SADRŽAJ

1. Uvod..................................................................................................................................3

2. Definisanje sistema nacionalne bezbednosti.................................................................5

3. Zaključak.........................................................................................................................12

4. Korišćena literatura........................................................................................................13

2

1. UVOD

Pitanje mesta i uloge bezbednosti (shvaćene kao funkcije države – društva, od najstarijih država

kroz njihovu celokupnu egzistenciju u istoriji ljudskog društva), postavlja se kao jedno od

najvažnijih pitanja opstanka i razvoja države. Iz činjenice da je država bila i ostala važan činilac

u organizovanju bezbednosti (do razvoja građanskog društva i jedini činilac) i da je bezbednost

ustavna institucija – ona mora da poseduje odgovarajući sistem svoje organizovanosti i

uređenosti. Sistem bezbednosti kao celovita i jedinstvena delatnost svakog konkretnog društva

uključuje skup činilaca i njihovih akcija u miru, vanrednim prilikama i ratu. Svi činioci

bezbednosti međusobno su povezani na osnovu jedinstvenih načela političkog sistema i pravnog

poretka zemlje.

Međutim, u pokušaju određenja pojmova „nacionalna bezbednost“ i „sistem nacionalne

bezbednosti“, mora se poći od određenja sadržaja i obima pojma bezbednost, kao strukturalnog i

funkcionalnog središta ukupnih društvenih napora usmerenih na opstanak i razvoj zajednice.

Bezbednost je, u konceptualnom smislu, toliko sporna da nije (ni približno) moguće pronaći

sporazum oko njenog značenja.1 Osnovni sporovi u definisanju tog pojma potiču od vrednosnih

stavova, odnosno od vrednosti koje treba da se štite (fizička i imovinska sigurnost, politička

nezavisnost, teritorijalni integritet, međunarodni mir i slično) i osnovnog subjekta koji je predmet

zaštite (građanin–pojedinac, država, međunarodna zajednica, socijalna sigurnost, ekonomski

sistem, životna sredina...). Kraj Hladnog rata doneo je nove dileme oko pojma bezbednosti, jer je

nestanak opasnosti od Sovjetskog Saveza (i samog Sovjetskog Saveza), bezbednosne studije u

Evropi i SAD pomerio s brige za opstanak države (tzv. „tvrda bezbednost“) na brigu za

ekonomsko blagostanje i prosperitet (tzv. „meka bezbednost“). Aktuelizaciji „mekog“ pristupa

bezbednosti posebno su doprinele asimetrične pretnje bezbednosti kao što su terorizam i

organizovani kriminal, odnosno proces „sekuritizacije“ socijalne nestabilnosti, ekonomskih

problema, problema u vezi s migracijama, ugrožavanjem životne sredine, epidemijama zaraznih

bolesti i drugim pojavama i procesima koji u tradicionalnom konceptu „tvrde“ bezbednosti nisu

prepoznavani kao bezbednosni procesi i pojave. Na tragu tih tendencija razvili su se novi

bezbednosni koncepti, od kojih je koncept ljudske bezbednosti nastao 1994. godine u okviru

1Baldwin, David: “The Concept of Security”, Review of International Studies, Vol 23, No 1 1997, pp. 3–26

3

Ujedinjenih nacija (kasnije ga je podržao veći broj država, pored kojih su Japan i Kanada zauzeli

posebno istaknuta mesta), dobio najveći broj pristalica.

Čini se da različiti pristupi bezbednosti samo različito vide ulogu institucija države i

međunarodnih organizacija povodom ostvarivanja bezbednosti, dok oko centralne uloge države u

postizanju nacionalne i međunarodne bezbednosti ne postoje ozbiljna sporenja. Državne

institucije su i dalje odgovorne za bezbednost države i građana, s tim što se „bezbednosne“

aktivnosti značajno proširuju i krug državnih institucija, koje dobijaju određene zadatke u

nacionalnoj bezbednosti postaje veći.

Odnosi između institucija, koji se zasnivaju povodom nacionalne bezbednosti, jesu dinamični i

uzajamni. Sigurno je da politički sistem svake zemlje određuje da li se širem (ili užem) krugu

subjekata određuju obaveze u sistemu nacionalne bezbednosti, na koji način se ti subjekti

angažuju, kakva su njihova prava i obaveze i slično. Iako je sistem nacionalne bezbednosti

podsistem političkog sistema i pravnog poretka koji je determinisan osnovnim načelima tih

sistema – on utiče na unutrašnje tokove u društvu, pre svega na ekonomske i političke odnose.

