Semjuel Hantington

Sukob civilizacija

1993

1. Nastupajući obrazac sukoba

Svetska politika ulazi u novu fazu, a intelektualci nisu oklevali namnožiti vizije onoga što će se dogoditi – kraj istorije, povratak tradicionalnim suparništvima između nacija-država i pad nacija-država pod suprostavljenim silama plemenstva i globalizma, među ostalima. Svaka od ovih vizija hvata aspekte stvarnosti koja dolazi. Ipak, sve one previđaju ključni, zaista, središnji aspekt onoga što će globalna politika postati u nadolazećim godinama.

Moja postavka je da temeljni uzrok sukoba u ovom novom svetu neće biti ni prevladavajuće ideološki ni prevladavajuće ekonomski. Velike podele među ljudskom vrstom i prevladavajući izvor sukoba biće kulturni. Nacije-države ostati će najmoćniji igrači u svetskim zbivanjima, ali glavni sukobi globalne politike pojaviće se između nacija i grupa različitih civilizacija. Sukob civilizacija će dominirati globalnom politikom. Nestabilna razgraničenja među civilizacijama postaće bojna polja budućnosti.

Sukob između civilizacija biti će poslednja faza u evoluciji sukoba u modernom svetu. Kroz vek i pol nakon što se sa Vestfalskim mirom pojavio moderni međunarodni sistem, sukobi zapadnog sveta vodili su se uglavnom između prinčeva – careva, apsolutnih monarha i konstitutivnih monarha koji su pokušavali proširiti svoje birokratije, svoje vojske, svoju trgovačku ekonomsku snagu i, najvažnije, teritoriju kojom su vladali. U procesu su stvorili nacije-države, a počevši sa Francuskom revolucijom, glavne crte sukoba bile su između nacija, pre nego između prinčeva. U 1793, kako je R. R. Palmer rekao, “Ratovi kraljeva bejahu gotovi; ratovi nacija behu otpočeli”. Ovaj uzorak iz devetnaestog stoleća trajao je do kraja Prvog svetskog rata. Tada, kao rezultat Ruske revolucije i reakcije na nju, sukob nacija ustupa mesto sukobu ideologija, prvo između komunizma, fašizma-nacizma i liberalne demokratije, a nakon toga između komunizma i liberalne demokratije. Tokom Hladnog rata, ovaj potonji sukob postao je utelovljen u borbi dvaju supersila, od kojih ni jedna nije bila nacija-država u klasičnom evropskom smislu i od kojih je svaka definisala svoj identitet u pojmovima svoje ideologije.

Ovi sukobi između prinčeva, nacija-država i ideologija, bili su u prvom redu sukobi unutar Zapadne civilizacije, “Građanski ratovi Zapada”, kako ih je William Lind nazvao. To je bilo tačno, kako za Hladni rat tako i za svetske ratove te za ranije ratove sedamnaestog, osamnaestog i devetnaestog stoleća. S krajem Hladnog rata, međunarodna politika izlazi iz svoje zapadne faze, a njeno središte postaje interakcija između Zapada i ne-zapadnih civilizacija i među ne-zapadnim civilizacijama. U politici civilizacija, narodi i vlade ne-zapadnih civilizacija prestaju biti objekti istorije kao mete zapadnog kolonijalizma te se pridružuju Zapadu kao njeni pokretači i oblikovatelji.

1

2. Priroda civilizacija

Tokom Hladnog rata svet je bio podeljen na Prvi, Drugi i Treći svet. Te podele više nisu bitne. Sada je mnogo smislenije zemlje razvrstati ne prema njihovim ekonomskim sistemima ili stupnju ekonomskog razvoja, već radije u pojmovima njihove kulture i civilizacije.

Na šta mislimo kada govorimo o civilizaciji? Civilizacija je kulturni entitet. Sela, regije, etničke grupe, narodi, religijske grupe, svi oni imaju posebne kulture na različitim nivoima kulturne raznolikosti. Kultura sela u južnoj Italiji je možda drugačija od sela u severnoj Italiji, ali oba sela će deliti istu zajedničku italijansku kulturu, koja ih razlikuje od nemačkih sela. Isto tako, evropske zajednice deliće zajedničke kulturne karakteristike koje ih razlikuju od arapskih ili kineskih zajednica. Međutim, Arapi, Kinezi i Zapadnjaci nisu deo ni jednog šireg kulturnog entiteta. Oni ustanovljuju civilizacije. Civilizacija je dakle najviše kulturno svrstavanje ljudi i najšira razina kulturnog identiteta koje ljudi imaju, izuzevši ono što ih razlikuje od drugih živih vrsta. Ona je određena objektivnim zajedničkim elementima, kao što su jezik, istorija, religija, običaji, institucije, ali i subjektivnom samo-identifikacijom ljudi. Ljudi imaju nivoe identiteta: stanovnik Rima može sam sebe definisati, u različitim stupnjevima intenziteta, kao rimljanina, Italijana, katolika, hrišćanina, evropljanina, zapadnjaka. Civilizacija kojoj pripada je najšira razina identifikovanja sa kojom se on intenzivno identifikuje. Ljudi mogu, a to i čine, redefinisati svoje identitete i, kao rezultat, sastav i granice civilizacija se menjaju.

Civilizacija može uključivati veliki broj ljudi, kao što je to slučaj sa Kinom (“civilizacija koja se pretvara da je država”, kako je to rekao Lucian Pye), ili vrlo mali broj ljudi, kao anglofoni Karibi. Civilizacija može uključivati nekoliko nacija-država, kao što je slučaj sa zapadnom, latinoameričkom i arapskom civilizacijom, ili samo jedan, što je slučaj sa japanskom civilizacijom. Civilizacije se očito mešaju i preklapaju, te mogu uključivati i podcivilizacije. Zapadna civilizacija ima dve glavne varijante, evropsku i severnoameričku, a islam ima svoje arapske, turske i malajske poddelove. Bez obzira na to, civilizacije su entiteti sa vlastitim značajem, a iako su crte koje ih razdvajaju retko oštre, one su stvarne. Civilizacije su dinamične; one se dižu i padaju; one se dele i spajaju. A kao što svaki student istorije zna, civilizacije i nestaju te bivaju pokopane u pesku vremena.

Zapadnjaci uobičavaju misliti kako su nacije-države najvažniji igrači u globalnim poslovima. Međutim, one su to bile samo nekoliko stoleća. Širi dosezi ljudske povesti bile su povesti civilizacija. U svojoj Studiji povesti, Arnold Toynbee je identifikovao 21 veliku civilizaciju; samo šest od njih postoji u savremenom svetu.

2

3. Zašto će se civilizacije sukobiti

Civilizacijska pripadnost će u budućnosti postati sve važnija, a svet će u velikoj meri biti oblikovan međudelovanjem sedam ili osam velikih civilizacija. Te civilizacije uključuju Zapadnu, Konfucijansku, Japansku, Islamsku, Hinduističku, Slovensko-Pravoslavnu, Latinoameričku i verojatno Afričku civilizaciju. Najvažniji sukobi budućnosti pojaviće se duž nestabilnih granica koje ove civilizacije razdvajaju jednu od druge.

Zašto će ovo biti slučaj?

Prvo, razlike među civilizacijama nisu samo stvarne; one su osnovne. Civilizacije se jedna od druge razlikuju istorijom, jezikom, kulturom, tradicijom i najvažnije, religijom. Ljudi različitih civilizacija imaju drugačije poglede na odnose između Boga i čoveka, pojedinca i grupe, građanina i države, roditelja i deteta, muža i žene, kao i različite poglede na relativnu važnost prava i odgovornosti, slobode i autoriteta, jednakosti i hijerarhije. Ove razlike rezultat su vekova. One neće brzo nestati. One su daleko temeljnije nego razlike između političkih ideologija i političkih režima. Razlike ne znače nužno i sukob, a sukob ne znači, nužno, nasilje. Ipak, kroz stoleća, razlike između civilizacija prouzrokovale su najduže i najnasilnije sukobe.

Drugo, svet postaje sve manje mesto. Interakcije između ljudi različitih civilizacija su u porastu; ove interakcije u porastu jačaju civilizacijsku svest i svesnost o razlikama između različitih civilizacija te o istovetnostima unutar jedne civilizacije. Severnoafričko doseljavanje u Francusku stvara otpor među Francuzima i, istovremeno, prihvatljivost doseljavanja “dobrih” evropskih katoličkih Poljaka. Amerikanci tako negativnije reaguju na japanska ulaganja nego na velika ulaganja iz Kanade i evropskih zemalja. Slično tome, kako je Donald Horowitz istakao, “Ibo može biti … Owerri Ibo ili Onitsha Ibo u istočnoj pokrajini Nigerije. U Lagosu (glavni grad Nigerije, op. p.), on je jednostavno Ibo. U Londonu, on je Nigerijac. U Njujorku, on je Afrikanac”. Interakcije između ljudi različitih civilizacija poboljšavaju civilizacijsku svest ljudi, koja, zauzvrat, okrepljuje razlike i neprijateljstva što se protežu, ili se drži da se protežu, duboko natrag u povest.

Treće, u čitavom svetu procesi ekonomskih modernizacija i socijalnih promena odvajaju ljude od starih lokalnih identiteta. U većini sveta religija je krenula da popuni ovu prazninu, često u obliku pokreta koji su označeni kao “fundamentalistički”. Takvi se pokreti mogu naći u zapadnom hriščanstvu, judaizmu, budizmu i hinduizmu, kao i u islamu. U većini zemalja i većini religija ljudi koji su aktivni u fundamentalističkim pokretima su mladi, visoko obrazovani, stručnjaci iz srednje klase, profesionalci i poslovni ljudi. “Posvetovljenje sveta”, kako je George Weigel primetio, “je jedna od prevladavajućih društvenih činjenica u životu kasnog dvadesetog veka”. Oživljavanje religije, “la revanche de Dieu”, kako je to označio Gilles Kepel, pruža osnovu za identitet i predanost koja nadmašuje nacionalne granice i ujedinjava civilizacije.

Četvrto, rast civilizacijske svesti pojačan je dvostrukom ulogom Zapada. Na jednoj strani, Zapad je na vrhuncu moći. Međutim istovremeno, a možda i kao posledica toga, među ne-zapadnim

3

civilizacijama pojavljuje se fenomen povratka korenima. Sve se više može čuti spominjanje trendova okretanja prema unutra i “azijanizacije” u Japanu, kraja Nehruova nasleđa i “hinduizacije” Indije, sloma Zapadnih ideja socijalizma i nacionalizma i stoga “re-islamizacije” Srednjeg istoka, a sada i rasprava o pozapađivanju protiv rusijanizacije u zemlji Borisa Jeljcina. Zapad se na vrhu svoje moći suočava sa ne-Zapadom koji sve više ima želju, volju i sredstva da oblikuje svet na ne-Zapadne načine.

U prošlosti su elite ne-Zapadnih društava obično činili ljudi koji su bili najpovezaniji sa Zapadom, koji su bili školovani na Oxford-u, Sorbonne-i ili Sandhurst-u, i koji su upili zapadne stavove i vrednosti. Istovremeno, stanovništvo u ne-Zapadnim zemljama je često ostajalo duboko prožeto domaćom kulturom. Ali sada se ovi odnosi obrću. Odzapađivanje i podomaćivanje elita pojavljuje se u mnogim ne-zapadnim zemljama, dok u isto vreme zapadne, obično američke, kulture, stilovi i navike postaju sve popularniji među narodnim masama.

Peto, kulturne osobine i različitosti su manje promenljive i dakle manje podložne kompromitovanju i rastakanju od onih političkih i ekonomskih. U bivšem Sovjetskom Savezu, komunisti mogu postati demokrati, bogati mogu postati siromašni i siromašni bogati, ali Rusi ne mogu postati Estonci i Azeri ne mogu postati Jermeni. U klasnim i ideološkom sukobima ključno je pitanje bilo “Na kojoj si strani?”, a ljudi su mogli birati i menjati strane, te su to i činili. U sukobu između civilizacija, pitanje je “Ko si?”. To je datost koja se ne može promeniti. A kao što znamo, od Bosne do Kavkaza do Sudana, pogrešan odgovor na to pitanje može značiti metak u glavu. Čak i više od etničke pripadnosti, religija pravi oštru i ekskluzivnu razliku između ljudi. Neka osoba može biti polu-Francuz i polu-Arapin te čak istovremeno biti stanovnik dve zemlje. Biti polu-katolik i polu-musliman je mnogo teže.

