Seminarski Rad Iz Transcendentalne

UNIVERZITET U NOVOM SADU

UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

KATEDRA ZA FILOZOFIJU

seminarski rad iz transcendentalne filozofijeKANTOVA STVAR PO SEBIStudentkinja: Kristina Nikoli Mentor: Stanko Vlaki

Sadraj

Saetak ...3

Uvod ..4

Problem dva sveta ..6

Problem dvojakog znaenja ...8

Predmet aficira duu ... 10

Sloboda kao stvar po sebi 11

Zakljuak .13

Literatura .15Saetak

U uvodnom delu rada daje se osvrt na Kantovo zasnivanje transcendentalnog idealizma, koji se promilja u opreci sa transcendentalnim realizmom tradicionalne filozofije. Okosnica Kantove kritike filozofije poiva na nunom razlikovanju pojave od stvari po sebi.

Glavni deo rada pokuava rasvetliti glavne probleme u poimanju stvari po sebi, naime, ontoloku interpretaciju Kantovog idealizma koju je dao Pol Gajer, smatrajui Kantovo stanovite dogmatikim; epistemoloki problem miljenja stvari po sebi s obzirom na dvojako znaenje, koje je isticao sam Kant; pokuaj spaavanja Kantovog poimanja aficiranosti od metafizikih i fenomenolokih prigovora, koji je tematizovao Henri Alison; naposletku, zasnivanje praktike filozofije s obzirom na slobodu shvaenu kao stvar po sebi.Zakljuak istie neospornu konceptualizaciju stvarnosti koju je Kant sproveo, svodei stvar po sebi na puki logiki entitet, kako u domenu teorijske, tako i praktike filozofije. Implikacije subjektivizma, kako novovekovnog, tako i Kantovog, ine pooptenu subjektivnost vrhunskim realitetom, onemoguavajui autentino promiljanje bitka.Kljune rei: stvar po sebi, pojava, transcendentalni idealizam, transcendentalni realizam, ontologija, epistemoloki, fenomenoloki, koncept, dvojako znaenje, aficiranost, metaepistemiki, sloboda, praktika filozofija. Uvod

Misaoni interes za denunciranje oholog imena ontologije, tog neutemeljenog proizvoda uma, pojavljuje se kao glavni stoer Kantovog transcendentalnog idealizma, iju sloenu graevinu daje Kritika istog uma. Neki interpretatori, pokuavajui da se obraunaju sa problemima koji se konsekventno pojavljuju u Kantovom zasnivanju transcendentalnog idealizma (tu se, pre svega, misli na njegove ontoloke implikacije), naglaavaju da je Kantova filozofska pozicija iskljuivo epistemoloka, te da se prigovori metafizike vrste moraju odbaciti kao irelevantni, jer se radi o jednom sasvim drugaijem filozofskom (ili ak, metafilozofskom diskursu). Koliko su ovi argumenti plauzibilni, sagledae se u promiljanju pojma stvari po sebi, i njenog razlikovanja od pojave, to predstavlja okosnicu idealizma za koji Kant uporno naglaava da je transcendentalan, a ne puki dogmatiki idealizam. U svakom sluaju, metafiziki argumenti se ne mogu lako odbaciti, kao misaona pozicija sa koje se njegova transcendentalna filozofija moe kritikovati.Uputno je ponoviti optepoznatu filozofsku injenicu o epohalnom znaaju Kantovog transcendentalnog projekta, koji predstavlja potpunu promenu paradigme filozofskog saznanja. Tematizovanje problema same mogunosti i dometa ljudskog miljenja dalo je posve novu interpretaciju tradicionalne filozofije; klasini subjekt-objekt odnos dobija izraziti saznajno-teorijski smisao. U Kritici istog uma, u odeljku Antinomije istog uma, Kant govori sledee: Mi smo u transcendentalnoj estetici dovoljno dokazali: da sve ono to se opaa u prostoru i vremenu, te, dakle, svi predmeti nekog za nas mogueg iskustva nisu nita drugo nego pojave, to jest proste predstave koje onako kako ih mi predstavljamo, naime kao rasprostrta bia ili kao nizovi promena, nemaju izvan naih misli nikakve po sebi zasnovane egzistencije. To uenje ja zovem transcendentalni idealizam. Ko je realista u transcendentalnom znaenju te rei, taj ini od ovih modifikacija nae ulnosti stvari koje subzistiraju po sebi, te, dakle, on preobraa proste predstave u stvari po sebi.

