Недељко Родић1

Педагошки факултет

Сомбор

UDK- 371.3::796 796.01

Прегледни чланак

HB.LXII 1.2013. Примљен: 27. ЈП 2012.

САВРЕМЕНЕ ФУНКЦИЈЕ И КОНЦЕПТИ НАСТАВЕ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЉА

Различита схватаља функције физичког васпитаља зависила су од А петр а кт професионалног усмереља појединих аутора. Крајем ХХ века критери-.

јум свестраног развоја личности превладао је у одређиваљу функццја физичког васпитаља, сходно чему су настале и хипотезе о когнитивној, афективна) и психомоторној функцији физичког васпитаља. Почет1<ам XXI века у свету је пре­владао утилитарни критеријум физичког васпитаља и спорта, а тиме и здравстве­на, психомоторна и социјална функција, са cвo)и.ivt детаљним исходима и задацима. Четири нова корена концепта физичког васпитаља настала су краје;н прошлог века у Европи: концепт спортског образоваља, концепт образоваља кретаља, концепт физичког образоваља, као и концепт здравственог образоваља. На почетку новог миленијулю те:жи се промени свих претходних концепата физич1шг васпитаља и усклађиваљу ових хетерогених концепата, што постаје одлика главних праваца ди­намике развоја физичког васпитаља у Европи -мељаљел;~ бивших националних конце­пата физичког васпитаља. Побољшаље физичког васпитаља у Србији могуће је уз одговарајуће редефинисаље сврхе и цtиьева, реструктурираље садржаја, рационали­зације, те рееваулације наставе физичког васпитаља и спорта.

Кључне речи: функција, концепт, физичко васпитаље, развој деце.

MODERN FUNCTIONS AND CONCEPTS ОР TEACHING PHYSICAL EDUCATION

Differeпt opiпioпs about the fimctioп ој physical edиcatioп depeпded ироп Abstract the projessioпal directioп ojiпdividиal aиthors. Ву the епd ojthe tweпtieth

сепtиrу the criterioп ој coтpreheпsive developтeпt ој persoпality prevailed iп deterтiпiпg the јипсtiопs ој physical edиcatioп, апd iпspired the developтeпt ој the hypotheses ој cogпitive, cif.Jective, апd psychoтotor fimctioпs ој physical edиcatioп. At the begiппiпg ој the tweпty first сепtиrу widely accepted was а иtilitariaп criterioп jor physi­cal edиcatioп апd spOl't, iпclиdiпg health, psychoтotor апd social јипсtiопs, with fitrther elabora!ioп ojtheir оиtсотеs апd tasks. Foиr пevv core coпcepts ojphysical edиcatioп ap­peared т Еиrоре Ьу the епd ој the last сепtиrу: the сопсерt ој sport edиcatioп, the сопсерt ој тоvетепts 'educatioп, the сопсерt ој physical edиcatioп, апd the сопсерt ој health ed­иcatioп. Nowadays the tепdепсу is to chaпge апd harтoпize these heterogeпeoиs coпcepts апd it is the doтiпaпtjeatиre ojthe таiп directioпs ojthe dyпaтics ojthe developтeпt ој physical edиcatioп iп Еиrоре - Ьу alteriпg previoиs пatioпal coпcepts ој physical edиca­tioп. The iтproveтeпt ој physical edиcatioп iп SerЬia is possihle with adeqиate redefiпiпg ojthe pиrpose апd goals, restrиctиriпg the coпteпts, ratioпalizatioп, апd re-evaluatioп ој the teachiпg ој physical edиcatioп апd sport.

Keywords: fimctioп, сопсерt, physical edиcatioп, child developтeпt. -----

rodic.nedeljko@gmail.com

126

Савремене функције и концепти наставе физичког васпитаља

СОВРЕМЕННЫЕ ФУНКЦИИ И КОНЦЕПТЫ

ПРЕПОДАВАНИЯ ФИЗИЧЕСКОЙ КУЛЬТУРЫ

Разные взгляды на функции физического воспитания всегда были об-Резюме условлены профессиональным направлением отдельных авторов, В

конце 20 века всестороннее развитие личности стало преобладающим критерием в определении функции физического воспитания и, вследствие этого, по­явились гипотезы о когнитивной, э.моциональной и психомоторной функциях физи­ческого воспитания, В начале 21 века в мире преобладает утилитарный критерий физического воспитания и спорта и, в связи с эти.м появились .медицинские, социаль­ные и психо.моторные функции физического воспитания, Четыре новые корня кон­цепта физического воспитания появились в конце прошлога века в Европе: концепт спортивного образования, концепт образования движений, концепт физического образования, концепт здорового образа жизни, В начале новога тысячелетия стре­мятся из.менить все предыдущие концепты физического воспитания и согласовать все эти разнородные концепты, что становится особенностью главных направле­ний дина.мики развития физической культуры в Европе - из.менение национальных концептов физического воспитания, Улучшение состояния физического воспитания в Сербии возможно только при соответствующем переопределении целей, задач и содержаний обучения, реэвальвации функции физической культуры и спорта,