Konačno, ekonomski regionalizam je u porastu. Razmere međuregionalnog dela ukupne trgovine između 1980. i 1989. porasle su sa 51 posto na 59 posto u Evropi, 33 posto na 37 posto u Severnoj Americi. Izgledno je da će u budućnosti važnost regionalnih ekonomskih blokova nastaviti da raste. Sa jedne strane, uspešni ekonomski regionalizam će pojačati civilizacijsku svesnost. Sa druge strane, ekonomski regionalizam može uspeti samo kada je ukorenjen u zajedničkoj civilizaciji. Evropska unija počiva na zajedničkom temelju evropske kulture i zapadnog hrišćanstva. Uspeh Severnoameričke zone slobodne trgovine zavisi od usklađivanja koje je trenutno u toku u kulturama Meksika, Kanade i Amerike. Japan, kao kontrast tome, susreće teškoće u stvaranju uporednog ekonomskog entiteta u istočnoj Aziji, iz razloga što je Japan jedinstveno društvo i civilizacija. Koliko bi god snažne trgovačke i ulagačke sa ostalim istočnoazijskim zemljama Japan razvio, njegove kuturne razlike sa tim zemljama koče, a možda i sprečavaju, njegovo promicanje regionalne ekonomske integracije nalik na one u Evropi i Severnoj Americi.

S druge strane, zajednička kultura očito olakšava brzo širenje ekonomskih odnosa između Narodne Republike Kine i Hong Konga, Tajvana, Singapura i prekomorskih kineskih zajednica u drugim azijskim zemljama. Sa krajem Hladnog rata, kulturne istovetnosti sve više nadvladavaju

4

ideološke razlike, te se kontinentalna Kina i Tajvan približavaju jedno drugome. Ako su kulturne istovetnosti nužan uslov za ekonomsku integraciju, glavni istočnoazijski ekonomski blok budućnosti će za središte imati Kinu. Zapravo, ovaj blok polako već dolazi u postojanje. Kako je Murray Weidenbaum primetio:

“Uprkos trenutnoj japanskoj dominaciji u regiji, azijska ekonomija temeljena na Kini brzo izranja kao novo središte industrije, trgovine i finansija. Ovo strateško područje sadrži značajne tehnološke i proizvodne mogućnosti (Tajvan), izvanredne poduzetničke, marketinške i uslužne sposobnosti (Hong Kong), dobru komunikacijsku mrežu (Singapur), ogroman bazen finansijskog kapitala (sve troje) te vrlo veliku obdarenost zemljom, resursima i radnom snagom (kontinentalna Kina)… Od Guangzhoua do Singapura, od Kuala Lumpura do Manile, ova uticajna mreža – često temeljena na proširenjima tradicionalnih klanova – biva opisivana kao kičma istočnoazijske ekonomije”. (1)

Kultura i religija takođe čine temelj Organizacije ekonomske saradnje (Economic Cooperation Organization), koja okuplja deset ne-arapskih muslimanskih zemalja: Iran, Pakistan, Tursku, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Turkmenistan, Tadžikistan, Uzbekistan i Avganistan. Jedan pokretač oživljavanja i proširenja ove organizacije, osnovane 1960. od strane Turske, Pakistana i Irana, jeste shvatanje vođa ovih nekoliko država kako nemaju priliku da postanu prihvatljivi Evropskoj zajednici. Slično, Caricom, Centralnoameričko zajedničko tržište (Central American Common Market) i Mercosur počivaju na zajedničkim kulturnim temeljima. Međutim, pokušaji da se izgradi širi karipsko-centralnoamerički ekonomski entitet koji bi premostio anglo-latinsku podelu, do danas nisu uspeli.

Kako će ljudi definisati svoj identitet kroz etničku i religijsku pripadnost, tako je verojatnije da će odnose sa ljudima druge etničke ili religijske pripadnosti gledati u pojmovima “mi” protiv “njih”. Kraj ideološki definisanih država u istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu dozvoljava tradicionalnim etničkim identitetima i netrpeljivostima da izbiju u prvi plan. Razlike u kulturi i religiji stvaraju razlike oko političkih pitanja, a to se proteže od ljudskih prava do doseljavanja, od razmene i trgovine do okoline. Od Bosne do Mindanaa, geografska bliskost omogućava sve više teritorijalnih zahteva. Najvažnije, pokušaji Zapada u nametanju svojih vrednosti demokratije i liberalizma kao univerzalnih vrednosti, u održavanju svoje vojne prevlasti i širenju svojih ekonomskih interesa, dovode do opasnosti da druge civilizacije odgovore protivmerama. Kako će vlade i grupe bivati sve manje u stanju da dobiju potporu za osnivanje koalicija na bazi ideologije, tako će sve više pokušavati dobiti potporu pozivanjem na zajednički religijski i civilizacijski identitet.

Sukob civilizacija se tako pojavljuje na dva nivoa. Na mikro-nivou, duž nestabilnih granica između civilizacija susedne grupe se trve, često nasilno, za kontrolu teritorije i jedni drugih. Na makro-nivou, države iz različitih civilizacija takmiče se za relativnu vojnu i ekonomsku moć, bore se za kontrolu međunarodnih institucija i trećih strana te se nadmeću u isticanju svojih posebnih političkih i religijskih vrednosti.

5

(1) Murray Weidenbaum, Greater China: The Next Economic Superpower?, St. Louis: Washington University Center for the Study of American Business, Contemporary Issues, Series 57, February 1993, pp. 2-3.

4. Rasedne granice između civilizacija

Kao žarišta kriza i krvoprolića, nestabilne granice između civilizacija zamenjuju političke i ideološke granice Hladnog rata. Hladni rat počeo je kada je Gvozdena zavesa politički i ideološki podelila Evropu. Nestankom Gvozdene zavese, završio se Hladni rat. Ali kako je nestala ideološka podela Evrope, tako su se ponovo pojavile kulturne podele između zapadnog hrišćanstva sa jedne te pravoslavnog hrišćanstva i islama sa druge strane. Kako je to predložio William Wallace, najznačajnija podela u Evropi bi mogla biti istočna granica zapadnog hrišćanstva u 1500. godini. Ova crta ide uz sadašnju granicu Finske i Rusije te baltičkih država i Rusije, preseca Belorusiju i Ukrajinu odvajajući većinski katoličku zapadnu Ukrajinu od pravoslavne istočne Ukrajine, skreće zapadno da bi odvojila Transilvaniju od ostatka Rumunije i konačno prolazi kroz Jugoslaviju, gotovo tačno granicama koje sada odvajaju Hrvatsku i Sloveniju od ostatka Jugoslavije. Naravno, na Balkanu se ova crta podudara sa istorijskom granicom Habsburškog i Otomanskog carstva. Narodi severno i zapadno od ove crte su protestantski ili katolički; oni su delili zajednička iskustva evropske povesti – feudalizam, renesansu, reformaciju, prosvetiteljstvo, Francusku revoluciju, Industrijsku revoluciju; oni su uopšte ekonomski razvijeniji od naroda sa istočne strane; oni se mogu nadati sve većoj uključenosti u zajedničku evropsku ekonomiju te učvršćivanju demokratskih političkih sistema. Narodi istočno i južno od ove crte su pravoslavni ili muslimanski; oni su istorijski pripadali Otomanskom ili Carističkom carstvu te su bili samo neznatno dodirnuti oblikujućim događajima u ostatku Evrope; oni su uopšte ekonomski manje razvijeni; mnogo je manje verovatno da će razviti stabilne demokratske sisteme. Kao najznačajnija crta podele u Evropi, baršunasta zavesa kulture zamenila je Gvozdenu zavesu ideologije. A kako su događanja u Jugoslaviji pokazala, to nije samo crta razlika; povremeno, to je i crta krvavog sukoba.

Sukob duž nestabilnih granica između zapadne i islamske civilizacije traje vec 1300 godina. Nakon osnivanja islama, arapska i mavarska pomeranja prema zapadu i severu stala su tek kod Toursa (Francuska, op. p.) u 732. godini. Od jedanaestog do trinaestog stoleća krstaši su, s privremenim uspehom, pokušali da vrate hrišćanstvo i hrišćansku vladavinu u Svetu zemlju. Od četrnaestog do sedamnaestog veka, Turci Osmanlije su preokrenuli ravnotežu snaga, proširili svoj uticaj preko Bliskog istoka i Balkana, osvojili Carigrad i dvaput opsedali Beč. U devetnaestom i ranom dvadesetom veku, kako je Osmanlijska snaga okopnila, Britanija, Francuska i Italija ponovo su uspostavile zapadnu kontrolu nad većim delom severne Afrike i Srednjeg istoka.

6

Nakon Drugog svetskog rata, Zapad se počeo povlačiti; kolonijalna carstva su nestala; manifestovao se arapski nacionalizam, a zatim i islamski fundamentalizam; Zapad je postao energetski vrlo zavistan od zemalja Persijskog zaliva; naftom bogate muslimanske zemlje postale su bogate novcem i, kada su to poželele, bogate oružjem. Dogodilo se nekoliko ratova između Arapa i Izraela (stvorenog od strane Zapada). Francuska je u Alžiru vodila krvavi i nemilosrdni rat, kroz veći deo 1950-ih; Britanci i Francuzi su napali Egipat 1958; sledeći te događaje, američke snage vratile su se u Liban, napale Libiju te se uključile u razne vojne susrete sa Iranom; arapski i islamistički teroristi, podržani od strane barem triju Bliskoistočnih vlada, upotrebili su oružje slabih i minirali Zapadne vazduhoplove i instalacije te oteli Zapadne taoce. Ova vojna između Arapa i Zapada kulminirala je 1990, kada su Sjedinjene Države poslale veliku vojsku u Persijski zaliv, kako bi neke arapske zemlje odbranili od agresije drugih arapskih zemalja. Kao posledica, planiranje NATO-a sve je više usmereno na moguće pretnje i nestabilnosti duž njegove “južne granice”.

Nije verojatno da će ovo stogodišnje vojno međudelovanje Zapada i islama oslabiti. Naprotiv, ono bi moglo prerasti u zarazu. Zalivski rat je nekim Arapima doneo ponos zbog toga što je Sadam Husein napao Izrael i odupro se Zapadu. Takođe je mnogim Arapima doneo osećaj poniženja i ozlojeđenosti zbog vojne prisutnosti Zapada u Persijskom zalivu, zbog ogromne vojne premoći Zapada te zbog njihove vlastite nesposobnosti oblikovanja vlastite sudbine. Mnoge arapske zemlje, uz one izvoznike nafte, dosižu nivoe ekonomskog i društvenog razvoja na kojima autokratski oblici vladanja postaju neprikladni, a pokušaji uvođenja demokratije jačaju. Neka su se otvaranja u političkim sistemima Arapa već pojavila. Ovim otvaranjima najviše su se okoristili islamistički pokreti. Ukratko, u arapskom svetu, Zapadna demokratija jača protiv-Zapadne političke snage. Ovaj bi fenomen mogao biti prolazan, ali on u svakom slučaju povećava složenost odnosa između islamskih zemalja i Zapada.

Ti su odnosi takođe usložnjeni i demografijom. Spektakularni rast populacije u arapskim zemljama, posebno u severnoj Africi, doveo je do povećanog doseljavanja u zapadnu Evropu. Nastojanja zapadne Evrope u smanjivanju unutrašnjih granica izoštrila su političke osetljivosti u odnosu na taj razvoj. U Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, rasizam sve više pokazuje svoje lice, a politička reagovanja i nasilje prema arapskim i turskim doseljenicima od 1990. postaju sve rašireniji.

