1

2

SADRŽAJ O ŽIVOTU I SMRTI 3

O EMOCIJAMA I LJUBAVI ...................................................................................... 9 O DUŠI.......................................................................................................................... 14 O PLEMENITOSTI I KULTURI.............................................................................. 17 O LEPOTI.................................................................................................................... 21 O DIVLJENJU I OBOZAVANJU ........................................................................... 23 O SIROMASTVU I NEMAŠTINI ............................................................................ 26 O SRECI....................................................................................................................... 28 O KREATIVNOSTI.................................................................................................... 31 O UMETNIKU............................................................................................................. 35 O SLOBODI I DIKTATURI ...................................................................................... 36 O SUDBINI .................................................................................................................. 42 O BOGU ....................................................................................................................... 45 II O CRKVI.................................................................................................................. 53 O ZLU, DOBRU, MORALU ...................................................................................... 54 O SNU ........................................................................................................................... 54 O PLESU ...................................................................................................................... 61 O ISTINI ...................................................................................................................... 62 O SAMOĆI................................................................................................................... 66 NEIZVESNOSTI KOJA NAS TUMAČI ................................................................. 68

3

O ŽIVOTU I SMRTI I Ne radja se život, već se radjaju ljudi, niti umire život, umire ono što se rodilo. Život je večan, a smrt samo kroz materiju doživljava svoju egzistenciju. Može li čovek podneti svu suštinu svoga bića, ako prethodno nije izmerio zapreminu svoje moći razumevanja? Šta je to u čoveku što razume, što oseća, što živi? Zar čovek mora biti frustriran i bolno razbijen, zar mora da oseti dno svog ličnog pakla da bi ostvario sreću i ushićenje. I sve to radi dosezanja visine bogova, te kulminativne tačke života. Kakvi mehanizmi vladaju čovekom, koje su to sudbinske uvale, putokazi koji odredjuju kako ćemo da živimo, šta, kada i koliko da volimo i, konačno, koliko ćemo dugo da postojimo kao ljudi? Čovek je enigma, sazveždje misli, skup svih izobličenih, nedovršenih emocija. U njemu se vrši proces života, kroz njegovu suštinsku gradjevinu ishode ideje, delimično dovršene, spremne za viši stepen kristalizacije. Nemiri koji vladaju čovekom putokazi su prema blagostanju, smeru uzvišenih ciljeva, koji su u mnogome i za samog čoveka nejasni. Jer on živi život, medjutim mnogi život ne doživljavaju, ne posmatraju ga odvojeno, sa distance, iz prikrajka, da bi ga razumeli kao iskustvo, kao doživljaj univerzalne svesti. Mnogi ne dožive sebe onim univerzalnim, kosmičkim čulom. Svaki čovek ima to čulo, ali je ono kod mnogih zatrpano borbom za ostvarivanje individualnog Ja. Otuda čovek, u tom paničnom vrtlogu zgusnutih emocija, podstaknutih iskonskim strahovima, zaboravi ono dobro u sebi, pa u korenu svog izvornog postojanja “dobro” zameni “zlim”. Tada univerzalno čulo ne može da ostvari kontakt sa univerzalnim, sveopštim sistemom postojanja. I zato čovekovo bazično dobro (jer on generalno i jeste “dobro biće”) postaje na mahove zlo. Znači, koreni zla nisu u čoveku, već u čovekovoj nemoći da doživi život svojim intuitivnim, drevnim čulom, koje može da rastera i sprži ovozemaljske strahove. Jer u momentima slabosti vuku ga u provaliju i odvajaju od njegovog stvarnog, univerzalnog Ja. Čovek nije samo predstavnik života, on jeste život, koji kreira i projektuje sopstvenu sliku, postavljajući lični profil na uzvišeni nivo realnosti. On je život koji se ispoljava kroz fizički instrument ovozemaljskog mehanizma. To što je u čoveku, tom zemaljskom instrumentu sačinjenog od atoma, prašine i minerala, to što boravi u kostima, krvi i mesu čoveka, je život, deo univerzalne svesti svevišnjeg intelekta. To je taj čovek. Čovek ne zna kojom stazom da podje, jer mnoge se pred njim otvaraju kao prolećni cvetovi. Može da živi mnoge živote, a istovremeno hoće da ostvari život uzvišenog bića, onog zbog čega mi, ljudi, uopšte i postojimo. Naša orginalna namena je da se stvaramo u višim sferama bivstva. Ne samo kao umetnici, već da kao ljudi dodirnemo božanstvo u sebi, da otkrijemo tanki čaršaf tame koji skriva našu pravu sliku, sliku “nebeskih bića”. Ono što mi primamo u sebe i emitujemo u svet, je deo sopstvene esencionalnosti, konstantnog bujanja univerzalnog sistema života. Jer život je naizmenična igra plusa i

4

minusa, bola i zadovoljstva, lepog i ružnog, paradoksalni ples balansa. A trag koji ostane je sjaj ideje, dokaz da svetlost prolazi kao ljudsko biće izmedju ta dva zida realnosti. Duša je budna kroz živu reku plama života i sve ono što čovek oseća je veoma važno da održi dušu budnom. Ona je budna i iskričavo se uzdiže kroz emotivni protok nas samih, konstantno proširujući svoju budnost. Istina o našem postojanju je sjaj beskonačnog u nama, svetlost iskonskog vrenja života, koji dolazi iz neiscrpnog izvora kreativnosti, kao potvrda onoga što uistinu egzistira. Hoće čovek da pobaca sve reči po površini ustalasanog života koje nisu njegove, možda se i napravi konstrukcija nekih uzvišenih misli, most koji će ga povesti do tog uzvišenog Ja. Pokušavamo da stalno budemo drugačiji, novi sebi. Zabavljamo sami sebe, jer volimo zabave, uzbudjenja koja nas izjednačavaju sa elementarnim principom univerzalnog. Ceo univerzum se zabavlja, jer on živi i postoji u nama. Na usijanoj površini života plamtimo svi mi, izgaramo u sopstvenom plamu ljubavi. Svetlimo, kao kakve sveće, koje odašilju svoju svetlost u nepreglednu tamu, u tihi muk neizvesnosti. Prosvetljujemo vidike svog uma, svoje moći razumevanja. A razumemo samo svoj sopstveni plam, druge plamove i ne primećujemo, niti koristimo njihovu svetlost da bi se, kada se izgubimo u lavirintu lažnoga sjaja, došli do sebe. Stojimo na zamišljenoj panorami imaginarnog sveta, koji je stvaran. Pejzaž već davno vidjenih kontura svega u procesu ostvarivanja, izvan nas i u nama. Svet živi slobodnim čulom, instiktom za lepim, za ugodnim, prozaičnim, za onim što nas izjednačava sa svim ostalim kreacijama, jer ništa nije niže niti više, sve ima svoju namensku uzvišenu misiju, izvršenog u već stvorenom. Nosimo pečat Svetosti na sebi, prepoznajemo se po dodeljenim ulogama. Bunimo se kad uloge nisu uskladjene našim ličnim interesima, protivimo se i dižemo pobunu protiv sebe samih. Pobunu protiv morala, istine, protiv svega što može promeniti naš neizbežni, sigurni tok kretanja u kružnom uzdizanju prema sferi savršenog. Ta pobuna nas i bliži sudbinskom, željenom cilju. Bez te esencionalne pobune protiv ustaljenog, statičnog, nepokretnog, neusavršenog i bez inata prema smrti, prema strahu od umiranja, život ne bi imao značenje koje upravo ima. Sva lepota ispoljenog leži u tom neprikosnovenom ratu svega prema svemu, paradoks koji zapravo podstiče neprestano bujanje života. II Uslov da se život ostvari je borba, lelujavi sukob entiteta, suprotnost sistema životne nejednakosti stopljenog zaokruženom jednakošću. Poravnanje sudbinske grandioznosti nad pobedom života koji je, zahvaljujući strahu od smrti, dobio smisao jedne celine. Ne postoji ne-pokret ili totalna pasivnost, sve ima kretanje u predmetu svoje suštinske prirode. Materija je kretanje atoma, energija u energiji, sila u sili, opiranje zbog jedinstva, suprotnost zbog postojanja celine. I svako razbijanje materije do najsitnije tačke njene deljivosti, njene "krajnosti", kreira misteriju zbog nemoći da proniknemo u tu ne-deljivost njenog krajnjeg stanja, odnosno početka njene konstrukcije. Čitav smisao, kompletna mapa egzistencije koju poznajemo je osnovana i zasnovana na opiranju, sukobljavanju najsitnijih čestica, koje su nevidljive za golo oko čovekovo. U samom

5

epicentru atoma se vodi neprekidni dijalog, borba izmedju njegovih sadržajnih elemenata: elektrona, protona, i neutrona. Početak materije se gradi na neumoljivom ratu, otimačini, trenju, opiranju, sukobu, kontradiktornosti u samom subjektu materijalne supstance. Ljudsko telo, kao i sve u prirodi funkcioniše na tom paradoksalnom principu dopunjavanja. Život je žarište, bojno polje sila, rat svih protiv svega. A to sve radi budnosti duše, radi životnog ostvarenja u nama i van nas. Dolazak na ovaj svet čovek označi borbom, plačem, strašnom željom da postoji. Sa neverovatnom snagom se opire smrti, ne-postojanju, da bi postao, da bi se stvorio. To je prva čovekova borba, prvi znak njegove pobede nad smrću. U tom trenu čovek je pobedio smrt i postao ratnik života, ali samo trenutno, jer će ga ideja smrti konstantno pratiti kroz život. Taj dolazeći momenat, osvajanje sebe kroz život je preteča svih budućih izazova ljudskog postojanja. Život se osvaja strepnjom, bolom, patnjom, i svim ostalim kontroverznim ilustracijama straha, koje su naoružale čoveka za njegov put kroz prizmu neizvesnosti. Da, čovek je naoružan, spreman da odbrani život koji mu je dat na poverenje, jer brani svetinju u sebi, makar i po cenu uzimanja tudjih života. Ta neizvesnost, taj strah od ličnog uništenja, kreira potencijal ubice u čoveku. Svaki je čovek potencijalni ratnik, ubica, spreman na sve samo da zaštiti i produži kontuinirani sistem života, pa makar on bio i jedan čas duži. U tom metežu košmara, želja i neizvesnosti, čovek nalazi sigurnost otkrivajući puno, dovršeno značenje mira i tišine. U, na izgled zgusnutom, haosu stvara se vizija nebeskog Raja. Radja se čeznja za iskonskim mirom, za konačnom čistotom, čeznja za nepotrebnim dokazivanjem, za nepotrebnom ljubomorom, zebnjom šta ćemo sutra jesti, piti, šta obući. Takvo nevreme burnog života formira sliku o savršenom čoveku, besprekorno zadovoljnom biću objedinjenog sopstvenim razjedinjenjem. Kakva ironija slučaja, paradoks života, rat koji sjedinjuje ekstremne krajnosti i održava budnost životu. U ljudskoj genetskoj formuli je izražen osećaj samoodržanja, kao osnovna platforma za lansiranje sveopšte aktivnosti životnog sistema. Čovek preza od svega, njegov mehanizam alarmantnosti je uvek zapet, radi mimo ljudske volje ili svesti. Ugroženost njegove lične egzistencije može da izazove akumuliranje preteranog osećanja paničnosti, koji prouzrokuje nemoć da se logično i objektivno rasudjuje. Ugroženost egzistencije nije samo lišavanje osnovnih sredstava za život. Naprotiv, neostvarena ambicija, neispunjeni snovi, nedovršeno duhovno sazrevanje, i sve ono što odvaja čoveka od njegovog konačnog ispunjenja, može da bude ugroženost životne egzistencije. A ko je kompletno ispunjen, ko je u celosti dovršen? Upravo taj osećaj ne-dovršenosti, ne-ispunjenosti, čini čoveka više nesrećnim nego srećnim bićem. I u tom pokušaju da osvoji sreću on postaje ratnik. Bori se, hoće da osvoji sreću kroz bezbrojne aktivnosti za koje smatra da ga mogu približiti njoj. I svaki put kad mu se učini da je u tome uspeo, sreća mu izmakne. Jer sreću ne treba osvajati, sa njom se treba združiti, sa njom treba mir i kompromis praviti. Sreća bi trebala da je u službi čovekovoj i čovek u njenoj, kao uzajamna dopuna jedne sinhronizovane celine. Sreću treba tražiti, otkriti, pronaći, a ne osvajati. Ona je u svakom trenu sastavni deo života, njena je otadžbina ljudski osećaj. Čovek osvaja samoga sebe. Sve osobine koje poseduje, koje su već u njemu on hoće da osvoji, hoće da ih porazi, da ih stavi u svoju službu. Sve što čovek radi, radi da bi

6

zagospodario, ovladao sopstvenim emocijama, da bi tako postao upravljač svoje sudbine. Razum čovekov je sa jedne strane provalije, a sudbina sa druge. Ne može da je dozove, ne može da izgradi most izmedju sudbine i sebe, jer je u konstantnom sukobu sa emocijama, sa samim sobom. Tu počinju svi ratovi, to su najveći ratovi čovečanstva, počev od atoma u čoveku, čoveka u čoveku i čoveka u društvu i .... Paralelno tome, ratovi kreiraju ideju o miru, stvaraju osećaj blaženstva, čeznju za savršenim stanjem postojanja. III Sa dolaskom na ovaj svet nije se rodio samo život, već se rodila i smrt. Život je tvorac smrti, kreator njene suštine. Isto kao što je i svetlost kreator mraka, jer da nema svetlosti mrak ne bi postojao ili obrnuto. Kada se čovek rodi on počne učiti kako da živi, a isto tako i kako da umire. Jer samo kroz suštinsku ideju umiranja razumemo smisao života. Onaj svet tamo je i ovaj svet ovde, to je jedan isti svet i on je svugde, samo su nijanse tog sveta različite, kao stepeni kreativnosti, koji se projektuju u saglasnosti sa našim ličnim ubedjenjem, koji se prelamaju u bezbroj paralelnih svetova. Vratićemo se odakle smo i došli, ali bogatiji, iskusniji i mnogo svesniji o apstraktnosti slike sveta u kojoj živimo. Čovek je došao iz stanja svesti u stanje spoznaje te svesti, vraća se tom stanju noseći knjigu informacija, vraća obogaćeni duh duši. Došao je iz sveta snovidjenja u tačku saznanja o sopstvenoj bitnosti. Stigao je iz žiže života, iz prizme kreativnosti u svet mogućnosti, u svet simetrija, u svet muzike, u svet haosa radi života i života radi haosa. Seća se čovek svoje postojbine, svoje duše, svog boravka u večnosti. Zna svoje mesto u vrtlogu mogućih ostvarenja. Dubinu života čovek meri uspesima, ambicijom običnog preživljavanja, zaboravljajući da život ne treba uopšte meriti, već doživljavati. Život treba osećati celim svojim bićem. Ne samo čulima, već i čuvstvima treba doživeti celog čoveka, a "ceo čovek" je skup svih ljudi, čovečanstvo. Čovek se boji smrti, neizvesnosti, ali duši nije nepoznato umirati, zna duša šta je to. Umirala je ona bezbroj puta, u sebi zbog sebe, zbog svoje budnosti, zbog svog savršenstva. Zna duša za prelazak preko praga svetlosti, zna ona gde su putevi, gde su zakopane formule, jednačine, elementi koji podržavaju svetlosnu izmenu reči i ideja pretvorenih u sliku. Taj prelazak u drevno stanje savršenstva, u zasluženu kolevku mudrosti, je njen neizbežni cilj, njen sveti zadatak. Onaj koji svoje telo gleda kao projekciju ideje, kao senku originala, kao let jastrebova ili kao čistu ljubav prema istini, ne vidi smrt, već nužnu potrebu slike sveta da se emituje kroz kružne stepene različitih dimenzija. Sve što više upoznajemo sebe shvatamo da to nismo mi koji živimo zbog sebe, već zbog sveta koji se konstantno gradi kroz nas i u nama. A svet je večan i zato čovek koji to shvati nikada ne može da umre. Svaki čovek oseća da je uvek bio i da će uvek biti. Strah od smrti je opsena, varka, magija realnosti koja nameće svoje grube zakone pretvarajući ljudsku zabavu postojanja u ozbiljnu dramu života. Bez ideje smrti, i bez njenog suštinskog doživljaja, život bi bio smešna trgovina ljudskim emocijama: Ne bi postojala težina osećajnosti, ugasila bi se dubina ljubavi, zamrla bi mašta, nestali bi snovi, potonule bi elementarne želje čovekove i konačno ovo ne bi bio život koji mi poznajemo.

7

Smrt ne treba poraziti, ne treba se boriti protiv nje, ona nije naš neprijatelj. Kako ćemo poraziti neprijatelja kojeg ne poznajemo, kojeg nikada nismo videli i za koga ne znamo da sigurno postoji. Zašto se plašiti nečega što nikada nismo iskusili? Treba pobediti strah pred životom, treba eliminisati i spržiti strah od samoga sebe. Jer naše individualno Ja kreira sve te strahove, kroz to Individualno Ja ulazi sve ono što mi dozvolimo da prodje: aveti, kompleksi, mrakovi, vampiri, želja za dokazivanjem, osećaj malenkosti, potreba za vlašću, strah od neuzvraćene ljubavi i sve ono što ruši mostove koji vode do prave istine, sve to izgradjuje barijeru koju je teško probiti da bi se došlo do istinskog univerzalnog Ja. To univerzalno Ja se ne plaši onoga čega se običan ljudski stvor boji. Otuda, svako približavanje tom univezalnom Ja umanjuje ljudske strahove i bliži čoveka svom iskonskom izvoru. Treba ići u susret strahu, treba hitati životu u zagrljaj svim svojim snagama, svojim ovozemaljskim sredstvima se treba suprostaviti najvećem neprijatelju čovekovom, a to je ČOVEK. Strah je drevna poluga za održavanje harmonične ravnoteže u čoveku, ali ako nadmaši ljudski smisao za objektivnošću, ako potisne osećaj stvarnosti, može postati razbijač temelja svrsishodnosti ljudskog opstajanja. Očigledno je da ideja umiranja, ideja nestajanja i uništenja našeg tela, asocira na prestanak ličnog života. Nemoć da proniknemo u tajnu životne povezanosti, u njegov neuništiv tok, nesposobnost da zakoračimo u centar njegovog vrenja, distancira čoveka od generalne reke kreativnosti, stvarajući izolovanu senzaciju ličnog ega i života. I samim tim umanjuje svesnost i osećaj pripadnosti neuništivom smislu postojanja, dozvoljavajući strahu od ličnog iščeznuća da se u velikim količinama nastani u čoveku. Strah od smrti je strah od sebe samog, od znanja koje potiskuje osećaj, znanja koje hoće da bude logično i koje ne daje pravoj suštini intuicije da ispliva na površinu i poistoveti se sa tom besmrtnom, kosmičkom rekom života. Ubedjenje o sebi, kao distanciranom, odvojenom entitetu, stvara taj jaz, provaliju izmedju lične svesti i sveopšte intuitivnosti. I zato, sve što dublje živimo kao ovozemaljski ljudi, sve smo udaljeniji od pravog Ja, od suštinskog Ja, od one značajnosti sebe samog. Preterana borba da sebe ostvarimo zemaljski, da se obistinimo telesno, taloži okoštale slojeve zablude, koji zamagljuju čist pogled prema pravim vrednostima, prema neophodnim aktivnostima koje su od životnog značaja za čoveka, za njegovu pravilnu pripremu i odlazak u drugu sferu ispoljenja. Pravilni balans odnosa izmedju znanja, logike i intuitivnog osećaja je poremećen, neuravnotežen, i zato ogromna većina ljudi ne doživljava svet u sebi, niti sebe u svetu. Dok strah kao neminovna kategorija preovladjuje, uvodeći čoveka u stanje apatije, mizerije, u stanje krutosti i krajnje destabilizacije njegovog harmoničnog postojanja. Mi nismo sigurni za druge da postoje, da su živi i da su živeli, već to teoretski zaključujemo. Medjutim, to može da bude samo naša individualna imaginacija, možda svet samo zamišljamo takvim. Isto se može sumnjati da oni za koje mislimo da su umrli, da nisu zaista mrtvi. Ako nismo sigurni tudjih života ne mozemo biti sigurni ni tudje smrti. Čovek se nije uverio ni u svoj sopstveni život, ne tumači uzrok svog ličnog postojanja, niti poreklo svojih misli zna, a starost emocija koje ga obuzimaju ne može da doživi izvorno, kako će onda reagovati na smrt sa kojom se rodio, koja boravi u njemu od samog njegovog ljudskog nastanka.

8

Čovek ne bi znao da postoji i da se rodio, da ga strah od smrti ne podseća na to. Niko ne zna šta je smrt, šta je to kad nestane svesnost o ličnom osećanju postojanosti. Jer i Smrt je osećaj, ili je to momenat gde svi ljudski osećaji zamru, nestanu, ugase se? Čovek živi smrt, nosi je u sebi od početka spoznaje života, stvara je elementarnom ljudskom potrebom za životom. Sav život je neprekidno umiranje radi neprekidnog radjanja, a sve to radi budnosti univerzalnog usavršavanja duše. Čovek hoće garanciju o večnom životu. Neće da je uništiv, smrtan. Boli ga pomisao na smrt, vredja sva njegova ljudska čula, intelekt, otvara nova pitanja o tome, zašto se uopšte radjati, postojati i stvarati u ovako lepom svetu, ako moramo sve ovo napustiti i otići u večni mrak? Da li je smrt mrak ili svetlost, smiraj ili neka nova igra misli, neki novi ples emocija u mističnoj viziji ljudskih snovidjenja? Ništa ne umire, sve se radja, neprestano kreira i ostvaruje u različitim dimenzijama. Nema smisla tragati za tragom ako se vidi, niti tražiti smrt ako je već imamo. Treba tražiti razlog zbog čega želimo da umremo, i tada ćemo shvatiti suštinu života, kao i uzrok našega života. Očigledno je da jedan deo nas želi da umre, želi da se transformise, re-kreira, nastavi da se kreće u pravcu savršenog. Isto kao što čovek ima volju za životom, on mora da ima i volju da umre. Jer to je cena sa kojom plaćamo život, ulazak u arenu svemogućnosti. To je paket života, sudbinska krajnja tačka ljudskog puta. Živeti smrt ili umirati život. Živimo da bi smo umrli ili umirermo da bi smo živeli, da bi se neprekidno radjali, regenerisali, i držali smisao stvarnosti u budnom stanju? Jedan dan ima 24. casa, zovemo ga "dan" iako sadrži noć u sebi, i svetlost zovemo "zrak", iako sadrži foton tame u sebi. To je taj uzvišeni princip jedinstva, koji se deli, razlučuje kroz percepciju našeg shvatanja, kroz moć našeg osećanja. Čovek je: smrt, život, ljubav, istina ili Bog? Ako znamo ono što su naši drevni oci znali i ako znamo da će ovo što danas mi znamo znati buduće generacije, onda je ideja večna, misao neuništiva. Ako osećamo kao što su ljudi od pamtiveka osećali, i ako buduće generacije budu osećale na isti nacin, onda je emocija večna, neuništiva, stvarna reka života. Šta onda umire, šta se srozava i nestaje nego identitet, ego ličnosti koji je bio nastanjen u umirućem i prolaznom telu čovekovom. Nismo postojali pre nego smo se rodili, ali nemamo osećaj ne-postojanja u drevnoj prošlosti. Kao da smo bili sastavni deo čovečanstva od samog postanka. Kao da smo bili učesnici svih velikih i malih istorijskih dogadjaja. Gušili smo se u krvi Aveljovoj, plovili u barci Nojevoj, osećali muku antičkih robova, doživljavali uživanje i slavu egipatskih faraona, prisustvovali Hristovoj golgoti. Sve postoji i postojaće kroz čovečanstvo, kroz krv i osećaj jedinstvenog i jedinog, kompletnog ČOVEKA. Šta onda umire?

9

O EMOCIJAMA I LJUBAVI Teško je i zamisliti ovaj svet bez opipljivog dokaza osećajnosti. Logici ljudskog čula su potrebni dokazi postojanosti ovoga sveta. Ljudski razum je uvek okrenut prema izvorištu sumnje i neizvesnosti. Da li čoveku više odgovara da je ovaj svet iluzoran, varljiv i da je sve samo jedan san, projekcija ideje koja će svakog časa da se rasprsne, ugasi, da nestane, ili da je sve ovo realnost večnog stanja univerzalne svesti? Logika kojom čovek raspolaže je moć njegovog dometa, granica njegove dubine razumskog bića, instrument kojim on tumači i prihvata ovaj svet. Čovek traži korene sopstvene emocije u ljudskom razumu, hoće da strpa svu osećajnost u suvoparno rezonovanje, u hladnu fizičku opipljivost sveta, hoće da je utka u svoju misao, u centar svog ljudskog razuma. Paradoksalno, čovek oseća mislima i idejom koordinira svoje osećaje, jer um je organ osećajnosti koji konstantno izgradjuje svet emotivnosti. Da nema svesnosti o ličnom osećanju koje dolazi iz misli, ne bi ni čovek funkcionisao na način na koji funkcionise. Osećaj je smešten i u čoveku i van njega je, povezuje sav sistem egzistencije kao jedno ogromno magnetno polje refleksa mehaničke harmonije. Isto kao što se voda u okeanu nalazi u ribi i van nje. Ni jedan individualni osećaj ne može funkcionisati odvojeno, mimo svoje univerzalne prisutnosti. Svi individualni osećaji su sinhronizovani i uskladjeni sveopštem ritmu kolosalne osećajnosti. Ljudski osećaj je kao travka koja se radja iz zemlje, bivajući njen dovršeni proizvod. I ljudska emocija je zaokruženi proces celine, ideje koja sebe doživljava kroz sve ispoljene osećaje kao jedinstvo, u jednom komadu, u jednom dovršenom odjeku budnosti. Koren života je osećaj, osnovna platforma svega postojećeg izvire iz tog sveopšteg, univerzalnog osećaja. Sve potrebe, ljubavi, nagoni, želje, patnje, neostvarene sreće, celokupni odraz života je eho tog osnovnog osećaja, te celine. Uzrok života je neizmerna potreba za osećajem budnog stanja, svesnost o sopstvenoj budnosti. Da bi ideja uopšte mogla da se sprovede u delo, kao plan, kao misaona sinteza, mora postojati želja, odnosno osećaj u samoj žiži, u samom žarištu ideje kao početnog, kao inicijatora za izgradnju mehanizma o svesnosti sopstvenog ispoljenja. Misao je osećaj, isto kao što je i namera-volja, ili kao što je želja ideja koja nas vodi napred. Čovek je podelio esencionalni stvaralacki koncept života na MISAO i OSEĆAJ, a to je neodvojivo svojstvo univerzalne celine, isto kao što su elektron, proton i neutron jedinstvo atoma. Misao je osećaj, osećaj je budnost, budnost je samo-spoznaja sopstva. Ljudska logika je opšivena i ograničena individualnim egom, koji stvara ubedjenje o postojanosti sadržaja u nama i van nas. Logika je izum, nastao iz čovekove potrebe da dokuči i protumači smisao sveta, smisao sebe samog, svoj lični odnos prema stvarima koje ga okružuju i konačno, da protumači svoju ličnu povezanost sa univerzumom. Ego-logičnim posmatranjem sveta čovek je zapostavio smisao jedinstva "misli i osećajnja", zanemario je iskonsku zajednicu, onu nerazorivu alku istine, pobedu nad neistinom i nebudnošću, i eventualno, pobedu života nad smrću. Apsurdno je i pomisliti da mozak proizvodi misli. Mozak je možda instrument u službi generalne ideje, kroz čije se mehanizme aktivnosti ta ista ideja ispoljava u malim

10

segmentima i u odredjenim količinama vrši svoju namensku funkciju. Ko može dokazati da celo telo čovekovo nije taj instrument preko koga se "misao i osećaj" manifestuju? Konačno, sva priroda je manifestacija istog. Jer viši stupanj inteligencije i njene volje je zastupljen u celoj prirodi, u svakoj ćeliji ljudskog organizma atomi rade mimo naše volje, mimo uticaja našem ljudske inteligencije ili znanja. U svemu boravi budnost te više inteligencije koja održava harmoniju odnosa svih ispoljenih predmeta u prirodi. Čovek ne zna šta je to u njemu što oseća, koji je to organ koji reaguje na dogadjaje u njemu i van njega? Šta je to u ljudskom biću što se divi lepom, što se grozi ružnog, i konačno, šta je to što živi u čoveku? Ali čovek zna da je živ, ne samo što to oseća, već zato što to i zna i oseća, a znanje je misaona kategorija. Predjeni put života, sićušni pomak prema lavirintu isprepletenih stvarnosti, dovodi nas do više spoznaje, do saznanja o tome šta su to trenuci, šta je to vreme trajanja nas samih. Kažu da smo se desili, da se desio život i sada ga treba ostvariti, uspentrati se treba po toj mreži večnosti koja stoji, kao nepomični kip, kao fotografija iscedjene realnost. Ljubav, ona se nije desila sa našim dolaskom na ovaj svet, ona je uvek bila i ona će uvek biti. Sve što protiče, što se radja je ljubav, ona je i sve što umire, što vene, što se lomi, truli i usrećuje, sve je ljubav. Svet je ljubav, čovek je ljubav, puzanje crva po neravnomernoj kosoj površini zemlje je ljubav, iskrivljena kaktusova senka po peščanoj pustinji je ljubav. Sve što u sebi ima smisao o postojanju je ljubav. Jer i strmo i neravno imaju geometrijsko poravnanje u svojoj moći da vole. Osim čoveka, sve ostalo ima moć da voli, da opstaje, da živi, da se inkarnira, jer kreirati sebe je najuzvišeniji stepen ljubavi. Otkriti se u apsolutnom, već stvorenom je ljubav prema ljubavi za čistim postojanjem. Lako se voli očigledna istina, mnogo teže se voli ona istina koja se samo naslućuje, u koju se sumnja, koja nosi zapaljivu iskru iskonskog istraživača, koja kao baklja tek treba da osvetli skriveno blago intelekta u našem znatiželjnom biću. Čovek je najlepše biće kada voli i kada je svestan te ljubavi. Tada se duša ispoljava kroz telo, koje postaje čistom dušom. Duša se divi jer je uzbudjena i budna svetlošću sopstvene kreativnosti, ushićena ekstazom opipavanja sebe kroz ljubav. Samo čista ljubav može uzdići čoveka na nivo posvećenja, do koncentričnih krugova postojanja, gde naše biće postaje sastavni deo univerzalnog Ja. Čista ljubav je naklonost prema istini, pravdi, koja slobodnim ispoljavanjem govori o izvornom poreklu bića, o njegovom postanku - jer biće se uvek ostvaruje, uvek usavršava. Hoće čovek da je stalno zadovoljan, srećan, blaženo uzdignut. Da ga stalno prožima ta ekstaza nebeskog orgazma, koja vaskrsava mrtve, leči bolesne i uliva konkretnu nadu u bolje sutra. Život je veselje, radost, krepka iluzija stvarnosti, melodija stremećih želja koje dolaze iz paničnog vrtloga straha, sve teži da uspostavi kontakt sa čovekom, a čovek često ne razume govor prirode, ne shvata smisao sveopšte harmonije u celosti. Jer onaj koji sebe ne voli, ne priznaje svevišnju kreaciju u sebi i van sebe, negira Boga i samim tim negira istinu o svom postojanju, odnosno život u celosti. Čovek koji nije našao razlog da obožava neprekidno smenjivanje čarobnih ciklusa u prirodi, ne može biti svesni učesnik ličnog života, on samo egzistira, a ne živi. Jer život treba da se oseti, prihvati u celosti, prizna i doživi kao takav. Ko nije shvatio da je u reci punoj vrtloga, već misli da je na suvom, neće ni pokušati da pliva. Ali on nije mrtav, već pasivna, ili manje aktivna, energetska formula u