Ключевые слова: функции, концепт, физическое воспитание, развитие ребенка

Увод

Физичко васпитаље је, по мишљељу већине аутора, фаза образоваља

која има за циљ да кроз уравнотежен и повезан опсег физичких активности

допринесе оптималном развоју потенцијала појединца, укључујући раст

и развој, физичке и психо-социјалне компетенције (Hardman, К. 2007). Улога и сврха физичког васпитаља у оквиру школског програма једно је од

трајно отворених питаља у овој области. Упркос заједничкој заблуди, ље­

гова првенствена улога није само спортско образоваље, већ и та да користи

спортске активности као средство за достизаље циља физичког васпитаља,

комбиноваљем когнитивних способности и физичког кретаља. Физичко

васпитаље чини јединственИ допринос образоваљу свих ученика, јер им

пружа знаља, вештине и потребно разумеваље за извођеље различитих

физичких активности, ради одржаваља физичке кондиције, развијаља

физичких и менталних способности и промовисаља и разумеваља значаја

здравог и активног начина живота. Оно је и извор комуникације са другима,

уз укључиваље и уважаваље природног окружеља, те доприноса моралном

образоваљу и развоју. Физичко васпитаље је у целости едукативни процес,

те има легитимно право укључиваља у систем образоваља, у коме иступа

претежно као физичка активност.

127

Н. Родић

Истраживаља о стаљу и статусу физичког васпитаља у систему

школства указују на стагнацију и маргинализацију наставе физичког ва­спитаља у свим континенталним регионима света (Marshall & К. Hardman, 2000). Ове констатације односе се на питаља правног статуса и стварне примене наставе физичког васпитаља у образовном систему, ограниченог

или смаљеног наставног времена, расподеле предмета, наставног статуса и

ставова руководства школе према овом предмету, као и других наставника

и родитеља. Наглашава се и неадекватност финансијских, материјалних и људских ресурса, неадекватна оспособљеност наставника, различитост

у тенденцијама програма физичког васпитаља, као и сумља у будућност такве наставе физичког васпитаља. Закључни коментари усмерени су на

главне изворе забринутости и међународне напоре да се одржи квалитет

наставе физичког васпитаља у школама у наредном миленијуму.

Функције физичког васпитања

Настава физичког васпитаља код нас и у свету, очито, не даје оне резултате који се од ље очеку,ју, што захтева ново осмишљаваље љене улоге,

функција и концепата физичког васпитаља. Покренуто је озбиљно питаље да ли је оваква настава физичког васпитаља уопште потребна у васпитно­образовном систему. Стално смаљеље свакодневне физичке активности и

повећаље случајева гојазности и седелачког начина живота доприноси по­

већаљу одговарајућих болести, а самим тим и здравствених трошкова, као

и смаљеном интересоваљу за спортске активности међу младима школског

узраста. Објективне могућности и правце деловаља физичког васпитаља, љегову улогу у животу савременог човека, односно љегове основне функ­ције, више аутора различито тумачи и углавном се оне разматрају као синоними за "физичку културу" (нарочито у земљама енглеског говорног

подручја). Да би се потпуније схватила суштина наставе физичког васпи­таља, неопходно је да се осветле љене социјалне и друге реалне функције.

Под функцијама физичког васпитаља подразумева се "љој својствена особеност да делује на човека и људске односе, задовољавајући и разви­јајући потребе појединаца и друштва" (Матвејев, 1984) путем непосредне усмерене физичке активности. У дефинисаљу ове проблематике, услед различитих методолошких приступа, различита су и схватаља суштине

физичког васпитаља, као и љегове социјалне улоге. Свођељем функција физичког васпитаља на нека појединачна својства сужава се и љегова уло­

га. При томе, главна функција своди се само на "компензираље штетних

утицаја цивилизације"; и/или тенденцију преувеличаваља. Њој се, такође, придружују многобројни и различити учинци, чак и они које не припадају "физичкој култури" у целости, или барем не само физичком васпитаљу.

128

Савремене функције и концепти наставе физичког васпитаља

Мноштво аутора је у новијим анализама различито представила или

утврдило функције физичког васпитаља. Совјетски аутор Петерсон (нав. пре­

ма: Матвејев, 1984), на пример, издвојио је следећих пет функција: социјално­практичну (социјална функција), информативно-сазнајну (когнитивна функ­

ција), комуникативно-васпитну (педагошка фующија), естетску, те функцију

одмора и забаве (рекреативна функција), наглашавајући да се не стварају

само културне вредности, већ и могућности за саморазвој и деловаље, чиме

се остварују стваралачке могућности и у физичкој и у духовној сфери.

Амерички аутор Стивенсон (нав. према: Грандић, 1997), на пример, издваја пет функција: социоемоционалну, као потребу човеl)..а за очуваљем

социјално-психичке стабилности; надзор над напрезаљем и конфликтима;

ствараље ситуација које изазивају осећаље друштвен6сти, другарства, при­

јатељства и постојаље спорта као ритуала, као симбола очуваља културног

и социјалног наслеђа; функцију социјализоваља, која се остварује посред­

ством два узајамно повезана процеса-јачаље (обухвата физичку припрему)

и формираље (подразумева ствараље конкретних модела понашаља); функ­

цију интеграције која делује у правцу складног поистовећиваља човека са

колективом; политичку функцију као инструмента у ствараљу националног

осећаља, идентификације и националног престижа и, коначно, функцију

социјалне мобилности, посебно сиромашних, етничких и расних маљина

путем повећаља друштвеног престижа или социјалним престижом и обез­

беђељем материјалног статуса.