Na obe strane, na međudelovanje islama i Zapada gleda se kao na sukob civilizacija. “Sledeći sukob” Zapada, primećuje M. J. Akbar, indijski musliman, “definitivno će doći iz muslimanskog sveta. Potez islamskih naroda od Magreba do Pakistana, to je ono područje sa kojeg će započeti borba za novi svetski poredak”. Bernard Lewis došao je do sličnog zaključka:

Suočeni smo sa delovanjem i raspoloženjem koje daleko nadilazi razinu pitanja, politika i vlada koje ih izvršavaju. Ovo je ništa manje nego sukob civilizacija – možda iracionalna, ali zasigurno povesna reakcija drevnog protivnika našeg judeo-hrišćanskog nasleđa, naše svetovne sadašnjosti te svetskog širenja obe. (2)

7

Povesno, drugo veliko nesprijateljsko međudelovanje arapske islamske civilizacije bilo je sa paganskim, animističkim, a sada sve više i hrišćanskim crnim narodima juga. U prošlosti, ovo neprijateljstvo bivalo je sažetno u slici arapskih trgovaca robljem i crnih robova. Ono se ogleda u tekućem ratu između Arapa i crnaca u Sudanu, u borbama između pobunjenika podržanih od strane Libije i vlade u Čadu, napetostima između pravoslavnih hrišćana i muslimana na Rogu Afrike te političkim sukobima, ponovljenim pobunama i nasiljem između muslimanskih i hrišćanskim zajednica u Nigeriji. Izgledno je da će modernizacija Afrike i širenje hrišćanstva povećati verovatnoću sukoba duž ove nemirne granice. Simptomatičana izglednost pojačavanja ovog sukoba govor je pape Jovana Pavla II u Kartumu, u januaru 1993, kada je napao delovanja sudanske islamističke vlade protiv lokalne hrišćanske manjine.

Na severnoj granici islama, eruptirao je sukob između pravoslavnih i hrišćanskih naroda, što uključuje pokolj u Bosni i Sarajevu, provrelo nasilje između Srba i Albanaca, loše odnose između Bugara i njihove turske manjine, nasilje između Oseta i Inguša, neprekidan međusobni pokolj Jermena i Azera, napete odnose između Rusa i muslimana u srednjoj Aziji, razmeštanje ruskih vojnika u svrhu zaštite ruskih interesa na Kavkazu i u srednjoj Aziji. Religija pojačava oživljavanje etničkih identiteta i ponovno stimuliše ruske strahove o bezbednosti njihovih južnih granica. Ovaj koncept je dobro primetio Archie Roosevelt:

“Veliki deo ruske istorije leži u borbi Slovena i turskih naroda na njihovim granicama, borbi koja seže unatrag sve do osnivanja ruske države, pre više od hiljadu godina. U hiljadugodišnjem sukobljavanju Slovena sa njihovim istočnim susedima leži ključ razumevanja ne samo ruske povesti, već i ruske naravi. Da bi se razumele ruske stvarnosti danas, potrebno je usvojiti koncept velikih turskih etničkih grupa, koje su zaokupljale Ruse kroz stoleća”. (3)

I drugde u Aziji je sukobljavanje civilizacija duboko ukorenjeno. Istorijski sukob mislimana i hindusa na potkontitnentu očitava se ne samo u suparništvu između Pakistana i Indije, već i u jačajućem religijskom razdoru između sve militantnijih hinduskih grupa i značajne indijske muslimanske manjine. Uništavanje džamije Ayodhya u novembru 1992. iznelo je na površinu pitanje da li će Indija ostati svetovna demokratska država ili će postati hinduistička država. U istočnoj Aziji, Kina ima značajne teritorijalne nesuglasice sa svojim susedima. Provodila je okrutnu politiku prema budističkim Tibetancima, a provodi i sve okrutniju politiku prema svojoj tursko-muslimanskoj manjini. S krajem Hladnog rata, temeljne razlike između Kine i Sjedinjenih Država ponovo su se nametnule, u područjima poput ljudkih prava, trgovine i širenja naoružanja. Nije verovatno da će se ove razlike ublažiti. Kako je 1991. izjavio Deng Xaioping, “novi hladni rat” između Kine i Sjedinjenih Država je već u toku.

Isti izraz bivao je primenjivan i za sve teže odnose između Japana i Sjedinjenih Država. Ovde, kulturna razlika pogoršava ekonomski sukob. Ljudi na svakoj strani optužuju drugu stranu za rasizam, ali, barem što se tiče američke strane, antipatija nije rasna, već kulturna. Osnovne vrednosti, stavovi, uzorci ponašanja ova dva društva bi teško mogli biti različitiji nego što jesu. Ekonomska pitanja između Sjedinjenih Država i Evrope nisu manje ozbiljna od onih između

8

Sjedinjenih Država i Japana, ali ta pitanja nemaju jednaku političku naglašenost i emocionalni intenzitet, a iz razloga što su razlike između američke i evropske kulture mnogo manje od onih između američke civilizacije i japanske civilizacije.

Međudelovanja civilizacija vrlo se razlikuju u stepenu, u toj meri da je verovatno kako će neka biti obeležena i nasiljem. Između američkih i evropskih podcivilizacija Zapada, te između njih i Japana, očito je kako prevladava ekonomsko takmičenje. Međutim, na evroazijskom kontinentu, širenje etničkih sukoba, u svom ekstremu okarakterizovano je kao “etničko čišćenje”, nije bilo posve nasumično. Ono je bilo najčešće i najnasilnije između grupa koje pripadaju različitim civilizacijama. U Evroaziji, istorijski nemirne granice između civilizacija još jednom su u plamenu. Ovo je posebno tačno duž granica polumesecolikog bloka islamskih naroda, od zapada Afrike do srednje Azije. Nasilje se takođe pojavljuje između muslimana, sa jedne strane, te pravoslavnih Srba na Balkanu, jevreja u Izraelu, hindusa u Indiji, budista u Burmi i katolika na Filipinima. Islam ima krvave granice.

(2) Bernard Lewis, “The Roots of Muslim Rage”, The Atlantic Monthly, vol. 266, September 1990, p. 6o; Time, June 15, 1992, pp. 24-28.

(3) Archie Roosevelt, For Lust of Knowing, Boston: Little, Brown, i988, PP 332-333.

5. Okupljanje civilizacija: sindrom bratske zemlje

Grupe ili države koje pripadaju jednoj civilizaciji, a koje su se uplele u rat sa ljudima iz neke druge civilizacije, prirodno pokušavaju dobiti podršku drugih članova svoje civilizacije. Kako svet nakon Hladnog rata evoluira, civilizacijsko zajedništvo, kako je H. D. S. Greenway nazvao sindrom “bratske zemlje”, zamenjuje promišljanja političke ideologije i tradicionalne ravnoteže snaga kao osnova saradnje i udruživanja. Ovo je, u postupnoj pojavi, moguće opaziti u posthladnoratovskim sukobima u Persijskom zalivu, na Kavkazu i u Bosni. Nijedan od navedenih sukoba nije bio potpuni rat između civilizacija, ali je svaki uključivao elemente okupljanja civilizacija, za šta se činilo kako postaje sve važnije kako se sukob nastavlja i što može pružiti obećanje budućnosti.

Prvo, u Zalivskom ratu jedna arapska država napala je drugu, a zatim je ratovala protiv saveza arapskih, zapadnih i drugih država. Iako je samo nekoliko muslimanskih vlada otvoreno podržavalo Sadama Huseina, mnoge arapske elite privatno su navijale za njega, a osim toga bio je jako omiljen među velikim delovima arapske javnosti. Islamski fundamentalistički pokreti do jednoga su podržavali Irak, pre nego li od Zapada poduprte vlade Kuvajta i Saudijske Arabije. Jasno odbacujući arapski nacionalizam, Sadam Husein je izričito pozvao na pomoć u ime islama. On i oni koji su ga podržavali pokušali su definisati rat kao rat između civilizacija. “Ovo nije rat protiv Iraka”, snimio je Safar Al-Hawali, dekan islamskih studija na Univerzitetu Al-Qura u Meki, na vrpcu koja je naširoko kružila. “Ovo je Zapad protiv islama”. Ignorišući suparništvo

9

između Irana i Iraka, glavni iranski verski vođa, Ajatolah Ali Khamnenei, pozvao je na sveti rat protiv Zapada: “Borba protiv američke agresije, pohlepe, ciljeva i politike smatraće se džihadom, a bilo ko ubijen na tom putu je mučenik”. “Ovo je rat”, ustvrdio je jordanski kralj Husein, “protiv svih Arapa i svih muslimana, a ne samo protiv Iraka”.

Okupljanje značajnih delova arapskih elita i javnosti iza Sadama Huseina prisililo je one arapske vlade koje su bile u anti-iračkoj koaliciji da primire svoje delovanje i ublaže javne izjave. Arapske vlade suprostavile su se ili udaljile od sledećih pokušaja Zapada u primeni pritiska na Irak, uključujući nametanje zone zabrane letenja u leto 1992. i bombardovanje u januaru 1993. Zapadno-sovjetsko-tursko-arapska anti-iračka koalicija iz 1990. je do 1993. postala gotovo isključivo koalicija Zapada i Kuvajta protiv Iraka.

Muslimani su zapadna delovanja protiv Iraka upoređivali sa neuspehom zapada u zaštiti bosanskih muslimana od Srba i nametanju sankcija Izraelu zbog kršenja rezolucija UN-a. Zapad je, navodili su, koristio dvostruka merila. Međutim, svet civilizacija u sukobu neizbežno je i svet dvostrukih merila: ljudi jedno merilo primenjuju na njima bratske zemlje, a na druge primenjuju drugačije merilo.

Drugo, sindrom bratske zemlje pojavio se i u sukobima na području bivšeg Sovjetskog Saveza. Jermenski vojni uspesi 1992. i 1993. podstakli su Tursku na veću podršku svojoj religijskoj, etničkoj i verskoj braći u Azerbejdžanu. “Mi smo turski narod i imamo ista osećanja kao i Azerbejdžanci”, rekao je 1992. jedan tuski zvaničnik. “Mi smo pod pritiskom. Naše novine pune su fotografija zverstava i pitanja jesmo li još uvek odlučni naganjati politiku neutralnosti. Možda bismo Jermeniji trebali dati do znanja kako joj je u susedstvu velika Turska”. Predsednik Turgut Ozal se složio, primetivši kako bi Turska trebala barem “malo prestrašiti Jermene”. Turska će, ponovo je 1993. pripretio Ozal, “pokazati zube”. Mlaznjaci turskog Vojnog vazduhoplovstva izvodili su izviđačke letove duž jermenske granice; Turska je zaustavila pošiljke hrane i vazdušne letove prema Jermeniji; takođe je zajedno sa Iranom objavila kako neće prihvatiti cepanje Azerbejdžana. U svojim zadnjim godinama postojanja, sovjetska vlada podržavala je Azerbejdžan zbog toga što je imao vladu u kojoj su dominirali bivši komunisti. Međutim, padom Sovjetskog Saveza politička razmatranja ustuknula su pred religijskim razmatranjima. Ruske jedinice borile su se na strani Jermena, a Azerbejdžan je optužio “rusku vladu za zaokret od 180 stepeni”, prema podršci hrišćanskoj Jermeniji.

Treće, imajući na umu sukobe u bivšoj Jugoslaviji, zapadna javnost očitovala je prema bosanskim muslimanima saosećanje i podršku, u užasima koje su pretrpeli od ruke bosanskih Srba. Međutim, srazmerno malo zabrinutosti je izraženo prema hrvatskim napadima na muslimane i sudelovanju u cepanju Bosne i Hercegovine. U ranom stadijumu jugoslovenskog raspada, Nemačka je, u neobičnoj demonstraciji diplomatske poduzetnosti i snage, potakla drugih 11 članova Evropske zajednice na sleđenje primera u priznanju Hrvatske i Slovenije. Kao posledicu odlučnosti pape u pružanju snažne podrške dvema katoličkim zemljama, Vatikan ih je priznao čak i pre Zajednice. Sjedinjene Države su sledile Evropu. Tako su se vodeći igrači

10

zapadne civilizacije svrstali iza svojih sureligijaca. Dosledno tome izvešteno je kako je Hrvatska primila značajne količine oružja od srednjoevropskih i drugih zapadnih zemalja. S druge strane, vlada Borisa Jeljcina pokušala je ići srednjim putem koji bi vodio računa o pravoslavnim Srbima, ali Rusiju ne bi udaljio od Zapada. Međutim, ruske konzervativne i nacionalističke skupine, uključujući mnoge zakonodavce, napale su vladu zbog toga što nije otvorenija prema podršci Srbima. Do rane 1993. nekoliko stotina Rusa služilo je u srpskim snagama, a kružili su i izveštaji o isporukama ruskog oružja Srbiji.

