gomila zabrinutih lica izazvala je u meni udno oseanje. etiridana kasnije ponovio sam istu scenu, ali ovoga puta u trenutku kad brat nastojnik nije bio tu. Pre skokaotro sam kriknuo i to je privuklo panju itavog dvorita na mene. Izubijan, ali presrean, stalno sam toinio. Svaki put kada bih silazio niz stepenice, moji drugovi su gubili dah od straha. Uvek u se seatijedne oktobarske veeri. Kia tek to je prestala da pada. Iz dvorita se peo miris vlane zemlje i rua.Na nebu, razgorelom od zalaska sunca, videli su se velianstveni oblaci koji su meni izledali kaoleopardi, Napoleon ili jedrenjaci bez katarki. Moje lice je bilo obasjano odozgo hiljadama svetlostiapoteoze. Siao sam stepenicama, stepenik po stepenik, u mrtvoj tiini, praen opinjenim oima mojihdrugova koji su prekinuli svoje igre. Ne bih se tada menjao ni sa bogovima.

Imam dvadeset i dve godine i student sam Umetnike akademije u Madridu. Pred dodeljivanje nagrade zaslikarstvo opkladio sam se da u je ja dobiti, slikajui sliku za konkurs a da pri tom ne dodirnemetkicom platno. I zaista sam uspeo da naslikam ono to se trailo bacajui sa razdaljine od jednog metramrlje boje na platno i stvarajui tako izenaujuu poentilistiku sliku. Crte i boje su bili toliko tani dasam odneo prvu nagradu. Sledee godine trebalo je da polaem ispit iz istorije umetnosti. Izaao sam naispit sa namerom da zablistam. I zaista sam se bio izvanredno pripremio. Popeo sam se na uzvienje gdeje zasedala komisija i izvukao sam pitanje. Imao sam mnogo sree. Bilo je to ba ono pitanje koje sameleo da razvijem. Ali obuzet iznenada nesavladivom lenjou, i na ogromno zaprepaenje prisutnih,izjavio sam ne oklevajui da sam inteligentniji od sve trojice profesora i da odbijam da me oni ispituju

poto i suvie dobro poznajem postavljeno pitanje.

Jo uvek sam na Umetnikoj akademiji u Madridu. elja da stalno i sistematski inim suprotno od onogato rade ostali gone me na ekstravagantnosti. To mi je u veoma kratkom roku osiguralo pravu popularnostu madridskim umetnikim krugovima. Jednoga dana, na asu slikanja, zadali su nam da naslikamo, premamodelu, jednu gotsku statuicu Bogorodice.

Izlazei, profesor nam je preporuio da naslikamo ono to svako od nas vidi". im je on iziao, ja sam,obuzet strasnom eljom za mistifikacijom, poeo da slikam terazije, inspiriui se slikom u jednomkatalogu. Nacrtao sam ih sa najveom preciznou. Svi drugovi su smatrali da sam poludeo. Krajemnedelje profesor je doao da ispravi i oceni na rad i sledio se pred slikom koju sam mu pruio. Sviuenici su nas okruili. U bojaljivoj tiini koja je nastala ja sam se usudio da kaem,glasom pomalostegnutim od stidljivosti: Moguno je da vi vidite Bogorodicu kao to je svi vide, ja, meutim, vidimterazije."

Imam dvadeset devet godina jednog leta u Kadakesu. Udvaram se Gali. Ruamo sa prijateljima namorskoj obali zaklonjeni lozom puzavicom i zaglueni zujanjem pela. Na vrhuncu smo sree jer u sebive nosim zrijuu teinu ljubavi koja se raa i hvata me za guu kao pijavica od tekog zlata na kojojblista hiljadu dragih kamenova nemira. Pojeo sam etiri jastoga na aru i zalio ih jednim od onih lakihseoskih vina, koja nemaju pretenzija, ali koja sama po sebi predstavljaju najlepe tajne Sredozemlja.

Ruak je trajao dugo i sunce je poelo da zalazi. Bio sam bos. Jedna prijateljica, koja mi se odavnodivila, nekoliko puta je napravila aluzije o lepoti mojih nogu. To je suta istina, i ja nalazim da je njenoponavljanje komplimenata glupo. Sedela je na zemlji glave lako naslonjene na moje koleno. Iznenada,stavila mi je ruku na nogu i drhtavim prstima pokuala da je pomiluje. Skoio sam, obuzet oseanjemautoljubomore, kao da sam se iznenada pretvorio u Galu. Oborio sam svoju oboavateljku i poeo da jegazim iz sve snage. Morali su da je otmu od mene. Bila je sva krvava.

Hteo ja to ili ne, naklonjen sam ekscentrinostima.

Imam trideset i tri godine. Tokom dana telefonirao mi je jedan od najpoznatijih mladih psihijatara. On jeu Minotauru proitao moj lanak o unutranjim mehanizmima paranoine aktivnosti". Cestitao mi je izaudio se zbog preciznosti mojih naunih znanja koja su uglavnom retka kada je re o jednom ovakvompredmetu. eleo je da me vidi i da sa mnom porazgovara o ovom problemu. Odluili smo da se naemoiste veeri, u mom ateljeu u Ulici Gamge, u Parizu. Uzbuen zbog ovog susreta, proveo sam itavopopodne trudei se da napravim neki redosled stvari o kojima emo razgovarati. U osnovi, bio samveoma poastvovan to su moje ideje, koje su ak i moji najblii prijatelji iz grupe nadrealista smatraliuglavnom samo paradoksalnim alama, uzete u obzir u jednom naunom krugu. eleo sam da naa prvaizmena misli tee normalno i ak sa izvesnom ozbiljnou. Cekajui dolazak mladog psihijatra, nastaviosam da radim po seanju na portretu vikontese od Noaja. Ta slika, raena na bakru, zadavala mi jeprilino tekoa. Da bih video crte na potamneloj povrini koja je pored toga delovala kao ogledalo, apoto sam primetio da na mestima gde su odblesci svetliji bolje vidim detalje crtea, radio sam sakomadom bele hartije od tri kvadratna santimetra, zalepljenom na vrhu nosa.

Tano u est asova neko je zazvonio. Sklonio sam sliku i otvorio vrata. Uao je ak Lakan i mi smoodmah zapoeli veoma ozbiljnu diskusiju punu tehnikih detalja. Bili smo iznenaeni kada smo otkrili dasu nai stavovi, i to iz istih razloga, okrenuti protiv konstitucionalistikih teza koje su bile uobiajene.Razgovarali smo dva sata u veoma velikom dijalektikom uzbuenju. Zak Lakan je otiao, obeavi mi dae sa mnom odravati stalnu vezu kako bismo mogli da izmenjujemo ideje.

Kada je otiao, poeo sam da etam gore-dole po ateljeu, trudei se da napravim sintezu naeg razgovorai objektivnije odmerim retke trenutke neslaganja do kojih je dolo meu nama. Ali, isto toliko me jezanimao i udan nain na koji me je mladi psihijatar ponekad posmatrao. Imao sam utisak da e seiznenada osmehnuti, i kao da se zatim uzdrava od toga da ne bi pokazao svoje uenje. Da li se modabavio morfolokim prouavanjem moje fizionomije, uzbuene idejama koje su uznemiravale moj duh?Dobio sam odgovor na moju zagonetku u trenutku kada sam otiao da operem ruke. (To je, u stvari,trenutak kada ovek sa najvie jasnoe sagledava bilo koje pitanje!) Ali ovoga puta odgovor sam dobiosa ogledala. Zaboravivi da skinem komad hartije sa vrha nosa, ja sam itava dva sata sa najveomozbiljnou govorio o transcedentalnim pitanjima, tonom istovremeno objektivnim i sveanim, nesumnjajui nita o smenom izgledu mog nosa! Koji bi cinini mistifikator mogao da odigra ovakvu ulogudo kraja?

Nalazimo se u ulici Bekerel 7, u naem stanu pored Sakre-Kera. Godina je 1936. Gala treba sutradan dabude operisana i mora da provede no na klinici, u miru. Operacija je veoma ozbiljna. Meutim, Gala senimalo ne brine i mi itavo popodne pravimo dva nadrealistika predmeta. Ona se zabavlja kao deteprikupljajui udnu gomilu stvari koje zatim mehaniki pretvara u prah. Kasnije sam shvatio da je njenpredmet vrveo od svesnih aluzija na blisku operaciju. Prevashodno bioloki karakter toga predmeta bio jeoigledan: metalne antene gotovo su kidale neke membrane. Jedna posuda puna brana ublaavala jeudarce grudi koje su umesto bradavica nosile po jedno petlovo pero. Ja sam pravio hipnagoginiasovnik": ogromna vekna hleba leala je na raskonom postolju; po hlebu su bile poredane, jedna dodruge, dvanaest mastionica napunjenih mastilom Pelikan". U svakoj mastionici stajalo je po jedno perorazliite boje. Bio sam oduevljen dobijenim rezultatom.

Predvee Gala je zavrila svoj predmet i mi smo odluili da ga pre nego to odemo na kliniku pokaemoAndre Bretonu. Pozvali smo taksi i paljivo uneli predmet, koji se, na nesreu, pri prvom potresu, raspao.

Posuda u kojoj se nalazio kilogram brana se prevrnula. Bili smo potpuno beli. S vremena na vreme ofertaksija se okretao i posmatrao nas. U njegovom pogledu bilo je isto toliko uenja koliko saaljenja.Zaustavili smo se pred jednom pekarom i kupili kilogram brana. Zbog raznih nezgoda koje su iskrsavalejedna za drugom, stigli smo sa velikim zakanjenjem na kliniku. Nae pojavljivanje u dvoritu, predbolniarkama koje su nam izile u susret, nije bilo bez originalnosti. Gala i ja smo se otresli i iz naihhaljina i kose izleteli su oblaci brana. Ostavio sam Galu na klinici i vratio se brzo kui i dalje serasejano otresajui. Veerao sam odlino: ostrige i peenog goluba. Popio sam tri kafe i nastavio dapravim predmet koji sam zapoeo to popodne. Od trenutka kada sam ga napustio bio sam nestrpljiv da muse vratim: stalno sam mislio na moj predmet. Pomalo sam bio zauen zbog ravnodunosti u odnosu naoperaciju moje ene. Ali, ak i trudei se, nisam mogao da osetim ni najmanju brigu. Ta potpunaodvojenost od patnji bia koje tvrdim da oboavam postavila je mom duhu moralni i filozofski problemije sam objanjenje ostavio za kasnije.

Kao muziar obuzet inspiracijom oseao sam kako u meni vri od ideja. Dodao sam ezdeset akvarelamastionica sa perima, koje sam naslikao na malim komadiima hartije i okaio icom iznad hleba.Posmatrao sam u ekstazi apsurdni i strahovito realni izgled mog predmeta, a zatim sam oko dva asa poponoi legao i potonuo u miran san. U pet asova sam se probudio, ali ovoga puta kao demon. Najveabriga koju sam ikada oseao prikovala me je za krevet. Jednim laganim pokretom glave jedva sam uspeoda odbacim pokrivae koji su me guili. Bio sam obliven hladnim znojem grie savesti. Zora se radala;frenetina pesma ptica najzad me je potpuno probudila.