Glavna zabluda novovekovne filozofije (kako racionalizma, tako i empirizma), po Kantu, poiva na pogrenom poistoveivanju pojave i stvari po sebi. Treba imati na umu da je za Kanta sva pojavnost pojave sadrana u njenom povinovanju uslovima mogueg iskustva, dok se stvar po sebi misli nezavisno od ovih uslova. U tom smislu, transcendentalni realizam, u svojim razliitim formama racionalizma i empirizma, ini neosnovanu pretpostavku smatrajui prostor i vreme ontolokim entitetima, a ne prostim predstavama. Implikacije ovog stanovita za Kanta predstavljaju skandal tradicionalne filozofije, naime, skepticizam u pogledu egzistencije stvari u prostoru ili, u Berklijevom sluaju, njeno potpuno negiranje. Ishodite zabluda racionalistike i empiristike filozofije za Kanta jeste inicijalna greka u pogledu statusa prostora i vremena, a klju za razumevanje treba da prui Transcendentalna estetika, tvrdei transcendentalni idealitet i empirijski realitet prostora i vremena.

Kartezijanski problematiki idealizam sumnja u egzistenciju stvari u prostoru, upravo zbog toga to ih uzima kao prostorno-vremenske objekte po sebi, a ne kao pojave spoljanjeg iskustva, koje svoj saznajni dignitet dobija upravo s obzirom na prostor i vreme kao forme opaanja. U Kritici istog uma, Kant se bavi pobijanjem kartezijanskog idealizma, pokazujui da znanje spoljanjih stvari nije fiktivna predstava, ve istinsko iskustvo. On to ini ukazujui da je unutranje iskustvo (koje je kamen temeljac Dekartove filozofije) mogue jedino s obzirom na spoljanje iskustvo. Takoe, Berklijev dogmatiki idealizam, koji potpuno osporava egzistenciju materijalnih stvari, poiva na istim pretpostavkama transcendentalnog realizma, samo to je konsekventije sproveden nego kartezijanski idealizam. Konano, Hjumov empirizam takoe jeste transcendentalni realizam, jer se empirijske predstave ne konstituiu s obzirom na apriorne uslove ljudskog saznanja, pa se u tom smislu mogu razumeti nezavisno od tih uslova, tj. po sebi.Razlikovanje pojave od stvari po sebi predstavlja osnov ne samo Kantove teorijske filozofije, nego njegovog itavog filozofskog sistema. Naime, uenje tradicionalne ontologije o supstancijalitetu onog Ja, teorijski je neodrivo i, to je jo bitnije onemoguava zasnivanje praktike filozofije koja treba da poiva na Ja kao slobodnoj supstanciji. Kartezijanski supstancijalitet miljenja ne moe se odbraniti, ego jeste transcendentalna apercepcija, jedinstvo misaonog subjekta koje prati sve predstave, dakle, odgovara saznajno-teorijskoj shemi. Ukoliko bi stavovi racionalne psihologije o supstancijalitetu due bili istiniti, onda ne bi bilo nikakve mogunosti da se Ja utemelji kao slobodna supstancija, princip kauzaliteta bi morao vaiti u apsolutnom smislu, a ne samo s obzirom na mogue iskustvo. U Predgovoru drugog izdanja Kritike istog uma, Kant izrie fundamentalni stav njegove kritike filozofije da se objekat mora uzeti u dvojakome znaenju, naime kao pojava ili kao stvar po sebi. Ve su Kantovi savremenici uoili problem interpretacije stvari po sebi (uven Jakobijev stav