S druge strane, islamske vlade i skupine kudile su Zapad zbog nepomaganja Bošnjacima. Iranske vođe zatražile su od muslimana iz svih zemalja da Bosni pruže pomoć; kršeći embargo na oružje UN-a. Iran je Bošnjake opskrbio ljudstvom i oružjem; od Irana podržane libanske skupine poslale su gerilce da uvežbavaju i organizuju bošnjačke snage. U 1993. je izvešteno kako se u Bosni bori gotovo 4000 muslimana iz više od dvadeset islamskih zemalja. Vlade Saudijske Arabije i drugih zemalja su se našle pod sve većim pritiskom fundamentalističih skupina iz svojih vlastitih društava, koje su tražile veću podršku Bošnjacima. Do kraja 1992. izvešteno je kako je Saudijska Arabija Bošnjacima dostavila znatna sredstva za oružje i druge potrepštine, što je značajno povećalo njihove vojne sposobnosti naspram Srba.

U 1930-ima španski građanski rat izazvao je intervenciju zemalja koje su politički bile fašističke, komunističke i demokratske. U 1990. jugoslovenski sukob izazvao je intervenciju zemalja koje su muslimanske, pravoslavne i zapadno-hrišćanske. Ova paralela nije prošla neprimećeno. “Rat u Bosni i Hercegovini s osećajne strane postao je jednak borbi protiv fašizma u Španskom građanskom ratu”, primetio je jedan saudijski urednik. “One koji su poginuli smatraju se mučenicima koji su pokušali spasiti svoju braću muslimane”.

Sukobi i nasilje će se isto tako pojaviti između država i grupa unutar iste civilizacije. Međutim, verovatno je da će takvi sukobi biti manjeg intenziteta i manje verovatnosti širenja nego sukobi između civilizacija. Zajedničko članstvo u civilizaciji smanjuje verovatnost nasilja u situacijama u kojima bi se ono inače pojavilo. U 1991. i 1992. mnogi su bili uzbunjeni mogućnošću nasilnog sukoba oko teritorija između Rusije i Ukrajine, posebno oko Krima, crnomorske flote, nuklearnog oružja i raznih ekonomskih pitanja. Međutim, ako je civilizacija ono što je bitno, verovatnost sukoba između Ukrajinaca i Rusa trebala bi biti niska. Radi se o dva slovenska, ponajpre pravoslavna naroda, koji su stolećima održavali bliske odnose. Uprkos svim razlozima za sukob, već su 1993. vođe ovih dvaju zemalja uspešno pregovarale i deaktivirale probleme između dve zemlje. Dok je drugde u bivšem Sovjetskom Savezu bilo ozbiljnih borbi između muslimana i hrišćana, a i mnogo napetosti i nešto sukoba između zapadnih i pravoslavnih hrišćana u baltičkim državama, između Rusa i Ukrajinaca nasilja uopšte nije bilo.

Okupljanje civilizacija do danas je bilo ograničeno, ali u porastu i jasno je kako ima potencijal mnogo daljeg širenja. Kako su se sukobi u Persijskom zalivu, na Kavkazu i u Bosni nastavili, položaji naroda i pukotina među njima sve više su bili duž civilizacijskih crta. Političari populisti, religijske vođe i mediji našli su u tome snažan način podsticanja masovne podrške i

11

pritiska na neodlučne vlade. U nadolazećim godinama, lokalni sukobi sa najvećom verovatnošću prerastanja u velike ratove biće oni u Bosni i na Kavkazu, duž rasednih granica između civilizacija. Sledeći svetski rat, ako će ga biti, biće rat između civilizacija.

6. Zapad protiv svih

Zapad se sada u odnosu na druge civilizacije nalazi na neobičnom vrhuncu moći. Njegov supersilni protivnik nestao je sa karte sveta. Vojni sukobi izmedu zapadnih država su nezamislivi, a zapadna vojna moć nema ozbiljnog protivnika. Uz izuzetak Japana, Zapad nema ni ekonomskog izazivača. Dominira međunarodnim političkim i bezbednosnim institucijama, a sa Japanom i međunarodnim ekonomskim institucijama. Globalna politička i ekonomska pitanja učinkovito rešava direktorat Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske, ekonomska pitanja direktorat Sjedinjenih Država, Nemačke i Japana, od kojih svi među sobom održavaju neobično bliske odnose, tako isključujući manje i uglavnom ne-zapadne zemlje. Odluke donesene u Savetu bezbednosti UN-a ili u Međunarodnom monetarnom fondu, a koje odražavaju interese Zapada, svetu se predstavljaju tako kao da odražavaju želje međunarodne zajednice. Sama fraza “međunarodna zajednica” postala je kolektivni eufemizam (zamena za “slobodan svet”) koji bi delovanjima koja odražavaju interese Sjedinjenih Država i drugih zapadnih sila trebala dati globalnu legitimnost. (4) Kroz MMF i druge međunarodne ekonomske institucije, Zapad unapređuje svoje ekonomske interese i drugim narodima nameće ekonomske politike koje nalazi prikladnim. U bilo kojoj anketi ne-zapadnih naroda, MMF bi bez sumnje dobio podršku ministara finansija i nekolicine drugih, ali i jasnu negativnu ocenu gotovo svih drugih, koji bi se složili sa Georgyjem Arbatovom, a koji je službenike MMF-a okarakterisao kao “neo-Boljševike koji vole iznuđivati novac od drugih, nametati strana i nedemokratska pravila ekonomskog i političkog ponašanja i gušiti ekonomsku slobodu”.

Zapadna dominacija Savetom bezbednosti UN-a i njegovim odlukama, remećena samo povremenim suzdržavanjem Kine, rezultirala je legitimacijom UN-a zapadnom korištenju sile kako bi se Irak oterao iz Kuvajta te uništavanju iračkog sofisticiranog oružja i sposobnosti da takvo oružje proizvede. Isto tako, rezultirala je i delovanjem bez presedana, kada su Sjedinjene Države, Britanija i Francuska naterale Savet bezbednosti da od Libije zatraži izručenje osumnjičenih za rušenje aviona Pan Am 103, a zatim, kada je Libija odbila, nametne sankcije. Nakon pobede nad najvećom arapskom vojskom, Zapad nije oklevao da proširi uticaj u arapskom svetu. Zapad učinkovito koristi međunarodne institucije, vojnu moć i ekonomske resurse kako bi vodio svet na način koji će omogućiti njegovu prevlast, zaštititi njegove interese i unaprediti njegove političke i kulturne vrednosti.

U najmanju ruku, tako ne-zapadnjaci vide novi svet, a njihovo gledište je u značajnom delu ispravno. Dakle, razlike u moći i nastojanja na vojnoj, ekonomskoj i institucionalnoj moći su jedan izvor sukoba između Zapada i drugih civilizacija. Razlike u kulturi, a to znači razlike u

12

osnovnim vrednostima i verovanjima, drugi su izvor sukoba. V. S. Naipaul je tvrdio kako je zapadna civilizacija “univerzalna civilizacija” koja je “prikladna za sve ljude”. Na površinskoj razini, zaista je mnogo od zapadne kulture prodrlo u ostatak sveta. Međutim, na nešto osnovnijoj razini, zapadni koncepti suštinski se razlikuju od onih koji preovladavaju u drugim civilizacijama. Zapadne ideje individualnosti, liberalizma, konstitucionalizma, ljudskih prava, jednakosti, slobode, vladavine zakona, demokratije, slobodnog tržišta, odvojenosti crkve i države, često imaju vrlo malo rezonancije u islamskoj, konfučijanskoj, japanskoj, hinduističkoj, budističkoj ili pravoslavnoj kulturi. Zapadna nastojanja na širenju takvih ideja zauzvrat stvaraju reakciju protiv “imeprijalizma ljudskih prava” te ponovnog potvrđivanja urođeničkih vrednosti, kao što je moguće videti u podršci mlade generacije ne-zapadnih kultura religijskom fundamentalizmu. Sama pomisao kako bi “univerzalna civilizacija” mogla postojati je zapadna ideja, direktno u suprotnosti sa jednostranošću većine azijskih društava i njihovog naglašavanja onoga što ljude razlikuje jedne od drugih. I zaista, autor pregleda 100 komparativnih studija vrednosti u različitim društvima zaključuje kako su “vrednosti koje su na Zapadu najvažnije, u ostatku sveta najmanje važne”. (5) U političkom carstvu ove razlike se, naravno, očitavaju u naporima Sjedinjenih Država i drugih zapadnih sila u poticanju ljudi na prihvatanje zapadnih ideja koje se tiču demokratije i ljudskih prava. Moderna demokratska vlada nastala je na Zapadu. Kada se razvije u ne-zapadnim društvima, obično je rezultat zapadnog nametanja ili kolonijalizma.

Središnja osa svetske politike u budućnosti će verovatno, kao u frazi Kishorea Mahbubanija, biti sukob “Zapada i Ostalih” i u odgovoru ne-zapadnih civilizacija na zapadnu moć i zapadne vrednosti. (6) Verovatno je kako će ti odgovori biti kombinacija tri oblika. Na jednoj krajnosti, ne-zapadne države, poput Burme i Severne Koreje, pokušaće da vode politiku izolacije, kako bi svoja društva izolovali od zapadnog proboja ili “korupcije” te će se, u stvari, isključiti iz sudelovanja u globalnoj zajednici pod zapadnom dominacijom. Međutim, cena ovoga je visoka i malo je država koje su se odlučile isključivo na tu opciju. Druga alternativa, ekvivalent “hvatanja priključka na železničku kompoziciju” u teoriji međunarodnih odnosa, pokušaj je priključenja Zapadu i prihvatanja njegovih vrednosti i institucija. Treća je alternativa pokušaj “uravnoteživanja” Zapada razvijanjem vlastite ekonomske i vojne snage te protivzapadnom saradnjom sa drugim ne-zapadnim društvima, uz istovremeno čuvanje urođeničkih vrednosti i institucija; ukratko, modernizacija, ali bez pozapađivanja.

(4) Almost invariably Western leaders claim they are acting on behalf of “the world community”. One minor lapse occurred during the run-up to the Gulf War. In an interview on “Good Morning America”, Dec. 21, 1990, British Prime Minister John Major referred to the actions “the West” was taking against Saddam Hussein. He quickly corrected himself and subsequently referred to “the world community”. He was, however, right when he erred.

(5) Harry C. Triandis, The New York Times, Dec. 2S, 1990, p. 41, and “Cross-Cultural Studies of Individualism and Collectivism”, Nebraska Symposium on Motivation, vol. 37, 1989, pp. 41-133.

13

(6) Kishore Mahbubani, “The West and the Rest”, The National Interest, Summer 1992, pp. 3-13.

7. Rastrgane zemlje

Kako se u budućnosti ljudi međusobno budu razlikovali po civilizacijama, zemlje sa velikim brojem ljudi iz različitih civilizacija, poput Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, kandidati su za raspad. Neke druge zemlje imaju visok stupanj kulturne homogenosti, ali su podeljene oko pripadnosti jednoj ili drugoj civilizaciji. To su rastrgane zemlje. Za njih su svojstvena vođstva koja svoje zemlje žele da učine članicama Zapada, ali su istorija, kultura i tradicija njihovih zemalja ne-zapadni. Najočitija, izvorno rastrgana zemlja je Turska. Turska vođstva iz kasnog dvadesetog stoleća sledila su Ataturkovu tradiciju te su Tursku definisali kao modernu i svetovnu, zapadnu naciju-državu. Ona su sklopila savezništva sa Zapadom u NATO-u i Zalivskom ratu; ona su zatražila članstvo u Evropskoj zajednici. Međutim, istovremeno su delovi turskog društva podržavali buđenje islama te su tvrdili da je Turska u svom temelju bliskoistočno muslimansko društvo. Uz to, dok su turske elite definisale Tursku kao zapadno društvo, elite Zapada su Tursku odbijale da prihvate kao takvu. Turska neće postati članica Evropske zajednice, a pravi razlog tome, kako je rekao predsednik Ozal, “je taj što smo mi muslimani, a oni su hrišćani, ali oni to ne žele reći”. Odbacivši Meku, a zatim bivajući odbačena od strane Brisela, gde Turska gleda? Taškent bi mogao biti odgovor. Kraj Sovjetskog Saveza daje Turskoj priliku da postane vođa oživele turske civilizacije koja uključuje sedam zemalja, od granica Grčke do granica Kine. Ohrabrena od Zapada, Turska ulaže napore da sama oblikuje svoj vlastiti identitet.