Gala, Galuka, Galukinita! Suze mi vrcaju, vrele i bolne kao poroajni grevi. Cim prestanem daplaem, vidim Galu oslonjenu na jednu mainu u Kadakesu, Galu, kako se krajem leta saginje da uzme

jedan blistavi ljunak meu stenama rta Kre, Galu koja je otplivala tako daleko da od njenog malog licavidim samo osmeh. I odmah, posle svake ovakve slike, ja sve jae i jae plaem, kao da mehanizamoseanja pritiska miinu opnu mojih oiju da bi iz njih istisnuo do poslednje kapi sve svetle vizije mojeljubavi sadrane u kiselom i modrikasnom limunu seanja.

Otrao sam na kliniku i zgrabio sa ivotinjskim strahom hirurga za bluzu. On je zbog toga morao da budeizuzetno ljubazan prema meni. Citavu tu nedelju plakao sam svakog trenutka i u svakoj prilici, na najveeuenje grupe nadrealista. Najzad, jedne nedelje, opasnost je otklonjena. Smrt se s potovanjem povuklaod nje. Galuka se smeje. Drim njenu ruku prislonjenu uz svoj obraz i mislim sa nenou: Posle svegaovoga, mogao bih te ubiti!"

Detinjstvo

Kada sam imao sedam godina, otac je odluio da me upie u kolu. Morao je to da uini silom i da meodvue za ruku. Vikao sam i napravio takav skandal da su svi trgovci izili iz radnji da bi nas videli.Roditelji su uspeli da me naue dve stvari: slova azbuke i kako da napiem svoje ime. Posle godinu danakolovanja otkrili su da sam potpuno zaboravio ove minimalne rudimente kolovanja. To nije bila mojagreka. Citave kolske godine moj profesor je dolazio u razred samo da bi se tamo ispavao. Taj profesorse zvao M. Trejter, to na katalonskom znai otprilike omlet". To je zaista bila fantastina linost, sbelom bradom podeljenom na dva dugaka iljka koji su, kada bi seo, dopirali sve do kolena.

Moj otac je izabrao za mene ovu kolu sa tako udnim profesorom kakav je bio M. Trejter zato to jepripadao katalonskim slobodnim misliocima, sinovima sentimentalne Barselone, lanovima horovaHosea Anselmo Kalvea, fanatika iz procesa Ferer; a i zato to je za njega bilo pitanje principa da mi nedozvoli da se kolujem kod Brae kod kojih bi, s obzirom na na rang, bilo normalno da idem. Odluioje, dakle, da me upie u optinsku kolu, to je bilo ocenjeno kao prava ekscentrinost. Niko nije znaokakvi su pedagoki kvaliteti M. Trejtera, jer mu niko, osim siromaha, nije poveravao svoju decu. Ja sam,znai, svoju prvu godinu kolovanja provodio sa najbednijom decom Figuerasa, to je bilo vrlo znaajnoza razvoj mojih prirodnih sklonosti prema maniji veliine.

Od sedme do osme godine iveo sam u vlasti snova i mita. Kasnije mi je bilo nemoguno da odvojimstvarnost od mate. Moje pamenje pretopilo je istinu i la u jedan blok, i samo objektivna kritika nekih isuvie apsurdnih dogaaja omoguavala je da se jedno razlui od drugog.

Zatvaram oi i traim meu svojim uspomenama onu koja e mi se pokazati sa najvie spontanosti ivizuelno najjasnije. Vidim... Vidim dva empresa, dva velika empresa, skoro iste visine. Onaj levi je,ipak, neto nii i njegov vrh nagnut je prema drugom koji je, za razliku, prav kao strela. Vidim ih krozprozor prvog razreda kole Figueraske Brae, u koju su me upisali posle nesrenog pedagokog iskustvasa M. Trejterom.

Prozor koji je uokviravao moju viziju otvarao se tek po podne, ali od tog trenutka ja sam bio potpunoobuzet posmatranjem. Pratio sam kretanje senki i svetlo?ti na drveu. Pred sam zalazak sunca iljati vrhdesnog empresa izgledao je kao osvetljen tamnim crvenilom, kao da je potopljen u vino, dok je leviempres, potpuno u senci, bio samo crna masa. Zvona za veernje su zvonila i itav je razred ustajao i uhoru ponavljao molitvu koju je tihim glasom i skrenih ruku govorio otac nastojnik. Cemrpesi, koji su sekao dve svee topili na popodnevnom nebu, jedini su mi davali neku predstavu o vremenu koje jeprolazilo u razredu. Jer, kao i kod M. Trejtera, bio sam stalno odsutan iz razreda, s jednom razlikom tosam ovde morao da se borim protiv volje Brae koja su pokuavala vredno, a ponekad ak i surovo, daprivuku moju panju. Ali, ja nisam eleo da me dodiruju, da mi se obraaju, da poremeuju" ono to se

dogaalo u mojoj glavi. Nastavio sam sa sanjarijama poetim kod M. Trejtera, i shvatajui da im pretiopasnost, ja sam se jo snanije pribijao uz njih, zabijajui u njih nokte kao u neku spasilaku bovu.

Braa su primetila s koliko tvrdoglavosti posmatram emprese. Premestili su me na drugo mesto, ali bezrezultata, jer sam ja nastavio da gledam kroz zid kao da ih jo uvek vidim. Tvrdoglavo reen da ih neizgubim, ja sam u mati rekonstruisao izgubljeni prozor. Govorio sam sam sebi: Sada poinje katehizis,znai, na desnom empresu senka je dola do one crvenkaste i sagorele rupe iz koje stri suva grana zakoju je vezan komad belog platna. Pirineji su sigurno ljubiasti. A ovo je i trenutak kada, kao to samprimetio pre nekoliko dana, u udaljenom selu Vilabertran blista jedno prozorsko staklo!" I taj blistaviodsjaj zasvetleo bi iznenada realnou nekog dijamanta u mom mozgu izmuenom ovom brutalnomzabranom da gledam moju voljenu Ampurdansku dolinu koja je kasnije, svojom tako neobinomgeologijom, proela itavu estetiku filozofije dalijevskog pejzaa.

Brzo su shvatili da promena mesta nije donela ono to su oekivali. Bio sam tvrdoglavo nepaljiv i oni supoeli da oajavaju nad mojim sluajem. Jedanput, za veerom, moj otac je proitao glasno, na uas svihprisutnih, jedan izvetaj mojih profesora. Hvalili su moju disciplinu i blagost, moju mirnou naodmorima, ali su zato zavravali izvetaj govorei o tome da sam obuzet takvom mentalnom lenou,toliko ukorenjenom da mi je zbog nje nemoguno da napravim bilo kakav napredak u uenju. Za dvegodine kolovanja kod Brae nisam nauio ni peti deo onoga to su moji drugovi progutali za to vreme.Morao sam da ponavljam razred. Poeo sam sistematski da se izolujem. Pravio sam se ak da ne znam niono to sam preko svoje volje i silom uspeo da nauim. Pisao sam nepaljivo, nepravilno, i sveske su mibile pokrivene mrljama mastila. Meutim, ja sam znao ta bi trebalo da inim da bih pisao kako treba.Jednoga dana dali su mi svesku sa veoma finom hartijom; bio sam uzbuen i, uzdrhtala srca, kvasei peropljuvakom, napisao sam itavu stranu pravilno i isto i tako dobio prvu nagradu za lepo pisanje.

Ovo otkrie izazvalo je uenje oko mene i ohrabrilo me da nastavim sa mistifikacijama i pretvaranjimakoja su predstavljala moj prvi kontakt sa drutvom. Da bih izbegao ispitivanje, ustajao sam jednimskokom i bacao naglo knjigu koju sam se itav sat pre toga pravio da prouavam, ali iz koje, u stvari,nisam proitao ni jedan jedini red. Na izgled obuzet nepokolebljivom odlukom, penjao sam se na klupu izatim silazio, u panici i krijui lice rukama, kao da mi preti neka opasnost. Ova pantomima mi je donelapovlasticu da sam izlazim u vrt, u etnju. Po povratku u razred davali su mi da popijem topao aj koji jemirisao na borovinu. jvloji roditelji, bez sumnje obaveteni o ovom lanom fenomenu halueinacija,zamolili su upravnika kole da se o meni povede posebno rauna. Okruila me je atmosfera izuzetnosti iuskoro niko vie nije ni pokuavao da me bilo emu naui.

Jedna od mojih najveih strasti u detinjstvu, bila je maskiranje. Ve tada sam oboavao tri stvari: slabost,starost i luksuz.

Ali, jo vie od ove tri ideje ka kojima je teila moja linost, carovala je u meni ogromna potreba zabezgraninom samoom, uz koju je ilo jedno drugo oseanje koje je prvom, da tako kaem, sluilo kaookvir": oseanje visine", vrha". Majka mi je uvek postavljala sledee pitanje: Srce ta eli? Srce,ta hoe?" Znao sam ta sam eleo: da mi daju perionicu koja se nalazila na vrhu kue. I, dali su mi je,ostavivi mi slobodu da tu po svojoj volji napravim atelje. Perionica je bila veoma mala, pa je betonskokorito zauzimalo gotovo itav prostor. Proprocije ove prostorije oivele su u meni zadovoljstva majineutrobe, o kojima sam ve govorio. Stavljao sam stolicu na betonsko korito i postavljao preko korita tablukoja mi je sluila kao radni sto. Kada je bila vruina svlaio sam se, otvarao slavinu i punio vodomkorito do struka. Zidovi ove prostorije uskoro su se prekrili slikama: slikao sam ih na poklopcima kutijaod eira koje sam krao u salonu za eire tetka Kataline. Sedei u koritu, naslikao sam dve slike, jednuna kojoj se Josif susree sa svojom braom, i dugu pomalo plagijat za koju me je inspirisala Ilijada. Na

njoj je bila naslikana Jelena Trojanska kako gleda u horizont.

Znai, ukratko, evo me na poetku moje devete godine: usamljeno dete, car koji sedi u betonskom korituispod krova i krvari na nos! Dole je ostalo to meso za topove, taj bioloki konglomerat dlaka u nosu,majoneza, igri, dua u itilitu, glupe dece koja su uila sve to se od njih zahtevalo, kuvanih riba i,tako dalje, i tako dalje... Nikada nisam siao u prizemlje duha da bih tamo bilo ta nauio.

Bio sam istrajan i jo uvek sam takav. Moju maniju usamljenosti pojaavali su svetli patoloki trenuci.Moje nestrpljenje da se popnem na krov bilo je veliko i ja sam pred kraj obeda izmiljao kako imamgreve da bih mogao da otrim u klozet, da se tamo zatvorim i da bar za trenutak budem ,,sam". Tabekstva olakavala su mi muenje za rukom, iji sam kraj morao da saekam da bih mogao da se popnemu svoju jazbinu.

U koli sam postao agresivan i nisam trpeo da neko, namerno ili nenamerno, narui moju samou. Deca,koja bi pokuala da mi se priblie, a bilo ih je sve manje, nikada mi vie nisu prilazila jer sam ihdoekivao pogledom punim mrnje.

Roditelji su odluili da me poalju na odmor u selo, na imanje porodice Pio, udaljeno dva asa odFiguerasa. Imanje se zvalo Mlin kod kule". Stigli smo tamo posle zalaska sunca. Mlin kod kule" mi seuinio kao arobno mesto. Izgledalo mi je kao daje sazidan da bi omoguio nastavak mojih sanjarenja.Sledeih dana odluio sam da metodino organizujem vreme, jer sam oseao da moja uzavrela vitalnostzahteva malo reda, kako se moje oduevljenje ne bi rasulo u istovremenim i suprotnim eljama. U stvari,eleo sam da budem svuda i na svakom mestu. Brzo sam shvatio da sa ovom moiom prodrljivomneurednou neu ni u emu moi duboko da uivam. Dalijevska sistematinost, po kojoj sam kasnijepostao slavan, ve se i u ovom trenutku pokazala. Sastavio sam program u kome je sve bilo unapredproraunato, i moje vreme i emocije koje sam hteo da izvuem iz izvesnih postupaka.

