Hemisfera u kosi(za Gracešu)

Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,miris tvojih kosa,

da uronim u njih svoje licekao što žedan uranja glavu u vodu izvora

i da mašem njimakao mirišljavom maramicomistresajuci iz njih uspomene.

Kad bi samo mogla znati šta sve vidimšta sve osecam

šta sve cujem u tvojim kosamamoja duša lebdi na mirisima

kao što duša drugih lebdi na muzici.Tvoje kose kriju ceo jedan svet

pun jedara i jarbola,u njima leže velika mora

ciji me monsuni nose premablaženim podnebljima

gde je prostor plavetniji i dubljigde je vazduh mirišljav

od plodova lišca i ljudske putiU okeanu tvojih kosa

nazirem lukupunu tužnih pesama

krepkih ljudisvih nacija

lada svih oblikakoje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu

na beskrajnom nebugde pociva vecna toplota.U milovanju tvojih kosa

ponovo nalazim malaksalu tugudugih casova

provedenih na divanuu kabini neke lepe lade

koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bureizmedju saksija sa cvecem

i praznih posuda iz kojih struji svežinau toplom domu tvojih kosa

udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šeceromu noci tvojih kosa vidim

blistavo plavetnilo tropskog neba.U maljavim pribežjima tvojih kosa

opijam se mirisima sacinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.Dopusti mi da ujedam

tvoje crne teške pletenice,Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose

cini mi se da jedem uspomene...

Albatros

Cesto, šale radi, sa broda mornariLove albatrose, silne ptice mora,Što slede, nehajni saputnici stari,

Ladu koja klizi vrh gorkih napora.Tek što ih na daske stavi momcad cila,

Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,Bedno spuste svoja mocna krila

Kao red vesala što se uz njih lomiTaj krliati putnik sad sputan i mali!

On, prekrasan nekoc, sad smešan i klet!Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,

Drugi oponaša, hramljuc, njegov letPesnik slici ovom vladaru oblaka

Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:Prognan na tle usled ruganja opaka,

Džinovska mu krila smetaju da hoda.

Lepota

Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna cari,A grudi, što svakog zanose na svetu,

Stvorene su da bi nadahle poetuLjubavlju vecnijom i nemljom od tvariU plaveti vladam kao sfinks neshvacen;S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,Nikad se ne smejem i nikad ne placem

Pesnici, uz moje oblike goleme,Što ih podsecaju na kipove gorde,U ucenju strogom izgubice vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,Ogledala cista gde sve lepše dajem:

Oci, krupne sa vecitim sjajem! Himna lepoti De profundis clamavi

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,S dna bezdana ovog gde mi srce cami.Pusta je to zemlja sa vidikom golim

Gde užas i kletva plivaju u tamiŠest meseci sunce u visini dremlje,

Šest drugih meseci noc zemlju pokriva;Taj predeo pust je ko polarne zemlje;-Nigde vode, šume, nigde stvora živa

O, nema na svetu užasa ni jednogS okrutnošcu vecom od tog sunca lednog,

Od noci što s vecnim Haosom se meri;Ja zavidim sudbi najbednije zveri

Koja u snu glupom može da se smota,Tako sporo tece povesmo života!

Živa buktinja

Stupaju preda mnom Oci pune bleska,Ko Andeo da ih magneticnim stvori;To su moja braca, dva brata nebeska,

Lijuc mi u oci oganj nesagoriv.Štite me od greha i nesrece druge,

Korake mi vode po stazama Lepog;Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;Toj buktinji živoj pokoran sam slepoO, prekrasne Oci, blistate ko svece

Kad misticni sjaj im usred dana gori;Sunce sja, al njihov plam zgasiti neceDok one Smrt slave, vi pevate Zori;

Stupate, pojuci budenje u meni,Zvezde ciji plamen sunce ne zaseni

Uzdanje u dobru drugihAndele bezbrižni, poznaš li teskobu,Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoci,

Što s nejasnim strahom navrlim iz nociOd kinjenog srca naplacuju globu?Andele bezbrižni, poznaš li teskobu

Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?Pest stisnutu krišom, gorkih suza cašu,Kad Osveta klikne, kad svu snagu našuPod komandu svoju iskljucivu stavi?Andele, poznaš li mržnju koja plavi

Andele pun zdravlja, vatruštinu znaš liŠto bolnickim zidom riše šare mnoge,

Ko skintnice koje vuku trome nogeI blude e da bi retko sunce našli?

Andele pun zdravlja, vatruštinu znaš liAndele prelepi, znaš li šta su bore

I strah od starenja, taj grozni trenutakKad ljubljene oci, negde slasni vrutak,Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?Andele prelepi, znaš li šta su bore?Andeli radosni, presrecni, presvetli,

David na samrti stao bi da kliceZdravlju iz tvog tela; što se mene tice,

Vapijem - u molitvi me se seti,Andeli radosni, presrecni, presvetli!

Jednoj MadoniEx-voto po španskom ukusu

Madono vladarko, gradicu ze tebeUzvišeni oltar na dnu bednog sebe;

Dubiti u srcu, u najcrnjem uglu,Van pogleda sveta i žudnji i ruglu,Plavetno i zlatno jedno udubljenje

Da uspravim, Kipe, tvoje udivljenje.Stihovima glatkim, od cista metala,

Sa mudrim sazveždem rimâ od kristalaKrunu ce da reci moje ti satvore;

O Madono smrtna, a zbog ljubomoreVarvarski i težak Plašt cu da ti krojim,Ukrucen i postavljen sumnjama mojim,

Da ti cari krije kao oklop otkan;Ne Biserom, nego Suzama protkan!

Haljina ce biti Želja moja sušta,Što ko talas drhti, diže se i spušta,Trepti na grebenu, miruje u dolu

I poljupcem jednim oblaci te golu.Od mog Poštovanja cipele ce lepe

Biti, da se oko stopala ti slepeDivno ponižene, priljube se tebi

I stopala odliv ponesu u sebi.Ne uspe li napor veštine mi spretne

Da srebrni Mesec pod noge ti metne,Postavicu Zmiju što mi drobom plazi;

Neka peta tvoja sa porugom gazi,Pobedna kraljice iskupljenjem plodna,

Tu nakazu mržnjom popljuvanu do dna.Videceš mi Misli rasporedom SvecaOko tvog oltara što je prepun cveca;

Odrazi ko zvezde plavim stropom snatre,Gledaju te misli ocima od vatre;A jer sve u meni obožava, voli,

Sve ce biti tamjan; u mirisnoj smoli,Bez prestanka k tebi, o vrhuncu snezni,

Penjace se Duh moj u Prri, metežniNajzad, da bi bila Marija do kraja,

Kao i da ljubav s varvarstvom se spaja,Crna slast! - od Sedam grehova cu smrtnih

Naciniti sedam oštrih noža krtih,Ja dželat pun griže; veštinom žonglera,Sâmo dno cu tvoje ljubavi da smeram;

Sve cu ih zabosti u trzaj tvog Srca,U Srce što vrca, u Srce što grca.

Pohvale mojoj Frankiski

Sa novih struna sada mi,Košuto, pesmu izmami

U srca moga osami.Neka te ruže svih bašta

Obaspu, o ženo iz mašta,Zbog koje greh se opraštaKo s Lete blago kad usne,

Sa tvoje pio bih usne,U tebi magnet se gusne.

Kad vetar poroka, porazaGrmnu širom svih staza,

Boginjo, ti se ukaza,Ko zvezda spasa, ko zrenikSto moli mu se davljenik

- Stog srce - na tvoj žrtvenikKupko navrlijih uzora,Vecna mladosti izvora,Vrati mi moc govora!

Što ružno beše - ti sprži,Što divlje - smiri u srži,

Što slabo - ruku mu pruži.Trpezo gladne godine,

Svetiljko nocne pratmine,Zauvek, srecno vodi me.

Prožmi me svojom snagom,Banjo što njuhu se nagomU mirisu daješ blagom!Uz bedra sjaj mi topi,

Pojasom cednosti me oklopi,Andelskom vodom poškropi;Škrinja si, draguljna niska,

Hleb i so, hrana bliska,Vino bogova, Frankiska!

Jednoj prolazniciDuga, tanka, u crnini, velicanstvo bola,

Prošla je neka žena, a ruka joj oholaPridizaše, njihaše skutove izvesne;

Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa.A ja se napajah, u grcu osobenjaka,

Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.Jedna munja a zatim noc! - Trenutna prelestiS cijeg pogleda namah novim životom dišem,

Zar cu te samo u vecnosti ponovo sresti?Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!Jer ne znaš kuda cu, ne znam kuda si nestala,

Ti koju mogah voleti, ti što si to znala!Vino usamljenika

Neobicni pogled neke lepe ženeKoji klizi k nama kao zracak beli

Što ga vižljast mesec po jezeru preliDa u njemu kupa cari raznežene;

Ni poslednji novcic u ruci igraca;Razvratnicki celov Adeline ružne;Ni zvuci muzike opojne i tužne,

Slicne udaljenom vrisku ljudskog placa.Sve to nije ravno, o duboka flašo,

Melemu što u tvom trbuhu sam našoDa njim srce taži kakav pesnik dicniTi mu liješ život, nadu davnih dana,- I ponos, to blago vecnih sirotana,

Što nas cini da smo bogovima slicni

Uništenje

Progoni me Demon kroz moja bespuca,Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;

Prodire u srce i razara pluca,Ispunjava mi dušu cežnjom vecnog bluda.Znajuc da Umetnost ljubav mi je prava,Uzme katkad oblik divnog ženskog bica,

I pod izgovorom, lažnim, privikavaMoje vrele usne na bešcasna pica.Vodi me daleko od Božjega oka,Bez daha i lomna, na pucinu sinjuDosade što zjapi pusta i duboka;Baca mi u oci smušene od bdenjaZamazane krpe, rane, golotinju,

Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Buntovnik

Ljut Andeo sleti s neba kao oroI pesnicom zgrabi bezbožnoga zlocu,Vicuc: To pravilo upoznaceš skoro!