Француски социолог Димазедје (Dumazedier, Ј. 1974) истиче три улоге слободног времена: репродуктивну (условљену потребом да се човек

одмори, обнови и репродукује своје физичке и духовне снаге), рекреативну

(везану за отклаљаље утицаја једноличности током рада, као и потребе да се

човек одмори и ослободи досаде) и образовну (усмерену на развој личности,

стваралачких могућности, те шире и слободније друштвено учествоваље).

Совјетски аутор Матвејев (1984) функције физичке културе дели на две групе: специфичне (посебне образовне; нарочите практичне функције;

посебне "спортске"; специфичне рекреативне и здравствено-рехабилита­

ционе) и општекултурне (комуникативну; транслаторно-информативну;

нормативну и естетску).

Крајем прошлог века, код нас и у свету превладавала је студија аме­

ричког аутора Лумпкинове (Лумпкин, А. 1987) у којој се функције физичког васпитаља и образоваља сагледавају у правцу свестраног развоја личности,

односно развоју когнитивних, психомоторних и афективних способности,

услед чега су издвојене когнитивне, афективне и психомоторне функције

физичког васпитаља.

Когнитивне функције физичког васпитаља подразумевају:

129

Н. Родић

познаваље (функционисаља тела, здравља, раста и развојних про­

цеса, моторичког учеља);

- разумеваље (правила игре, вештине, стратегије, безбедност, лепо

понашаље).

Афективне функције физичког васпитаља обухватају:

- социјалне функције (самопоуздаље, афилијативност, вредносни

судови, развој карактера, способност комуницираља, фер-плеј);

- емотивне функције (самоконтролу, самодисциплину, забаву, сма­

љеље тензије, самоизражаваље, учеље како се губи и добија).

Психомоторне функције физичког васпитаља се односе на развој:

- физичке спремности (кардиоваскуларне издржљивости, мишићне снаге, флексибилности), као и на

- основне технике покрета (локомоторне и манипулативне вештине,

перцептуално-моторне вештине).

Кинески стручљаци Фенг Јан исар. (Feng Yan et all, 2004) у оквиру националног курикулума утврдили су за 21. век следеће функције физиЧ:ког васпитаља:

социјализоваље ученика (социјална функција),

јачаље и учвршћиваље здравља (здравствена функццја),

функцију спорта за цео живот (психомоторна функција),

социјалну функцију и

функцију моторичке компетенције (психомоторна функција).

Сходно бројним проученим схватаљима (земље Северне Америке,

Европе, Русије, Азије, Океаније) могуће их је (AAHPERD, 2011), сажети у следеће три функције физичког васпитаља: здравствену функцију, психо­моторну функцију и социјалну функцију.

Здравствена фунтщија претпоставља унапређеље и одржаваље здра­

вља и повећаље физичке кондиције, те физичку активност као услов здравог и активног начина живота (Родић, Н. 2011).

Психомоторна функција подразумева примељиваље ефикасних мото­

ричких програма учеља и развоја моторичких способности и моторичких

знаља, као и доказиваља моторичких способности у већем, а моторичких

знаља у маљем броју физичких активности.

Социјална функција обухвата схватаље да физичка активност може да

пружи сваком човеку изазов, забаву, самоизражаваље, самопотврђиваље и

социјалну интеракцију; лично и друштвено одговорно понашаље у оквиру

130

Савремене функције и концепти наставе физичког васпитаља

физичких активности, односно разумеваље и поштоваље разлика међу љу­

дима у оквиру физичких активности.

Исход здравствене функције представља:

учешће у дневним физичким активностима, у школи и ван ље,

ради побољшаља здравственог стаља,

схватаље значаја здравог и активног начина живота,

рад у правцу постизаља и одржаваља физичке кондиције,

учешће у одговарајућој процени нивоа личне кондиције,

разумеваље основних појмова физичке кондиције и. личног благо-

стаља и љиховог односа, ,+

- препознаваље фактора сигурности у вези с _учешћем у физичким

активностима унутар и ван физичког васпитаља.

Исход психомоторне функције односи се на:

Ј. вештине поправљаље и прошириваље низа покрета и кретаља с

обзиром на љихов редослед, интензитет и трајаље, самостално или са су­

вежбачем, који су усредсређени на коришћеље више параметара и односе

међу љима, као што су сопствено тело, уз просторне елементе физичке

активности и уложени енергетско-физиолошки напор; мељаље стечених

моторич~их знаља, ради оствариваља смишљених моторичких структура

кретаља, у сваком подручју физичких активности помоћу сопственог тела,

уз просторне елементе физичке активности и уложени енергетско-физиоло­

шки напор; успешно коришћеље појединих покрета и кретаља из осно~них

моторичких програма у сваком подручју делатности, посебно они~ с којима

се човек сусреће у свакодневном животу и тзв. ургентним ситуацијама;

2. знаље и разумеваље - препознаваље обавеза у вези са побољшаље~

физичке кондиције и активног усвајаља моторичких знаља; при~ељива­

ље одговарајућих моторичких програма у циљу побољшаља ПОЈединих

вештина покрета; препознаваље сврхе процеса вежбаља зарад подизаља

нивоа особина и способности и нивоа моторичких програма, зависно од

примерености метода учеља циљу и стаљу учени.ка; примељиваље основ­

них правила, у различитим и конкретним опцијама, самостално или са

другима, неопходних за сигурно и вешто учешће у многобројним физичким

активностима.