da se bez stvari po sebi ne moe ui u Kantov transcendentalni sistem, a da se sa stvari po sebi u njemu ne moe ostati), ali i novije interpretacije Kanta, kako one koje imaju apologetski karakter, tako i one koje osporavaju konzistentnost njegovog sistema, imaju ozbiljne probleme u tumaenju stvari po sebi.Problem dva svetaUprkos navedenom Kantovom stavu da se u transcendentalnoj filozofiji radi o dvojakom znaenju objekta, jednom shvaenog kao pojava, a drugi put kao stvar po sebi, Pol Gajer je sklon da Kantov idealizam interpretira kao dogmatizam, tvrdei da Kant zapravo polazi od dve klase objekata pukih pojava, sa svojim prostorno-vremenskim odredbama, i stvari po sebi, za koje Kant izriito tvrdi da nemaju prostorno-vremenska odreenja. Zaista, pasa iz Transcendentalne estetike veoma je blizak ovakvoj ontolokoj interpretaciji: Prostor nikako ne predstavlja neku osobinu ma kojih stvari po sebi, ili njih u njihovom uzajamnom odnosu, to jest nikako neku njihovu odredbu koja bi bila spojena sa samim predmetima, i koja bi ostala, ak i kada bi se apstrahovalo od svih subjektivnih uslova opaanja. Meutim, iako je plauzibilno tumaenje da Kant izrie da stvari po sebi nemaju prostorno-vremenska odreenja pre nego to izrie skepticizam u pogledu ovog pitanja, ipak ne mora da znai da je njegova pozicija ontoloka. Naime, navedeno mesto iz Kritike istog uma ne mora implicirati da se nuno radi o stvarima (u smislu entiteta koji postoje nezavisno od saznajueg subjekta), ve se moe interpretirati u epistemolokom smislu da stvari po sebi nuno moraju da se misle bez upuivanja na prostor-vreme. Drugim reima, upravo ono to i sam Kant izrie u pitanju su dva koncepta jednog objekta (to takoe nije neproblematino). Ipak, Gajer smatra da je ovakva interpretacija neodriva, zbog toga to potire samo jezgro transcendentalnog idealizma, onako kako ga je Kant postulirao, s obzirom na transcendentalni idealitet i empirijski realitet prostora i vremena. Naime, po Gajerovom vienju, to da prostor i vreme jesu uslovi mogunosti saznanja proizilazi iz ontoloke pretpostavke da oni nisu osobine stvari po sebi, a ne obrnuto. Dakle, ak je nemogue definisanje stvari po sebi u striktno saznajno-teorijskom smislu, kao nain miljenja objekata nezavisno od uslova saznanja, jer se upravo prostor-vreme kao uslovi mogunosti saznanja konstitiu s obzirom na to da nisu odredbe stvari po sebi. U tom smislu, Gajer smatra da su Kantovi argumenti koji brane transcendentalni idealizam neodrivi, pogotovo u pogledu epistemolokih uslova saznanja, koje Kant redukuje na subjektivne uslove predstavljanja, dok objekat mogueg iskustva izmie interpretaciji: Iako Kant svakako veruje da je dao plauzibilne argumente za sopstvenu poziciju, videemo da ne postoji ni jedan jedini plauzibilni argument u njegovoj zreloj filozofiji koji moe da dokae da su forme intuicije i suenja koje znamo a priori nametnute na inae besformni objekat iskustva, pre nego da su to forme koje ti objekti poseduju po sebi, i u tom smislu oni zadovoljavaju nune uslove naeg iskustva. (prevela K.N)