U procesu ustajanja postojala je jedna egzibicionistika ceremonija. Posle toga je dolazila ceremonijadoruka. Dorukovao sam sam u trpezariji: dva pareta peenog hleba sa medom i olju veoma tople belekafe. Kako su zidovi trpezarije bili prekriveni uljima i bakrorezima Ramona Pioa (on je u to vremeboravio u Parizu), moji jutaraji obedi predstavljali su i moje prvo upoznavanje sa impresionizmom. Takola je, u stvari, neto to je na mene ostavilo najjai utisak u ivotu. Ona je predstavljala moj prvisusret sa jednom antiakademinom i revolucionarnom estetikom. Nisam mogao da se nagledam ovihgustih i bezoblinih mrlja boje koje su idealizirale platno na najkapriciozniji nain sve dok treptaj oka iliudaljenje od jednog metra ne bi kao nekim udom dalo ovim burnim vizijama njihov pravi oblik. Vazduh,razdaljina, jedan zrak svetlosti, i itav svet se pojavljivao iz haosa. Najstarija slika Ramona Pioapodseala je na Tuluz-Lotreka. Erotizam ovih literarnih aluzija po modi iz 1900. godine goreo je u dnumoga grla kao pogreno progutana kap konjaka.

Najvie sam se divio slikama na kojima je impresionizam najzad iskreno prihvatio poentilistiku formulu.Sistematino slaganje narandastog i ljubiastog izazivalo je u meni neku vrstu iluzije i sentimentalneradosti kakvu su mi inae pruale i stvari viene kroz prizmu i obojene duginim bojama. Ova nemajutarnja posmatranja su mi oduzimala dosta vremena, i zato sam morao na brzinu da pijem belu kafu. Tosam inio tako neveto da mi je tenost kapala po bradi i curila niz vrat kvasei mi grudi. Oseao samudno zadovoljstvo kada se ta topla kafa suila na mojoj koi i ostavljala na njoj lepljivu, ali prijatnumrlju. To mi se ak toliko dopalo da sam poeo, namerno, da prosipam kafu. Uverivi se na brzinu da meniko ne gleda, sipao bih malo kafe u koulju a ona je curila sve do trbuha. Jednoga dana gospodin Piome je uhvatio na delu. On i njegova ena su zatim godinama priali tu priu kao i hiljadu drugih udnihanegdota koje su voleli da gomilaju oko moje zbunjujue linosti. Uvek bi poinjali istim reima:

Znate li ta je Salvador opet uinio?

I svi su paljivo sluali priu o nekoj od mojih fantazija koje su bar imale tu vrlinu da ljude zasmejavajudo suza. Jedino se moj otac nije smejao. Preko njegovog lica, na kome se videla zabrinutost zbog mojebudunosti, prela bi senka.

Posle doruka trao sam u veliku belo okreenu prostoriju gde se na zemlji suio kukuruz i koja je bilavrea raznog zrnevlja. Ta prostorija je po dozvoli gospodina Pioa postala moj atelje. On je tako odluiozbog toga to je sunce u nju prodiralo itavog jutra. Imao sam veliku kutiju uljanih boja i odmah sampoinjao da slikam. Slike sam kaio o zid. Moja truba platna brzo se utroila. Odluio sam tada daupotrebim jedna stara vrata skinuta sa arki. Poloio sam vrata na dve stolice i reio da slikam samo posredinom delu a ne i po izboinama. Trebalo je da one poslue kao okvir. Od pre nekoliko dana goreosam od elje da naslikam veliku vezu treanja. Prosuo sam zato itavu korpu treanja na sto. Sunce je krozprozor obasjavalo rasute trenje oivljavajui ih hiljadama plamiaka. Poeo sam da slikam samo sa triboje koje sam tubom razmazivao. U levoj ruci drao sam dve tube: jednu sa cinoberom za deo trenjeobasjan suncem, drugu sa karminom za deo u senci. U desnoj ruci drao sam tubu sa belom bojom zaodsjaj na svakoj trenji. Zatim bih poinjao rad. Na svaku trenju stavljao sam tri mrlje boje. Tak, tak,tak... svetlo, senka, odsjaj... tak, tak, tak... svetlo, senka odsjaj... Ujednaeno kripanje mlina davalo jeritam mom radu. Tak, tak, tak... Moja slika je sve vie postajala oaravajua igra vetine, i problem jebio da svaku trenju bolje naslikam. Imao sam utisak da izvanredno uspevam, i da je slinost savrena.Poto sam se izvetio, iskomplikovao sam igru. Umesto da slikam trenje u vezama, kao to su stvarno ibile, naslikao sam nekoliko pojedinano, as u jednom, as u drugom uglu. Ali, da bih pratio isprekidaniritam mlina, morao sam bukvalno da skaem s jednog kraja poloenih vrata na drugi. Izgledalo je kao daigram neku tajanstvenu igru ili kao da bajem. Tak ovamo, tak onamo, tak tu... hiljadu cinobernih, kaokarmin crvenih i belih svetlosti palilo se na mom improvizovanom platnu na svaki okret mlina. Bio sammajstor, gospodar i pronalaza ovog prosedea jedinstvenog u analima slikarstva.

Ova slika je sve iznenadila. Gospodin Pio je gorko alio to je naslikana na tekim vratima, nezgodnimza rukovanje, i koja su, tavie, bila na izvesnim mestima pojedena od crva. Seljaci su stajali zadivljenipred ovim trenjama koje su toliko bile nalik na prirodne da je oveka obuzimala elja da prui ruku i daih uzme. Napravili su mi primedbu kako sam zaboravio da naslikam peteljke. Uzeo sam aku treanja ipoeo da ih jedem a peteljke sam lepio po slici. Ovaj kola je dao izvanredan reljef mom delu. Sto setie crva koji su nagrizali vrata i stvarali rupice na mojim mrljama boje, oni su neverovatno liili na crvena pravim trenjama koje su bile razasute po vratima. Reen da postignem jo vei realizam, poeo samjednom iodom da izmenjujem njihova mesta. Uzimao sam jednog crva iz vrata i stavljao ga u trenju izkoje sam opet vadio crva i uvlaio ga u rupe na vratima. Bio sam ve uspeo da izvrim nekoliko ovihbizarnih i ludakih izmena, kada me odjednom iznenadi prisustvo gospodina Pioa koji je, bez sumnje,ve due vremena stajao iza mene. Ovoga puta se nije smejao mojim ekstravagancijama, kao to je inaeimao obiaj. Posle dubokog razmiljanja uo sam kako apue kao da govori sam sa sobom: Ovo jegenijalno."

Seo sam na zemlju, na zma kukuraza ugrejana od sunca i poeo da razmiljam o reima gospodina Pioa.One su ostale duboko urezane u mom srcu. Bio sam siguran da u zaista moi da ostvarim neobine stvari,mnogo neobinije nego to je bila ova. Jednoga dana itav svet e se uditi mom talentu.

Kada sam posle izvesnog vremena doao u trpezariju, tamo me je saekalo simpatino utanje. Govorilisu o meni. Gospodin Pio mi je rekao ozbiljno:

- Odluio sam da razgovaram sa tvojim ocem. Treba da ti nae profesora crtanja.

- Ne odgovorio sam ozbiljno ne treba mi profesor crtanja. Ja sam slikar impresionista.

Nisam znao ta tano znai re impresionista", ali mi se inilo da je moj odgovor potpuno logian.Gospoa Pio je prsnula u smeh:

- Gledajte, molim vas, ovo dete, sa koliko sigurnosti izjavljuje da je impresionista.

Mladiko doba

Moje mladistvo je bilo obeleeno svesnim naglaavanjem svih mitova, svih manija, svih vrlina i svihgenijalnih crta koje su se nagovestile u detinjstvu. Nisam hteo sebe ni u emu da ispravljam, nita damenjam. Stavie, bio sam obuzet eljom da nametnem i da na bilo koji nain istaknem vrednost svognaina miljenja. Moja linost, koja se sve snanije potvrivala, vie se nije zadovoljavala primitivnimnarcisoizmom, ve se ubrzo proistila antisocijalnim i anarhinim tendencijama. Dete-car je postaloanarhista. Iz principa sam bio protiv svega. Jo iz detinjstva inio sam sve drukije od ostalih", ali skoroi ne primeujui to. Kasnije, kao mladi, inio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kae crno" pada ja odgovorim belo", bilo je dovoljno da se neko pokloni s potovanjem pred neim, da bih ja na topljunuo. Moja stalna potreba da budem drukiji naterivala me je u pla od besa. Stalno sam ponavljaosam sebi: Jedini ja! Jedini ja!"

Posle Brae iz hrianskih kola poao sam kod Brae Marista, koji su pripremali ake za gimnaziju. U tovreme pravio sam se kao da sam otkrio senzacionalne stvari u matematici, koje su mi omoguavale dazaraujem novac. Kupovao sam novie od pet santima i plaao ih deset santima. Igra je bilanerazumljiva itavom svetu, a mene je upropaavala. Kada bih potroio novac, pravio sam se da svodimraune u jednoj staroj belenici koju sam briljivo uvao u depu. Posle toga sam zadovoljno trljao ruke.

Opet sam zaradio.

Ustajao sam od svoje improvizovane tezge izigravajui radost koju, navodno, nisam hteo da pokaem, alikojom kao da sam hteo da kaem: Glupaci, opet sam vas prevario." Moji drugovi su uzvikivali: Zaistaje lud!" Ja sam uivao u ovim reima.

Da bih zaudio drugove, izmiljao sam i napade", uvee, na izlasku iz kole. Zrtve su obino bila manjaili slabija deca. rtva jednog napada bio je neki ak koji je svirao violinu i koga sam veoma malopoznavao. Njemu sam se, u stvari, ak i divio zbog njegovog umetnikog opredeljenja. Bio je visok,mrav i bled. Njegov boleljiv izgled mi je bio jemstvo da nee umeti da se brani i da nee isuvie gruboreagovati. itavih etvrt sata pratio sam ga, ne nalazei zgodnu priliku, jer je bio u drutvu nekolicineuenika. Najzad, u jednom trenutku, on se odvojio od dragova i kleknuo da zavee pertlu. Poloaj koji jezauzeo bio je izvanredno pogodan. Pritrah brzo, kao munja, i odvalih mu straan udarac nogom uzadnjicu, a zatim obema nogama skoih na njegovu kutiju sa violinom i smrvih je. U nekoliko koraka samse udaljio, ali moja rtva, iako iznenaena, brzo se povratila, luda od besa, i potrala za mnom. Taj dekoje imao due noge od mene i razdaljina koja nas je razdvajala svakog asa je bivala sve manja. Osetivida je beanje uzaludno stao sam i kukaviki se bacio na kolena, molei ga da mi oprosti.

Hteo sam ak da mu ponudim dvadeset pezeta da me ne bi dirao. Ali on je bio uasno ljut i nije hteo dami oprosti. Pokrio sam tada glavu rukama da bih je zatitio. Ipak, nisam uspeo da izbegnem straan udaracnogom i amare koji su me oborili na zemlju. To nije umanjilo njegov bes i zgrabivi mi pramen kose onmi ga iupa. Tako sam grozno, histerino, vikao, i toliko sam drhtao, da se deko, i sam uplaen,zaustavio.