Исход социјалне функције подразумева: поштоваље себе и других, као

неопходан услов за успешно учешће у физичким активностима и физич­

ком васпитаљу; међусобни однос и добит која проистиче из делатности и

учешћа у заједничкој активности и изван физичког васпитаља; поштов~ље

улоге физичке активности у постизаљу и одржаваљу личне кондиције и

131

Н. Родић

благостаља; препознаваље могућности за уживаље, самоизражаваље, током

посла и забаве као резултат учешћа у физичким активностима.

Задаци здравствене функције су: редовна физичка активност, повеза­

на са свакодневним животом, уз подстицаље широког спектра делатности;

развоЈ когнитивног разумеваља од почетне свести о улози и учинцима

деловаља физичке активности на тело, те на социјалне прилике, односе и

емоционално благостаље; оствариваље основног нивоа физичке кондиције

за добро здравље (кардио-респираторни систем, мишићна снага, издржљи­

вост, гипкост, телесна композиција), уз лична очекиваља сваког ученика,

узимајући у обзир неједнакост у нивоима постигнућа (уместо постављаља јединственог мерила за сву децу у истом разреду).

Задаци психомоторне функције су: развој моторичке оспособљености

и знаља, почев од основног моторичког програма, који се, временом, развија

у специфичне вештине (нпр. одређени плесни корак, касније се користи у

сложенијим кретљама, с више учесника, и комплекснијим правилима); оспо­

собљаваље ученика да користе моторичке информације за боље когнитивно

разумеваље и побољшаље моторичких вештина; упознаваље са законито­

стима који регулишу произ:цодљу, примену и потрошљу снаге, као и онима

које се односе на љихову стабилност; разумеваље појмова - сопствено тело,

просторни елементи физичке активности, енергетско-физиолошки напор и односи међу љима.

Задаци социјалне функције су: промовисаље личних и групних физич­

ких активности, позитивне социјалне интеракције; поштоваље индивидуал­

них разлика путем позитивне интеракције ученика у физичким активности­

ма; прихватаље разлика у погледу карактеристика културе, националности,

моторичке оспособљености, инвалидитета, физичких карактеристика (нпр.

снаге, величине, облик)а, пола, расе и социоекономског статуса; развој све­

сти о вредностима и предностима учешћа у физичким активностима, као

својеврсној прилици за самоизражаваље, социјалну интеракцију, забаву и

разоноду; израда веза између програма физичког васпитаља и онога што се

дешава у друштвеној заједници и на радном месту.

Концепт физичког васпитаља

Физичко васпитаље је, с обзиром на љегову улогу и функције, после

Другог светског рата, у савременом концепту, много обухватније и значај­

није. Концептуално, термин физичко васпитаље варирао је током времена и

простора, али је сада широко прихваћен као кровни термин, премда и даље

подлеже специфичним "локалним" тумачељима љеговог значеља и функ­

ције. Физичко васпитаље као такво, практикује се на различите начине у

појединим земљама Европске уније.

132

Савремене функције и концепти наставе физичког васпитаља

Савремени концепт физичког васпитаља замишљен је тако да могућ­

ност различитих оријентација програма физичког васпитаља не ограничава

достизаље основног циља наставе (Jewett & Bain, 1985), а посебно не креа­тивност наставника у процесу физичког васпитаља и оствареља поставље­

них задатака. У Западној Европи, концепт физичког васпитаља је разнолик

колико и само дефинисаље термина физичко васпитаље. У неким земљама,

енглески термин Physica1 Education дословно је преведен у Физичко васпи­таље (нпр. Италија, Шпанија, Португалија), у Француској је присутан појам

Физичко и спортско васпитаље (L'education physique et sportive), у Шведској, пак, то је Спорт и здравље (Idrott och blilsa), док се у Немачкој користи појам Спортска настава (Sportunterricht).

У касним 60-им годинама прошлог века у Западној Европи програми

физичког васпитаља (Naul, R. 2002) обухватају пет већих подручја физичких активности (гимнастику, спортове - укључујући атлетику, игре, пливаље и

активности у природи). Ових пет подручја деловаља представљају базични

традиционални концепт физичког васпитаља, који је повезан са три исхода,

идентификованих као развој моторичких способности и техничких вешти­

на (моторичких знаља), те усвајаље психо-социјалних ставова и моралних

вредности и врлина. Барем четири нова базична концепта физичког васпи­

таља настала су почетком 70-их у Европи: концепт спортско образоваље ра­

звијен је у Немачкој, концепт образоваља кретаља развијен је у Холандији

и Уједиљеном Краљевству, концепт физичког образоваља - на Апенинском

и Пиринејском полуострву, а концепт здравственог образоваља развијен је

у скандинавским земљама.

Четири нова базична концепта физичког васпитаља представљају

крајем ХХ века четири главна правца европског физичког васпитаља, са

различитим тенденцијама националних програма физичког васпитаља.

