Sara Vinman~Kad se zec zvao Bog

8/19/2019 Sara Vinman~Kad se zec zvao Bog

1/254


2/254

Naslov originala:

Sarah WinmanWhen God Was a Rabbit

obrada: Lenawww.balkandownload.org


3/254

Sara Vinman

KAD SE ZEC

ZVAO BOG

S engleskog preveoDanko Ješić


4/254

Posvećeno tati


5/254

Delim svoj život na dva dela. Ne baš na Pre i Posle, već ih višeposmatram kao podupirače za knjige koji pridržavaju mlitave godinepraznih razmišljanja, godine kasne adolescencije ili dvadesete, kad senisam osećala kao odrasla osoba. Godine lutanja kojih se neću prisećati.

Gledam fotografije iz tih godina i sebe na njima, možda ispredAjfelove kule, ili Kipa slobode, ili do kolena u morskoj vodi, kakomašem i smejem se; ali ta iskustva, sada to znam, bila su obojenazagasitim nijansama nezainteresovanosti zbog koje je i duga izgledala

siva.Nije bila prisutna u to vreme i shvatila sam da je to bila boja koja jenedostajala. Obuhvatila je godine s obe strane ovog čekanja i napravilaod njih svetionike, i kad je ušla u razred tog sumornog januarskog jutra,bila je kao otelotvorenje Nove godine, nešto što mi je ponudilo obećanjebudućnosti. Ali samo ja sam mogla to da vidim. Drugi, sputaniuobičajenim pravilima, mislili su da je u najboljem slučaju smešna, a unajgorem predmet poruge. Bila je iz drugog sveta; drugačija. Ali do

tada, potajno, bila sam i ja. Bila je deo koji mi je nedostajao;dopunjavala me je.

Jednog dana se okrenula k meni i rekla: – Gledaj ovo – i izvukla izpodlaktice nov novčić od pedeset penija. Videla sam zaravnjenu ivicukako joj viri iz kože kao spajalica. Nije se stvorio iz vazduha ili iz njenogrukava – sve sam to videla ranije – ne, izvukla ga je iz sopstvene kože iostavila krvavi ožiljak. Dva dana kasnije ožiljak je nestao; pedesetpenija joj se još uvek nalazilo u džepu. Sada dolazi deo priče u koji nikone veruje. Datum na novčiću je bio čudan. Devetnaest godina ubudućnosti: pisalo je 1995.

Ne mogu da objasnim mađioničarski trik, kao što ne mogu daobjasnim njenu iznenadnu veštinu u sviranju klavira tog neobičnogutra u crkvi. Niko je nije podučavao tim veštinama. Izgledalo je kao damože da se usredsredi na talenat i snagom volje ovlada njime


6/254

iznenadno i brzo. Videla sam to i divila se. Ali ti trenuci su bilinamenjeni samo meni: neka vrsta dokaza da mogu da joj verujem kadbude trebalo.


7/254

Prvi deo


8/254

1968.

Odlučila sam da dođem na ovaj svet upravo kad je moja majka izašla iz

autobusa nakon neuspešnog odlaska u kupovinu u Ilford. Otišla je dakupi pantalone i, ometena mojim pokretima, nije mogla da se odlučiizmeđu farmerki sa zakrpama i baršunastih zvoncara, i plašeći se dabih mogla da se rodim u prodavnici, krenula je na naporno putovanjenatrag do bezbednih granica svog naselja, gde joj je vodenjak pukao uisto vreme kad se nebo otvorilo. I dok je prelazila sedamdeset metarado naše kuće, plodova voda se mešala s decembarskom kišom i oticalau slivnik sve dok stvaranje novog života nije veličanstveno i, neko bi

rekao, poetski okončano.Porođaj u spavaćoj sobi mojih roditelja obavila je babica koja nije

bila na dužnosti, na jorganu koji je osvojen na lutriji, i nakonkratkotrajnih dvadesetdvominutnih trudova pojavila se moja glava, ababica je vikala Guraj! i moj otac je vikao Guraj! i moja majka je gurala, ia sam došla bez napora na taj bajkoviti svet. Te godine je Pariz izašaona ulice. Te godine se odigrala Tet ofanziva. Te godine je Martin LuterKing izgubio život zbog sna.

Mesecima sam živela u mirnom svetu ispunjenih potreba. Mažena ipažena. Sve do dana kad je majčino mleko presušilo pod naletom bolakoji ju je iznenada obuzeo kad je saznala da su joj roditelji poginuli naodmoru u Austriji.

Sve novine su pisale o tome. Neobična nesreća u kojoj je poginulodvadeset sedam turista. Nejasna fotografija smrskanog autobusazaglavljenog između dva bora kao razapeta ležaljka.

Samo jedna osoba je preživela sudar, nemački turistički vodič, koji jeu trenutku nesreće isprobavao novu skijašku kacigu – što mu je,očigledno, spaslo život – i koji je iz bolničkog kreveta u Beču, dok su mudavali novu dozu morfijuma, rekao u televizijsku kameru da su, iako jeu pitanju prava tragedija, umrli srećni jer su upravo ručali. Očiglednomu je trauma od strmoglavljivanja niz kamenitu padinu izbrisalapamćenje. Ili je možda stomak pun knedli i štrudle ublažio udarac; to


9/254

nikad nećemo saznati. Ipak, televizijska kamera je snimala njegovoizubijano lice nadajući se trenutku saosećajne bistrine namenjeneporodicama u žalosti, ali nije ga bilo. Moja majka je bila ophrvanabolom tokom moje druge godine i dobar deo treće. Nije se sećala kako

sam prohodala, nije bilo zabavnih priča o prvim rečima, tih događajakoji su važni za dete. Svakodnevica je bila neprozirna; zamagljeniprozor koji nije želela da obriše.

„What’s Going On“, pevao je Marvin Gej, ali niko nije imao odgovor.

A ipak, bio je to trenutak kad me je brat uhvatio za ruku. Zaštitničkime je uveo u svoj svet.

Ograničio je prostor mog ranog detinjstva kao Mesec koji kruži, negdeizmeđu naizmeničnih nastupa radoznalosti i nezainteresovanosti, iverovatno bi sve ostalo tako da se Sudbina nije poigrala s autobusom uTirolu tog tragičnog, ključnog popodneva.

Bio je pet godina stariji od mene i imao je kovrdžavu plavu kosuneuobičajenu za moju porodicu koliko i nov auto koji će moj otac jednogdana kupiti. Razlikovao se od svojih vršnjaka; egzotično stvorenje kojee noću potajno stavljalo majčin ruž za usne i ostavljalo mi na licu otiske

poljubaca koji su podsećali na impetigo.1

Bio je to njegov način da sebori protiv konzervativnog sveta. Tiha pobuna osobe van društvenihtokova.

Razvila sam se u ljubopitljivo i sposobno dete koje je sa četiri godineznalo da čita i bilo u stanju da vodi razgovore obično rezervisane zaosmogodišnjake. To nije bila prevremena zrelost ili genijalnost, bio je touticaj mog starijeg brata, koji je u to vreme bio zaluđen stihovima NoelaKauarda i pesmama Kandera i Eba.2 Predstavljao je živopisnu

alternativu našem isplaniranom životu. I svakog dana dok bih čekalada dođe iz škole, moja čežnja bi prerastala u napetost, postajala bitelesna. Nikad se nisam osećala celovito bez njega. U stvari, nikad tonisam postala.


10/254

– Da li bog voli svakoga? – pitala sam majku dok sam pružala rukupreko činije s celerom da bih dohvatila poslednji čajni keks. Moj otac jepodigao pogled s novina. Uvek je podizao pogled kad bi neko pomenuoboga. Bio je to refleks, kao da pokušava da izbegne udarac.

– Naravno da voli – odgovorila je majka prestajući da pegla.– Da li bog voli ubice? – nastavila sam.– Da – rekla je. Otac ju je pogledao i glasno coktao.– Pljačkaše? – pitala sam.

– Da.– A kaku? – pitala sam.– Kaka nije živo biće, zlato – ozbiljno je rekla.– Ali da jeste, da li bi je bog voleo?– Da, pretpostavljam da bi.To nije bilo ohrabrujuće. Bog je izgleda voleo sve osim mene.

Oljuštila sam poslednji sloj čokolade otkrivajući belu penastu masu ipunjenje od marmelade.

– Jesi li dobro? – pitala me je majka.– Ne idem više na veronauku – rekla sam.– Aleluja! – rekao je otac. – Drago mi je zbog toga.– Ali mislila sam da ti se sviđa? – kazala je majka.– Ne više – rekla sam. – Samo mi se sviđalo pevanje.– Možeš da pevaš ovde – rekao je otac ponovo gledajući u novine. –

Ovde svi mogu da pevaju.– Postoji li neki konkretan razlog? – upitala je majka osećajući da

nešto krijem.– Ne – rekla sam.– Želiš li da razgovaramo? – tiho je pitala pružajući ruku prema

mojoj. (Počela je da čita neku američku knjigu o dečjoj psihologiji.Ohrabrivala nas je da pričamo o svojim osećanjima, od čega smo dobiliželju da ništa ne govorimo.)

– Ne – ponovo sam rekla kroz stisnute usne.


11/254

U pitanju je bio jednostavan nesporazum. Samo sam rekla da je IsusHrist bio greška, to je sve; neplanirana trudnoća.

– Neplanirana, nego šta! – povikao je vikar. – A gde si čula tubogohulnu gadost, ti bezbožno dete?

– Ne znam – rekla sam – palo mi je na pamet.– Palo ti je na pamet? – ponovio je. – Da li stvarno misliš da bog volione koji sumnjaju u božansku promisao? E pa, da ti kažem, devojčice,ne voli – a onda je ispružio ruku i pokazao prema mestu mogprogonstva. – U ćošak – rekao je, i ja sam otišla do stolice okrenuteprema vlažnom zelenom zidu koji se krunio.

Sedela sam tamo i razmišljala o noći kad su roditelji ušli u mojusobu i rekli: – Želimo da s tobom razgovaramo o nečemu. Nečemu što ti

brat stalno govori. O tome kako si rođena greškom.– Oh, o tome – rekla sam.– Pa, nisi rođena greškom – kazala je majka – već neplanirano.

Nismo te očekivali. Mislim, da dođeš.– Kao gospodin Haris? – rekla sam (bio je to čovek koji kao da je

uvek znao kad planiramo da ručamo).– Na neki način – odgovorio je otac.– Kao Isus?

– Upravo tako – rekla je neoprezno majka. – Baš kao Isus. Bilo je topravo čudo kad si se rodila; najbolje čudo svih vremena.

* * *Otac je vratio novine u svoju izanđalu akten-tašnu i seo pored mene.

– Ne moraš da ideš na veronauku nedeljom ili u crkvu da bi te bogvoleo – rekao je. – Ili da bi te bilo ko voleo. Znaš to, zar ne?

– Da – rekla sam, ne verujući mu.– Biće ti jasnije kad porasteš – dodao je. Ali nisam mogla da čekam

tako dugo. Već sam odlučila da je, ukoliko bog ne može da me voli,asno kako moram da pronađem drugog koji će moći.


12/254

– Potreban nam je još jedan rat – rekao je gospodin Abraham Golan, mojnovi prvi komšija. – Muškarcima su potrebni ratovi.– Muškarcima je potreban mozak – rekla je njegova sestra Ester dok

e usisavala oko njegovih stopala i usisala pertlu, koja je pokidalaventilator-kaiš i soba je zasmrdela na izgorelu gumu. Volela sam mirisizgorele gume. Volela sam i gospodina Golana. Sviđala mi se činjenicada je tako star živeo sa sestrom, a ne sa suprugom, i nadala sam se daće i moj brat uraditi isto kad to daleko vreme dođe.

Gospodin Golan i njegova sestra došli su u našu ulicu u septembru ido decembra su osvetlili svaki prozor svećama iskazujući svetlošćusvoju veru. Brat i ja smo naslonjeni na zid gledali plavi pikford kombikoji je došao jednog toplog vikenda. Gledali smo kutije i nameštaj kojesu nepažljivo nosili muškarci s cigaretama u ustima i novinama uzadnjim džepovima pantalona.