11

kružnom kretanju ljudskog talasanja. Otuda čovek ne obožava sebe sebe radi, već se divi onom unutrašnjem epicentru svoje duše, koji ga direktno vodi do savršenog smisla njegovog izvornog postojanja, podstičući ga da se poistoveti sa svepostojećim okruženjem, jer u svemu tinja iskra istog života koja i njega krasi plamom nebeskog zraka. Živeti znači voleti i voleti znači živeti. Oni koji ne veruju u večnu ljubav već su mrtvi, tačnije nikada se nisu ni rodili. Čovek ne treba da razume da bi voleo, on treba da voli da bi razumeo. Jer, čovek voli stvari koje razum uopšte ne mora da protumači ili shvati. Lepota se ne shvata razumom, već potrebom, osećajem koji izbija iz centra, iz srži bića, iz unutrašnje gladi za istinom. Kada smo napušteni, usamljeni, ucveljeni i ojadjeni, stvara se iskra koja nas nagoni da istražujemo, da se borimo, da re-kreiramo sebe, jer samo tada će razum biti svestan emocije, odnosno ljubavi, koja će mu doneti iskonski mir i zadovoljstvo u procesu usavršavanja. Emocije su polazna i krajnja tačka čovekova, pokretačka energija misli i otvorena knjiga života. Jer život počinje sa osećajem, dolazimo sa plačom na ovaj svet, prolazimo kroz svet upijajući u sebe svaku česticu bola, patnje, agonije, ali i ushićenja, mnogo malih ljudskih zadovoljstava, koja se na kraju ipak zaokruže u jedan stepen dovršenog ljudskog ispunjenja. Sve su to niti života koje kao stubovi drže realnost na nivou mogućeg ispoljavanja. Imati ljubav prema istini je isto što i biti istina, čovek je istina i ona je u njemu. Jer, da bi se drvo zapalilo ono mora nositi u sebi potencijal vatre, da bi voda isparila mora imati predodredjeno znanje o isparavanju i da bi čovek voleo on mora biti istina. Čovek će voleti ono što nosi u sebi, jer eho svega ispoljenog već boravi u njemu. Diviće se sopstvenoj lepoti koju ima u svom biću, a koju će tražiti van sebe radi potvrde, radi uverenja da svet nije iluzija i da je sve ovo stvarnost. Priznaće egzistenciju onoga što se nalazi u njemu i van njega. Ne može se voleti plod jabuke, a da se ne voli zemlja koji taj plod radja. Ne može se voleti ni svoje dete, a da se predhodno ne prizna, prihvati i voli istina o postojanju svog deteta. Samo tada će čovek moći da voli, odnosno znaće prave vrednosti svega onoga što mu se bude nudilo kao plam vrhunskog trajanja stvarnosti u njemu. Svi strahovi, uzbudjenja, apatija naneta pomišlju na smrt, elektricitet sreće na osvojeni tok života, sve ima smer protoka u čijoj je prizmi čovek centralna figura, kanal kroz koji beskonačnost huči svemirskim žarom budnosti. Život je uzrok ljubavi, iz te neophodnosti se radja spektar svih kategorija potrebnih za usavršavanje čovekove svesti. Dokaz života je dodir nas samih, jer kroz živu energiju emotivnosti mi se bolje osećamo, dublje živimo, istinitije i intezivnije postojimo. Sve odiše ljubavlju, u svakoj se pukotini sveopšteg postojanja nalazi ljubav, kao pokretačka snaga svega stvorenog, svega dovršenog. Ispod površine manifestovanog bruji lava ljubavi, koja konstantnim treperenjem održava čarobni krug života. Volja univerzalnog, ili ljubav univerzalnog, je rastegnuto sudbinsko platno iz čijih porica izranjaju svetovi kreativnosti u različitim bojama, lepeza sveta kao basta nekog rajskog naselja, negovana nežnom brigom predanog baštovana.

12

Čovek nosi sve karakteristike univerzalne i uzvišene ljubavi u sebi, jer čovek jeste ljubav. Lik cele prirode odjekuje kroz prirodu čoveka, kroz njegov rad, njegovo delo stvaraoca u stvorenom. Po toj akustičnoj noti života, po imaginaciji realnog, čovek se penje, pokušavajući da bude orginalna rukotvorina sebe samog, da bude obličje svoje iskonske namene, lik sveopšteg u jednom ili jednog u svemu. On ne treba da se trudi da voli, to je svojstveno svakom zivom biću. Ljubav je gorivo životu, esencionalni fluid duše i stimulans putu koji prelazimo laganim, ali pohlepnim koracima po zvezdanoj stazi saznanja. Sve govori o ljubavi i sve nosi pečat tog žara. Kada mislimo da smo ostavljeni i usamljeni, kada osetimo da postojeći princip imaginarnog zataji, kada ga najviše trebamo, putevi mogućeg se otvaraju pred nama, govoreći o samo jednom cilju ostvarenja: cilju čiste ljubavi prema iskri života. Voleti nekog znači udovoljavati svojim ličnim potrebama, tražiti potvrdu sebe u drugom, osetiti sopstvenu misao kako tumara po emocijama osobe koju volimo. Momenti odredjuju kada ćemo i koliko koga voleti. Najuzvišenija nit kretivnosti je osećaj pripadnosti samome sebi, voleti ono univerzalno što iskonski boravi u nama. Mi smo upravo onoliki koliko se utisnemo u druge, koliko nas drugi prime, jer tada se možemo ogledati u realnoj slici sopstvenog odraza ljubavi. Svaki čovek nosi u sebi ceo svet, ali to sazna tek kada zavoli svet kroz sebe, kada dodirne ono uzvišeno bivstvo u sebi. Samo onda se može voleti sve drugo i sve strano, jer sve strano je otkriveni potencijal nas samih. Nikuda ne trebamo ići da bi smo se sreli sa onim što mislimo da možemo voleti, jer sve već nosimo u sebi, ono spolja je samo potvrda, eho naše unutrasnje gladi za konstruktivnim otkrivanjem beskonačnosti u drugima. Ljubav je dimenzija naše ličnosti, što više volimo to ubedljivije postojimo. Što više osećamo to konkretnije doživljavamo sebe, svoj lični život, svet u celosti, a doživljavajući sebe mi hodamo po tihim strunama večnosti. Afinitet prema nečemu je samo želja da se sjedinimo sa onim antičkim, da ostvarimo uzvišeno biće u sebi. Ljudi ne ulaze u ljubav poluotvoreni, već celi, ali kapaciteti različitih ljudi su drugačiji, stoga nam se čini da ljudi daju samo pola ili mali deo sebe, medjutim, svi daju ono što imaju i onoliko koliko mogu. Onaj ko traži moć, već je otkrio slabosti u sebi, ko traži mir beži od nemira, a potraga da se pronadje ljubav je objavljeni rat preziru i mržnji. Neki ljudi nikada ne osete pravi smisao ljubavi, jer preterani strah od života stvara nesigurnost pred ostalim ljudima, što prouzrokuje duševno zatvaranje u sebe i elementarnu izolovanost od sveopšteg energetskog kola života. I zato takve duše uvenu u sopstvenom moru stradanja, uvek negirajući svet i samim tim potisnu sopstvene potencijale do samoubilačkog duševnog uginuća. Greh je stvorio viziju čistoće duše, o tome šta plemenitost treba da predstavlja. Greh nas je približio božanstvu, uzdigao nas do spoznaje lepog, prosvećenog i onog andjeoskog u čoveku. Da nema osećaja krivice, zar bi se čovek uopšte usavršavao, jer kajanje oplemenjuje, govoreći nam o tome da možemo biti mnogo bolji, savršeniji u svemu pa čak i u shvatanju nepravilnosti, kao elementarne poluge u mehanizmu dobrog i harmoničnog. Otuda i mržnja, kao jedna od značajnih potvrda ljubavi, egzistira na uštrb uzvišene ideje ljubavi. Mržnja nas podseća na sopstveni bol, na prezir prema svetinji u nama. Mrzeti znači inficirati bol u sopstveno biće, praviti grč jeda i nesigurnosti, koji

13

prerasta u mentalni zatvor, u krajnji pad, u lom ljudskih ideala. Svi imaju potencijal da vole i mrze, samo je pitanje šta će u datom momentu preovladati horizontom svakodnevne realnosti. Sećanje na mržnju održava plam ljubavi u čoveku, isto kao što i sećanje na smrt održava i podstiče život. Bez potencijala mržnje u sebi ne može se dotaknuti ni ideal ljubavi. Bez čestog prizvuka gluposti plamteći intelekt bi zamro, bez unutrašnje spoznaje onog šta možemo ne-biti, šta možemo ne-postati, ne bi smo nikad težili uzvišenim ciljevima života. I zato, prag preko kojeg moramo preći je objektivno shvatanje realnosti, ono šta ostavimo iza te realnosti je granica onoga što mi konstantno stvaramo u sebi, a ono iza te granice je trag kuda smo prošli, da bi smo stigli ovde gde se upravo nalazimo. Pogled u budućnost satkan je nadanjem, ne samo za bolje sutra, već za kontinuirano re-kreiranje samoga sebe, a obzirom da smo mi prozor u beskonačnost, šta nas može kompletno dovršiti, šta nas može ispuniti. Onaj ko očekuje od ljubavi samo blaženo zadovoljstvo, bez neprijatnosti, bez neizvesnosti i primese ljudskog izgaranja u samoj ljubavi, udiše bol. Jer ljubav je nemoguće i zamisliti bez naizmenične igre patnje i zadovoljstva. Ljubav je najuzvišeniji, najkonkretniji dodir realnosti, jer čovek se najjače projektuje kroz emociju ljubavi, ona se kao takva manifestuje kroz sveopštu prizmu svega u svetu koji mi zapazamo. Voleti ponekad je isto kao i živeti na momente, jer ljudski život iziskuje ljubav u svakom ispoljenom trenu. Realnost čovekova je konstantno ispunjena težnjom da voli. Elementarna ljubav prema sebi je poštovanje istine, kao tvorca života, u čijem se vrtlogu čovek nalazi kao jedan od pokretačkih točkova stvarnosti. Samo kroz sebe čovek može voleti i ostali svet, jer on je kanal koz koji prolazi sirovi svet slika, izlazeći iz njega rafinirano, kristalizovano, on vraća prirodi tu sliku u jednom dovršenom stepenu izgradnje. To preradjivanje sirove slike sveta je čisti koncentrat emotivnosti, odnosno proces usavršavanja duše čovekove.

14

O DUŠI Ceo svet je opsena duše, ceo svet jeste duša. Ona nije mirna i nepokretna, već vrlo pokretna, jer u tom pokretu i leži tajna mira, tišine i nepokreta. U srcu uragana duša nalazi totalni mir, u srži vulkana duša bdi o večnosti i o budnosti. A šta je budnost do svesnost o ne-budnosti, znači odvojenost od mrtvila nepostojanja. Budnost je ljubav, budnost je svet dešavanja u celokupnom prostoru i vremenu stvorenog. Vreme i prostor su odjek, eho - budnost duše. Ljubav je stvarnost. I mržnja je stvarnost, jer proizilazi iz ljubavi, prezir i pasivnost su stvarnost, sve što se manifestuje je budnost duše. Naša radjanja, život, naša umiranja i sva naša agonija o pronicanju u zonu zabranjenog je budnost nas samih, odnosno budnost duše. Ako je sve ovo san, onda je i ideja o stvarnosti duše isto san. Opsena, čarolija nemogućeg je samo dokaz mogućeg i stvarnog. Duša je jedna i jedina, ali u večitom ciklusu isparavanja ona se obnavlja i regeneriše do samih kapi sopstvene odvojenosti od sebe same, da bi se iz daljine bolje ogledala u svom okeanu beskonačnosti. Mi smo te kapi, a naše emocije su krila koja odvedu tu kap duše dosta daleko od okeana, da bi se ona ogledala u vodi besmrtnosti. Ništa se ne može uporediti sa dušom, jer sve i jeste ona. Kako se može čovek uporedjivati sa samim sobom, a da se ne podeli u dva čoveka. Tako je i sa dušom, ona ne treba da se ujedinjuje, jer to je njoj svojstveno i prirodno, jedništvo je neminovno, isto kao kada se kamen baci u vazduh, on mora pasti na zemlju. Sve što odlazi od nje, njoj se neizbežno vraća, jer to što se vraća je deo nje, to je ona. Duša mora da se otcepljuje i razdvaja od jedinstva, od sebe same, radi budnosti, jer samo tada njena budnost može da stvori ljubav, želju, miris života. Život je ljubav i ljubav je život, obe kategorije su proizvod istine koje drže dušu budnom. Niko nema monopol nad dušom, svi smo žive duše i svi imamo pravo na sebe. Na pojam života reagujemo aktivno, jer sve je pokret, ne postoji nepokret ili apsolutna nulta tačka pasivnosti. Život je opsesija koja se doživljava realno kroz stvarni ukus bola, neizvesnosti, nadanja, ushićenja, ljubavi i mnogo toga što čini svet čarolije i opsesije vrlo opipljivim i realnim. To su sveti principi duše, to je taj plam budnosti koji se nikada ne ugasi, držeći i podgrejavajući beskonačni okean tišine da se ne uspava. Duša se ne može izmeriti, ali se može doživeti i sam taj doživljaj bi bio merna jedinica za onog, ili ono, što nju doživljava. Nije duša samo van čoveka, ona je i u čoveku, ona je taj čovek koji nehoteći hoće da živi. Živi zato što samo tada, u osnovi svih svojih bujanja, duša opipava sopstveno strujanje sebe same. Ko će čoveku garantovati da i drugi oko njega postoje i da sve ovo nije plod njegove imaginacije, ako on ne oseća tudje živote skoro isto kao svoj lični život. Govoriti o duši kao nečemu stranom, što postoji van čoveka, je prosto nemoguće, jer čovek, kao i sve ispoljeno, već je nerazdvojivo jedinstvo duše. I zato, duša se ne treba ujedinjavati da bi se stvorilo stanje ljubavi i budnosti, ona je već jedinstvo koje čovek treba prepoznati i prihvatiti kao takvo. O tom jedinstvu govori sve u prirodi. Čak i ratovi medjuljudski su otcepljenje od jedinstva, raskol i razjedinjenje celine radi ritmičkog pulsiranja i direktnog potvrdjivanja nje same. Cela priroda peva himnu o jedinstvu duše, jer ona se ogleda u svakoj pori sveopšteg ispoljavanja, jer to je

15

ona, to je taj pokret nepokreta, to je taj mir nemira i to je ulica u kojoj sve priče počinju tamo gde kraj i ne postoji. Sve su duše čiste, kao što se i sve zvezde neba vide kristalno u vedrim satima letnje noći. Duša se razjedinjuje u bezbroj tonova, koji su uskladjeni sa datom slikom života u celosti. Kao što se različiti zvučni tonovi uskladjeno čuju u melodiji koju čovek voli. Jer jedan ton sam po sebi ne nosi težinu sveukupne drame muzičkog koncepta. U jednoj simfoniji ima različitih tonova, čistih, prljavih, grubih i .... Sklad različitosti je harmonija stvarnosti. Od samog početka postojanja čovek nosi sve prethodne nivoe evolucije u svome biću i zato mi imamo taj osećaj da smo uvek postojali i da ćemo uvek biti. Svaka duša je deo Božanskog i tome neizbežno i pripada. Ona zna gde je njena otadžbina, kao što mi znamo ko su nam majka i otac. Naša svest teži da bude svesna duše i kada to postigne tada mi počinjemo da živimo. Jer do tada smo samo egzistirali. Duša se obogaćuje ovozemaljskim iskustvima, večito se usavršava, jer mi svi smo, kao i sve u prirodi, delovi tog Bozanstva. Duša ugadja telu sebe radi, jer sve što telo oseća to duša doživljava. Ljudskoj Duši će uvek nedostajati sopstveno ispunjenje, radi potrebe za beskonačnim usavršavanjem. Kružni put njene manifestacije izaziva večito varničenje (trenje) po samoj putanji sopstvenog kretanja. Ta varničenja su pokretački točkovi duše ljudske i dokaz njenog kretanja, njene gipkosti i njene namere da se uspenje na vrh, tačke savršenstva. Što znači da u samoj duši postoji nezadrživa želja za uspehom, a to je način njenog postojanja, jer njena želja za usavršavanjem je elementarna platforma za sva ostala ljudska stremljenja ka uspesima bilo koje vrste. Za generalno stanje perfektnosti duše, postoji samo volja da se usavrši. Čak i najokoreliji kriminalci žele da budu najbolji u onome šta rade. Najveći razvratnici nastoje da budu nenadmašni u onome što su izabrali za svoj krajnji cilj uspeha. I u takvim situacijama duša nalazi svoj tok kretanja, izlazeći iz svake situacije kao pobednik u svetu sopstvenog uspeća. Ona ne treba da veruje u svoju besmrtnost, kao što to svest čovekova njemu nalaže, zna duša da je večna i zato ono što je za čovekovu svest tragično za nju je možda krajnje korisno. Zrak sunčeve svetlosti prodje kroz najprljavije predele kugle zemaljske, a ipak ostane neuprljan i čist, uvek se vraćajući svom izvornom Suncu. Šta odvaja čoveka od ovog sveta jedinstva? Šta je to što stvara ego, osećaj ličnosti? Da li ovo malo kože, mesa i kostiju što, egzistirajući kao čovek, stvara ubedjenje o ličnom svojstvu. Šta je to kad boli, kad se pati, da li se to završava u čoveku ili putuje dalje - do nekog drugog, do sveta u kojem svi živimo svačije živote, a da toga i nismo svesni. Koliko puta moramo još da poželimo, da bi se uverili da postojimo? Koliko se puta još moramo čuditi da bi se uverili da smo to mi, a ne neko ili nešto drugo? Čudna je smeša čovek, kad mereći svet postavlja granice sopstvenoj dimenziji prostiranja. Ništa u njemu ne miruje i sve nalazi odjek u neiscrpnoj dubini njegove budnosti. I kad se ta budnost umanji, onda i on slabije postoji, kao čovek koji je svesan svoje duše. Samo ispoljavanje manifestovanog je već dodir simetričnih krugova u entitetu duše. Svaki je čovek rodio samog sebe. Naše majke i naši očevi su naše želje da se rodimo, da

16

postojimo i da iskoračimo u nepreglednost zamračenih svetlosti nas samih. Duša kontinuirano proizvodi sebe samu, kroz sav vidljivi i materijalni svet. Zato smo svi mi žive duše. Mi smo slobodni da volimo da bi smo živeli, i živimo da bi smo bili slobodni da volimo, ne po izboru misli, već po potrebi stvaranja sebe samih. Duh ništa ne može sputati, naprotiv, ono što nam se čini da sputava duh, zapravo je njegova kristalizacija. On se izoštrava kroz naše ljudske prepreke, uzdižući se uvek preko sopstvenih ljudskih zamisli o životu kao početne i krajnje tačke našeg razumevanja duše. Duhovni rast je neminovan u svakom ljudskom biću, kao uslov opstanka u celosti. Jer svaki pokušaj da se opstane, da se preživi i uz to doživi sve što je u paketu svih ljudskih karakteristika je ništa drugo, do duševno uzdignuće samo po sebi. Ljubav je razjedinjenje, odvojenost duše od sebe same, da bi se ogledala u raznim vidovima ponovnog ujedinjenja. Mi smo svi jedno, tek kada se uzajamno volimo, kreiramo i prepoznamo ono drugo. Kad čovek voli drugu osobu, razjedinjuje se od sebe samog da bi se sjedinio, da bi stvorio novi etnitet bivstvovanja. Taj novi entitet je odlazak od sebe samog ka novoj zajedničkoj suštini postojanja. To ne znači da su se dvoje sjedinili u jedno, već da je jedno sjedinilo u dvoje. Ni jedan ispoljeni oblik, bio on organske ili neorganske prirode, ne želi da promeni stanje u kome se trenutno nalazi. Kap vode se opire isparavanju, plam vatre tezi večitom izgaranju, a čovek od smrti beži. Sve forme u egzistenciji žele da zadrže pojam večnosti u svom materijalnom obliku. Jer, prisutnost univerzalne svesti je u svemu, a onim intuitivnim dodirom celokupna priroda oseća beskonačni protok apsolutne besmrtnosti. Taj odraz apsolutnog u nama, kojeg smo mi svesni, teži održavanju ličnog sopstva, baš radi te neraskidive saradnje izmedju onog trenutnog i onog večnog. Otuda čovek i ima predstavu o večnom i besmrtnom, jer on jeste odraz božanske svetlosti, on je sazveždje svih tajni pra-iskonskog dešavanja.

17

O PLEMENITOSTI I KULTURI Kolevka plemenitosti je kultura duše, estetika misli i rastegljivost tolerancije. Kultura duše je kada se čovek uzdigne na visinu onoga čemu se intelekt divi, a intelekt se divi i životima drugih kao i svom sopstvenom životu. Kultura je pročišćeno stanje duha, religiozna vera u dobrotu i prihvatanje ljudskog jedinstva u sebe, kao sastavni ciklus našeg ličnog postojanja. Verovati u mogućnost izbora je prioritet svake slobodne misli, polazna tačka duha da spozna kontradiktornu prirodu realnosti. U svakom zabačenom duhu, mnogo udaljenom od čoveka ili ne, krije se potreba za spajanjem sa spoljnim svetom, za onim esencionalnim blagom života, za krajnjim dostignućem čistote u sebi. Uzdignuti se na ravan plemenitosti iziskuje izlazak iz straha, iz ove ljudske nesigurnosti, jer imati sigurnost u život, kao veru u smisao istine, može da ulije hrabrost i ponese usplahirenu sumnju na ispovest, na pročišćavanje od nje same gde, oslobadjajući se stega, ona jača ideal koji tinja u čoveku od samog početka sazrevanja plemenitosti u njemu. Uzvišeni ideali nisu samo van nas, njih treba tražiti u sebi, u čoveku, u podeljenoj realnosti dana, u neosnovanoj želji za vlašću, u prolaznosti uzvišenih ideja, u mraku i svitanju zora. Jer, uzvišena plemenitost je priroda sama po sebi. Lav ubija samo kad je gladan, hijena krade hranu samo da bi opstala, prolećno cveće, koje živi samo jednu sezonu, mirišu i zmije pune otrova, ali cveće ne uništavaju. Plemenitost je u prosjaku na ulici, on jedan dan živi kao večnost, a koru hleba doživljava kao kraljevsku trepezu, iz jedne čaše vode ispija sve sokove ovozemaljske. Plemenita je zemlja koja radja sve ove plodove, koja drži smisao stvarnosti u ritmu nepovredjenosti. Plemenito je nebo koje nas podseća na večnu igru života, na andjele, na smiraj beskraja, koji otkriva mora novih sazveždja pred našim očima. Plemenito je Sunce koje nas miluje svojim mekim, toplim zracima koji, kao kakvom magijom, otkrivaju nove dimenzije postojanja i održavajući stare daju im uvek novi značaj. Plemenit je čovek, jer živi, jer shvata, jer ima moć da prigrli i primi u sebe svemir iskonske misli. Ali, čovek je i jedini stvor, jedino biće koje ume da bude i ne-plemenito. U neograničenim momentima euforije uspeha čovek na momenat zaboravi ko je, zašto sve ovo postoji i u bolu ličnog nezadovoljstva uvlači i sav ostali svet u vrtlog očaja. Jer, čovek je jedino biće koje uzima od života više nego što mu treba, koji u životu uspeva više od mogućeg, koji konstantno hoće dokaze svoga postojanja kroz ekstazu neke zabavne aktivnosti više od svih, jer čovek je svesno biće. On ne želi, niti živi samo srcem, već i svojim mislima ostvaruje uvek nove horizonte, i spolja i u sebi. U takvim pokušajima, u grču uspona, u paničnom strahu da neće stići željenom cilju, čovek kreira, ostvaruje. U tom procesu, pored svih lepih i uzdignutih dela, on čini i paradoksalnu, puno puta nenamernu, grešku prema okruženju kao i prema sebi, koja se tumači kao neplemenitost, i koja može naneti ogromne štete, kako čovečanstvu tako i njemu samom. . Svako može biti plemenit, ako to do sada već nije postao. Ne postoji formula, ne postoji novac koji može da otkupi ovu osobinu, ona se stiče odricanjem, oslobadjanjem od pomisli, od iluzije da moramo biti centralna tačka sveta, da svako mora da ugadja našim prohtevima i da smo glavna pozornica te kosmičke drame. Svi su ljudi centralna tačka

18

sveta, ali ne nose svi istu težinu zadatka, niti odgovornost prema drugom ljudskom biću, prema onom elementarnom bivstvu, uzvišenom pojmu estetike ljudskog intelekta. Nije bitno koliko smo knjiga pročitali. Nije bitno da li smo pismeni, već koliko smo kulturni, a kultura je uzdignuti nivo duhovnosti. Samo kada se čovek duhovno uzdigne on je zaista i kulturno biće. Nisu svi ljudi svesni svoje duše, mnogi je shvataju samo kao teoriju, kao frazu, kao nešto što je daleko od njih i što samo ponekad naslućuju, ali ne doživljavaju to kao lično sopstvo. Kako će onda takav čovek biti svesan drugih duša, tudjih života i tudjih potreba, kada sopstvenu kreativnost ne razume, ne shvata sopstvenu potrebu za životom? Čovek ne bi trebao samo da veruje u sopstvenu dušu, već bi trebao da bude živa duša, jer on to i jeste. Isto kao što ljudi doživljavaju svoje noge, ruke, glavu ili bilo koji deo svoga tela, tako bi trebali da osećaju i svoju dušu. Otuda, oni koji nisu svesni sopstvene duše nemaju razloga za kulturnim usavršavanjem, jer ne rade na svojoj duši kao što rade na delovima svoga tela. Neki ljudi provedu po dva, možda tri ili više sati na doterivanju svog spoljasnjeg izgleda, na farbanju svoje kose, šminkanju, brijanju i mnogim drugim aktivnostima koje su predvidjene za ulepšavanje ljudskoga tela. Medjutim, na pročišćavanju svoje duše, na jačanju svoga morala i svoje volje, potroši se vrlo malo vremena. Kultura počinje u čoveku, ostvaruje se u osnovi njegovih želja i uzdiže na nivo maksimalnog razumevanja stvari koje ga okružuju. Kultura nije pravilo, nije ni zakon, kultura je suptilni osećaj ljudske svesti prema ličnom okruženju. Poštovati sebe može samo kulturna osoba, jer poštujući sebe mi poštujemo i ceo svet. Prirodna učtivost je urodjena karakteristika koja se ne može naučiti, niti odglumiti, već doživeti u skladu sa neizmernim poštovanjem prema svemu ispoljenom. Nekulturna osoba ruši svet u kojem živi, kreaciju iz koje je sama ponikla stavlja pod varvarski čin ljudskog instikta. Nekulturan čovek ne oseća tu prefinjenu, iskonsku poistovećenost sa univerzumom, sa drugim bićima, sa sudbinskim tokom dogadjaja. On je usamljen i izolovan od suštinskog blaženstva, lišen prave sreće, jer je u potrazi za onim što ga ne može usrećiti, što ga ne može kompletno ispuniti. A to je individualna sreća. Samo traganjem za kolektivnom, univerzalnom srećom, čovek može doživeti ekstazu iskonskog mira, garanciju sigurnosti i pravi smisao sreće dotaći ljudskim čulima. Neraspoložen i mizeran čovek je nekulturno i sebično biće. Svako reklamiranje, iznošenje individualne negativnosti u svet je odraz duševnog nevaspitanja. Niko nema pravo da svetu nameće svoju tamnu stranu bića. Niko nema pravo da kritikuje svet radi svojih ličnih interesa, radi odbrane svojih ličnih stavova. Vrlo često se stvari trebaju rušiti radi njihovog usavršavanja, medjutim i to treba raditi nežno i u saglasnosti sa okruženjem. Kulturan se čovek može prepoznati po hodu, po pokretima tela, po mekoći govora, po pažljivom slušanju sagovornika. Jer, slušajući druge mi slušamo sebe i tako kroz druge upoznajemo skriveni deo svoga bića. Kultura nije odraz obrazovanja, već je obrazovanje odraz kulture. Nikakva škola nije dorasla školi duboke svesti o sebi i postojanju drugih bića kao jedinstvene celine. O tome da čovek nije sam i da nije ostavljen u tamnu pustoš kosmosa da sam tumara, da sam traži i ispituje svoje izvorno poreklo. Istinski obrazovan čovek ne očekuje od sveta da ga razume, već je on taj koji svet prima i razume širinom svoga osećaja, dubinom svoga razuma, koji se zatim materijalizuje u znanje i delo čovečanstva.