Европски уговор из Мастрихта (1991) не доноси веће повезиваље и узајамно приближаваље националних концепата физичког васпитаља. Различите

националне перспективе и оцене улоге и функције наставе физичког васпи­

таља доводе до разилажеља националних концепата физичког васпитаља

широм Европе (Naul, R. 2002). Међутим, у свим земљама постоји тенденци­ја да се приоритетни национални концепт физичког васпитаља постепено

приближава једном од главних праваца европског физичког васпитаља.

У Немачкој је, на пример, бивши главни концепт "спортско образова­

ље" уједначен и уравнотежен са концептом "образоваље кретаља" у настави

физичког васпитаља, што је помогло ствараљу новог програма физичког ва­

спитаља на почетку XXI века (Naul, R. 2002). То представља нови концепт, негде између бившег спортског образоваља и образоваља покрета. Покрет,

игра и спорт јесу обавезни саставни делови целовитог образоваља и васпи­

таља деце (Родић, Н. 2003б). Задатак наставе јесте да деци омогући много-

133

Н. Родић

струке и примерене физичке - кондиционе и координацијске способности,

стицаље способности активираља у спорту и уз помоћ спорта (психомотор­

на функција, прим: Н. Р.). Затим, наставом физичког васпитаља, деца стичу

динамичка и друштвена искуства, развијају духовне способности. У не

маљој мери, она да се побуђује, одржава и повећава радост кретаља, играља

и бављеља спортом, развија друштвене и интегративне начине понашаља и

правичне основе заједништва (социјална функција), уједно развијајући еко­

лошки и здравствено утемељене ставове и навике (здравствена функција).

Садржај наставе подељен је на четири сазнајне и наставне области: Играље

- игра; Покрет и кретаље са справама и без љих; Кретаље на великим спра­

вама; те Играље и кретаље у води.

У Француској су, већ дефинисаљем термина наставног предмета

-"Физичко и спортско васпитаље", одређени и главни правци концепта

(Terret, Т. 2000). Настава мора да омогући ученику да буде способан на крају сваког циклуса од три године у деветогодишљој основној школи да

изврши активности сложеније од оних у свакодневном животу, пре свега, да

омогући развијаље моторичких способности и успешно коришћеље својих

знаља и умеља у обављаљУ, физичких, спортских и изражајних активности

(психомоторна функција). Такође, треба да допринесе успостављаљу равно­

теже активности деце и младих, љиховој процени јачине напора који улажу

и увиде љихов утицај на организам (здравствена функција), као и да их под­

стакне да учествују у заједничким активностима преузимајући различите

улоге и поштујући правила, да их укључи у индивидуалну или колективну

игру (социјална функција) тежећи најбољем резултату.

У Енглеској и Велсу бивши концепт "физичко васпитаље" све више

се помера ка концепту "спортско васпитаље", који је, после ревидираља,

уведен у национални програм (Penny & Evans, 1999). У Шведској је, рефор­мом наставног плана и програма физичког васпитаља крајем прошлог века,

бивши спортски концепт све више усмерен ка здрављу, што представља

нови концепт, који је негде између бившег спортског образоваља и здрав­

ственог образоваља (Annerstedt, С. 2001). Један од најјачих токова развоја здравственог васпитаља у Западној Европи био је видљив у Финској 1990. године. Здравствени правац је много више интегрисан у наставне планове

и програме физичког васпитаља (Heikinaro-Johanson, Р. 1998). Тренутно је програм физичког васпитаља у Финској подељен на физичко и здравствено

васпитаље као засебне предмете. Око овог питаља постоје бројне полемике

(Evans, Ј. 2003) везане за оправданост поделе предмета. Још једно језгро наставног плана и програма, који представља главни

правац "образоваља кретаља" у Европи, јесте холандски "Основни доку­

мент" (SLO, 2004), као нови национални програм наставе физичког васпи­таља. Он се може сматрати ажурираном верзијом традиционалног приступа

134

Савремене функције и концепти наставе физичког васпитаља

бившем холандском концепту образоваља - "лично кретаље". Коначно,

четврти главни правац је, и даље, "физичко васпитаље", које се допуљује спортским активностима, посебно у Фландрији (De Knop & Buisman, 1998) и проширује новим појмовима у Француској, као и у Шпанији и Португалији

(K1ein, G. 1995). Друга два маља правца произилазе из традиционалноg концепта "физичког васпитаља" и уочавају се у неким европским земљама.

Обнављаље физичког васпитаља у Чешкој, као и у неким другим земљама

након "баршунасте револуције", креће се у правцу здравственог васпитаља

(Muzik, V. 1999), док се бивши концепт "физичке активности у проради" у Аустрији тренутно пребацује у правцу "образоваља кpeтalbll" (Redl, S. 2000).

На основу упоредне анализе елемената који улазе у циљеве и задатке

наставе физичког васпитаља у основној школи детаЉније разврставаље поје­диних елемената тендирало је ка: развоју личности ученика- у Швајцарској постизаљем личне компетенције, у Немачкој емоционалним, психомо­

торичким, интелектуалним и социјалним развојем детета, у Француској изграђиваљем личности и стицаље самосталности; развоју социјалних

компетенција ученика, у Швајцарској постизаље м друштвене компетенције, у Немачкој идентификацијом са животним завичајем, у Француској учељем моделима друштвеног живота и понашаља; развоју стручних компетенција

ученика, у Швајцарској постизаљем стручних компетенција, у Немачкој школом као сазнајном средином и у Француској стицаљем знаља и развојем

воље за учељем.