Tokom protekle decenije Meksiko je zauzeo položaj donekle sličan položaju Turske. Jednako kao što je Turska napustila svoju istorijsku suprostavljenost Evropi te joj se pokušala priključiti, tako je i Meksiko prestao definisati sebe kroz suprostavljanje Sjedinjenim Državama te umesto toga pokušava imitirati Sjedinjene Države i priključiti se Severnoameričkoj zoni slobodne trgovine (North American Free Trade Area). Meksičke vođe su se uključile u veliki posao ponovnog definisanja meksičkog identiteta te su započele korenitu ekonomsku transformaciju, koja će, konačno, voditi i korenitim političkim promenama. U 1991. godini, visoki savetnik predsednika Carlosa Salinasa de Gortarija detaljno mi je opisao sve promene koje je Salinasova vlada preduzimala. Kada je završio, primetio sam: “To je vrlo impresivno. Čini mi se, da ono što pokušavate učiniti jeste preobražaj Meksika iz latinoameričke u severnoameričku zemlju”. On me je pogledao sa iznenađenjem, te uzviknuo: “Tačno! Upravo je to ono što pokušavamo da učinimo, ali, naravno, to nikad ne bismo javno rekli”. Kao što njegova primedba daje da se nasluti, u Meksiku, isto kao i u Turskoj, značajni delovi društva se opiru redefiniciji identiteta svoje zemlje. U Turskoj, evropski orijentisane vođe su pravile gestove prema islamu (Ozalovo hodočašće u Meku); tako i meksičke severnoamerički orijentisane vođe moraju praviti gestove

14

prema onima koji Meksiko smatraju latinoameričkom zemljom (Salinasov ibero-američki susret u Gvadalahari).

Istorijski, Turska je bila najdublje rastrgana zemlja. Za Sjedinjene Države, Meksiko je najbliža rastrgana zemlja. Globalno, najznačajnija rastrgana zemlja je Rusija. Pitanje da li je Rusija deo Zapada ili vođa zasebne slovensko-pravoslavne civilizacije, uvek se ponovo pojavljuje u ruskoj povesti. To pitanje bilo je zamagljeno pobedom komunista u Rusiji, koji su uvezli zapadnu ideologiju, prilagodili je ruskim uslovima te u ime iste te ideologije izazvali Zapad. Dominacija komunizma prekinula je istorijsku raspravu između pozapađivanja i rusificiranja. Kako je komunizam propao, Rusi se ponovo suočavaju s ovim pitanjem.

Predsednik Jeljcin usvaja zapadna načela i ciljeve te pokušava Rusiju učiniti “normalnom” zemljom i delom Zapada. Međutim, i ruska elita i ruska javnost podeljeni su oko ovog pitanja. Među umerenijim protivnicima, Sergej Stankevič tvrdi da bi Rusija trebala odbaciti “atlantski” smer, koji bi za nju značio “postati evropskom, postati delom svetske ekonomije na brz i organizovan način, postati osmim članom Sedmorke te stavljanje posebnog naglaska na Nemačku i Sjedinjene Države kao dva dominantna člana Atlantskog saveza”. Iako odbacije i ekskluzivno evropsku politiku, Stankevič i pored toga tvrdi da Rusija mora dati prioritet zaštiti Rusa u drugim zemljama, naglasiti svoje turske i islamske veze te promicati “bitnu preraspodelu naših resursa, naših izbora, naših veza i naših interesa u smeru Azije, u smeru istoka”. Ljudi ovog uverenja kritikuju Jeljcina zbog podređivanja ruskih interesa interesima Zapada, zbog smanjenja ruske vojne snage, zbog propuštanja da podrži tradicionalne prijatelje poput Srbije te zbog guranja ekonomskog i političkog preustrojstva koji šteti ruskom puku. Karakteristija ove opšte sklonosti je i nova simpatija prema idejama Petra Savitskyja, koji je 1920-tih tvrdio kako je Rusija jedinstvena evroazijska civilizacija. (7) Ekstremniji među ovima iznose i mnogo sirovije nacionalističke, protivzapadne i antisemitske stavove te podstiču Rusiju da obnovi svoju vojnu snagu i uspostavi jače veze sa Kinom i islamskim zemljama. Poput svoje elite, podeljen je i ruski narod. Istraživanje mišljenja u evropskoj Rusiji u proleće 1992. otkrilo je kako 40% javnosti ima pozitivan stav prema Zapadu, a 36% negativan. Kao što je bila kroz većinu svoje istorije, Rusija je i ranih 1990-ih istinski rastrgana zemlja.

Kako bi redefinisala svoj civilizacijski identitet, rastrgana zemlja treba ispuniti tri uslova. Prvo, njena politička i ekonomska elita generalno treba da daje podršku i bude entuzijastična prema ovom kretanju. Drugo, njena javnost mora pristati na redefiniciju. Treće, dominantne skupine u civilizaciji primaocu trebaju biti voljne prihvatiti preobraćenika. Kod Meksika su ova tri uslova u velikoj meri ispunjena. Kod Turske, u velikoj meri su prisutna prva dva uslova. Kod ruskog pridruživanja Zapadu, nijedan od uslova nije jasno prisutan. Sukob između liberalne demokratije i marksizma-lenjinizma bio je sukob između ideologija, koje su, usprkos velikim razlikama, očito delile krajnje ciljeve slobode, jednakosti i napretka. Tradicionalna, autoritarna, nacionalistička Rusija mogla bi imati potpuno drugačije ciljeve. Zapadni demokrata mogao je voditi intelektualnu raspravu sa sovjetskim marksistom. Sa ruskim tradicionalistom, to bi bilo gotovo nemoguće. Ako bi, nakon što su se prestali ponašati kao marksisti, odbacili liberalnu

15

demokratiju i počeli da se ponašaju poput Rusa, a ne zapadnjaka, odnosi između Rusije i Zapada ponovo bi mogli postati udaljeni i konfliktni. (8)

(7) Sergei Stankevich, “Russia in Search of Itself”, The National Interest, Summer 1992, pp. 47-51; Daniel Schneider, “A Russian Movement Rejects Western Tilt”, Christian Science Monitor, Feb. 5, 1993, pp. 5-7.

(8) Owen Harries has pointed out that Australia is trying (unwisely in his view) to become a torn country in reverse. Although it has been a full member not only of the West but also of the ABCA military and intelligence core of the West, its current leaders are in effect proposing that it defect from the West, redefine itself as an Asian country and cultivate dose ties with its neighbors. Australia’s future, they argue, is with the dynamic economies of East Asia. But, as I have suggested, close economic cooperation normally requires a common cultural base. In addition, none of the three conditions necessary for a torn country to join another civilization is likely to exist in Australia’s case.

8. Konfučijansko-islamska veza

Prepreke ne-zapadnih zemalja u pridruživanju Zapadu značajno se razlikuju. One su najmanje za latinoameričke i istočnoevropske zemlje. One su veće za pravoslavne zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. One su još veće za muslimanska, konfucijanska, hinduistička i budistička društva. Japan je za sebe uspostavio jedinstven položaj pridruženog člana Zapada: prema nekim gledištima jeste na Zapadu, ali očito nije u značajnim razmerama od Zapada. One zemlje, koje se iz razloga kulture i moći ne žele ili ne mogu pridružiti Zapadu, takmiče se sa Zapadom razvijajući vlastitu ekonomsku, vojnu i političku moć. One ovo čine unapređujući svoj unutrašnji razvoj i sarađujući sa drugim ne-zapadnim zemljama. Najistaknutiji oblik ovakve saradnje je konfučijansko-islamska veza, koja se pojavila zbog suprostavljanja interesima, vrednostima i moći Zapada.

Gotovo bez izuzetka, zemlje Zapada smanjuju svoju vojnu moć; pod Jeljcinovim vođstvom isto je i u Rusiji. Međutim, Kina, Severna Koreja i nekoliko zemalja Srednjeg istoka značajno proširuju svoje vojne sposobnosti. One to čine kroz uvoz oružja iz zapadnih i ne-zapadnih izvora, kao i razvijanjem vlastitih vojnih industrija. Jedna posledica toga je pojava onog što je Charles Krauthammer nazvao “Države oružja”, a Države oružja nisu države Zapada. Druga posledica je promena definicije kontrole naoružanja, a ta kontrola je koncept i cilj Zapada. Tokom Hladnog rata glavna je svrha kontrole naoružanja bila uspostaviti stabilnu vojnu ravnotežu između Sjedinjenih Država i njihovih saveznika i Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika. U nakon-hladnoratovskom svetu glavni cilj kontrole naoružanja je sprečavanje ne-zapadnih društava u razvoju vojnih sposobnosti koje bi mogle zapretiti interesima Zapada. Zapad ovo pokušava da postigne kroz međunarodne sporazume, ekonomski pritisak i kontrole prenosa naoružanja i tehnologije oružja.

16

Sukobljavanje između Zapada i konfučijansko-islamskih država zadržava se uglavnom, iako ne i jedino, na nuklearnim, hemijskim i biološkim oružjima, balističkim raketama i drugim sofisticiranim sredstvima za isporuku tih oružja, kao i sistemima za navođenje, obaveštavanje i drugim elektronskim sredstvima za postizanje tog cilja. Zapad unapređuje neproliferaciju kao sveobuhvatno pravilo te neproliferacijske sporazume i inspekcije kao sredstva za ostvarivanje tog pravila. Takođe preti i raznolikim sankcijama protiv onih koji unapređuju širenje naprednih oružja te nudi neke pogodnosti za one koji to ne čine. Pažnja Zapada se uredsređuje, što je shvatljivo, na one narode koji su stvarno ili potencijalno Zapadu neprijateljski.

S druge strane, ne-Zapadni narodi ističu svoja prava na nabavku i razvoj kojeg god oružja kojeg nalaze potrebnim za svoju bezbednost. Oni su takođe usvojili, do kraja, istinitost odgovora indijskog ministra odbrane na pitanje o najvažnijoj lekciji Zalivskog rata: “Ne borite se sa Sjedinjenim Državama osim ako nemate nuklearno oružje”. Na nuklearno oružje, hemijska oružja i projektile, gleda se, verovatno pogrešno, kao na potencijalna sredstva za izjednačavanje sa nadmoćnom konvencionalnom moći Zapada. Kina, naravno, već ima nuklearno oružje; Pakistan i Indija imaju sposobnost da ga razviju. Čini se da ga Severna Koreja, Iran, Irak, Libija i Alžir pokušavaju nabaviti. Visoki iranski zvaničnik je izjavio da bi sve muslimanske države trebale nabaviti nuklearno naoružanje, a predsednik Irana je 1988. godine navodno izdao nalog za razvoj “napadačkih i obrambenih hemijskih, bioloških i radioloških oružja”.