Sistem nacionalne bezbednosti (posebno njegovi najvažniji delovi), može da koči unutrašnje

procese i da predstavlja barijeru određenim društvenim tendencijama, ali i obrnuto, on može

blagotvorno da deluje kao faktor društvene povezanosti i pokretač određenih društvenih kretanja,

tim pre što praksa pokazuje da se elementi sistema nacionalne bezbednosti – vojska, veoma često

upotrebljavaju i van svojih zakonskih i ustavnih ovlašćenja. Sistem nacionalne bezbednosti svake

zemlje pored unutrašnje, ustavne i zakonske određenosti mora da odgovori i međunarodnim

obavezama. Razvojem sistema bezbednosti država nastoji da obezbedi svoju celovitost.

Sistem nacionalne bezbednosti ima elemente koji su pretežno okrenuti rešavanju unutrašnjih

bezbednosnih problema (policija, službe bezbednosti, organizacije za delovanje u vanrednim

situacijama, privatna bezbednost, pravosudni sistem i drugo) i elemente koji su pretežno okrenuti

„prema spolja“, kao što su oružane snage, odnosno vojska i obaveštajne službe, koje su pored

unutrašnjih pravnih normi podvrgnute i međunarodnim normama. Sa opštim normama

međunarodnog prava moraju biti usklađene i unutrašnje pravne norme kojima država reguliše

svoju bezbednost. Pored toga, država mora da odgovori i bilateralnim i multilateralnim

međunarodnim ugovorima koje je prihvatila u vezi s bezbednošću. Sve to ukazuje na snažnu

određenost sistema nacionalne bezbednosti svake zemlje međunarodnim obavezama, koje su

4

prihvaćene od nadležnih državnih organa. Na osnovu tih činjenica može da se zaključi da sistem

nacionalne bezbednosti predstavlja podsistem širih društvenih sistema, na čijim načelima se

zasniva. Istovremeno, on predstavlja izuzetno složen sistem sačinjen od niza podsistema i

elemenata, koji su funkcionalno povezani.

Sistem nacionalne bezbednosti, u kojem ga mi danas poznajemo, nastao je razvojem nacionalnih

država i kapitalističkog načina proizvodnje. U to vreme došlo je do usložnjavanja državnog

aparata, kao posledice teritorijalnog širenja država, tehničko-tehnološkog napretka, političkih

promena, ali i novih bezbednosnih rizika koje je taj napredak doneo sa sobom.

2. DEFINISANJE SISTEMA NACIONALNE BEZBEDNOSTI

Pojam „nacionalna bezbednost“ prvi put upotrebljen je u delu Voltera Lipmana, U.S. Foreign

Policy (1943), ali je taj pojam tek nakon Drugog svetskog rata ušao u širu upotrebu i vezivao se

za zaštitu celovitosti suverenih država. Povezivanjem pojma „nacionalna bezbednost“ s pojmom

„sistem“, nastao je novi pojam „sistem nacionalne bezbednosti“ – sistem koji ima sve

karakteristike društvenog sistema usmerenog ka postizanju i očuvanju integriteta suverenih

država. Struktura i ciljevi tog sistema, od Drugog svetskog rata do danas, doživeli su brojne i

bitne izmene, ali su osnovne sistemske i kibernetske odrednice sistema ostale nepromenjene. O

pojmovima „bezbednost“ i „sistem nacionalne bezbednosti“, ne postoji jedinstven stav. Grizold2

smatra da je opravdano razlikovati sistem nacionalne bezbednosti i sistem nacionalne odbrane.

Pri tom, sistem nacionalne odbrane usmeren je na odbranu države od oružane agresije spolja, dok

je sistem nacionalne bezbednosti usmeren na jamčenje sigurnosti državi, društvu i pojedincu,

prvenstveno od tzv. „unutrašnjih“ bezbednosnih pretnji. Prema Grizoldu, bezbednost jedne

države opravdano je posmatrati kao spoljnu i unutrašnju, a da se pored toga može govoriti i o

bezbednosti međunarodne zajednice, odnosno, o svetskoj bezbednosti, kao posebnom sistemu

bezbednosti. Grizold svoje shvatanje sistema nacionalne bezbednosti proširuje potrebom

redefinisanja klasičnih pristupa bezbednosti, koji su se svodili na vojsku i njene aktivnosti.