19

Svaki čovek ima svoje odredjeno mesto u svetu, odredjeno vreme i želju da postoji kao ljudsko biće. Ništa više čovek ne može da poseduje, niti može biti veći od onog što mu je matematičkom preciznošću zagarantovala sudbina. I svaki pokušaj da izadje iz tog kruga bivstvovanja je narušavanje elementarne simetrije u okruženju, u sponi svega harmoničnog. Takav jedan prekršaj se može, i mora, okarakterisati kao nekultura, a ako je većih razmera može da preraste u zlo, u kriminal u opšti haos medjuljudskih odnosa. Nažalost, da bi se prepoznala ta granica, prag preko koga čovek ne sme preći, potrebno je biti savestan, kulturan i obazriv prema svemu ponudjenom. Čoveku se mnogo puta u životu učini da su stvari njemu ponudjene, da postoje zbog njega i da ih on može maksimalno koristiti u izgradjivanju svoga ličnog života. Teško je reci "ne" izazovima koji na svakom koraku vrebaju i podmićuju već korumpiranog čoveka. Ranjiv je čovek, sve u njemu strepi da ne bude prevaren, da ne bude poražen, ponižen, uništen i zato ta nesigurnost podstiče čoveka na pohlepu i nekulturu. Ali, ako se čovek okrene svojim pravim potrebama, svom izvornom, univerzalnom Ja, uvideće da je protivteža, suprotnost strahu, čvrsta vera u druge ljude, u njihove duše, u zajedničku dušu za sve nas, u iskonsku ruku koja čoveka konstantno usmerava, izoštravajući njegov sluh za istinom, za esencionalnom potrebom da se bude kulturan, uzvišen, i konačno da se bude budan. Osnovno načelo kulture se ne može naučiti od drugih, već od sebe. Od zagledanosti u liniju beskonačnosti koja čoveka kružnim putem vezuje za ceo svet. Samo tada čovek može da saoseća i živi tudje živote kao svoj lični život, jer tada se njegov zemaljski ego raspršuje i transformiše u sveopštu prizmu čovečanstva. Kulturan čovek pamti lepe stvari, ne želi, niti može da se seti loših dogadjaja, za njega loš dogadjaj nije volja čovekova, već mehanizam izjednačavanja kosmičkih neravnina. Zlo za kulturnog čoveka i ne postoji kao krajnji oblik manifestovanog, za njega je zlo pukotina u ciklusu korisnog i praktičnog. Kulturan čovek razume poreklo zla, ali ga ne odobrava i bori se protiv njega, nekulturan čovek odobrava zlo i ne razume zbog čega zlo uopšte postoji, niti ga to interesuje. Za nekulturnog zlo postaje apsolutna krajnost, jedini put ka ličnom ostvarenju. Nesigurnost proizilazi iz neznanja koje prerasta u primitivizam. Čovek ne mora da bude svestan svoje nesigurnosti, ona izbija iz podsvesti, iz skrivenog ugla ljudske suštine. Ispoljava se kroz strah, pohlepu, zajedljivost, a najviše kroz žedj za vlašću. Taj strah od nemoći pred sopstvenom postojanošću podstiče čoveka da ima kontrolu nad predmetima, ljudima, dogadjajima, a sve to radi nadoknade za hrabrost koju nikada nije imao, niti se trudio da je stekne. Najveći diktatori su najveće kukavice, najgluplji sve znaju, siromašni duhom gomilaju materijalna bogatstva, dok mudri tiho ćute. Prave vrednosti se ne ističu, isto kao što ni veliki umovi ne traže potvrdu svojih dela u ljudima, već u samom delu nalaze sveopšti smisao života. Jer mrak hoće da svetli, a svetlost samo da postoji. Ništa nije gore od čoveka punog sebe, niti božanstvenije od čoveka ispunjenog svetom. Onaj koji gaji sebe u sebi nije slobodan, robuje sopstvenoj ograničenosti. Treba pothranjivati svet u sebi, otvarati dušu prema svemu postojećem, treba se oslobadjati od sopstvenih stega, zabluda, ubedjenja i tražiti odnos ravnoteže u drastičnim kontradiktornostima. U tim traganjima za sopstvenim smislom sveopštih ciljeva, leži tajna kulture, rešenje plemenitosti. Tu se radja značaj istovetnosti, poistovećenost sa spoljnom prirodom i, konačno, shvatanja sveopšteg Ja.

20

Duhovnost je intelektualnost duše. Kultura je intelektualnost duha. Spoznaja istine je težnja za izvornim Ja. Želja koja ne oslobadja čoveka, već ga zarobljava, zaokružuje njegov osećaj, sputava njegova čula, baca u ponor njegova čuvstva, nije prava želja, već refleks pred životom i strah od samoga sebe. Samo spoznaja i konstantna prisutnost svesti univerzalne duše, nas može osloboditi nepotrebnih želja, identifikovati naše strahove i omogućiti da kompletiramo sliku svega što nam se bude ukazalo, na putu životnih ostvarenja. Primitivizam je tipični refleks nesigurnosti. Strah pred životom koji prerasta u vulgarnost misli, vatra koja sprži sve plemenito i uništi sve svetinje u hramu ljudskih mogućnosti. Samo primitivan čovek želi vlast, vlasti radi, dok plemenit to priželjkuje da bi uticao da se svet promeni, da se čovek usavrši, da se ljubav i mir ustoliče. Primitivan će vladati onim od čega se on sam plaši, a plemenit će vladati onim čemu se zapravo divi. Primitivni vladar hoće da mu država i narod služe, plemenit vladar želi da služi istini i narodu. Kad plemenit vladar umre, narod plače za njim kao da mu je majka ili otac umro, jer oseća narod, da je deo svetosti otišao sa njim. Kad primitivni vladar ode narod se veseli, jer zna da je i zlo otišlo sa njim. Primitivizam je kategorija ispoljenja, gde zlo nalazi utočiste, saveznika i na kraju izvršioca svojih gnusnih dela. Samo neznanje može dozvoliti zlu da se ispolji. Ali, ne ono klasično, školsko neznanje, već nesvesnost o sopstvenoj povezanosti sa univerzalnim sopstvom, dovodi do nerazumevanja svega ostalog.

21

O LEPOTI Otkriće da nismo sami i da duša ne sme niti može da se osami, je samo bljesak onog andjeoskog u čoveku, što zasija u momentu kad je to duši najneophodnije. Jer osećaj lepote je urezan u dubini čovečije dimenzije postojanja, u želji ljudskih htenja, u dešavanju samog čoveka i u potrebi da se oseti harmonični tok života kako u sebi, tako i u drugima. Lepota je u očima koje hoće da ljube, u srcu koje je puno strasti, u želji koja se napaja znanjem mudrosti iz dubokih predela antičkog budjenja čovekovog. To traganje za trenom koji usrećuje, već je lepota dogadjaja sama po sebi. Jer bolje je stalno putovati, nego stići željenom cilju. Imati ideju o lepom nije isto što i živeti lepotu. Živeti lepotu znači istraživati istinu njenog porekla, a ta se istina nalazi u razumevanju našeg osećaja prema potrebi da osetimo širinu sveta koji nas okružuje i koji živi u nama. Imati moć da doživimo lepotu, da nas prožme osećaj ushićenosti, momenat blaženstva, ekstaza kojoj sve živo u prirodi hita u susret, je najuzvišeniji stepen lepote. Jer lepota se ne nalazi samo u mirisu cveća koje nas okružuje, već u moći da doživimo taj miris kao nešto lepo, prijatno, nešto što će probuditi u nama iskonsku harmoniju i uspostaviti sklad u nama i našem okruženju. Izgled stvari, ispoljenost predmeta u prirodi je jedan od preduslova da čovek uspostavi realno sinhronizovani odnos sa sveopštom prirodom. Sve u prirodi jeste produženi tok života čovekovog, produženi deo njegovog tela, njegove misli, uopšte sve može uticati na čoveka, jer sve jeste sastavni deo apsolutne uskladjenosti sa univerzalnim mehanizmom postojanja. Uglavnom, čovek pokušava da utiče na prirodu, na svoje okruženje i kad mu ne podje za rukom da ostvari željeni cilj, on to proglasi odvratnim, ne-adekvatnim i vrlo destruktivnim. Sve što nije u saglasnosti, i direktno koristi odrazu ljudske harmonije i mira, mi to označimo nepristupačnim i krajnje ružnim. Budjenje ljubavi u čoveku za lepotom je lepota. Život sam po sebi je uzvišeni vid lepote, mladost je lepota, čovek kao ispoljena kreacija univerzalnog je savršena lepota. Sve ovo nije prolazno, jer se konstantno radja i obnavlja u sopstvenom izrazu budnosti, ali čovek kao jedinka, kao izdvojeni elemenat je prolazan. Medjutim, čovek kao sastavni deo sve postojećeg, nije smrtan, jer i on se stalno radja i re-kreira kroz večito obnavljanje sveopšteg ciklusa u prirodi. Čovek je prioda, on je svetlost koja nosi tajnu o mraku, biće koje poznaje i živi osećaj lepog i ruznog, i na posletku, naslućuje smisao i eventualni zadatak ličnog postojanja. Podsvesno, mi svi znamo da je nemoguće da se dopadamo celom svetu, i zato kad se sretnemo sa odvratnim predemetom, dogadjajem ili čovekom, u nama se stvori odbojnost prema sopstvenoj ružnoći koju nosimo u sebi. Jer, da nemamo ružnoću u sebi, ne bi je mogli prepoznati van sebe. Otud, ružnoća i ne postoji kao permanento ispoljenje, već samo trenutna zasićenost nečim, koja nam ne dozvoljava da uživamo u svetu koji odjekuje kroz nas i u nama, na racionaln i objektivan način. I zato, blago gladnima u svemu, jer samo tada će se stvoriti i razviti neophodnost za sklonostima različitih aktivnosti u životu. Mizerija i nemoć duha da obožava svet, ili sebe, je odraz onog što smatramo ružnim i nesrećnim. Ljudi imaju potrebu da se dive i prepoznaju lepotu u svemu, vide je u delu

22

drugog čoveka, u radu prirode, osećaju njen smisao u sopstvenom biću. Magični rad sopstvenog života ukazuje na najuzvišeniji smisao lepote. Ako ne svesno, već podsvesno - čovek oseća da je sav ciklus prirode jedan uzvišeni ritam besprekorne simetrije, u čijoj se mreži haos i harmonija neizmenično došaptavaju, čineći tu istu simetriju mogućom i, za oko produhovljenog čoveka, beskonačno lepom. Ružno treba ulepšavati, nedovršeno dovršavati, ono što je palo podizati i lepoti se uvek diviti, kako spolja, tako i u sebi, jer obožavati bilo šta i bilo kada je potreba za srećom, odnosno uzvišeni stepen sreće. Ruznoća ne postoji, mi je vidimo kao takvu zbog toga što u sebi imamo element kontrasta za lakše prepoznavanja lepote. Postoje stepeni lepote koji se, ako nešto nije u saglasnosti sa očekivanim trenutkom zadovoljstva, proglase ružnim. Osećaj ružnog je potreba svakog čoveka, isto kao i potreba za lepim. Jer, osećaj prezira i gadosti dozvoljava lepom i ugodnom da se izgradi, uzdigne i dovrši. Samo na ruševinama odvratnog i gadnog, lepota može da zablista, jer u utrobi razarajućeg nespokojstva, radja se smisao blaženog zadovoljstva. Za održavanje zdravog optimizma korisno je izoštravati sluh za lepotu, naći razlog da se konstantno nečemu divimo. Priroda sa kojom i u kojoj živimo, nudi bezbroj mogućnosti da se ispuni, izgradi i doživi potreba za lepim. Medjutim, današnji čovek nema baš puno vremena za jednu takvu neophodnost, osećaj za lepim mu je zamenila potreba za vlašću nad materijom. Čovek hoće da poseduje materiju, objekte oko sebe, druge ljude, tudje emocije, hoće vlast nad stvarima koje ne pripadaju njemu. A sve to zbog nesigurnosti koja proizilazi iz nedostatka vremena za osluškivanje sopstvenog bića, zbog nemogućnosti pronicanja u sopstvenu zonu duševnosti. Po prirodi čovek je koruptirano biće i zbog toga mu je osećaj za lepo zamenio instinkt za lakim i lagodnim životom. Ali i to je jedan vid lepote, jer i tada se čovek oseća ispunjeno, i sa zadovoljstvom proglašava to stanje - srećom. Afinitet za lepotom je potraga za srećom, podsvesna želja za harmonijom, garancija za duži i ugodniji život. Ljudsko telo, sva ljudska čula, naviknuta su na ritmički odjek svega, na melodično kreiranje sveta, u dimenziji našeg bivstvovanja. I zato, sve što naruši taj sinhronizovani odraz harmoničnog, poziva na strah, na strepnju, podseća na haos, na eventualnu smrt koja izaziva i proizvodi demone u čoveku. Ljudski organizam, sam po sebi, je savršena mašina. Sve u čoveku, počev od najsitnijeg atoma, radi na principu fantastične harmonije datih elemenata koji, u medjusobnoj izmeni energije, održavaju ljudsko telo na nivou brilijantnog ispoljavanja. Magični sklad u organizmu, nesebična saradnja svih atoma, ćelija, organa u ljudskom sistemu, govori o najuzvišenijem principu lepote. Mentalni profil čovekov, njegov um, moć razmišljanja, racionalni prilaz stvarima, isto kao i emotivna projekcija njegove ličnosti, sve je uskladjeno da bi se očuvalo biće, život, telo, odnosno sama ideja ljudskog ispoljenja. Otuda, lepota poziva na usavršavanje i podstiče čula na pobunu protiv ružnog i ustaljenog. Jer osećaj ružnog i odvratnog može da bude bolest, mrak, poraz, nemaština, smrt. Potreba za lepim je najuzvišeniji smisao života i najverniji razlog da istražujemo, dok u čežnji za srećom ne spoznamo smisao lepote.

23

O DIVLJENJU I OBOZAVANJU Svi mi volimo da nam se drugi dive, da nas obožavaju, a onda mi te iste zavolimo, jer oni su ogledala u kojima volimo da se ogledamo. Interesantno je to kolika nesigurnost leži u svima nama, potreba da se osetimo u drugima, da se potvrdimo svojim postojanjem. Zašto? Da li je to zbog nesigurnosti, ili potvrde da dotaknemo istinu o sebi. Istina o sebi je da i drugi postoje, da nas drugi primaju u sebe, da nas drugi doživljavaju u potpunosti i na jedan pritajeni način žive nas život kao svoj sopstveni. Nije isto diviti se nečemu i voleti nešto. Jer ljubav je impuls, refleks, nasušna potreba čovekova, bez koje čovek niti može da opstane, niti može da živi. Čovek mora da voli, nema drugog izbora, jer živeti znači voleti. Ljubav za životom je elementarna, pokretacka snaga ljudske stvarnosti. Diviti se, to je nešto što mi izabiramo, odlučujemo, vagamo i prilagodjavamo našim ličnim potrebama i interesima. Svi ljudi vole više da im se drugi dive, da ih obožavaju nego da oni sami obožavaju druge. Ljudi se više dive stvarima, životinjama nego drugim ljudima. Obožavati nešto je potreba, ali koja se može kontrolisati, usmeravati i konačno prilagodjavati realnosti naših osećaja. Čovek ne može da se divi stvarima koje ne poznaje, koje ne oseća, sa kojima nije u stalnoj kosmičkoj vezi. Recimo, da li se možemo diviti smislu slobode, ili osobi za koju smatramao da je slobodna. Da li se divimo junaku, ili osobini hrabrosti samoj po sebi? Jer ako obožavamo junaka a ne odajemo počast i "junaštvu" nismo ništa naučili od te osobine, od njene drevne izvorne namene, od slike koja se ispoljava u naš ljudski život kao deo nas. Skup svih osobina, kategorija, suptilnosti i naklonosti koje čovek misli da poseduje, u krajnjem slučaju za koje misli da on sam proizvodi, to je koncentrat čovekov, sadržaj onoga što čini čoveka-čovekom. Još nismo shvatili da je princip “junaštva” odredjen osećajem u samom čoveku, motivom i uzrokom odraza te kategorije u čoveku. Svako može, ako bude znao kako, da otvori vrata ormara u kojem su obešene sve ljudske osobine, da uzme ono što mu treba i kada mu treba. Ali svaka zloupotreba, svaka primena bez krajnje i pravilne upotrebe tih karakteristika koje krase čoveka, kažnjava se njihovim negativnim ispoljenjem u realnost tog istog čoveka. Znači, ako je junaštvo zloupotrebljeno, nije usmereno pravilno, ono prerasta u zločin, tiraniju, odražavajući se destruktivno na društvo, a i na samog izvršioca, odnosno nosioca te osobine. Ako "junaštvo" odvojimo od subjekta njegove manifestacije, shvatićemo da svako može da bude junak ako se nadje u poziciji junakovoj. Jer sve zavisi gde smo postavljeni u bivstvu, kako smo se namestili i koji broj nosimo u ruci. Odnosno koji smo po redu da postanemo to, čemu se divimo. Čovek će biti onoliki koliko se bude divio stvarima oko sebe i u sebi. Sve čemu se čovek divi vuče korene iz iskonske budnosti njegove duše, iz srži sveopšte kreativnosti. Potreba da se divimo nečemu ili nekome je osnovni inspirativni element za ličnom kreativnošću. Izražena potreba da nam se drugi dive je potreba za ličnim dokazivanjem, a to je nedostatak i neispunjenost sebe ličnim sopstvom. Čovek hoće da se divi zato što se tada stvara potencijal sreće, stanje duha koje uzvisuje i prosvećuje. Takvo jedno stanje duha

24

bliži čoveka njegovoj suštinskoj nameni, njegovom krajnjem posvećenju i priprema ga da shvati prisutnost božanstva u svemu ostalom ispoljenom. Treba se diviti obično i stalno, baš onako jednostavno, ne zbog krajnjeg interesa, da bi smo zadobili materijalno bogatstvo, već da bi se duševno obogatili, jer to je uzvišeni nivo stanja, posebno, osvetljeno mesto u univerzumu. Mi imamo potencijal, snagu da postajemo ljudi - zreli u božanskoj niti, koja raste sa našim raštom i koja pada sa našim padom, ali pad je samo u slučaju degradiranog stanja ljudske svesti kao neminovni princip života. Niko ne može da potroši sebe do istrebljenja, do one ništavne tačke nestajanja. I svaki put kad nam se učini da smo sebe previše potrosili, dali se drugima za druge i zbog drugih, ili se potrošili zbog ideje bilo koje vrste, mi smo zapravo investirali u sebe. Utkali smo u tkivo čovečanstva još jedan trag po čijem će otisku neke buduće generacije pronaći put koji nikuda ne vodi, a svugde stiže. Otuda, svako davanje sebe u svet je dobitak. I zato diviti se nečemu drugome je investicija koja se vraća nama, to je svetlost koja osvetli sobe naše sumnje, toplina koja unese radost, nadu, i smisao života dovede do najudaljenijih kutaka ljudske duše. To je čarolija koja budi uspavane predele duše, poziva na veselje, na proslavu, na totalnu probudjenost i svesnost sebe samog. Prostak se divi sebi spolja i onome šta je kao čovek postigao u životu. Meri se i uporedjuje sa drugima. Prosvećen čovek se divi božanstvu u sebi i u drugima, divi se sopstvenoj duši koja je i u svemu ostalom. Prostak ne traži smisao života u sebi, već u stvarima sa kojima je okružen, sa kojima se identifikovao i za koje smatra da će ga proslaviti u društvu. On traži slavu zbog sebe, dok plemenit čovek ne traži slavu, za njega postoji samo jedna istina, samo jedan čovek, samo jedno načelo života. I zato, prosvećen je i posvećen, dubok i mudar, širok i tolerantan. Plemenit umire da bi se konstantno radjao, prostak živi da bi umirao. Prosvećen čovek ne veruje u smrt celog čoveka, a ceo čovek je svo čovečanstvo. Divi se sebi, jer živi tog celog čoveka svim svojim ljudskim bićem, celim sobom. Plemenit se ne boji da će se ugasiti plam života, jer život je neuništiva iskra budnosti univerzalne duše. Čovek ne treba da traži razlog da bi obožavao nešto, razlozi su u njemu, razlog je on sam, njegov život i sve ono što taj život sačinjava. Osećaj divljenja ili osećaj za lepim proizilazi iz potrage za srećom, za krajnjim ljudskim zadovoljstvom koje se materijalizuje kroz iskustvo duševnog obogaćivanja. Biti duševno bogat znači biti budan, svestan, prosvećen i u krajnjem slučaju duhovno moćan da se prilagodi ovozemaljskom životu, a istovremeno duhom težiti svom izvornom poreklu. Potraga za srećom je čovekov pokušaj da anulira, umanji iskonski strah u sebi, koji mu je dat radi sigurnosti, radi očuvanja samog života u čoveku. Povezanost svih ljudskih osobina je osnova, neophodnost za izgradjivanje celokupnog smisla slike sveta koju čovek doživljava. Imati potrebu za obožavanjem sveta i svih njegovih promena je poistovećenje sa univerzalnim Ja, sa onim celim čovekom koji se doživi samo na mahove, na momenat, ali i to je dovoljno da se delimično shvati smisao našeg ljudskog hoda, naše ljudske čeznje da osetimo celog "čoveka" u sebi. Priroda nudi sve što čoveku treba, on ne treba da traži utehu, niti treba da beži od sebe da bi pronikao u suštinu istine. Čovek treba da bude tamo gde je, da prihvati to što jeste i da mirnim i marljivim radom, od materijala sa kojim

25

raspolaže, napravi najdublju i najuzvišeniju kreaciju života. Divimo se, jer hoćemo da se dešavamo, da se uspinjemo, da svetlimo kroz zgusnuti mrak zablude, hoćemo da usavršimo sebe. Zašto se vraćati iskonskom kad smo već u njemu? Iskonsko je sada i onda, tamo i ovamo, gore i dole, sve je iskonsko, ali nije sve u potpunosti svesno prisustva iskona. I zato se svet i usavršava. da bi sa vremenom i sve ostalo postalo svesno tog univerzalnog Ja, što struji kroz ptice, kroz zrno peska, sunčev zrak, kretanje morskih talasa, što huče i govore o velelepnoj kreaciji božanskog. Otudjujemo se i usamljujemo, bežimo od leptira, plašimo se dugih noćnih šetnji, zaziremo od jake mesečeve svetlosti, hoćemo istinu, a sklanjamo se od nje, obmanjujemo sopstveno ubedjenje, rušimo smisao učitelja u nama. Pozivamo se na učitelja da bi ga smoždili, skupljamo znanje da bi se dokazali, živimo da bi smo se ispunili mrakom, da bi smo progutali smrt. Ironično je biće smrtni čovek. Samo besmrtno biće može biti svesno besmrtnosti, samo luča svetosti zna svoje poreklo, svoju otadžbinu, svoju pravu postojanost.

26

O SIROMASTVU I NEMAŠTINI Siromaštvo nije nedostatak materijalnih dobara, već nedostatak sebe. Prava nemaština je, kad izgubimo dodir sa sobom, kada nas prestanu oslovljavati prijateljskim, a i onim neprijateljskim manirima, kad zakasnimo da kažemo svetu koliko ga volimo i koliko nam nedostaje. Ništa nije gore nego kad, i pored glasnog jaukanja, nismo primećeni, kad nas pored svih izgovorenih reci niko ne čuje, niko ne oseća, niko nas ne vidi. Poraz je kada u velelepnom sjaju odela, haljine ili bilo koje upadljive znamenitosti na sebi, i dalje nismo primećeni. To znači da nemamo sebe, da nismo tu, da ne učestvujemo u ovozemaljskoj drami i kao takvi ne živimo život, već samo egzistiramo u postojećem. Siromaštvo je duševna napuštenost, ne-dolazak u sebe, u svoje telo, ne pridavanje značaja toj brilijantoj kuli čovekovoj, ne udostojiti sebe učestvovanjem u životu, to je totalni poraz životnog ispoljavanja. Slom, kapitulacija nevidjenih razmera, nezasluženi pristup realnosti, koji izmiče krvavim ožiljcima, iz nikada rodjenog, nikada izgradjenog čovekovog srca. Čovek je tada nalik na hladne zidine nekog dvorca, koji svojim vlažnim, jezivim sivilom, odaje dugogodišnju napuštenost. Prazan, bez nameštaja, bez zavesa, bez ikakvog ukrasa koji bi podsećao na mesto gde neko živi, koji bi podsećao na hram gde duša čovekova boravi. Siromaštvo nije kad imamo samo koru hleba, pa je podelimo sa onima koje volimo, koje poštujemo, već kad za kraljevskom trepezom sami jedemo, sami pijemo, sami patimo i sami se veselimo. Kad nemamo sa kim da podelimo dan, momenat, smeh, sebe. Žalosne su sve sudbine napuštenih stvarnosti, skrhan je čovek pred činjenicom da u jeku tehnoloških zbivanja, u gustom naboju života mora da bude lišen najosnovnijeg dodira sopstvene duševnosti. Nemoć da spozna prave vrednosti, da dokuči sebe kroz druge, da ostvari sebe kroz svet, je nemaština, totalno siromaštvo, krajnji poraz čovekov. Oni koji nikada nisu strasno voleli, siromašni su, koji nisu nikada strasno prezirali, patili, koji se nisu besomučno smejali ili ponizili, oni koji nikada nisu sebi dali za pravo da budu slobodni, da se dive, da obožavaju, barem na kratke intervale u svom životu, oni su bedni. Život je mnogo viši od toga, mnogo značajniji, jer život je beskonačna riznica ljudskih karakteristika, ljudskih nijansi, onog što u momentu i čini čoveka izuzetnim i bogatim. I ako iz te riznice ne uzmemo šta nam bude trebalo u datom momentu, onda smo lišeni moći da prepoznamo prave blagodeti ove ljudske stvarnosti. Ljudi koji sede na basnoslovnom bogatstvu, lišavajući sebe zemaljskih zadovoljstava, koja se mogu svakodnevno kupuiti, a ne čine to radi gomilanja materijalnog bogatstva, su tragični bednici, kreature izgubljenih stvarnosti. Kod njih se ispoljava još veći stepen nemaštine, dvostruki udarac sudbine, duševna nemaština i pokoravanje ideji bogatstva, koja ih vodi direktno u ropstvo materiji, a materija, i sve ispoljeno u prirodi, trebalo bi da bude u službi čovekovoj.

27

Napušten je svaki čovek koji hoće da vlada drugim čovekom, a još siromašniji je onaj koji misli da može vladati situacijom, vremenom, trenutkom i svim onim što čini splet sudbinske okolnosti bića - realnim. Ne može se vladati ni ličnim emocijama, čovek se samo može prilagoditi datoj situaciji, imajući pri tome senzaciju, da ličnom voljom utiče na sveopšti ciklus života. Bednik je onaj koji ne shvata pripadnost samome sebi, koji ne dozvoljava da se lepota nastani u njemu, koji ne dozvoljava univerzalnom da se iskaže kroz njega, koji noseći ime čoveka više podseća na okrečeni grob, na varljivi sjaj spolja a zapuštenu trulež iznutra. Statični su i učmali ljudi koji ne stvaraju sebe, ne kreiraju viziju večnog u sebi, niti naslućuju osećaj besmrtnog, već su hodajući mrtvaci, puni beznadja, neosnovanih strahova i eventualne podlosti ljudske. Siromašni su svi oni koji nose iskonske talente, a to ne znaju, jer nikada nisu istraživali, nikada nisu kopali po svojim napuštenim, neistraženim dušama. Tu počinje siromaštvo čoveka, na tim se nijansama prepoznaju šare života, shvata smisao suštine i mere ljudske dubine. Ne biti svestan svog nesvakidasnjeg, neiscrpnog bogatstva, je obogaljena suština života, unakaženi princip slobode, izvitopereni smisao opšte namene našeg ljudskog bivstvovanja. Bogat je onaj koji ima prijatelja, bogat je i onaj koji ima neprijatelja, težak je život onom koji nema nijedno od ova dva. Jer neprijatelj, iako nas ne voli, poštovaće potencijal u nama, koji može ugroziti njegovu egzistenciju. Osim toga, ako neprijatelj shvati da nije u opasnosti od nas, može nas zavoleti i postati nam prijatelj. Pravo je blaženstvo znati odvojiti loša od dobrih dela, prepoznati zlo, zaobići ga, ili pokoriti ga, čineći dobra dela. Samo plemenit čovek može da stvara dobra dela, da se uzdigne iznad ljudske bede, iznad svog ličnog ega, iznad sebičnih interesa prolaznosti. Samo duša koja je obogaćena ljudskim iskustvima, može da uzvisi sebe na nivo nesebičnosti i plemenitosti, na visinu nesvakidašnjeg shavatanja stvari. Neizmerno je bogat onaj koji zna, i može da prašta, kako drugima tako i sebi. Praštajući drugima, mi smo uništili zlo, osvetili se zlu i sprečili da se ono proširi. Samim tim, mi smo oprostili sebi, jer uništavajući sopstvenu mržnju, sopstveno zlo, sprečili smo raspad našeg bića, spasili duševno uginuće i sačuvali blaženi intelekt u sebi. Iskreno može da oprosti samo plemenito biće, čovek koji oseća zvezdano nebo u krvotoku svog bića, koji se divi sopstvenoj prolaznosti, onaj koji jednostavno voli uzvišeni moral prirode, njen nepisani, brilijanti zakon usavršavanja.

28

O SRECI Kolevka sreće leži u obogaćenom duhu u razbijenoj iluziji zablude i u osećanju realnosti. Isto kao što osećamo potrebu za hranom ili emocijom, tako trebamo imati potrebu za primerenošću trenutka kao sastavnim procesom života. Jer traganje za svetovima koji proističu iz naših dela, iz ljudskih čeznji i aspirativnih snova je sreća u svom izvornom korenu. Sreća je harmonični osećaj zadovoljstva u čoveku, ta fenomenalna simetrija misli, želja i potreba ljudi da se ostvare u svom Ja. Živeti sreću znači osećati život, shvatati sebe u svetu i svet u sebi. Kada shvatimo da ono što nam treba nije trenutno zadovoljstvo, već ono što traje da stvara ono što nam treba, tada ćemo razumeti smisao sreće. Jer ono što traje je snaga života, a to je večita potraga za srećom, uzvišeni put ka zvezdama, ka svetlosti i krajnjem prosvećivanju. To trajanje potrebe za srećom u čoveku je trajanje našega života. I što duže traje dublje ćemo živeti. Trebamo se potajno radovati zato što nismo uvek srećni, u tom košmaru trebamo razotkrivati smisao prave sreće, zato što taj osećaj odsutnosti spokoja i mira u stvari upućuje čoveka na sreću. Otuda, svaka potreba za srećom, traganje za njom bi trebalo biti sreća sama po sebi. Što znači da u konstantnoj, neumoljivoj potrebi za srećom i leži težina njenog smisla, njeno pravo značenje, njen početni i krajnji sadržaj postojanja. Pravi smisao sreće je kad znamo i kada osetimo sopstvenu svesnost i pripadanje istoj, zbog sile koja stvara realnu sliku naših života. Zbog ideje koja se pretvara u nas, u čoveka i u sav materijalni svet. Osećati nezavisnost od svega, a istovremeno ovisnost o svemu, biti povezan alkom čoveka za sav ostali svet, za svo ono bogatstvo koje krasi manifestovani kosmos ispoljene ideje, a doživljavati senzacionalno lični ego, je pravo svojstvo magičnog. Osećati kako u krvotoku ljudskog znanja struji plodna nit žive iskre znanja, mudrost koja raste, koja se širi koja govori o svom poreklu, o svojoj nameri i sjaju svetog originala, je uzvišeni nivo sreće. Nisu čoveku potrebni dokazi prisutnosti ovakvog stanja, čoveku je potrebno da realizuje, shvati i prihvati realnost ličnog sopstva kao paket, kao celinu onoga što se u tom paketu nalazi. Svaka je osoba dužna da zaviri u taj “paket celosti” i prepozna prave puteve koji vode željenom miru, željenoj spoznaji uzvišene sreće. Kobno je i pomisliti da se u naručju lagodnog života nalazi šifra sreće i mira, ili sanjati o miru koji se stvara našim nemirnim, uzburkanim strastima, mir koji se kreira željom da ovladamo situacijom, potrebom da zaokružimo vreme u sebi i sebe u vremenu. Nekorisno je tražiti sreću u manipulisanju drugim ljudima, u kontrolisanju tudjih situacija i tudjih života, ili u neprihvatanju poraza kao odskočne daske u bolje sutra. Mir je u čoveku, mir je i u svakoj aktivnosti, ako čovek ima moć da u toj aktivnosti prepozna prisustvo mira i spokojstva.