Od centralne važnosti za razvoj protivzapadnih vojnih sposobnosti je stalno povećanje vojne moći Kine, kao i sredstava za stvaranje vojne moći. Potpomognuta spektakularnim ekonomskim razvojem, Kina brzo povećava svoje vojne troškove i energično napreduje u modernizaciji svojih vojnih snaga. Ona nabavlja oružja od bivših država Sovjetskog Saveza; ona razvija dalekometne rakete; 1992. je testirala jedno-megatonsku nuklearnu bombu. Ona razvija sposobnosti za projekciju moći, dobavljajući tehnologiju za nadopunu gorivom u vahduhu i pokušavajući da nabavi nosač aviona. Njeno vojno jačanje i nametanje suvereniteta nad Južnokineskim morem izaziva višestranu vojnu trku u istočnoj Aziji. Kina je isto tako i veliki izvoznik naoružanja i tehnologije oružja. Ona je u Libiju i Irak izvezla materijale koji bi mogli biti iskorišćeni za proizvodnju nuklearnog oružja i nervnih gasova. Alžiru je pomogla da izgradi reaktor pogodan za istraživanje i proizvodnju nuklearnih oružja. Kina je Iranu prodala nuklearnu tehnologiju, za koju američka administracija veruje da može biti iskorišćena isključivo za stvaranje oružja te se čini da je Pakistanu isporučila delove za rakete dometa 300 milja. Severna Koreja već neko vreme ima program nuklearnog naoružanja, a Siriji i Iranu je prodala napredne rakete i raketnu tehnologiju. Smer toka oružja i tehnologije za proizvodnju oružja uopšte ide iz istočne Azije na Srednji istok. Međutim, nesto toka postoji i u suprotnom smeru; Kina je rakete Stinger dobila iz Pakistana.

Tako je zaživela konfučijansko-islamska vojna povezanost, osmišljena kako bi među svojim članovima unapređivala nabavku oružja i tehnologija oružja potrebnih za suprostavljanje vojnoj moći Zapada. Možda će potrajati, a možda i neće. Međutim, trenutno je to, kako je Dave McCurdy rekao, “odmetnička pogodba, vođena proliferatorima i njihovim sponzorima”. Tako se

17

pojavljuje novi oblik trke u naoružanju, između konfučijansko-islamskih zemalja i Zapada. U staromodnoj trci u naoružanju svaka je strana razvijala vlastita oružja, kako bi postigla ravnotežu ili nadmoć nad drugom stranom. U ovom novom obliku takmičenja u naoružanju jedna strana razvija svoja oružja, a druga strana ne pokušava postići ravnotežu, već ograničiti i sprečiti taj razvoj oružja, istovremeno smanjujući svoje vlastite vojne sposobnosti.

9. Posledice za Zapad

Ovaj članak ne tvrdi da će civilizacijski identiteti zameniti sve druge identitete, da će nacije-države nestati, da će svaka civilizacija postati jedinstven i koherentan politički entitet, da se grupe unutar civilizacije neće sukobiti te da će se čak i boriti. Ova studija zagovara hipotezu da su razlike između civilizacija stvarne i važne; civilizacijska svest je u porastu; sukobi između civilizacija zameniće ideološke i druge oblike sukoba kao dominantni oblik; međunarodni odnosi, istorijska predstava rezervisana za Zapadnu civilizaciju bivaće sve više odzapađivani te će postati igra u kojoj su nezapadne civilizacije sudionici, a ne samo objekti; uspešne političke i ekonomske međunarodne institucije verovatnije će se razviti unutar civilizacija nego između civilizacija; sukobi između grupa unutar različitih civilizacija će biti učestaliji, duži i nasilniji od sukoba između grupa unutar istih civilizacija; nasilni sukobi između grupa iz različitih civilizacija su najverovatniji i najopasniji izvor eskalacije, koja bi mogla voditi globalnim ratovima; glavna osa svetske politike biće odnos između “Zapada i Ostalih”; elite u nekim rastrganim nezapadnim zemljama će pokušati svoje zemlje učiniti delom Zapada, ali će u većini slučajeva putem naići na velike prepreke; središnje žarište sukoba u neposrednoj budućnosti biće između Zapada i nekoliko islamsko-konfučijanskih zemalja.

Ovo nije zagovaranje poželjnosti sukoba između civilizacija. Ovo je, jednostavno, postavljanje opisnih hipoteza o mogućem izgledu budućnosti. Ako su ove hipoteze verodostojne, potrebno je razmotriti njihovo značenje za politiku Zapada. Ove implikacije bi trebalo podeliti u kratkoročne prednosti i dugoročna prilagođavanja. Očito je da je u kratkoročnom interesu Zapada promovisanje veće saradnje i jedinstva u svojoj vlastitoj civilizaciji, posebno između njenih evropskih i severnoameričkih komponenti; priključivanje Zapadu društava istočne Evrope i Latinske Amerike čije su kulture bliske Zapadnoj; promovisanje i održavanje saradničkih odnosa sa Rusijom i Japanom; sprečavanje eskalacija lokalnih unutarcivilizacijskih sukoba u velike unutarcivilizacijske ratove; ograničavanje povećanja vojnih moći konfučijanskih i islamskih država; ublažavanje smanjivanja vojnih sposobnosti Zapada i održanje vojne prevlasti u istočnoj i jugozapadnoj Aziji; iskorišćavanje razlika i sukoba između konfučijanskih i islamskih država; podržavanje grupa u drugim civilizacijama koje simpatiziraju zapadne vrednosti i interese; ojačavanje međunarodnih institucija koje odražavaju i legitimišu interese i vrednosti Zapada i unapređivanje uključivanja nezapadnih država u te institucije.

18

U dužem razdoblju bile bi primenjene i druge mere. Zapadna civilizacija je i zapadna i moderna. Nezapadne civilizacije su pokušale da postanu moderne, a bez da postanu zapadne. Do danas, to je uspelo samo Japanu. Nezapadne civilizacije će nastaviti da pokušavaju da dosegnu bogatstva, tehnologije, veštine, strojeve i oružja, sve što je deo bivanja modernim. Takođe će pokušati da pomire ovu modernost sa svojim tradicionalnim kulturama i vrednostima. Njihova relativna ekonomska i vojna snaga prema Zapadu će se povećati. Stoga će Zapad sve više morati da se prilagođava ovim modernim nezapadnim civilizacijama, čija se moć približava moći Zapada, ali čije se vrednosti i interesi značajno razlikuju od onih Zapada. Ovo će od Zapada zahtevati da održi svoju ekonomsku i vojnu moć, potrebnu za zaštitu svojih interesa naspram interesa tih civilizacija. To će, međutim, od Zapada zahtevati i razvijanje dubljeg razumevanja temeljnih religijskih i filozofskih pretpostavki drugih civilizacija te načina na koje ljudi u tim civilizacijama vide njihove interese. To će zahtevati ulaganje napora u prepoznavanje elementata istovetnosti između Zapada i drugih civilizacija. U doglednoj budućnosti neće biti univerzalne civilizacije, već će postojati svet različitih civilizacija, od kojih će se svaka morati naučiti suživotu sa drugima.

SUKOB CIVILIZACIJASemjuel Hantington

Globalno-politička situacija u svetu posle hladnoratovskog perioda suštinski se izmenila.

Blokovsku podelu sveta – bipolarni svet zamenjuje civilzacijska podela sveta i multipolarni svet. Pojavljuje se svetski poredak zasnovan na civilizaciji u kojem se drzave grupi[u oko vodeće države(a) koja čini jezgro njihove civilizacije.

Civilizacije imaju političku strukturu po šemi: a) najvažnija država – dominantna država u civilizaciji npr. Rusija u pravoslavnom

svetu.b) države članice – koje su potpuno identifikovane sa svojom civilizacijom, npr. Italija u

zapadnoevropskoj civilizaciji.c) usamljene države – države kojima nedostaje kulturno zajedništvo sa drugim

državavama, npr. Japan, ako se japanska civilizacija posmatra kao posebna.d) podeljene države – države u kojima velike grupe pripadaju različitim civilizacijama,

npr. BiH. e) pocepane drzave – države koje imaju jednu predominantnu kulturu koja je smešta u

jednu civilizaciju, ali njeno vođstvo želi da je premesti u drugu civilizaciju, npr. Turska.

U posthladnoratovskom svetu najvažnije razlike između ljudi i država nisu političke, ekonomske ili ideološke već kulturne. Društva spojena ideologijom, ali podeljena civilizacijom se raspadaju (SSSR, SFRJ), a društva razdvojena ideologijom ali spojena civilizacijom ponovo se ujedinjuju (Nemacka).

19

Naziru se najmanje četiri velike civilizacijske grupe: 1) Kineska; 2) Hindu ; 3) Islamska ; 4) Zapadna, a moguće im je pridodati 5) Japansku; 6) Latinoameričku ; 7) Afričku.U svetu koji se pojavljuje niti jedna država uključujući SAD, niti civilizacija neće imati globalnu dominaciju – globalna moć karakteristična za period Hladnog rata je zastarela.

Univerzalna opštesvetska civilizacija se ne pojavljuje.Pretpostavka da kraj Hladnog rata zna;i i kraj sukoba u globalnoj politici i pojavu jednog relativno harmoničnog sveta zasnovanog na vrednostima zapadne civilizacije je pogrešna. Ovu pretpostavku izneo je Fukujama smatrajući da se nalazimo na kraju istorije u smislu dovršavanja ideološke evolucije čovečanstva i trijumfa liberalne demokratije. Budućnost neće biti posvećena borbama oko ideja već rešavanju svetskih ekonomskih i tehničkih problema.

Civilizacijska paradigma odbacuje ideju univerzalne civilizacije i polazi od pretpostavke da se u posthladnoratovskom svetu narodi grupišu na kulturnoj i civilizacijskoj osnovi. Ideja univerzalne civilizacije služi samo da opravda zapadnu kulturnu dominaciju. Nezapad vidi kao zapadno ono što Zapad vidi kao univerzalno.

Modernizacija je odvojena od pozapadnjačenja.Širenje Zapada promovisalo je modernizaciju i pozapadnjačenje i Zapad je smatrao da ova dva fenomena nužno idu zajedno. Ekonomski i tehnološki razvoj će zahtevati radikalno preoblikovanje nezapadnih društava. Nezapadne kulture su inkompatibilne sa modernizacijom i moraju da budu ukinute da bi se društvo uspešno modernizovalo. Mežutim, u savremenom svetu nezapadna društva krenula su u pravcu pokušaja da se modernizacija kombinuje sa domaćom kulturom. Izražavaju ga slogani tipa “Japanski duh, Zapadna tehnika“ ili “Kinesko učenje za fundamentalne principe, Zapadno učenje za praktičnu upotrebu“. Suština je u tome da nezapadna društva prihvataju modernizaciju i žele da budu modernizovana, ali ne žele da budu pozapadnjačena. “Modernizacija da – pozapadnjačenje ne“. U praksi se pokazalo da modernizacija nezapadnih društava u svojim ranim fazama promoviše pozapadnjačenje, ali da u drugoj generaciji ima suprotan efekat i promoviše depozapadnjačenje. Jer modernizacija povećava ekonomsku, vojnu i političku moć društva i ohrabruje njegove članove da imaju poverenja u svoju kulturu i postanu kulturno samouvereni. Nekoliko vekova nezapadni narodi zavideli su zapadnim društvima na ekonomskom prosperitetu, tehnološkoj sofisticiranosti, vojnoj moći i političkoj koheziji. Da bi postali bogati i moćni oni su morali da postanu kao Zapad. Ipak, danas su ovakvi kemalistički stavovi iščezli. Svoj razvoj oni pripisuju privrženosti vlastitoj kulturi, a ne uvozu zapadne kulture. Oni tvrde da su uspeli zato što su drugačiji od Zapada. Azijati npr. veruju da je njihov ekonomski uspeh proizvod azijske, u osnovi konfučijanske kulture. Nju karakteriše poredak, disciplina, porodica, kolektivizam, umerenost i uopšteno nadmoć države u odnosu na društvo i društva u odnosu na individuu. Ta kultura je po njihovom mišljenju superiorna u odnosu na dekadentnu evropsku kulturu samozadovoljstva, individualizma, inertnosti, nepoštovanju autoriteta i sklonost da se zaboravi prošlost, ignoriše budućnost i usredsredi na maksimalizovanje trenutnih dobitaka. Na sličan način i “islamsko uskrsnuće“ otelovljuje prihvatanje

20

modernosti, odbacivanje zapadne kulture i ponovno predavanje islamu kao vodiču kroz život u modernom svetu (str.121-129).- “paradoks demokratije“: demokratski izbori u mnogim zemljama, posebno islamskog područja, dovode na vlast fundamentalistički i ektremistički nastrojene snage.