Okruila nas je grupa uenika, a profesor knjievnosti, koji je tuda prolazio, prie da pita ta se dogodilo.

U tom trenutku jedna udna la rodila se u moj izubijanoj glavi.

- Unitio sam njegovu violinu jer sam hteo da pruim, najzad, neoboriv dokaz da je slikarstvoiznad muzike!

Potpuna tiina doekala je moj odgovor a zatim se zauo zbunjen apat i smeh. Ljut, profesor je upitao:

- Kako to?

- Cipelama!

Ovoga puta oko nas se rasplamsao agor. Jednim pokretom profesor ih uutka i skoro oinski prekornododade:

- To nita ne dokazuje i nema nikakvog smisla!

- Znam, dobro rekao sam odvajajui svaki slog da za veinu mojih drugova pa ak i za veinuprofesora to nema smisla, ali, mogu da vam tvrdim da moje cipele ne misle tako.

Zavladala je zbunjena tiina; svi su ekali da budem izgren zbog nevaspitanja. Ali, profesor, koji seiznenada zamislio, nestrpljivo odmahnu rukom, dajui tako na znanje ostalima koji su bili iznenaeni irazoarani, da je, bar za trenutak, incident zavren.

Od tog trenutka poeo je da se stvara oko moje linosti oreol smelosti; zbog dogaaja koji su usledili onse ubrzo pretvorio u legendu. Postao sam predmet rasprava. Da li je lud, ili nije? Moda je samo upolalud? Moda je izuzetan, ali i nenormalan? Ovo miljenje delili su moj profesor crtanja, lepog pisanja ipsihologije. Profesor matematike je, meutim, tvrdio da mi je inteligencija mnogo ispod osrednje.

Sve udno i nenormalno to se dogaalo uglavnom je, automatski, pripisivano meni. Sto sam vie bio,,sam" i jedinstven" to sam vie upadao u oi. Direktno sam izlagao svoju samou i bio ponosan na njukao na ljubavnicu s upadljivim nakitom koji je, u stvari, bio sainjen od mog odavanja potovanja samomsebi.

Pustio sam da mi poraste kosa kao u devojke, i gledajui se u ogledalu voleo sam da zauzmem Rafaelovstav i da pogledam melanholino kao on na svom autoportretu. Cekao sam sa nestrpljenjem pojavu prvihdlaka koje bih mogao da brijem. Pustio sam da mi porastu zalisci. eleo sam da od svoje glave napravimremek-delo. Da sam sebi komponujem lik. esto sam, izlaui se opasnosti da budem iznenaen, ulazio usobu svoje majke i krao malo pudera i olovku kojom sam crnio trepavice. Na ulici sam grizao usne da bibile to crvenije i voleo sam da me ostali ljubopitljivo posmatraju.

Osrednje sam poloio ispite sa prve godine, ali nisam pao ni iz jednog predmeta jer bi mi to pokvariloletovanje. Leta su mi bila svetinja. Oekivao sam ih nestipljivo.

Moje letovanje poinjaloje na dan Svetog Jovana i oduvek sam, seam se, provodio taj dan u malom,belo okreenom selu na obali Sredozemnog mora, u Kadakesu. Jo u detinjstvu sam oboavao ovo mestosa skoro fanatinom vernou. Znam svaki njegov kut. Znam napamet oblik njegovih zaliva, rtova,njegovih stena. Tu je upisan itav moj sentimentalni i erotski ivot. To je pejza koji volim vie od svih!A ja, koji te tako dobro poznajem, Salvadore, znam da ti ne bi mogao toliko da voli pejza? Kadakesakada on zaista ne bi bio najlepi na svetu, jer on to i jeste. Zar ne?

I kada ovek najmanje mili o tome, skakavac skoi! Uas nad uasima! I uvek je bilo tako. Unajsmirenijem trenutku mojih oduevljenih razmiljanja, skoio bi skakavac. Njegov strani skok bi meparalisao, izazivajui trzaj straha u mom potresenom biu. Odvratni insekt! Komar, muenitvo i

halucinatorno ludilo u ivotu Salvadora Dalija. Ni danas se taj strah nije umanjio. Moda se ak ipoveao. Kada bih se naao na ivici neke provalije i kada bi mi skakavac skoio na lice, radije bih sebacio u provaliju nego da trpim tu strahotu.

U Zavodu, moj strah od skakavaca najzad me je itavog obuzeo. Video sam ih svuda, ak i tamo gde ihnije bilo. Moji uasnuti krici priinjavali su radost mojim drugovima. Obina gumena kuglica koju bi mibacili zavrat naterivala me je na drhtanje i strah. Moje nervno stanje postalo je veoma zabrinjavajue i jasam izmislio strategiju da se oslobodim, ako ne svog straha, bar surovosti ostalih deaka. Izmislio samprotivskakavca: obian ispresavijani komad bele hartije nalik na kokoku koji me je, kako sam tvrdio,vie uasavao od skakavaca. Molio sam sve drugove da mi ga ne pokazuju. Kada bi mi neko pokazivaoskakavca, pokuavao sam da do maksimuma savladam strah i uvao sam krike za komad bele hartije. Ovalana fobija imala je ogroman uspeh. Bilo im je mnogo lake da prave kokoke" od hartije nego da loveskakavce. Naravno, moja simulacija je imala i svoju lou stranu; nisam smeo da zaboravim izigravanjestraha poto bi me inae otkrili. Nered koji je nastajao u razredu bio je takav da su se profesori zabrinuli.Odluili su da kazne ake koji su mi pokazivali hartiju, objanjavajui im da je zloin tako dovoditi dooajanja moj nervni sistem. Jedno popodne, ba kada je otac nastojnik obilazio na razred, naao samkomad bele hartije u svojoj kapi. Znajui da svi oekuju moju reakciju, i da ih ne bih razoarao, groznosam kriknuo. Besan, profesor mi je naredio da donesem taj predmet. Odbio sam. On mi je zapovedio.Nizata na svetu!" Dobivi iznenada inspiraciju prosuo sam boicu mastila i obojio hartiju plavo. Zatim,uzimajui je paljivo izmeu palca i kaiprsta bacio sam je, punu mastila, na profesorovu katedru.

- Sada mogu da vas posluam rekao sam. Vie nije bela i zato me vie nije strah.

Ova nova dalijevska avantura bila je povod da me izbace iz kole.

Moje uspomene iz rata 1914-1918. su veoma prijatne. Neutralnost panije dovela je zemlju do euforije ido brzog ekonomskog prosperiteta. Razvila se bahata fauna novih bogataa. O njima su se priale hiljadeanegdota. Ja nisam bio jedini koji ih je izmiljao i prenosio. Svuda su bile organizovane ekstravagantnesveanosti. Dame su nauile da igraju argentinski tango i da pevaju nemake solo pesme uz pratnju gitare.Mir je odjeknuo kao bomba. Primirje je bilo znak opte radosti u itavoj profrancuski nastrojenojKataloniji, koja je sauvala zlatnu uspomenu na Napoleonovo osvajanje. Organizovana je javnamanifestacija na ulicama Figuerasa, u kojoj je trebalo da uzmu uea i j okolna sela. Trebalo je da proei povorka sa zastavama i parolama. Studenti su osnovali Studentsku grupu" za izbor Komiteta i zadiskusiju o ueu studenata u ma| nifestacijama pobede. Predsednik je doao k meni i zamolio me daodrim uvodni govor.

- Vi ste rekao je on jedini uenik koji je za to sposoban. Ali, budite snani i ubedljivi, budite onoto ste. Imate dvadeset i etiri asa da se pripremite.

Prihvatio sam i odmah poeo da piem govor koji je otprilike ovako poinjao: Velika rtva u krvi kojaje prineta, probudila je politiku savest svih ugnjetenih naroda... i tako dalje... i tako dalje..." Prouavaosam melodramatine stavove ispred ogledala. Ali, to je moj govor vie napredovao, to je meneobuzimala sve vea stidljivost i umanjivala mi poverenje u samog sebe. Moj prvi javni govor nije smeoda razoara publiku koja je ve bila upoznata s legendom o meni. Nisam smeo da se napravim bolestan,utoliko pre to je, ukoliko mi je hrabrost opadala, govor bivao sve bogatiji veoma originalnimfilozofskim idejama i ukraen divnim cveem retorike.

Sutradan sam se probudio smrtno zabrinut, i nisam bio u stanju da progutam nijedan zalogaj za doruak.Lepo oeljan i doteran otiao sam u Centar republikanaca", gde je trebalo da se odri sastanak. Putdonde bio je za mene pravo muenje. Doao sam itav sat ranije jer sam mislio da iskoristim to vreme

kako bih se navikao na salu i na publiku koja e postepeno ulaziti. Tek to sam uao, pocrveneo samtoliko da sam morao da sednem. Doneli su mi au vode. Malo se povrativi, sa uasom sam primetio upublici ozbiljne osobe, pa ak i devojke, od kojih sam se strano stideo. Republikanske zastaveokruivale su estradu na kojoj su nas ekale tri stolice. Ona u sredini bila je meni namenjena. S desnestrane je bio predsednik, a sa leve sekretar. Kada smo sedali, nekoliko njih se ironino nasmejalo. Staviosam glavu u ruke kao da elim da prouim govor koji sam, sa iznenadnom siguraou, razvio ispred sebe.Sekretar je ustao i poeo dugaak ekspoze o razlozima ovog sastanka. Stalno su ga prekidale upadice onihkoji su nam se podsmevali. Pravio sam se kao da me jedino interesuje moj govor, ali sam ipak dobro uosvaku sarkastinu upadicu. Sekretar je zavrio govor i dao mi re. U sali je nastala tiina. Tiina koja jeimpresionirala. Onda sam razumeo da su doli uglavnom zbog mene. Prvi put sam tada uivao uzadovoljstvu koje se kasnije esto ponavljalo, zadovoljstvu to sam predmet opte panje". Ustao samlagano, ne znajui jo ta u da uinim. Bio sam toliko nervno napet da ak nisam uspeo da se setim niprvih rei govora. Sekunde su prolazile i tiina je postajala gua, a ja nisam uspevao da otvorim usta.Neto je moralo da eksplodira. Ali ta? Krv mi se pela u glavu i, diui ruke kao da nekog izazivam,viknuh iz sveg glasa:

- Zivela Nemaka! Zivela Rusija!

Posle toga jednim udarcem noge odbacih sto meu publiku. Za nekoliko sekundi zbrka je dostiglavrhunac, ali, uprkos mog oekivanja, niko se vie nije brinuo o meni. Sala, podeljena na nekoliko tabora,tukla se, psovala i raspravljala. Povrativi hladnokrvnost neopaeno sam se izvukao i otiao kui. Otacme je pitao:

- A tvoj govor?

- Bilo je odlino.

Zaista je bilo tako. Moja izjava dobila je veoma originalno politiko tumaenje. Martin Vilanova, jedanod agitatora iz nae oblasti, objasnio je na svoj nain moj udan stav: Nema vie ni saveznika nipobeenih. U Nemakoj je revolucija. Ona ima ista prava kao i pobednici. A Rusija jo vie, jer je njenarevolucija najeljeniji plod ovog rata." On je dodao da je udarac u sto imao za cilj da prodrma publiku,koja je isuvie sporo shvatala moju politiku misao.