29

Čovek hoće da ispuni vreme sobom, umesto da ispuni sebe vremenom, odnosno da pusti vreme da slobodno boravi u njemu, da se nastani kao u svojoj kući, jer vremenu to i pripada. Ne trebamo osvajati ni jedan tren, niti jedan minut ili sat, sve je već večnost. Ne trebamo osvajati prostor, ni jedan santimetar, kilometar ili kuglu zemaljsku, sve je već beskraj u večnosti. Sreća je tamo gde se sloboda ljudska mirno šeta, gde ljubav zna zbog čega mora da postoji, gde sujeta bledi i nestaje, sreća je onda kada se zloba i zavist zatrpaju prekrivačima istine i kada u zelenoj šumi emocija znamo prepoznati svoju krošnju mira i spokojstva. Ako je pojam sreće plod ljudske imaginacije, nestvarna iluzija, onda je i stanje nesreće nestvarno. Šta ostaje čoveku već da se prilagodi datom stanju, koji ga konstantno pomera iz stepena statike u jednu od ove dve navedene kategorije. To plutanje njegove emocije, taj put koji se predje od stanja zadovoljstva do stanja užasa ili obrnuto je, u stvari nit život, žiža stvarnosti, čovek sa svim svojim karakteristikama koje u paradoksalnom impulsu realnosti i čini ovaj život upravo nepogrešivo fantastičnim. Ispunjenje je lagodnost u duši, sigurnost, hrabrost pred životom, smelost pred užasom smrti, ushićenost, let preko bodljikavih puteva realnosti u trenu koji poziva na život, na radnju, na aktivno učešće i onda kada to ne želimo. Sreća je zov stvarnosti, budjenje iz krute pasivnosti u šarenilo dana koji neizvesno, ali isključivo govori o čoveku. Dan koji peva himnu o večnosti i u kojem je sadržana sva bitnost jednog trena, našim doživljajem tog istog trena. Čovek mora putovati kroz sebe, da bi osetio sopstvenu reku života, da bi dotakao srce koje kuca ritmom poezije, čiji se tonovi slivaju u ljubav, u lepotu, zadovoljstvo, jednostavno rečeno u uspeh ili kulminaciju emotivnog orgazma. Čovek je u konstantnoj ljubavi, potrazi za sa srećom, proganja je, udvara joj se, prinosi joj na žrtvu istinu, sve svoje talente joj dariva, kao kad zaljubljenik poklanja celog sebe voljenoj, a sreća dolazi iznenada i samo ponekad, u kratkim intervalima zasvetli na putu ljudskoga života, ne dajući čoveku da se ugasi. Iz takvog jednog rastegnuća, koje je ispunjeno čulnim prohtevima, radja se elementarni podstrekač sreće: Nada. Ta topla misao, uteha koja podgrejava plam sreće i do same tačke vrenja, u namenskoj specifičnosti već ima izgradjeni potencijal za dovršenu realnu sliku sreće. Nadati se već znači nositi u sebi optimizam, svetlo koje nikakvo nevreme života ne može da ugasi, plam koji iskričavo govori o poreklu svoje vatre, o iskonskoj ekstazi ushićenja, na kraju, taj plam svevišnji održava nasu dušu u budnom stanju postojanosti. Kakav bi život bio bez toplog plama nade, bez svesti o budnosti naše duše, bez konačne ideje blaženstva i sigurne primese nebeskog sazveždja u nama? Prozori duše su u nadanju ljudskom, u željama koje inspirišu i uzdižu beskonačno ljudski smisao za pravdom i kreativnom aktivnošću, pretapajući ljudsku smrtnost u besmrtni ideal korisnog i praktičnog. Sigurnim izborom mi možemo odlučiti kojoj simetriji da se povinujemo, kojoj apsolutnosti da se podredino, jer sve opcije su opipljive naslage u našem tajanstvenom biću, kao što i svi putevi upravo polaze od nas i u nama se završavaju, jer nada je putokaz svih naših stremljenja, ona je sigurna uteha svim našim željama.

30

Osmeh na licu čoveka nije potvrda njegove sreće, jer smeju se i oni koji su tužni. Niko ne može da izmeri dimenziju sreće u drugome, niti mi sami možemo sa sigurnošću da tvrdimo da smo danas srećniji nego li juče. Niko ne treba da meri svoju sreću, niti da je uporedjuje sa drugima, jer čovek može da doživi samo trenutno ispunjenje, čiju svetlost ne može da izmeri svojim čulima, ne može tu svetlost da definiše, već samo da živi, odnosno doživi grandioznost njenog sjaja. Vrhunska tačka zadovoljstva ne može da bude istovremeno i bol. Ali, gledano iz drugog ugla, sećanje na bol postoji i u transu sreće, isto kao što blagi talasi mraka postoje u svetlosti, tako nam je i patnja data da zaboravimo ono božansko u nama, ali i da se setimo tog božanskog u sebi, samo kad nam se andjeoska krila zalepršaju svetlećim zracima slobode. A to se dešava pod jakim pritiskom duševne stege, koja iznudjuje kreativnu aktivnost iz nas. Slika bola postoji kao podsvesni element u čoveku, koji ima sećanje radi potvrdjivanja same sreće i njenog dužeg trajanja u nama. Jer kad nestane ubedljivo sećanje na bol, onda se i sreća polako gasi, da bi se ponovo inicirala želja za nekom novom srećom. Kroz jednog čoveka možemo da upoznamo sve ljude, kroz jednu patnju možemo se poistovetiti sa svim patnjama i sa jednom nadom možemo napraviti kompromis sa svim srećama ovoga sveta. Pobeda to je kad ne tražimo pobedu ni nad čim. I postignuta sreća postaje sreća tek onda kad je prestanemo osvajati, kad se sa njom združimo i postanemo njen prijatelj. Tražiti sreću znači kreirati i priznati stanje nesreće. Zašto čovek želi da bude srećan? U traganju za tim odgovorom može se spoznati i smisao o sreći. Jer, gde su granice ljudskog budjenja, gde počinje čovek i gde se zaokružuje zrelost njegove linije intelektualnosti? Kad se rodio prvi čovek, rodilo se svo čovečanstvo sa njim. Kad se ubije jedan čovek, usmrtila se sva ljudska rasa sa njim, a poslednji će čovek biti onaj prvi čovek, jer skup svih ljudi je celina samo jednog čoveka. Otud sreću treba osetiti u toj celini u tom “univerzalnom jednom čoveku”. Život sam po sebi trebao bi biti najuzvišeniji vid sreće. Biti svestan usavršavanja sopstvene duše je ravno blaženstvu. Čovek ne živi da bi umirao, već konstantno umire da bi se neprekidno radjao. Jer, svaki put kad naučimo nešto novo, mi se obnovimo, proširimo i usavršimo sebe do te mere da smo uvek drugačiji u svakom sledećem momentu, a to je isto kao da smo se ponovo rodili. Zato čovek ne treba da želi sreću, jer on je u suštini već srećno biće. Sve sreće su već sadržane u datom momentu prosvećenja, a prosvećenje je čovekovo uzdizanje do spoznaje svetosti o tom trenu, jer svaki dati tren je svevišnje mesto ljudskog bivstvovanja. Sa istog cveta pčela skuplja med, a pauk otrove. Iz iste knjige života (Svete knjige) jedan se uči principu pravde i ljubavi, a drugi ubija u ime Boga. U istom krvotoku života jedan korača stazama uspeha i sreće, a drugi se po tamnoj strani patnje spušta u ponore pakla. Čovek dolazi na ovaj svet sa nadom da će naći rajsko naselje. Medutim, strahovi ovozemaljski utiču na to da čovek zaboravi svoju besmrtnost, nagoneći ga da korača tragom zablude. Bačen u jamu života, on pokušava da dohvati zračak istine, gradeći sebi Raj od blata. Ali, ta se kula stalno ruši, bacajući čoveka u trans zaborava, udaljavajući ga od spoznaje sebe samog. Napokon, duša ipak zna put ka svojoj otadžbini, hrleći ka

31

rajskim vratima koja joj se sama otvaraju. Ta spoznaja o rajskom blaženstvu, koja je u ljudskoj svesti, daje čoveku utehu i razlog da ne traga za srećom kroz ovozemaljske blagodeti, već da bude srećan, jer sreća je u njemu, samo je treba opipati, dotaći onim andjeoskim čulom, koje je smešteno u njegovom biću sa prvim njegovim dolaskom na ovaj svet. Sreća je već tu, u plaču deteta, u proticanju vremena, u dodiru naših misli, u samoj zamisli o njoj. Pomisao na sreću je sreća. Isto kao što je i pomisao na pakao već pakao. Zato, razmišljajmo samo o raju, jer će nam se raj tada i dešavati.

O KREATIVNOSTI Kada poeta postane poezija, slikar kada postane slika, kada se reči pretvore u pesmu i vajar kada postane kip slobode, to će se doba zvati: Život umetnosti. Ispoljena suština čovekovog bića je posledica njegove žive gladi prema ljubavi, prema životu, prema istini, prema očuvanju sebe kroz konstantno ponovljeno stvaranje sebe samog. To uzvišeno pročišćavanje svoje duše, uzdignuti moral čistote, bliži čoveka onome što je više od njega, onome što je više od njegove ljudske istine i više od njegove zamisli o životu. Čovek kreira u već stvorenom, jer on sam je proizvod uzvišene umetnosti, čovek je umetnost, čovek je kreator, čovek je umetnik. U svakoj kreativnosti ideja se kristališe kroz turobni splet okolnosti, kao što se i grešnik oplemenjuje kroz iskrenu ispovest i pokajanje. Jer samo grešnik koji se iskreno pokaje zna dubinu svog bića, zna gde leži skriveno blago uspeha. Otuda kajanje oplemenjuje, obogaćuje, drži čoveka u budnom stanju čistog usmerenja njegove duše prema uzvišenoj ljubavi. A ljubav je krajnja manifestacija kreativnosti ispoljena kroz čoveka u različitim formama, zavisno od njegovog okruženja, vaspitanja i momenta u kojem se našao. Čovek je najjači kada dotakne dno svoje slabosti. Tada se u njemu radjaju talenti, glad za ostvaranjem sebe, za re-kreiranjem iskonske svetlosti u sebi. Shvatanje dubine svoje slabosti je otkrivanje snage u sebi, pronalazak mogućnosti, koja će stvoriti potpuno novi smisao života. U toj gladi za nečim, u želji da se čovek podigne iz učmale situacije, da se ispravi od teškog pritiska ništavnosti koji ga proganja, stvaraju se uslovi za otkrivanje talenta u skučenoj prizmi postojanja. To je taj višak energije koji se stvara u čoveku, jer da bi izašao iz duboke jame, čovek mora da izoštri sva svoja čula, sve svoje intelekte, mora maksimalno napregnuti svaki mišic na svom telu, tada je čovek višak čoveka, tada je on mnogo veći, mnogo jači, nego kada je uljuljkan u ugodan i komotan život lažnoga sjaja. Ali, da bi se to obistinilo, čovek prvo mora shvatiti da se nalazi na dnu jame, jer ako i dalje bude zamišljao da je u svojoj udobnoj palati, onda nikada neće pokušati da izadje sa dna te jazbine. Čovek koji ne vidi svoje slabosti je plitak čovek, njegova dimenzija duha je minimalna, njegov raspon misli je sužen, njegova moć da razume je nikakva. Jer on je već sit, dubinu svog duha je ispunio umišljenim sjajem. To je baterija koja se više ne može napuniti, to je sijalica koja lepo izgleda, ali ne svetli. U potrazi za svojim slabostima, za negativnostima, za manjkom sebe, čovek se produbljuje, jer svaki put kada otkrije taj manjak sebe, on pronadje način kako da to nadogradi u višak sebe, kako da izgradi vrlinu, snagu, kako da od sirovog materijala

32

iskuje željeni talenat. Tada on postaje sve svesniji, budniji i mnogo skromniji u svojim istraživačkim pokušajima otkrivanja sopstvenih slabosti. Jer, pronalazeći ih on otkriva svoje talente i na tom putu ka svojim negativnostima čovek postaje izuzetno kreativan, tada je suočen sa onim delom sebe koji želi da savlada, da porazi, da jednostavno ne dozvoli istini da ode od njega, da ga napusti. Biti skrhan pred licem istine, biti ojadjen, ponižen, znači biti poražen, a biti svestan poraza je preduslov za izlazak iz tog stanja kao pobednik. Jer ići po ulici sa iscepanim dronjcima na sebi, a umisljati da nosimo kraljevsku odoru, žalosni je ishod svakog pojedinca. Svaki čovek je fabrika za proizvodnju talenta, svi u sebi nose živi potencijal, da postanu virtouzi u onome što budu izabrali da rade. Talenti ne izbijaju sami na površinu života, oni se moraju pronalaziti, iskopavati u nama samima, oni se moraju mukotrpno zaradjivati, a cena kojom se plaća svaki talenat je put, od otkrivene slabosti do konačne pobede nad njom. Taj predjeni put je vulkan kreativnog u čoveku, iz koga izbijaju različite mogućnosti za kreiranje ljudskih dela. To je ta kristalizacija duha, uklopljena harmonija intelekta i želje za usavršavanjem, za postajanjem onog u čemu smo, možda, bili najslabiji. Jer, priroda ima svoj način geometrijskog poravnjanja, matematičku jednačinu sa kojom se svi susrećemo, koju svi nosimo u sebi. U principu, čovek je uvek na dnu svojih slabosti, jer kako bi inače večito težio savršenstvu. Ta želja za kontinuiranim usavršavanjem je priznavanje da smo ispod ostvarene mogućnosti datog, svesnost toga je jačina čovekova, to je taj talent koji čovek nosi u sebi, to je ta kreativnost kroz koju čovek hoće da se ispolji i uzdigne sebe iznad date vizije života. Čovek nije nikada kompletno zadovoljan, nikada komletno mizeran, on je stalni protok energije koja zrači, oblikujući se u zavisnosti od situacije i momenta u kojem se zatekla. Činjenica je da pokretačka snaga kreativnosti leži u emotivnoj krajnosti, mora se dotaći kulminativna granica rascepa same duše da bi čovek mogao da stvara. Nije bitno da li je to izuzetna patnja ili izuzetan elemenat sreće, potreba da se jako osetimo je moć da rastegnemo sebe do krajnjih, prosto nemogućih granica kreativnosti. Skoro do one tačke gde čovek i prestaje da bude ljudsko biće, već se stapa sa izvorom svog početka. Kao deo reke koji, iako udaljen kilometrima od svog izvora, oseća kako konstantno izvire. Usavršavanje čovekovo je približavanje istini, Bogu, približavanje svome iskonskom izvoru postojanja. Ne zato što to čovek želi, već zato što je to nepisani zakon privlačnosti sudbinske suštine, formulisani sklop jedinstva, izmedju čoveka i njegove duše, najposle zato što je to elementarni cilj života. Čovek je bačen u okean čuda gde, gledajući za svetlećim zracima slobode, vidi svoj lik u pokošenim talasima stvarnosti. Svaki se bljesak otkrivene istine završi potrebom za dodirivanjem njene suštine. Otcepljuje se list po list zablude, da bi se došlo do neke krajnje spoznaje smisla o životu. U toj knjizi života prožima se samo jedna sila kreativnosti, ali mi ljudi je delimo na silu dobra i silu zla, jer smo programirani da je tako vidimo, da je tako doživimo. Medjutim, duševni nemiri, vrtlozi sopstvenih želja, nas bacaju iz jedne krajnosti do druge nesigurnosti, tu se lomimo zadobijajući emotivne ožiljke stvarnosti. I u agoniji bola, zagledani u te oziljke života, lečenja radi, okrećemo se ka sopstvenom razlogu za postojanjem. Ta prinudjenost da delimično spoznamo esencionalnost svoje sopstvene duše, vodi nas direktno do drugih

33

suština i boljeg razumevanja njihovih ljudskih potreba, a samim tim do jasnog uvida u opšte postojeće pravilo života. Kreativnost je elementarna potreba ispoljavanja života u čoveku i iznutra i spolja. To je uzavrelo seme fokusirane količine misli i emocija na jednom mestu, kao vulkan koji godinama ili stolećima vri u svom jezgru da bi jednog dana eksplodirao, stvarajući haos i istovremeno kreirajući nešto novo. Čovek se konstantno ispoljava u sebe, ono spolja je eho onog što se dešava unutar ljudske ličnosti. Biti svestan neprekidnog dešavanja svoje ličnosti je isto kao i putovati sa univerzalnim mislima čovečanstva u celosti. Svet se konstantno kreaira, menja, usavršava, a mi smo deo tog ciklusa i samim tim smo produžena aktivnost procesu kolosalne izgradnje univerzalnog. Potreba za kreativnošću je potvrda ličnog života, jer u principu sve je kreativnost, život sam po sebi je najubedljiviji i najuzvišeniji stepen takve aktivnosti. Sposobnost zarašćivanja posekotine na ruci, rast deteta, prepoznavanje dobra od zla, ljudski snovi, moć govora, ljubav, bezbroj primera u našoj ljudskoj prirodi naglašavaju da se u nama samima životna kreativnost najverodostojnije manifestuje. Mi reflektujemo samo jedan mali deo onoga što se ustvari, u nama i oko nas, dešava. Ljudska kreativnost je uskladjivanje naše ličnosti sa sveopštom slikom sveta u kojoj postojimo. Individualna moć da se prati jedan stepen elementarnog usavršavanja apsolutnog podstiče čoveka na sopstveno ispoljavanje sebe samog, a ispoljavanje sebe samog je manifestacija sveopšteg. Biti bogat duhom kao mehur vazduha koji se nadima i leluja u svim pravcima pod blagim naletom vetra ili obogaćen duševno kao bistro more koje se kontinuirano obnavlja kroz proces isparavanja, kroz proces sopstvenog pražnjenja, je izbor za koji se moramo odlučiti. Oni koji misle da su već bogati duhom siti su i neće nastojati da prošire i obogate sebe, zaokružiće svoje horizonte svesti, daveći se u večnoj tami zablude. Kao i svako bogatstvo i ovo mora da se zaradi, da se ljudskim delom i ljudskom žrtvom zasluži. Svesnost duhovnog siromaštva je put ka oplemenjavanju ljudske duše. Jer samo onda, kada priznamo to duhovno siromaštvo, shvatimo u sebi glad za istinom, čežnju za višim stepenom života koji je iznad ove realnosti, možemo težiti ka njegovom obogaćivanju koji donosi: ljubav, milosrdje, oslobadjanje od ovozemaljskih strahova, jednom rečju, prosvećenje. Svesnost jednog takvog saznanja podstiče čoveka na uzvišeni stepen ljudske kreativnosti koja se zove UMETNOST. Umetnost je spona izmedju čoveka i onog iskonskog, onog što nosi pečat života u sebi. Kao svet biljaka kome treba svetlost radi fotosinteze, tako je i čoveku neophodna umetnost, jer ga konstantno drži budnog, usmeravajući ga na viši stepen bića, ulivajući mu sigurnost o neprestanom re-kreiranju i usavršavanju. U tom ciklusu večite nadogradnje, iz sirove borbe za opstanak, radja se umetnik istraživač koji, pronalazeći skriveni prozor koji vodi čovečanstvo u beskonačnost, prenosi poruke kroz pročišćeno stanje sopstvene duše u svakodnevnu realnost ovozemaljsku. Ptici, koja mora da poleti, rastu krila, ožednelom u pustinji život će spasiti prljava i mlaka voda, ako čiste nema pri ruci. Samo praktična namena, iz nasušne potrebe za životom, može da inspiriše, podstakne i ispuni čoveka u datom momentu. Umetnost se ne

34

može tumačiti, već se osećajem mora shvatiti sva lepota i veličina njenog trenutnog odraza u nama. Spoj onog tajanstvenog što nosimo u sebi, a to ne znamo ili ne možemo da ispoljimo, i onog svakodnevnog što se vidi, ali što prepoznamo tek kad nam se na to ukaže, je osnovni razlog za životom i pokretačka snaga stvaranja. U trenucima stvaranja umetnik je uzdignuto biće jer, hodajući po duševnim sferama, on traži istinu i smisao života, a iskustva koja pokupi na tim duševnim putovanjima su izraz dela koja se kreiraju kroz njega. Umetnik ne sme da bude subjektivan, jer onda sva njegova kreacija dobija sliku egocentrične primese, njegovo delo tada govori samo o umetniku i njegovim ličnim potrebama, o tome šta njemu treba, šta on voli, prezire. ... Subjektivnost sputava umetnika da se odvoji od ličnog ega i vidi svet u celosti. Objektivnost je već pojam uzvišene duše, tada umetnik zaboravi na sebe, na svoj ego, na svoje potrebe. Vreme prestaje da postoji, a prostor u kojem kreira skoro je ne pojmiv. U takvim ekstatičnim momentima on ne gleda očima, već je dušom svojom zagledan u magični izvor svetlosti koji greje ono ljudsko u njemu, a to je moć da oseti blaženstvo, da iskonskim čulom u sebi dotakne zoru postojanja i okupa misao u kristalnoj reci stvaralaštva. I zato, umetnik ne sme da stvara samo u svoje lično ime, jer i Sunce koje večito sija, čiji zraci nemo ali jasno govore o tome odakle dolaze, ne žive za sebe, već za nas, za sveopšte dobro kugle zemaljske. Neka umetnikovo delo govori o LJUBAVI, uzdignuto iznad svih sebičnih interesa ljudi ili naroda, neka se verno utka u svaku poru istine, kao što se miris prolećnog bujanja utka u sveopštu sliku prirode. Jedinka, narod ili nacija trebaju imati moć da prepoznaju prave vredosti umetnosti, prihvatajući njene poruke i njen tok kretanja kao lični. Jer samo kroz oplemenjenu dušu pojedinaca, ili naroda, može se prepoznati, odvojiti prava vrednost od onih loših i negativnih uticaja.

35

O UMETNIKU Umetnici žive u posebnom svetu, oni ne samo da žive život, vec doživljavaju i iskušuju njegovu prirodu u pravom smislu reci. Polazna tacka umetnickog stvaralaštva je pronicanje u sferu istine, u realnost koja iznosi sve snove na površini datog života. To je svet slika doživljen kroz culo umetnikovog zanosa, kroz nezadrživu bujicu emocija. Umetnik je šesto culo covecanstva, alka kojom su povezani nebo i zemlja, most preko koga prelaze oni koji imaju sluh. Umetnik sanja u budnom stanju. Vizije koje obicni ljudi dožive kroz stanje spavanja kod umetnika se dešavaju u budnom stanju, što znaci da je on uvek u vremenu i prostoru snova. Ta otvorenost prema univerzalnom Ja, moc da se zagnjuri u svet slika, u plasticni pokret zvukova i reci, je mehanizam, ili bolje reci, refleks duše, njene iskonske želje da dotakne svoje izvorno poreklo. Ljudi ovakvog talenta ne treba da se trude da bi se otvorili prema svetu, njihove su duše uvek otvorene, jer njihov sistem individualnog ega stoji na tankoj ivici, granici izmedju licnog Ja i onog univerzalnog Ja. Zato je svaki covek u ovakvom stanju duha mnogo kreativniji i na jedan nacin originalniji od ostalog sveta. Puno puta su ovakve licnosti smatrane ekcentricnim individuama koje su bile proganjane i kažnjavane od strane društva u kojem su živele. Niko nema kljuceve od vrata istine, od prozora beskonacnosti. Svaki je covek jednim delom vec ukoracio u dimenziju beskonacnosti, samo što svi to ne znaju. Ni jednom ljudskom stvoru nije lako da protumaci sebe. Sebi smo najdalji, najnedokuciviji i zato se svi bavimo drugima, cini nam se da su nam drugi mnogo bliži od nas samih. U tom bežanju od sebe i leži tajna umetnosti, tajna poezije, tajna božanstvenog ritma i neotkriveni sistem vrednosti, jer vrata istine se nalaze u nama i kad se okrememo prema njima ona se sama otvaraju. Najdublje su i najmocnije istine o nama, jer takve istine su od neprocenjive vrednosti i skupo se placaju, zato su i prave istine. Istine o drugima nisu istine, vec ubedjenja, mišljenja, uvek samo teorije necega u šta nismo sigurni. Ali o nama, one su uvek samo gole istine. Nije lako doci do sebe, doputovati do vrhunske tacke istine bez jakih camaca i pravilnih vesala, jer bure neznanja, nevreme sujete i osecanja krivice mogu nas satrti do grobnog užasa nezadovoljstva, apatije i mržnje prema samom sebi. Velika je cena istine o sebi, isto kao što je "smrt" velika cena ulaska u život, a ipak se ostvarujemo u tom životu, izlazeci iz njega kao pobednici. Bilo koja kreativnost ispoljena kroz ljudsko delo je produžena ruka prirode, produžena misao beskonacnog izvora ideja, produženi osecaj covecanstva koji se manifestuje kroz mali broj izuzetnih pojedinaca. Svaka velika kreativnost iziskuje energetsku eksploziju,

36

kulminativno vrenje, koje jednostavno ima potrebu da prsne, da se ispolji, da se pokaže u formi, u zvuku, boji, reci, ili u bilo kojoj drugoj elementarnoj kreativnosti. Umetnik ima potrebu da stvara, ljubitelji umetnosti imaju potrebu da uživaju u tom stvaralastvu. Iste su zasluge onog što je stvorio neko delo i onog što uživa u stvorenom delu. Umetnost koja se ne deli sa ostalim delom covecanstva nije prava umetnost. Pekar ne proizvodi veliku kolicinu hleba zbog sebe, vec da bi ih drugi jeli. Pesnik ne piše poeziju zbog sebe, vec zbog opšteg uvida generalnog sklopa stvari. Svaka je kreativnost inicirana kroz sebe zbog istine, a istina je zajednicko polje za sve stvoreno u procesu usavršavanja. Pesnik može da pomisli da piše zbog sebe, jer ce pisati o svom licnom osecaju, ali osecaj nije njegova licna svojina, osecaj je instrumentalna plazma za povezivanje sveukupnog sistema univerzalne mreže opstanka. Svi osecaji imaju samo jednu svrhu, da se održe u gradjevini opšte pripadnosti univerzalnog mehanizma. U stvari, samo je jedan osecaj koji prožima sve nas. Mogu postojati razliciti strahovi, ali samo jedna rec "strah" stvara u nama sliku doživljenog osecaja osobe koja taj strah emituje. Mogu postojati razlicite vrste srece, ali dovoljno je reci "sreca" da se doživi njeno emotivno prožimanje u nama, iako se radi o drugima. Kad kažemo "ljibav" u svima nama se stvori ideja, carobni osecaj u pleksusu, koji asocira, odnosno oživljava emotivno stanje takvog dogadjaja. Stvaraju se slike osoba koje volimo, slike predmeta ili aktivnosti kojima se bavimo i na kraju projekciju tudjeg ljubavnog iskustva doživimo kao sopstveno iskustvo. Ništa se ne stvara zbog sebe i u svoje licno ime, sve su kreativnosti utemljivaci univerzalnih ideja koje se višeslojno, u ogromnim kolicinama, konstantnom mutacijom usavršavaju do tacke još veceg savršenstva. Pesnik ne piše pesmu, ona njega stvara, jer da nije napisao pesmu ne bi se zvao pesnikom. Slika stvara slikara, melodija kompozitora, i konacno, život kreira coveka. Nije covek kreator života, vec iz života istice covek, sa izvora istice reka, sa sunca se slivaju svetlosni zraci. Normalno, covek je sinhronizovani instrument preko koga se prenosi kosmicki splet okolnosti, on je gorivo životu i provodnik te kreativne energije iskonskih dubina. Ljudsko bice je kreirani život u formi i karakteristikama coveka, sve ostalo je posledica životne kreativnosti: ptica ne leti krilima, vec krila lete životom, cvece ne miriše laticama, vec latice mirišu životom, na kraju: pesnik ne piše poeziju - poezija piše coveka.