Uključenje novih bezbednosnih rizika, izazova i pretnji nacionalnoj i međunarodnoj bezbednosti

i posebno bavljenje političkim, društvenim, ekonomskim, kulturnim i duhovno-intelektualnim

pitanjima u okviru sistema bezbednosti – predstavlja „novu realnost“. Rotfeld,3 takođe ističe

2 Grizold, Anton i grupa autora: Suvremeni sistemi nacionalne sigurnosti, FPZ, Zagreb, 1999, стр. 38.3Rotfeld, A. D.: The Fundamental Changes and the New Security Agenda, SIPRI Yearbook, 1994.

5

potrebu da savremeni sistem nacionalne bezbednosti uvaži nove izvore ugrožavanja, „koji se

pridružuju starim“ izvorima ugrožavanja. Za razliku od nekih autora koji su početkom

devedesetih godina prošloga veka procenjivali bezbednosne pretnje, Rotfeld ne isključuje

klasične bezbednosne rizike, već im samo pridodaje nove, što pred sistem nacionalne

bezbednosti postavlja drugačije izazove. Prema njegovom mišljenju savremena bezbednost ima

univerzalni značaj, koji se jasno iskazuje u totalnosti zahvata i preplitanja svih delatnosti jednoga

društva (kao što su privredne, političke, socijalne, ekološke, vojne i tako dalje). Taj pristup ističe

potrebu jedinstvenog razumevanja sistema nacionalne bezbednosti i njegovo strukturno i

funkcionalno povezivanje u jednu sistemsku celinu. Bari Buzan4 sistem nacionalne bezbednosti

određuje kao skup aktivnosti koji obuhvata pet područja delovanja države: vojno, političko,

ekonomsko, socijalno i ekološko područje. Vojnu bezbednost čine oružane mogućnosti države,

ofanzivne i defanzivne, i mogućnosti da se predvide namere oružanih snaga drugih država.

Političku bezbednost čine organizaciona stabilnost države, sistem vladavine i ideologije, koji

daju legitimnost određenom tipu vladavine. Ekonomska bezbednost se odnosi na dostupnost

izvorima energije, sirovina, finansijskih sredstava i tržišta za održavanje blagostanja stanovništva

i ekonomske moći države. Socijalna bezbednost odnosi se na prihvatljive uslove za razvoj jezika,

kulture, religije i nacionalnog identiteta u celini. Ekološka bezbednost treba da osigura očuvanje

lokalne i planetarne biosfere, kao osnovnog sistema na kojem se zasnivaju sve ostale ljudske

aktivnosti.

Sistem nacionalne bezbednosti definisao je Ljubomir Stajić: „Ako bismo želeli da definišemo

sistem bezbednosti onda bismo mogli da kažemo da je to oblik organizovanja i funkcionisanja

društva u sprovođenju mera i aktivnosti na preventivnom i represivnom planu radi očuvanja

suvereniteta i integriteta države, njenog Ustavom utvrđenog poretka, prava i sloboda građana,

kao i svih ostalih društvenih i međunarodnih vrednosti od svih oblika ugrožavanja“.5 Navedena

definicija sistem nacionalne bezbednosti posmatra u strukturalnom i funkcionalnom smislu,

međutim, ona sistem bezbednosti ističe kao oblik organizovanja, čime se zanemaruju unutrašnje

funkcionalne veze, koje sistem nacionalne bezbednosti čine sistemom, u klasičnom razumevanju

toga pojma. Stajić, kao predstavnik škole tzv. „tvrde bezbednosti“, u prvi plan ističe zaštitu

osnovnih vrednosti države, kao što su teritorijalni integritet, suverenitet i ustavni poredak, čime

4 Buzan, B.: People, States and Fear, Harvester, New York, 1991.5 Stajić, LJ.: Osnovi bezbednosti, FCO, Beograd, 2005.

6

jasno ukazuje i na strukturu sistema bezbednosti u kojoj najistaknutiju ulogu igraju državni

organi u čijoj nadležnosti se nalazi zaštita pomenutih vrednosti.

Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije određuje sistem nacionalne bezbednosti kao

normativno, strukturno i funkcionalno uređenu celinu elemenata čijom se delatnošću ostvaruje

zaštita nacionalnih interesa Republike Srbije.