(Jer Andeo tvoj sam, cuješ?) Ja to hocu!Znaj moraš da voliš, ne pravi grimase,Svakog, bio bedan, glup, hrom, ili zao,

Da možeš pred Hrista kad javi svima se,Prostrt cilim koji si dobrotom tkao.To je Ljubav! I dok tvoje srce kuca

Nek u slavu Boga tvoj zanos svetluca;Ta Slast istinita stvara trajnu srecu!I Andeo, kaznec ko što zna da ljubi,Potvridi prokletstvo uz udarac grubi,Al kažnjenik stalno odgovara: Necu!

Don Huan Paklu

Kada do podzemaljske reke Don Huan sicei kad Haronu plati, nekakav prosjak žurno-

gledaju? ponosito kao Antisten-pricei zgrabi vesla snažno, osvetnicki i tmurno.

Ispod su crnog svoda žene kršile ruke,pokazujuci svoje omlitavele dojke,i dugo je za sobom slušao te jauke

kao žrtvenog stada ocajne žalopojke.Zganarel, traže? platu, pred njim se cerekao,

dok je don Luis prst svoj-pred dušama što bledelutahu obalama-na sina upirao

što je ružio drsko njegove kose sede.Smršavela Elvira, nevina, pod crninom,

kraj nevernoga muža što ljubavnik joj beše,ko da ga preklinjaše da mu se-sa milinomzakletve prve-oci poslednji put nasmeše.Visok oklopnik kamen stajao je uz dugokrmilo što je seklo valovlje neprozirno;ali, ne udostojiv pogledom išta drugo,

junak je , nad mac nagnut, gledao trag taj mirno

Smrt umetnika

Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca,poljubim nisko celo, mutno izoblicenje?Da pogodim u metu, to tajno odrecenje,

koliko, moj toboce, da strela još pobacam?Spletkama oštroumnim istrošicemo dušei mnoge cemo teške skele da pokrhamopre nego što Stvorenje veliko ugledamoza kojim nas paklena želja i jecaj guše

Neki još ne videše Idola za života,vajari koje prati prokletstvo i sramota

te hode bijuci se u celo i u grudi,a nada im je, mracni Kapitol, samo ovo:

da ce im Smrt, lebdeci ko neko sunce novo,pupoljke mozga jednom u cvece da razbudi!

Neprijatelj

Mladost mi je bila mracna nepogodakoji samo katkad sunce bleskom probi,

i u mojoj bašti sad je malo ploda,kad nakon oluje osta u grdobi.

Evo vec se jesen mojih misli šunja;sad ašov i grobvlje tražim, radi truda

da izravnim zemlju plavu, punu mulja,gde ko reke grdne jame zjape svuda.

No da li ce cvece novo koje sanjamdo misticne hrane životne da dode?korenom u zemlju pustu da uranja,

O boli! To vreme život jede, mrvi,i dušman mracni što nam srca glode

raste snažan mlazom istekle nam krvi.

Miris

Citaoce, reci, udahnu li kadaZrak crvke starinske, gdje se tamjan vije?

S nasladom, polako, da l' uskrsnu kadaDah mošusa starog, što torbica krije?

Zanosom dubokim opaja nas lakoSjaj minulih dana, kad obasja zjene!

Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se takoNadvija i srce pelud uspomene.

Njena teška kosa mirisna je puna,Iz nje vonj divljine vio se i peokao tamjan loga i omame veo.

A iz haljine njene od meka baršuna,Što mladošcu nagom natopljena sva je,

Hlapio se miris krzna u odaje.

Radosni mrtvac

Za svoje cu kosti sam izdupsti rakuU tlu masnih gruda, gdje puževa ima,

Zaboravljen tu cu spavati u mrakuKo pas morski skriven u dubokim dnima.

Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;Ne prkosim od svijeta suze žalosnice,Živ, prije bih pozvao jato gavranova,

Da raskljuju moje truplo nemilice.

Crvi! slijepi druzi, oguhli u tami,Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;

Mudri sladokusci, koje trucež mami,

Bez kajanja leš mi prorujte posvemaI recite: patnje ima il još koje

Za trup bez duše, za to tijelo moje.

Spleen(LXXXI)

Kad svod nizak, težak kako poklop tlaciDuh izmucen stravom drugih camotinja,I kad sapet krugom neba, što se mraci,

Tužniji od noci dan sivkasti tinja;

Kad zatvoru vlažnom slici lice svijeta,U kojemu Nada bojažljivo krili

I ko šišmiš slijepo oko zida lijeta,O stropove glavom udara i svili;

Kad mlazovi pljušte jednolika zvukaI rešetku rišu tamnice prostrane,

I kad nijemo mnoštvo odvratnih paukaNa dnu mozga mreže raspinjati stane,

Tad nejednom jeknu zvona poput gromaI urlike nebom prospu grozomorno,

Ko dusi što blude samotni, bez doma,Pa jecati pocnu dugo, tvrdokorno.

Niz mrtvackih kola promice bez glasaDušom, dok mi Nada shrvana zavija,A despotska Strepnja prepuna užasa

U ludanju moju crni stijeg zabija.

Suton

Evo ljupko vece, pobratim svih hulja,Korakom ortaka necujno se šulja;Ko ložnica velja nebo se zatvara,

A covjek nestrpljiv u zvijer se pretvara.O prijazno vece, želcjkuju te oni

Koji s pravom vele - umorni i boni -:''Radili smo danas''! - vece melem nosi

Duša koja trpi i pocinak prosi,Starcu ucenjaku kome vjede teže,

I radniku svakom koji trudan liježe.

U zraku, medutim, demoni se budePo nemiru nalik na poslovne ljude,Sve kapke i strehe okrznu u letu.

Dok svjetla na vjetru ziblju se i letu,Ulicama svuda Blud se pali tada,

Ko mravinjak vrvi u njedrima grada;On posvuda krci sebi put potajni,

Dušmaninu slican, sprema prepad tajni;

Rijuci po blatu što sred grada diše,Poput crva snagu iz Covjeka siše.Odsvakud se cuje iz kuhinja pisak,

Kazališta žamor i kapele vrisak;Za stolom gdje koska užitak je fini,

Sjate se bludnice i sudruzi njini;Tokovi što nocu za odmor ne znadu,

Uskoro i oni prionut ce radu:Provalit ce vrata i opljackati kaseDa požive malo, odjenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom casuI ne slušaj ciku što gradom se rasu.

To je cas kad patnje bolesnih su ljuceMracana Noc ih davi i u ponoc vuce- u bezdanu jamu, zajednicku svima,

Bolnice su pune njinim jaucima.Mnogi više nece uvece kraj vatre

Sa voljenom dušum da sjede i snatre.

A koliki nisu osjetili nikadToplinu svog doma, nit živjeli ikad!

Veze

Priroda je hram gde mutne reci slecuSa stubova živih ponekad, a dole

ko kroz šumu ide covek kroz simbolema što ga putem prisnim pogledima srecu.

Ko odjeci dugi što daljem se svodeu jedinstvo mracno i duboko što jeogromno ko noc i kao svetlost, boje

mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put decija sveži,zeleni ko polje, blagi ko oboje,

- drugi iskvareni, pobednicki, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha

koji peva zanos cula nam i duha

Epitaf jednoj osudenoj knjizi

Dobrocudni, mirni citaoce,kojem srce trezvenošcu bije,baci ovu knjigu, vedra nije,iz nje sjeta i razvrat se toce.

Ako niši školovat se htiokod Sotone - meštra prepredena -

za tebe ce ostat nesvacenail ceš reci da sam mahnit bio.

Ako udes snagu ti je daoda zaroniš u ponore zala,

štij me da bi ljubiti me znao.

Bolna dušo, dušo radoznala,koja tražiš raj svoj, ti me sudi,poželi me! - il prokleta budi!

Uznesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,i iznad najvišeg planinskog vrhunca,i dalje od zvijezda i dalje od sunca,i iznad granica svemirskih dubina

Krece se misao sa toliko strasti,kao dobar plivac medu valovima,i ostavlja brazdu medu prostorima

sa neizrecivom i mužijackom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih mocvara,procisti se gore u bistrome zrakui pij kao nektar u ovome mrakuvatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,od kojih se duša mutno zmamglila,sretan je tko može u zamahu krilauznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato marida svakoga jutra cistog zraka kuša,

- tko nad svime lebdi i bez muke slušarazgovore cvijeca i svih nijemih stvari!

Ljepota

Lijepa sam, o ljudi, kao san od kama,moja grud, pred kojom svako sladan pade,

stvorena je ljubav pesniku da dade,vjecnu, nijemu kao materija sama.

Vladam nad azurom, tajnu sfinge krijem,sniježno srce imam, labudu bjelinu;mrzim pokret, jer narušava cjelinu,

nikada ne placem, nikad se ne smijem.