Ravnoteža sila među civilizacijama se menja u pravcu:

1) Opadanje moći Zapada. Moć se sa dugo predominantnog Zapada premešta na nezapadne civilizacije što se manifestuje u više nivoa:

- teritorija: na vrhuncu svoje teritorijalne ekspanzije 1920. god. Zapad je diraktno vladao nad 25,5 miliona kvadratnih milja ili skoro polovinom Zemlje. Do 1993. ova teritorija se prepolovila i Zapad se vratio svom jezgru.- stanovništvo: Zapadnjaci su 1900. god. činili oko 30% svetskog stanovništva, a zapadne zemlje su vladale nad 48% tog stanovništva. Godine 1993. zapadne vlade su vladale samo zapadnjacima, a oni su se sveli na oko 13% svetskog stanovništva sa daljom tendencijom opadanja. Ravnoteža se promenila i kvalitativno jer nezapadni narodi postaju sve zdraviji, urbaniji i obrazovaniji (str.92.). Istovremeno se otvara drugačiji jaz. Prosečna starost zapadnjaka stalno raste, dok nezapadna društva ostaju mlada u odnosu na Zapad.- Zapad je osvojio svet svojom tehnologijom, prvenstveno svojom sposobnošću u organizovanoj upotrebi sile. Međutim, tehnološka, naučna, industrijska i dr. moć se raspršila po svetu i nije više striktna privilegija Zapada. Godine 1950. Zapad je proizvodio oko 64% bruto svetskog proizvoda: 1980. god. oko 40%, a procene govore da će 2013. god. Zapad pokrivati samo 30% BP.

2) Širenje ekonomske, vojne i političke moći azijske civilizacije sa Kinom kao predominantnom regionalnom silom. Saglasno većini procena kineska ekonomija će u ranom periodu XXI veka postati najveća svetska ekonomija. Azija će do 2020. god. imati četiri od pet najvećih svetskih ekonomija i preko 40% svetskog proizvoda (str.114-120).

3) Demografsko eksplodiranje islamske civilizacije i “islamsko uskrsnuće“. Između 1965. i 1990. ukupan broj ljudi na Zemlji narastao je sa 3,5 milijardi na 5,3 milijarde, što je godišnja stopa rasta 1,85%. U muslimanskim zemljama stope rasta uvek su bile preko 2%, a često su dostizale preko 2,5% pa i 3%. Npr. u tom periodu se stanovništvo Magreba povećalo sa 29,8 miliona na 59 miliona sa stopom rasta od 2,65%. Devedesetih godina stopa plodnosti žena u Ruskoj Federaciji bila je 1,5 a u muslimanskim republikama bivseg SSSR oko 4,4. Uz to u godinama koje dolaze muslimansko stanovništvo će biti disproporcialno mlado, sa primetnom demografskom prevlašću stanovništva godina 15-25. Mladi ljudi su radnici i vojnici, protagonisti promena i revolucija i to je značajan izvor sukobljavanja islama i Zapada.

Zapadne univerzalističke pretenzije, pojačane kolapsom komunizma koji je na zapadu pojačao gledište da je ideologija demokratskog liberalizma univerzalno valjana, dolaze u sukob sa drugim civilizacijama i sa realnošću. Posebno azijska društva sve manje reaguju

21

na zahteve SAD i sve su više u stanju da se odupru pritisku SAD i drugih zapadnih zemalja. SAD su očekivale da ih azijske vlade prihvate kao globalnog vođu i pristanu na primenu zapadnih vrednosti, dok su azijci sa druge strane očekivali da se sa njima postupa kao sa jednakima. Nesklad izeđu napora Zapada, posebno SAD da promoviše univerzalnu kuluru i njegove sve slabije sposobnosti da to učini je temljno obeležje globalne politike na početku XXI veka. Svet je danas azijski, arapski i afrički koliko i zapadni.

U svetu koji se pojavljuje, zapadna vera u univerzalnost zapadne kulture je pogrešna, nemoralna i opasna. Ona je nemoralna sa gledišta šta bi bilo nužno da do nje dođe. Kultura prati moć. Ako nezapadna društva budu opet oblikovana zapadnom kulturom to će se dogoditi samo kao rezultat ekspanzije zapadne moći. Imperijalizam je logički nužna posledica univerzalizma. Zapadni univerzalizam je i opasan za svet zato što može da dovede do većeg međucivilizacijskog rata i u konačnici do poraza Zapada. Razborit kurs za Zapad nije da zaustavi promenu moći, nego da nauci da je prihvati, da usmeri svoje ambicije i da sačuva svoju kulturu. Zapad se razlikuje od drugih civilizacija po osobenom karakteru njegovih vrednosti i institucija. Evropa je jedinstven izvor ideja o individualnoj slobodi, političkoj demokratiji, vladavini zakona, ljudskim pravima i kulturnoj slobodi. To su evropske, a ne azijske, afričke ili srednjoistočne ideje osim po prihvatanju. Otuda glavna odgovornost zapadnih vođa nije u tome da pokušaju da preoblikuju druge civilizacije prema vlastitom modelu, što je izvan njihovih moći koje opadaju, nego da sačuvaju, zaštite i obnove jedinstvene kvalitete zapadne civilizacije. Zapadna civilizacija treba da reafirmiše svoj identitet kao jedinstvene, a ne univerzalne civilizacije koju treba sačuvati od izazova nezapadnih društava. U multicivilizacijskom svetu konstruktivan pristup je odustati od univerzalizma, prihvatiti raznolikosti i težiti sličnostima. Jer univerzalne sklonosti, poput elementarnih moralnih normi mogu se pronaći u svim civilizacijama.

SEMJUEL HANTINGTON, SUKOB CIVILIZACIJA, JOŠ JEDNOM

Датум: 22.09.2012. Intervju vodila Amina R. Čodari

Vaša teza glasi da je današnja globalna politika rezultat dubinskog sukoba između različitih kultura i vera. Ta teza je postala naročito aktuelna posle napada od 11. septembra, a sada se rat protiv terorizma često definiše kao temeljni sukob Zapada sa islamom. Da li vam se čini da je posle 11. septembra ta vaša teza samo upotrebljavana, ili bi se možda pre moglo reći da je zloupotrebljavana? Da li biste je na bilo koji način danas ublažili?

Samjuel Hantington: Moje stanovište je da će narednih decenija odnosi među državama najverovatnije biti pre odraz kulture koje u njima vladaju, i međudržavnih kulturnih veza i antagonizama, nego nekih drugih faktora. Potpuno je očigledno da moć i dalje igra glavnu ulogu u globalnoj politici, kao što je uvek i igrala. Ali obično se iza svakog sukoba krije još nešto. U Evropi 18. veka, politiku su u velikoj meri oblikovali sukobi između monarhija i republikanskih pokreta koji su se pojavili najpre u Americi, a onda i u Francuskoj. U 19. veku je važno bilo

22

pitanje država koje su se definisale posredstvom nacije. U 20. veku na scenu stupa ideologija, što je velikim delom, ali ne i isključivo, rezultat ruske revolucije. Postojalo je međusobni konflikt između fašizma, komunizma i liberalne demokratije.

I to se onda završilo. Svuda u svetu je prihvaćena liberalna demokratija - ako ne u praksi, onda barem u teoriji. Dakle, pravo pitanje glasi: šta će biti u središtu globalne politike u decenijama koje dolaze? Ja i dalje tvrdim da će kulturni identiteti, sukobi i veze igrati ne samo tek jednu od uloga, već upravo glavnu ulogu u odnosu među državama.

Napisali ste: “Četrdesetpet godina je gvozdena zavesa bila glavna linija podele u Evropi. Nakon toga se pomerila nekoliko stotina milja ka istoku. Danas ona odvaja zapadno hrišćanstvo od muslimana i pravoslavnih naroda“. Ako napravite takvu podelu, zar time ne sugerišete kako su obe te polovine u sebi uniformne? Ne ignorišete li time činjenicu da islamske zajednice postoje i u okrilju zapadnog sveta?

Hantington: To je potpuno pogrešna pretpostavka. Uopšte ne sugerišem da je Zapad uniforman. Naravno da su i Zapad i islam puni unutrašnjih podela. Postoje različite sekte, različite zajednice, različite zemlje. Dakle, ni Zapad ni islam nisu homogeni. Uopšte ne treba razmišljati o dva čvrsta bloka. Ipak, na obe strane postoje neke zajedničke crte. Svuda čujemo kako se govori o odnosu islama i Zapada. Pretpostavljam da takav govor stoji u nekom odnosu sa realnošću i da ima neko značenje. Naravno, u jezgru se nalazi razlika u veri.

Ima li pomirenja ili neke dodirne tačke između dve strane odvojene tom “gvozdenom zavesom“?

Hantington: Kao što sam rekao, obe strane su podeljene i unutar sebe. Zapadne zemlje sarađuju sa muslimanskim i obrnuto. Pogrešno je, dozvolite mi da ponovim, verovati da postoje dve homogene strane koje su u oštrom sukobu. Globalna politika je i dalje krajnje složena, države imaju različite interese i oni će ih voditi sklapanju savezništava i prijateljstava koji mogu delovati vrlo bizarno. Amerika je sarađivala, i još uvek sarađuje sa različitim vojnim diktaturama širom sveta. Naravno da bismo više voleli da se takve zemlje demokratizuju, ali radimo to što radimo zato što imamo svoj državni interes i ako nam on nalaže da sarađujemo sa Pakistanom, Avganistanom ili sa bilo kime drugim, mi ćemo to učiniti.

Tvrdili ste da se u Americi odvija jedna civilizacijska promena, da se ona kreće u pravcu fokusiranja na demokratski liberalizam kao ideologiju.

Hantington: To je, u stvari, oduvek bila američka ideologija. Još od revolucije u 18. veku, Amerika se u osnovi držala ideologije liberalne demokratije i konstitucionalizma, ali ja se obično trudim da izbegnem reč ideologija kada o tome govorim. Radi se zapravo o američkim verovanjima i vrednostima. Kada pomenete reč ideologija svi se uvek sete komunizma, koji je bio zaokružena, precizno formulisana ideologija sa svojim postulatima u koje morate bezupitno verovati. Pročitajte Komunistički manifest i videćete šta je njegova suština. Liberalizam, međutim, čini mnogo labavije povezan niz vrednosti i uverenja, koja se uglavnom nisu menjala u

23

poslednjih dva ipo veka. A to jeste impresivno. Naravno, bilo je promena i prilogođavanja s obzirom na privredni razvoj, industrijalizaciju, ogroman priliv doseljenika u ovu zemlju, zatim ekonomske krize, depresije i svetske ratove. Ali jezgro američkog sklopa verovanja je ostalo prilično stabilno. Kada bi neki od pisaca Deklaracije nezavisnosti mogao da se pojavi danas, ne bi ga iznenadilo ono šta Amerikanci govore, u šta veruju i na koji način ta svoja uverenja formulišu u javnosti. Sve bi mu to zvučalo vrlo poznato.

Kako se muslimanski svet snalazi u svetu koji je uglavnom prihvatio - makar u teoriji, ako ne i u praksi - liberalnu demokratiju?

Hantington: Vidimo da su i u muslimanskom svetu započele prilično značajne socijalne i ekonomske promene, i verujem da će one vremenom dovesti i do većih političkih promena. Nema sumnje da muslimanska društva, kao i sva ostala, postaju sve urbanija, a mnoga od njih razvijaju i industriju. Ali budući da je među njima veliki broj država bogatih naftom i gasom, podsticaj za promene nije veliki. S druge strane, upravo ta zarada od prirodnih resursa pruža mogućnost da se menjaju. Zemlje poput Irana sada počinju da rade na industrijalizaciji.

Mislite li da će “islamska civilizacija“ postati sve koherentnija u budućnosti?