– Izgleda kao da je nešto umrlo u toj stolici – rekao je moj brat dok suprolazili.

– Kako znaš? – pitala sam.– Jednostavno znam – rekao je tapkajući se po nosu, nagoveštavajućida ima šesto čulo, mada su se ostalih pet već više puta dokazala kaonepouzdana.

Crni zefir se zaustavio i ukrivo parkirao ispred zgrade, i iz njega jeizašao starac, najstariji čovek kog sam dotad videla. Sedokos, bio jeodeven u žućkasti somotski sako koji mu je visio s tela kao opuštenakoža. Pogledao je levo-desno pre nego što se uputio prema ulaznimvratima. Zastao je dok je prolazio pored nas i rekao: – Dobro jutro. –Imao je čudan akcenat – mađarski, kako smo kasnije saznali.

– Ti si star – rekla sam. (Mislila sam da kažem „zdravo“.)– Kao Metuzalem – rekao je i nasmejao se. – Kako se zoveš?Odgovorila sam mu, a on mi je pružio ruku i ja sam je čvrsto stegla i

rukovala se s njim. Imala sam četiri godine, devet meseci i četiri dana.On je imao osamdeset. A nekako se jaz među nama istopio neprimetno,


13/254

kao aspirin u vodi.

Brzo sam zanemarila pravila naše ulice, zamenjujući ih zabranjenimsvetom gospodina Golana, ispunjenim svećama i molitvama. Sve je

predstavljalo tajnu i svaku sam branila kao da je lomljivo jaje. Rekao mie da subotom ne sme da se radi ništa osim da se gleda televizija i, kadase vratio iz sinagoge, jeli smo egzotičnu hranu – hranu kakvu nikadranije nisam probala – kao što je beskvasni hleb, seckana džigerica,haringe, riblje ćufte, hranu koja je „oživljavala sećanje na domovinu“,rekao je.

– Ah, Kriklvud3 – rekao bi brišući suzu iz plavih zamućenih očiju, atek kasnije te večeri otac je seo na moj krevet i obavestio me da se

Kriklvud ne granični ni sa Sirijom ni s Jordanom, i da, bez sumnje, nemasvoju vojsku.– Ja sam Jevrejin – rekao je mi je gospodin Golan jednog dana – ali,

pre svega, čovek – i ja sam klimnula glavom kao da sam znala šta toznači. Dok su nedelje prolazile, slušala sam njegove molitve, ŠemaIzrael,4 i verovala da ne postoji bog koji bi mogao da zanemari takvepredivne zvuke, a često bi uzimao violinu i puštao da note prenose rečido srca božanstva.

– Čuješ li kako jeca? – rekao mi je dok je gudalo klizilo preko žica.– Čujem, čujem – rekla sam.Satima bih sedela tamo slušajući najtužniju muziku koju su uši

mogle da podnesu i često bih se vraćala kući nesposobna da jedem,nesposobna da govorim, s teškim bledilom na svojim mladimobrazima. Majka bi sela na moj krevet, stavila svoju hladnu šaku namoje čelo i pitala me: – Šta ti je? Da li si bolesna? – Ali šta bi mogla dakaže detetu koje je počelo da razume tuđe patnje?

– Možda ne bi trebalo da provodi toliko vremena sa starimAbrahamom – čula sam kako je moj otac rekao ispred vrata. – Potrebnisu joj prijatelji njenih godina. – Ali nisam imala prijatelje svojih godina. Iednostavno nisam mogla da prestanem da idem k njemu.

– Prvo što treba da pronađemo – rekao je gospodin Golan – jeste cilj uživotu – i pogledao je u male šarene pilule na dlanu i brzo ih progutao.


14/254

Počeo je da se smeje.– Dobro – rekla sam i sama se nasmejala, mada će bol u mom

stomaku godinama kasnije psiholog okarakterisati kao nervozu.Onda je otvorio knjigu koju je uvek nosio i rekao: – Čemu služi život

bez cilja? Postojanju je potrebna svrha: da bismo mogli dostojanstvenoda podnesemo životne patnje; da bismo imali razlog da istrajemo. Ciljmora da uđe u naša srca, a ne u glave. Moramo da razumemo svrhusvoje patnje.

Pogledala sam njegove staračke ruke, suve kao stranice koje jeokretao. Nije gledao u mene, već u tavanicu, kao da su njegovi idealiveć krenuli prema nebu. Nisam znala šta bih rekla i osetila sam porivda ćutim, obuzeta mislima koje je bilo tako teško razumeti. Uskoro je

počela da me svrbi noga; mala traka psorijaze koja mi se ugnezdilaispod čarape postajala je vrela i nabubrela, i morala sam odmah da sepočešem – isprva polako – a onda s neverovatnom žustrinom koja jerazvejala čaroliju u sobi.

Gospodin Golan me je zbunjeno pogledao.– Gde sam stao? – pitao je.Oklevala sam na trenutak.– Kod patnje – tiho sam rekla.

– Zar ne shvatate? – rekla sam kasnije te večeri dok su se gosti mojihroditelja tiskali oko posude za fondi. Vladala je tišina, čulo se samo tihogrgorenje mešavine grijera i ementalera i osećao se njen smrad.

– Onaj koji ima zašto u životu, može da podnese gotovo bilo koje kako– rekla sam svečano. – To vam je Niče – nastavila sam da naglašavam.

– Trebalo bi da si u krevetu, a ne da pričaš o smrti – rekao jegospodin Haris, koji je živeo u broju trideset sedam. Bio je mrzovoljanotkako ga je žena napustila prethodne godine nakon kratke avanture s(kako se šaputalo) „drugom ženom“.

– Želela bih da budem Jevrejka – izjavila sam dok je gospodin Harisumakao veliki komad hleba u ključali sir.

– Razgovaraćemo o tome ujutro – rekao je moj otac puneći čaševinom.


15/254

Majka je legla pored mene, njen parfem mi je prelazio preko lica poputdaha, reči su joj mirisale na vino i limunadu.

– Rekla si da mogu da budem šta god poželim kad odrastem –kazala sam.

Nasmešila se i rekla: – I možeš. Ali nije tako lako postati Jevrejin.– Znam – rekla sam nevoljno. – Potreban mi je broj. – I ona jeiznenada prestala da se smeši.

* * *Bio je to lep prolećni dan, dan kad sam ga stvarno pitala. Primetila samto ranije, naravno, jer deca sve primećuju. Bili smo u vrtu, on je zavrnuorukave i videla sam ga.

– Šta je to? – pitala sam pokazujući na broj na tankoj providnoj kožinjegove ruke.– To je nekad bilo moje ime – rekao je. – Za vreme rata. U logoru.– Kakav je to logor bio? – pitala sam.– Kao zatvor – rekao je.– Da li si uradio nešto loše? – pitala sam.– Ne, ne – rekao je.– Zašto si onda bio tamo? – pitala sam.

– Ah – kazao je dižući kažiprst. – Veliko pitanje. Zašto smo bilitamo? Zašto smo, uistinu, bili tamo?Gledala sam ga čekajući odgovor, ali nisam ga dobila. A onda sam

ponovo pogledala broj; šest cifara, oštre i tamne kao da su juče ispisane.– Postoji samo jedna priča o takvom mestu – rekao je tiho gospodin

Golan. – Strah i patnja. Nije za tvoje mlade uši.– Ipak, želela bih da je čujem – rekla sam. – Želim da slušam o

strahu. I patnji.Gospodin Golan je zatvorio oči i prekrio šakom broj na svojoj ruci,

kao da je to bila šifra sefa koji se retko otvara.– Onda ću ti ispričati – kazao je. – Priđi. Sedi.

Moji roditelji su u vrtu postavljali kućicu za ptice na čvrstu nisku granuabukovog drveta. Slušala sam njihov smeh, njihova uputstvaproistekla iz različitih uglova gledanja, „Podigni“, „Ne, spusti“. U


16/254

normalnim okolnostima bila bih napolju s njima. Bila je to aktivnostkoja me je nekad oduševljavala, posebno kad je lep dan. Ali postalasam tiša u poslednjih nekoliko nedelja, povučenija u sebe i okrenutaknjigama. Čitala sam na sofi kad je moj brat otvorio vrata i stao čudno

naslonjen na ragastov. Izgledao je zabrinuto; uvek sam mogla dapogodim jer mu ćutanje nije išlo od ruke.– Šta je bilo? – pitala sam spuštajući knjigu.– Ništa – rekao je.Ponovo sam uzela knjigu i čim sam to uradila, rekao je: – Odseći će

mi miška, znaš. Ili jedan njegov deo. To se zove obrezivanje. Zato samuče išao u bolnicu.

– Koji deo? – pitala sam.

– Vrh – kazao je.– Da li će boleti?– Da, verovatno.– Pa zašto će onda to uraditi?– Kožica je previše tesna.– Oh – rekla sam, i verovatno sam izgledala zbunjeno.– Slušaj – kazao je objašnjavajući. – Znaš onu plavu rolku koju imaš?

Koja ti je suviše mala?

– Da.– Sećaš li se kad si pokušala da provučeš glavu i zaglavila se?– Da.– Pa, tvoja glava je kao moj miško. Moraju da odseku kožicu – deo s

rol-kragnom – da bi oslobodili glavu.– I ostane okrugli izrez? – pitala sam, zvučeći kao da mi je jasnije.– Otprilike tako – rekao je.

Danima je hramao, psujući i pomerajući prednji deo pantalona kaoludak koji je živeo u parku, čovek za koga su nam rekli da mu neprilazimo, ali smo uvek to radili. Užasavala su ga moja pitanja i molbada vidim, ali jedne večeri, deset dana kasnije, kad je otok spao i kadsmo se igrali u mojoj spavaćoj sobi, pitala sam ga kako to izgleda.

– Da li si zadovoljan? – pitala sam dovršavajući jafa keks.– Mislim da jesam – rekao je pokušavajući da prikrije osmeh. –


17/254

Izgledam kao Hauard. Imam jevrejski penis.– Kao penis gospodina Golana – rekla sam naslanjajući se na jastuk,

nesvesna tišine koja je ispunila sobu.– Kako znaš kakav je penis gospodina Golana?

Lice mu je prebledelo. Čula sam ga kako guta pljuvačku. Sela sam.Tišina. Slabašan zvuk laveža psa napolju.– Kako znaš? – ponovo je pitao. – Kaži mi. – U glavi mi je udaralo.

Počela sam da se tresem.– Ne smeš nikom da kažeš – rekla sam.

Isteturao se iz moje sobe i poneo sa sobom teret za koji je bio premladda bi ga nosio. Ali on ga je ipak poneo i nije nikome rekao, kao što je i

obećao. A ja nikad nisam saznala šta se u stvari dogodilo kad jenapustio moju sobu te noći; nije želeo da mi kaže. Samo nikad višenisam videla gospodina Golana. Makar ne živog.

Pronašao me je ispod pokrivača, kako udišem svoj nervozni, gadnismrad. Bila sam poražena, zbunjena i šaputala sam: – Bio mi je prijatelj– ali nisam više bila sigurna da je to moj glas, ne sad kad sam sepromenila.

– Naći ću ti pravog prijatelja – bilo je sve što mi je rekao dok me je

grlio u mraku, čvrst kao granit. I dok smo ležali sklupčani, pretvaralismo se da je život isti kao i ranije. Kad smo oboje bili deca i kad jepoverenje, kao i vreme, bilo nepromenljivo. I, naravno, uvek prisutno.


18/254

Moji roditelji su sekli ćurku u kuhinji. Miris pečenog mesa širio sekućom, izazivajući mučninu bratu i meni dok smo pokušavali dadokrajčimo dve poslednje čokoladice iz kadberi bombonjere. Stajali smoispred božićne jelke, a lampice su opasno treptale i zujale zbogneispravnih instalacija negde blizu zvezde (majka me je uvekupozoravala da ih ne dodirujem mokrim rukama). Bili smo razočaranidok smo gledali u gomile neotvorenih poklona razbacanih ispod,poklona koje nismo smeli da dodirnemo dok se ne završi ručak.