Pjesnici pred mojim uzvišenim stasom,što ih sjeca stava gordih spomenika,u predanom radu ne škrtare casom;

jer ja, da ocaram vjernog ljubavnika,ogledala imam što draž svemu daju:

oci, krupne oci koje vecno sjaju!

JA TE VOLIM KAO

Ja te volim kao noci drugo lice,o posudo tuge o ti cutalice,

i sve vise tvoj sam sto bezis od mene,i spodsmehom vecim,sazvezdju opsene,

umnozavas prostor koji mi razdvajaopruzene ruke od plavih beskraja.

Polazim u napad,na jurise tmurne,kao na les dragi kad zbor crva jurne,

i sve obozavam,o zveri svirepa!do hladnoce kojom vecma si mi lepa!

ZAMUCENO NEBO

Kao da ti je pogled pod maglicastom mrenom;u oku nepojmnom (plavom,sivom,zelenom?)

naizmenice ti punom blagosti,sna i besa,odrazava se nehaj i bledilo nebesa.

Secas se onih belih,mladih, oblacnih danakad grcaju u placu srca omadjijana,

kad,u neznanom bolu koji ih prosvrdlava,prebudni se zivci rugaju duhu sto spava.

Kadkad si nalik na one lepe daljinesto ih zapale sunca u doba maglustine...Kako plines u sjaju,ravnico raskvasena,kad te razbukte zraci sa neba zamucena!

O zeno pogibeljna!O zavodnicke klime!Hocu li voleti i tvoj sneg i vase zime,

i navesti okrutnu studen da mi se predauzivanjem ostrijim od gvozdja i od leda?

NISAM ZABORAVIO NEDALEKO OD GRADA...

Nisam zaboravio nedaleko od grada,belu nam kucu,malu,no u kojoj mir vlada;

njenu Pomonu od gipsa i Veneru starusto gole clanke krije u krzljavom cestaru,

i sunce,za veceri,puno gordoga plamakada lici,iza okna gde mu se snop prelama,velikom budnom oku sto s radoznalog neba

duge i mucaljive obede nase vreba,i siri kao svece svoja titranja zlatna

po skromnom stolnjaku i zavesama od platna.

MAGLE I KISE

O jeseni pozne i blatna proleca,volim vas i hvalim,uspavljiva doba!

Jer tada mi srce ovito osecaponjavom maglenom u pustosi groba.

Na toj pustoj ravni,gde severnjak brijei vetrokaz skripi mrakom dugih noci,moja dusa jace no kad prolec greje

gavranskim ce krilom razmahnuti moci.

Nista sladje srcu-punom grobne zime,sto davno vec mrazom pritisnuto bije,o bledo podneblje,kralju nase klime-

od tvoje sivoce,stalne i bez nade,-osim nocu kadkad,kad meseca nije,

udvoje na logu uspavati jade

Sadejstva

Priroda je onaj hram gde iz stubova zivihpokadkad po neka nejasna rec izlece;

covek se tuda po sumama simbola krece,pod pogledom njihovih ociju poverljivih.

Kao dugi odjeci sto se daleko spojeu nekakvu mracnu i duboku istovetnostneizmernu kao sto je noc i kao svetlost,govore medju sobom zvuci,mirisi,boje.

Ima mirisa svezih kao detinje puti,blagi kao oboe,kao polja zelenih,

-a drugi su pobednici,raskosni,izvrgnuti,

sto imaju moc stvari u beskraj rasirenih,s dahom ambre,mosusa,tamjana i izmirne,koji pevaju zanos kada cula duh dodirne.

Bolesna muza

Sta je tebi nocas jadna muzo moja?Pune su ti oci nocnih prividjenja,na licu ti vidim gde se menja boja

ludila i straha,hladnih poput stenja.

Zeleni demoni i duhovi nocnistrah i ljubav svoju nisu li ti dali?

A strah nocnih snova despotski i mocnimozda ti jos okom ukocenim pali?

Hteo bih da tobom veje miris zdravlja,da se mocnom misli nedro ti obnavlja,da hriscanska krv ti u ritmu zastruji,

ko sto slogom drevnim zvuk besmrtni bruji,gde cas Febus,izvor pesama,govoria cas Pan,sto zetvu u zlato pretvori.

Slepci

Govorim sebi:gledaj ih;smesni i podnaduli;

jezivi cudaci i pusti somnabuli;sumracne im duplje srljaju u pravcu ko zna koga cilja.

Te oci gde bozanska iskra zgasnu,ko da-zagledane daleko-ostase put neba dignute;

i nikad niko ne vide njihove glave kruteda se sanjivo zdruze sa odjecima hoda.

Prolaze tako kroz crnu noc bez nadesto je sestra vecnoj tisini.O grade!Oko nas dok pevas i urlas,dok lepi

zivot provodis svoj u milju,u haosu,gle!I ja batrgam!Al tupaviji no oni sto su

pitam se :kog djavola traze u Nebu svi ti slepi?

ANYWHERE OUT OF THE WORLD (Bilo kuda izvan sveta)

Ovaj život je bolnica u kojoj svakog bolesnikamori želja da promeni postelju. Taj tu bi hteoda pati ispred peći, a onaj tamo veruje da bi se

izlečio pokraj prozora.

Čini mi se da bih se uvek osećao dobro tamo gdenisam, pa to pitanje selidbe predstavlja jedno od oniho kojima neprestano raspravljam sa svojom dušom.

"Reci mi, dušo moja, jadna prozebla dušo, štamisliš da se nastanimo u Lisabonu? Tamo mora da jetoplo, pa bi ti opet živnula kao kakav gušter. Taj gradleži na obali: vele kako je građen od mramora, i kakonarod u njemu toliko mrzi biljni svet da čupa svako

drvo iz korena. Evo jednog predela po tvomeukusu; predela stvorenog od svetlosti i minerala,

i tečnosti da bi ih odrazila!"

Moja duša ne odgovara.

"Pošto toliko voliš odmaranje uz prizor vreve,hoceš li da dodeš i nastaniš se u Holandiji, toj

posvećenoj zemlji? Možda ceš se razonoditi u tomekraju čijoj si se slici često divila po muzejima. Štamisliš o Roterdamu, ti koja voliš šume od jarbolja i

brodovlje na vezu uz same pragove kuća?

Moja duša ostaje nema.

"Možda bi ti Batavija više odgovarala? Tamobismo uostalom našli evropski duh venčan sa tropskom lepotom. "

Ni reči. - Da nije umrla moja duša?

"Zar si dakle dospela do one tačke otupelostikada se dobro osećaš samo još u svome zlu?

Ako je tako, jurnimo put zemalja koje su saobrazne Smrti.-Ja vodim brigu o našoj stvari, jadna dušo!

Spakovaćemo prtljag za Torneu.Krenimo još dalje, do na sami kraj Baltika;

ako je mogućno, još dalje od života; nastanimo se na polu.Tamo sunce tek iskosa okrzne zemlju,

a polagana smenjivanja dana i noći ukidaju raznolikosti uvećavaju jednoličnost, tu polovinu ništavila.

Tamo ćemo moći da se dugo kupamo u pomrčini,dok nam polarna svetlost, da bi nas razonodila,

bude povremeno slala svoje snopove rumene kao odbleske vatrometa iz Pakla!"

Najzad, moja duša prasnu i mudro mi povika:"Bilo kuda! bilo kuda! samo da to bude izvan ovog sveta!"

SVAK SVOJU HIMERU*

Pod golemim sivim nebom u beskrajnoj prašnojravnici, bez puteva, bez trave, bez ijednog čička,

bez ijedne koprive, susretoh neke ljude presamićeneu hodu.

Svaki od njih nosio je na plećima po jednučudovišnu Himeru, tešku kao vreća brašna ili uglja,

ili oprema rimskog pešaka.

Ali ta se neman nije ponašala kao mrtav teret;naprotiv, ona je zagrlila i stegla čoveka gipkim i

moćnim mišićima; zakačila se velikim kandžama zaslabine svome nosaču; a basnoslovnom glavom nadnela se nad ljudsko čelo kao kakav strašni šlem kojim su

drevni ratnici verovali da će većma uplašiti neprijatelja.

Obratih se jednome od tih ljudi, i upitah ga kudatako idu. On mi odgovori da ne zna ništa o tome, nion ni ostali; ali da očevidno idu nekuda, jer ih goni

neka neodoljiva sila.

Valja zabeležiti čudnu stvar: nijedan od tihputnika nije izgledao gnevan na zver koja mu se

obesila o vrat i priljubila uz pleća; reklo bi se da je njusmatrao delom svoga bića.

Sva ta umorna i ozbiljna lica nisu pokazivala nikakvo očajanje;pod mrzovoljnim kubetom neba, stopala utonulih u prašinu tla beznadežnog koliko i to nebo, iđahu svojim

putem sa pomirenim izrazom onih koji su osuđeni da se vazda nadaju.

I povorka prođe kraj mene utonuv u daljinu naobzorju, tamo gde se zaobljena površina planete

uklanja radoznalosti ljudskog pogleda.

Koji časak bio sam uporan u želji da odgonetnemtu tajnu; no ubrzo se neodoljiva Ravnodušnost

obruši na mene, i pritište me teže no njih same njihovemlaviteljske Himere.

UMLATIMO SIROMAHE !