Sutradan, nosei nemaku zastavu, uestvovao sam u povorci. Martin Vilanova je nosio drugu zastavu sainicijalima sovjetske republike: SSSR. To je sigurno bila prva zastava te vrste u paniji. Neto kasnije,Vilanovina grupa odluila je da jednu od ulica Figuerasa krsti imenom Vudroa Vilsona. Doao je k menisa velikom parolom i zamolio me da lepim umetnikim slovima ispiem na njoj sledee: Grad Figuerasodaje poast Vudrou Vilsonu, zatitniku slobode malih naroda." Popeli smo se na krov da zakaimoparolu za ipke koje su inae sluile za suenje rublja. Obeao sam da u odmah poeti sa radom kako bisutradan sve bilo gotovo na vreme. Sutradan ujutro probudio sam se sa griom savesti jer jo nita nisambio uinio. Cak i da sam odmah poeo, slova se ne bi mogla osuiti. Uinilo mi se da sam naao dragiizlaz: ako bih isekao slova u platnu, ona bi naspram neba izgledala plava. Kada sam hteo da zaponemposao, otkrio sam da je platno toliko debelo da se ne moe sei makazama. Veliki kuhinjski no, koji samzatim upotrebio, napravio je samo ogromnu rapu. Posle ovih neuspeha izumeo sam novu, nita manjeludaku tehniku. Hteo sam da progorim grosso modo platno i da zatim ujednaim slova makazama.Pripremio sam nekoliko kofa vode u sluaju da se platno upali. Naravno, uspeo sam samo da napravimbezoblinu progoretinu koju sam jedva ugasio. Posle dva sata rada rezultat je bio oajan. Na platnu subile dve rupe, jedna manja proseena noem, i druga, vea, progorena. Sve je bilo izgubljeno. Vie nisamimao vremena ni za ta. Obeshrabren i mrtav umoran, opazio sam kako platno okaeno za etiri ipke lii

na veoma udobnu ljuljaku. Legao sam na platno. Njegovo ljuljukanje mi je bilo toliko prijatno da sampoeleo da prodremam. Ali, setio sam se da me je otac upozorio na sunce. ovek lako moe da dobijezapaljenje mozga ako spava na suncu. Svukao sam se i spremio kofu vode koju sam ostavio tano ispodrupe u platnu. Legnuvi potrbuke u moju improvizovanu ljuljaku, mogao sam da proturim glavu krozrupu i da se osveim. Na nesreu, rupa se proirila i pretila je opasnost da kroz nju ceo propadnem. Alija sam se zakaio nogama za onu drugu rupu iseenu noem. Sve je ilo kako treba u poetku, dok ujednom trenutku, elei da pokrenem nogu, nisam svojom teinom iscepao platno. Umesto da izvuemglavu iz kofe, ja sam je duboko zagnjurio i naao se u poloaju koji je bio ne samo smean ve ismrtonosan. Umro bih udavljen u ovom apsurdnom poloaju da nije naiao Martm Vilanova i oslobodiome. Poto se nisam pojavio sa parolom na vreme, on je doao k meni da vidi zbog ega sam zakasnio.Kada me je izvukao iz kofe, jedva sam nekako povratio dah i prisustvo duha. Zbunjeni Martin me jezabrinuto upitao:

Ali ta si radio, potpuno si nag, sa glavom u kofi? A predsednik optine je ve tamo! itava gomila vepola sata eka. Reci mi ta si radio?

I ovoga puta sam naao neoekivani odgovor. Ba sam pronalazio kontrapodmornicu.

Kameno doba

Rastao sam. Na imanju gospodina Pioa u Kadakesu rastao je i empres posaen u sredini dvorita.Polovina mojih obraza bila je prekrivena zaliscima u obliko kotleta. Nosio sam samo odelo od crnog,mekog somota i etao se sa lulom od morske pene u ustima. Glava lule je predstavljala iskeenogArapina. Nikada nisam izlazio bez tapa i imao sam itavu zibrku. Rastao sam. I moja ruka takoe. Ono"se dogodilo jednog dana u klozetu Instituta i razoaralo me... Obuzelo me je oseanje krivice: verovaosam da je ,,ono" neto sasvim drugo! Uprkos razoaranju stalno sam to radio obeavajui sebi svaki putda e to biti poslednji put.

Uio sam da crtam sa arom i panjom itavog svog bia. Taj ar je jo bio udesetostruen potrebom dase izbrie kajanje zbog onoga". Svako vee sam odlazio u kolu crtanja. Moj profesor, gospodin Nunjez,bio je izvrstan crta, nekadanji dobitnik Rimske nagrade za graviru i strasni ljubitelj lepih umetnosti.Vodio me je svojoj kui da mi objasni tajne svetlosti i senke i da mi pokae divlje poteze jedneoriginalne Rembrantove gravire koju je imao i prema kojoj je oseao duboko potovanje. Odlazio sam odgospodina Nunjeza egzaltiran i nadahnut, sa obrazima grozniavim od najveih umetnikih ambicija i punskoro religioznog potovanja prema Umetnosti.

Na Institutu sam ostao osrednji uenik. Svi su savetovali ocu da se sloi sa mojom orijentacijom premaslikarskoj karijeri. Vie od svih navaljivao je gospodin Nunjez, koji je apsolutno verovao u moj slikarskitalenat. Ali, moj otac nije hteo nita da odlui. Plaila ga je slikarska karijera. Ipak, uinio je sve daupotpuni moje umetniko obrazovanje. Kupovao mi je knjige, asopise i sve ostalo to mi je bilopotrebno.

Kada poloi maturu, odluiemo govorio je.

Ja sam ve odavno bio odluio. ekajui, prodirao sam knjige iz oeve biblioteke. Za dve godine svesam ih proitao. Volterov Filozofski renik" na mene je ostavio najjai utisak, dok mi se Tako jegovorio Zaratustra" uinilo daleko slabijim od onoga to bih i sam umeo da uinim. Najradije sam itaoKanta, koga upote nisam razumevao, i zbog toga sam bio ponosan i zadovoljan. Oboavao sam da seizgubim u lavirintu njegovih razmiljanja koja su u meni odjekivala kao nebeska muzika. ovek koji, kaoKant, pie tako vane i tako nekorisne knjige mogao je samo da bude aneo.Tvrdoglavost sa kojom sam

itao ono to nisam razumevao bila je posledica snane duhovne gladi. I, kao to nedostatak kalcijumanagoni neku decu da grebu i jedu kre i gips sa zidova, tako je i moj duh oseao potrebu za timkategorikim imperativom koga sam prevakavao godinama ne uspevajui da ga progutam. Ipak, jednogadana sam uspeo. Jedna vrata su se otvorila i ja sam razumeo. Sa Kanta sam preao na Spinozu, koji me jeoduevio, Dekart mi je kasnije posluio da suprostavim metodoloke i logike osnove mojih buduihispitivanja. Poeo sam da itam filozofe skoro iz vica, a zavrilo se plaem. Ono to roman ili nekipozorini komad nisu bili u stanju da uine, dogodilo se onoga dana kada sam, ne seam se vie kod koga,proitao jednu blistavu defmiciju principa identinosti. I danas, iako me ista filozofija uopte vie neinteresuje, primer ovekove spekulativne inteligencije, kakav god on bio, nateruje mi suze na oi.

Moj otac se kolebao. Znao sam to i spremao se da posle mature budem slikar. Trebalo je da proe jo trigodine, ali ve se govorilo o Umetnikoj akademiji u Madridu, a moda i u Rimu ako budem odneonagradu. Poeo sam da se bunim na pomisao o praenju kolskih kurseva. Hteo sam da budem slobodan;da niko nema prava da se mea u ono to rodi moj mozak. Ve sam planirao bitku na ivot i smrt sa mojimprofesorima.

Gospodin Nunjez vie nije imao mira od mene. Svaki dan sam ga sve vie iznenaivao i nagonio da mi daza pravo. Bio sam u jeku tehnikih otkria. Sva su vodila poreklo iz iste stvari: iz sistematske elje dainim suprotno od onoga to mi kae moj profesor.

Jednoga dana trebalo je da nacrtamo nekog starog prosjaka sa finom, potpuno belom kovrdavom bradom.Gospodin Nunjez mi je rekao da je moj crte ve zamoren od mnogog crtanja i da neu uspeti da dobijemmeku belinu ove brade bez mrlje. Trebalo je da ponem iz poetka, na istom papiru, da tedim belinu ida se sluim samo mekom olovkom kojom treba jedva da dotiem hartiju. im je profesor otiao,nastavio sam da crtkaram dalje i to sve crnjim i debljim olovkama. Radio sam to sa toliko strasti da su sesvi uenici okupili oko mene. U jednom trenutku, po sili kontrasta, uspeo sam da doaram iluziju modela.Nezadovoljan, nastavio sam da crtam i moj se crte pretvorio u bezoblinu naslagu crnih mrlja. Sutradan,kada je gospodin Nunjez doao da ispravi crtee, oajno je uzviknuo:

- Uinili ste suprotno od onoga to sam vam rekao, i evo rezultata!

Ne zbunivi se nimalo, odgovorio sam kako u uskoro doi do reenja. I dalje sam crtao tuem po hartiji.

- Hoete moda da napravite negativ? rekao je gospodin Nunjez.

- Mislim da naslikam tano ono to vidim.

- Ako mislite da upotrebite kredu, varate se. Ona se nee drati na tuu.

Otiao je vrtei glavom. Kada sam ostao sam, izvadio sam peroroez i poeo da grebem hartiju. Na crteusu poele da se pojavljuju blistave beline. Prosjakova brada pojavljivala se iz mraka mog crtea saizvanrednim realizmom. Kada sam eleo da beline budu osenene, pljuvao sam na to mesto i trljanjemdobijao sivkaste ogrebotine. Poto sam zavrio, osvetlio sam crte jakom svetlou.

Kada je gospodin Nunjez otkrio moje delo, ostao je bez rei. Zbunjenost mu nije dozvolila da mi pokaesvoje divljenje, ali me je zato zagrlio i stegao gotovo guei, i stalno je ponavljao: Gledajte! Kako jeveliki ovaj Dali!"

Ovaj dogaaj me je naterao da dugo razmiljam o osobinama svetlosti i mogunostima da se onapodraava. Moja istraivanja trajala su itavu godinu i najzad sam zakljuio da samo reljef boje, znalakistavljen na platno, m'oe da da oku pravi utisak. To je bio period koji su moji roditelji nazvali kamenodoba". Upotrebljavao sam kamenje da bih dobio, na primer, veoma blistav oblak. Lepio sam kamenje na

platno, a zatim ga bojio. Jedan od mojih najveih uspeha u ovom anru je bio zalazak sunea sa kao krvcrvenim oblacima. Nebo je bilo prepuno kamenja svih dimenzija, od kojih su neki bili veliki kao pesnica.Ova slika je dugo visila na zidu porodine trpezarije i seam se da nas je esto, u tiini posle veere,iznenaivao um kamena koji bi, odlepivi se sa slike, padao na pod. Moja majka bi prestala da ije, aotac ju je uvek umirivao reima:

- Nije nita, to je samo jo jedan kamen pao sa neba naeg deteta.

Obino je dodavao:

- Ideja je dobra, ali ko e ikada poeleti da kupi sliku koja je osuena da nestane i da pri tomzatrpa kamenjem itavu kuu.