Terminologija kojom Kant odreuje stvar po sebi (on takoe govori o noumenonu i transcendentalnom objektu) ponekad odaje utisak diskursa o stvarima kakve one zaista jesu, to bi nuno obavezalo na metafiku interpretaciju. Iako se ne moe odbaciti metafiziko naslee u Kantovoj kritikoj filozofiji, suvie je jednostavno odbaciti krucijalne argumente transcendentalnog idealizma kao puku spekulaciju. Potrebno je sagledati dominantni diskurs Kritike istog uma u pogledu stvari po sebi, a ini se da je taj diskurs pre normativan nego ontoloki. Tek pred kraj Transcendentalne analitike, Kant uvodi razliku izmeu fenomena i noumena, uvodei koncept noumena u negativnom smislu, koji je striktno povezan sa uslovima mogunosti saznanja, pre nego sa objektivnim realitetom shvaenim u metafizikom smislu. Dakle, noumen se po Kantu treba shvatiti kao ograniavajui pojam.U svakom sluaju, metafiziki problemi iskrsavaju na razliitim mestima Kantovog poimanja stvari po sebi, a svakako dva najozbiljnija jesu u pogledu zasnivanja praktike filozofije s obzirom na Ja kao slobodnu supstanciju i, ostajui u domenu teorijske filozofije problem aficiranosti od strane stvari po sebi.Problem dvojakog znaenjaUkoliko se razmatraju pasai Kritike istog uma u kojima Kant govori o stvari po sebi, jasno se prepoznaje njegov interes da se ona razmatra u striktno saznajnom smislu, i Kant vie puta ponavlja da se radi o istim predmetima koji se misle kao pojave ili kao stvari po sebi. Drugim reima, mogue je (ak i nuno) pojave razmatrati na nain koji apstrahuje od uslova njihovog saznanja. Ipak se, to moramo primetiti, stalno tvrdi da mi iste predmete takoe kao stvari po sebi moramo moi, ako ne saznati, ipak bar zamisliti. Jer inae bi otuda izaao besmisleni stav po kome bi postojala pojava bez neega to se u njoj pojavljuje. Prigovor najee upuen Kantu u pogledu miljenja stvari po sebi jeste: ukoliko se stvar po sebi odreuje nezavisno od uslova mogueg saznanja, kako je onda mogue misliti neto to ne zadovoljava uslove da uopte bude miljeno? U fusnoti prethodno navedenog pasaa nalazi se Kantova argumentacija koja bi mogla potpuno obesnaiti pomenutu zamerku: Saznati jedan predmet, za to je potrebno da ja mogu dokazati njegovu mogunost (bilo prema svedodbi iskustva na osnovu njegove stvarnosti ili a priori pomou uma). A zamisliti pak ja mogu to god hou, ako samo ne protivreim samome sebi, tj. ako je moj pojam samo jedna mogua misao, premda ja ne mogu jamiti da li u spoju svih mogunosti njemu odgovara neki objekt ili ne. Dakle, logiki je neprotivreno misliti stvar po sebi, premda to znanje nije istinsko sintetiko znanje. Zapravo, ini se da je koncept stvari po sebi poput definicije, nuan je za sistematiku transcendentalnog idealizma, ali u sadrinskom smislu siromaan. Interes ovog rada prevashodno je usmeren na stvar po sebi u negativnom smislu (Kant daje i odredbu stvari po sebi u pozitivnom smislu), jer se odnos pojava-stvar po sebi konstituie samo s obzirom na prvo navedeno znaenje.Dakle, stvari po sebi moraju se moi zamisliti, njihov koncept je nuan da bi uopte moglo da se govori o pojavi, inae bi otuda izaao besmisleni stav po kome bi postojala pojava bez neega to se u njoj pojavljuje. Ipak, ini se da to nije dovoljna garancija da se jasno distingviraju pojava i stvar po sebi, naime, kako moemo razlikovati pojavu od stvari po sebi, kada zapravo ne moemo odrediti stvar po sebi s obzirom na nae saznanje, kao to moemo prostorno-vremenski odrediti pojavu koja je podlona kategorijalnoj determinisanosti. Drugim reima, moda su pojava i ono to se u njoj pojavljuje identini, jer ne postoji saznajni mehanizam da uveri u suprotno. Meutim, ini se da se tada previa kljuno mesto Kantovog poimanja stvari po sebi, i apsolutna nunost njene razlike spram pojave, jer bi u suprotnom njegova pozicija bila transcendentalni realizam, koji polazi od ontolokih pretpostavki o stvari po sebi. Dakle, da bi denuncirao metafiziku i konstituisao iskustvo kao znanje utemeljeno na zasnovanim apriornim formama, bitno je da se dometi ljudskog saznanja ne proiruju na stvari po sebi, jer tada bi svi napori njegove teorijske filozofije bili uzaludni. Pojam jednog noumenona, uzet samo u problematinom smislu, ostaje bez obzira na to ne samo mogu, ve, kao pojam koji postavlja ulnosti granice, i neophodan. [] Na razum pak dobija na taj nain neko negativno proirenje, to jest njega ne ograniava ulnost, ve naprotiv on nju ograniava time to stvari po sebi (ne posmatrane kao pojave) zove noumena. Ali on odmah postavlja i samom sebi granice, naime to noumena ne moe da sazna pomou nikakvih kategorija, te ih, prema tome, samo moe zamisliti pod imenom jednog nepoznatog neeg. Dakle, pojam stvari po sebi mora se uzeti kao granini pojam, jer ne bi se moglo smisleno govoriti o znanju pojava ukoliko se ono ne konstituie u opreci spram koncepta stvari po sebi. Drugim reima, znaaj razmatranja stvari po sebi je striktno metodoloki pre nego metafiziki. (prevela K.N)