Hantington: Videli smo, naravno, da postoji kretanje i u tom smeru. Mnogi trans-islamski politički pokreti se trude da privuku muslimane iz različitih društava. Međutim, sumnjam da će ikada muslimanska društva činiti neku koherentnu političku celinu sa jedinstvenim političkim sistemom na čijem bi čelu bile izabrane, ili neizabrane grupe ili vođe. Ali mislim da treba očekivati da muslimanska društva sarađuju po mnogim pitanjima, kao što sarađuju i zapadna. Ne bih isključio mogućnost da muslimanske, ili barem arapske zemlje stvore organizaciju koja bi se mogla uporediti sa Evropskom unijom. Ne mislim da je to mnogo verovatno, ali je ipak moguće zamisliti.

Napisali ste: “U islamskoj kulturi se krije najveći deo objašnjenja zašto demokratija nije zavladala u velikom delu muslimanskog sveta“. Ipak, veliki delovi muslimanskog sveta imaju demokratiju - Indonezija, Mali, Senegal, zatim Indija sa svojim brojnim muslimanskim stanovništvom. Kakva veza postoji između islamske kulture i demokratije, odnosno šta tu nedostaje?

Hantington: Ne znam šta da odgovorim na to pitanje zato što nisam stručnjak za islam, ali upadljivo je koliko se sporo muslimanske zemlje, a naročito arapske, kreću u pravcu demokratije. Za to delom mogu biti odgovorni njihovo kulturno nasleđe i njihova ideologija. Kolonijalno iskustvo kroz koje su svi oni prošli možda jeste faktor u borbi protiv zapadne dominacije, bilo ona britanska, francuska ili neka druga. Mnoge od ovih zemalja su do nedavno bile pretežno seoske, sa upravljačkom elitom koju su činili zemljoposednici. Mislim da nema sumnje da se svi oni kreću u pravcu urbanizacije i političkih sistema u kojima vlada mnogo više pluralizma. Taj proces se odvija u gotovo svakoj muslimanskoj zemlji. Sve više se povezuju i sa

24

nemuslimanskim društvima. U procesu demokratizacije ključni aspekt predstavlja, naravno, migracija muslimana u Evropu.

Šta mislite o tvrdnji koju su nedavno izneli Stiven Volt (Stephen Walt), vaš kolega sa Harvarda, i Džon Mirshajmer (John Mearsheimer) sa Univerziteta Čikago, tezi da je američka spoljna politika disproporcionalno pod uticajem proizraelskih grupa koje ne deluju u njenom najboljem interesu. Da li mislite da takve tvrdnje imaju nekakvu težinu?

Hantington: Mislim da je to tvrdnja koju bi trebalo ozbiljno shvatiti. Njima dvojici svakako nije stalo samo do toga da otvore polemiku. Meni, doduše, njihovi argumenti nisu bili dovoljno uverljivi, ali mi je pažnju privukla reč “disproporcionalno“. Ne znam kako bi tako nešto moglo da se proceni. U svakom svom apsektu, američka spoljna politika je pod uticajem ove ili one etničke grupe, ili neke ekonomske i regionalne grupacije. Irski lobi je, na primer, vek ipo imao velikog uticaja na američku spoljnu politiku i u nekim trenucima značajno otežao naše odnose sa Velikom Britanijom. Postoje i drugi lobiji koji bi se s njim mogli uporediti. Izraelski lobi nije jedinstven. Od drugih se možda razlikuje samo u pogledu toga što je usmeren na samo jedan cilj - opstanak Izraela i rad na pružanju veće pomoći Izraelu.

Da li verujete u ono što mnogi tvrde, da je nestabilnost na Bliskom istoku direktno i primarno vezana za napetost između Izraelaca i Palestinaca?

Hantington: Očigledno da je postojala i postoji linija sukoba između Izraelaca i Palestinaca, ali na Bliskom istoku je tokom vremena bilo i mnogo drugih takvih sukoba - između Izraela i Egipta, između različitih verskih frakcija u Libanu, između Baas partije i opozicionih pokreta. Tamo je zaista mnogo sukoba. Što se tiče stabilnosti, nije jasno koja će se zemlja pojaviti kao hegemonska moć na Bliskom istoku - ako se uopšte neka takva pojavi. U Južnoj Americi imamo Brazil, u Africi Južnu Afriku, u Srednjoj Africi Nigeriju, u istočnoj Aziji su Kina i Japan, a u južnoj Aziji je Indija.

Koja bi se zemlja na Bliskom istoku mogla sa njima porediti? Izrael ima vojne kapacitete, čak i nuklearno naoružanje, i u tom pogledu je značajno superiorna u odnosu na sve ostale u tom području, ali Izrael je ipak mala zemlja. Ostali bliskoistočni narodi su muslimanski, tako da Izrael nije u poziciji da postane vodeća sila.

Možda bi Iran mogao da preuzme vodeću ulogu, mada - u njemu su šiiti, a među Arapima je najviše sunita. To je problem, ili bi mogao da bude problem. Takođe, tu je i jednostavna činjenica da Iran nije arapska zemlja, a Arapi čine najveći deo muslimana na Bliskom istoku.

Zatim, postavlja se pitanje ne bi li to mogla da bude Turska, koja je važna država. Ali ni ona nije arapska i ima veoma konkretne interese vezane za naftu i gas u severnom Iraku, kao i interese da obezbedi granice od secesionističkih pokreta.

25

Dakle, kakvi su izgledi da neka arapska država zauzme vodeću poziciju koja bi se mogla uporediti sa vodećim pozicijama koje neke druge države imaju u drugim delovima sveta? Zasad nema nijedne zemlje koja bi bila dobar kandidat. Saudijska Arabija ima novca, ali zato i relativno malo stanovnika. Irak je potencijalno bio veliki vođa, to je prostrana zemlja sa velikim rezervama nafte i vrlo obrazovanim stanovništvom, ali je krenula u pogrešnom smeru. Možda će se Irak oporaviti i postati dominantna sila među arapskim zemljama. To nije nešto što se ne bi moglo zamisliti.

Mnogi Tusku hvale i kažu da je most između zapadnog i muslimanskog sveta. Da li je i vi vidite u toj ulozi?

Hantington: Ja ne bih mnogo na to polagao. Turska ima svoje interese i, ako pogledamo istoriju, Turska je osvojila najveći deo arapskog sveta. Arapi su vodili oslobodilačke ratove da bi se rešili Turaka. To je prošlost, naravno, i ne mora nužno odrediti šta će se dešavati u budućnost. Ali ljudi ipak pamte.

Da li je interes SAD da onemogući da se u tom regionu pojavi neka hegemonistička sila?

Hantington: Zavisi ko bi ta sila bila. Teorijski posmatrano, Americi je mnogo lakše da rešava probleme ako postoji neka zemlja koja dominira. Onda ona može da se obrati toj zemlji, kakva je recimo Indija, i da kaže: “U Bangladešu postoje ti i ti problemi i moramo nešto da preduzmemo, šta bi, po vašem mišljenju, mi trebalo da uradimo kako bismo formulisali neku zajedničku politiku?“. Ali kada nemate nekoga ko bi bio ekvivalent Indiji, onda morate ići od jedne do druge prestonice pokušavajući da stvorite koaliciju, a to je, naročito u arapskom svetu, vrlo teško, pre svega zbog istorijskih rivaliteta i postojanja različitih ogranaka islama.

Amartja Sen, vaš kolega sa Harvarda, kritikuje vašu tezu o sukobu civilizacija i kaže da “identitet nije sudbina“ i da svaki pojedinac može da konstruiše i rekonstruiše svoj odabrani identitet. On tvrdi da pomenuta teorija vodi u pravcu “minijaturizacije ljudskih bića“ na identitete koji su “"jedinstveni i ne mogu se odabirati“, i koji se onda “smeštaju u civilizacijske fioke“. Kako vi gledate na građane koji imaju višestruki identiet?

Hantington: Mislim da Amartja Sen uopšte nije u pravu. Ja nikada nisam tvrdio tako nešto i sasvim sam svestan da ljudi imaju višestruke identitete. Kao što sam već objasnio, u mojoj knjizi se kaže da se s vremenom menja osnova povezivanja i sukobljavanja među državama. U narednim decenijama glavnu ulogu u politici igraće pitanja identiteta, što znači kulturnog nasleđa, jezika i vere. Tu ideju sam prvi put elaborirao pre deset godina i tokom vremena se potvrdilo mnogo od onoga što sam rekao.

Kako prolaze ljudi sa višestrukim idenitetima?

Hantington: Oni nalaze način da se akomodiraju i vidimo kako se to događa barem u poslednjih dva ili tri veka. U situacijama velikih migracija naroda i etničkih i verskih manjina, formuliše se

26

niz pravila koje mogu da prihvate i šire društvo i manjinska zajednica. Šire društvo mora da prizna izvesnu autonomiju manjini - pravo na vlastitu veru i način života, a u nekoj meri i na korišćenje vlastitog jezika. Mnoga od najtežih pitanja u vezi sa ulogom etničkih manjina vrte se oko pitanja jezika. Do koje mere treba dopustiti obrazovanje na manjinskom jeziku? Do koje mere treba dozvoliti da društvo formalno ili neformalno postoje dvojezično? Ili treba na javnoj sceni, na sudovima, u zakonodavstvu, izvršnoj vlasti i politici, koristiti samo jedan jezik? To, kao što znamo, mogu biti vrlo zamršena pitanja.

Šta mislite, kako fundamentalizam - radikalna ideja da je vlastiti identitet superioran u odnosu na sve ostale - danas utiče na svetsku politiku? Mislite li da postoji samo radikalizam povezan sa islamom ili verujete da radikalizma ima u svim religijama?

Hantington: Mislim da je fundamentalizam upravo to što ste vi rekli: radikalni odnos prema vlastitom identitetu i civilizaciji kada se napravi poređenje sa idntitetima i kulturama drugih naroda. U svim društvima i civilizacijama su postojale fundamentalističke tendencije i pokreti. Takav je slučaj, naravno, i ovde u SAD - imali smo fundamentalističke pokrete koji su se veoma kritički i neprijateljski odnosili prema doseljenicima i njihovoj asimilaciji u naše društvo i kulturu. Dakle, reč je tendenciji koja je univerzalna.

Problem nastaje kada se fundamentalistički stavovi otmu kontroli i postanu dominantan faktor u društvu. To onda vodi samo ugnjetavanju manjina ili čak ulasku u rat sa susednim društvima koje imaju drugačiju kulturu. Zato je važno truditi se da se te sklonosti ka ekstremizmu drže pod kontrolom.

Zašto u Evropi postoji veća tenzija između muslimana i drugih grupa nego u Americi, gde su, kako se čini, muslimani bolje prilagođeni? Kako biste to objasnili polazeći od vaše teze o identitetu i kulturi, a s obzirom na hispanske zajednice u SAD?

Hantington: Kao prvo, što se tiče muslimana u Evropi i u Americi, najveća razlika je u tome što je broj muslimana u Americi mali u odnosu na njihov broj u Evropi. Kao drugo, oni koji su ovde, stigli su prešavši nekoliko desetina hiljada milja preko okeana, a nisu su se samo prošetali preko granice ili se kratko provozali preko Sredozemnog mora. Mi se ne graničimo sa muslimanskim zemljama, kao što je to slučaj sa evropskim zemljama i čini se da je to glavna razlika.

Kakva je pozicija muslimana u Evropi kada se uporedi sa pozicijom hispanske emigracije u Americi? Postoje fundamentalna razlika zato što je Amerika uvek bila zemlja doseljenika. Hispano doseljenici dolaze uglavnom iz Meksika i Južne Amerike. Oni su katolici, a katolicizam je i američka religija. Katolici čine jednu trećinu ovdašnjeg stanovništva, tako da to nije ista situacija kao kada muslimani dođu u Evropu. Oni govore španski ili portugalski, što je jezik koji nam je blizak, tako da mi nemamo onu vrstu problema koji postoji kada u Evropu stignu muslimani koji govore arapski. Hispanska emigracija je za nas specifična po tome što je tako velika i što dolazi iz susednih zemalja, a ne iz zemalja s druge strane Atlantika ili Pacifika. S obzirom na to, sada se suočavamo sa drugačijim temema i drugačijim pitanjima nego ranije. A

27

sve je, opet, veoma različito u odnosu na situaciju u Evropi gde vidimo ljude sa veoma različitom neevropskom religijom koji dolaze iz susednih zemalja.

28