Za ljude iz Figuerasa moja slikarska istraivanja predstavljala su pravi izvor zabave. Ponavljalo se odusta do usta: Evo, Dalijev sin sada stavlja kamenje na svoje slike!" A ipak, usred tog mog kamenogdoba" traili su mi da dam nekoliko platna za lokalnu izlobu. Izlagala su tridesetorica umetnika od kojihsu neki bili ak iz Gerone i Barselone. Moje slike su bile najzapaenije. Dvojica najuvenijih kritiara,Karlos Kosta i Puig Pohades izjavili su da se preda mnom otvara blistava umetnika karijera.

U mojoj glavi slava je blistala kao otvorene makaze. Radi, radi Salvadore! Ima talenta za surovost, ali iza rad. Ova sposobnost izazvala je u svima potovanje. Ustajao sam u sedam sati ujutru i itav dan mojmozak nije znao za odmor. Cak i moje etnje sa devojkama ulazile su u program: u posao zavoenja.Roditelji su stalno ponavljali: ,,On se nikada ne zabavlja. Ni trenutka nije miran. Mlad si, Salvadore.Treba da koristi svoju mladost." Ja sam tada mislio suprotno: Pouri da ostari. Strahovito si zelen igorak." Kako da se oslobodim mladosti, koja je u stvari samo beskorisna mana?

Pre svega trebalo je da se bavim kubizmom, uei istovremeno da crtam. Ali to nije moglo da zadovoljimoju elju za aktivnou. Hteo sam da budem pronalaza i da napiem veliko filozofsko delo koje sambio zapoeo godinu dana ranije: Vavilonska kula.

Smrt moje majke, te poslednje godine, bila je najdublje od svih mojih oajanja. Oboavao sam je. Ona jebila toliko dobra da sam ja mislio: ,,To je dovoljno i za mene." Oboavala me je tako apsolutnomljubavlju, punom ponosa, i nije mogla da se prevari. Ono to je bilo zlo u meni, verovatno je i vredelo.Ta smrt mi se uinila kao izazov Sudbine. Nisu mogli uiniti takvu stvar ni njoj ni meni. Proganjale su meosvetnike ideje. Stisnutih zuba kleo sam se da u oteti svoju majku od smrti i Sudbine, pa makar moraoda upotrebim i one Svetlosne sablje koje e jednoga dana divlje zablistati oko mog slavnog imena.

Otputovao sam za Madrid sa ocem i sestrom. Na prijemnom ispitu za Umetniku akademiju trebalo jenapraviti jedan crte prema nekom modelu iz antike. Moj model je bio odliv statue boga Baha, od JakopaSansovina. Imali smo na raspolaganju est dana. Ja sam normalno radio, kad, treeg dana, vratar koji jebrbljao sa mojim ocem u dvoritu, izrazi svoju bojazan da u biti odbijen.

Ne govorim rekao je on o umetnikoj vrednosti crtea vaeg sina, ali on nije potovao ispisana pravila. Unjima se jasno kae da crte mora da bude veliine Engrove hartije, a va sin je napravio tako mali crteda se beline zaista nee moi smatrati marginama.

Rezultat ispitaje bio iznenaujui. Bio samprimljen na Umetniku akademiju uz ovo objanjenje: Iakocrte nije izveden u pravilnim dimenzijama, on je toliko savren da ga je komisija prihvatila."

Moj otac i sestra su otili, a ja sam ostao sam u jednoj veoma udobnoj sobi studentskog doma. Trebalo jeimati odline preporuke pa tu biti primljen. Odmah sam poeo da pratim predavanja na Akademiji. Svevreme sam posvetio tome. Nisam se povlaio ulicama, nikada nisam iao u bioskop u Domu. Uopte

nisam poseivao drugove i vraao sam se u svoju sobu, zatvarao se tamo i nastavljao, usamljen, svoj rad.Nedeljom ujutru odlazio sam u Prado i pravio analitike eme slikarskih kompozicija svih slikarskihkola.

U svojoj sobi slikao sam prva kubistika platna, namerno pod uticajem Huana Grisa. U to vreme koristiosam samo crno, belo, sijensku zemlju i maslinasto zeleno. To je bila reakcija na moje isuvie ive boje izranijeg peiroda. Veliki eir od crnog filca upotpunio je moje odevanje, zajedno sa lulom koju nikadanisam palio. Poto sam mrzeo dugake pantalone, poeo sam da nosim kratke pantalone sa dugakimarapama i ponekad sa visokim kamanama. Nepromoivi ogrta, koji se skoro vukao po zemlji, titio meje od kie. Danas mi je jasno koliko je takvo odevanje bilo ,,fantastino". Ljudi se nisu ustruavali da otome prave primedbe, i to preda mnom. Svaki put kada bih ulazio i izlazio iz sobe, skupljali su seIjubopitljivci da bi me gledali kako prolazim visoko uzdignute glave.

I pored mog prvobitnog oduevljenja brzo sam se razoarao u Akademiju. Profesori, pretovarenigodinama i odlikovanjima, nisu niemu mogli da me naue. U stvari, umesto da se zaklone izaakademskog konformizma, oni su ,,ve" bili progresivni, spremni da prihvate novo". Dok sam ja od njihoekivao ogranienja, strogost i tehniku, oni su mi pruali slobodu, lenstvovanje, priblinost. Timstarcima se francuski imprezionizam nagovestio kroz izvetaene primene panskog tipicizma... Sorola jebio njihov bog. A ja sam ,,ve" reagovao protiv kubizma, koji e oni nazreti tek kroz nekoliko generacija.Postavljao sam brina pitanja mom profesoru: kako treba meati ulje, i s im? Kako se dobija jedinstvenai kompaktna materija, i kojom se metodom treba posluiti da bi se dolo do izvesnog efekta? Zapanjenmojim pitanjima, profesor je odgovarao uopteno:

- Prijatelju, svako mora da otkrije svoj nain. U slikarstvu nema zakona. Interpretirajte...interpretirajte, ostavljajui po strani ono to vidite. Radite sa duom. U slikarstvu je vaan temperament!Temperament!

Melanholino sam razmiljao: to se tie temperamenta, mogao bih malo da vam prodam, dragiprofesore, ali recite mi u kojoj srazmeri treba meati boju i ulje?"

- Hrabro ponavljao je on bacite se na fakturu, ne idite na detalj. Pojednostavljujte,pojednostavljujte, bez pravila i stega. U mom razredu svaki ak treba da radi prema svom temperamentu!

Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak! Koliko e biti potrebno revolucija, koliko ratova da bismose vratili onoj izuzetno reakcionarnoj istini da je strogost" prvi uslov svake hijerarhije, i da je stega ustvari kalup oblika. Profesor slikarstva! Profesor! Kakav glupak!

U Madridu sam, paradoksalno, bio jedini slikar koji se bavio kubizmom i zahtevao sam zato od svojihprofesora da me naue preciznim pravilima crtea, perspektive i boje. Moji drugovi su smatrali da samreakcionar, protivnik progresa. Oni su sebe smatrali revolucionarima i novatorima, i to zbog toga to imje bilo dozvoljeno da slikaju bilo kako, i zbog toga to su sa svojih paleta izbacili crnu boju i zamenili jeljubiastom. Nema crne boje, tvrdili su oni, sve je obojeno svetlou, pa i same senke su ljubiaste. Torevolucionarno impresionistiko otkrie ja sam bio uinio u dvadesetoj godini, pa ak ni tada nisampoinio greku i odbacio crnu boju. Jedan jedini pogled na malog Renoara iz jedne kolekcije u Barselonibio mi je dovoljan da shvatim. Oni su godinama tapkali u mestu nad svojim prljavim, loe svarenimduginim bojama! Boe, kako ljudi mogu da budu glupi!

Svi su se rugali jednom starom profesoru, a on je jedini poznavao dobro svoj posao i posedovao pravuprofesionalnu savest. I sam sam kasnije esto alio to nisam poklanjao dovoljno panje njegovimsavetima. Hoze Moreno Karbanero bio je nekada veoma poznat u Spaniji. Neka njegova platna,

inspirisana scenama iz Don Kihota, i danas mi se sviaju, ak i vie nego ranije. Dolazio je u sakou, scrnim biserom u kravati i popravljao je nae crtee u belim rukavicama da se ne bi isprljao. Dva-tripoteza ugljenom bila su mu dovoljna da kao nekim udom postavi crte na mesto. Imao je male oimedijuma koje su sve fotografisale kao Mesonijeove. aci su ekali da ode, pa su brisali njegoveispravke i ponovo radili crte prema svom ,,temperamentu". Njihova lenost mogla se uporediti samo sanjihovim bespredmetnim i bednim pretenzijama, osrednjim pretenzijama koje nisu bile u stanju da sespuste do nivoa zdravog razuma i da se izdignu na vrhove ponosa. Kakvi ste glupaci bili, drugovi moji saAkademije!

Jednoga dana doneo sam monografiju dela ora Braka. Oni nisu nikada videli kubistike slike i nijedanuenikAkademije nije imao nameru da ovo slikarstvo shvati ozbiljno. Jedino je profesor anatomije, iji jeduh imao neto malo vie naunog u sebi, zamolio da mu posudim tu knjiicu. Priznao je da nikada nijevideo kubistike slike, ali mu se inilo da treba potovati ak i ono to ne razumemo. Od trenutka kada setakve stvari tampaju crno na belo, znai da za to postoji dobar razlog. Sutradan ujutru vratio mi je knjigu.Proitao je uvod, koji je prilino dobro razumeo. Da bi mi to dokazao, naveo mi je nekoliko primeranefigurativnih prvenstveno geometrijskih slika iz prolosti. Ja sam odgovorio da to nije ba isto, i dakubizam sadri u sebi crte koji se veoma pribliava figurativnom. Profesor anatomije je ispriao svojimkolegama koliko su originalne i inteligentne moje estetske ideje. Svi su poeli da me smatraju nekomvrstom natprirodnog bia.

Ova panja kojom su me okruili probudila je ekshibicionizam mog detinjstva. Poto oni nisu mogliniemu da me naue, mislio sam da treba ja da im objasnim ta je to linost". Uprkos iskuenjimanastavio sam da se primerno ponaam: nikada nisam izostajao sa asova, bio sam pun potovanja, radiosam deset puta bre i deset puta bolje svaki predmet od najboljeg uenika u razredu. Meutim, profesorinisu mogli da se odlue da me smatraju umetnikom".

On je veoma ozbiljan govorili su veoma vet i uspeva u onome to naumi. Ali, hladan je kao led, unjegovim delima nema emocije, jer on nije linost. On je racionalan i, bez sumnje, intelektualac. Zaumetnost treba imati srce!

Prola su etiri meseca od mog dolaska u Madrid i ja sam nastavio da ivim isto onako metodino,trezveno i marljivo kao prvih dana. Bolje reeno, ove osobine pretvarale su se kod mene u asketizam.Zeleo sam da ivim u zatvoru, i da sam tamo iveo, nijednog trenutka ne bih zaalio ni za jednomesticom svoje slobode. Na mojim slikama sve je postalo stroe. Pripremao sam platna natapajui ihpreterano debelim slojem boje i lepka. Na tim gipsastim povrinama naslikao sam za vreme prva etirimeseca boravka u Madridu dva kapitalna dela, upeatljiva kao neki autodafe. To je i bio autodafe, jer jepodloga od lepka popucala i moje slike su se raspale. Meutim, pre nego to su propale, bile su otkrivenei zajedno sa njima otkrili su i mene.