Програм физичког васпитаља и школског спорта у Мађарској поде­

љен је на садржаје за: развој здравог тела (физичке активности у разним

животним околностима, вежбе дисаља, систематског завршаваља кретних

делатности музиком, вежбе правилног држаља тела); развијаље културе

кретаља (вежбе усвајаља разних "природних облика кретаља" у различи­тим условима и различитим варијантама); развијаље моторичких способ­

ности (физичке активности која утиче на развијаље кондицијских и коор­динацијских способности); и, на крају, одржавање здравствених захтева

(вежбе систематског утицаја на хигијенски начин живота). Програм физичког васпитаља у Русији подељен је на садржаје који

обухватају: основна знаља (вежбе које утичу на прошириваље знаља учени­

ка о сопственом организму, хигијенским захтевима, изабраном виду спорта,

могућностима човека, љеговој култури и вредносним оријентацијама); општу физичку припрему (физичке активности у којима су дата вежбаља, команде и друге неопходне физичке радље које утичу на формираље опште

културе покрета, који развијају пожељне физичке квалитете); специјалну припрему (активности у којима је дат програм спортске игре, који утиче на техничку и тактичку обученост ученика) и приближне показатеље физичке

135

Н. Родић

припремљености (активности у којима су дата вежбаља и тестови за праће­

ље степена припремљености).

Програм физичког васпитаља у Сједиљеним Америчким Државама

претежно обухвата четири тенденције: спортску (која оспособљава за уче­

шће у спортском такмичељу, укључујући и рекреацију); образоваље физич­

ке кондиције (обликована да побољша здравље везано за телесну кондицију,

али и већа спортска постигнућа); самоактуализације (обликоване тако да

појединцу пружи изазовне активности, усмерене ка деловаљу на личност и

самопоштоваље, где развој личности преузима примат над психомоторним

развојем), социјалне реконструкције (обликоване на сарадљи, поштоваљу

других, индивидуалним разликама, културној разноликости и слично).

Програм наглашава потребу да се руковођеље и одговорност мора дати уче­

ницима, а тиме и прилика сваком појединцу да развија ове особине (National Association ofKinesiology and Physical Education in Нigher Education, 2011).

Ако анализирамо домаћи концепт физичког васпитаља у бившој

Југославији, после Другог светског рата службено је усвојено осам плано­

ва и програма физичког васпитаља за основне и средље школе. Сви они

представљају педагошки, образовно-васпитни промашај јер се школа врти

у зачараном кругу просветитељске педагогије која верује да, гомилаљем

знаља, врши свој друштвени задатак. Она физичко образоваље своди на

стицаље моторичких стереотипа, на стицаље вештина, на ствараље мртвог

фонда спортско-техничких умеља и вештина којима се ученик у животу не

може или не уме користити (Родић, Н. 2002). Оно је закинуто за један час недељно и нумеричку оцену, будући да је уведена сл овна оцена, чиме је овај

предмет сврстан у ранг предмета другог реда.

Два су закључка карактеристична за досадашље стаље: да су реформе

образоваља (али и физичког васпитаља), имплицитно, више ишле на по­

прављаље затеченог система, него на љегово темељито преосмишљаваље,

као и то да више нису довољне ситне (квантитативне) поправке наставних

програма физичког васпитаља, рађене према замишљеном просеку. Ако је

питаље реформи израз места и улоге које образоваље и васпитаље имају

у опстанку једне заједнице и појединаца у савременом друштву, онда је

и начин решаваља три велика проблема образоваља: љегове структуре,

квалитета и доступности (Родић, Н. 2003а). Са сигурношћу се може закљу­

чити да, на претходно фундираним научним резултатима, није егзистирала

стратегија реформи, односно да после Другог светског рата у нас није било

стварне реформе, већ само иновација основне наставе физичког васпитаља.

Због тога је, крајем ХХ века, у Србији, у покушају реформе образова­

ља у основној и средљој школи у области физичког васпитаља, дефинисан

циљ физичког васпитаља (Просветни гласник РС, 2006) да разноврсним и систематским моторичким активностима, корелацијом с осталим образовно-

136

Савремене функције и концепти наставе физичког васпитаља

васпитним подручјима, допринесе интегралном (когнитивном, афективном,

моторичком), а посебно развоју личности ученика, развоју моторичких

способности; стицаљу и примени моторичких умеља, навика (психомоторна

функција - прим. Н. Р.) и неопходних теоријских знаља у свакодневним и спе­

цифичним условима живота и рада (Аруновић, Д. исар. 2000). Уочава се и то да у циљу физичког васпитаља недостају здравствена и социјална функција.