– Samo još jedan sat – rekao je otac dok je ulazio u dnevnu sobuobučen kao vilenjak. Njegovo mladalačko lice virilo je ispod šešira i palomi je na pamet da više liči na Petra Pana nego na vilenjaka: večiti dečak,a ne zlobni duh.

Moj otac je voleo da se maskira. Shvatao je to ozbiljno. Onolikokoliko je ozbiljno shvatao svoju advokatsku profesiju. I svake godine jevoleo da nas iznenadi novim prazničnim likom, onim koji će ostati snama do kraja praznika. To je bilo kao da nam se nezvani gost na silu

ubacio u život.– Da li ste me razumeli? – rekao je otac. – Ostao je jedan sat do ručka.– Idemo napolje – kazao je moj brat nadureno.

Bilo nam je dosadno. Svi u našoj ulici su već otvorili svoje poklone iparadirali pred našim ljubomornim očima. Sedeli smo potišteno poredvlažnog zida. Gospodin Haris je prošao pokazujući svoju novutrenerku, koja mu je, nažalost, otkrivala suviše delova tela.

– Dobio sam je od svoje sestre Vendi – rekao je pre nego što jenepotrebno potrčao niz put ruku ispruženih prema zamišljenoj linijicilja.

Brat me je pogledao. – On mrzi svoju sestru Vendi.Pomislila sam kako i ona njega ne voli dok sam gledala ljubičastu,

narandžastu i zelenu kako nestaju iza ugla zamalo udarivši u OlivuBinsberi i njenu štaku.


19/254

– Ručak! – povikao je moj otac u tri minuta do dva.– Hajde – rekao je moj brat. – U poslednji juriš.– U poslednji šta? – rekla sam dok me je vodio prema trpezariji i

mirisu nesebičnih ponuda oduševljenih roditelja.

Prvo sam videla kutiju; staru kartonsku kutiju za televizor koja jezaklonila mom bratu glavu i navela ga da tapka naokolo stopalima kaoslepac štapom.

– Da li sam blizu? – pitao je idući prema stolu.– Blizu – rekla sam.Spustio je kutiju na sto. Mogla sam da namirišem snažan miris

vlažne slame. Kutija je poskakivala, ali nisam se plašila. Brat je otvorio

poklopac i izvadio najvećeg zeca koga sam ikad videla.– Rekao sam ti da ću ti naći pravog prijatelja.– To je zec! – kazala sam oduševljeno.– Belgijski zec, u stvari – rekao je, prilično bratski.– Belgijski zec – tiho sam ponovila, kao da sam izgovorila reči koje

znače ljubav.– Kako ćeš ga nazvati? – pitao je.– Elenor Mod – rekla sam.

– Ne možeš mu dati svoje ime – nasmejao se brat.– Zašto ne? – rekla sam, pomalo razočarana.– Zato što je dečak – odgovorio je.– Oh – rekla sam, pogledala u njegovo kestenjasto krzno, beli rep i

dva mala brabonjka koja su mu ispala iz dupeta i pomislila da stvarnoizgleda kao dečak.

– Šta misliš, kako bi trebalo da ga nazovem? – pitala sam.– Bog – rekao je brat značajno.

– Osmeh! – rekao je otac držeći svoj novi polaroid ispred mog lica. BLIC!Zec mi se koprcao u rukama dok sam privremeno bila zaslepljena.

– Jesi li dobro? – pitao je otac uzbuđeno.– Mislim da jesam – rekla sam odlazeći do stola.– Dođite, svi! Dođite i gledajte ovo – vikao je, i mi smo se okupili oko

fotografije koja se pojavljivala, govoreći: „Oh“ i „Ah“ i „Evo, pojavljuje


20/254

se“, dok smo gledali kako se moje neoštro lice izoštrava. Pomislila samkako nova, kratka frizura koju sam tražila, izgleda čudno.


21/254

Januar 1975. bio je bez snega i blag. Jednoličan, dosadan mesec u kojemse nismo sankali i izgovarali obećanja. Pokušavala sam razne stvari dabih odložila povratak u školu, ali napokon sam prošla kroz ta teška sivavrata sa zlovoljnom težinom nedavnog Božića koja mi je pritiskalagrudi. Ovo će biti dosadno polugodište, zaključila sam dok samizbegavala sparna područja zloćudne malaksalosti. Bezbojno i dosadno.Sve dok nisam zašla iza ugla i naišla na nju; stajala je ispred mojeučionice.

Prvo sam primetila njenu kosu, raščupanu, tamnu i vunastu, kakoštrči ispod beskorisne trake koja joj je skliznula na sjajno čelo. Džemperoj je bio predug – ručno rađen i isto tako opran – istegnut prilikomceđenja, spuštao joj se do kolena, samo malo iznad obavezne siveškolske suknje. Nije me primetila dok sam prolazila pored nje, čak nikad sam se nakašljala. Zurila je u svoj prst. Okrenula sam se; gledala jeu vrh prsta. Vežbala je hipnozu, kasnije mi je rekla.

Pokazala sam sliku zeca svojim zbunjenim drugarima iz odeljenja.– ... I tako je za Božić Bog konačno došao da živi sa mnom –pobednički sam završila. Zastala sam, široko se osmehujući, čekajućiaplauz. Nije ga bilo, vladao je muk, iznenada se smračilo; svetla natavanici su bila beskorisna, slabašna i žuta protiv olujnih oblaka koji suse skupljali na nebu. Iznenada, nova devojčica, Dženi Peni, počela je daaplaudira i kliče.

– Zaveži! – povikala je učiteljica, gospođica Grogni, dok su joj seusne pretvarale u liniju religiozne mržnje. Nisam znala da je detemisionara koji su proveli ceo život šireći reč božju u negostoljubivomdelu Afrike, samo da bi saznali da su muslimani tamo stigli pre njih.

Počela sam da idem ka svom stolu.– Ostani tu – rekla je gospođica Grogni odlučno, i ja sam ostala,

osetivši topao pritisak u bešici.– Misliš li da je u redu da nazoveš zeca... – počela je gospođica


22/254

Grogni.– U stvari, to je kunić – prekinula ju je Dženi Peni. – Zovu ga

belgijski...– Misliš li da je u redu da kunića nazoveš Bog? – nastavila je da

naglašava gospođica Grogni.Pomislila sam da je to trik-pitanje.– Misliš li da je u redu da se kaže: „Odvela sam Boga na povocu u

kupovinu“?– Ali ja sam to uradila – rekla sam.– Da li znaš šta znači reč „bogohuljenje“? – pitala je. Bila sam

zbunjena. Ponovo ta reč. Dženi Peni je podigla ruku.– Izvoli? – rekla je gospođica Grogni.

– Bogohuljenje znači glupost – rekla je Dženi Peni.– Bogohuljenje ne znači glupost.– Možda nevaspitanje? – kazala je.– Znači – rekla je glasno gospođica Grogni – vređanje boga ili nečeg

svetog. Da li si čula, Elenor Mod? Nečeg svetog. Da si to rekla u nekojdrugoj zemlji, kamenovali bi te.

I zadrhtala sam, znajući dobro ko bi bacio prvi kamen.

Dženi Peni je čekala na kapiji skačući s noge na nogu, igrajući se u svomneverovatnom svetu. Bio je to čudan svet, onaj koji je već do kraja jutraizazvao surova šaputanja, a ipak je to bio svet koji me je zainteresovao ismrvio moj osećaj za normalno odlučnim udarcem. Gledala sam je kakostavlja providni plastični šeširić na gomilu nemirnih kovrdža koje su jojuokvirivale lice. Mislila sam da čeka da kiša prestane, ali ona je čekalamene.

– Čekala sam te – rekla je. Pocrvenela sam.– Hvala na aplauzu – kazala sam.– Bilo je stvarno dobro – rekla je jedva otvarajući usta zbog čvrsto

stegnute kravate. – Bolje od svih ostalih.Otvorila sam svoj ružičasti kišobran.– Lep je – primetila je. – Mamin dečko će mi kupiti takav. Ili s

bubamarama. Samo ako budem dobra.Ali više me nisu zanimali kišobrani, ne otkad je pomenula drugu


23/254

reč.– Zašto tvoja mama ima dečka? – pitala sam.– Zato što nemam tatu. Pobegao je pre nego što sam se rodila.– Bože – rekla sam.

– Zovem ga „čika“. Sve majčine momke zovem čika.– Zašto?– Tako je lakše. Mama kaže da je ljudi osuđuju. Nazivaju je raznim

imenima.– Kakvim?– Drolja.– Šta je drolja.– Žena koja ima mnogo momaka – rekla je skidajući šeširić i gurajući

se pod moj kišobran. Pomerila sam se i napravila joj mesto. Mirisala jena pržene krompire.– Hoćeš li žvaku? – pitala sam držeći žvaku na dlanu.– Ne – rekla je. – Poslednji put sam se umalo udavila. Mogla sam da

umrem, rekla mi je mama.– Oh – kazala sam i vratila žvaku u džep, poželevši da sam kupila

nešto manje nasilno.– Stvarno bih volela da vidim tvog kunića – rekla je Dženi Peni.

– Da ga izvedem u šetnju. Ili na skakanje – dodala je previjajući seod smeha.– Dobro – rekla sam gledajući je. – Gde živiš?– U tvojoj ulici. Doselili smo se pre dva dana.Odmah sam se setila žutih kola o kojima su svi pričali, onima koja

su došla usred noći vukući ulubljenu prikolicu.– Moj brat uskoro stiže – rekla sam. – Možeš da ideš kući s nama,

ako želiš.– Dobro – rekla je sa osmejkom na usnama. – Bolje nego da se

vraćam sama. Kakav ti je brat?– Drugačiji – kazala sam, u nemogućnosti da pronađem bolji izraz.– Dobro – rekla je i ponovo počela da skakuće s noge na nogu.– Šta to radiš? – pitala sam.– Zamišljam da hodam po staklu.– Da li je zabavno?


24/254

– Pokušaj ako ti se sviđa.– Dobro – rekla sam i pokušala. I, začudo, svidelo mi se.


25/254

Gledali smo porodični kviz na televiziji, vikali smo: „Uzmi nagradu,uzmi nagradu“ kad se začulo zvonce. Moja majka je ustala i dugo jenije bilo. Propustila je veći deo borbe za nagrade, najbolji deo, a kad sevratila, ignorisala nas je, otišla je do oca i prošaputala mu nešto na uvo.

Brzo je ustao i rekao: – Džo, pričuvaj sestru. Idemo do komšije. Brzose vraćamo.

– Dobro – kazao je brat, i čekali smo da se ulazna vrata zatvore prenego što me je pogledao i rekao: – Hajde.

Noć je bila ledena, previše hladna za stopala u papučama. Brzo smose šunjali u senci živice sve dok nismo stigli do ulaznih vrata gospodinaGolana, koja, na sreću, još nisu bila zaključana. Zastala sam predvratima – prošla su tri meseca otkako sam ovde ulazila; otkako sampočela da izbegavam pitanja roditelja i njegove molećive mutne oči –brat mi je pružio ruku i zajedno smo prošli kroz predsoblje, koje jemirisalo na stare kapute i bajatu hranu, i krenuli prema kuhinji gde nase zvuk prigušenih glasova privlačio kao svetlucavi mamac.

Brat mi je stegao ruku. – Jesi li dobro? – prošaputao je.Vrata su bila odškrinuta. Ester je sedela na stolici, a moja majka jerazgovarala telefonom. Otac nam je bio okrenut leđima. Niko nijeprimetio da smo ušli.

– Mislimo da je izvršio samoubistvo – rekla je majka.– Da. Tablete su svuda. Ja sam komšinica. Ne, razgovarali ste s

njegovom sestrom. Da, sačekaćemo vas. Naravno.Pogledala sam u brata. Okrenuo se. Otac se pomerio prema prozoru,

a tada sam ponovo videla gospodina Golana. Ovog puta je ležao napodu; spojenih nogu, jedna ruka bila je ispružena, druga savijena prekogrudi kao da je umro vežbajući tango. Brat je pokušao da me zadrži, aliotrgla sam se i prišunjala se bliže.