Strategija nacionalne bezbednosti otvara mogućnosti da se, u skladu sa potrebama koje proističu

iz savremenih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, u sistem nacionalne bezbednosti uključi

mnogo širi krug organizacija, pre svega iz oblasti tzv. „privatne bezbednosti“, ekonomije,

ekologije, energetike i drugih oblasti u kojima mogu da se jave pretnje nacionalnoj bezbednosti,

a na koje klasični elementi tog sistema nemaju adekvatne odgovore. Imajući u vidu navedena

shvatanja sistema nacionalne bezbednosti, pod tim pojmom moglo bi da se podrazumeva: skup

funkcionalno povezanih državnih organa, organa lokalne samouprave i drugih organizacija, koji

deluju u skladu sa pravnim poretkom države i teže da zaštite unutrašnjui spoljnu bezbednost

države, društva i građana. Predložena definicija sistema nacionalne bezbednosti ukazuje na neke

njegove bitne karakteristike. Prvo, reč je o funkcionalno povezanoj celini u koju ulazi veliki broj

državnih i nedržavnih organizacija, koje su, pojedinačno svaka za sebe, izuzetno složeni sistemi,

sastavljeni od čitavog niza elemenata. Drugo, reč je o sistemu čije su funkcionalne veze i

aktivnosti strogo pravno regulisane, što ukazuje na visok stepen formalizovanosti sistema. Treće,

sistem je uspostavljen radi ostvarenja divergentnih ciljeva koji se usklađuju aktivnostima izvan

sistema i koje je teško definisati.

Treba da se napomene da sistem nacionalne bezbednosti ima osnovne karakteristike ostalih

sistema, posebno društvenih. Ideja o sistemima potiče još iz antičkog perioda, a u modernoj

nauci javlja se kod Bernarda Čestera, Organizacija upravljanjem, iz 1948. godine. Iste godine

Viener je objavio knjigu Kibernetika, u kojoj je definisao ključne termine (ulaz, proces, izlaz i

povratna veza) i načinio šemu koja se i danas koristi u prikazivanju suštine sistema.

Kast i Rozencvajg6 objašnjavaju organizaciju kao otvoren sistem koji iz okoline crpi materijal,

energiju i informacije, da bi ih transformisao kroz procese dajući okolini izlaz u obliku

proizvoda, usluga i slično. Teorija sistema, kao i teorija organizacije, polazi od činjenice da

6 Rosenzweig, Kast F.: Organizations and Management-A System and Contigency Approach, Hill Book,New York, 1985.

7

organizacije nisu prirodni sistemi, već sistemi stvoreni delovanjem čoveka. To su otvoreni

sistemi koji komuniciraju sa okolinom, a podsistemi se organizuju kao organizacione jedinice s

međusobnim funkcionalnim vezama s drugim sistemima. Ta teorija omogućava da se

organizacije posmatraju kao celine sa svojim podcelinama, odnosno podsistemima, njihovom

strukturnom povezanošću, funkcionalnim vezama, unutrašnjom interakcijom između elemenata

sistema i njihovom interakcijom sa okruženjem. Sa stanovišta upravljanja posebno značajna

obeležja sistema su: interakcija, entropija, regulacija, hijerarhija, funkcionalnost, stanje, kretanje

i ponašanje sistema.

Interakcija podrazumeva razmenu informacija, materije i energije između sistema i okruženja.

To se odvija preko ulaznih i izlaznih veličina. Preko ulaznih veličina okruženje, koje i samo

predstavlja sistem ili skup sistema, deluje na sistem, a preko izlaznih veličina sistema deluje na

okruženje. Ulazne veličine se pri prolazu kroz sistem transformišu u izlazne veličine sistema. Ta

transformacija može da se odvija od beznačajne transformacije do potpune, u zavisnosti od vrste

sistema i veličine koja se transformiše.

U sistemu nacionalne bezbednosti ulazne veličine su najčešće informacije o bezbednosno bitnim

uticajima iz okruženja, koji mogu biti povoljni ili nepovoljni po bezbednost države, nekog

njenog dela ili određene aktivnosti. Izlazne veličine su reakcije sistema ili njegovih pojedinih

delova. Na primer, postojanje teritorijalnog spora sa susednom državom i pogoršanje

diplomatskih odnosa s njom ukazuje na postojanje kriznog potencijala u bilateralnim odnosima.