O SLOBODI I DIKTATURI

37

Prava sloboda je ostvarena sreća, a sreća je ispunjenje koje samo hrabrost pred životom i smrti može da iznese. A to sve proizilazi iz želje, iz iskonske ljubavi za ostvarivanjem, za konstantnim rekreiranjem sebe samog. Voleti život ili voleti da postojimo je isto što i postojati da bi voleli. Tek kada nikome čovek ne duguje ništa, kad ni sebi nije dužan, on postaje apsolutno slobodno biće. Svi ljudi duguju, jer ulaskom u ovaj svet svi se zadužujemo, plaćamo velikom cenom sopstveni život. Otuda, čovek nikada ne može da bude kompletno slobodan, jer nije otplatio život, a plaća se u ratama, opakom neizvesnošću, stravičnim bolom, surovim jaucima za bolje sutra, paničnim strahovima i mnogim drugim ljudskim karakteristikama. Ali sva ta cena ima svoj krajnji cilj, univerzalni sjaj i na kraju namenski stepen odgovarajuće primene praktičnosti života. Bez tog rutinskog, drevnog plaćanja ulaznice u arenu života, ne bi smo ni znali o pojmu sreće, ushićenja, ne bismo znali o lepoti i ljubavi. Prestali bi da se divimo, da obožavamo, da želimo. Izgubila bi se velelepna igra svetlosti, uništio bi se brilijantni splet čovekove moći da oseti, da doživi, da živi. Živeti znači biti slobodan, oslobodjen od nepostojanja, od čuvstva koja nas poistovećuju sa bogovima, oslobodjen od univerzalnog ega. Živeti, to znači biti slobodan da volimo, da se pomažemo, da slikamo, pišemo poeziju, plivamo, udišemo svež planinski vazduh, a kad je čovek svestan svog mesta u univerzumu, tada nastaje vrhunac slobode. Gledano iz drugog ugla, čovek je zarobljen pojmom vremena, sputan prolaznošću koja ga guši i otima koncentraciju, rušeći smisao večnosti u njemu. Čovek robuje zatvorskim zidinama vremena, robuje trenu, jer je nemoćan da zakorači u svet koji teče da bi se proširio, koji se gubi da bi nastao, svet koji se topi da bi se izgradio.Na mahove čovek izgubi osećaj božanskog ideala u sebi, zaboravi da je neprocenjivi deo bivstva, univerzuma, beskonačne plazme živog tkiva. Zaboravlja, jer je pod stegama suve realnosti bola, uklješten izmedju svoga Ja i onog univerzalnog Ja, u nedoumici i nesigurnosti pred empirijskom činjenicom živog svedoka: svet koji svoju nagost stalno projektuje i emituje kroz čovekovo egzistiranje. Tako smo slabi, a toliko jaki, kratkotrajni a večni, živi a mrtvi, čovek ili Bog? Sloboda kojom plaćamo sreću je društvo koje volimo, reč koja nas uvažava, moć koja krepi situaciju kojom vladamo, ljudi koji nas vole. Sloboda je odricanje navika, rušenje negativnih tradicija naših predaka, priznavanje poraza, shvatanje mišljenja sa kojim se ne slažemo, sve što nije u skladu, sa našom životnon udobnošću, a mi to prihvatimo kao normalno, je tolerancija, ključ slobode, koreni njenog postojanja. Ali ne ona pozajmljena tolerancija, odglumljena, već pravo uranjanje u sadržaj onoga sa čime se ne slažemo je tolerancija koja nas bliži slobodi. Uzrok ne-tolerancije je nesigurnost, strah u čoveku, koji mu ne dozvoljava da vidi preko svog ega, preko samoga sebe. U tom ambisu nesigurnosti gube se krila slobode, polet uzvišene individualnosti ponire, osećaj koji stvara veru nestaje i kontekst mogućnosti, koji podstiče na virtuoznu kreativnost, bledi pod plaštom olovnog krila slobode. Malo je onih koji su stvarno srećni, zadovoljni, jer prava mera sreće je kada smo osamljeni, kada nas niko ne gleda, kada smo razgolićeni društvenih maski. Tada možemo da izmerimo stanje zadovoljstva, osećaj pripadnosti i kome pripadamo. Tada možemo da shvatimo koliko nas svet treba, voli i da li može bez nas. Kada su ljudi osamljeni oni se

38

skoro nikada ne smeju, njihovi likovi su kamenito ozbiljni, njihova srca zabrinuta, njihove misli prepadnute. Jer za osmeh čoveku treba razlog, život sam po sebi u osami nije dovoljan razlog da bi se individua oveselila. Medjutim, život u osami je dovoljan razlog da se bude neraspoložen, mračan i u krajnjem slučaju nesrećan. Zašto čovek traži razloge svoje sreće, svog ispunjenja, šta je to u njemu što konstantno hoće da ga drži u ekstatičnom stanju ispunjenosti? Od čega to čovek beži, zašto mu samoća ne prija, zašto ima potrebu za društvom i koji su njegovi istinski prijatelji? Sve što je odredjeno nekim zakonom, a svesno je tog zakona, nije slobodno. Jer sve što postoji je odredjeno zakonom života, regulisano je usmerenju i neprestanoj promeni. Čak i ljubav nije vid slobode, jer mi smo slobodni da volimo zato što imamo elementarnu potrebu za tim, ali nismo slobodni prestati da volimo, kada to naša svest poželi. Potreba za ljubavlju nije inicirana uvek našom slobodnom voljom. Kažu da je ljubav jedini zatvor iz kojeg ne želimo pobeći. I život je jedina tamnica u kojoj želimo večno biti zarobljeni. Kako bismo inače znali o slobodi da ne živimo u okvirima moralnih zakona, pod okriljem ljubavnih stega? U tamnici čežnje i večitog iščekivanja leži apsolutni smisao slobode. Da bi se nešto stvorilo i dovršilo mora se stvoriti uslov za to. U ovom slučaju uslov za kreiranje slobode je ne-sloboda, zakon koji podstiče na ideju slobode, stvarajući koncept o slobodi kao vrhunskom nivou kreativnosti. Sloboda se može gledati iz više uglova. Život može biti tamnica od koje se ne želimo osloboditi, ali život može biti vid oslobadjanja od ne-života, od ne-postojanja, konačno oslobadjanje od univerzalnog da bi se postalo individualno, lično sopstvo. Jer ako se reka oslobodi svog rečnog korita ona će postati močvarna bara, ako bi se Sunce oslobodilo konstantnog okretanja oko svoje ose gde bi završilo i zar bi život na zemlji uopšte postojao? A čovek koji se oslobadja moralnih zakona prestaje da bude čovek, moralnost je osovina oko koje se okreće sva suština čoveka, jer postajemo ljudi samo onda kada dozvolimo zakonima moralnosti da nas izgrade, da nas dovrše, da nas oslobode i dovedu na viši stupanja egzistencije. Ne treba da se oslobadjamo od moralnosti, već treba da budemo dovoljno slobodni da postanemo moralni. Moralnost, tolerancija, sreća, ljubav, sve te kategorije odredjuju mesto čovekovo u univerzumu, daju mu pravac i približavaju ga nekoj krajnjoj istini, delimičnom cilju zaokružene vizije slobode. Kako se zoveš? Sloboda. Šta to znači Sloboda? Sloboda je Misao. A šta je to Misao? Misao je staza po kojoj se kreće svetlost, ali i iskonska otadžbina mraku koji je isto svetlost, mada slabija, i koji konstantno prerasta u brilijantni svetlosni mozaik. Ljudi su

39

svetlosna bića, ali nose i zgusnuti mrak u sebi, jer koračajući po čarobnoj stazi mogućnosti, neko brže ili sporije, mere sopstvenu slobodu iz tog sabijenog mraka, koji im ne dozvoljava da izmere komletnu širinu puta po kome se kreću. A koraci ljudski su nošeni individualnim vetrom ega. Koliki korak čovek ispruži po toj svetlosnoj stazi, toliki je i smisao slobode u njemu. Jer svaki čovek odredjuje svoju ličnu slobodu, daje joj značaj, pomera njene granice i, konačno, usmerava tok njenog kretanja u pravcu koji odgovara njegovim ličnim prohtevima. Biti slobodan u praktičnim stegama života je vrhunac vere u postojeći paradoks kreiranog apsolutizma. Osnovni smisao slobode leži u priznavanju i prihvatanju iskonskog negativizma u nama samima. Naime, trebamo staviti sebi do znanja da u nama, uporedo sa plementitm ljudskim karakteristikama, postoje i potencijali grube ispoljene realnosti, kao što su: potencijal ubice, kriminalca, razvratnika, potencijal zla, odnosno deo izvornog mraka koji konstantno nagriza našu dušu. Ali i to je pružena mogućnost, izazov koji čovek mora da prodje, to je ta sloboda izbora, to je taj grč sabijenog mraka u čoveku. Jer, samo sa prihvatanjem sebe u celosti, možemo dozvoliti oštroj žaoki istine da osvetli i sagori mračni deo naše duše i unese toplinu istinske slobode u nama. Čovek treba da se oslobodi sebe, da se oslobodi onog što on nije i postane ono što on jeste. Da li je čovek ta predrasuda koja kreira ideju ne-slobode, ili je to lično ubedjenje, totalna nemoć da se bolje zagleda u sliku sveta koji ga prima? Jer krila slobode su na vrhu staze koja svetlosnom brzinom, spaja čoveka sa čudesnom niti svemogućeg. Čovek najbolje oseća sebe kroz mešavinu ljudskih želja za ovozemaljskim životom i andjeoskim mirom nebeskog plavetnila. Tada ga lagani povetarac slobode miluje mekim ustupcima, pomerajući vidik u njemu do nepregledne oaze budućnosti. Divna iluzija nesvakidašnjeg prizora, koji svojom uzvišenom lepotom ne može da udje u trošno oko čoveka, ali uranja u dušu i spajajući se sa njom komunicira sa bićem. Govor slika koje čovek ne vidi, ali razume, ne čuje, ali doživljava, je magični svet stvarnosti, koji izvire u džinovskim snopovima, kao ogromno vrelo iz kojeg izranjaju svetovi. Uzvišeni spoj besmrtnog tkiva sa stravičnom idejom umiranja, čini čoveka tihim posmatračem i vatrenim učesnikom istovremeno. Čovek je slobodan samo kada voli, kada se divi, kada oseća u celosti ono što voli kao samoga sebe. Najuzvišeniji vid slobode je kreirati sebe kroz ono što volimo, ili kroz kreativnost pronaći to što volimo. Izliti deo svog bića u delo koje stvaramo, u ljubav koju osećamo, u ljude koje obožavamo, je ravno vrhunskom vidu slobode. Slobodan je čovek, jer oseća u svom duhu nagon večnosti, jer može da razume ulicu po kojoj hoda, da razmišlja sa pticama, koje božanstvenim letom govore o svemogućnosti, a u nedostatku sebe, može i da mrzi, kao što se najrodjeniji neprijatelj zna mrzeti, jer i to je jedan vid slobode. Svesnost o slobodi i moć da meri njenu dimenziiju, čini čoveka prozorom u beskonačnost. Znanje o svetu i okruženju u kojem se nalazi je garancija njegove lične slobode, znati, znači biti slobodan to i razumeti. Jer shvatajući malenkost sebe čovek razume i ono beskonačno u sebi. Drugim recima: bolje je popeti se na malo brdo i posmatrati sa njega ceo svet, nego u veliku planinu gledati i ništa od nje ne videti. Koliko čiste ljubavi još treba čovek da ponudi svetu koji ga okružuje da bi shvatio smisao slobode? Traganje za lepotom je unutrašnje ispunjenje i zbir tih ispunjenja gradi smisao

40

sreće. Želja za srećom kreira oslobadjanje od strahova, jer sreća je odjek ljubavi, njen krajnji cilj zbog kojeg čovek i voli, da bi dodirnuo sebe u svetu koji se njemu prikazuje, a to znači biti slobodan. Sloboda ne leži u tome da radimo ono što je dozvoljeno i šta možemo, već da se upravljamo po moralnim zakonu sopstvene pravičnosti. Ne treba plakati za čovečanstvom, zato što nije u skladu sa našim očekivanjima, jer postoji razlog zbog čega je čovečanstvo takvo. Svet koji ljudi zapažaju kao nepravilnost nije nepravilan, svet je fenomenalno skladan, u punom jeku simetričnog bujanja. Perfekcija se prožima kroz svo zamislivo postojanje, samo je treba primetiti, a ona nam prosto bode oči, pozivajući nas na prepoznavanje njene brilijantnosti. Čovek je rodjen kao slobodno biće, osećaj zarobljenosti je zakonska formula života, koja služi za održavanje čovekove ličnosti i utiče na prepoznavanje ličnog ega, tj. shvatanje sopstvenog JA. Jer samo kroz svoje Ja, čovek može imati predstavu o svetu kao nečemu što postoji odvojeno od njega. Osećaj ne-slobode je lično ubedjenje, opsesija želje za duševnim usavršavanjem. Sam pojam usavršavanja u suštini je promena stanja, pomeranje sa statične, odnosno manje aktivne, tačke ka aktivnijoj liniji kretanja. Otuda, da bi nešto poraslo mora želeti da se oslobodi predhodne dimenzije. Da bi se nešto rodilo mora se osloboditi nepostojanja, i da bi nešto umrlo mora se osloboditi života. U principu svaka promena je oslobadjanje od prethodnog postojećeg stanja. Čovek traži uzroke svojih strahova van sebe, u drugima, u neispunjenju ličnosti, u nepravilnosti sveta u kojem živi, dok pravi uzrok svega tiho leži u naslagama njegove ličnosti, skriven od sopstvenih očiju uspavane svesti. Krajnji cilj sreće je oslobadjanje od straha neizvesnosti i moć da spoznamo budućnost. Zato i tolika želja da se pronikne u sutrašnji dan, da se zaviri u budućnost, punu nepredvidljivih iznenadjenja. Plaši se čovek nepoznatog, a on je sam sebi totalna misterija, od koje se i najviše plaši, a da toga i nije svestan. Dodirnuti smisao života je otelotvoreni pokret mislii i ideja, materijalizovan kroz delo čoveka, kroz emociju ljudsku, kroz čovekovu prizmu postojanja. Život sam po sebi može da se tumači kao stepen diktature. Jer, sve podleže zakonu života, harmoniji prirode i njenom dinamičnom ciklusu usavršavanja. Priroda prosto zahteva da se njoj povinujemo i kada to najmanje želimo. Naš mentalni sistem funkcioniše mimo naše volje, rad atoma u našem telu, ćelije, reke krvnih sudova, sve ima svoj odredjeni, neizbežni tok kretanja. Ništa nije u saglasnosti sa našom ličnom voljom, jer da jeste, mi bi smo naredili telu da ne stari, kosi da ne sedi, glavi da nas ne boli, srcu da ne voli ili prezire previše i, na kraju, životu da nas ne napusti. Apsolutno ništa nije pod našom kontrolom, osim činjenice da se moramo prilagoditi datoj projekciji realnosti. Tu leži snaga čovekova, moć da menja sebe. To je ta božanstvena sloboda koja je data čoveku da sa njom raspolaže. Jer živimo u haotičnoj diktaturi svega prema svemu, a opet hoćemo da živimo, hoćemo da budemo robovi datom, jer moć da menjamo svoj odnos prema svetu je nas lični izbor, odnosno jedina sloboda koju mi ljudi posedujemo. Nemamo apsolutnu, već minimalnu kontrolu nad sobom, a pokazujemo demonske nagone i hoćemo da vladamo nad drugima, hoćemo da kotrolišemo vreme, da usmeravamo i trošimo tudje živote, bez imalo stida ili iskonskog morala, hoćemo da

41

vladamo narodima, državama, svetom. Zar je i to diktatura prirode, zar je i to nešto što moramo da činimo, od čega ne možemo da se odbraninmo. Čemeran je i žalostan pojam istine, kada nalaže da moramo da se mirimo sa činjeničnim stanjem života. Kada moramo da živimo izmedju nevidljivih, ali najtvrdjih zidina stvarnosti. Izmedju zida života i smrti, želje da se oslobodimo diktature i zida straha od apsolutnog oslobadjanja od te diktature, jer kad bi smo se totalno oslobodili tih zidova, prestali bi smo da živimo kao ljudi, izgubila bi se pokretačka iskra života. Čovek hoda po tananoj žici života, pokušavajući da napravi konkretni balans, kompromis sa sobom, da ne prevagne, da se ne surva i polomi u provaliji zablude, izazova i paklenog greha, koji samo duboko kajanje i iskrena ispovest može da iskupi, zaštiti i regeneriše ranjeni osećaj krivice. Strašna je igra stvarnosti, stravičan je prizor date situacije u kojoj se astronomskim količinama guta život, sudbina, svaki ispoljeni tren, sreća, čak i ono što nije na domaku naših ostvarenja, mi pohlepno otimamo od drugih. Čovek je zbunjen, našao se u čudu i sada jednostavno hoće da postoji, hoće da se obistini, ostvari kompletno i dovrši u svojoj apstraktnoj formuli postojanja. Jer, to jeste smisao i program kreativnosti, u tome i leži tajna, misterija našeg postojanja. Ta konfuzija pokreće ogromnu mašineriju realnosti, iz nje se radja brilijanti splet okolnosti, koji donosi bezbroj zadovoljstava čoveku, njegovom ucveljenom biću daje utehu, nadu i podiže moral, za život, i veru u besmrtnost svega. To je ta diktatura koja vaskrsava istinu, odnosno kontuinirano je kreira, daje smisao našim životima, pravac našem putu, i kristališe uzvišeno budjenje čovekovo. Da, sve u prirodi ima svoju ograničenu slobodu, delimičnu, ali ima je. I to je dovoljno da se shvati smisao slobode, da se dokuči željeni cilj, da se protumači pojam ne-slobode, diktature i sudbine. To je ta reka slobode, ograničena svojim rečnim koritom, koja žubori stremeći da se ulije u beskonačni Okean mogućnosti. Čovekova iskonska želja je da ovlada drugim bićem, stvarima, situacijama, i svim onim što će ga zadovoljiti i eventualno osloboditi ili usrećiti na putu životnih ostvrenja. Ta potreba dolazi iz čeznje da se sam oslobodi, da se reši i zaboravi na sopstveni zatvor, da se skinu okovi sa svoje porobljene duše, sputane misli i stidljive želje koja tinja u njemu. Jer, vladajući drugima, pokoravajući sve svojoj volji, čovek ima senzaciju oslobodjenosti od strahova koji ga prožimaju i trenutni osećaj oslobodjenosti od samoga sebe. Postoje ljudi koji vole da budu robovi sopstvenih zabluda, da budu vodjeni drugim ljudima. A to se manifestuje kroz onog, ili one, koji su izabrani da budu njihovi lideri. Jer tada čovek skida ličnu odgovornost pred životom, predaje tu svetu dužnost drugima, daje svetinju u nesavesne ruke promašenih ideologija. Ko će voleti i postovati tudji život više nego svoj, ko će brinuti za tudje dete više nego za svoje, kakva snaga treba da se rodi u čoveku da bi uistinu, takvo biće bilo vredno apsolutnog poverenja? Svaka individua, svaki čovek bi trebao da preduzme odgovornost za sebe pred licem istine. Ljudi stvaraju diktatore, mi smo taj diktator. Diktator je inkarnirani narod, ovaploćeni duh nacije, koji se ispoljava kroz jednog čoveka. Čovek je uvek vodjen, ako ne sopstvenom verom u autoritet istine, onda nekom drugom ideologijom, idejom drugog čoveka. Biti vodjen verom u istinu koja uzdiže čoveka iznad običnih ljudskih ciljeva, onih snishodljivih stavova, kreira u čoveku sasvim drugu sliku života, stvara drugačiji pejžaz sveta, koji se uklapa u prizmu njegove uzvišene duševne kulture. Takav čovek ne traži lidera, jer njegov lider je istina. On se ne može zaneti slavopojkama o demokratiji i blagostanju neke iluzorne realnosti, već će konkretni odnos svoje duše sa svetom tumačiti kao preduslov za očuvanje svetinje u sebi,

42

za ostvarivanje onog esencionalnog bivstva, koje znači mir i koje je zajedničko svim ljudima, ali to ne znaju svi.

O SUDBINI Sudbina je sve što se već dešava u dozvoljenim granicama slobode. A sloboda je prilagodjena našim ljudskim moćima da razumemo smisao života. Ono što se već desilo nije sudbina, to je senka trenutka u postojanju, to je prošlost, istorija koju samo sećanje beleži. Ono što će se desiti nije sudbina, sve dok se ne desi, samo je trenutak u "sada" ispoljena suština sudbine. Čovek ne može uticati na generalni tok sudbine, jer ga ne zna, samo naslućuje. Medjutim, može uticati na svoj odnos prema trenutku u kojem postoji, svoj osećaj prema datoj situaciji može menjati. To je isto, kao da i sudbinu menjamo. Čovek ima delimičnu slobodu u okviru onog sa čim raspolaže, medjutim i ta sloboda je uskladjena prema njegovim ambicijama. Nikako se ne sme menjati svet, samo naš odnos prema svetu možemo i trebamo menjati. Uvek se treba prilagodjavati datoj struji života, jer bujica te reke je mnogo brža od naših ljudskih moći da je pratimo. . Dužinu života ne možemo menjati, ali shvatanje životne dubine možemo izmeriti sopstvenim, ljudskim osećajem. Ništa se u prirodi nije kreiralo zbog toga što to nama samo odgovara, sve je nastalo i nastaje zbog univerzalnog sklopa stvari. Klimu koju ne podnosimo, hladni vetar, oštru zimu, pakosni ujed ledene kiše, ništa ne možemo promeniti, ali nas unutrašnji odnos prema tim manifestacijama možemo prilagoditi datom trenutku. Samo tada će harmonija unutrašnjeg bića biti u skladu sa spoljašnjim odrazom realnosti. Sudbina nije nešto što će se desiti, sudbina je stvar u procesu, pokret vremena u ciklusu neprestane promene ispoljavanja. Život se neće desiti, niti se desio, on se dešava, kontuinirano usavršava. Sudbina je formula, matematička jedanačina života, a ne čoveka. Ali obzirom da se kroz čoveka život ispoljava, onda je i čovek sudbinski definisan. Sudbina odredjuje, kontroliše strujanje života u generalnom smislu reči. Ne odredjuje samo njegov pravac, već i budnost, dajući mu pri tom sadržaj ljudskih iskustava, koja obogaćuju život, uzdižući ga na visinu stvarnosti. U sudbinu ne treba verovati, nju trebamo živeti, doživljavati svim svojim bićem. Sudbina je trougao kroz koji možemo sve videti, ali iz koga ne možemo iskoračiti da bi zakoračili u neki drugi trougao. Naša sloboda je izbor mogućnosti koji nam se nudi. Ako su nam ponudjene tri mogućnosti, četvrte nema, niti je možemo izmisliti, jednostavno ne postoji. Naša sloboda je dosezanje do granica tog trougla, opipavanje njegovih stranica. Ne postoji bezbroj sudbina, samo je jedna sudbina, kao što je samo jedan Bog i samo jedna istina za sve ljude. Postoje delovi sudbine, atributi njene namenske uloge, njena sadržina,

43

broj njene matematičke preciznosti. Čovek je jedan od tih brojeva koji se uklapa, koji je nerazdvojni deo te mreže mozaika na skupocenom platnu života. Brojevi se mogu izmešati, elementi u prirodi ujediniti, stvarajući pri tome neke nove formacije, neki novi zvuk realnosti, ali elementarni šablon sudbinske geneze, uvek će biti magnetni sakupljač životne realnosti. Sudbina je sila koja drži smisao života u ravni mogućih ostvarenja. A čovekovo mesto je upravo žiža kroz koju zemlja i sunce opšte, spona kroz koju se mesec i zvezdano nebo došaptavaju. Čovek je svetlost izručene nebeske suštine, sudbinski broj, u čijem osećaju sve galaksije nalaze svoje iskonsko utočiste. Čovek je sudbina, jer oseća, jer razume, i konačno, jer ima moć da doživljava njeno direktno dejstvo na sveukupni smisao života. Volja i razum su nam dati, ne da bi smo tumačili sudbinu, već da bi smo živeli sudbinu. Živeti sudbinu ne znači predati se umišljenoj lagodnosti života, prepustiti se porazu, neuspehu, pod izgovorom da je to sudbinski predodredjeno. Čovek ne zna šta je sudbinski predodredjeno, jer sudbina kao takva ne postoji, ona je ono što se dešava, reka koja teče čiji se zvuk i miris osećaju sada u ovom momentu, na ovom mestu. A sutra, neće biti sutra, već opet danas, odnosno "sada" tren koji ćemo mi ljudi, najverovatnije, drugačije doživljavati. Zato, treba imati snage i dovoljno slobode da se tom trenu prilagodimo. Sudbina nije okrutna, već mi nemamo dovoljno snage i mudrosti da izdržimo njenu težinu. Kada je sudbina u našu korist mi se ne bunimo, sve nam je lepo i tada slavimo nebesa. Ali kada stvari krenu protiv nas, mi smatramo sudbinu našim neprijateljem. Moć sudbine je program života, direktni uticaj sveopšteg organizma stvarnosti na individualno ispoljenje sudbine, jer u mreži naizmeničnih osilacija vibrira zakon opstanka. I sve što pokuša da ugrozi taj hod simetrije, sudbina eleminiše u korist univerzalnog života. Tesni sklop svega u svemu, ovisnost elemenata jedan o drugome, kreira lančanu povezanost svega u sudbinskoj mreži života. Čovek ima senzaciju lične odvojenosti od celine, medjutim on je vreli učesnik, jedan od ključnih elemenata za održavanje celine. Ego koji odvaja čoveka od sveta, je kao mali vazdušni mehur u beskonačnom okeanu, koji svakoga časa može da prsne. Isto se može primeniti na sve materijalno u prirodi, počev od najsitnije čestice atoma i njegove unutrašnje sadržine. Ništa ne funkcioniše odvojeno od celine. Sve je matematički sklop jedinstva razlomljen u bezbroj sićušnih kreativnosti. Niko ne treba da se iskupi pred licem sudbine, sudbina svih je pobeda pojedinca. Žuta boja može da postane zelena, ako to stvarno hoćemo. Najveći smisao istine je izražen u običnosti ljudskog karaktera, u potrebi čovekovoj da veruje u sudbinu, u sutra, u budućnost. Budućnost je nada, očekivanje boljeg sebe u sutra ili boljeg sutra u sebe. Sumnja je osnova ljudskog opreza, majka mudrosti, ako ne preraste u bolest, opsesiju, u degradirano stanje duha. Svako biće ima elemenat sumnje u sebi, svi prezaju od sudbine, od nepredvidive žaoke dogadjaja, od osmišljene stvarnosti. I zato, svaki iskorak u sutra je neizvestan, nesiguran, u smislu istinske kristalizacije života. A šta ako se sutra čovek ne probudi i ne nadje sebe u novom danu, u novoj zori prolećnog mirisa, a još nije spreman da ide, još se nije zasitio života? Ko odredjuje naše vreme odlaska, kakva sudbina stavlja tačku na ljudski život, na predjeni put smisla, na zamišljenu sliku sveta? Zar sudbina želi da uništi svoju kreaciju, sav talog intelekta, višeslojni skup ljudskog znanja. Zar sve to da

44

potone u duboku tamu, u smrt, u ne postojanje, u imaginarni mrak beskraja. Ne, ljudski intelekt, ljudski osećaj ne može da prihvati to kao istinu, kao krajnju soluciju sudbine. Sudbina je već rešila taj problem postavljajući znake u samom trenu, obeležavajući stepene evolucije sopstvenom merom opreznosti. U svakoj travki, biću, cvetu, životinji, zvuku, boji, sudbina je odredila vek kompletnog ispunjenja, zadatak koji mora da se ispuni. Ni jedna tačka, zarez, slomljena noga, radjanje, smrt, nije bez nekog krajnjeg cilja, bez nekog krajnjeg završetka u datom momentu evolutivnog zaokruženja. Svaki tren je dovršen u svom iskazu, u svojoj predstavi trajanja, da bi se rastegao i izlio u početak drugog trena. Isto kao seme koje ugine u zemlji da bi se cvet iz njega razvio ili ljudsko biće kada umre da bi se ideja čovečanstva ostvarila. Skup svih ljudi je samo jedan čovek, jedan organ, celokupna ideja tog jednog čoveka je izlivena u sve ljude. I zato, sudbina čovečanstva je nedostižna, prosto nerazumljiva za prolazno biće, jer taj čovek je mnogo veći od sudbine običnih bića. Isto kao što je ogromni okean mnogo veći od kapi kiše, ili zemlja od zrna peska. Jer, kako će jedna ćelija, a ima ih šesdeset triliona u ljudskom organizmu, razumeti sudbinu čoveka. Ljudi nisu kreatori svojih sudbina, ali su učesnici, nosioci njenog genetskog koda, mogu se njoj prilagoditi. Sudbina nudi mogućnosti, samo ih mi trebamo prepoznati i kao takve birati po svom nahodjenju. Svaki čovek oseća razradjenu mrežu života u svom biću, kao što ptice osećaju dolazak zime pa se sele u toplije krajeve. Čovek može da oseća svoju sudbinu, svako može da zna svoj primarni impuls, svoje kretanje, samo ako se duboko zagleda u prelamanje oblaka, kada posle kiše pojure u jednom pravcu, ili oslušne govor vetrova u sebi. Konačno, sudbina realnosti je govor sile života, slava i pobeda univerzalne kreativnosti u nama i van nas. Ona je uvek ono što se trenutno dešava u čoveku i van njega.

45

O BOGU

Ko može biti veći učitelj od drevne smelosti svetlih luča, ko može prizvati veći zrak u nama, nego spoznaja žarkog izvora? Svaki je čovek spasen već svojim radjanjem, svojim suvim postojanjem, jer on je smer budnog oka krilatog, on je vizija vrhunske misli svevišnje. Ni jedna se senka ne može diviti više sebi nego onome što nju čini, ni jedan se trag u peščanoj uvali ne može nazvati jedinstvenim, a da ne prizna stopalo koje ga je napravilo, ni jedan se čovek ne može nazvati svetlim bićem, a da ne prizna vrtlog brilijantnog izvora u sebi. Kakvo slovo, koja reč može ukazati na pravi put čoveku? U teskim okovima zablude radjaju se učionice, učitelji, škole, čuje se školsko zvono koje podseća na crkveno opelo, na andjele, na put istine koji teče kroz nas. Nikakve zadatke nećemo pozavršavati ako ne otkinemo deo sebe, deo mesa, odakle će poteći crvena krv duše, psihe, sujete, one obične ljudske znatiželje koja pomaže, uzdiže i prosvetljuje spasilačku misao u nama. Jer, da pogibija ne prati spasenje, zar bi smo znali za prolećnu igru mirisa i za neobičnu zabavu života? Kuda se kreću svi ti osećaji koji kipte u nama i pozivaju misao na usavršavanje? Da, osećaji su kolevka svemu, ali istovremeno i poslednja reč u izgovorenoj drami budjenja. Nikakva ljubav se ne može izmeriti rasponom ličnog ega, ona ima mnogo veću dimenziju, njena širina je put lične žrtve, njena je dubina most samoodricanja i njen je smisao urezan u dubokoj čeznji za srećom. Tražimo čvrsto stanje istine pružajući ruke prema praznini, prema nedogledu, prema pamučnoj oazi nestvarnog, a ona se nalazi u stisnutoj šaci mogućeg. U našem lancu sputavanja, u probušenim vizijama stvarnosti, u otrcanim pesničkim frazama, u čeljustima agresije i nežnosti izazvanoj ogromnim strahom od nečeg što je jače od nas. Bog, Bivstvo, Istina, odlike su jednog istog. To se ne treba tražiti, niti tumačiti, već samo živeti, doživljavati i udisati začaranu prašinu spoznaje o postanku ljudskog opštenja sa čvrstom suptilnošću iskona. Hoćemo da se smejemo, da postojimo srećni, velliki, besmrtni, a strah nas je žrtvovati se za sopstveno Ja, pa kako ćemo onda dati kap svoje krvi za istinu koju samo naslućujemo, koja nije drvo, kamen, koja je sve i svugde, ali je ne vidimo, niti je možemo opipati, već samo čulom osećaja dodirnuti?