– Gde mu je broj? – rekla sam naglas.Svi su se okrenuli prema meni. Majka je spustila telefonsku

slušalicu.


26/254

– Dođi, Eli – rekao je otac pružajući ruke prema meni.– Ne! – rekla sam uzmičući. – Gde mu je broj? Onaj na ruci? Gde je?Ester je pogledala u moju majku. Majka se okrenula. Ester je raširila

ruke: – Dođi, Eli.

Stala sam ispred nje. Mirisala je na slatkiše.Ratluk, čini mi se.– Nikad nije imao broj – tiho je rekla.– Imao je. Videla sam ga.– Nikad nije imao broj – tiho je ponovila. – Imao je običaj da piše

brojeve po sebi kad je bio tužan.I tad sam shvatila da su brojevi, koji su izgledali kao da su juče

ispisani, verovatno i bili ispisani juče.

– Ne razumem – rekla sam.– I ne treba – rekao je otac ljutito.– Ali, šta je s užasnim logorima? – pitala sam.Ester mi je stavila ruke na ramena. – Oh, ti logori su bili stvarni i

užas je bio stvaran, i to nikad ne smemo da zaboravimo.Privukla me je bliže; glas joj je malo zadrhtao. – Ali Abraham nikad

nije bio tamo – rekla je odmahujući glavom. – Nikad. Bio je mentalnobolestan – dodala je ležerno, kao da priča o novoj frizuri. – Došao je u

ovu zemlju 1927. i vodio je srećan život. Neki bi rekli sebičan život.Mnogo je putovao zahvaljujući svojoj muzici i bio je uspešan. Kad jeuzimao tablete, bio je moj stari Ejb. Ali kad bi prestao, pa, postajao biproblem; sebi, drugima...

– Zašto mi je onda pričao te stvari? – rekla sam dok su mi suze tekleniz obraze. – Zašto me je lagao?

Spremala se da kaže nešto, ali se naglo zaustavila i zurila u mene. Isad verujem da je ono što je videla u mojim očima i ono što sam javidela u njenim – strah – bilo saznanje da je ona znala šta mi sedogodilo. I tako sam joj pružila ruku, kao konopac za spasavanje.

Okrenula se.– Zašto te je lagao? – rekla je naglo. – Krivica, to je sve. Nekad ti je

život suviše dobar. Osećaš da to ne zaslužuješ.Ester Golan me je ostavila da se udavim.


27/254

Majka je za to krivila šok, zakasnelu reakciju na iznenadni gubitakroditelja. Tako joj je izraslina nastala, rekla je dok je stavljala pitu nakuhinjski sto i dodavala nam tanjire. Okidač za neprirodnu energiju,rekla je, koja se kovitla i hvata zamah sve dok je jednog dana, dok sebrišeš posle kupanja, ne osetiš u dojci i znaš da ne bi trebalo da bude tuali je ignorišeš dok ne prođu meseci i strah je uveća, a onda sediš ispreddoktora i kažeš: – Napipala sam izraslinu – dok otkopčavaš bluzu.

Otac je verovao da je u pitanju maligna izraslina, ne zato što je

majka imala nasledne predispozicije za to, već zato što je tražiosabotera u svom predivnom životu. Počeo je da veruje da je dobroograničeno i da čak i čaša koja je nekad bila dopola puna možeiznenada da postane dopola prazna. Bilo je čudno videti kako mu seidealizam tako brzo raspršio.

Majka nije trebalo da bude dugo odsutna, svega nekoliko dana, dokoj ne urade biopsiju i analize, i pakovala se potpuno staloženo, kao daide na odmor. Ponela je samo najbolju odeću, parfem, čak i knjigu – onu

koju je smatrala dobrim štivom. Košulje su bile spakovane s vrećicomlavande osušene između tkanine i papirnog ubrusa, a doktori će ubrzoizjaviti: – Zanosno mirišete. To je lavanda, zar ne? – I ona će klimnutiglavom studentima medicine okupljenim oko njenog kreveta dok jedanpo jedan budu davali dijagnoze izrasline koja se nedopuštenougnezdila.

Stavila je novu pidžamu u svoju kariranu putnu torbu. Prešla samrukom preko tkanine.

– To je svila – rekla je majka. – Nensin poklon.– Nensi ti kupuje lepe poklone, zar ne? – kazala sam.– Ona će ostati ovde, znaš.– Znam.– Da pomogne tati da se brine o tebi.– Znam.– To je dobro, zar ne? – rekla je.


28/254

(Ponovo citat iz one knjige: poglavlje „Kako maloj deci saopštititeške stvari“.)

– Da – tiho sam rekla.Bilo je čudno što odlazi. Njeno prisustvo u našim mladim životima

bilo je nedvosmisleno nepogrešivo. Uvek je bila tu. Bili smo njenakarijera i ona je davno odustala od drugog sveta, birajući da nas čuvanoć i dan, uvek budna – njen štit, kako će nam jednog dana reći, protivpolicajca na vratima, stranca s druge strane telefona, sumornog glasakoji kaže da je život ponovo u rasulu: ta nepopravljiva rana koja počinjeu srcu.

Sedela sam na krevetu razmišljajući o njenim dobrim osobinama nanačin koji bi većina ljudi koristila za izradu epitafa. Strah mi je bio nem

kao njene umnožavajuće ćelije. Majka je bila izuzetno lepa. Imala jepredivne ruke koje su ulepšavale razgovor kad bi pričala, i da je bilagluva, njen govor znakova bio bi elegantan kao poezija. Gledala sam jeu oči: plave, plave, plave, kao moje. Pevušila sam reč plavo u sebi svedok me nije natopila kao morska voda.

Majka je zastala, protegnula se i nežno stavila ruke na grudi; moždase opraštala od izrasline, ili je zamišljala gde će biti rez. Možda jezamišljala doktorove ruke. Možda sam ja to zamišljala.

Stresla sam se i rekla: – I ja imam izraslinu.– Gde? – pitala me je.Pokazala sam na grlo. Privukla me je k sebi i zagrlila, a ja sam

osetila lavandu koja je dopirala iz njenih bluza.– Da li ćeš umreti? – pitala sam, a ona se nasmejala kao da sam

ispričala vic, i taj smeh mi je značio više nego ne.

Tetka Nensi nije imala decu. Volela je decu, ili je samo govorila da nasvoli, a često sam čula majku kako govori da u Nensinom životu nemamesta za decu, što mi je bilo prilično čudno, posebno zato što je živelasama u prilično velikom stanu u Londonu. Nensi je bila filmska zvezda;ne velika, po današnjim merilima, ali ipak zvezda. Bila je i lezbijka, i tou je određivalo podjednako kao i talenat.

Nensi je bila mlađa očeva sestra i uvek je govorila da je on naslediopamet i lepotu, a ona ono što je ostalo, ali svi smo znali da je to laž. Kad


29/254

bi se nasmejala kao filmska zvezda, bilo mi je jasno zašto su svizaljubljeni u nju, jer svi smo bili, bar malo.

Bila je nemirna; njene posete nepredvidive. Jednostavno bi sepojavila – ponekad potpuno nenadano – dobra vila koja želi da popravi

stvari. Spavala bi u mojoj spavaćoj sobi kad bi noćila i mislila sam da ježivot lepši kad je ona tu. Kad je ona bila tu, nismo marili za česterestrikcije struje. Bila je darežljiva, ljubazna i uvek je božanstvenomirisala. Nisam znala koji je to miris; bila je to jednostavno ona. Ljudisu govorili da ličim na nju i, mada to nikad nisam rekla, sviđalo mi sešto je tako. Jednog dana je otac rekao da je Nensi prebrzo odrasla. –Kako možeš da odrasteš prebrzo? – pitala sam. Rekao mi je da tozaboravim, ali nikad nisam.

Nensi se u sedamnaestoj godini pridružila radikalnoj pozorišnojtrupi i putovala širom zemlje u starom kombiju, izvodećiimprovizovane predstave u barovima i klubovima. Pozorište joj je biloprva ljubav, govorila bi kad je gostovala na televiziji, a mi bismo setiskali oko televizora, naglas se smejali i vikali: – Lažljivica! – jer smoznali da joj je prva ljubav bila Ketrin Hepbern. Ne ona Ketrin Hepbern,već blazirana zdepasta producentkinja koja joj je izjavila bezgraničnuljubav nakon uloga u neuspešnim dvočinkama Do pakla i nazad i Sve je u

redu.Bili su u seocetu nadomak Nantviča i njihov prvi susret odigrao se uuličici iza Kokoške i veverice; bilo je to mesto obično korišćeno zamokrenje, ali te noći, rekla je Nensi, u vazduhu se osećao sam mirisromanse. Išle su jedna pored druge, noseći rekvizite u kombi, kad jeKetrin Hepbern iznenada pritisla Nensi uz kameni zid i poljubila je,gurnula joj jezik i ostalo, a Nensi je ispustila kutiju s noževima i ostalabez daha od brzine ovog ženskog napada. Opisujući to kasnije, rekla je:– Bilo je tako prirodno i seksi. Kao da ljubim sebe – najveća pohvalakoju može da izrekne nagrađivana glumica.

Moj otac nikad ranije nije upoznao lezbijku i, na nesreću, Ketrin mue bila prva, a njegova liberalna maska je pala i otkrila čitav arsenalsmešnih predrasuda. Nikad nije razumeo šta je Nensi videla u njoj, asve što je ona rekla bilo je da Ketrin ima neverovatnu unutrašnju lepotu,za koju je otac rekao da mora da je veoma dobro sakrivena jer bi je i


30/254

ekipa arheologa koji rade noć i dan teško iskopala. I bio je u pravu. Bilae skrivena; skrivena iza krštenice na kojoj je pisalo Kerol Benčli. Bila jesamozvana ljubiteljka filma čije je poznavanje filmova bilo nadmašenosamo poznavanjem nege mentalnih bolesnika; žena koja je često na

prstima hodala po celuloidnoj traci koja je zadržavala Doroti na putuod žute cigle, a nas ostale čvrsto ušuškane u krevetima.– Izvini što kasnim! – povikala je Nensi jednog dana dok je utrčavala

u kafić da se vidi s njom.– Iskreno, draga, baš me briga5 – rekla je Ketrin Hepbern.– Onda je sve u redu – odgovorila je Nensi sedajući.Onda je, gledajući oko sebe, Ketrin povišenim glasom rekla: – Od

svih krčmi na svetu ona je ušla baš u moju.6

Nensi je primetila da ljudi u kafiću zure u njih.– Da li si za sendvič? – tiho je upitala.– Nikad više neću biti gladna, bog mi je svedok, čak i ako budem

morala da lažem, varam i kradem.7

– Shvatiću to kao da – rekla je Nensi uzimajući jelovnik.Većina ljudi bi odmah prepoznala veseli sporazum s ludilom, ali ne i

Nensi. Bila je mlada i sklona avanturi, i prepustila se prvimuzbuđenjima lezbijske ljubavi.

– Bila je sjajna ljubavnica – govorila je moja tetka, a tada bi majka iliotac ustali i rekli: – Dakle... – a brat i ja bismo čekali nastavak, ali nikadnije usledio, sve dok nismo odrasli, dakle...

Prvi put sam videla oca kako plače noć nakon što je majka otišla. Sedelasam na dnu stepeništa prisluškujući razgovor i čula kako govori krozplač.

– Šta ako umre? – rekao je.

Brat se došunjao i seo pored mene obmotavajući nas oboje ćebetomoš toplim od spavanja.– Neće umreti – rekla je Nensi odlučno.Brat i ja smo se pogledali. Osetila sam kako mu je srce zakucalo

brže, ali nije ništa rekao; samo me je čvršće zagrlio.– Pogledaj me, Alfi. Ona neće umreti. Znam i ja ponešto. Moraš da

veruješ. Nije došlo njeno vreme.


31/254

– O, bože, uradiću sve – rekao je otac – sve. Biću sve, uradiću sve,samo da ona bude u redu.

I tad sam prisustvovala prvoj očevoj pogodbi s bogom u kojeg nikadnije verovao. Druga se dogodila gotovo trideset godina kasnije.