Na postojanje krize u odnosima sistem nacionalne bezbednosti mora da reaguje pojačanom

obaveštajnom aktivnošću, kako bi se prikupile relevantne informacije za vođenje politike prema

toj državi i izbegla neprijatna iznenađenja, odnosno kako bi se spremno dočekali svi bezbednosni

izazovi koji mogu doći, od te države ili njenih saveznika. Pored pojačanog obaveštajnog rada

pojačava se i diplomatska aktivnost koja je u vezi sa tim sporom. Ulazna veličina je informacija

o postojanju teritorijalnog spora, transformacija ulazne veličine jeste analiza svih bitnih činjenica

koje su u vezi sa tim sporom i izrada procene njene bezbednosti, a izlazne veličine kojima sistem

deluje na okruženje su pojačane obaveštajne i diplomatske aktivnosti. Ukoliko država s kojom

smo u sporu počne da mobiliše svoje oružane snage, to je nova ulazna informacija, koja govori o

nepovoljnim bezbednosnim uticajima i koja zahteva novu reakciju sistema. Transformacija

ulazne veličine odnosiće se na bezbednosnu procenu novih okolnosti. Izlazna veličina ovaj put

8

biće i mobilizacija sopstvenih oružanih snaga, pored već postojećih bezbednosnih aktivnosti i

mera. Ukoliko se spor reši mirnim putem i dođe do poboljšavanja bilateralnih odnosa, to je

ulazna veličina koja sada govori o povoljnim bezbednosnim uticajima iz okruženja, izlazna

veličina biće smanjenje nivoa mera bezbednosti i vraćanje sistema nacionalne bezbednosti u

redovno stanje funkcionisanja.

Entropija sistema prestavlja meru njegove dezorganizacije, nereda i haosa. Svi sistemi prirodno

teže maksimumu entropije, a uspešno upravljanje sistemima, pored ostalog, podrazumeva i

držanje stepena neuređenosti nekog sistema na podnošljivom nivou, preduzimanjem mera za

njegovo uređenje.

Suprotan proces entropiji je adaptacija, kojom se sistem održava u ravnoteži i prilagođava se

uslovima okruženja. Entropija raste pod uticajem spoljašnjih, ali i unutrašnjih sila, okruženje

često deluje na sistem tako da ga ugrožava i dezorijentiše. Važnu ulogu u sprečavanju uništenja

sistema ima bezbednosni menadžment koji predstavlja organizovan podsistem čiji je jedini

zadatak da spreči uništenje sistema delovanjem spoljašnjih i unutrašnjih sila.

Kada je sistem nacionalne bezbednosti u pitanju, ključnu ulogu u kontroli entropije sistema

imaju politički procesi koji se dešavaju u državi, odnosno ključni politički učesnici koji kreiraju

državnu politiku i upravljaju najvažnijim državnim organima. Sistem nacionalne bezbednosti je

deo političkog sistema čije se stanje reflektuje i na sistem nacionalne bezbednosti. Ukoliko

postoji politička stabilnost, državni organideluju usklađeno u pravcu ostvarenja nacionalnih

ciljeva, koji su pri tome jasno definisani, a entropija sistema nacionalne bezbednosti držaće se

pod kontrolom. I obrnuto, politička nestabilnost i dezorijentisanost političkog sistema

povećavaće meru stepena neuređenosti sistema nacionalne bezbednosti. Prilagodljivost sistema

postiže se njegovom dobrom organizacijom, koja mora da sledi osnove organizacije političkog

sistema. Dobro organizovan sistem nacionalne bezbednosti, koji je usmeren na očuvanje

osnovnih društvenih i državnih vrednosti, imaće veoma veliku prilagodljivost. U vezi s tim,

prilagodljivost sistema nacionalne bezbednosti može da se posmatra kao njegova sposobnost da

se prilagođava novim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama i promenama koje se

dešavaju unutar aktuelnih bezbednosnih pretnji i kao sposobnost sistema da se prilagođava

unutrašnjim društvenim i političkim promenama. Ukoliko sistem nacionalne bezbednosti nije

sposoban da se prilagođava promenama nacionalne politike i strategije i političkim zaokretima