46

Sve je omamljenost, život sam po sebi je omamljenost. Čovek ne živi zato što on to izrazito želi, već zato što to nalaže genetski program njegovog bića, mehanička harmonija celosti zahteva njegovu prisutnost i izuzetnu budnost njegovih čula. Čarolija života potvrdjuje ljudsko učestvovanje u životu, drži slobodu duha na nivou svesnosti, individualne budnosti u kolosalnom krugu univerzalnog osećaja. Čovek je kao tanki snop svetlosti, a bivstvo je kao sunce. I što je sunce svetlije i tanki snop svetlosti je jači. Ne može se ukrasti svetlost od sunca, može se samo maksimalno iskoristiti svetlosna energija, možemo se okupati u njoj, ugrejati se njenom toplotom, medjutim, esencionalnost svetlosti, nit koja je povezuje sa svetom će se uvek vraćati svom izvornom suncu. Naša budnost, osećaj pripadnosti univerzalnom, ceo materijalni svet je svetlost kojim bivstvo zrači, sjaji kroz sve stvoreno, sve dovršeno, bivajući stalno u jeku prolećnog bujanja i obnavljanja sopstvene budnosti. Ponosan je čovek na svoje delo i naziva ga svojom kreacijom, svojom ličnom umotvorinom, zaboravljajući pri tome da je i on sam proizvod nečijeg dela, kondezovana misao nečije ideje. Zanemimo pred činjenicom kada saznamo da postoji autoritet iznad ovog čovekovog zakona. Mimo svih gradjanskih, društvenih prava i pravila nalazi se nemi zakon prirodne ravnoteže. Snaga koja ograničava našu individualnu slobodu i naš hir čoveka pomera i potiskuje u traumatične prostore nevažnog, kreirajući istovremeno sjaj u nama, podiže važnost naše egzistencije na visinu bogova. Čovek, Bog, ili je sve otudjeno od nas radi lakšeg dodira, radi sigurnijeg osećaja sopstvenih života, i na kraju, radi održavanja kolektivne mreže čovečanstava na nivou čovekove moći razumevanja. Koliko bogova toliko ljudi, svi nosimo sliku sveta na svoj specifičan, jedinstven način. Čak i u samom čoveku, ta se krhka, staklena slika, konstantno menja, doteruje, ulepšava, odnosno prilagodjava ljudskoj lelujavoj realnosti. Svi mi osećamo prisutnost i budnost Boga u sebi. Svi znamo da taj glas istine odzvanja našom tajanstvenom zebnjom, našim pijanim zanosom za sutrašnje osvanuće i za životom u jučerašnjici. Glas koji nas čini mogućim, svesnim sebe, misao koja krepko pothranjuje nadu o izvitoperenoj iluziji moralnosti, živi snovi o sećanju na izgubljeni raj, koji nikada i nismo imali, a koji je uvek ovde i sada. Otudjeni osećaj pakla, jer svaki čovek za sebe misli, kako drugi trebaju ići u pakao uvek pre njega. Kakav bi smisao imao ovaj svet da je bivstvo odvojeno od ovozemaljske drame, od slatkih ispunjenja, od potrebnih ogovaranja, od užitka u hrani, seksu, od čeznje da se ostvari uzvišeno Ja i od neophodnosti za dodirivanjem te nebeske niti, jer svest o bivstvu se nalazi u nama. Budnost znači biti poistovećen sa samim Bogom, osećati krvotok bivstva, osećati bivstvo u sebi, biti bivstvo. Čovek ima zaborav svoje iskonske postojanosti, besmrtnosti, ali u tome i jeste draz ove čarolije, to je taj rizik koji čini ovaj svet stvarnim, koji ga čini uzvišenim, to je taj svet u kome se okupala duša svevišnja i koji drži nju budnom, uvek živom i besmrtnom. Bivstvo se ispoljava, kroz stvarni svet iluzija, kroz bol, kroz patnju, kroz strepnju, neizvesnost, i ovo malo sreće što uzdiže moral koji nije izmišljen, koji je stvaran i do samih vrata nas samih. Ovaj život nije apokaliptičan, niti je negativna strana bivstva, nije pakao, ni noćna mora, već fantastično kreirano stanje blaženstva apsolutne simetrije, dramatično uzvišene

47

harmonije. Ovaj život nije jedini koji duša pamti, koji bivstvo oseća, oseća ga zato i postoji kao život, zato i smisao traži sopstveni samisao, zato gorući plam individualnog života teži svojoj krajnjoj tački savršenstva, svojoj namenskoj funkciji života. Mi živimo ne samo jedni pored drugih, već jedni u drugima i nemamo potrebe da se dodirujmo, već da se odlepljujemo, odvajamo jedni od drugih radi konkretnijeg doživljaja samoga života. Jer, mi smo jedno i svi osećamo to jedinstvo u jednom, svi ga doživljavamo na svoj sopstveni, univerzalni način. Dotičemo se i te kako, ne samo misaono ili duševno, već i klasično, bukvalno fizički mi smo ispoljeni na jednom platnu koje nas sve povezuje. Normalno, neki to osećaju, jer žele da to tako bude, drugi ne, jer ne žele da to tako vide, treći ni jedno ni drugo. Sve je dato našoj individualnoj slobodi da odluči, da se životu prilagodi, jer to mora tako i biti. U tom začaranom vrtlogu imaginarne stvarnosti kreiraju se čari života, u toj riznici različitosti, u toj šarolikoj lepezi mišljenja, izvire originalni koncept božanstvenih sokova života. Taj živi nektar, ta pokretačka snaga čoveka i svega već poznatog, je sila bivstva kojoj svi pripadamo, u kojoj se svi radjamo, i radjamo, i radjamo... Život nikako nije degradirano, negativno, zatvoreno stanje bivstva. Život će biti upravo onakav kako ga mi budemo doživljavali i tumačili, svako prema svojoj sopstvenoj moći zapazanja. Za mnoge je život pakleno stanje uma, gorući očaj duše, medjutim ta stavka za druge menja lik stvarnosti i transformiše život u velelepnu gradjevinu koja raste, koja izbija iz baruštine zabluda, iz maglovitog močvarskog shvatanja stvari u sjajno stanje samo jednom vidjenog, samo jednom doživljenog života. Jer kako bi smo išta uopšte tumačili da život ne teče kroz nas, da nismo degradirani i u krajnjem slučaju postali živi osećaj, baza podataka, centralno stanje univerzalne prizme svega stvorenog? Magičnost slučaja, gde se god pomerimo tamo je centar, srediste, žiža blaženstva i tišine, gde god pogledamo tamo su rajski cvetovi obučeni u savršene kostime raznolikosti, mirisne bašte ljudskih isparavanja koje se slivaju u samo jedan zvuk, u samo jednu harmoniju zvanu ŽIVOT. Svaka kap kiše ima osećaj individualnosti dok pada, dok ne dotakne površinu okeana, a onda? Čovek nije kopija života, on je život, biće koje je nastalo iz života i zbog života. Biće je prolazno, život je večan. Svest o životu je večna, jer ljudski život je isparavanje Bivstva, od čije se pare stvaramo mi, u kapljice života, koje će se eventualno, kružnim putem, opet sjediniti sa izvornim okeanom. Život je budno stanje duše, raskalašna himna pojednica, pokret ideja i kotrljajuća misao beskraja, koja je uvek u procesu nadogradnje. Zahvaljujući životu biće zna da oseća, pati, želi, veseli se i žudi. Bivstvo postoji u svim oblicima ispoljenog života. Priroda diše životom, sve ima odjek večnog u sebi, jer život je večno bujanje univerzalne Duše i to ne u apstraktnoj formi, već u realnoj iluziji čovekovoj. Suvi minerali, zanjihane grane drveta, pokošena letnja, zelena, trava, svaki kamen u prirodi, nosi pečat života. Sve što traje i egzistira u vremenu prolaznosti ima život sazdan od kondezovane energije bivstva u živom plamu budnosti. Govoriti o životu je isto što i govoriti o Bogu. Govoriti o ljudima, životinjama, predmetima u prirodi, a ne setiti se generalnog kreatora je nepojmivo. Čak i da je taj kreator puka SLUČAJNOST, trebamo ga priznati kao kreatora, jer mi jesmo posledica

48

kreativnosti, ceo svet je posledica kreativnosti. Ništa u prirodi nije nezavisno, izolovano od univerzalne, energetske povezanosti svega. Sve i svi zavise jedni od drugih. Da li se može reči za život da je slučajnost, ili je to samo eho onog pravog pojma vrhunske tačke postojanja? Slučajnost su izmislili ljudi da bi opravdali svoj horizont neznanja i ograničenosti. Ni jedan elektron u atomu nije slučajno postavljen, niti jedna zvezda slučajno sija. Ništa nije slučajno, sve je matematička preciznost i jednačina namernog. Matematiku smo izvukli iz prirode, biologiju smo spoznali kroz prirodu, svo raspoloživo znanje čovečanstva postigli smo koristeći prirodu i njen rad. U svemu se nalazi prisustvo uzvišene inteligencije, sazvezdje kreativnosti, kompleksna vizija sveta i čovek, koji je oličenje te velelepne slike sveta, koja se ogleda u njemu, u njegovom delu, u njegovoj namenskoj funkciji i ulozi čoveka. Ograničeno znanje, prilagodjeno slučaju, sputava čoveka da se još dublje otkrije i konkretnije usavršava svoje biće. Čovek ne veruje uzvišenoj inteligenciji koju vidi, ograničio se u slučaju i sada teze dopire do istine. Teže prepoznaje duh u sebi, jer duh nije posledica slučaja, već proizvod NAMERE. Čovek se kontinuirno radja i proizvodi u svome biću od sveopšteg materijala koji je, u stvari, njegovo vlasništvo, samo on toga nije svestan. U svakom dolazećem momentu on je veći, savršeniji, noviji, obuzdaniji, ljubavniji i mirniji, jer otkriva sebe samoga, a to se zove radjanje u rodjenom, u već stvorenom. Sila koja prosipa varnice života, kao vulkan kada počne sipati varnice lave iz sebe, je haos stvoren radi sklada, asimetrija radi simetrije, fenomenalni protok nestvarnog i iluzije radi stvarnog i opipljivog. To neizmenično došaptavanje dobra i zla stvara senzaciju straha i hrabrosti kao spektakularni lavirint života i smrti, koji kreira smisao o istini i saznanje o beskonačnom u nama samima. Doživljaj konstantnog radjanja u neizbežnom umiranju ravan je dubini realnosti svega što postoji. Sve je uklopljeno u sastavni materijal već doživljene slike sveta. Smrt je paradoksalna varnica plamu života i ona uranja u život čovekov, crpeći iz njega maksimalnu budnost prema svemu izgradjenom. Život je bol, život je ljubav, Bog je život, Bog je tvorac svega, Bog je tvorac smrti, sve su to varijacije opšteg pojma univerzalnog u individualnom egu postojećeg. Haos, taj čudni govor simetrije, poravnjivač nejednakog i uskladjeni utemljivač pokreta, glavni je i jedini smisao budnosti svega postojećeg. Život bez ljubavi ne može da opstane, niti bol bez ideje umiranja može da postoji. Koliko patnje sadrži ljubav u haotičnom vrenju neizvesnosti da bi se ispoljila kao ljubav? Sa kakvim strahovima mi koračamo kroz pozornicu života i koliko sputanih, potisnutih i skrivenih želja nosimo u sebi? Nije haos krajnje uništenje svega, već zaokruženje jednog i početak drugog entiteta egzistencije, koji je samo nastavak onog predjašnjeg. Vrhunska tačka promene proizilazi iz nereda, iz haosa. Jer pokret bilo koje vrste je kulminativno stanje istog, odnosno zasićenost jednog i početak drugog. Ljudi bi prihvatili i najmizernije stanje života samo da su večni, u ovoj ljudskoj koži, u ovozemaljskoj prolaznosti. Jer sama pomisao na smrt kreira stanje grčevitog nereda u duši, čiji nerazumljivi prizvuk stvarnosti ne daje garanciju budnom ljudskom razumu o nastavku i o produženoj egzistenciji univerzalnog života. Ali duša zna za svoju besmrtnost, negira ljudskom razumu ubedjenje o prolaznosti i uliva nadu o pripadnosti sveopštem smislu života kroz uzvišeni ideala vere u Boga. To su vrata kroz koja se mora

49

proći punim srcem, bez sumnje, bez prigovora, jer pitanje i smisao egzistencije leži u tajni o smrti, kao inicijalnom pokretaču smele reke života. Mi živimo smrt svakim danom, mi umiremo svake sekunde, da bi se ponovo rodili u sledećem momenu. Jer svako novo saznanje je prosvećenje i čini čoveka novom ličnošću. Kolektivna svest je zbir svih naših nadanja, naša uteha, naša početna i krajnja uobrazilja života. Niko se ne završava u smrti, smrt je most izmedju dva krila svesti: naše individualne svesti i one kolektivne svesti. Taj prelazak individualne svesti u ogromni okean uzvišene svesti mi nazivamo smrt. Ali tada mi više nismo kap vode u čaši, već postajemo ogromni okean u vrtlogu beskonačnih mogućnosti. Ništa se ne radja ni iz čega, "ništa" ne može proizvesti nešto, niti smrt može roditi život, samo život može kreirati život i samo svetlost može osvetliti mrak. Mnogi ljudi smatraju telo svojom tamnicom. Svako ugadjanje svome telu je jedan stepen telesne zavisnosti, a istovremeno i vid duševnog zadovoljstva. Znanje o zadovoljstvu i patnji ne nalazi se u telu, već u osećaju, koji kao plam sveće izgara u telu čovekovom, proizvodeći plam osećajnosti koji svetli saznanjem o sopstvenoj budnosti. Čovek se rodio iz života i umire u radjanju. Smrt ne postoji, postoji gašenje plama individualne osećajnosti zbog potrošenog tela, ali jedna sveća može upaliti hiljadu drugih, tako da se plam osećajnosti nastavlja kroz druge sveće. Potreba potvrde za životom ne dolazi od straha da ćemo umreti, već od zebnje da se nećemo roditi, da nećemo svevišnji svetliti, da se nećemo ljudski uzdignuti do onih drevnih vrhova istine. A roditi se ne znači da ćemo imaginarno živeti, već da ćemo realno osećati, istinski doživljavati i učestvovati u svetu potvrdjenih kreativnosti. Jer sve dok nam treba potvrda za životom, znači da smo imaginarni i da postoji mogućnost da se svakog časa ugasimo. Strah da će se taj san prekinuti, da se naša emotivnost neće neprekidno projektovati, da se mi nećemo konstantno radjati sa novim momentima, je opravdana nega, briga za svoje telo kao krajnjim i jedinim utočistem našega života, ovde i sada. Jer telo je hram našoj duši, dok je duša otadžbina našoj ljudskoj svesti. Život se ne gasi, već se svesnost nosioca života topi, nestala je kap kiše, ali okean je postao veći, ugasi se plam sveće, ali plam vatre u šumi postade veći. Život ne umire, već se to čovek troši. Ne možemo zaustaviti ni jedan delić sekunde, a hoćemo da postavimo granice beskraju. Ne možemo u potpunosti da doživimo sebe, a hoćemo da živimo tudje živote, hoćemo da proniknemo u tajnu umiranja, a smisao života još nismo shvatili. Božanstveno robujemo ličnom ubedjenju, jer to nam je uteha od nemoći da spoznamo sopstveni prozor u beskonačnosat. Verujemo dakle živimo ili živimo znači da verujemo. Bog u čoveku ili čovek u Bogu. Zatajimo pred stegom osećajnosti kad nemoćno pokušavamo da odgonetnemo, ko kome više treba: Mi životu ili život nama, ili sve to radi istine koristi Bogu? A on je u nama, boravi suptilno, izražava se kroz pokret našega bića, kroz isparavanje života, kroz udisanje naše smrti, jer mi udišemo smrt koja nam daje večni smisao postojanja. Bog to je čovek, sa svim svojim karakteristikama, sa svim svojim slabostima i snagom u veru i život. Ta superiornost intelekta, govor prirode, šuštanje jesenjeg lišća, lavež pasa, zebnja divljine da ne postane pitoma, strah da ne umremo gladni, čeznja za srećom, sve su to

50

atributi uzvišenog intelekta koji se konstatno usavršava, obnavlja kroz žubor univerzalne svesti o životu. Svi su ljudi manja božanstva, jer medju sobom su ljudi braća i na to nam ukazuje uzajamna razmena energije koja se stalno dešava u medju ljudskim odnosima. Bez te energetske povezanosti čovek kao individua ne bi moga da opstane. Čak i tamo gde ti odnosi nisu direktni, energetski fluid se dešava mimo ljudske svesti ili volje. Svi smo deca jednog zajedničkog tvorca i svi mi nosimo deo njega u sebi, neko više neko manje, ali u principu postojanost čovekova je neminovna manifestacija Boga. Ovo što vidimo, što čulom jasnog razuma neizbežno razumemo i osećamo, je delo uzvišene misli vrlo vidljive inteligencije. Intelekta koji se ne skriva i ne radi iz tajnosti, već je uklesan u svaku poru svega očiglednog. Čovek ne mora da se napreže da bi video trag sveopšte misli koja boravi u svemu. Ta inteligencija je opipljiva i nalazi se u samom čoveku, u korenu njegove esencionalnosti, ona odredjuje odnos stvari u prirodi, poravnavajući njihov energetski tok kretanja. U pokretu svetlosti, u stvaranju svega živog jeste savršena harmonija simetrije i elementarni razlog života u celosti. Bog nije tajna, naprotiv, njegov je rukopis u sveopštoj kompoziciji ove kosmičke filharmonije. Nije bitno da li čovek to vidi i da li će on verovati u Boga. Jer nije važno da li sveća veruje u svoga tvorca, bitno je da ona svetli, bitno je da čovek postoji, da oseća i da veruje u plam života. Čovek je u službi života, jer čovek i jeste život. Kada čovek voli tada zna da i živi verujući u mogućnost čuda, jer ljubav je čudo samo po sebi. Verovati, znači priznati vlast i autoritet nekoga ili nečega, čija je snaga iznad ljudskih mogućnosti. Čovek se uzdiže na visinu onog čemu se duša divi, a duša se ogleda u sopstvenom liku kreativnosti - čovek je posledica njene kreativnosti. Ne trebaju čoveku čuda da bi poverovao u Boga, čoveku treba Bog da bi poverovao u čuda, odnosno u samoga sebe. Čoveku treba sjaj sopstvene iskre budnosti da bi poverovao u plam života. Ne traži čovek Boga samo da bi u njega poverovao, već da bi se uverio da plam njegovog života pripada tom beskonačnom ognju, toj uvek gorućoj ideji besmrtnosti. Čežnja da se voli dolazi iz neophodnosti vere u život, za dodirom večnog sna u nama, za izgradnjom stubova po kojima će se uznositi andjeli ljubavi i po kojima će hodati prinčevi svetlosti. Sva suština čovekovog bića zna da iza ove brilijantne manifestacije života stoji kreator, kao beskonačni izvor stvarnosti, koji svojim sfernim kruženjem izgradjuje osnovnu platformu života, dovodeći je do maksimalne tačke lične potvrde savršenstva. Čovek ne treba da traži Boga, jer on sam je već jedno manje božanstvo, Bog se našao u njemu, tu boravi od samog početka. Niti čovek treba da veruje u Boga, jer to bi značilo da nije siguran da Kreator stoji iza svega ovoga. Ne, čovek treba samo da voli ono za šta u svom biću zna da je neoboriv dokaz života i da je život svemogući princip sile koji se konstantno usavršava kao pobeda vrhunske tačke kreativnosti. Voleti Boga iz straha je licimerje, voleti boga iz ljubavi (nasušne potrebe) je ravno blaženstvu, jer tada se, osim sopstvenog života, voli i poštuje život svih drugih. Kako je opasno verovati da je naš Bog jedini Bog, jer svaki čovek ima koncepciju svog Boga, a mi se svi toliko razlikujemo. Crkva je uvek tamo gde mi želimo da ona bude, jer mi smo

51

hramovi toj iskri božanstva, mi smo ta iskra. Sve svete knjige su u nama, svuda u univerzumu je pečat njihove prisutnosti, trag stvarnosti života izbija iz dubine misli na površinu svega stvorenog. Taj univezalni jezik bivstva, nit koja veže reku života kolektivnim strujanjem mogućeg, je čarolija naše bitnosti, opipljivo jezgro ove ljudske drame. Bog se ne treba tražiti već živeti, udisati, spavati, pevati, jesti i konstantno doživljavati ovim ljudskim, običnim željama, jer svest o Bogu je uvek prisutna u nama. Saznanje o sopstvenom životu je najupečatljivija vizija Boga. Samo kroz svesnost sopstvenog življenja u Bogu, čovek može realno da opipa, odnosno doživi i tudje živote kao i svoj lični život. Sve istine svetih knjiga su sabijene u ispoljenom ljudskom delu, u osećaju i ljubavi prema istini, prema elementarnom saznanju da čovek nije sam i da sve što radi, radi u ime uzvišenog i krajnjeg dobra čovečanstva u celosti. Religija treba da bude vera u dobro, ali da bi se to ispunilo mora se prihvatiti i zlo, ona tamna strana u nama, kao saradnik preko koga se dobro mora ispoljiti, odnosno izgraditi do sopstvenog savršenstva. Lako je reći: ja verujem u Boga, misleći da sa tim mi opravdavamo svu svoju nenamernu ili namernu grubost prema svetu, radi lakšeg održavanja nas samih. Grub je čovek prema samom sebi, jer ne zna da kada je okrenut samo sebi liči na čoveka koji u mraku pali lampu, a pokriva oči rukama. Sve što se radi u lično ime i sve što se stvara sebe radi nema svetog primanja u trajnim porama čovečanstva. Čovek je sposoban da kroz osećaj ostvari razvoj i napredak svog duha, oplemenjujući svoju svest, obogaćujući je novim sadržajima, da bi je takvu vratio nazad Tvorcu. Zašto i kuda taj obogaćeni duh ide, koja je njegova krajnja misija? Besprekorno izgradjivanje tog očiglednog vladajućeg intelekta, u kojem smo mi deo njegove svesti, stvara fenomenalni sklad, simetriju svega postojećeg. U tom usponu genijalnosti nalazi se trijumfalna formula naše lične moći da volimo, da se divimo, da kroz jednostavno iskustvo običnog čoveka ugodimo savršenstvu baš na način na koji se ono manifestuje. Duševno obogaćivanje, koje uspavana svest tumači kao materijalno bogaćenje, je sopstveni duh koji, kada sakupi sva moguća iskustva jednog trenutka, postaje identičan božanskom, jer božansko se konstantno potvrdjuje kroz čoveka, zato je duša budna i svesna sebe kroz svakodnevno ljudsko iskustvo. Istina je proizvod vremena, okruženja i okolnosti. Postoji istina koju mi stvaramo, ali u saglasnosti sa istinom koja stvara nas. Postoji samo jedna i jedina istina, ali mišljenja o njoj su beskonačna, jer istina kao pojam stvarnosti je majka svega postojećeg, a sve stvoreno su atributi njene manifestacije, koji su uvek u fazi pokreta, promena i adaptacije u datom momentu. Moć da čovek stalno doživljava sebe novim je dokaz da se i istina menja, ali u saglasnosti sa opštim pojmom života. Ona je promenljiva i zato je sklona usavršavanju, ali uvek zadržava entitet samo jedne supstance. Zato je i mi doživljavamo različito, misleći da je to neka druga istina. Jer kad bi bilo više istina, bilo bi i više bogova, medjutim samo je jedan Bog za sve nas. Nema loših ljudi, jer kad bi bilo loših ljudi bilo bi lošeg života i loše ljubavi i lošeg vazduha i konačno - bio bi i Bog loš. Ima samo onih koje mi doživljavamo lošim ljudima, koji nisu u saglasnosti sa našim očekivanjima, jer ne odgovaraju našim ljudskim

52

interesima. Svi su ljudi po prirodi dobra stvorenja, ali nesigurnost, strah koji radja zebnju od nepoznatog, strah od stranca kojeg nosimo u sebi, zebnja od sveta u kojem postojimo, sve nas to čini da branimo načela istine koju mi razumemo i tumačimo kao fundamentalnu svetinju golog života. Nesigurnim glasom izgovaramo reči koje nisu naše, ništa nije naše, samo su dela ova ljudska, kojima ni uzroke ne tumačimo pravilno, eho našega puta kroz svet kojem se istovremeno divimo, preziremo i svetimo, jer osveta je slatka nadoknada za Boga kojeg zaboravimo na momenat, kad se ne setimo sebe onda prizivamo druge, zamenjujemo svoj lik sa likovima koje poznajemo, ili koje možemo da izmislimo u nedostatku sebe. Najveće skrnavljenje istine je kada čovek povredi život, namerno, smišljeno i bez trunke kajanja i simpatije uživa u bolu života, ne znajući da je to njegov sopstveni bol, a to je posledica neznanja. Život je Bog, odnosno krajnja ispoljenost Bivstva, tj. Boga. Čovek je predstavnik života, ali mrtav čovek nije život, jer čovek je živa duša, a živa duša je pejzaž bivstva, odsjaj njegovog lika. Medjutim i u mrtvom čoveku postoji jedna vrsta života koja se ispoljava kroz atomsku konstrukciju materije. Ne postoji mrtva, nepokretna materija ili mrtva priroda, u svemu je život, jer u svemu stvorenom je utkan pečat Bivstva ili Boga. Postoji manje aktivna ispoljenost života i više aktivna ispoljenost života koju mi ljudi delimo na mrtvu i živu prirodu. Sve što postoji je na jedan način predstavnik tog Bivstva, njegov izaslanik, agent koji govori o samome sebi, o univerzalnoj ideji postojanja. Bivstvo je život, ali ne individualni, ograničeni ljudski život, već zbir svih pojedninačnih života čini kolosalni organ univerzalne reke života. Medjutim, to nije razlomljeno bivstvo survano u apokalipsu zverskog načina opstajanja. To je sinhronizovano talasanje jednog života koji mi doživljavamo kao ličnu svojinu, kao sastavni mehanizam stvarnosti. Čovek je posledica ispoljenog bivstva u telu koje čovek nosi dok traje. Život je posledica težnje da se bivstvo usavrši sa nama i sa svim postojećim elementima održi budno stanje apstraktnog entiteta. Cena kojom plaćamo ulaz u arenu istine je tolerancija i razumevanje univerzalnog mišljenja, koje se na mahove u ljudskom životu doživi kao tudje mišljenje. Medjutim, ništa nije tudje, sve je naše i sve je zajedničko. Čovek nema dno duše, niti se mrak taloži u čoveku, već mi u samom bivstvu tražimo odgovarajuće mesto. Svaki je čovek prozor u beskonačnost. Ne postoji površina, niti dubina čoveka, postoji Bivstvo, a mi merimo dubinu i plićak u Bogu zavisno od našeg kapaciteta primanja, od toga koliko ćemo uneti u sebe i koliko ispoljiti univerzalnost vani. Pa kad se nadjemo na takvim mestima mi, ljudi, to osetimo kao sopstvenu dimenziju, meru naše duše. Da li je voda u reci duboka, ili smo mi mali u odnosu na rečnu dubinu? Ono što mi smatramo spoljašnjom senzacijom, to može biti unutrašnja senzacija Bivstva. Ništa nije spolja, niti unutra, sve je u svemu. Mi smo odredili, imenovali i odlučili da to tako bude, medjutim i ne mora tako biti. Svaka individua odlučuje u kakvom će svetu živeti, u kakvoj će reci snova zagnjuriti svoju glavu i kakvu će predstavu o životu imati. A to sve zavisi od mnogo faktora, od bezbroj uticaja, a najviše od toga koliku ćemo količinu sebe tumačiti kao sastavni deo Boga, odnosno onog što se ispoljava kroz nas kao život. Čovek je željan mira i dao bi sve da taj mir dosegne,

53

medjutim u tom davanju svega za mirom, u toj čežnji za njim i leži apsolutna ideja o miru kao istini. Mir, kao permanentno stanje ne postoji, već se u apstraktnoj formuli haosa kreira kao postojeća istina. Crno i belo nisu suprotnosti, već je ono izmedju, što nema nijansu, suprotnost crnom i belom, ako mi to tako želimo. Medjutim i to je relativno, i to zavisi od našeg životnog iskustva, od naše ljudske moći zapažanja. Isto kao što ljubav i mržnja, koje potiču iz istog spektra kreativnosti, imaju na drugoj strani ravnodušnost kao zajedničkog neprijatelja. Medjutim, taj neprijatelj ih povezuje i daje značaj koji ove kategorije upravo i imaju. Da bi čovek mogao da mrzi on prvo mora voleti tu emociju mržnje. Niko ne mrzi zato što mrzi da mrzi, već zato što voli da mrzi, iako ga ta emocija na kraju proguta i proždere njegovu sposobnost da procenjuje i da revnosno rasudjuje. Isto tako, ako čovek hoće da zna i oseti božji rad, da dokuči delimično šta se od njega očekuje u svetu beskonačnih mogućnosti, on mora ići u susret sumnji, u neizbežnom okeanu zablude se mora okupati i u sopstvenoj krvi strasti dotaći smisao svog postojanja.

II O CRKVI

Niko, osim onog koji je stvorio život, ne može da ga izmeri, čak ni crkva nema tu moć. Život nije merljiv, on se može doživeti ličnom dubinom, dubinom ljudske svesti, ličnom širinom osećanja iskusiti, ali izmeriti život ne može onaj koji je u službi prolaznosti, u službi bola, patnje i telesne korupcije. Ovo što čovek doživljava kao život je samo jedan segment, jedan bljesak samog života, a ostali deo te reke je beskonačnost u samom entitetu postojanja. Crkva kao zemaljska institucija ne može da obnovi svakog čoveka, već istina i ljubav o neprekidnom duhovnom usavršavanju obnavlja čoveka, a kad crkva to bude počela da promoviše i uči, onda će to i činiti. Ako je crkva sveopšti univerzalni karakter, poluga koja podržava ravnotežu života i smrti, ako se misli na osnovni balans izjednačavanja i ujedinjenja svega u JEDNOM radi viših principa, onda se obnova stalno dešava i u samom korenu života. Svi narodi jesu "jedan narod božji" isto kao što su i sve crkve jedna "Crkva Bozja". Niko nema monopol nad istinom i niko ne sme, niti može da prisvaja "Svete Knjige", ili tumačenje istih, kao pravo na ličnu svojinu. Crkva jeste zemaljska institucija, a potreba za znanjem i prosvećenjem je iskonska potreba svakog čoveka. Kakva je razlika izmedju "zemaljskih" organizacija i onih drugih "nebeskih?" Sve je na zemlji pod vlašću kosmičkih sila, sila uzvišene intelektualnosti, uzvišenog principa duhovnosti koji nalaže stalnu promenu u samom telu sveopšte egzistencije. Crkva kao institucija, kao administrativna birokratija treba hitnu reformu. Crkva kao tumač "Svetih Knjiga", kao posrednik i inicijator duhovnog uzdignuća, treba da regeneriše elementarni osećaj u čoveku prema istinskom prosvećivanju i učenju. Ne treba da se izvrši reforma "Svetih Knjiga" i njihovih učenja, već reforma u našem odnosu prema tumačenju pravih vrednosti u porukama koje te knjige nude. Ono što crkveno sveštenstvo zna za sebe, i ono što je u njihovoj službi, nije dovoljno. Jer znanje, odnosno duhovno prosvećenje koje se ne prenosi na običan narod

54

nije pravo znanje, sveća koja se stavi pod sto ne može da osvetli ukućanima. I sam je Hristos učio "budite savršeni kao vaš Otac na nebesima". Ljudi još nisu stigli do takvog nivoa. Otuda, po Hristovom učenju reforma treba da bude "konstantna", koja će uvoditi i kontuinirano spremati čovečanstvo za uvek viši stepen usavršavanja. Ne samo hrišćanska crkva, već sve ostale ovozemaljske religije trebaju pribegavati ovom stavu kontuinirane regeneracije u svom duhovnom biću. Jer po uzoru na samu prirodu stvari, na iniciranu kosmičku SVETOST koja boravi i koja stvara ceo sistem u ispoljenju, potrebna je konstantna promena i obnova u srži svoje namenske funkcije. Otuda, reforma je samo jedan od ključnih mehanizama za usavršavanje sveopšteg principa života.