Majka nije umrla i pet dana kasnije vratila se izgledajući bolje negogodinama ranije. Biopsija je bila uspešna, a benigna izraslina brzouklonjena. Zamolila sam da je vidim – zamišljala sam da je crna kaougalj – ali brat mi je rekao da ućutim i da sam nenormalna. Nensi jezaplakala kad je majka ušla na vrata. Plakala je u čudnim prilikama izbog toga je bila dobra glumica. Ali te noći, u svojoj sobi, brat mi jerekao da je plakala jer je potajno bila zaljubljena u majku otkako su se

upoznale.Rekao mi je da je otišla u Bristol da provede vikend sa svojimbratom (našim ocem, naravno) koji je bio apsolvent na tamošnjemuniverzitetu. Šetali su brdima Mendip i kad im je studen ušla u kosti,ušli su u bar i seli, ošamućeni, ispred rasplamsalog kamina.

Nensi je kod šanka naručivala pivo i limunadu kad je devojka,mokra do gole kože, ušla na vrata i krenula prema njoj. Nensi je bilazaprepašćena.

Gledala je kako devojka naručuje viski, kako ga iskapljuje. Gledalau je kako pali cigaretu. Smeši se.Uskoro su počele da razgovaraju. Nensi je saznala da je devojčino

ime Kejt, a puls joj se ubrzao na zvuk njenog imena. Bila je studentkinjadruge godine, studirala je engleski, i prošle nedelje je raskinula sdečkom – prilično je tupav, rekla je i smejala se zabacujući glavu,otkrivajući mekani vrat. Nensi se uhvatila za šank i pocrvenela, noge suoj se odsekle. I to je bio trenutak u kojem je odlučila da ako ona nemože da ima ovu ženu, onda će je imati njen brat.

– Alfi! – povikala je. – Dođi da upoznaš nekog stvarno finog!I tako je Nensi bila ta koja se udvarala u očevo ime tokom raspusta

za vreme njegove poslednje godine studiranja. Nensi je slala cveće mojojmajci, Nensi ju je zvala telefonom i Nensi je zakazivala tajne večere. I,konačno, Nensi je pisala pesme za koje moj otac nije ni znao, one koje sunavele majku da se zaljubi u njega i otkrije „skrivene“ dubine njegovih


32/254

često nepokretnih emocija. Do početka novog semestra otac i majka subili ludo zaljubljeni jedno u drugo, a Nensi je bila zbunjenapetnaestogodišnjakinja koja je patila od slomljenog srca.

– Da li je još uvek zaljubljena u nju? – pitala sam.

Brat je uzdahnuo. – Ko to zna?


33/254

– Dobro jutro – rekla je Nensi budeći se u sivo novembarsko jutro.– Zdravo – rekla sam.– Šta se događa? – pitala je okrećući se prema meni.– Danas je audicija – tiho sam rekla stavljajući crveno-plavu školsku

kravatu.– Kakva audicija? – pitala je brzo ustajući.– Za božićnu predstavu – rekla sam.– Nisam znala da te to zanima.

– I ne zanima me, ali me je Dženi Peni ubedila.– Koju ulogu želiš? – pitala je Nensi.– Marija, Josif, uobičajeno – rekla sam. – Glavnu ulogu. (Izuzimajući

bebu Isusa jer je to uloga bez teksta i nisam znala da li mi je oproštenošto sam rekla da je on bio neželjeno dete.)

– Šta treba da radiš na audiciji? – pitala je.– Samo da stojim – rekla sam.– Ništa više?

– Ne – kazala sam.– Da li si sigurna?– Da, Dženi Peni je tako rekla – odgovorila sam. – Rekla je da mogu

da primete talenat i kad ne radiš ništa. Kazala je da to imam u sebi.– Dobro. Pa, srećno, anđele – rekla je i otvorila fioku noćnog

ormarića.– Uzmi ovo – rekla je. – Za sreću. Pomaže u ispoljavanju talenta i

uvek su mi donosile sreću.Nikad ranije nisam čula reč ispoljavanje. Koristiću je kasnije tog dana.

Žustro sam hodala do kraja puta gde se nalazila velika živa ograda. Tusam se uvek nalazila s Dženi Peni pred odlazak u školu; nikad se nismonalazile ispred njene kuće, jer je bilo nekih problema u vezi s maminimnovim dečkom. Dobro se slagala s njim, rekla je, kad je mama bila kodkuće. Ali mama nije uvek bila kod kuće, znaš; često je išla na sahrane, to


34/254

oj je bio novi hobi. Pretpostavljam da je njena majka jednostavno volelada plače.

– Smeh? Plač? Sve je to isto, zar ne? – rekla je Dženi Peni.Nisam se slagala, ali nisam ništa rekla. Čak i tada sam znala da je

njen svet drugačiji od mog.Pogledala sam ispred sebe i videla kako Dženi Peni trči prema menidok joj se znoj slivao s debele gornje usne.

– Izvini što kasnim – rekla je.Uvek je kasnila jer je imala nemoguću kosu.– Nema problema – kazala sam.– Lepe naočari – rekla je. – Da li si ih dobila od Nensi?– Jesam – ponosno sam odgovorila. – Nosi ih na premijerama.

– Tako sam i mislila – rekla je Dženi.– Da li su mi prevelike? – usudila sam se da pitam.– Ne, nisu – rekla je. – Ali su stvarno tamne. Možeš li da vidiš?– Naravno da mogu – slagala sam, jedva izbegavajući banderu, ali,

nažalost, ne i pseće govno u podnožju bandere. Prekrilo mi je đonpoput masti i njegov kiseli smrad ispunio mi je nozdrve.

– Šta to smrdi? – pitala je Dženi osvrćući se.– Dolazi zima – rekla sam uzdahnuvši, uhvatila sam je podruku i

odmarširale smo do bezbednosti crne gvozdene kapije. Kasnije sam razmišljala da je verovatno bilo bolje da sam skinulanaočari pre audicije, jer sam bauljala prema školskoj sali kao starividovnjak.

– Da li si dobro? – pitao je direktor vodeći me podruku.– Da, dobro sam – rekla sam saplićući se o njegovu cipelu. Velika

vrata su se otvorila i Dženi Peni je izjurila.– Kako je bilo? – nestrpljivo sam pitala.– Sjajno – rekla je podižući palac.– Koju ulogu si dobila? – prošaputala sam.– Oktopod. Bez teksta – rekla je. – To sam i htela.– Nisam znala da u predstavi postoji oktopod – kazala sam.– Ne postoji – rekla je. – Kazali su mi da budem kamila. Ali među

svim životinjama koje hodaju u parovima, mora da postoji i oktopod.


35/254

– To je Nojeva barka – rekla sam.– Ista stvar. I dalje je u pitanju Biblija – rekla je. – Neće primetiti

razliku.– Verovatno neće – rekla sam pružajući joj podršku.

– Sama ću napraviti kostim – rekla je, a ja sam iznenada osetilanervozu.Dok sam ulazila u veliku salu, jedva da sam videla lica pet ljudi koji

su sedeli za stolom, ali postojalo je jedno lice koje se probilo kroz tamukao svevideće Horusovo oko: moja stara učiteljica, gospođica Grogni.Božićna predstava bila je njeno „čedo“ i naglašavala je da je sve samanapisala, čudnovato zaboravljajući da pomene Mateja ili Luku.

– Elenor Mod? – rekao je muški glas.

– Da – kazala sam.– Da li si dobro? – pitao je.– Da – rekla sam.– Da li ti je sve u redu s očima? – pitao je.– Da – odgovorila sam, nervozno nameštajući naočari.– Nemoj da se vrpoljiš – povikala je gospođica Grogni, a čekala sam

da doda: ti, bogohulnice.– Šta si nam spremila? – pitao je muškarac.

– Molim? – rekla sam.– Tačka za audiciju – rekla je gospođica Grogni.Moje nepripremljeno biće obuzela je panika.– Dakle? – rekla je gospođica Grogni. – Požuri.Polako sam se pomerila do sredine pozornice, reči su mi se kovitlale

u glavi, neke pametne, mnoge nasumične, sve dok se nije formiralagrupa i prepoznala sam smislen ritmički obrazac. Nisam mogla da sesetim svega, ali to je bio jedan od Nensinih omiljenih dijaloga i čula same kako ga posvećeno izgovara. Nisam razumela sve, ali možda će onirazumeti. Nakašljala sam se i počela: – Ovo je dijalog iz filma Zavet, mojlik se zove Džeki i spremna sam da počnem.

– Izvoli – rekla je gospođica Grogni.Duboko sam udahnula i raširila ruke.– Znam da nećeš da platiš cipele ili haljinu. Ali šta je s abortusom,

dođavola! Daj mi bar lovu za bocu džina.


36/254

– Dovoljno! – vrisnula je gospođica Grogni i uperila prst u mene. –Ti. Čekaj.

Stajala sam u tami koju sam sama izazvala i gledala ih kako seokupljaju i šapuću. Čula sam ih kako govore: – Zanimljivo. Čula sam ih

kako govore: – Sjajna ideja. – Ali nisam čula da pominju Mariju i Josifa. Te noći moja majka je unela svoju omiljenu vatrostalnu posudu i stavilae vrelu na sto. Kuhinja je bila u mraku i sveće su svuda treperile.

Majka je podigla poklopac. Bogat miris mesa, luka i vina.– Volela bih da svako veče možemo da imamo ovakav obed – rekao

e moj brat.Obed je bila njegova nova reč. Ukusan obed će doći kasnije.

– Možda bismo kasnije mogli da organizujemo seansu? – rekla jeNensi, a majka joj je uputila brz pogled – pogled koji sam često viđala –koji govori: – Loša ideja, Nensi, a znala bi to da imaš decu.

– Tiha si, Eli. Da li je sve u redu? – pitala je majka.Klimnula sam glavom. Ako bih progovorila, osećala sam da bi suze

pratile reči. Ustala sam, mrmljajući nešto o tome kako sam „zaboravilada ga nahranim“, i otišla prema vratima.

Brat mi je dodao baterijsku lampu i, s dve šargarepe u džepu, izašla

sam u hladnu noć.Delovalo je kao da je kasno, ali nije bilo; tako se činilo zbog mraka unašoj kući. Drvena penjalica je delovala kao čudni kostur u sumraku,kao iskrivljena kičma. Narednog proleća biće uništena i iskorišćena kaodrva za loženje. Hodala sam stazicom prema kavezu. Bog je već stajaopored žice; nos mu se pomerao, upijao je miris moje tuge kao pas.Otvorila sam bravicu i krenuo je prema meni. Pod svetlošću baterijskelampe videli su se pramenovi plavo-zelenog krzna; dobra idejaostvarena jednog dosadnog vikenda kad su mu Nensi i moj brat obojilikrzno i slikali ga dok im stoji na glavama. Bog je voleo da nastupakoliko i Nensi. Uzela sam ga u krilo. Osećaj je bio prijatan, topao.Sagnula sam se i poljubila ga.

– Ne brini – rekao je piskavim glasićem. – Sve će na kraju biti dobro.Uvek je tako.

– Dobro – mirno sam rekla, nimalo uzbuđena time što ga prvi put


37/254

čujem kako govori. Videla sam izduženu Nensinu figuru kako idestazom prema meni. Držala je šolju u ruci, vrtlog pare podizao seprema hladnom novembarskom nebu.

– Kaži mi – rekla je Nensi čučnuvši – kako je prošlo?

Usta su mi se pomerala, ali bila sam suviše tužna da bih govorila,tako da sam prošaputala.– Molim? – rekla je naginjući se prema meni.Stavila sam dlan pored njenog uva i ponovo prošaputala.– Krčmar? – rekla je. – Lepi krčmar?Odmahnula sam glavom, dok mi se telo treslo. Pogledala sam je i

rekla: – Slepi krčmar.