Bejah se na petnaest dana povukao u svoju sobu iokružio knjigama po ukusu onoga vremena(ima tome šesnaest do sedamnaest godina);

hoću reći knjigama u kojima je raspravljano o veštinida se narodi učine srećnim, mudrim i bogatim, a u

roku od dvadeset i četiri casa.Bejah dakle svario -progutao,

hoću da kažem - svekolike danonoćnemudrolije svih onih preduzimača narodne sreće -onih

koji svim siromasima savetuju da postanurobovi i onih drugih koji ih ubeđuju da su svi oni

svrgnuti kraljevi.- Niko se neće začuditi što sam se

tada nalazio u izvesnom stanju duha koje se graniči savrtoglavicom ili tupavošću.

Izgledalo mi je da tek nazirem, negde na samomdnu svoga razuma, nejasnu klicu jedne ideje koja jeprevazilazila sve one obrasce ženskog mudrovanjakojih sam rečnik nedavno prelistavao. Ali to bejaše

samo ideja o ideji, nešto beskrajno neodređeno.I izađoh iz kuće silno žedan. Jer strasna sklonost

prema rđavom štivu izaziva srazmernu potrebu začistim vazduhom i osvežavajucim pićem.

Upravo sam hteo da uđem u krčmu, kad mi nekiprosjak pruži svoj šešir, uz jedan od onih nezaboravnih

pogleda koji bi obarali prestole kad bi duhpokretao materiju i kad bi oko hipnotizera činilo da

sazreva grožđe.

No u taj mah začuh neki glas koji mi šaputaše nauho i koji sam odmah poznao; bio je to glas dobrog

Anđela, ili dobrog Demona, koji me svuda prati.Pošto je Sokrat imao svoga dobrog Demona, zašto ija ne bih imao svoga dobrog Anđela, i zašto ne bihimao čast, kao Sokrat, da dobijem svedočanstvo o

ludilu, koje bi potpisali vispreni Leli i obazriviBajaržeI?

Razlika izmedu Sokratovog i mog Demona sastojise u tome što se Sokratu njegov Demon javljao

samo da odbrani, da upozori, da spreči, a što mojblagoizvoleva da savetuje, da nagovara, da ubeđuje.Jadni Sokrat je imao samo Demona zabranitelja; moj

je veliki potvrđivač, moj je Demon od dela, iliDemon od borbe.

Elem, njegov mi glas šaputaše sledeće: "Jednak sadrugim je samo onaj čovek koji to i dokaže, a slobode

je dostojan samo onaj ko ume da je osvoji."

Odmah zatim bacih se na svog prosjaka. Jednimjedinim udarcem pesnice zatvorio sam mu oko koje

za cigli čas postade veliko kao lopta. Slomih sebinokat da bih mu izbio dva zuba, a kako se nisam

osećao dovoljno snažnim, budući od rođenja nežan imalo vičan pesničenju, da bih brzo umlatio tog starca,uhvatih ga jednom rukom za jaku a drugom za gušu,te stadoh da mu snažno lupam glavu o zid. Moram

priznati da bejah prethodno jednim pogledom ispitaookolinu i proverio da se u ovom pustom predgrađu

nalazim na duže vreme izvan domašaja svakogpredstavnika policije.

Pošto sam zatim jednim udarcem noge u leda,dovoljno jakim da mu polomim pleća, oborio na

zemlju tog slabašnog šezdesetogodišnjaka, dočepahjednu povecu granu koja je ležala na zemlji, i udaraosam po njemu sa upornom radinošću kuvara koji hoće

da razmekša biftek.

Odjednom - o čuda! o uživanja za filozofa kojipotvrđuje ispravnost svoje teorije! - videh kako se

ova drevna olupina okrete, kako se uspravi sasnagom koju nikada ne bih naslutio u jednoj tolikorasklimatanoj napravi, i, uz pogled pun mržnje kojimi se učini kao dobar predznak, oronuli probisvet sebaci na mene, nadu mi oba oka, razbi mi četiri zuba i

istom onom granom me isprebija na mrtvo ime.-Svojim odlučnim lečenjem bejah mu dakle povratio

ponos i život.

Onda mu svim mogućim pokretima dadoh naznanje da naše prepiranje smatram završenim, i

podižući se sa tla, sa zadovoljstvom jednog sofisteispod Portika, rekoh mu:

"Gospodine, vi ste mi ravni!Učinite mi čast da podelite sa mnom moju kesu; i

setite se, ako ste zaista čovekoljubivi, da na svu vašusabraću, kada vam budu tražili milostinju, treba

primeniti teoriju za koju mi je ukazan bol što sam jeokušao na vašim leđima."

Kleo mi se da je razumeo moju teoriju i da ćeposlušati moje savete.

LUDA I VENERA

Kakav divan dan! Prostrani vrt premire podgorućim okom sunca, kao mladost pod vlašću ljubavi.

Sveopšti zanos stvari ne ispoljava se nikakvimšumom; i same vode kao da su zaspale.

Sasvim drugačija od ljudskih ovde je to ćutljiva orgija.

Kao da neka svetlost, što neprestano raste, izazivasve jače svetlucanje predmeta; kao da nadraženo

cveće gori od želje da se nebeskom plavetnilusuprotstavi silinom svojih boja, i kao da vrelina činimirise vidljivima i uzdiže ih prema zvezdi, kao kad.

Međutim, u tom sveopštem uživanju,opazih jedno ucveljeno biće.

U podnožju gorostasne Venere, neka od onihluda od zanata, neki od onih dobrovoljnih lakrdijaša

zaduženih da zasmejavaju kraljeve, kada ove spopadneGriža ili Čama, nakaraden drečavim i smešnim

ruhom, sa rogovima i praporcima na kapi, sav seskupio na njenom postolju i diže oči prepune suza

prema besmrtnoj Boginji.

A oči mu vele: "Poslednji sam i najusamljenijimeđu ljudskim bićima, lišen ljubavi i prijateljstva, ipo tome niži i od najniže životinje. Pa ipak sam i jastvoren da pojmim i osetim besmrtnu Lepotu! Ah!

Boginjo! smiluj se mome jadu i bezumlju!"

Neumoljiva pak Venera gleda nekuda u daljinusvojim očima od mramora.

JEDNOJ PROLAZNICI

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,

Prošla je neka žena, a ruka joj oholaPridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.A ja se napajah, u grču osobenjaka,

Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelestiS čijeg pogleda namah novim životom dišem,

Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,

Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala.

LOŠ STAKLOREZAC

Ima priroda isključivo posmatračkih, kojimadelanje uopšte ne odgovara, a koje, međutim,

iz po nekom tajanstvenom i nepoznatom porivu,stupaju katkada u dejstvo sa takvom brzinom za koju

ni same ne bi poverovale da su sposobne.

Onaj ko se pribojava da ga pazikuća ne dočeka ine ojadi kakvom vešću, pa kukavički luta po čitav čas

pred vratima ne usuđujući se da uđe, i onaj ko čuvaneko pismo po petnaest dana neotvoreno, ili se tekposle šest meseci odluči da izvrši ono što se moralopreduzeti još pre godinu dana - takvi katkad osetekako su naprečac strmoglavIjeni u delanje nekomneodoljivom silom, kao strelica odapeta sa luka.

Moralista i lekar, koji smatraju da sve znaju, ne moguda objasne otkuda tako naglo dolazi tako luda

odlučnost ovim lenjivim i sladostrasnim dušama,i kako one, inače nesposobne da obave čak i najjednostavnije i najneophodnije stvari, pronalaze

u izvesnom trenutku raskošnu hrabrost da bi sebacile na dela najbesmislenija, a često čak i najopasnija

Jedan od mojih prijatelja, najbezazleniji sanjarkoji je ikada postojao, podmetnuo je jednom prilikom

požar u neku šumu da bi video, kako reče, da lise on odista razbuktava sa tolikom lakoćom kao što se

to obično tvrdi. U deset uzastopnih pokušaja, oglednije uspeo; ali, u jedanaestom, ishod se pokazao i

suviše dobrim.

Drugi će paliti cigaru pokraj bureta sa barutom,da vidi, da sazna, da iskuša sudbinu, da primora sebe

na pružanje dokaza o sopstvenoj odlučnosti, da sekocka, da upozna slast zebnje, nizašto, iz ćudi, iz

dokonosti.

To je neka vrsta odlučnosti koja izvire iz čamotinjei iz sanjarije; a osobe u kojima se ona tako

pravovremeno ispoljava uglavnom su, kao što samrekao, najveće mlakonje i sanjalice među svim

bićima.

Neki drugi, toliko stidljiv da obara oči cak i predpogledima muškaraca, toliko da mora prikupiti svu

svoju jadnu volju kako bi ušao u neku kafanu iliprošao ispred kancelarije kakvog pozorišta, gde mu

nadzornici izgledaju kao oličenja veličanstva Minosova,Eakova i Radamantova, baciće se najednom o

vrat nekom starcu koji prolazi kraj njega i poljubićega oduševljeno pred zaprepašcenim svetom.

Zašto? Zato što... zato što mu je to lice biloneodoljivo simpatično? Možda; ali sa više prava bi se

dalo pretpostaviti da ni on ne zna zašto.Bio sam više no jednom žrtva tih preokreta i tihuzleta koji nam dopuštaju da verujemo kako se u

nama šunjaju zločesti Demoni i navode nas da, i neznajući šta činimo, izvršavamo njihove najbesmislenije

zahteve.