O ZLU, DOBRU, MORALU

"Ko tebe kamenom ti njega hlebom" ovo je jedna od uzvišenih istina, jer uzvracajuci hlebom na udarac kamenom, mi smo neutralizovali, spržili zlo u samom korenu. Isto kao kad bi nam neko ponudio žicu sa visokim naponom struje, a mi na to odgovorimo gumom koja nije provodnik struje, umesto žicom koja bi samo nastavila da sprovodi struju. Uništiti zlo ili uništiti coveka kroz koga se to zlo sprovodi? Ako uništimo coveka, zlo ce dalje nastaviti da živi kroz naše delo, kroz sistem kontinuirane osvete, samim tim, mi nismo zaustavili zlo, vec ga umnožili i proširirli do neshvacenih granica. Loše postaje dobro tek kada nam se zlo počne dešavati. I dobro će postati loše samo kada se dobro u još bolje pretvori. U nedostatku sunca put nam može i mala sveća osvetliti, iz plama male ljubavi izrastaju ideje o velikim stvarima. Ništa se ne može razviti iz čiste harmonije, iz uljuljkane lagodnosti života, jer čista harmonija ne postoji kao čista, već postaje produktivna harmonija samo onda kada njome ovladaju nemiri, kao što u bistroj reci čistotu vode naprave virovi i u plavom moru dubinu naznače uzburkani talasi. Svaki dogadjaj mora biti podstaknut, inspirisan i na neki način pokrenut, odvojen od svog originalnog izvora, da bi u elementarnoj harmonizaciji stvari bio to što jeste. Zlo ne može postojati kao izolovani entitet sam za sebe. Mora postojati merna jedinica u samom posmatraču za stvari i dogadjaje u prirodi, da bi se dimenzija suprotnosti pravilno izmerila i istinski doživela. Jer, da bi smo znali šta je svetlost dana moramo izmeriti dubinu mraka u noći. Samo dobro može stvoriti zlo, jer pravi se od istog materijala, u istoj dubini života se nalaze obe kategorije. Nemir je tvorac mira, ljubav je stvorila mržnju, ili obrnuto. Sve teži da izbegne ono što je izmedju, tu nultu tačku postojanja, taj neutralni izvor pasivnosti, koji u realnosti zapravo i ne postoji kao takav. U čoveku postoji neizmerna potreba da oseti sopstveno biće i zato on izbegava sve ono što svodi njegovu osećajnost života na nultu, odnosno na tačku manjeg doživljaja života. Čovek hoće da svetli, da se prosvećuje, da sanja, da voli, da bude srećan, jer samo tada esencionalnost njegovog života rotira oko tačke plus ili minus.

55

Uzvišeni ideal mora se izgraditi na ruševinama ustaljenosti, iz sagorelog, iz pepela loših tradicija radjaju se novi stubovi života, nove vizije zamenjuju stare, stari se snovi potkrepljuju svežim slikama istine. I mali gradjani postaju gradjani sveta kada spoznaju malenkost svoga duha. Zlo je ideja, negativ filma dobrote, a dobro je njegova materijalizovana slika. Samo ako lice dobrote bude imalo ogledalo, koje će mu reflektovati zamračeni deo suštine, ono će se uvek moći ustoličavati, prečišćavati i na kraju znati svoju pravu vrednost, zahvaljujući odrazu onoga što vidi u ogledalu negativnog filma. Jer, ako čovek u tom ogledalu uvek bude video čisto lice svog duha, nikada se neće umiti, nikada ljudski doterati, a to prouzrokuje truljenje i kreira obmanu o smislu čovekovog usavršavanja. Zašto je Kain ubio svoga brata Avelja, da li od tada mi nosimo zlo u svom srcu kao pečat zemaljskog čoveka? Da li je ljubomora, nesigurnost ili strah od lica znanja, odnosno spoznaje da moramo stati pred svevišnji sud. Ili je zlo pratilja čovekova, kao njegova nevesta, od koje duša ne može da se očisti, od čijih zadovoljstva i krvavih strasti ni veliki sveci nisu mogli lako da se odbrane. Ta tiha moć, želja da ovladamo sobom, je priznavanje zla u nama. Jer vladati sobom znači ukrotiti deo sebe, ovladati demonom koji nas ruši, zavodi i navodi da grešimo. Negativizam koji nam smeta i koji duboko potiskujemo u sebi, radi uspešnije komunikacije sa svetom, je znanje, spoznaja lošeg u sopstvenom biću, a to je pobeda nad lošim, to je već pokušaj da se duša očisti od demona i tako kristalna približi božanskom licu istine. Ko je pobedio zlo, ko je demonsku armiju ponizio i u lance je stavio? I ako je tako, zašto se svet konstantno bori protiv zarobljenog demona, protiv nečega što je u vlasti dobrog i što je u službi istine. Znači li to da smo mi zatvor demonov i da on može na mahove da ovlada nama, jer ta demonska sila poznaje vrata svetlosti, riznicu strasti kojom se čovek kupuje. Zemaljski čovek je sazdan od sile strasti, i osećanja koja se prostiru od tačke ljubavi za životom do tačke straha pred nestankom tog života. A potraga za srećom je zlo, jer se pogrešno tumači i traži u preteranim telesnim zadovoljstvima, zbog toga se prokocka i izgubi onaj pravi osećaj, dodir apsolutnog u čoveku. Ali čovek poznaje svet kroz telo, duša poznaje sebe kroz materiju i kao takva štiti kuću u kojoj boravi. Telo je čovekov prijatelj, ono je njegov život, njegov najverniji smisao istine i zato on pokušava da telo održi u najboljem stanju zdravlja, da ga zadovolji, sačuva i da ga uvek na nivou duševnog osećaja usavrši. Ali, telo može da bude i tamnica čovekova, ako on ne zna pravilno da održava red u svojoj kući, ako ne bude redovno čistio svoj hram od opakih naslaga strasti, preteranog zadovoljstva koje može da povuče telo i duh u provaliju, u goruće stanje bola od koga se teško čovek može izlečiti. Da bi čovek uopšte mogao da voli on mora biti strastven, da bi umetnik mogo da stvara on mora biti strastven i da bi život uopšte opstao u čoveku, čovek mora imati strast, odnosno ljubav prema životu kao elementarnoj inicijativi samog života. Strast nije zlo, ali preterana upotreba strasti, koja prerasta u bol, je zlo. Tada zadovoljstvo degradira u trulež koja nagriza ljudsku dušu. Nije greh zadovoljiti sebe, ugoditi svome telu, već je greh to činiti na uštrb drugih ljudi, na štetu okruženja i po cenu srozavanja svoje duše. Pogrešno je verovati da je telesni užitak grešnost, ali preterana upotreba datog užitka, koji se transformiše u očaj, je greh, odnosno zlo prema samome sebi, prema svetu i istini kao

56

glavnoj tački zdravog rasudjivanja. Preterano ugadjanje svome telu, dolazi iz preteranog straha od ličnog istrebljenja i sumnje, od malovernosti prema životu i prema sudbini. Zlo se radja iz nesigurnosti, iz straha od samoga sebe. Jer nemoć da shvatimo neraskidivu povezanost sa svime u prirodi, čini nas totalno izolovanim, stranim i napuštenim od sopstvene moći da spoznamo neminovni zakon prirode, koji uliva pouzdanje u ljudsku sudbinu, dajući čoveku smisao da veruje u sopstveni osećaj isto kao i u univerzalni. Život je osećaj, i strah je osećaj, zato čovek strahuje i kad za tim nema nikakvog povoda, jer strah je utkan u njegovo tkivo sa dolaskom u lični ego, kao osigurač, kao garancija koja regulise i drži ličnost pojedinca u čvrstom stanju ljudskog ega. Bez elementarnog straha ljudski ego bi se raspao, rastočio, jednostavno nestao. Ljudi su moralni zbog sebe, i samo radi svog ličnog dobra pridržavaju se zakona moralnosti. Čovek koji ima moć da prepozna granicu užitka, onog esencionalnog ljudskog ispunjenja, pre nego što to zadovoljstvo izgubi svoju bitnost i odvede ga u propast, je svestan sebe, odnosno moralnost mu je u saglasnosti sa društvenim normama. Biti moralan u saglasnosti sa normama kosmičkog zakona, sa skladom duše, sa pojavom božanstva u sebi je već viši stepen moralnosti. Biti svestan prisutnosti božanstva ujedinjuje čoveka sa onim uzvišenim i nebeskim. Samo tada čovek postaje slobodan, oslobodjen onih zemaljskih pravila, materijalnih okova, telesnih zuba što se zverski zarivaju u materiju, oslobodjen zabluda i trke za ostvarivanjem čoveka u sebi i van sebe. A u stvari treba da se ostvari duša u čoveku iznutra i spolja, u biću, u bivstvu, u samom Bogu, a to je prosvećenje, budnost, savez čoveka i njegove duše. To je nadčovek, to je taj univerzalni čovek, koji oseća čovečanstvo kao sopstveno telo, koji oseća univerzum kao sopstvenu misao, koji doživljava smisao ljubavi, žaoku mržnje, ili bilo koju emocije u čovečanstvu kao ličnu stvar. Tada, takav čovek će voditi računa o svemu u prirodi sa istim intezitetom i istom pažnjom kao što neguje i pazi samoga sebe. Tu leži tajna moralnosti, formula koja je ispisana u krvotoku beskonačnosti, u univerzalnoj duši večnosti koja plamti životom gorućeg čoveka. Čoveka koji nikada ne sagori, koji nikada ne sprži sebe, već stalno dogoreva i u sve većem plamenu se obnavlja i radja, raste i izrasta iz smrti neznanja u fenomenalno šarenilo osvešćenja i vere, koja mu govori o nasledjenom znanju, skrivenom u čistoti njegove iskonske duše. Čovek koji nije svestan, koji nije budan i ne oseća sebe kao svevišnja beskonačnost što sebe oseća, nije moralan u skladu sa zakonom i pravilima univerzalnog života, sklon je zlu, negativnostima, destrukciji, ratovima, jednostavno takav čovek nosi u sebi svu vlagu pakosne misli demonove. Samo čista duša može da sprži satansku nameru zla, samo čedna ljubav prema istini može da spreči žestoku lavu krvave strasti u čoveku. Jer strast koja proždere čoveka nije konstruktivna, nije utemeljena na čistoj nameri, već je destruktivna i razarajuća lava crvenog vulkana. II greh - kajanje Kakav je to grč kajanja u čoveku, koji pronalazi strme nagibe i vertikalne vodopade u svom biću. Čovek pokušava da povrati sebe u ljudsko stanje čiste duše, ali ne uspeva, leprša na ivici onoga što bi trebalo da predstavlja čoveka, i prezira prema ličnom ubedjenju samokrivice. Da li postoji reč sa kojom može oprati to unutrašnje stanje

57

košmara, taj nered misli i emocija koje izviru vulkanskom erupcijom iz spržene duše čovekove. Gde se nalaze ključevi mira i spokoja? Da li čovek uopšte hoće spokoj? Mozda se njegov mir nalazi u uzburkanom hodu meteža, u zamagljenom pogledu haosa, ili je možda njegovo ime HAOS. Pobuna protiv vremena koje talasa njegovu nepredvidljivu realnost, pobuna protiv čoveka koji je opsednut zamkama sopstvenog uma, ili ljubav prema istini i umišljenom spektru okolnosti koji se dremežom ovozemaljske pohote ispija na iskap. Sve same razvaline, ogromne provalije vlažnog mraka koji miriše na čoveka, sujetnog, opijenog pićem obmane, jer najlakše je povladjivati sebi samom. Tada čovek liči na naduvani mehur, koji preti da prsne svakoga časa. Ili je ovo još jedna žrtva sa kojom se kupuje zabranjeno voće iskona. Ožiljci života, svaki nosi u sebi magiju istine protkanu primesama laži, korupcije, zajedljive samokritike, i očekivani nalet sreće koji čovek gaji, koji stalno nosi u svom biću kao odraz urlika stvarnosti. Statika uma i kobni plač istine. Sav smisao života se svodi na ostvarivanje tog srećnog momenta, trena u čijim zasedama čuči mnoštvo lepljivih strasti koje, ako ih čovek naglo uhvati svojim pohlepnim rukama, ostave trag grešnosti u njemu. Da, čovek misli da je grešno biće, a duša mu ne dozvoljava, da to postane. Teši ga govoreći mu, da je svet mnogo svetlije mesto i da u njemu ne postoji greh, niti kajanje, da je osećaj griže savesti za neki drugi naraštaj, za generaciju umobolnih. Jer savest je izum čovekov, izumeo ju je da bi lakše upravljao svojom svešću, svojim životom, svojim unutrašnjim ne-mirom. Savest je mehanizam koji pročišćava akumulirano dnevno iskustvo čovekovo. Hoće čovek da oplemeni svoju ideju, da se očisti od bludnog zanosa života, jer u trenutku on sam postade zanos, varka koja ispija zemaljska zadovoljstva na iskap, koja ga bole i sravnjavaju sa skotom. Ne može on nikuda poći, a hoće da promeni svet. Iz ove se stege samo u jedan svet može ukoračiti, u svet čarolija opustošenih želja, gde svaka želja visi kao obešeni kaput u ormaru realnosti, očekujući da bude upotrebljeni podsticaj onoga što će tek doći. Unutrašnji svet u čoveku poziva na opustošenost, na otvaranje onih vrata gde mrak u velikim količinama hoće da izleti vani. Čudna je ta igra svetova u čoveku. U momentu hoće da bude istraživač ljudskih dubina, medjutim kada dodje vreme da se plati za ono što je saznao, plače i jauče kao da su mu dali čašu otrova da popije. Treba ići u susret mraku, pružiti mu ruku, zagrliti deo gorčine u sebi koji se ne voli, jer taj deo je još jedna cigla u gradjevini smisla svega ovoga što on zove blagostanjem života. Ako čovek potone to će biti još jedan razlog da ispliva na površinu, da udahne život celim plućima idealiste koji sanja otvorenih očiju. Saznanje o sopstvenom nesavršenstvu čini čoveka još savršenijim. Jer savršenstvo i jeste nepravilnost, nejednako pomeranje emocija koje se na odredjenoj visini, kristalno čiste sretnu, stapajući se u jedan smisao harmoničnog zvuka života. I plakati je dobro, jer tada se duša veseli i tada se probudjuju i razmagljuju putokazi istine, pokazujući nam put nas samih. Tuga je povetarac duše, po njoj gamižu iskre besmrtnog svetla, iz utrobe patnje izrasta osećaj zadovoljstva i sreće. Sve su to pokretački točkovi budnosti duše, kroz njih ona zna da je budna, a budnost je veselost jer poziva na kreativnost, na trenutak okićen srećom. Mistična mešavina slatkog i gorkog, lepog i ružnog, čoveka sazdanog od andjeoske topline i satanskog hlada i gorčine. Tesko je doći do sebe, teško je otkriti veo iza koga stojimo, iza kojeg se krijemo,

58

jer samo je pitanje vremena kada će reka života izbaciti tamnu stranu vrtloga iz sebe, iz nas. Svaki je čovek ostavljen u nemilost samome sebi, u nemilost mogućnosti, iz koje čovek može da prodje kroz vrleti života. Jer njegov neizbežni trzaj za životom je grč koji ga podgrejava strahovima koji se nalaze u njemu. Ima nečega u toj potrebi za tugom, za žaljenjem, za prizivanjem ovozemaljskog bola. Velika inspirativna snaga leži u ljudskoj patnji, jer to je nagoveštaj života, opšta namera za promenom, objavljeni rat ustaljenoj pasivnosti i pokušaj da se izadje iz datog stanja. Onog momenta kad smo poželeli da ulepšamo svoj život, promenimo stanje u kojem se nalazimo, mi smo kreirali i priznali stanje nezadovoljstva i eventualnu nesreću. Jer zašto bi čovek uopšte pokušavao da ispliva na obalu reke u kojoj mu je dobro, ako ne strah da će ga ta reka udaviti ili navesti na virove kojima on nije dorastao. Svako radjanje neke nove pojave iziskuje smrt stare ili iščeznuće prethodnog ispoljavanja. Promena je bol, a život je sazdan od kontuinirane promene u samoj srži svoje prirode, stalna promena znači pokret, fluidnost onoga što mi osećamo i tumačimo kao život. Čovek ne traga za srećom da bi se samo usrećio, već elementarno zaštitio sebe od tih neizbežnih promena koje mogu da izazovu nemir i bol u njegovoj realnosti. Medjutim, to je prosto nemoguće izbeći, ali je moguće umanjiti efektivnost takvom jednom preuslovu, ako naučimo svoje biće da se brzo prilagodjava životnim promenama. I ako shvatimo da budnost duše zavisi od iskustva ovozemaljskog. ... Kaje se čovek zato što je zloupotrebio smisao života do granica samouništavajuće dimenzije, što je sve istine proglašavao svojim istinama, i prilagodjavao ličnim interesnim sferama. Kaje se zato što je nalazio opravdanja svojoj nemoći da pronadje Boga u sebi, da otkrije put savršenog mira. Kaje se, jer nije razumevao tok savesti niti njen govor čuo u momentu kada mu je ona pružala ruku pomoći, ali koja je na kraju ipak stigla u čistoj formi spasenja, u znaku ljubavi i oproštaja.

59

O SNU Ljudski razum je kao grudva snega koja se kotrljajući po nepreglednoj snežnoj oazi povećava, proširujući sopstvenu zapreminu upravo uzimajući materijal iz tog nepreglednog snežnog pokrivača. Sopstvenim ubedjenjem smo izmerili dubinu sveta, postavljajući granice ljudske stvarnosti koje su odredjene individualnim moćima zapažanja o sopstvenoj svesti. Svako sanja svačije snove i tumači ih drugačije, prilagodjavajući ih svojim ličnim, svakodnevnim iskustvima. U toj bašti snova, ili bašti beskonačnih mogućnosti, svi tražimo svoju potisnutu realnost, svoju istinu, svoju ljubav, svoje uspehe, svoje strahove, svoje pokojne, svoju budućnost i na kraju svoje individualno Ja. Jer čovek u procesu spavanja izgubi lični ego, postajući deo univerzalnog ega, odnosno univerzalnog Ja. Tada on živi realnost univerzalnog Ja, misleći da su to samo njegovi snovi. Ono što mi zovemo snovima je realnost Bivstva. U toj realnosti univerzalnog Ja zvezde sijaju nebeskim istinama, a plava polja rajskih blaženstava odišu ljudskim spokojem. I bilo ko da prodje tom stazom "beskonačnih mogućnosti," mogao bi zateći zajedničko Ja, kako marljivim rukama vernog baštovana, miri ushićenu iluziju sa tvrdoglavom realnošću. Radjanje tog trećeg stanja je rajski cvet koji odiše svezim mirisom čoveka, koji protiče kroz naše srce, misli i kroz dušu, uzdižući realnost našeg shvatanja do ekstaze nebeskog ushićenja. Svi šetači te staze "beskonačnih mogućnosti" susreću se na njoj upoznavajući medjusobno svoje suštine. Ta neopipljiva, a čvrsta realnost, ofarbana gipkost slika koju kreiraju naše emocije. To talasanje sveopšte spoljašnjosti u unutrašnjem egu čoveka, je sadržaj celosti u pojedincu. San je još jedan nivo budnosti duše, uključivanje individualne svesti u krvotok univerzalne misli postojanja, u izvor ideja kao nerazdvojni princip realnosti. Sanjati znači živeti još jedan život, koji paralelno egzistira sa ovim datim ljudskim životom, dopunjujući vidnu realnosti i njen stepen budnosti. San je svetlost koja nas greje a ne

60

dodiruje, ali koju mi osećamo. Galerija slika u kojoj se najviše vide one slike sa kojima možemo da se identifikujemo. San je spektar uzvišenih ideja koje nas podsećaju da iza lične svesti i njene moći shvatanja, postoji produženi protok energije u koji se naša realnost sliva. To znači postojati, biti živ izmedju zida vertikalnog stremljenja i zida horizontalne gravitacije, gde se igra misli izmenjuje živom energijom naviknutih stvarnosti i novoshvaćenih projekcija svesti. Projekcija svesti je domet shvatanja slike dogadjaja na rastegnutom platnu snevačevog razuma. Konstantno pomeranje živih slika koje izazivaju senzaciju dešavanja su već doživljene stvarnosti onog koji sanja. Svaka slika u spektru snova je drama za sebe, odvojena linija života koji nosi u sebi želju za ličnim manifestovanjem. Projektor tih slika je i čuvar snova koji ih drži u granici dozvoljenog ispoljavanja. Mehanizam ličnog ogradjivanja, koji ne dozvoljava razumu snevača da se kompletno identifikuje sa dogadjajima date projekcije, je istančani smisao duše da konstantno održava izolovanu realnost snova na pristojnoj razdaljini od ustaljene navike stvarnosti. Taj upliv energije iz jedne sfere u drugu sferu postojanja je, u stvari balans, ravnoteža ljudske slike života. Ljudi sanjaju tudje realnosti, ono što drugi doživljavaju trenutno ili su već to u prošlosti drugi doživeli. Nijedno iskusvo ne napusti generalni okean snova, iskustvo koje se desilo, ili se dešava u bilo kom vremenu, je kao slika koja večno stoji obešena na zidu želja, ali koja se emituje kroz sudbinski kanal kolektivne slike prošlosti, budućnosti, i sadašnjosti. Sve informacije bezbrojnih iskustava su ubeležene u knjigu stvorenih, već doživljenih stvarnosti i svi živi elementi su izloženi uticaju njene moći. Odnosno svi se napajaju iz te riznice univerzalnog znanja, dopunjujući lična iskustva sa slikom, već nečeg doživljenog. Prilagodjavanje ličnog iskustva datoj projekciji uronjene misli u našu svest je osnovni princip razumevanja onog što teče kroz nas. Budnost svesti je osećaj stvarnosti koju naš razum tumači racionalno, rezonujući po principu usmerenih, sebi rotirajućih krugova logičnog zaključivanja. San je sastajaliste mrtvih, živih i onih što će se tek roditi, jer oni već i jesu rodjeni na drugoj horizontali ispoljavanja. Svet koji postoji pre radjanja, sada i posle života, jer san je mesto bez prostora i vreme bez vremena, to je čovek bez tela i početna misao bez kraja. San nikada ne počinje niti se završava, san uvek teče. Krv, rat, ljubav, sreća odražava se u čoveku kao eho probudjene ideje duše. Ono u šta se duša oblači svakog jutra, našim budjenjem. A kad odlazimo na spavanje ona se oslobadja svih tih kategorija da bi navukla na sebe krila slobode. Jer san je put po kojoj se duša kreće kad ljudska svest utone u duboki trans ne-svesnog stanja. Tada se dešava čišćenje ljudske svesti, vrši selekcija odabranih sećanja, jer slobodna duša odlazi svojoj izvornoj žiži varničenja, da bi se očišćena i ojačana, vratila obogaćena čoveku i služila osnovnom principu budnosti života. Ko može prepoznati svoj san u gomili isprepletenih želja i nijansi nepoznatih igara? Da li su svi snovi nalik jedan na drugi i da li govore o večnosti, dok za uzvrat uzmaju izgradjenu, plodnu misao, ispunjenu emocijom svakodnevnog iskustva realnosti čovekove? Sanjati u budnom stanju je pravi smisao snova, jer sanjati je privilegija živih ljudi, pogotovu dok hodamo, sedimo, pevamo ili plačemo, tada nam ti snovi otkrivaju

61

tajnu o ljubavi i mržnji, Zemlji i Suncu, i na kraju pokažu pravi smisao čoveka i njegovu neizmernu težnju da se ostvari. Tamo gde se završava pogled smrtnika i zalazi poslednja senka ovozemaljske želje, uzdiže se velelepna kula snova. Po njenim se bojama pretežno slivaju reke realnih pejzaža ljudskih emocija. To je zemlja snova, tamo se dodiruje nedodirljivo, i živi nepreživljeno. U tom se kraljevstvu svi nalaze i svi imaju još jednu mogućnost da ponovo žive, da se paralelno ostvaruju. Veza početne i krajnje tačke je nivo onoga što nam nije na domaku ruke. Naši snovi su tragovi, eho jakih misli i brza projekcija trena čiju suštinu mi hvatamo u malim segmentima, razumevajući smisao njene manifestacije samo onda kad potpuno ispunimo sebe. A to ispunjenje je konstantno radjanje lepoga u nama samima. U svakom slučaju, san je ritual misli i vedro svanuće njene slobode.

O PLESU Pokret je život, sve što se kreće predstavlja život, energiju koja ima potrebu da se ispolji u živu vatru stvarnosti. Ples podseća na pokret emocija u čoveku, na njihanje cele prirode spolja i iznutra. Ples se izražava u ritmu i rimi, kao i pesma što ispoljava sebe, jer ples i jeste poezija pokreta, eho pesme i njen krajnji odraz uskladjenosti. Čovek igra da bi se približio sopstvenoj prirodi i udovoljio svojoj potrebi za harmoničnim životom. U samom čoveku se odvija velelepni ples atoma, a u atomu večita igra elektrona, protona i neutrona. Sve u svemu titra, igra i pleše uz melodiju i ritam svete muzike života. Ko ne čuje melodiju života, glas stvaraoca, taj ne može plesati niti zadovoljno i srećno živeti. Čovek reaguje na zvuk spolja i na melodiju koja ulazi u njegovu dušu on odgovara emotivnim pokretom, koji se kasnije pretvori u fizički ples. Ali muzika spolja niti mora da se čuje da bi se doživeo ples koji počinje u duši, u biću ljudske srži on se odigrava. Koliko puta ljudi igraju, a da muziku spolja uopšte ne čuju. Sve je ples, svi pokreti u prirodi su ritmički uskladjeni. Morski talasi koji udaraju po penušavoj površini grubih stena, plešu sa razgraktalim belim galebovima, lelujanje žita u polju je uzvišeniji ples od igre bilo koje španske plesačice. Domaćica dok kuva ona i pleše, umetnik kada slika u njegovim pokretima ruku i tela se odvija fantastićna gipkost pokreta, ples sa bojama. U samom ljudskom koračanju se nazire ples koji je odgovor na onaj nečujni ritam života, koji samo telo oseća, koji samo duša može da čuje. Ljudi dok plešu izgledaju srećni, zato što je ples suprotnost ustaljenosti, mrtvilu, mizeriji i nesreći. Pokret je put ka usavršavanju, sveti čin neprikosnovenog obličja večite kreativnosti. I zato, najnesrećniji čovek je veseo dok pleše, ako uopšte pleše, dok se leluja uz zvuke melodije koje ga podsećaju na drevni početak budjenja, na svetli izvor prolećnog jutra.

62

Svi ljudi lepo plešu za sebe. Ne postoji loš ili dobar ples, već postoji ples koji se oku posmatrača više ili manje dopadne. Ples je umetnost, zato što je i ljudski život umetnost i sve ono što čovek radi i u čemu nalazi smisao života je umetnost. Ples je stvorio muziku, pokret stvara zvuk i ritam. Strune na violini moraju da se pokrenu, da zaplešu da bi se zvuk uopšte ispoljio. Gitarista mora da pomeri žice na gitari da bi se melodija rodila, svaki pokret stvara zvuk, ritam koji se lančano širi kreirajući spektar tonova, i po sposobnosti odredjenih umetnika se uzdiže na visinu onoga čemu se izvodjač divi. Otuda, pokret stvara muziku koja se manifestuje kao melodija kroz lelujanje tela, kroz harmonično njihanje života. Normalno, stvaranje muzike je tajna, isto kao što je i ljubav sveta tajna, isto kao što je i naš život opšiven misterijom. Pokreti plesačice, ili muškarca i žene koji plešu, su senzualni i mogu seksualno da uzbude posmatrača, a pogotovu one koji plešu, jer podsećaju na ritmičko vodjenje ljubavi, podsećaju na mladost, na stvaralačku energiju radjanja, na reprodukciju, na obnovu, na rekreiranje i, konačno, na harmonično usavršavanje duše. Osoba može da ima ružno lice, ali otmeni pokreti tela mogu da prikriju svu ružnoću i daju osobi uzvišeni smisao lepote. Pokret je magija, pokretačka snaga života, fantasticni balans lepote i savršenstva.