38/254

Bio je to dan održavanja predstave, a ona je izmilela iz senki izapozornice kao džinovska tarantula, a ne oktopod, što je trebalo da bude,i kada ju je gospođica Grogni videla, zavrištala je kao da ju je sam đavouhvatio za gušu. Nije bilo vremena da Dženi Peni skine taj kostim iobuče kostim kamile, tako da joj je gospođica Grogni rekla da ostane nanajmračnijem, najudaljenijem delu pozornice, i ukoliko bude videlasamo naznaku pipka, udaviće je velikom plastičnom kesom. Beba Isuse počeo da plače. Gospođica Grogni mu je rekla da umukne i nazvala

ga seka-persom.Brzo sam provirila kroza zavesu i pretražila publiku da bih videlada li su majka i Nensi došle. Poseta je bila dobra, sala gotovo puna;bolje nego na festivalu žetve koji se održavao u isto vreme kaofudbalska utakmica mesnog kluba, kad se samo dvadeset ljudi pojaviloda zahvali bogu na onome što će dobiti, što je na kraju spalo nadvadesetak limenki prebranca, deset vekni hleba i kutiju opalih jabuka.

Nensi me je videla i namignula, trenutak pre nego što me je čvrsta

ruka gospođice Grogni uhvatila za rame i povukla me u hrišćanskodoba.– Pokvarićeš čaroliju ako nastaviš da viriš – rekla mi je.Pomislila sam da ću je pokvariti u svakom slučaju, a želudac mi se

zgrčio.– Gde su kamile? – povikala je gospođica Grogni.– Biće grbavo s njima – rekla je gospođa Guliver, nova nastavnica, i

svi smo se nasmejali.– Nije smešno, gospođo Guliver – rekla je dok je šetala naokolo i

saplela se na vreću s peskom.– Srećno – prošaputala sam Dženi Peni dok se teturala prema

aslama bacajući jezivu senku na zid u pozadini. Okrenula se i široko senasmešila. Čak je zatamnila nekoliko zuba.

Svetla su se ugasila. Osetila sam mučninu. Začula se muzika.Obrisala sam šake o crvenu tuniku i ostala je znojava mrlja. Stavila sam


39/254

naočari za sunce. U tami sam bila kao slepa. Ubola sam jednu ovcu udupe svojim belim štapom i počela je da plače. Izvinila sam segospođici Grogni i rekla da nisam videla šta radim, a ona je rekla: – Bog,na sreću, nije tako slep – i ja sam se naježila.

Slama u jaslama je imala snažan miris. Donela sam je od kuće i,mada nije bila najčistija, bila je autentična. Majkl Džejkobs, koji jeglumio bebu Isusa, češao se otkako su ga spustili u prevelike jasle, apod svetlošću je njegovo musavo zdepasto lice delovalo kao da jeobraslo bradom. Lupnula sam štapom i stala na početni položaj.

Scena s anđelom Gavrilom protekla je dobro i čula sam kakopublika kliče i aplaudira kad je Marija Disponera, nova grčka devojčica,zaboravila tekst i rekla: – Ti ići tamo, Marija. Ti roditi beba. Ići Vif-lem. –

Dobila je tako važnu ulogu jer su joj roditelji bili vlasnici grčkogrestorana a gospođica Grogni je mogla tamo da odlazi koliko želi, svedok jedne večeri nije razbila tanjire kad ih niko drugi nije razbijao.

Pastiri su bili prilično pospani i okrenuti suprotno od zvezde, kao dasu odlutali, delovali su namrgođeno i namučeno, kao da je na svetdolazio tvor, a ne sin božji. Delovalo je mnogo bolje kad su se pojavilatri kralja, sve dok jedan nije ispustio kutiju s tamjanom, koja je, u stvari,bila porcelanska kutija za čaj puna erl greja. Iz publike se začuo uzdah,

dok je njegova majka uzela maramicu i tiho plakala zbog gubitkaporodičnog nasledstva. Nije joj rekao da će je poneti. Kao što joj nijerekao da puši njene cigarete. I između njenih tihih jecaja, usamljenaovca koja nije na vreme napustila pozornicu ispustila je iznenadan kriki pala na stomak dok joj se oštar komad slomljenog porcelana zario ukoščato koleno. Tri kralja su je pregazila izlazeći. Samo je gospođicaGrogni imala dovoljno pribranosti da se ušunja na pozornicu izmeđudve scene i izvuče dete kao da je neko dosadno odrano krzno.

Nalazila sam se iza lažnih vrata. Iznenada, čula sam kucanje.– Daaaa? – rekla sam onako kako me je Nensi učila da kažem,

otvorila sam vrata i brzo krenula prema osvetljenoj Mariji.Publika je uzdahnula. Nensi je rekla da sam izgledala kao

kombinacija Roja Orbisona i patuljka. Nisam je razumela.– Ja sam Marija, a ovo je Josif. Nemamo gde da prenoćimo. Imate li

sobu u krčmi?


40/254

Srce mi je udaralo; jezik mi je bio zadebljao i težak. Kaži, hajde, kaži.– Potrebna vam je soba? – rekla sam, iznenada odstupajući od

scenarija.Videla sam kako se Marija i Josif gledaju. Gospođica Grogni je zurila

u mene držeći scenario i pokazujući na njega.– Samo da razmislim – rekla sam.Tišina u sali bila je opipljiva, puna iščekivanja. Srce mi je tuklo kao

ludo, grlo mi se steglo. Kaži, rekla sam sebi, kaži. I onda sam rekla.– Da – rekla sam – imam sobu, s divnim pogledom i po sjajnoj ceni.

Pođite za mnom – i tapkajući štapom ispred sebe, dovela sam u pitanjedve hiljade godina hrišćanstva dok sam vodila Mariju (koja serasplakala) i Josifa prema dvokrevetnoj sobi s televizorom i mini-

barom.I dok se zavesa spuštala pred prvu pauzu, bradati Isus ostao jezaboravljen u velikoj korpi u uglu pozornice, gledajući oko sebe.Iznenada, uplašen paukolikom senkom Dženi Peni koja je išla premanjemu, pokušao je da izađe iz jasala, ali je zapleo nogu u pelene i paona stenu od krep-papira, koja je, kako je gospođica Grogni kasnije reklapoliciji „bila mnogo tvrđa nego što je iko pretpostavljao“.

Njegovi krici uznemirili su publiku i, dok je Dženi Peni pokušavala

da navede publiku da peva „Raduj se, svete!“, muziku su nadjačalesirene policijskih i ambulantnih kola.

MALI ISUS U KOMI To je bio naslov u jutarnjim novinama. Nisu objavili fotografiju

Majkla Džejkobsa, samo sliku uplakanog kralja, koji nije plakao zbognesreće, već zato što ga je majka izgrdila zbog krađe. Jedan svedok jerekao da je to kraj Božića za celu zajednicu, ali je moj brat rekao da netreba da očajavamo i da će se Isus oporaviti. Ne do Uskrsa, rekla jeDženi Peni plačući u jastuk.

Naravno, gospođica Grogni je krivila Dženi i mene za celu tragedijui rekla to policiji, ali oni nisu naseli na to. Bilo je to pitanje bezbednosti, aona je bila nadležna za celu besmislicu (stvarno su upotrebili tu reč),tako da krivica u potpunosti pada na njena obla ramena.


41/254

Dala je otkaz pre istrage, shvatajući incident kao iskušavanje vere.Odrekla se modernog života i bavila se dobročinstvima. Preselila se uBlekpul.

Moja majka je celog dana pokušavala da stupi u kontakt s

gospođom Peni i na kraju se ona javila i rekla da jede školjke uSautendu na moru i zamolila moju majku da pripazi na Peni do sutra.Naravno, rekla je majka, i odmah joj saopštila šta se dogodilo.

– Doći ću čim budem mogla – rekla je gospođa Peni. – Verovatnosutra. – A onda je, kao dingo koji je nanjušio krv, željno dodala: – Kad jesahrana?

– Još uvek nije umro – rekla je majka oštro, mada pomalo nemarno.

MALI ISUS JE UMRO To je bio naslov u večernjim novinama. Očev Ivning njuz išao je iz

ruke u ruku uz tihu nevericu. Nije davao znake života, tako da jenjegova ateistička porodica dala saglasnost da se isključe aparati zaodržavanje života.

– Bože, to je bilo brzo – rekla je Nensi. – Šta to rade? Štede struju?– Nije smešno, Nensi – rekla je majka krijući lice. – Uopšte nije

smešno.Ali čak sam i ja videla oca kako se smeje, i brata, a Dženi Peni sezaklela da je videla moju majku kako se smeje dok je gledala u svojutoplu čokoladu. Volela je takve trenutke. Porodična događanja. Valjdazato što ih sama nije doživela.


42/254

Dženina majka razlikovala se od moje koliko je to moguće; žena koja je isama bila dete, stalno tražila odobravanje prisutnih, bez obzira na tokoliko mladi bili. – Kako izgledam, devojke? Očešljajte me, devojke. Dali sam lepa, devojke?

Isprva je to bilo zabavno – kao da imamo prilično veliku lutku zaigranje – ali onda su njena očekivanja i zahtevi prevršili meru, a njenazlovolja bi visila u sobi kao kičasti luster, osvetljavajući mladost kojuviše nije imala.

– „Gospođa Peni“ zvuči kao da sam starica, Eli. Mi smo prijateljice.Zovi me Hejli. Ili Hejls.– Dobro, gospođo Peni, zvaću vas tako ubuduće – rekla sam. Ali

nisam mogla.Njen svakodnevni život bio je tajna. Nije radila, ali je retko bila kod

kuće, a Dženi Peni nije znala mnogo o životu svoje majke, osim da jevolela da ima dečka i da je imala razne hobije koji su priličili njenom„ciganskom“ životnom stilu.

– Šta je to Ciganin? – pitala sam.– Cigani su ljudi koji putuju od mesta do mesta – rekla je Dženi Peni.– Da li si ti dosta putovala?– Prilično – rekla je.– Da li je zabavno? – pitala sam.– Ne uvek – odgovorila je.– Zašto?– Jer nas teraju.– Ko?– Žene.

Živele su u privremenom svetu privremenih ljudi; svetu koji je mogaoda bude rasklopljen i sklopljen brzo kao lego-kockice. Tapeti su visili utrakama sa zidova, svuda oko vrata nalazili su se ručno nacrtaniružičasti i crveni cvetovi, koji su na slabom svetlu izgledali kao krvavi


43/254

otisci na mestu zločina koji pokušavaju da pobegnu.Po podu su bile razbacane prostirke, a u uglu, postavljena na knjigu

fotografija aktova, nalazila se lampa s abažurom od svile boje ciklame.Svetlo je sobi davalo izgled javne kuće – mada u to vreme nisam znala

ništa o javnim kućama – bilo je crveno, jezivo i nepodnošljivo, i zbognjega sam osećala stid.Retko sam išla na gornji sprat jer je taj trenutni dečko često spavao.

Poput ostalih, radio je noćne smene i nakon toga se opijao. Ali čula samkorake, puštanje vode u toaletu, videla zabrinuti izraz na Dženinomlicu.

– Tiho – rekla je. – Moramo da budemo tihe.Zbog tog ograničenja retko smo se igrale u njenoj sobi – mada tamo

nije bilo mnogo stvari za igranje, ali imala je ležaljku koja mi je privuklapažnju, zakačenu iznad postera mirnog plavog mora.– Gledam nadole, ljuljam se i sanjarim – rekla mi je ponosno. –

Atlantida je negde ispod mene. Avantura me čeka.– Da li si ikada videla more? – pitala sam.– Ne baš – rekla je okrećući se i brišući mali otisak ruke koji je

zamrljao sredinu ogledala.– Čak ni u Sautendu? – kazala sam.

– Bila je oseka – rekla je.– Posle dolazi plima, znaš.– Mami je bilo dosadno, tako da nismo čekali plimu. Mada, mogla

sam da ga namirišem. Mislim da bi mi se svidelo more, Eli. Znam da bi.

* * *Samo jednom sam videla dečka njene mame. Otišla sam na sprat utoalet i, pošto sam bila sama i radoznala, ušunjala sam se u spavaćusobu gospođe Peni, toplu i zagušljivu s velikim ogledalom u podnožjukreveta. Videla sam mu samo leđa. Nezgrapna gola leđa koja su u snudelovala grubo, a verovatno i u budnom stanju.