9

koje svaka država i društvo moraju da čine, onda taj sistem predstavlja pretnju stabilnosti i

demokratskom razvoju takvih društava. Prilagodljivost sistema na političke promene postiže se

profesionalizacijom sistema i demokratskom i civilnom kontrolom nad sistemom nacionalne

bezbednosti. Za sistem nacionalne bezbednosti, koji se nalazi pod civilnom i demokratskom

kontrolom i čiji su pripadnici profesionalci svesni svoje uloge u društvu – kaže se da je

kontrolabilan. Kontrolabilnost je svojstvo sistema nacionalne bezbednosti koje se ogleda u

mogućnosti da nadležni državni organi uvek imaju (punu) kontrolu nad funkcionisanjem sistema

i da sistem brzo i efikasno reaguje na zahteve koje pred njega postavlja političko rukovodstvo

države.

Regulacija sistema podrazumeva postizanje ciljeva sistema, na osnovu komparacije željenih,

ulaznih i izlaznih veličina. U sistemu nacionalne bezbednosti pod regulacijom se podrazumeva

praćenje ostvarivanja unapred određenog nivoa bezbednosti države i društva s obzirom na mere

koje se preduzimaju i promene u sistemu mera, ukoliko se ne postigne odgovarajući nivo

bezbednosti. Na primer, sistem nacionalne bezbednosti u jednom društvu treba da održava nivo

kriminala na podnošljivom nivou. Podnošljivost određenog nivoa neke bezbednosne pretnje

unapred se određuje u zavisnosti od prirode pretnje i konkretnog stanja društvenih odnosa i

stanja sistema nacionalne bezbednosti. Unapred propisane veličine su referentne vrednosti i one

služe kao polazište na osnovu kojeg se procenjuje da li sistem nacionalne bezbednosti, odnosno

njegovi pojedini delovi funkcionišu na zadovoljavajući način. Ukoliko određene vrste kriminala

prelaze granicu podnošljivog, može se oceniti da policija, odnosno oni njeni delovi koji su

zaduženi za borbu protiv oblika kriminala čije vrednosti su iznad podnošljivog, nije dobro

obavila svojposao. To je znak da treba preduzeti regulatornu akciju radi vraćanja sistema u stanje

koje obezbeđuje postizanje ciljeva.

Hijerarhija označava da je svaki sistem vertikalno strukturiran – svaki sistem je deo većeg

sistema, a sam se sastoji od podsistema, koji svaki za sebe predstavlja poseban sistem. S jedne

strane, sistem nacionalne bezbednosti je deo političkog sistema zemlje, koji je opet deo šireg

društvenog sistema, na unutrašnjem planu. Na međunarodnom planu, sistem nacionalne

bezbednosti je deo šireg sistema regionalne i globalne bezbednosti. Sistemi nacionalne

bezbednosti država koje su članice vojno - političkih saveza, kao što je NATO, predstavljaju

podsisteme sistema zajedničke bezbednosti u koji su stupile s drugim državama na osnovu

10

međunarodnih ugovora i Povelje OUN. S druge strane, sistem nacionalne bezbednosti je složen

sistem sačinjen od više podsistema, od kojih svaki za sebe predstavlja manje ili više složen

sistem. Vojska, policija, obaveštajno-bezbednosni sistem, civilna zaštita, carinski organi,

inspekcije i drugi podsistemi sistema nacionalne bezbednosti predstavljaju veoma složene

sisteme, koji se nalaze na drugom hijerarhijskom nivou sistema, dok se na prvom nivou nalaze:

parlament, šef države, vlada i sudstvo.

Funkcionisanje sistema je zbir aktivnosti svih njegovih elemenata, koji zajedničkim delovanjem

daju ukupni rezultat delovanja sistema. To svojstvo sistema nacionalne bezbednosti odnosi se na

akcioni deo sistema. Akcioni deo sistema nacionalne bezbednosti je veoma složen. On obuhvata

veliki broj različitih aktivnosti i subjekata, koji svoju legitimnost crpe iz različitih izvora prava,

ali su sve podređene jednom cilju postizanju bezbednosti države i društva. Upravljanje

aktivnostima sistema nacionalne bezbednosti jeste izuzetno složeno, jer su funkcije sistema

nacionalne bezbednosti veoma raznovrsne.