Studentski dom je bio podeljen na grupe i podgrupe. Jedna od tih grupa smatrala je da pripada knjievnoji umetnikoj avangardi, nonkomformistima. U njoj su ve klijale katastrofalne mijazme posleratnogperioda. Ta grupa je nasledila jednu malu negativistiku i paradoksalnu tradiciju od jedne druge grupeliterata i slikara koji su sebe nazivali ultraima" i upotrebljavala jedan od onih izama" koji su roenikao posledica zbrkanih evropskih uticaja. Oni su, manje ili vie, bili u vezi sa dadaistima. U ovoj grupi izdoma nalazili su se Pepin Belo, Luis Bunjuel, Garsija Lorka, Pedro Garfijas, Euhenio Montes, R. Baradesi neki drugi. Od svih koje sam u to vreme upoznao, samo e se dvojica uspeti do vrha: Garsija Lorka upesnitvu i drami i Euhenio Montez u oblasti due i inteligencije. Jedan je bio iz Granade, drugi iz Senan de Kompostela.

Jednoga dana, u mom odsustvu, istaica je ostavila otvorena vrata moje sobe i Pepin Belo je, prolazeihodnikom, opazio moja dva kubistika platna. Odmah je ispriao grupi koja me je poznavala samo izvienja ta je otkrio. Bio sam ak predmet njihovog oporog humora; jedni su me nazvali muziarom" iliumetnikom" a drugi Poljakom". Prezirali su me zbog moje neevropske odee i smatrali me, manje ilivie, bednim ostatkom romantizma. Moja marljivost, moje lice bez traga humora, znailo je u njihovimoima da sam bedna, mentalno zaostala individua, za koju se jedino moe rei da slikovito izgleda. Nitase vie nije moglo razlikovati od njihovih sakoa i engleskih pantalona za golf nego moje jakne od somota,moje kravate lavalier" i moje kamane. Oni su se kratko iali, a moja kosa je bila dugaka kao udevojke. U trenutku kada sam ih upoznao bili su naroito obuzeti nekom vrstom kompleksa elegancije icinizma, kojim su se razmetali sa znalakim dendizmom. Jednom rei, stideo sam se 0d njih i dugo sam sebojao toliko da sam bio na ivici nesvestice njihovih ulazaka u moju sobu.

Posle otkria Pepina Bela doli su svi da me vide i sa svojim uobiajenim snobizmom preterali su usvom divljenju. Njihovo uenje nije vie imalo granica. Mislili su kojeta o meni, ali im nije padalo napamet da sam slikar kubista. Bili su veoma iskreni i priznali mi ta su govorili o meni, pa su mi zauzvratponudili svoje prijateljstvo. Manje dareljiv od njih, uvao sam jo uvek izvesno odstojanje, pitajui seda li mogu da izvuem neto od njih. Za manje od nedelju dana, medutim, stekli su utisak da ih tolikoprevazilazim da je uskoro itava grupa ponavljala: Dali je rekao ovo... Dali je naslikao ono... Dali jeodgovorio: ... Dali misli... To lii na Dalija... To je dalijevski." Brzo sam shvatio da e mi sve uzeti i dami nita nee dati. Sve to su oni imali ja sam ve imao podignuto na kvadrat ili na kub. Jedino je GarsijaLorka ostavio na mene snaan utisak. On sam je oliavao poetski fenomen u njegovoj celini: od krvi imesa, zbunjen, krvav, sluzav i velianstven, koji je podrhtavao od hiljadu mranih i podzemnih vatri kao isvaka materija spremna da nae svoj originalni oblik. Reagovao sam i neprijateljski se postavljao protivpesnikog kosmosa", tvrdei kako nita ne moe da ostane nedefinisano. Kontura", zakon", mogli su seuspostaviti za sve. Nije postojalo nita to se ne bi moglo pojesti". (Ve u to vreme ovo je bio mojomiljeni izraz.) Kada bih osetio prodirui i komunikativni poar poezije velikog Frederika, kako seuzdie u ludim, razbaruenim plamenovima, trudio sarri se da ih obuzdam i da ih ugasim maslinovomgranorti moje prerane, antifaustovske starosti, pripremajui ve tada rotilj mog transcedentalnogprozaizma, na korne u, kada doe vreme i kada od Lorkinog plamena bude ostao samo ar pei peurke,kotlete i ribe svojih misli. Sve e to biti poslueno na vreme, i toplo, u odreeni as, na istim aravimaove knjige koju ba sada itate. Jednim udarcem utoliu, za itav jedan vek, duhovnu i moralnu glad, kao iglad mate naeg vremena.

Naa grupa je htela da bude sve vie i vie antiintelektualna, to nas je naravno nagonilo da poseujemosamo intelektualce, i one kafane gde se ve kuvala, u jakom mirisu sagorelog ulja, knjievna, umetnika ipolitika budunost Spanije...

Rekao sam ve da grupa koja me je prihvatila i primila kao jednog od svojih nije bila u stanju da me biloemu naui. Znao sam da to nije ba tako, jer su me oni nauili bar jednoj stvari koja mi je ostala. Nauilisu me da budem bomba".

Jedno popodne grupa me je odvela na aj na jedno elegantno mesto u Madridu. U Kristalni dvorac. Cimsam uao, razumeo sam sve. Trebalo je potpuno da izmenim svoj izgled. Moji prijatelji, koji su osealimnogo vee samoljublje za moju linost nego i ja sam (moj beskrajni ponos branio mi je da se vreambilo zbog ega) uzeli su na sebe da brane i da ak hrabro Dameu svetu moju udnu odeu. Na njihovimljutitim licima kao da se moglo proitati: ,,Pa ta, na prijatelj lii na pacova u oluku. U redu. Ali on jenajsnanija linost koju ste ikada imali priliku da vidite, i mi emo vam, ako budete i najmanjenepristojni prema njemu, razbiti njuku."

Naroito je Bunjuel, koji je bio najrazvijeniji i najsnaniji, gledao oko sebe po sali, traei kavgu. Naizlasku rekao sam svojoj telesnoj gardi:

Vrlo ste se lepo poneli prema meni. Ali, nije mi stalo da nastavim ovako. Sutra u se obui kao ostalisvet!

Moja odluka je bila neopoziva. U stvari, ja sam to potajno eleo iz jednog osnovnog razloga. eleo samda se dopadnem elegantnim enama koje sam toga dana otkrio u salonu za aj. Pa, ta je to elegantnaena?" To je ena koja vas prezire i koja nema dlaka pod pazuhom. Prvi put u ivotu video sam tadaobrijan pazuh, tako neno plaviast da mi se uinilo kao najvei luksuz i perverzija. Spremao sam se daprouim ta pitanja ,,do dna", kao to sam inio i za sve ostalo.

Sutradan sam poeo od poetka. Od glave. Nisam smeo da odem odmah berberinu u Ricu, kako su mipreporuili moji drugovi. Bio mi je prvo potreban jedan grosista", da zasee u masu. Zatim sam imaonameru da frizuru doteram u Ricu. itavo popodne lutao sam Madridom traei berberina i svaki put samzbog stidljivosti oklevao da prekoraim prag radnje. Posle hiljadu oklevanja najzad sam izabrao jednoga,koji mi je stavio pekir oko vrata. Strahovito sam se poplaio kada su pali prvi pramenovi. A ako jeSamsonov kompleks istina? Pogledao sam se u ogledalu i uinilo mi se da vidim kralja na prestolu sabelim pekirom umesto hermelina na pleima. Obuzela me je uasna panika i tada sam, prvi i poslednjiput u ivotu, za nekoliko trenutaka izgubio veru u sebe. Moja slika kralja deteta odjednom se uinila kaobedan sluaj bioloke manjkavosti, kao znak neravnotee izmeu moje boleljive konstitueije i mojeprerane ali sterilne inteligencije. Da nisam, moda, i ja glupak kao i svi ostali?

Platio sam i krenuo prema Ricu. Na pragu berbernice osetio sam kako nestaju poslednje sumnje. Ni zaim nisam alio. Kada sam uao u Ric nisam otiao berberinu ve u bar.

- Dajte mi jedan koktel rekao sam barmenu.

- Kakav koktel, gospodine? Nisam znao da postoji vie vrsta i nasumice sam odgovorio:

- Nije vano, samo da bude dobar.

Uinio mi se grozan, ali u roku od pet minuta moja mata ga je pretvorila u neto odlino. Napustio sammisao da idem berberinu i poruio jo jedan koktel. To je bilo dovoljno da shvatim jednu zapanjujuustvar: prvi put sam izostao iz kole i nisam se zbog toga oseao krivim. Naprotiv, smatrao sam da jeperiod marljivosti zavren. Verovatno se neu ni vratiti u kolu. Neto novo se pojavilo u mom ivotu.

Jednoga dana, doavi u kolu, ugledao sam kako jedna grupa uenika snano mlatara rukama i netobeskrajno raspravlja. Uskoro sam od njih samih saznao za razlog pobune. Nudili su mi, ni manje ni vie,da budem glasnogovornik njihovog antikonformizma. pripremao se konkurs za naimenovanje jednogprofesora slikarstva na Akademiji. Mnogi su raunali na to mesto, jer je ta klasa bila naroito na dobromglasu. Profesori kandidati su morali da naslikaju dve slike, jednu na odreenu temu a drugu po slobodnomizboru. Slike su bile izloene u koli. Sve su bile jadno osrednje osim slika Danijela Vaskeza-Dijaza, ijije stil odgovarao onome to se u to vreme zvalo postimpresionizam". Moje seme je palo na plodnuzemlju i ve je jedna manja grupa uenika, onih najaktivnijih i najtalentovanijih, bila puna divljenja zaVaskeza Dijaza. On jo nije bio u stanju kubizma, ali je bio prilino pod njegovim uticajem pa su odnjega prihvatali ono to su jo uvek odbijali da prihvate od mene. Logino, trebalo je da budem zaVaskeza Dijaza. Naalost, uenici su saznali da e zbog mranih intriga Vaskez Dijaz biti odbijen u koristnekoga koji nimalo nije zasluivao da dobije profesorsko mesto. Otiao sam sa drugovima u izlobenusalu. Nije moglo biti sumnje. Jedanput sam i ja morao da se sloim sa njima, iako sam u dnu srca mnogovie voleo bilo kog starog akademiara koji bi znao da mea boje. Ali, stari akademiari su od pre

nekoliko godina bili potpuno istrebljeni. Izjasnio sam se za Vaskeza Dijaza. To popodne on je ukratkoizloio svoje pedagoke metode. iri se povukao da bi doneo odluku i zatim se vratio i objavio da jenaimenovan neki drugi profesor. Neujno sam ustao i iziao pre nego to je predsednik izgovorio svojzavrni govor. Oekivali su me moji prijatelji iz grupe koja je uestvovala na jednom sastankuintelektualaca republikanaca pod vostvom Manuela Azanje, koji je kasnije bio predsednik panskerepublike.