O ISTINI - Velike su reči izrečene u ime istine, a mala dela učinjena. Neki ljudi hoće da budu kreatori istine, dok drugi žele da su njen proizvod. Postoji istina koja stvara nas, istina koju stvaramo mi i istina koja spaja ova dva zida iluzije, ove dve platforme tendencioznih kontradiktornosti. Ako se dve jabuke i jedan osušeni crv izlože u proslavljenoj umetničkoj galeriji u Njujorku, to će se smatrati vrhunskim konceptualnim umetničkim delom. Iako takvih dela ima skoro svugde po zabitima ovozemaljskim, na koja niko ne obraća paznju, naprotiv gade se te i takve lepote. Ali, dogovorena norma, odnosno potreba za divljenjem takvoj umetnosti. je preovladala i "dve jabuke sa crvom" je dobilo vrednost nezamislivih razmera. Ožednelom u pustinji čaša vode će biti od neprocenjive vrednosti, a davljeniku u reci ona bi predstavljala brže davljenje, bržu smrt. Čoveku koji se smrzava na Aljasci plam vatre bi dobro došao, da ga ugreje, da mu život spasi, onome koji se nalazi u toploj kući to ne bi značilo ništa. Istina ili neophodnost u datom momentu čini da čovek kreaira okolnosti u skladu sa svojim životnim stilom i životnim potrebama, uskladjuje entitet istine. U principu istina je sve što je ispoljeno, sve što se dešava, jer u suprotnom, ne bi se dešavalo. I laž o istini je istina kao laž, jer da bi se laž otkrila mora postojati istina o njenoj egzistenciji. Zrak svetlosti otkrije najodvratniju prljavštinu kao i najskupoceniji dijamant. Istina otkriva samu sebe u istini kao i u lažima. Svetlost ne bi mogla da osvetli mrak, da mrak ne postoji kao tama. Istina je proizvod vremena i okolnosti, sistema prilagodjavanja stvari sebi i drugima, paradoks simetrija i matematička podudarnost sudbinskog kretanja. Ona je pejzaž

63

stvarnosti koji osećaji shvataju kao beskonačnost u govoru večnosti. Ne postoji mala, velika, apsolutna, ni lažna istina, istina je istina. Isto kao što je čovek, samo čovek. Nema lažnog čoveka, kao što nema lažnog sjaja, ali postoje momenti koji čine da sjaj od juče ne odgovara našem oku danas. Tako je i sa ljudima, sa istinama, svi su ljudi kao što su i sve istine, samo razlomljeni komadići jedne ogromne celine. Malo parče izlomljenog ogledala u bezbroj sitnih parčića je malo ogledalce, ali je i dalje ogledalo u kome se može ogledati mesec, sunce, zvezdano nebo, cela jedna galaksija, isto kao i u velikom ogledalu. I u malim, na izgled, istinama se može ogledati večni sistem beskonačnosti. Otud, istina je relativna, prilagodljiva, elastična, čarobna magija realnosti. Najveća zabluda je svojtati istinu i zamišljati da imamo pravo na njenu suštinsku namenu. Istina svih ljudi podleže zakonu subjektivnosti, zakonu opšteg sistema stvarnosti, vremenu koje podredjuje sve svojoj praktičnoj nameni. Ubedjenje o istini je asimilacija realnosti, prihvaćeni smisao datog, jer samo iznutra se stvari mogu delimično menjati, odnosno, osećanja se mogu prilagoditi datom impulsu realnosti i to proglasiti svojom istinom. Kad vreme ne dozvoli nikakvu laž, ljudi to proglase velikom istinom. Kad vreme ne dozvoli nikakvu istinu, ljudi proglase laž za veliku istinu. Mnogi su u antičkom dobu pretpostavljali da je zemlja okrugla i da se okreće oko sunca i ti isti su bili proganjani, mučeni i spaljivani. Tada vreme nije dozvoljavalo istini da ispliva na površinu. Kao što ni danas mnoge istine ne mogu da vide svetlost dana, jer nije im vreme za to. Može se reći da je istina pokretački točak vremenu, a vreme da je časovnik istine. Ne radja se čovek u vremenu, već se vreme i istina radjaju u čoveku. Paralelno tome, vreme i istina se radjaju i nastaju u svemu ostalom. Svaki predmet u ispoljenju nosi kod istine o vremenu u sebi, istinu o početnoj, nultoj tački kretanja, ceo jedan proces vremenskog trajanja. Sve ono što mi odlučimo da je istina postaje istina, svaki čovek je prijatelj istini, svaki čovek jeste njen proizvod i njen smisao izražava kroz isparavanje svog ljudskog života. Izgradjene su piramide naših zamišljenih istina i sada uzdignuto gledamo u pravcu sazveždja, u pravcu polomljenih i zgužvanih zvezda. Divimo se zvezdama zbog sebe, divimo se lepoti, ljudima, Bogu, svemu se divimo, jer u svemu ima nas i svega ima u nama. Sve se istine ogledaju jedna u drugoj, prožimaju jedna kroz drugu, kreirajući beskonačnu piramidu samo jedne istine. Istina naše evolutivne izgradnje, našeg izlaska iz majmunske dlakave kože, može da bude podstaknuta samo činjenicom da je to bio jedan plan, jedan zamišljeni, orkestrirani proces ostvarenja. Čovek je zgrešio u Edemskom vrtu, otkinuo parče živog tkiva drvetu znanja, i postao polu-Bog, jer nije uzeo sa drveta života da postane ceo-Bog, da postane kompletna istina. Puno je takvih istina, koje su bitne, koje nisu bitne, koje mogu biti i jedno i drugo. I ta je istina stvorena zbog istine i čovek je stvoren zbog nje i sve što gromoglasno živi, što se prikazuje kao slika u slici, je stvoreno zbog istine. Mnoge su filozofije nastale, pesme ispisane, umetnička dela sačinjena, istinske ljubavi vaskrsle zbog ubedjenja o istini. Mnogi su narodi pogubljeni, države uništene, ljubavi propale, pesme i knjige spaljene, i jezici počupani zbog istine o njihovim neistinama. Teška euforija jednog bezumlja, jedne granice bez kraja, čoveka bez smisla i težine da prepozna supstancu od koje je napravljen. Materijal, tkivo čovečanstva, krvna plazma našega života je istina. Nepresušna reka želja, okeani naših ambicija, iščekivanja, zastoji,

64

metež, košmari, skupljanje sreće, otkriće da nismo sami, sve je to ples, igranka dobroćudnih čestica iskričavog života, istresenog sa površine beskonačnog tkiva bivstva, sa površine magičnog organizma istine, u kojem se ogledamo isto kao što se ogledamo jedan u drugom. Svet slika, čarobni svet stvarnosti je svet za sebe. Svaki doživljaj, svaka impresija je putokaz istine. Svaka kap kiše je voda, kao što su velika mora voda, kao što su velike i male reke voda. Čestica u atomu, mrav, čovek, planina, planete, sva manifestovana materija, projekcija slike originalnog sveta je istina, beskonačna zamisao o beskonačnosti je istina, konačni početak kraja je istina, ako tako stvar budemo doživljavali. Adekvatna primena, tumačenje, uskladjivanje stvari i dogadjaja sebi je istina koju je čovek iskonstruisao. Čovek nikada neće stići do istine, ako ne shvati da je ona već u njemu i da je samo treba otkriti, verovanjem u nju i življenjem njene suštine. Istina se ne treba braniti, ona brani samu sebe kad za to dodje vreme. Za nju se treba pripremati kao da je uvek ovde sa nama, jer ona to i jeste. Istina se nalazi svuda i u činjenicama se može prepoznati, ali samo kada vreme ukaže na njenu potrebu. Dubokim osluškivanjem laži, podrobnim tumačenjuem iluzije i opsesije, možemo shvaiti smisao istine. Pravda je ono što mi doživljavamo kao istinu, kao nešto što reguliše nepravilnost dajući mu pravac, simetriju, osećaj koji budi u čoveku smisao za jednakim, jedinstvenim mirom u svetu. Normalno, svi mi smo povezani sudbinskom mrežom, iznutra i spolja, ali taj doživljaj je istovremeno konstantan i uvek drugačiji. Otuda, ono što teče iz namere da uspostavi harmoniju je udovoljavanje ličnim interesnim sferama i za svakog pojedinca je u saglasnosti sa njegovim unutrašnjim razumevanjem sveta u kojem postoji. Biti pravedan znači biti u mogućnosti da procenjujemo, merimo i odlučujemo u korist istine, u interesu te iste harmonije, koja treba nesebično da se uspostavi i prepozna kao zajednički činilac za dobrobit svih nas. Samo ako se uzdignemo iznad svojih ličnih interesa, preko granica svoga ja i mimo svih pravila subjektivnosti prihvatimo objektivno dati dogadjaj, možemo biti sposobni da delamo u ime univerzalne istine. Emotivno vezivanje za predmet koji se procenjuje, tumači ili osudjuje, može poremetiti tok pravilnog i nepristrasnog rasudjivanja. Bol ili patnja, bilo koje vrste, sputava nas da slobodno i pravedno tumačimo različite situacije u životu. Postojanje samo po sebi nas čini da smo u dodiru sa prirodom i tim nemim došaptavanjem fluidnosti koji, kao krvna plazma, hrani ispoljeni sistem života. Ništa ne može da izbegne preciznosti unutrašnjeg pokreta nevidljivih reka informacija i tačnosti sudbinskog ritma. Zato i ne postoji svet zabluda, koji mi namerno gradimo kao morbidni postulat neke naše istine, već je to svet unapred predodredjen da bude upravo onakav kakvim ga mi na individualnoj osnovi primamo, razumemo i tumačimo. Jer ljubav koju drugi gaje prema sebi je automatski i ljubav prema citavoj okolini i, samim tim, takva ljubav treba biti i prihvatljiva nit u žuborenju potoka mogućnosti. Ne postoji nemoguće kao manifestovana realnost, postoji imaginarni zanos o nemogućem. Jer sve što je ispoljieno već je moguće i istinito, nemoguće ne postoji kao ostvarenje. Ljudi se ne zatvaraju u posebne svetove. To je jedan isti svet sa različitim nijansama, samo su šare promenljive i dopunju se kao što dugine boje uranjaju jedna u drugu, kreirajući lepezu na kristalnom, uzburkanom nebu stvarnosti. Život nije slučajnost, jer slučaj je matematička

65

formula univerzalnog, odnosno gravitacija sudbinskog. Ništa ne prolazi nezapaženo, u svemu je sudbinski pečat značajnog. Na površini nebitnog su vrata beskonačnog, treba ih otvoriti i zakoračiti u nepreglednu igru svetlosti. Nase oči, naše ruke i sva naša čula su svikla na jedan takav prizor. Samo ih treba izložiti tom pulsiranju uzvišenog pokreta. Život je misterija, jer mi želimo da tako bude. Da li zato da bi nas moguća stvarnost zabavljala svojom igrom usavršavanja ili da bi se mi prepoznali u dvostrukim ulogama na pozornici ovozemaljske drame? Čekamo u red, a znamo da nas trenutak dolazi zamaskiran u tamno-sivom odelu prolaznosti. A sav se prostor beskonačnog ćilima života pretvorio u uzvišenu zenicu kreativnog oka svemogućeg posmatrača. Samo kada dodirnemo zapenušanu realnost iz dubine zamračenog okeana svesti, mi se setimo svog dolaska na ovaj svet. Kao kroz maglu naslućujemo da smo došli iz života, ne iz smrti. Došli smo iz nečega u nešto. Došli smo iz svesti znanja o svemu, u svest spoznaje samih sebe. Ne može smrt da kreira život, samo život može da rodi život i svetost da se osvetli mrakom. Smrt ne postoji. Ne postoji neispoljeno koje treba tek da se ispolji. Postoji stepen manjeg ili višeg stupnja ispoljavanja koji se, u skladu sa kosmičkom gravitacijom zakona, kreće u smeru uzvišenog. Ne može iz ničega da se stvori život ili iz smrti da ponikne svetlost. Samo živo tkivo duha može da stvori vedru reku života. Istina je svet koji se dogadja, budnost univerzalne svesti koja oseća sebe kroz sveopšte pojmove svega manifestovanog. Uzvišeni paradoks realnosti nas navodi, pruža mogućnost, da svet vidimo kako se to nama svidi. Jer sve jeste iluzija i sve nije luzija, zavisno kako se veruje u misteriju života. A verovaće se u tok života upravo onako kako to odgovara našim ljudskim prohtevima, u momentu dešavanja nas samih. Ne postoji apsolutno crno, niti apsolutno belo. Kao što znamo ništa nije apsolutno, onda ni istina ne može da bude apsolutna, može da bude samo ISTINA. I laž je istina kao postojanje i iluzija je istina, jer mora da postoji istina o postojanju iluzije da bi se ona iskazala i zapazila kao takva. Ništa nije neistina, smisao istine je u samom ispoljenju svega već stvorenog. Mi, ne znamo da li je ruža svesna svoje egzistencije ili riba svoje uloge u drami ovozemaljske pozornice. Niti znamo šta jedna ćelija u našem organizmu oseća prema univerzumu. O atomima i elektronima da i ne govorimo. Stoga ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je čovek vrhunsko energetsko ispoljenje. Mozda je foton svetlosti vrhunsko energetsko ispoljenje, jer da nema svetlosti ne bi ni čovek postojao. Jer čovek jeste svetlosno biće. Kompletna čovekova ličnost je osećaj, a kolevka tom magičnom dodiru stvarnosti je ljubav, odnosno užareni sjaj života. Čovek je proizvod ljubavi, on je jednim delom ljubav, a ljubav ne može da voli sebe i zato čovek nije u ljubavi sa sobom, već je u ljubavi sa sveopštim odrazom univerzalnog u sebi. Jer Apsolutno je u čoveku, svi ljudi nose deo njene istine u sebi i svi je ispoljavaju u svakodnevnoj energetskoj razmeni sa ostalim delom beskonačnosti. Svaki čovek je prozor u beskonačnost i svaki je atom u postojanju, univerzum za sebe. Čovek je misterija opšivena egom, koji ga i čini sposobnim da izrazi deo kolektivne svesti kroz sebe. Može se reči da je apsolutna svest sav materijalizovani svet. Jer sve što je materijalno jeste duševno. Konačno, čovek se gradi u natopljenim bezgranično-pružajućim mislima, kao penušavi mehur ispunjen kosmičkom svešću, misleći da je taj mehur u stvari on. A esencionalnost tog mehura je sadržaj kolektivne svesti, kao zajednicka platforma za sve manifestovano.

66

Ovaj svet je idealan, ništa u njemu ne treba menjati, jer on je konstantan i uvek promenljiv, isti, a drugačiji, star, a nov, veran neminovnom principu usavršavanja. Treba razumeti elementarnu saradnju svega u sopstvenom okruženju i tok izbezumljenog i haotičnog tumačiti kao žizu simetrije univerzalnog balansa. Istina je smisao suštine u procesu njenog razvitka, dogadjaj koji teče, koji se odvija. Sve što se prikazuje i projektuje kao realnost u “sada” mora da je istina. Smisao istine leži u ljudskom shvatanju sadržaja predmeta, objekata i stvari koje okružuju čoveka i koje se dešavaju. Svaka individua ima svoj sistem tumačenja života, nisu svi podredjeni istom principu efektivnosti date realnosti, ali svi se sreću u jednoj žiži, u jednom treptaju života i smrti.

O SAMOĆI Usamljeni smo pred životom ili sami pred činjenicom da nemamo iskrenu dušu koja će nas shvatiti, poštovati, i na kraju toplo primiti u svoje biće, u sebe, u krug svoje istinite ljubavi. Da li je samoća potrebna kao inspirativni element radi otkrivanja novih istina, ili je to prokletstvo, žrtva koja nas ipak, na neki paradoksalan, nama neshvatljiv način, čelici i usmerava život prema krajnjim i uzvišenim ciljevima čovečanstva? Biti sam, ne znači biti i usamljen. Čovek može biti okružen mnoštvom ljudi, uključen u protok bezbrojnih aktivnosti, kao što su: govor, posao, zajednički rad u društvu, pripadanje raznim organizacijama, učesnik mnogobrojnih plemenitih dela, može biti vrlo zainteresovan i na površini sjajno zadovoljan stvarima kojima je okupiran. Medjutim, ako čovek nije pokušao da se združi sa sobom, da dokuči sopstveno ogedalo istine, onda unutrašnji aspekt njegovog bića može biti značajno ugrožen, neispunjen i krajnje zapostavljen, a to vodi direktno u duševnu eroziju samog bića. Čovek se čak može baviti umetničkim aktivnostima, slikarstvom, pisanjem, muzikom ... ni to ga neće usrećiti, a još manje odvojiti od usamljenosti, ako on sam nije našao način da usamljenost shvati kao proces regeneracije sopstvenog duha, pauzu izmedju dva kretanja, proces akumuliranja iskustava, koja će se kasnije pretočiti u kreativnu energiju. Usamljenost je duševno piće za uzvišena bića, koje opija čula do spoznaje ličnog prosvećenja. Osećaj usamljenosti nije stran čoveku, naprotiv vrlo je blizak svim bićima, zato većina i čezne za društvom, jer mnogima trebaju ogledala, potvrda njihovog postojanja, dokaz njihovog dobrog dela, podstrek za dalje osvajanje života. Ljudi ne vole da se osame, ne vole da zagledaju sebe iznutra i da vide svoj istinski lik. Čoveku trebaju ljudi da bi bio čovek, ali uzvišenom biću je potrebno da se oslobodi od ljudi, da upliva u sebe i zagleda se u sopstveno ogledalo. Ogledalo koje će biti najbolji odraz njegovog lika,

67

njegove isturene misli, iskonske želje plamtećih strahova, od kojih čovek beži, kamuflirajući sve to u delo koje stvara ili u istinu kojom se bavi. Okrenuti se svojoj duši i tražiti smisao nje u sebi je pokušaj da se opipa, da se shvati početak svega. A duša je neiscrpni izvor informacija, senka koja nas prati, intelekt koji je uvek prisutan. Treba učiti od nje o smislu života, jer samo tada ćemo na nejasna pitanja, naći odgovore. Usamljenost je posledica ličnog ega, jer da bi smo spoznali sopstveni identitet, moramo imati ego. A ego je odvojenost od celine, jedinstvenost u sebi za sebe, radi prepoznavanja svog ostalog sveta kao pojedinacne konture ispoljavanja. Zato sva bića imaju osećaj odvojenosti, koji se tumači kao usamljenost. Čovek je odvojen od celine a istovremeno je u njenom nerazdvojivom sklopu. Jer, kad se drugi vesele i čovek koji nije usamljen se veseli, kada drugi pate i on pati, kada su drugi ucveljeni, poniženi, ili na bilo koji način ugroženi, čovek se poistovećuje sa njima, bivajući sastavni deo celine u kojoj se nalazi. Nikada čovek nije sam, jer sve dok ima dušu on je u vezi sa svetom. Njegova duša ga povezuje sa univerzumom, sa zvezdama, sa nebeskim svetlom i na kraju sa svim ostalim živim bićima. Mi nismo samo stanovnici zemaljske kugle, već stanovnici beskonačnosti, univerzuma, sastavni deo kosmičke krvne plazme. Mi nosimo obeležje večnosti u sebi, mi smo večnost. Kako onda, možemo biti sami, kako možemo biti smrtni i preplašeni od aveti budućnosti, od sveta, od otudjenosti i samoće, kada sve živi u nama i za nas. Koliko je čovek beskonačan, jak, svemoguć, a ipak bespomoćno strepi pred idejom konačnosti, izbezumljen i usamljen u sopstvenom grču obmane. Čovek bi trebao da nauči kako da otvori svoju dušu, kao prolećni cvet koji, iako je udaljen na nekom pustom brdu od ostalih cvetova, u punom jeku bujanja, bez imalo straha raširi svoje latice prema Suncu, uzimajući prijateljske zrake svetlosti za svoj život. I taj cvet nije usamljen, kroz tu svetlost koja povezuje sve ostalo, ušao je kosmos, svetleća prašina magičnog života, ovozemaljski ples istine, muzika slavuja i govor reka i mora. U krajnjem izrazu lične egzistencije ništa nije usamljeno, sve je samo utopljeno u sopstveni odjek života. Svi smo euforično zaronili u opstanak bića, krademo od života, pljačkamo sreću, taložimo uspehe radi sigurnosti, rastemo, ostvarujemo, otimamo misli od univerzalne ideje značajnog, tražimo smisao besmislu, varamo osećaj iskona, a to su te zidine koje treba rušiti, preko tih ambisa treba mostove graditi, da bi se oslobodili osećaja usamljenosti i dotakli ruku prijateljstva sa druge strane sebe. Čoveku treba drugi čovek, ali ne kao stalna društvena prisutnost, već kao saznanje da i drugi postoje, da i drugi osećaju kao i on, da se plaše istog, raduju istom, čeznu za istom srećom, i na kraju, da su istovetni u krajnjim ljudskim ciljevima. Jer zaista, ljudi su skoro identični, a toliko različiti, toliko jedinstveni, a tako razjedinjeni, zadojeni istim idejama, a teže drugačijim aktivnostima, žive svačije živote, a nikad se i nisu rodili u sopstvenom životu. Jer da bi se čovek rodio, mora da oseti želje drugih kao ličnu želju, da saoseća sa drugima kao za samim sobom, samo tada, možemo znati da smo se sigurno rodili, da smo živi, i da nismo usamljeni. Usamljenost u ime drugih, u ime umetnosti, istine, u ime uzvišenog ideala, je blaženstvo. Usamljenost za one koji samo egzistiraju, a ne žive je pakao, gori od smrti, mračniji od

68

mraka, bolniji od bola. To je simetrija zla, pasivnost boja u sopstvenoj zamrlosti, to je zvuk koji se ne čuje, a stvara jezu u nama, to je život koji se projektuje, a mi ga ne osećamo, jer je tako blizu, a tako daleko.

NEIZVESNOST KOJA NAS TUMACI Zaplet izmedju stremećih želja i onoga što stvarno treba čoveku, da bi podsticao neophodni mehanizam za održavanje života, je put koji se predje u nedostatku elementarne slobode, odnosno u traganju za srećom. Naivni su putokazi za koje se misli da su otkriće apsolutnog znanja o putu gde smo se zatekli, bogastvo je oprez mudrog koračanja u pravcu višeg znanja. Nikada čovek ne sme biti zadovoljan znanjem koje na svom putu stekne, već treba biti zadovoljan da je uspeo dotaći deo onoga što taj put čini večnim. Kad uronimo u duše koje se ispred nas otvaraju, one koje nas primaju i dozvoljavaju da u njih tiho potonemo, mi ulazimo u univerzalni sistem duševnosti, tj. u sopstveno Ja, ali kroz druga vrata. Konačno ništa ne pripada nikome, jer već samo "pripadanje" stvari ograničava ovaj svet i stavlja lance ljudskoj slobodi. Blažene su uši koje mogu da čuju iskričavo pucketanje svevišnjih reči i svaki put kada nešto izgovorimo mi izgradimo most, put izmedju samih sebe i sveta u kojem se dešavamo. Reči su materijal, gradjevina koja plete sudbinsku mrežu čovečanstva. One nas mogu osloboditi, sputati, ili totalno degradirati naš individualni smisao za životom. Zato, svaki put kada se budemo spremali da nešto govorimo, trebamo se pomoliti onoj unutrašnjoj tišini, istini, autoritetu koji proizvodi harmonični splet reči, davajući značaj smislu kroz koji prepoznajemo stvarnost u kojoj egzistiramo. Reči mogu biti graditelji licne slobode, uzrok ljudskog tamnovanja, putokazi čovekovog stremljenja, ali i mehanizam kojim se meri dubina sveta i širina neograničene misli koja kreira i podstiče slobodnu ljudsku volju na neiscrpno istraživanje.

69

Da li je sloboda, postajanje toga šta mi jesmo ili to što jesmo je već kreirano postojanje slobode? Sve što je stvoreno slobodno je da postoji u svom okviru kreirane slobode postojanja. Ne može se sloboda povečati, već ideja, moć naše percepcije se menja i eventualno proširuje. Da li je ovaj svet razoren ili se nama to samo čini? Možda, na ruševinama sopstvenog raspoloženja gradimo ideju o svetu, prilagodjavajući sve svom promenljivom biću i zaboravljajući na vreme, na prolaznost mi se sećamo večnosti. Da li je se često sećamo, da li je to svaki dan? Osećamo potrebu za beskonačnim, onim osnovnim početkom ličnog sopstva. A da li smo uopšte, ikada počinjali kao ljudska bića? Hoćemo da osetimo punoću sebe sa svim atributima sveopšteg. Pa zar već nismo tu, u apsolutnom, zar ovo nije snovidjenje realnosti, prelazak iz univerzalnog u individualno i ponovno spajanje sa apsolutnim. Kako je svet isparčan, polomljen na bezbroj komadića, a sve odiše jedinstvom, sav kosmos odjekuje celinom ideja i onaj drugi univerzum koji lebdi iznad ovog našeg i onaj treci i svi oni beskonačni u broju, sastavni su deo ove plastične misli, ove sintetičke nedeljivosti sinhronizovanog pokreta svega u svemu. A mi hoćemo slobodu. Uzvikujemo njeno ime, pokušavajući da probudimo osećaj njene prave vrednosti u sebi, u svom biću čoveka. Kažu da je sloboda budnost, svesnost sebe i u tom budnom stanju bivstva tražimo se, nameštamo i falsifikujemo sebe do beskonačne potrebe za nekim slobodnim osećajem, koji ispitujemo i eksperimentišemo njime sve do visine sa koje možemo da uočimo i svet bajki. Visina sa koje možemo da se ogledamo u magičnom spletu sudbine i bojama ljudskim da razotkrijemo muziku i pejzaž sveta u kojem počinjemo da postojimo, u kojem osećamo dubinu života, prolaznosti, kontuinirani protok dovršenog u sebi i van sebe. Hocemo da povratimo ono što smo zaboravili, da se vratimo centru svoje slobode. Hoćemo da se oslobodimo čoveka kojeg stvaramo, da bi postali ono što smo bili, od čega smo pobegli, ono što u stvari jesmo – elementarni mehanizam apsolutnog. Nema slobode bez ideje o grehu, bez griže savesti, koja je ključna tačka i vrhunski podstrekač slobode. U tom se činu "kajanja" radjaju vizije o slobodi, o budnosti sopstva, naš lični odnos sa univerzumom i konačno čovekova kvarnost dobija dimenziju elementarne potrebe za održavanjem sveopšteg u postojećem. Na bojnom polju moralnosti stvaraju se granice slobode i eventualni put ka sreći. Krugovi dozvoljenog odredjeni su ličnim ubedjenjem o tome šta je dobro činiti, a šta nije. Koliko uvreda još trebamo poslati čovečanstvu da bi smo shvatili namensku suštinu svog mesta u jedinstvu. U ovom prolaznom ciklusu neprolaznosti čovek uspeva da na sfernom putu zabeleži svoje ime, da se upiše u knjigu gostiju, u knjigu živih, postojećih stvarnosti. Put koji ne počinje niti se završava, a celina u kojoj se nalazi je početni kapital ljudske budnosti, investicija sa kojom svi počinjemo čoveka, jer tamo gde smo presatali da se sećamo svoga pravog Ja, počinje nikada završena nit stradanja, kružni porivi veselja, plača, akustični nagoni pevanja, a to je sve svet u jednom ili ludost u rastegljivom osečaju stvarnosti. Kad uspemo da ostvarim tipično senzibilni odnos sa celom prirodom, naše egzistiranje postaje ekstatično. Onda smo u ljubavi sa svetom, sa svim njegovim negativnostima, manama, truležom i sa svim njegovim brilijantnim prikazom doživljavamo celinu vrhunca, ekstazu ispoljenog duševnog orgazma. Ali mudraci to zovu "budnost". Budan je čovek, probudjen, ali samo do granice čoveka, do onog ljudskog bola, one ljudske

70

čežnje za srećom, za istinom, tim konačnim previranjem uma. Istina koju sami stvaramo, kojom se igramo i presvlačimo svakodnevnu laž bojama lične koristi, je varka, smisljena erozija ljudskog bića radi nekog boljeg sutra, radi neke bolje osećajnosti, radi koraka ukomponovanog u stvarnost trena, u mogućnost prihvatanja date slobode. Uspomena na greh, na počinjeni zločin prema čovečnosti, prema samome sebi, taj iskonski - Adamov odjek samokrivice je točak opreznosti, majka željene slobode prema večnom sebi, prema čoveku ogrezlim u slepi kutak neizvesnosti. A čovek se smeška, jer seleći svoju esencionalnost verovanja u drugu dušu, u drugi sistem vrednosti, postaje teška mora, ona zgusnuta magla koja se može i nožem seći na sitne komadiće. Čeznuci za pravim mlekom slobode, za inspiracijom koja vaskrsava uspavane misli, ideja koja se umnožava sopstvenom postojanošću, je svedok čovekove slobode, univerzalnog života i onog u koga se možemo ogledati, koji stoji na drugoj strani našega lica, odnosno u nama samima. Svi hoćemo da smo važni. Udvaramo se zrelosti koja nas nadgleda i prihvatajući život svim svojim željama pohlepe, mi se dokazujemo i dovikujemo glasno. Šta je to u nama, koji strahovi vladaju našom realnošću, gde i kako obuzdati poriv za neznanjem, potrebu za zabludjivanjem? Mi, koji stojimo ovde uspravno, zagledani u zvezdano nebo, pitamo se: šta veže onu daleku zvezdu sa nasom dušom, zašto osećamo tu razdaljinu kao tren, kao sada, kao sebe? I smeše se svi likovi predjašnih pitača, dok mi stojimo još uvek zagledani u tu daleku zvezdu, u tamu koja govori, beskraj koji nas razume i neizvesnost koja nas tumači. Jednim bi dahom ispili svu sadržinu života, ali nismo to mi koji pijemo život, vec život ispija nas. Nismo ti koji imaju ključeve od riznice iskonske mudrosti, niti smo oni koji otkrivaju tajnu sveta, ali možemo da otkrijemo postojanje tajne, možemo svojim kopanjem otkriti njenu beskonačnu dubinu, možemo definisati njeno prisustvo. Zar to nije dovoljno da budemo srećni i da se uzdignemo iznad ove šablonske učmalosti? Svet je uspavan i duboko zaronjen u opaki vrtlog opsesije, neznanja, obmane, opio se sopstvenom glupošću i sada spava otvorenih očiju. Svesnost o primarnom čoveku, onom pra-iskonskom početku bića, sveži izvor samospoznaje, budnost ljudske esencionalnosti je uspavan. A čuvara koji bdi nad čovečanstvom ne vidimo. Onog koji čuva vrata kroz koja ulaze i izlaze sve ljudske karakteristike, snovi, želje. Jer dok svet spava on čuva naš zajednički san od lopova, od gorućih strasti pojedinaca koji mogu da naruše harmoniju snova, njegov ritam, taj uzvišeni smisao lepote. Da, taj čuvar je ono univerzalno Ja, sudbina naše zajedničke svesti, budnost naše zajedničke duše. Hoće čovek da je slobodan, da se dohvati njenih krila i poleti u pravcu sebe, u sazveždje samospoznaje, u lik ljudskog bića iz koga se radja sav ovaj smisao o mirišljavim ljubičicama, o pokošenoj prolećnoj travi i životu kao večne sene originalne kreativnosti. Hoće da postane njen prijatelj, verni saveznik slobode, koji će znati kako da postuje ono što ona nudi, ono što ona stvara u datom momentu sopstvenog ispoljavanja u njemu. Jer stvara se za i zbog čoveka. I svaki put kad čovek pomisli na slobodu on paradoksalno oseti zarobljenost svoga duha, sputanost, ne-slobodu u svom biću, a to sve radi njenog ispunjenja, radi stvarnog dosezanje njene suštine. Samo zato što priželjkujemo promenu stanja, pokret ka uzvišenim obrisima ideje kreativnosti, mi stvaramo tamnicu u sebi, jer

71

svaka kreativnost iziskuje odredjeni nivo slobode, oslobadjanje od prethodnog, od statičnog i od sebe neotkrivenog, da bi se konstantno rekreirali. Jer svaki dolazeći minut doda nešto novo u čoveku, probudi nešto staro i kontinuirano beleži ime čovekovog tvorca na zamišljenom papiru stvarnosti. Jedini izbor čovekov je da prihvati već izgradjenu formulu izbora, a to je kulminativna tačka sreće koja mu se nudi... Teško je u ovom svetu imati iskrenog prijatelja, a još teže sebe svojim prijateljom smatrati bez potpune ljubavi prema istini. Koliko treba "samoljublja", one krvave ljubavi prema svome egu, one opake opsesije da smo mi najbolji, najlepši i uvek u pravu da bi uspostavili harmonično blagostanje u nama i van nas? O svete, svete, koliko češ se još puta rušiti, obnavljati i usavršavati sebe na uštrb nasih ljudskih patnji, bola sa kojim smo naučili da živimo, koji je postao naša navika, deo naše svakodnevnice, budnost naše nebeske duše? Teško je zamisliti moć, autoritet koji može da iskupi i opravda ljudske reči, glupost sa kojom izazivamo samosažaljenje, apatiju dok u opasnoj dogmi zablude, tražimo izgubljeni RAJ, koji je već ovde u nama i oko nas, samo ga mi ne primećujemo. A TO JE ČOVEK!