Jednog jutra ustao sam mrzovoljan, tužan, umoranod dokoličenja i prinuđen, činilo mi se, da učinimnešto krupno, nekakav podvig; te otvorih prozor,

avaj! .(Posmatrajte, molim vas, kako sklonost ka obmanjivanju

lakovernih, koja, u nekih osobit, ne predstavljaishod kakvog rada ili proračuna, nego nepredviđenog nadahnuća, ima mnogo zajedničkog, bar po

žestini želje, sa tim raspoloženjem, - histeričnim pomišljenju lekara, satanskim po mišljenju onih štorasuđuju nešto bolje no lekari - koje nas gura bezotpora prema gomili nepodobnih i opasnih dela).Prva osoba koju sam opazio na ulici bio je neki

staklorezac čije prodorno, neskladno izvikivanje dopredo mene odozdo, iz teškog i prljavog pariskog

vazduha. Bilo bi mi inače nemoguće da objasnimzbog čega me prema tome jadnom čoveku obuze

mržnja, koliko iznenadna toliko i despotska.

"Hej! hej!" i viknuh mu da se popne. Pomislihmeđutim, ne bez izvesnog veselja, kako će, pošto sesoba nalazi na šestom spratu a stepenište je veomausko, taj čovek morati da se pomuči dok se ne uspepopeti i da ce na mnogim mestima zakačiti uglove

svoje lomljive robe.

Najposle se on pojavi; radoznalo sam pregledaosva njegova stakla i rekoh mu:"Kako? nemate stakla u boji?

ružicasta, crvena, plava stakla; čarobna stakla,rajska stakla? Bezobraznice jedan! usuđujete se da

šetate po siromašnim četvrtima, a nemate čak ni staklakoja omogućuju da se vidi život u lepim bojama!"

I hitro ga odgurah do stepeništa, gde on posrnu, gunđajući.

Priđoh balkonu i dograbih jednu malu saksiju sacvećem, i kad se covek pojavi na izlazu pred

vratima, pustih svoju ratnu spravu da padne pravo nazadnji rub njegova samara; a kako ga udarac oborinauznak, polomi mu se pod leđima čitava uboga

pokretna imovina, od čega se razleže lomljava kao daje neku kristalnu palatu smrvio grom.

A ja mu, pijan od svoga ludila, besno doviknuh:

"Život u lepim bojama! život u lepim bojama!"

Te razdražujuće šale nisu bezopasne, i često semogu skupo platiti. Ali šta mari za večne muke onaj

kome je jedan trenutak otkrio beskraj uživanja?

U JEDAN ČAS UJUTRO

Najzad! sam!čuje se još samo kloparanje poneke zakasnele, satrvene kočije. Tokom nekoliko časova imaćemo bar tišinu, ako

ne odmor.Najzad!

tiranija ljudskog lica se izgubila, iodsad ću sam biti vinovnik svoje patnje.

Najzad!dopušteno mi je dakle da se razgalim kupanjem u pomrčini! Najpre, dvostruki okretaj u bravi. Čini mi se da ce

taj okretaj ključa uvećati moju samoću i ojačati barikade koje me sada dele od sveta.

Užasan život!Užasan grad!

Da ukratko izložimo protekli dan: video više književnika od kojih me jedan pitao da li se može otici u Rusiju kopnenim

putem (bez sumnje smatra Rusiju ostrvom); izdašnoraspravljao sa urednikom jednog časopisa, koji na

svaku primedbu odgovara: "Ovde su okupljeničestiti ljudi", što podrazumeva da sve ostale listoveuređuju lupeži; pozdravio dvadesetak osoba međukojima petnaest meni nepoznatih; podelio stisak

ruke u istim razmerama, a nisam bio obazriv prethodnoda kupim rukavice, popeo se" kako bih ubio

vreme, tokom pljuska, kod neke akrobatkinje kojame zamolila da joj nacrtam kostim za ljupku Veneru;učinio podvorenje upravniku jednog pozorišta, koji

mi je, opraštajući se, rekao: "Možda biste dobroučinili da se obratite Z...; to je najnezgodniji,

najgluplji i najslavniji od svih mojih pisaca; sa njimbiste možda mogli doci do necega. Nadite se sa njim,a potom ćemo videti"; hvalisao se (zašto?) mnogim

gadostima koje nikada nisam učinio, a kukavičkiporicao neke druge rđave postupke koje sam izvršiosa radošću, prestup iz razmetljivosti, sagrešenje iz

bojazni šta će svet reci; odbio jednom prijateljuprirodnu uslugu, a dao pismenu preporuku jednoj

preispoljnoj hulji;uh! je li tu odista kraj?

Nezadovoljan svima i nezadovoljan sobom, veomabih želeo da se iskupim i malo pogordim u tišini iusamljenosti noći. Duše onih koje sam voleo, dušeonih koje sam opevao, ojačajte me, podržite me,

odagnaj te od mene laž i sablažnjiva isparenja sveta;a ti, Gospode Bože moj!

udeli mi milost da stvorim nekoliko lepih stihova koji meni samome dokazuju da nisam poslednji među ljudima,

da nisam niži od onih koje prezirem!

OSTARELI KOMEDIJAŠ

Na sve strane pustio se, razmileo se, razveseliose narod o prazniku. Bejaše to jedna od onihsvetkovina na koje dugo unapred računaju

medijaši, akrobati, prikazivači životinja i trgovcitorbari, kako bi nadoknadili slabije doba godine.U tim danima čini mi se da narod zaboravlja na

sve, na bol i na rad; postaje sličan deci. Za mališane jeto dan raspusta, užas od škole odložen za dvadeset četiri

časa. Za odrasle je to primirje zaključeno sa zlimsilama života, odgoda roka u opštem sporu i opštoj

borbi.

Čak i ljudi iz visokog društva i ljudi koji se baveduhovnim radom teško se otimaju uticaju ovakvognarodnog veselja. I oni upijaju, bez sopstvene volje,svoj deo iz tog bezbrižnog raspoloženja. Što se mene

tiče, nikada ne propuštam, kao pravi Parižanin, daizvršim smotru svih šatri što se šepure u ta doba

svetkovanja.

One se tu, odista, pretvarahu unepomirljivetakmace: kreštahu, rikahu, urlahu. Razlegahu se imešahu uzvici, zvek bakra i prasak raketa. Pajaci i

glupi avgusti bekeljahu svoja uštavljena lica, otvrdlaod vetra, kiše i sunca; dobacivahu, sa pouzdanjem

komedijaša sigurnih u svoje dejstvo, dosetke i pošalicejedre i neotesane komike, kao što je Molijerova.

Herkuli, gordi sa svojih golemih udova, bez čela i bezlobanje, kao orangutani, veličanstveno se nadimahupod trikoima sinoć opranim za ovu priliku. Igracice,lepe kao vile ili kneginje, poskakivahu i obrtahu se

pod sjajem fenjera koji im suknje obasipahu iskrama.

Sve bejaše samo svetlost, prašina, vrisak, veselje,metež; jedni troše, drugi zarađuju, i jedni i drugi

podjednako veseli. Deca se vešahu majkama o suknjeda bi dobila koju šećerlemu, ili se pentrahu očevimana ramena da bi bolje videla opsenara blistavog kao

neki bog. A svuda je kružio, nadvladavajući sveostale, miris pržena mesa kao tamjan ove svetkovine.

Na kraju, na samom kraju niza šatri, kao da se,posramljen, sam izagnao iz sveg tog sjaja, ugledahjednog ubogog komedijaša, pogrbljenog, oronulog,dotrajalog, ruševinu od čoveka, oslonjenog leđima ojedan stub svoje čatrlje; čatrlje bednije no u najnižeg

divljaka, koje su okrajci dveju pIavećih i dimljivisveća i suviše osvetljavali u svoj njenoj bedi.

Svuda veselje, zarada, raskalašnost; svuda sigurnost

u sutrašnji hleb; svuda pomamni izliv životnosti.Ovde, krajnja beda, beda nakaradena, da bi užas

dostigao vrhunac, smešnim dronjcima, gde je nemaština,većma no umetnost, istakla suprotnost. Nije se

smejao, jadnik! Nije plakao, nije igrao, nije mlataraorukama, nije galamio; nije pevao nikakvu pesmu, ni

veselu ni tužnu, nije preklinjao. Bio je nem inepomičan. On se već odrekao, već odustao. Njegova

sudbina bejaše vec zapečaćena.

Ali kakvim je dubokim, nezaboravnim pogledombludeo po gomili i svetlostima čiji je talas dopirao na

nekoliko koraka od njegove odbojne bede! Osetihkako mi strašna ruka histerije steže prsa i učini mi seda mi se pogled zamaglio od tih nepokornih suza koje

neće da briznu.

Šta činiti? Čemu upitati nesrećnika šta bi toosobito i čudesno imao da prikaže u svojoj smradnojpomrčini, za svojom poderanom zavesom? Odista,

nisam se usudio; pa makar vas razlog moga ustezanja izasmejao, priznaću da sam se bojao da ga ne ponizim.

Najzad, tek što odlučih da u prolazu stavim neštonovca na neku od njegovih dasaka, nadajući se da ćeon prozreti moju nameru, kad me jedan veliki talassvetine, izazvan nekakvim uznemirenjem, odnese

daleko od njega.