Čak ni u ogledalu nisam mogla da mu vidim lice, samo sam videlasvoje dok sam stajala hipnotisana zidom s leve strane, gde je gospođaPeni ružem za usne neprestano pisala „Ja sam ja“ sve dok se višebojninapisani oblici nisu stopili u zamršenu zbrku izraza koji su očajnički


44/254

govorili „Ja sam ja“.Bila sam paralisana mogućnostima mašte u ovoj kući, bez obzira na

to koliko čudna bila. To nije bila tiha simetrija moje svakodnevice: redovikuća s terasama s četvorougaonim vrtovima i rutinama pouzdanim kao

teške drvene stolice. Ovo nije bio svet u kojem su se stvari slagale, ilimu čak pripadale. Ovo je bio svet lišen harmonije. Ovo je bio svetdrame, gde su se komedija i tragedija borile za svoje mesto.

– Postoje oni koji daju i oni koji uzimaju – rekla je gospođa Peni doksmo jeli slatkiše i pili limunadu. – Ja sam ona koja daje. A ti, Eli?

– Ona daje, mama – rekla je Dženi Peni zaštitnički.– Žene daju, muškarci uzimaju – glasilo je proročanstvo.– Moj tata dosta daje – rekla sam. – Sve vreme daje, u stvari.

– Onda je on retka ptica – rekla je i brzo prešla na drugu temu gdeniko nije mogao da joj protivreči. Kad je Dženi Peni napustila sobu,njena majka me je uhvatila za ruke i pitala me da li mi je neko čitao izdlana. Bila je izuzetno vešta u čitanju dlana, rekla je, gledanju u tarot ilistiće čaja. Mogla je da čita sudbinu iz bilo čega; to je bilo u njenojciganskoj krvi.

– A iz knjiga? – pitala sam naivno.Pocrvenela je i nasmejala se, a smeh joj je zvučao ljutito.

– Hajde, devojke – rekla je kad se Dženi pojavila. – Dosta mi je vašihdosadnih igara. Vodim vas u provod.– Kuda idemo? – pitala je Dženi.– To je iznenađenje – rekla je njena majka odvratno pevušeći. – Voliš

iznenađenja, zar ne, Eli?– A-ha – rekla sam, nesigurna da volim njena iznenađenja.– Evo, obucite se! – rekla je i bacila kapute na nas dok je trčala prema

ulaznim vratima.Vozila je loše i histerično, i koristila je sirenu kao da je u pitanju ovan

za probijanje bedema. Izudarana prikolica klepetala je iza nas i opasnose zanosila na krivinama, penjući se na trotoar i tek malo mašeći stopalapešaka.

– Zašto je ne otkačimo? – predložila sam na početku.– Ne možemo – rekla je ubacujući u prvu brzinu. – Zakačena je.

Zavarena. Uvek ide sa mnom. Kao moja devojčica – i glasno se


45/254

nasmejala.Dženi Peni je gledala u svoje cipele. I ja sam gledala u svoje. Videla

sam da je pod prekriven limenkama koka-kole, papirnim maramicama,omotima bombona i nečim čudnim što je izgledalo kao izduvani baloni.

Videli smo crkvu ispred i, bez uključivanja žmigavca, oštro skrenulina parking. Sirene su se oglasile. Vozači su mahali pesnicama.– Odjebite! – vikala je gospođa Peni dok se loše parkirala iza

mrtvačkih kola: kičasti izraz života, ruganje prevozu mrtvih. Zamolilisu je da se pomeri. Uradila je to nevoljno.

– Božja kuća – rekla je. – Zar mu to smeta?– Ne smeta – rekao je direktor pogrebnog preduzeća. – Ali ne

možemo da izvadimo sanduk.

Ušli smo u crkvu, s gospođom Peni između nas, koja nas je držala zaruke, tela nagnutog unapred, slika i prilika tuge. Gurnula nas je u klupei dodala nam papirne maramice. Podigla je pogled i nežno seosmehnula istinski ucveljenima. Savila je uglove knjige himni uiščekivanju početka pesme i bacila na zemlju jastuk za klečanje, nakojem je klečala tokom molitve. Pokreti su joj bili tečni i elegantni –možda i profesionalni? – a iz usta joj je dopiralo čudnovato prigušeno

mrmljanje koje se nije zaustavljalo ni kad bi udisala, i po prvi putotkako sam je upoznala, izgledala je kao da pripada negde.Dok se crkva polako punila, Dženi me je privukla k sebi i pokazala

mi da je pratim. Išunjale smo se i hodale uz bočni zid sve dok nismostigle do teških drvenih vrata na kojima je pisalo: „Crkveni hor“. Ušlesmo. Bilo je prazno i zagušljivo. Neudobno.

– Da li si ranije radila ovo? – pitala sam. – Mislim, bila na sahrani?– Jednom – rekla je, ne baš zainteresovano. – Pogledaj! – Otišla je do

klavira.– Da li si ranije videla mrtvaca?– A-ha – rekla je. – U mrtvačkom sanduku. Bez poklopca. Naterali su

me da ga poljubim.– Zašto?– Bog zna.– Kako je bilo?


46/254

– Kao da ljubiš frižider.Pritisnula je dirku i začuo se čist zvuk.– Možda ne bi trebalo da ga diraš – rekla sam.– Sve je u redu, niko nas ne čuje – rekla je i ponovo pritisnula dirku.

Bing, bing, bing. Zatvorila je oči. Pažljivo je udahnula. Onda je ispružilaruke i naslepo ih položila na crne i bele dirke ispred sebe.– Znaš li da sviraš? – prošaputala sam.– Ne – rekla je – ali ću pokušati – i dok je pritiskala dirke, bila sam

zatečena najdivnijom muzikom koju sam ikad čula. Gledala sam jekako se njiše, obuzeta. Zanos na njenom licu, uzvišenost. Gledala samkako postaje neko u tom trenutku; oslobođena nedoumica, privremenihrešenja i oštrih kritika koje su je pratile i pratiće je zauvek.

– Ponovo – rekoh.– Mislim da ne mogu – tužno je rekla.Iznenada se crkva ispunila zvukom orgulja. Muzika je bila

prigušena kamenim zidovima prostorije, ali snažni basovi odjekivali sumojim telom, odbijali se od rebra pre nego što su se smestili u šupljinumoje karlice.

– Verovatno je stigao mrtvački sanduk – rekla je Dženi. – Hajde dapogledamo, stvarno je super. – Otvorila je vrata i videli smo sporu

povorku. Sedele smo na zidu ispred crkve i čekale. Oblaci su se prilično spustili,nadomak crkvenog zvonika, i padali, padali. Slušali smo pojanje. Dvepesme, vesele, pune nade. Znale smo ih, ali se nismo pridružile. Klatilesmo nogama i ćutale. Dženi me je uhvatila za ruku.

Dlan joj je bio klizav. Nisam mogla da je pogledam. Naša krivica isuze nisu bile namenjene nama. Tog dana bile su namenjene nekomdrugom.

– Vas dve ste tako dosadne – rekla je gospođa Peni dok smo pokušavaleda ručamo u baru Vimpi.

Izgledala je osveženo i obodreno, bez znaka jutrošnjih događaja nanjenom ranije ožalošćenom licu. Obično bih bila oduševljena zbog hranekoju retko jedem, ali nisam mogla da pojedem hamburger ili pomfrit ili


47/254

da popijem koka-kolu iz čaše koja je bila velika kao čizma. Moja željaza hranom, kao i ona za životom, trenutno je nestala.

– Izlazim večeras, Dženpen – rekla je gospođa Peni. – Gari je rekaoda će se brinuti o tebi.

Dženi Peni ju je pogledala i klimnula glavom.– Večeras ću da se zabavljam! Zabavljam! Zabavljam! – rekla jegospođa Peni sa četvrtinom zemičke u ustima, ostavljajući mrlju ružada se bori protiv kečapa. – Kladim se da vas dve ne možete da sačekateda porastete, zar ne?

Pogledala sam u Dženi. Pogledala u kisele krastavce na momtanjiru. Pogledala u sto. Pogledala u sve osim nje.

Čitave večeri iz glave mi nije izlazila slika malenog belog mrtvačkog

kovčega, dugog manje od šezdeset centimetara. Bio je ukrašenružičastim ružama i medama; pažljive ruke nosile su ga kaonovorođenče.

Nikad nisam rekla majci gde sam bila tog dana, a ni ocu; samo sambratu ispričala o tom čudnom danu, danu kad sam otkrila da čak i bebemogu da umru.

Zašto smo bili tamo? Zašto je gospođa Peni bila tamo? Neštoneprirodno je spajalo njihov svet, a osećala sam da u tom uzrastu još

uvek to ne mogu da opišem rečima. Moj brat je rekao da je to verovatnospona ispletena od bola. Ili razočaranja. Ili žaljenja. Bila sam suvišemala da bih se usprotivila. Ili da bih to razumela.


48/254

U metrou koji je napuštao stanicu Vest Hem eksplodirala je bomba. Mojotac je ranije završio sastanak i bio je u tom vozu kad se dogodilaeksplozija. To nam je saopštio tokom kratkog telefonskog razgovorakad nas je zvao da nam kaže da je dobro, da je stvarno dobro i da nebrinemo. A kad je ušao na vrata tog martovskog ponedeljka uveče, sacvećem za ženu i uskršnjim jajima za decu, odelo mu je još uvek biloprekriveno prašinom s poda vagona. Čudan miris lebdeo mu je okoušiju – miris koji je bio nešto između izgorelih šibica i osmuđene kose –

a u uglu usana videla mu se mrlja usirene krvi. Od iznenađenja seugrizao za jezik i, nakon što je utvrdio da je nekim čudom ostaonepovređen, staloženo je ustao i krenuo tiho s ostalim putnicima premaizlaznim vratima i svežem vazduhu iza njih.

Smejao se i igrao fudbal u dvorištu s mojim bratom. Bacio se daodbrani gol i umazao kolena blatom. Radio je sve da bi nam dokazaokako je bio daleko od smrti. I tek kad smo otišli u krevet i tiho se iskralido stepeništa, čuli smo kako kuća odjekuje, bukvalno, od njegovog

klonulog duha.– Približava mi se – rekao je.– Ne pričaj gluposti – rekla je majka.– Prvo prošla godina, a sad ovo. Prati me u stopu.

* * *Prethodnog septembra otišao je u Hilton u Park lejnu da bi važnomklijentu pomogao oko dobijanja pasoša i upravo se spremao da ode kade u foajeu eksplodirala bomba, ubivši dve osobe i povredivši veliki brojdrugih. I da nije bilo odlaska u toalet u poslednjem trenutku, i on jemogao da bude dodat na spisak žrtava te nesrećne nedelje. Slaba bešikamu je spasla život.

Kako su nedelje prolazile, umesto da prihvati da su oba susreta sasmrću u stvari bila čuda preživljavanja, otac je ubedio sebe da seosvetnička senka Pravde sve više nadvija nad njim. Mislio je da je samo


49/254

pitanje vremena pre nego što se njene čeljusti sklope i on će bitizarobljen iza tih krvavih zuba shvatajući da je sve gotovo. Da je životprošao.

Klađenje na fudbalske utakmice ubrzo je postalo najvažnija stvar u

očevom životu – ili opsesija – a pobeda je postala tako neophodna zanjegovo postojanje da je nekih jutara ubeđivao sebe da je već dobio.Sedeo bi za stolom, pokazivao na časopis i govorio: – Koju kuću dakupimo danas? Ovu ili onu? – A ja sam gledala u tog izgubljenogčoveka maskiranog u mog oca i tiho uzimala tost. Nikad ranije ga nijeopterećivao novac i verovatno nije ni tada, ali dobitak na kladionici jepostao dokaz vere. Jednostavno mu je bio potreban dokaz da je i daljesrećan čovek.

Biram iste brojeve svake nedelje: moj rođendan, Dženin rođendan iBožić – dane koji su mi važni. Moj brat nikad nije mario za brojeve,radije bi zatvorio oči i pustio olovku da prelazi preko brojeva ili timovana tiketu kao šolja tokom prizivanja duhova. Verovao je da je podzaštitom boga sreće ili nekog sličnog božanstva i da ga je to činilodrugačijim. Rekla sam da je drugačiji zbog „onih cipela“ koje je potajnoobuvao noću.