Kada sam se sutradan vratio u kolu, meu studentima je bila zavladala panika. Obavestili su me da ubiti izbaen iz kole zbog onoga to se dan ranije dogodilo. Nisam to ozbiljno shvatio, ubeen da moj tihiizlazak ne moe da bude dovoljan razlog za izbacivanje. Ali, vie nije bilo rei samo o tome. Posle mognemog protesta studenti su poeli da vreaju lanove komisije, da im prete, pa ak i da ih tuku, tako da suakademiari morali da se zatvore u jednu salu. I odatle bi ih sigurno isterali razvaljujui vrata klupama,da policija na konjima nije stigla u dvorite. Pretpostavljalo se da sam jedino ja mogao biti voa pobune,poto sam dao znak. Nita mi nije vredelo to sam se branio. Bio sam izbaen na godinu dana izKraljevske akademije. Nekoliko dana kasnije bio sam u Figuerasu. Tu me je uhapsila civilna garda i biosam odveden u gradski zatvor. Posle mesec dana premestili su me u zatvor u Geroni, a zatim su mepustili, poto nije postojao nikakav motiv da budem due zadran u pritvoru. Bio sam se vratio uKataloniju usred revolucionarnog vrenja. General Primo de Rivera otac Hoze Antonija, budueg osnivaafalange uguio je poetke pobune energino, ali i oinski. Svi moji prijatelji iz detinjstva u Figuerasu bilisu revolucionari i separatisti. Moj otac je, kao javni belenik, morao da svedoi o izvesnimzloupotrebama i prevarama na Sudu za vreme izbora. Ja sam, meutim, stalno govorio o anarhiji,monarhiji, trudei se da ih na neki nain pomirim i dovodei tako do kulminacije optu zbrku koja jevladala u duhovima.

Moj boravak u zatvoru samo je poveavao moju slavu. Za mene, to je pre bilo zadovoljstvo. Bio sam udrutvu sa politikim zatvorenicima iji su me prijatelji i rodaci zasipali poklonima. Svako vee smo piliampanj. Napisao sam nastavak Vavilonske kule" i u mislima ponovo proiveo poslednje dane boravkau Madridu. Sada sam iz svega toga mogao da izvuem dragoceno iskustvo. Bio sam srean i zato toponovo vidim ampurdanski pejza. Posmatrajui ga kroz reetke zatvora, shvatio sam da sam najzaduspeo malo da ostarim. To je bilo sve to sam eleo, sve to sam iupao iz mog ivota u Madridu. Biloje lepo osetiti se malo starijim ba u trenutku kada sam se naao u zatvoru. Bio je to pravi odmor za mojduh.

Susret sa galom

Jednog popodneva bio sam osloboen iz geronskog zatvora i stigao sam u Figueras u vreme veere. Toisto vee otiao sam u bioskop. Vest o mom izlasku iz zatvora bila se ve proirila u gradu i kada samuao u salu svi su mi ivo pljeskali. Posle nekoliko dana roditelji su me odveli u Kadakes. Tamo samponovo poeo da ivim kao asketa, predajui se potpuno slikanju i itanju. Seanje na raskalani ivot uMadridu jo je pojaavalo moju strast za uenjem, jer sam sada znao, poto sam ve jedanput drao usvojim rukama ustreptalu pticu jednog novog i uzbudljivog iskustva, da u, kada se budem vratio uprestonicu, moi ponovo da nastavim sa takvim ivotom. Cekajui to, trebalo je da ostarim, a da bihostario, trebalo je da radim, da se borim, da skupim sve svoje intelektualne i fizike snage kako bih iziaokao pobednik iz ovog krstakog rata u koji sam poao da bih osvojio svoju duu.

Rrajem leta od mene je ostao samo skelet; liio sam na ona udovita Hijeronima Boa koja je Filip iitoliko voleo, na udovite bez tela kome je ostala samo ruka, oko i mozak. Kada je moja disciplinskakazna istekla, vratio sam se u Madrid, gde me je ekala sa grozniavim nestrpljenjem moja grupa. Bez

mene, govorili su, nita vie nije bilo isto". Njihova gladna mata traila je ideje koje sam jedino mogaoda im dam ja. Doekali su me oduevljeno, negovali me, mazili. Postao sam njihovo boanstvo. inili susve za mene: kupovali mi cipele, poruivali mi naroite kravate, rezervisali mesta u pozoritu, pakovalimoje kofere, brinuli se o mom zdravlju i potinjavali se mojim kaprisima.

U to vreme jedna od mojih najomiljenijih zabava bila je da potapam novanice u viski i da posmatramkako se raspadaju! Uivao sam da to inim pred nekom od onih dama iz polusveta sa kojom sam se inaecenkao sa rafmiranim tvrdilukom. Posle godinu dana ovog raskalanog ivota obavestili su me da samkonano iskljuen iz kole.

Ja sam to i oekivao, i nadao sam se da e ta konana akcija znaiti kraj mom raskalanom ivotu. Hteosam da se vratim u Figueras, da tamo radim godinu dana i da zatim ubedim oca kako studije treba danastavim u Parizu. A onda, kada se budem naao u Parizu. doepau se vlasti.

Moj otac je bio oajan. Ovo iskljuenje iz kole znailo je kraj svih njegovih nada o mojoj javnojkarijeri. Pozirao mi je, zajedno sa mojom sestrom, za jedan crte olovkom koji je bio jedan odnajuspelijih iz tog perioda. U izrazu njegovog lica nazire se patetina gorina koja ga je tih dana izjedala.Radio sam strogo klasine crtee i istovremeno pokuavao da moje kubistiko iskustvo veem uz nekutradiciju. Moje slike su bile izloene u velikim galerijama u Madridu i Barseloni. Dalmau koji je fizikiliio na neki Grekov lik organizovao mi je individualnu izlobu u svojoj radnji, za koju se smatralo da jenajnaprednija od najnaprednijih. O toj izlobi se mnogo govorilo. Javile su se polemike na koje nisamuopte obraao panju, strasno zauzet radom u svom ateljeu u Figuerasu. Ali Pariz je nauo kako je jedannov slikar otkriven u paniji. Na prolasku kroz Barselonu Pikaso je video moju enu s lea" i veoma jepohvalno govorio o njoj. Povodom toga dobio sam jedno pismo od Paula Rozenberga, koji mi je traiofotografije slika. Ja ih namerno nisam poslao. Znao sam da u, onoga dana kada budem stigao uprestonicu, stei vlast.

Prvi put sam boravio nedelju dana u Parizu u drutvu tetke i sestre. Taj boravak je bio obeleen trimaznaajnim posetama: Versaju, Muzeju Greven i Pikasou. Sa Pikasoom me je upoznao Manuel AnheloOrtiz, slikar kubista iz Granade, s kojim sam se upoznao preko Lorke. Kada sam stigao kod Pikasoa uulicu La Besi, bio sam toliko uzbuen i pun potovanja kao da idem na audiciju kod pape.

- Doao sam k vama pre Luvra rekao sam mu.

- I niste pogreili odgovorio je.

Doneo sam mu jednu malu sliku, briljivo zapakovanu: Devojka iz Figuerasa". Posmatrao je etvrt sata inita nije rekao. Posle toga popeli smo se na gornji sprat i Pikaso mi je pokazao gomile slika. Iao jetamoamo i vukao ogromna platna koja je stavljao na tafelaj. U meteu svog ateljea pronalazio je sve toje eleo da mi pokae, zadajui sebi dosta posla samo zbog mene. Kod svake slike pogledao bi me takoivo i inteligento da sam morao da uzdrhtim. Otiao sam ne rekavi oijednu re o slikama. Na vratima,izmenjali smo poglede koji su govorili: Jesmo li se razumeli?" Razumeli smo se!"

Posle ovog putovanja priredio sam drugu izlobu u galeriji Dalmau i poslao sam platna za Salon panskihumetnika u Madridu. Konano sam postao popularan.

Jednog dana stigao mi je telegram od Huana Miroa, koji je oko 1926. godine ve bio slavan; on mi jejavljao da stie u Figueras sa svojim trgovcem Pjerom Lebom. Moj otac je bio veoma impresioniran ipoeo je da veruje kako je za mene zaista neophodno da due boravim u Parizu. Mirou su se veomadopale moje poslednje slike i on me je blagonaklono uzeo pod svoju zatitu. Ali je zato Pjer Leb ostaoprilino skeptian pred mojim delima. U jednom trenutku, dok je Leb razgovarao sa mojom sestrom, Miro

me je odveo na stranu i rekao:

Ovi ljudi iz Pariza mnogo su vei magarci nego to mi mislimo. Videete kada budete doli. To nije takolako kao to izgleda!

I zaista, posle nedelju dana, dobio sam pismo od Pjera Leba u kome, umesto da mi ponudi divan ugovor,bukvalno kae ovo: Obavetavajte me sigurno o svom radu; zasada su vae slike isuvie zbrkane inedostaje im peat linosti. Radite! Radite! Treba saekati razvoj vaih nesumnjivih kvaliteta. Nadam seda u jednog dana moi da se vama pozabavim."

Skoro u isto vreme moj otac je primio pismo od Miroa koji mu je objanjavao koliko bi bilo korisno dadoem u Pariz, i zavravao reima: Potpuno sam ubeden da e budunost vaeg sina biti sjajna."

U to vreme mi je Luis Bunjuel ispriao ideju za jedan film koji je eleo da snimi i za koji je njegovamajka davala novac. Njegova ideja mi se uinila osrednja i osnovaki avangardistika: trebalo je da sesnimi film po tekstovima iz novina, i to od vesti do stripova. Na kraju, trebalo je da neki kelner metlompoisti novine sa trotoara. Smatrao sam da je to jeftino sentimentalno i rekao da scenario ne valja nita,da ja imam mnogo bolji, veoma kratak i genijalan, potpuno suprotan od onoga to se tada radilo na filmu.To je bilo istina: scenario je ak bio i napisan.

Bunjuel mi je oduevljeno telegrafisao da odmah dolazi u Figueras. Radili smo zajedno na manje vanimdetaljima filma, koji je trebalo da se zove Andaluzijski pas". Bunjuel je otiao za Pariz sa scenarijem.Trebalo je da on reira i montira film i da bude scenograf. Neto kasnije, kada sam i sam bio u Parizu,mogao sam izbliza da pratim rad na filmu i da uestvujem u reiji, vodei svako vee razgovore saBunjuelom, koji je automatski prihvatao sve to bih ja rekao.

Stigao sam u Pariz razmiljajui o naslovu jednog romana koji sam proitao u paniji: Ili Cezar ilinita." Uzeo sam taksi i upitao ofera:

Poznajete li dobro javne kue? Pomalo uvreen, on mi je ipak oinski odgovorio:

- Uite, uite, gospodine, i ne bojte se, poznajem ih sve.

Nisam ih sve video, ali sam posetio prilian broj i neke su mi se neizmerno dopale. Uinilo mi se da uabaneu" ima najvie atmosfere. Divio sam se erotskoj fotelji Franca Jozefa, koju je on poruio da bizadovoljio svoje raznovrsne elje, kadama u obliku labudova i onim udnim stepenicama koje izgledajukao da su napravljene od plavca i ukraene uramljenim ogledalima iz drugog carstva. Ako bi trebalo daizaberem tri mesta na svetu koja su mi se uinila najtajanstvenijim, rekao bih da je stepenite u abaneu"najtajanstvenije i najrunije erotsko mesto", da je pozorite Paladio" u Vienci najtajanstvenije inajboanstvenije estetsko mesto", i da je ulaz u grobnicu panskih kraljeva u Eskorijalu najtajanstvenijei najlepe zagrobno mesto na svetu". Jer, za mene, erotizam treba uvek da bude ruan, estetikaboanstvena, a smrt lepa.

Posle javnih kua otiao sam kod Huana Miroa. Ruali smo zajedno. On nije govorio, ili je veoma malogovorio. Kada sam odlazio, Miro mi je rekao:

- Morate dati da vam se saije smoking, izlaziemo u svet.

Sutradan sam otiao krojau da naruim smoking po meri. Stanovao sam u hotelu Vivijen" u UliciVivijen, i kasnije sam saznao da je u toj ulici stanovao nekada Lotreamon. Kada mi je smokin