У програму физичког васпитаља у Србији наглашени су општи опе­

ративни задаци (Родић, Н. 2011) и то за: подстицаље раста, развој и утицај на правилно држаље тела; развој и усавршаваље моторичких способности;

стицаље моторичких умеља, која, као садржаји утврђени".програмом фи­

зичког васпитаља обухватају и стицаље теоријских знаља неопходних за

љихово усвајаље; усвајаље знаља ради разумеваља значаја и суштине фи­

зичког васпитаља дефинисаног циљем овог васпитно-образовног подручја;

формираље морално-вољних квалитета личности; оспособљаваље ученика

да стечена умеља, знаља и навике користе у свакодневним условима живота

и рада; стицаље и развијаље свести о потреби за здрављем, чуваљем здра­

вља и заштитом природе и човекове средине. Програмски задаци остварују

се садржајем физичког васпитаља, које обухвата пет подручја физичких

активности (гимнастику, атлетику, плес, пливаље и активности у природи),

што представља европски традиционални концепт физичког васпитаља.

Увођељем спортске игре по избору као обавезног дела програма, на трећем

часу физичког васпитаља у току недеље, наш концепт "физичког васпита­

ља" све више се помера ка концепту "спортско васпитаље".

Закључак

Физичко васпитаље је одскочна даска за учешће у спорту и физичким

активностима током живота. Савремени образовни системи идентификују

као водеће циљеве наставе физичког васпитаља: ствараље основе за активан

начин живота, допринос здрављу, складном развоју и укупној добробити

ученика. Ако се анализирају европска и светска искуства у погледу школ­

ског физичког васпитаља, може се запазити следеће: физичко васпитаље

представља битан елеменат школског курикулума у већини земаља; постоје

значајне разлике у погледу љегове улоге и функција, обима, садржаја и ор­

ганизације. Заједничко им је: промоција здравог начина живота, наглашена

сазнајна и васпитна димензија, интердисциплинарно повезиваље, коришће­

ље свих развојних потенцијала физичког васпитаља.

Различита схватаља сврхе физичког васпитаља и љегове улоге у све­

ту и код нас, током друге половине ХХ века, свела су функције физичког

васпитаља, у зависности од усмереља аутора, на различите критеријуме:

социолошки, педагошки, психолошки, филозофски, кинезиолошки итд.

137

Н. Родић

Већина аутора прихвата схватаље функција физичког васпитаља сходноо

критеријуму свестраног развоја личности (односно когнитивних, психо­

моторних и афективних функција). На почетку овог миленијума у свету

превладава утилитарни критеријум физичког васпитаља и спорта - корист

и благостаље као сврха човековог делаља од рођеља до смрти - дакле,

здравствена, психомоторна и социјална функција.

Уочавају се јасни процеси европских промена свих претходних кон­

цепата физичког васпитаља и тренутно обнављаље главних праваца зарад

љиховог даљег развоја. Овај процес има намеру да уравнотежи образоваље

у погледу бивших основних концепата физичког васпитаља, што је довело

до нових маљих праваца у развоју наставних планова и програма (а тиме до

"у или између приступа") у неким европским земљама. Међутим, уколико

тај процес ширеља представља свеукупно усклађиваље концепата физичког

васпитаља у Европи (Laporte, W. 1998), он се може остварити само ако овај процес буде мељаље бивших националних концепата физичког васпитаља,

што, опет, представља европску платформу у развоју концепта физичког

васпитаља у овом новом миленијуму. Од физичког васпитаља очекује се

да развија моторичке компетенције, индивидуалну физичку кондицију,

унапређује здравље и повећава физичку активност, те да развија самопо­

штоваље и друштвене односе. Веома је важно да нови концепти физичког

васпитаља имплицитно и експлицитно носе следеће поруке: вежбаље је за

све, сви могу имати користи од вежбаља, сви могу бити успешни у вежбаљу

и вежбаље је за живот.

Реално побољшаље наставе физичког васпитаља у Србији огледа се у

потреби љеговог редефинисаља (сврхе и циљева), реструктурираља садржаја

(односно опсега, дубине и редоследа средстава физичког васпитаља), рацио­

нализације (метода рада у диференцираној настави, уз обучаваље и увежба­

ваље), те рееваулације образовно-васпитног процеса (уместо оцељиваља на

просеку "нормираног" стаља препоручује се процељиваље индивидуалног

напретка сваког ученика). У редефинисаљу циља физичког васпитаља треба­

ло би обухватити све љегове функције - пре свега здравствену и социјалну

функцију, а не само психомоторну. У редефинисаљу сврхе физичког васпи­

таља треба тежити ка уравнотежељу свих главних праваца љеговог концеп­

та физичког, спортског, здравственог васпитаља и образоваља кретаља

и уградити их у нови програм физичког васпитаља, будући да, у настави,

"нема веће неједнакости од једнаког третмана неједнаких".

Напомена: Рад је настао у оквиру пројекта "Повезиваље наставних пред­мета и стручно усавршавање учитеља", Покрајинског секретаријата за науку и технолошки развој, бр. 2097.

138

Савремене функције и концепти наставе физичког васпитаља

Литература

American Alliance for Health, Physical Edнcation, Recreation and Dance (2011): National Standards, AAHPERDщg

Annerstedt, С. (2001). Health гelated Physical Education in Sweden: Lessons fгот centml govemтental tгansition to !оса! school t·esponsibllity. In: EADS (Ed.) Physica1 Edнcation: From Cent1-a1 Govemmenta1 Regн1ation to Loca1 Sc/ioi Aнtonomy (рр. 123-138). Ve1en: EADS.