I, vraćajući se, opsednut tim prizorom, pokušavaosam da razložim svoj iznenadni bol, te rekoh sebi:Upravo sam video sliku starog književnika koji jenadživeo naraštaj čiji je izvanredni zabavljač bio;

starog pesnika bez prijatelja, bez porodice, bez dece,koga su srozale beda i javna nezahvalnost, i u čiju

šatru svet sklon zaboravu ne želi više da uđe!

S T R A N A C

Kazi, zagonetni covjece, tko ti je srcu najdrazi?Otac ili majka? Sestra ili bratac?

-Ja nemam ni oca, ni majke, ni sestre, ni brata.-A prijatelji?

-Smisao te rijeci jos do dana danasnjega nisam spoznao.-A domovina?

-Ne znam u kojem se kraju sveta ona nalazi.-Mozda volis lepotu?

-Volio bih kad bi bila bozanska i besmrtna.-Zlato?

-Mrzim ga, bas kao sto vi mrzite Boga.-Pa sta onda volis, cudnovati strance?

-Volim oblake, oblake koji putuju....tamo.....tamo daleko.....one divne oblake!

JUNAČKA SMRT

Fančulo bejaše izvrsna dvorska budala i gotovojedan od Kneževlh prijatelja. Ali za osobe

sa zanatom posvećene smešnome, ozbiljne stvariimaju kobnu privlačnost; i premda može izgledati

neobično da se rodoljubive i slobodarske ideje uvrtedespotski u glavu jednom lakrdijašu, dogodi se daFančulo pristupi zaveri koju je skovalo nekoliko

nezadovoljnih plemića.

Svuda se nađe čestitih ljudi kako bi prokazalivlastima one pojedince žučaljive naravi koji hoće da

svrgavaju kneževe i da spremaju selidbu nekoj bratiji,a da je nisu pitali za mišljenje. Plemići o kojima je reč

dopadoše tamnice, kao i Fančulo, i bi im izrečenasmrtna presuda.

Rado bih poverovao da Knezu bi gotovo žao štoje svoga omiljenog komedijaša našao među pobunjenicima.

Knez ne bejaše ni bolji ni gori od ma kojeg drugog;ali ga je izvesna preterana osetljivost činila,

u mnogim prilikama, surovijim i despotskijim od svih ostalih.Strastan ljubitelj, a inače izvanredan poznavalac umetnosti,

bejaše on i istinski nezasit sladostrasnik.Prilično ravnodušan prema ljudima i moralu,

pravi umetnik i sam, nije poznavao opasnijeg neprijatelja od Čamotinje,a čudnovati napori koje je ulagao

kako bi izbegao ili pobedio tu tiranku sveta, izvesnobi mu pribavili, iz pera nekog strogog istoričara

nadimak "čudovište", da se u njegovoj zemlji bejašesmelo pisati išta što ne bi težilo isključivo da zabavi ili

da zadivi, što opet predstavlja jedan od najtananijihvidova zabave. Na svoju veliku nevolju, taj Knez

nikada nije raspolagao pozornicom dovoljno prostranomza svoj stvaralački duh. Ima mladih Nerona koji

se guše u odveć uskim granicama, a budući vekovi imnikada neće doznati ni za imena ni za dobru volju.

Neuviđavno Proviđenje bejaše i ovoga obdarilosposobnostima većim od njegove države.

Najednom se proneše glasine kako vladar hoće dapomiluje zaverenike; a koren tih glasina bi najava

neke velike predstave u kojoj je Fančulo imao da igrajednu od svojih glavnih i najboljih uloga, i kojoj ćeprisustvovati, govorilo se, čak i osuđeni plemići;

očevidan znak, dodavahu površni duhovi, velikodušnihnamera uvređenog Kneza.

Od čoveka prirodom i voljom toliko nastrana,sve se davalo očekivati: čak da pokaže vrlinu, čak dase pokaže milostiv, naročito ako se mogao nadati da utome pronađe neočekivano zadovoljstvo. Ali za one

koji su, kao ja, uspeli da nešto više proniknu u dubinete neobične i bolesne duše, bejaše daleko verovatnije

da je Knez hteo oceniti koliko vredi glumačkidar u jednoga osuđenika na smrt. Želeo je da

iskoristi priliku kako bi izveo fiziološki ogled odživotnog znacaja, i proverio do koje mere svakidašnje

sposobnosti jednog umetnika mogu zatajiti ili sepreobraziti posredstvom izuzetnog položaja u kojemse ovaj nalazi; povrh toga, da li ga je u duši povuklaviše ili manje potisnuta namera da bude milostiv?

To se pitanje nikada nije moglo rasvetliti.

Najposle, kad osvanu veliki dan, taj mali dvorzablista svim svojim sjajem; a ko nije video teško bizamislio svu onu velelepnost koju povlašćeni staležjedne male države, sa ograničenim sredstvima, može

da prikaže o istinskoj svetkovini. Ova bejaše dvostrukoistinska, pre svega po čaroliji izložene raskoši,

a zatim po tajanstvenom moralnom značaju koji joj sepridavao.

Gospar Fančulo se naročito isticao u nemim ilimalo govornim ulogama koje su često glavne u onim

vilinskim dramama čiji je predmet simboličko predstavljanjetajne života. On izađe na pozornicu sa

lakoćom i savršenom neusiljenošcu, što je doprineloda se među plemenitim gledaocima osnaži zamisao o

blagosti i o pomilovanju.

Kada se za nekog glumca kaže:"Evo dobrog glumca",

onda se upotrebljava izraz koji podrazumevada se u igranoj ličnosti još uvek može nazreti glumac,

što ce reći umetnost, napor, htenje. Elem, kad bineki glumac uspeo da, u odnosu na ličnost koju treba

da tumači, bude ono što bi najbolji kipovi starog veka,čudesno obdareni dušom, životom, hodom, pogledom,

trebalo da budu u odnosu na opšti i nejasnipojam lepote, to bi, bez sumnje, predstavljalo jedinstven

i sasvim nepredviđen slucaj. Fančulo bi, tevečeri, uzor savršenstva, koji bejaše prosto nemoguće

ne uzeti kao živ, mogućan, stvaran. Taj lakrdijaš jeodlazio, dolazio, smejao se, plakao, kreveljio se, sa

nekim neuništivim oreolom oko glave, oreolomnevidljivim za sve, ali vidljivim za mene, a u kojem seslivahu, u čudnom amalgamu, zraci Umetnosti i Slavamučenika. Fančulo je, po nekakvoj posebnoj milosti,

unosio božansko i natprirodno i u najpreteranijelakrdije. Pero mi drhti a suze vazda prisutnog

uzbuđenja naviru mi u oči dok tražim kako da vamopišem to nezaboravno veče. Fančulo mi, na presudan

i nepobitan način, dokazivaše kako je pijanstvoUmetnosti sposobnije no ikoje drugo da zastre

strahote ponora; kako genije može da igra komedijuna ivici groba sa radošću koja ga sprečava da ugledagrob, izgubljenoga, kao što on i jeste, u nekom raju

koji isključuje svaku pomisao na grob i na uništenje.

Svi gledaoci, koliko god da su bili oguglali iisprazni, nađoše se ubrzo pod svemoćnom vlašćuumetnikovom. Niko više nije ni sanjao o smrti,

žalosti i mučenjima. Svako se prepusti, bez nespokojstva,mnogostrukim nasladama koje pruža prizor

jednog živog remek-dela umetnosti. Izlivi radosti idivljenja potresahu u više navrata svodove zgrade sa

silinom neprekidne grmljavine. I sam se Knez, opijen,pridruži pljeskom svome dvoru.

Medutim, za pronicljivo oko, njegovo sopstvenopijanstvo ne bejaše bez primese. Osećaše li se pobeđenim

u svojoj despotskoj moci?poniženim u svojoj veštini da ispunjava srca strahom i da slama duhove?

prevarenim u svojim nadanjima i ismejanim u svojim predvidanjima?Takve pretpostavke, ne sasvim opravdane ali ne i lišene svakog osnova,

padahu mi na um dok sam posmatrao Kneževo lice čije seuobičajeno bledilo stalno prekrivaše novim bledilom,kao što se sneg sleže na sneg. Usne mu se stiskahu sveviše, a oči mu se zažarivahu nekom unutarnjom vatromnalik onoj što se raspaljuje od ljubomore i osvetoljblja,

čak i dok je naočigled prisutnih pljeskaodarovitosti svoga starog prijatelja, neobičnoga lakrdijaša

koji je tako dobro izvodio lakrdiju sa smrću.U izvesnom trenutku videh kako se Njegovo Visocanstvo

naginje prema jednom malom pažu iza sebe išapuće mu na uho. Obešenjačko lice lepog dečaka

ozari se osmehom; a zatim on hitro napusti kneževskuložu, kao da će izvršiti neki hitan nalog.

Nekoliko minuta kasnije, oštar, otegnut zviždukprekide Fančula u jednom od njegovih najsvetlijihtrenutaka, i zapara u isti mah uši i srca. A sa onogmesta u dvorani odakle je izbilo to neočekivanonegodovanje, neki dečak se stušti u hodnik, sa

prigušenim smehom.

Fančulo, prodrman, probuđen iz svog sna, najpresklopi oči, zatim ih gotovo smesta opet otvori,ogromno ih razrogačivši, potom zinu kao da se

grčevito bori za vazduh, povede se malo napred;malo nazad, i onda kao proštac pade mrtav na daske.