Predmet aficira duu

Kantovo konstituisanje ulnosti dato u Transcendentalnoj estetici jeste izvor raznih problemskih situacija, poglavito onih koje se odnose na odredbu predmeta koji aficira duu, to je usko povezano sa tematizovanjem stvari po sebi. Naime, Kant govori: Neka se saznanje inae odnosi na predmete ma na koji nain i pomou ma kojih sredstava, ipak nain na koji se ono odnosi na njih neposredno i na koji svako miljenje cilja kao na sredstvo jeste opaanje. Ali opaanje postoji samo ukoliko nam je predmet dat; a to je opet, bar nama ljudima, mogue samo tako to predmet aficira duu na neki nain. Naa sposobnost (receptivitet) da primamo predstave prema nainu kako nas predmeti aficiraju zove se ulnost.

Nezaobilizna interpretacija problema aficiranja, poevi od Jakobija, jeste metafizika, naime predmet koji aficira uzima se kao stvar po sebi koja se poistoveuje sa samosvojnim entitetom nezavisnim od saznajueg subjekta, pa se onda postavlja pitanje same mogunosti aficiranja, koje se uzima kao kauzalna relacija. Primena kauzaliteta na neempirijski objekt sa pravom se tada poima kao naruavanje kritikih principa Kantove teorijske filozofije. Meutim, ukoliko se prihvati da je stvar po sebi pre epistemoloki problem nego metafiziki, onako kako je Kant i pokuao da ga tematizuje, problem stvari po sebi kao uzroka pojava iezava. Naime, ukoliko su stvar po sebi i pojava shvaeni kao koncepti istog predmeta, tada se ne vidi kako je mogua uzrono-posledina relacija izmeu njih. U tom smislu, daleko je interesantnija interpretacija problema aficiranosti s obzirom na epistemoloku problematiku, kako je dao Henri Alison, branei Kantov transcendentalni idealizam od metafizikih uitavanja transcendentalnog realizma.Naime, Alison smatra da ono to je dato dui kao rezultat aficiranosti od strane predmeta postaje sadraj empirije samo ukoliko je podvrgnuto apriornim formama ulnosti. Dakle, jedino u relaciji sa uslovima ulnosti moe se govoriti o prostorno-vremenskim entitetima, to je i vodea misao Kantovog transcendentalizma. Moemo se zapitati nije li sama pojava ono to aficira ulnost, ali Alison odbacuje ovu tezu jer kauzalna relacija izmeu objekta koji aficira i ulnog aparata ne moe da obezbedi ono to Kantov transcendentalni rezon zahteva, naime, epistemiku relaciju izmeu razuma i izvora materije ili sadraja njegove ulnosti. (prevela K.N) Zbog toga, ono to aficira ulnost, ne moe ostati u okvirima ulnosti. Ali, to ne znai da je u pitanju entitet koji prevazilazi granice mogueg iskustva, ve stvar po sebi kao koncept koji je nezavisan od epistemikih relacija, dakle, jedan metaepistemiki pojam nuan za konstituisanje saznanja.Koliko je mogua isto logika interpretacija stvari po sebi usko je povezano sa pitanjem plauzibilnosti transcendentalnog stanovita filozofije svesti uopte, i njene filozofske odrivosti u odbrani od metafizikih pitanja. Ukoliko se prihvati kritiki diskurs Kantove teorijske filozofije u pogledu nemogunosti istinskog saznanja stvarnosti, koja je na nivou teorijskog miljenja svedena na pomonu konstrukciju, filozofsko olakanje nastupa promiljanjem stvari po sebi s obzirom na Kantovo zasnivanje praktike filozofije. Meutim, ono sa sobom nosi jednu kompleksniju ontoloku nelagodnost.Sloboda kao stvar po sebiKritika istog uma denuncirala je svaku metafiziku kao neosnovano proirivanje saznanja na podruje