Moja majka bi odabrala bilo šta. – Daj da pogledam – obično bi reklai ja bih uzdahnula jer ona nije imala nikakav metod, i kad bi rekla: – Dajmi da pogledam – znala sam da će odabrati nasumice, a takvanasumičnost me je nervirala; kao da neko nemarno boji pomorandžuplavom bojom. Bila sam ubeđena da zbog toga nikad nismo dobili i danikad nećemo dobiti, ali otac je i dalje ostavljao tačan iznos novca nakaminu da čeka uplatu sredinom nedelje. Svaki put bi ga ostavljao uzzavet: „Život će nam se promeniti sledeće subote.“

Te subote smo čekali da nam se život promeni pored terena za ragbi,što nam je izgledalo kao prilično dobro mesto. To je bila prva ragbiutakmica mog brata, dečaka čija je predstava o kontaktnim sportovimado tada podrazumevala samo igru razbijanja kestenja, a ipak je sadaskakao gore-dole nestrpljivo čekajući drugo poluvreme kao svakinormalan dečak, a nisam navikla da bude normalan. Krenuo je u


50/254

srednju školu godinu dana ranije, u privatnu školu koja je oca koštalačitavo bogatstvo (ostavio je nešto novca i za moje obrazovanje, rekao je)i u kojoj je postao potpuno druga osoba. Volela sam obojicu, plašeći sesamo da ovaj novi, s normalnim interesovanjima, neće voleti mene.

Zemlja pod nogama delovala mi je krhko kao ljuska jajeta.Igrač je dotrčao do mog brata i nešto mu šapnuo.– Taktika – rekao je otac. Brat je klimnuo glavom, onda se sagnuo,

uzeo malo zemlje i protrljao je između dlanova; uzdahnula sam. Bio jeto čin tako neprirodan i čudan da sam se zaledila iščekujući posledice. Iponovo ih nije bilo.

Oštra hladnoća smestila se na našu stranu terena, anezainteresovano sunce koje nas je ranije obasjavalo sada se skrivalo iza

visokih stambenih zgrada koje su okruživale sportski teren i ostavilonas da zebemo u senci. Pokušavala sam da tapšem, ali jedva sam sepomerala. Bila sam zaglavljena u kaputu koji mi je gospodin Hariskupio nedelju dana ranije – potpuno pogrešna kupovina od koje jekoristi imala samo prodavnica. Tada sam ga prvi put obukla, i kad samse konačno uvukla u njega i uzdahnula od jezivog prizora, nije bilodovoljno vremena da odem i presvučem se a da me neko od roditelja nenatera na to.

Gospodin Haris ga je video na rasprodaji i umesto da pomisli: „Da liće se Elenori Mod svideti ovaj kaput? Da li će kaput pristajati ElenoriMod?“, verovatno je pomislio: „Ta gadost je približno njene veličine iona će u njoj izgledati glupavo.“ Bio je beo s crnim rukavima i leđima,čvrst kao štitnik za kolena, samo manje koristan, i mada je držaohladnoću na rastojanju, imala sam osećaj da je to zato što se hladnoća,kad je došla do mene, zaustavila i prsnula u smeh, a ne iz nekihpraktičnih razloga. Moji roditelji su bili suviše pristojni (slabići) da bi mirekli kako ne moram da ga nosim. Sve što su rekli bilo je da je to lepo snjegove strane, a da će uskoro otopliti. Rekla sam da do tada mogu dabudem mrtva.

Začula se pištaljka i lopta je poletela u vazduh. Moj brat je potrčaoprema njoj, uzdignute glave, ne skidajući pogled s lopte koja je padala;gledao je, nagonski obilazio protivničke igrače, neočekivano brzo, aonda je skočio. Lebdeo je dok je hvatao loptu, a onda ju je dobacio


51/254

ednostavnim pokretom zglobova do saigrača. Nasledio je majčine šake:lopta je pevala u njima. Klicala sam i želela da podignem ruke uvis, alinisam mogla, i dalje su kruto stajale pored tela; fantomske rukeparalizovane osobe.

– Napred, plavi – vikala je majka.– Napred, plavi! – urlala sam, a ona je poskočila i rekla mi: – Psst.Brat je trčao uz liniju terena, lopta mu je bila ispod ruke. Trideset

metara, dvadeset metara, finta dodavanja nalevo.– Hajde, Džo! – urlala sam. – Napred, Džo! Napred, Džo!Udarac u skočni zglob, nije pao, nema nikog pored njega; petnaest

metara i on pogledom traži saigrače, gol-linija je blizu, a onda, iz vedraneba, iz blata je izvirio petoglavi živi zid. Udario ga je u punoj brzini –

kosti, hrskavice i zubi su se sudarili i pali s njim u krv i blato.Tela su pala preko njega, s obe strane, sve dok publika i igrači nisuzanemeli.

Sunce se polako pojavilo iza solitera i osvetlilo skulpturu od ljudskihtela ispod koje je ležao moj brat. Pogledala sam roditelje; majka nijemogla da gleda, ruke su joj se tresle, pokrila je usta.

Otac je aplaudirao i glasno vikao: – Bravo, dečko! Bravo! – neobičnareakcija na možda slomljeni vrat. Bilo je očigledno da sam samo ja

predosetila opasnost, i tako sam upala na teren. Prešla sam samo polaputa do njega kad je neko povikao: – P-p-p pokupite pingvina!Zastala sam i pogledala oko sebe. Ljudi su mi se smejali. Čak su mi

se i roditelji smejali.Sudija je uklonio ugruvane igrače, a tamo je, sklupčan na dnu, ležao

moj brat, nepokretan, dopola zariven u blato. Pokušala sam da sesagnem, ali me je u tome sprečila ludačka košulja i, nakon ogromnognapora, izgubila sam ravnotežu i pala na njega, snaga udarca ga jeuzdigla u sedeći položaj.

– Zdravo – rekla sam. – Da li si dobro?Čudno me je gledao, ne prepoznajući me.– To sam ja, Eli – kazala sam mašući mu rukom ispred lica.– Džo? – ponovo sam rekla i nagonski ga ošamarila.– Joj – rekao je. – Zašto si to uradila?– Videla sam to na televiziji.


52/254

– Zašto si obučena kao pingvin? – pitao je.– Da bih te zasmejala – rekla sam.Nasmejao se.– Gde ti je zub? – pitala sam.

– Mislim da sam ga progutao – odgovorio je. Poslednji smo napustili teren, a kola su se lagano zagrevala dok smo sevraćali.

– Imaš li dovoljno mesta? – pitala je majka s prednjeg sedišta.– Oh, da, imam dovoljno mesta, gospođo P. – rekao je Čarli Hanter,

najbolji prijatelj mog brata, i naravno da je imao dovoljno mesta jer jemoja majka povukla sedište toliko unapred da joj je lice bilo priljubljeno

za vetrobransko staklo kao spljeskana muva.Čarli je igrao na poziciji veznog igrača (tako su mi rekli) i mislilasam da je to najvažnija pozicija jer je određivao kuda ide lopta, pa samu kolima na putu do kuće rekla: – Ako ti je Džo najbolji prijatelj, zaštomu nisi češće dodavao?

Nasmejao se i žustro mi protrljao glavu u znak odgovora.Sviđao mi se Čarli. Mirisao je na palmoliv sapun i pepermint, i

izgledao je kao moj brat, samo što je bio tamniji. Zbog te tamnoputosti

izgledao je stariji od svojih trinaest godina i malo mudriji. Grizao jenokte kao i moj brat i, dok sam sedela između njih, gledala sam kakoglođu nokte poput glodara.

Mama i tata su voleli Čarlija i uvek su ga vozili kući nakonutakmica jer njegovi roditelji nikad nisu dolazili da ga gledaju kakoigra, a oni su mislili da je to tužno. Mislila sam da ima sreće. Otac mu jeradio za naftnu kompaniju i selio je porodicu tamo-amo od jednognaftonosnog polja do drugog, sve dok prirodni resursi nisu biliiscrpljeni. Roditelji su mu se razveli – što mi je bilo izuzetno uzbudljivo– a Čarli je odabrao da živi s ocem, koji mu nije postavljao nikakvaograničenja, a ne s majkom, koja se nedavno udala za frizera po imenuIjan.

Čarli je sam sebi spremao obroke i imao je televizor u sobi.Bio je raspušten i samostalan, a brat i ja smo se složili da bi, ako ikad

doživimo brodolom, bilo dobro da i Čarli bude tu. U krivinama sam se


53/254

nepotrebno naslanjala na njega da bih videla da li će me odgurnuti, alinije. Kao da je toplota konačno stigla do zadnjeg sedišta, crvenilo mojihobraza prikrilo je rumenilo koje sam osećala dok sam gledala Čarlija ibrata.

Čarlijeva ulica bila je primer bogatog predgrađa nedaleko od nas.Vrtovi su bili održavani, psi podšišani, a automobili polirani. Bio je toživot koji je izgleda ispio do dna tečnost iz očeve čaše i ostavio ga davene u saobraćajnoj gužvi.

– Kako divna kuća – rekla je majka bez ikakve ljubomore.Uvek je bila takva: zahvalna što je živa. Njena čaša ne samo da je

bila polupuna već pozlaćena i samodopunjujuća.– Hvala vam što ste me dovezli – rekao je Čarli otvarajući vrata.

– Nema na čemu, Čarli – kazao je otac.– Zdravo, Čarli – rekla je majka dok je rukom već podešavalasedište, a Čarli se nagnuo prema Džou i prošaputao mu da ćerazgovarati kasnije. Dodala sam da ću i ja razgovarati, ali je već izašaoiz kola.

Te večeri iz dnevne sobe dopiralo je čitanje fudbalskih rezultata;zvučalo je kao vremenska prognoza, ali ne toliko važno i sigurno ne

toliko zanimljivo. Često smo ostavljali uključen televizor u dnevnoj sobikad bismo odlazili u kuhinju da jedemo. Pravio nam je društvo, mislim,er je naša porodica trebalo da bude veća i glas s televizora nas je činiopotpunim.

Kuhinja je bila topla i mirisala je na pecivo, a tama iz vrta muvala seoko prozora kao gladni gost. Platan u dvorištu bio je još uvek bez lišća;sistem živaca i vena pružao se prema plavocrnom nebu. Marinskoplavo,govorila je mama; marinskoplavo nebo. Uključila je radio. Karpentersi,„Yesterday Once More“. Izgledala je setno, čak tužno. Oca su pozvali sposla da pomogne propalici za koju bi mnogi rekli da to ne zaslužuje.Majka je počela da peva. Spustila je celer i morske puževe na sto, onda ikuvana jaja – moje omiljeno jelo – koja su pukla i izbljuvala svoju gustutečnost praveći šare u unutrašnjosti posude.

Brat je došao nakon tuširanja i seo pored mene, kože sjajne iružičaste od vrele vode. Pogledala sam ga i rekla: – Nasmeši se. – On se


54/254

kao po komandi nasmešio, a nasred usta mu se nalazila crna rupa.Ubacila sam puža kroz nju.

– Prekini, Eli! – povikala je majka i isključila radio.– A ti – pokazala je na brata – nemoj da je ohrabruješ.

Gledala sam kako se brat naginje i gleda svoj odraz na vratima. Ovenove rane pristajale su njegovoj novoj ličnosti; bilo je nečeg plemenitogu ožiljcima koji su mu sada krasili lice i to mu se sviđalo; nežno jedodirivao otok pored oka. Majka je uz tresak spustila šolju s čajemispred njega i nije ništa rekla; samo je želela da mu prekine uživanje.Uzela sam još jednog puža; zakačila sam ga vrhom zihernadle ipokušala da izvučem njegovo razmotano telo iz kućice, ali nisamuspela. Držao se čvrsto, što je bilo čudno; kao da je i mrtav govorio: – Ne

predajem se. Ne predajem se.– Kako se osećaš? – pitala je majka.– Ne previše

Documents

Sara Vinman~Kad se zec zvao Bog