Da li je zvižduk, brz kao mač, odista preduhitriodželata? Da li i sam Knez bejaše predvideo da ćenjegovo lukavstvo imati toliko ubistveno dejstvo?

Dopušteno je da se u to posumnja. Da li je zažalio zasvojim dragim i neponovljivim Fančulom? Prijatno

je i dozvoljeno da se u to poveruje.

Plemići vinovnici bejahu poslednji put uživali upozorišnoj predstavi. Iste ih noci pogubiše.

Od tada su mnogi mimičari, s pravom cenjeniširom raznih zemalja, dolazili da igraju na dvoru

u***; -ali nijedan među njima nije uspeo ni da podsetina čudesnu darovitost Fančulovu, niti se mogao

uzvisiti do iste milosti.

OČI U SIROMAHA

Ah! hteli biste da znate zašto vas danas mrzim.Nesumnjivo će vama biti teže da to shvatite negomeni da objasnim; jer vi ste, čini mi se, najlepšiprimer ženske neutuvljivosti koji se može sresti.

Bejasmo proveli zajedno čitav jedan dugi dan kojimi je izgledao kratak. Bejasmo se čvrsto zarekli jednodrugome da ce nam sve misli biti zajedničke i da ćenaše dve duše ubuduće predstavljati jednu; - san u

kojem nema ničega osobitog, naposletku, izuzev štosu ga sanjali svi ljudi, a nije ga ostvario niko.

Uvece, pomalo umorni, zaželeste da sedneteispred neke novootvorene kafane na samom uglu

jednog novog bulevara, gde su još svuda unaokolobili rasuti ostaci žbuke ali se nedovršena raskoš većprikazivala u svoj svojoj slavi. Kafana se caklila: Isam je plin tu goreo svim žarom jednog početka, i

svojski je obasjavao zidove zaslepljujuće od beline,blistave ravni ogledala, pozlatu na zidnim pervazima ivencima, bucmaste paževe koje tegle za sobom psi nakaišima, gospe što se osmehuju sokolu na ruci, nimfei boginje što na glavama nose voće, peciva i divljač,

Hebe i Ganimede koji ispruženih ruku nude maluamforu sa punčem ili dvobojni obelisk od mešanogsladoleda; čitavu istoriju i čitavu mitologiju u službi

ždranja.

Pravo pred nama na kolovozu, bejaše se ukipioneki čestiti čovek od četrdesetak godina, umorna lica,prosede brade, držeći jednom rukom nekog mališana,a na drugoj noseći neko majušno biće, odveć nejako

da bi hodalo. Obavljao je posao dadilje i izveo jesvoju decu da se nadišu večernjeg vazduha. Svi u

ritama. Ta tri lica bejahu izvanredno ozbiljna, a tihšest očiju netremice gutahu novu kafanu

sa divljenjem podjednakim,ali postupno razlicitim prema uzrastu.

Oči u oca su govorile:"Što je ovo lepo! Što je ovo lepo!

Kao da je sve zlato siromašnog sveta došlo da sesmestina ovim zidovima."

Oči u mališana:"Što je ovo lepo! Što je ovo lepo!

Ali u takvu kuću mogu da ulaze samo ljudi koji nisu kao mi."Kada je reč o očima u najmlađega,

one behu odveć opsenjene da biizrazile išta osim duboke, nedotupavne radosti.

Pevači kazuju da zadovoljstvo puni dušu dobrotomi smekšava srca. Pesma je te večeri imala pravo,

što se mene tiče. Ne samo da me je ganula porodica tihočiju, već sam se pomalo stideo naših čaša i boca,većih

od naše žeđi. Potražih svojim pogledom vaš, ljubavimoja, da bih u njemu pročitao svoju misao; žar onihvam u tako lepe i tako čudno blage oči, u vaše zeleneoči u kojima se stani Ćud i koje nadahnjuje Luna, kad

mi rekoste:"Ne mogu da podnesem ove ljude ovde,

sa njihovim očima širom otvorenim kao kolske kapije!Ne biste li zamolili gazdu kafane da ih otera odavde?"

Eto koliko je teško uzajamno se razumeti, anđelemoj dragi, i koliko je misao nesaopštiva, čak i među

ljudima koji se vole!

LAŽNI NOVAC

Dok se udaljavasmo od prodavnice duvana, mojprijatelj brižljivo prebra svoj novac;

u levi džep prsnika spusti sitne zlatnike;u desni, sitne srebrnjake;

u levi džep čakšira, čitavu hrpu krupnih groša,i najzad, u desni, samo jedan srebrnjak od dva

franka, koji je najpre pažljivo ispitao.

"Da neobične i sitničarske raspodele!" rekoh u sebi.

Naiđosmo na nekog siromaha koji nam dršćućipruži svoju kapu. Ne znam ništa što tako obespokojava

kao nema rečitost tih preklinjućih očiju, ispunjenihu isti mah, za osetljiva čoveka koji ume da iz njih

čita, tolikom poniznošću i tolikim prekorima. Neštoveoma slično dubini tog složenog osećanja nalazi on i

u suznim očima bičevanih pasa.

Milostinja moga prijatelja bi mnogo zamašnija odmoje, te mu rekoh:

"U pravu ste; posle zadovoljstva da se necemu zadivimo,nema veceg do onog da nekome priredimo iznenadenje,"

"Ono je bio lažan novac",odvrati mi on mirno, kao da se pravda zbog svoga rasipništva.

Ali u mome jadnom mozgu, što se povazdan starau podne sveću da pali (kakvu mi je zamornu

sposobnost poklonila priroda!), najednom se rodimisao da bi takav postupak moga prijatelja moglaizviniti samo želja za stvaranjem nekog događaja u

životu tog veselnika, možda čak za otkrivanjemrazličitih, kobnih i drugih posledica koje može

izazvati komad lažnog novca u ruci jednog prosjaka.

Ne bi li se on dao umnožiti u istinske novce?ne bi li ga mogao i odvesti u zatvor?

Kakav krčmar, kakav pekar, na primer,možda bi smesta prijavio da ga

uhapse kao nekoga ko kuje ili rastura lažni novac.A isto tako bi taj lažni komad možda, za nekog bednog

malog mešetara, predstavljao klicu obogaćenja zanekoliko dana. I tako mi mašta nastavljaše dalje,

dajući krila duhu moga prijatelja i izvlačeći sve mogućezaključke iz svih mogućih pretpostavki.

Ali ovaj iznenada prekide moju sanjariju preuzimajućimoje sopstvene reči:

"Da, u pravu ste; nema slađeg zadovoljstvanego iznenaditi čoveka pružajući mu više no što očekuje."

Pogledah mu pravo ti oči, i užasnuh se kad videhkako mu oči blistaju neospornom prostodušnošću.Bi mi tada jasno kako je on hteo da u isti mah činimilosrđe i napravi dobar posao; da zaradi četrdeset

groša i srce božje; da štedljivo pridobije raj; najzad, dase besplatno učlani u dobrotvorno društvo. Gotovobih mu oprostio želju za zločinackim uživanjem, zašta ga maločas smatrah sposobnim; našao bih da je

čudno, neobično, što se zabavlja dovođenjem siromahau nepriliku; ali mu nikada neću oprostiti budalaštinu

njegove računice. Nikada se čovek ne možeizviniti što je zao, ali ima izvesne zasluge u njegovom

saznanju da je takav; a najnepopravljivija od svihmana jeste činiti zlo iz gluposti.

UZNESENOST

Iznad svih jezera i iznad dolina,i iznad najvišeg planinskog vrhunca,i dalje od zvijezda i dalje od sunca,i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,kao dobar plivač među valovima,i ostavlja brazdu među prostorima

sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,pročisti se gore u bistrome zrakui pij kao nektar u ovome mrakuvatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,od kojih se duša mutno zamaglila,

sretan je tko može u zamahu krilauznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato marida svakoga jutra čistog zraka kuša,

- tko nad svime lebdi i bez muke slušarazgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

JA TE OBOZAVAM

Ja te obozavam kao nebo nocu,O posudo tuge, i tvoju mirnocu

Ja ljubim sve vise sto mi bjezis daljePa i makar mislim da te tama saljeDa bi ironicno razmak povecala

Sto ga je do neba vec priroda dala.

U divljem naletu nasrcem i skacemI k'o crv lesinu ne bih dao jacem!I meni je draga, u ocaju slijepom,

Cak i ta hladnoca sto te cini lijepom

TMURNO NEBO

Tajanstvene zjene maglom prekrivene,Jesu li ti plave, sive il zelene?

Sad gledaju njezno, sad zure okrutno,Odrazuju nebo nehajno i mutno.

Ti si kao mlaki, natmureni dani,Kad sred srca grca jad neisplakani,

A neznane boli po zivcima ruju,Sto se duhu snenom ludo ismjehuju.

Ponekad si nalik na divne obzore,Gdje lomace sunca u maglini gore.U kakvom si sjaju, oroseni kraju,

Kad te s nujno svoda ognji obasjaju!

O zeno opasna, o carobne klimeKako snijeg tvoj voljet i stud grobne zime?

O da li cu od nje, mrazne, neumolne,Izmamiti slasti opojne i bolne?

Miris

Čitaoče, reci, udahnu li kadaZrak crvke starinske, gdje se tamjan vije?

S nasladom, polako, da l' uskrsnu kadaDah mošusa starog, što torbica krije?

Zanosom dubokim opaja nas lakoSjaj minulih dana, kad obasja zjene!

Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se takoNadvija i srče pelud uspomene.

Njena teška kosa mirisna je puna,Iz nje vonj divljine vio se i peokao tamjan loga i omame veo.

A iz haljine njene od meka baršuna,Što mladošću nagom natopljena sva je,

Hlapio se miris krzna u odaje.

Vino samotnika

Osobiti pogled zavodljive ženeŠto po nama klizi kao bijela zraka

Koju luna šalje, nemarna i lakaNa jezero među uzdrhtale sjene

U ruci igrača poslednji cekiniStrastveni poljubac tanke Adeline

Muzika što takvim uzbuđenjem sineKo da čuješ ljudski vapaj u daljini

Sve to nije ravnoSlasti što je daješ u opojnom grčuPokvarenu srcu pobožna pjesnika!

Točiš mu nadanje, besmrtnost i mladost,I divnu oholost, tu prosjačku radostKoja s bogovima uzravna bijednika.

Himna lepoti

Sidje li s nebesa, ali s bezdna kroci,O Lepoto? Zlocin zbrkan sa vrlinom

Liju ti bozanske i paklene ociZato te mozemo porediti s vinom.

U oku ti sunca smiraj, zore svitak;Mirise razlevas kao burno vece;Usta ti amfora, poljubac napitak

Sto heroja slabi, decku hrabrost tece.

Tmi ponora ili zvezdama se ote?Tvoj skut ko pas prati Usud koga caras;

Ti nasumice sejes radost i strahote,Vladas svim, a nikom ti ne odgovaras.

Po mrtvima gazis i rugas se njima;U nakitu tvom i Uzas divno sija,

A ubistvo, dragulj medju najdrazima,Po tvom se trbuhu gordom ljupko nija.

Zasenjeni leptir tebi, sveco, hrli,Blagosilja lucu sto ga przi ziva.

Ljubavnik nad dragom, kad je zdihan grli,

Lici samrtniku sto grob svoj celiva.

Svejedno pakao ili raj te stvori,Lepoto, naivno cudoviste grozno!

Nek tvoj osmeh, oko, noga mi otvoriBeskraj sto ga volim, a nisam ga pozno.

Andjele, Sireno, od Boga il' Vraga?Svilooka vilo, - Cini, ma sta si, -

Miris, ritme, zrako, o kraljice draga,Svet manje gnusnim, da su laksi casi!

MOLITVA

Slava i hvala tebi, Satano, na visiniNeba, gde vladar bese, kao i u dubini

Pakla, gde sad, porazen, tvoj duh na miru sanja!Daj da se moja dusa pod Drvetom Saznanja -

kad se njegovo granje ko novi Hram rasiripo tvome celu - ukraj tebe konacno smiri!

ONOR

Paskal je svoj bezdan svud nosio sobom,- Avaj! sve je ponor, - delo, zelja, reci,Snovi! Dignutom mi kosom vijoreci,Vetar straha cesto punime teskobom.

Svuda, kroz visine i dubine vidne,Strasni nas prostori pritiskuju mukom ...U dnu mojih noci Bog znalackom rukom

Crta bezbroj lica more neprekidne.

Sna se bojim kao mracnih grdnih vrataOtkud zjapi neka strava nepoznata;

Sa svih je prozora samo beskraj vidljiv,

A moj duh, sav smucen od tamnih otkrica,Pred nistavilom je bescutnim zavidljiv,- Ah! - zar vecno biti rob Broja i Bica!

LITANIJE SATANI

Andjele mimo drugih lep, mudar i uzvisen,boze sudbinom svaran i hvalospeva lisen,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

O, kneze u izgnanstvu, prevaren i uvredjen,ti sto se jace dizes otkako si pobedjen,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto sve znas, o kralju podzemnoga prostranstva,

isceljitelju vicni svih strepnji covecanstva,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto ljubavlju ucis parije odgurnute,pa cak i ogubale, da ukus Raja slute,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto sa starom, krepkom ljubavnicom, u klupku,sa Srmcu, zace Nadu - ovu ludicu ljupku! -

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto prokazenome, na tren pred pogubljenje,dajes da gleda rulju spokojno i s prezrenjem,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto znas u kom kutu zemlje surevnjiviceBog ljubomoran sakri dragulje hrpimice,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto lagume mracne pronices jakim okom,gde narodi metala u miru spe dubokom,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti cija krupna saka od mesecara krijekolike mu kraj nogu zevaju provalije,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti koji cudom meksas pijancu kosti jadnekada u pozne sate pod konjske noge padne,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto coveku slabom pomoze ruke jitrepokazavsi mu smesu sumpora i salitre,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto nemilosrdnom Knezu svoj zig ledenistavljas na podlo celo, ortace prepredeni,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Ti sto stavljas u oci i srce devojkamaobozavanje rane i strast za krpicama,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Sveco pronalazaca, palico izagnanih,ispovednice sviju bundzija, povesanih,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

Poocime svih koje, pun crnog gneva svog,Iz zemaljskog raja istera Otac Bog,

Satano, sazali se na ponor bola mog!

PRIBIRANJE

Smiri se, Tugo moja, smotrenije postupaj,Ti si trazila vece: evo ga; tiho pada:grad neprozirna tama obavija i kupa,

jednima nosec pokoj, drugima breme jada.

Dok svuda smrtnih ljudi prostacka rulja stupapod bicem Zadovoljstva, krvnika ljutog, rada

da na ropskome piru bere kajanja tupa,ti mi, O tugo, ruku podaj; hajdemo sada

daleko. Eno mrtve Godine zovu menesa nebeskih balkona, starinski odevene;

Zalost iz voda nicuc setnim osmehom zraci;

na smrt bolesno Sunce leze pod most da spava,i dok istocnim nebom pokrov se dug navlaci,

cuj, draga : Noc se blagim korakom priblizava!

SED NON SATIATA

Neobicno bozanstvo, tamno ko kon duboka,s mirisom propletenim mosusa i havana,

delo nekoga zreca, Fausta iz savana,kceri ponoci mracnih, vestice crnoboka,

od vina mi je sladji i od makova sokaeliksir tvojih usta, ljubavna gorda hrana;kad krenu k tebi zelje, nizovi karavana,

ja pojim pustu camu u zdenicu tvoga oka.

Kroz okna tvoje duse, te krupne crne oci,demone nemilosni, manje plamena toci!

Ja nisam Stiks da tebe grlim po devet puta,

niti pak mogu, avaj! Megero bludnih tmina,da bih skrotio pozar kojim si opsednuta,u paklu tvoga odra postati Prozerpina!

Smrt ljubavnika

Divani će naši bit mirisa puni,duboki ko rake, s ležajim mekim,

na stalcima cvijeće što se tiho truni,procvjetalo za nas pod nebom dalekim.

Rasipljući strasno posljednje topline,naša srca dva će kao zublje sjati,

dvostruki že traci od svjetlosti njinena zrcalu duša jedan odraz dati.

A u veče modro nadnaravna sjajajedan ćemo blijesak izmijenit jedini

kao dugi jecaj u znak oproštaja;

odškrinuvši vrata, tad Andjel će ućida radosnom kretnjom oživi u tmini

ogledala mutna i uglasle luči.

BLESKOVI

Pronasao sam odredbu Lepog - mog Lepog. To je nesto zestoko i tuzno, nesto pomalo neodredjeno, sto ostavlja prostor nagadjanju.

A sada cu, evo, svoja shvatanja da pokazem n ajednom opipljivom predmetu; uzecu, na primer,najzanimljiviju stvar koja se u ljudskoj zajednici moze videti, zensko lice. Zanosna i lepa glava, glava zene;

naime,glava koja podstice na sanjareenje - i to na neki mutan nacin - u isti mah o slasti i tugovanju; u njoj je sadrzano

nesto od sete, od klonulosti, od zasicenosti cak,ili pak nesto tome suprotno, to jest, zestina, strasnost zivljenja, koju prati izvesna naknadno nadosla gorcina, sto

kao da izvire iz lisavanja ili iz beznadja.Nedokucivost i zaljenje za necim takodje su cinioci Lepog. Lepa muska glava ne mora, izuzev, mozda, u ocima

zene,no za muskarca, svakako, ne mora da sadrzi ono nesto sladostrasno sto na zenskom licu deluje utoliko

privlacnije ukoliko je lice,uopste uzev, setnije. Ali i ta glava treba da ima nesto zestoko i tuzno, duhovnu usmerenost, mutno potisnute

teznje, neku tutnjecu,neusmerenu silu, katkad trag neke osvetne neosetljivosti (jer u ovim stvarima ne treba smetnuti s uma idealni tip

dendija) -i s vremena na vreme - a to je jedna od najzanimljivih crta lepote, nedokucivost i konacno (a sad da iznudim od

sebe priznanje do koje mere svoja osecanja smatram modernim kad je u pitanju nauka o lepom) nesreca. -Ne kazem da se Radost ne moze dovesti u vezu s Lepotom, vec tvrdim da je Radost jedan od njenih najprostojih ukrasa, dok joj je seta, da tako kazem, najsvrsnija druga, toliko da ne mogu nikakao da zamislim (kao da mi je

mozak zacarano ogledalo!)neki oblik Lepote u kojem ne bi bilo Nesrece. Drzeci se takvih shvatanja neko ce reci : opsednut je njima, tesko

cu, jasno je, izvuci zakljucak da je najsavrseniji obrazac muske lepote satana - u Miltonovom duhu.