koje je za saznanje nedokuivo. Meutim, da li nauno znanje, na svom najviem stupnju matematikog miljenja, kao sintetikog apriornog znanja, moe da bude najvia vrednosna instanca ovekovih mogunosti? Potonja vremena pokazae neosporni primat saznanja nad praksisom, shvaenog u najirem smislu, kao izvorne ljudske egzistencijalne situacije. Iako to pitanje prevazilazi opseg ove teme, uputno je spomenuti nemogunosti savremenog drutva da pomiri sveopti nauno-tehnoloki diskurs sa zahtevima za slobodom u otuenom kapitalistikom sistemu. Upravo su Kantove ideje pokazivale izvesnu raspoluenost saznajnog-delatnog, koja e u narednim vremenima pokuati da se prevazie razliitim misaonim naporima. Neosporno je da je za Kanta pitanje slobode filozofsko pitanje par excellence, i nemogunost teorijskog uma u pogledu promiljanja oveka kao slobodnog bia prevazilazi se tematizovanjem moraliteta na temelju slobode u okviru praktike filozofije. Odnos teorijsko-praktiko sada se postavlja kao glavni stoer filozofije. Kae Kant u Predgovoru Kritike: Ja sam, prema tome, morao da unitim znanje, da bih dobio mesta za veru, jer dogmatizam metafizike, tj. predrasuda da se u njoj moe imati uspeha bez Kritike istog uma jeste pravi izvor svega neverovanja, koje se protivi moralitetu, i koje je uvek vrlo dogmatino. Dakle, kritika razlika izmeu pojave i stvari po sebi onemoguava proirivanje upotrebe istog uma na stvarnost po sebi, pravei mesta za praktiki diskurs o slobodi kao najviem realitetu. ulni svet je svet kauzalne nunosti, i stoga se sa stanovita teorijskog uma, koji mora polagati raun ulnosti, nikako ne moe utemeljiti sloboda individue.Meutim, ini se da Kant istim arom kojim pobija mogunost saznanja ega kao slobodne supstancije u pogledu teorijskog diskursa, upravo tako neto dozvoljava s obzirom na praktiki diskurs. Optube na njegov raun stiu u obliku metafizikog pitanja da li se samo ini da ovek pripada fenomenalnom svetu, a da je zaista noumenalno bie? Bez sumnje, u Kritici praktikog uma mogu se uoiti pasai koji govore u prilog toj tezi, npr. kada Kant govori o realnosti slobode: [] dok je spekulativna kritika nalagala da se dopusti da predmeti iskustva kao takvi, meu njima ak i na sopstveni subjekt, vae samo kao pojave, a da im se ipak kao temelj poloe same stvari po sebi da se, dakle, nita to je natulno ne smatra za izmiljotinu i da se njegov pojam ne smatra za sadrinski prazan dotle sad praktiki um za sebe sama, ne dogovorivi se sa spekulativnim, pribavlja realnost natulnom predmetu kategorije kauzaliteta, naime slobodi (mada kao praktikom pojmu i samo za praktiku upotrebu), dakle faktom potvruje ono to se u onoj kritici moglo samo misliti.

Branei Kanta, moe se ustvrditi da on i na podruju praktikog ostaje pri stanovitu transcendentalnog idealizma, ne uvodei nekakvu ontologiju slobode, ve istiui dva gledita problema subjektivnosti. ovekovo saznanje ostaje zatvoreno za obuhvatanje najviih ideja, upravo da bi njegovo delanje moglo da ih sprovede. Nije sporno da Kant praksis promilja kao istinsko ovekovo bie, ali pre to ini u vrednosnom, nego metafizikom smislu. Zbog toga se ini da pitanje kako teorijskog, tako i praktikog poimanja istinskog realiteta promauje smisao Kantove filozofije, koji jeste put ka mudrosti u neizbenom prolasku kroz nauku, samo da bi se stiglo na cilj koji jeste prevazilaenje nauke.Zakljuak