Аруновић, Д., Бокан, Б., Живановић, Н., Мадић, Б., Крсмановић, Б., Крагујевић, Г. и Н. Родић (2000): Реформа образовања у основној и средњој школи у области физичког васпитања. Београд: Министарство просвете (елаборат). __

De Knop, Р., & Bнisman, А. (Eds.) (1998). Kwaliteit vanjeugendsport. Brtl;sels: VUB Dietrich, W. (1965). D/e Intensivierнng des Tшnнnterrichts. Berli~: Vo1k нnd Wissen.

Dнmazedier, Ј. (1974): Socio1ogie empiriqнe dн loisir. Critiqнe et contre-critiqнe de la civi1isation dн loisir, Paris: Seнil.

Evans, Ј. (2003). Physical edнcation and health: А polemic, or, let them eat cake! Еигореап Physical Education Review, 9, 87-103.

Feng Yan, Lei Унаn, Xia Liн, Qing Ун, Ji Унаn (2004): Onfimction ofphysical edиcation in 21st сепtигу, Edнca91io Fisica е Pedagogia.

Грандић, Р. (1997): Теорија физичког васпитања, Нови Сад: Савез педагошких друштава Војводине.

Hardman, К. (2007). Cиrгent Sitиation and Pгospects fог Physical Edиcation in the Еигореап Union. Stнdy- Ешореаn Parliament's committee on Снltше and Edнcation.

Heikinaro-Johanson, Р. (1998). Сиrl"iсиlит Reforт and Secondary School Physical Education in Finland. In: R. Feingold, et а!. (Eds.) AEISEP-Adelphi Worid Congress Edнcation for Life (pp.l88-196). New York: Adelphi University.

Jewett, А.Е. & Bain, L. (1985). The сиrriсиlит process in physical edиcation. DнЬнqне, IA: W.C. Brown.

Кlein, G. (1995). L'Eиrope et l'Edиcation Physiqиe. Paris: EPS. Кшz, D. (1977). Elemente des Schнlsports. Schorndorf: Hofmann.

Крсмановић, Б. (2006): Теорија и методика физичког васпитања, Нови Сад: Факултет физичке културе.

Laporte, W. (1998). Physical Edиcation in the Еигореап Union in Hштonization Process. Joшnal of the International Coнncil for Health, Physical Edнcation, Recreation, Sport and Dance, XXXV (!), 6-9.

Лумпкин, А. (1987): Физичко васпитање као динамички процес (превод), Физичка култура, број 4.

Матвејев, Л. П. (1984): Очерки по теории физическои култури. Москва: Фискултура и Спорт.

Marshall, Ј. & К. Hardman, К. (2000). The State and Status ој Physical Education in Schools in Intemational Context. Ешореаn Physical Education Review, vol. 6, no. З, рр. 203-229.

Muzik, V. (1999). Gesundheitlich voгbeиgende Korpeгeгziehung - eine пеие Richtung in dег tschechischen Schule. In: Ј.С. Bussard & F. Roth (Eds.) Which Physical Edнcation forwhich School? (рр. 91-96). Berne: SVSS.

Naнl, R. (2002): Concepts ofPhysical Education in Еигоре. University ofEssen, Germany.

139

Н. Родић

National Association of Kinesiology and Physical Education in Нigheг Education (2011): Opportunities in Physical Education & Related Areas, NAKPEHE.org

Penny, D., & Evans, Ј. (1999). Politics, Policy and Practice in Physical Education. London: Spon.

Redl, S. (2000). Spo1·t und Bewegungserziehung in osterreichischen Schulen. Schulheft, 97, 23-55. Renson, R. (1999). Physical edнcation in Ешоре fгom cгoss-national peгspective. In: Ј.С. Bussard & F. Roth (Eds.). Which Physical Edнcation for which School? (рр. 115-130). Berne: SVSS.

Родић, Н. (2002): Досадашље реформе наставе физичког васпитаља у основној школи Републике Србије. Норма, вол. 9, бр. 1-2, стр. 79-88.

Родић, Н. (2003а): Развој наставних планова и програма основне наставе физичког

васпитаља. Настава и васпитање, вол. 52, бр. 4, стр. 302-313.

Родић, Н. (2003б): Искуства земаља у транзицији и земаља Европске уније у развоју основне

наставе физичког васпитаља. Педагошка стварност, 49 (1-2), 19-30.

Родић, Н. (2011): Теорија физичког васпитања. Сомбор: Педагошки факултет Универзитета у Новом Саду.

SLO (2004). Basisdocuтent Bewegingsonderwijs voo1· de Basisschool. Zeist: Jan Luiting Fonds.

Terret, Т. (2000). Education physique, sport et loisir- 1970-2000. Paгis: AFRAPS.

Вишљић, Д. и сар. (2004): Теорија и методика физичког васпитања, Београд: Факултет физичке културе.

Подаци о аутору Др Недељко Родић, редовни професор дидактке и методике физичког васпитаља и спорта, Педагошки факултет, Сомбор, Славише Вајнера Чиче Е-9, rodic. пedeljko@gтail. сот

140