Stanje sistema predstavljaju svi podaci o prošlosti i sadašnjosti sistema na osnovu čega može da

se zaključi – kako bi sistem mogao da se ponaša u budućnosti. Na osnovu tih pokazatelja sistemi

se mogu međusobno upoređivati, ali se može obaviti i analiza stanja sistema u različitim

intervalima. Stanje sistema nacionalne bezbednosti utvrđuju najviši državni organi u okviru

kontrole sistema, a svaki element sistema ima svoj poseban sistem kontrole. Stanje svakog

elementa sistema nacionalne bezbednosti treba posebno da se utvrđuje radi međusobnog

poređenja i obezbeđivanja usklađenog razvoja i delovanja sistema u budućnosti.

Kretanje sistema podrazumeva promenu stanja sistema u toku vremena. Promene sistema nastaju

pod dejstvom ulaznih veličina, ali i procesa koji se odvija unutar samog sistema. Prilikom

kretanja sistem se transformiše i menja svoje ponašanje.

Upravljanje sistemom podrazumeva njegovo dovođenje u poželjno stanje ili održavanje u

postojećem stanju, u uslovima ozbiljne pretnje po opstanak sistema.

3. ZAKLJUČAK

11

S vremenom se bezbednost kao delatnost izdvojila od drugih delatnosti u ljudskom društvu s

ciljem da se kontinuiranim delovanjem obezbedi opstanak čoveka (pojedinca) i ljudske zajednice

(kao celine). Bezbednosna delatnost odvija se na nivou odnosa čoveka, odnosno zasebnih

ljudskih zajednica prema drugom čoveku – prema drugim zajednicama i odnosa čoveka prema

prirodi i ugrožavanja koja nastaju kao posledica delovanja prirode. Potreba za efikasnim

delovanjem, racionalnošću, poštovanjem demokratskih procedura, ljudskih prava i pravnog

poretka države i međunarodne zajednice, uslovila je uspostavljanje nacionalne bezbednosti kao

sistema s jasno definisanim elementima, podelom njenih nadležnosti i uspostavljanjem

funkcionalnih veza i odnosa, kojima se ostvaruje nacionalna bezbednost na svim nivoima.

Tako organizovan sistem u savremenom društvu ne postoji kao izolovana celina, već se nalazi u

interakciji s drugim društvenim sistemima. Sistem nacionalne bezbednosti uključuje druge

sisteme koji čine njegove podsisteme, ali je i sam podsistem širih društvenih sistema, pre svega

političkog, ekonomskog i pravnog.

Savremeni društveni razvoj bitno je proširio pojam bezbednosti, pošto su se pojavile nove

bezbednosne pretnje za koje savremeni sistemi bezbednosti moraju pronaći adekvatne odgovore.

Ekonomske krize, velike migracije stanovništva, savremeni oblici terorizma, međunarodni

organizovani kriminal, globalno zagađenje životne sredine i drugi oblici savremenih

bezbednosnih pretnji čine nužnim uključivanje većeg broja društvenih i državnih subjekata u

sistem bezbednosti, što značajno proširuje pojmove – bezbednost i sistem nacionalne

bezbednosti.

Adekvatno određenje savremenog pojma nacionalna bezbednost mora da uzme u obzir njegovu

dinamičnost i da predvidi razvoj bezbednosnih pretnji pod čijim uticajem se taj sistem menja i

razvija.

4. KORIŠĆENA LITERATURA

12

1. Brown, H.: Thinking About National Security, Defence, and Foreign Policy in a

Dangerous World, Westview Press, Colorado 2003.

2. Buzan, B.: People States and Fear, Harvester Wheatsheaf, New York, 1991.

3. Dixon, J. A.: National Security Policy Formulation: Institutions, Proceses, and

Issues, National defence University, Washington D.C. 1997.

4. Kast, F., Rosenzweig, J.: Organizations and Management-A: System and

Contigency Approach, Hill Book, New York, 1985.

5. Katzanstein, P.: The Culture of National Security, Columbia University Press, 1996.

6. Stajić, LJ.: Osnovi bezbednosti, FCO, Beograd, 2005.

7. Rotfeld, A. D.: The Fundamental Changes and the New Security Agenda, SIPRI

Yearbook, 1994.

8. Ustav Republike Srbije, Beograd, 2006.

9. Zakon o odbrani Republike Srbije, Beograd, 2007.

10. Zakon o Vojsci Srbije, Beograd, 2007,

11. Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Beograd, 2009.

13