Konceptualizacija stvarnosti, tako da ona bude prevashodno logika instanca nuna za potvrivanje fenomenoloke misli, svakako je neosporna injenica Kantove kritike filozofije. Premda se javljaju ozbiljna pitanja u pogledu utemeljenosti njegove teorije iskustva s obzirom na analizirane metafizike situacije, i plauzibilnosti Kantovog transcendentalnog idealizma uopte (koji bi Pol Gajer odbacio kao neodbranjivo stanovite, dok bi npr. Hajdeger dao jedno vie ontoloko tumaenje, s obzirom na sopstvenu fundamentalnu ontologiju), ipak, ne treba zaboraviti da je Kantov primarni motiv bio slian Dekartovom, naime, ispitivanje samog saznanja, i promena tradicionalnog subjekt-objekt odnosa. To nije nimalo zauujue, jer je Dekart zapravo zapoeo promenu filozofske paradigme, u pogledu konstituisanja filozofije svesti, i ak se moe ustvrditi da je u filozofskom smislu bio poteniji od Kanta, obraunavajui se sa problemom bitka, kao izvornim filozofskim pitanjem, koje se uvek nudi onom koji se osmeli da bude autentino upitan. U pogledu arhitektonike ljudskog saznanja nema boljeg uitelja od Kanta, i premda on nije bio metafiziar (ili se bar trudio da ne bude), ipak je dao teorijski i praktiki koncept stvari po sebi. Filozofija morala nudi viu stvarnost, i premda ona nije konstituisana s obzirom na ontoloki stav, ipak treba da bude uporite ljudske slobodne egzistencije.Ipak, u drutveno-istorijskom kontekstu, posledica racionalistiko-subjektivistikog diskursa, koji je olien u novovekovnoj subjektivnosti, a kasnije i u Kantovom subjektivizmu, jeste da autentini bitak ostaje nedostupan saznanju. Kartezijanski i kantovski subjekt ne mogu izai iz sopstvene zatvorenosti, i svet biva produkovan, on jeste jedna nauno-tehnika konstrukcija. Matematizovana res extensa postaje izvornim bitkom prirode, a sintetiki apriorni stavovi matematske nauke vrhunskim saznanjem. Konceptualizovani realitet, kao priroda ili drugi pojedinac, jeste u slubi subjekta. Kantova formalizovana i idealizovana sloboda ne moe dobiti svoje ospoljenje u domenu intersubjektivnosti, pa se individualnost subjekta zapravo pooptava, i drugi subjekt postaje sredstvo vlastitog potvrivanja. Spekulativni filozofi nakon Kanta pokuavaju da pomire suprotnosti njegove misli, ali one bivaju izmirene jedino u formi ideje, duha.Literatura

Allison, Henry E. (2004.) Kants Transcendental Idealism. New Haven and London: Yale University Press.

Guyer, Paul (1987.) Kant and the Claims of Knowledge. Cambridge: Cambridge University Press.Guyer, Paul (1992.) The Cambridge Companion to Kant. Cambridge: Cambridge University Press.

Kant, Imanuel (1990.) Kritika istog uma. Beograd: BIGZ.Kant, Imanuel (1979.) Kritika praktikog uma. Beograd: BIGZ. H. E. Allison, Kants Transcendental Idealism, Yale University Press, New Haven and London, 2004., str. 35.

I. Kant, Kritika istog uma, BIGZ, Beograd, 1990., str. 312.

Isto, str. 22.

P. Guyer, Kant and the Claims of Knowledge, Cambridge University Press, Cambridge, 1987., str. 333.


P. Guyer, Kant and the Claims of Knowledge, Cambridge University Press, Cambridge, 1987., str. 343.


Isto, str. 22.

Isto, str. 99.

H. E. Allison, Kants Transcendental Idealism, Yale University Press, New Haven and London, 2004., str. 57.


H. E. Allison, Kants Transcendental Idealism, Yale University Press, New Haven and London, 2004., str. 67.


I. Kant, Kritika praktikog uma, BIGZ, Beograd, 1979., str. 27.

PAGE 11

Documents

Seminarski Rad Iz Transcendentalne