Softverska komponenta racunarskog sistema

SOFTVERSKA KOMPONENTA RAČUNARSKIH SISTEMA

SEMINARSKI RAD

Milica Đurić, seminarski radSoftverska komponenta računarskih sistema

Sadržaj

Uvod....................................................................................................................................4I Razvoj računara – hardvera i softvera..........................................................................5

1. Istorijski razvoj računara (hardvera).........................................................................52. Počeci u razvoju softvera..........................................................................................63. Razvoj računarstva....................................................................................................6

II Računarski softver........................................................................................................81. Operativni sistem......................................................................................................82. Sistemski softver.....................................................................................................103. Aplikativni programi..............................................................................................12

Zaključak...........................................................................................................................18Literatura............................................................................................................................19


R e z i m e :Računarski softver ili softver (engl. software) je u biti računarski program napisan

tako da je moguće njegov sadržaj lagano promeniti (i pomoću nekog programa).

Softverov glavni zadatak je da upravlja hardverom, izvršava izračunavanja, te da

obezbedi komunikaciju sa ostalim programima.

Termin "software" prvi put koristi John W. Tukey 1957. godine. U računarstvu

računarski softver su sve informacije koje se obrađuju preko računara ili programa.

Softver ne može raditi bez hardvera, kao što hardver ne može raditi bez softvera.

K l j u č n e r e č i :

hardver, softver, računarske komponente, operativni sistem, program, obrada,

računar, aplikacioni program, sistemski softver

3


Uvod

Pojam hardver (u našem jeziku se koristi i izraz tehnička podrška) odnosi se na

opremu koja predstavlja fizičku (materijalnu) realizaciju bilo kog sistema koji obavlja

određene funkcije. Odnosi se, na merne uređaje, magnetske medijume, elektronske

komponente, linije za vezu opremu.

Hardver predstavlja, dakle fizicke komponente koje je potrebno instalirati i

uključiti da bi računar proradio. Pojam softver odnosi se na sveukupnost

instrukcija, programa i procedura koji se generiše, aktivira i koristi na raznorazne načine

da bi omogućio hardveru da realizuje žeijene poslove. Softver se sastoji od podataka

smeštenih na magnetnim medijumima u elektronskim memorijama itd.

Digitaini računar rešava zadatak tako što je prethodno "programiran", posebno za

njega razvijenim softverom. Prvi računari programirani su tako da su pravljene liste

instrukcija pisanih u binarnom kodu koje su u memoriju računara prenosene korišćenjem

tastature teleprintera ili bušene papirne trake. Pisanje ovakvih programa u takozvanom

internom jeziku računara bilo je veoma teško i zametno, posebno je bilo teško otkrivanje

i korigovanje grešaka u programima. Danas programeri pišu programe na jezicima koji su

veoma slični prirodnom jeziku, to su viši i algoritamski programski jezici. Programeri

direktno upisuju naredbe programa u memoriju računara. Posebni programi naredbe viših

programskih jezika, prevode na interni mašinski jezik računara. Posebnu klasu ovih

programa čine asembleri (engl. assembler), zatim prevodioci ili kompajleri (engl.

compiler), interpreteri, pa se u tom smislu govori o asemblerskim, kompajlerskim i

interpreterskim jezicima.

Hardver i softver udruženi čine računarski sistem. Razvoj računarskih sistema

uslovljen je razvojem i hardvera i softvera.1

1 www.masfak.ni.ac.rs/

4

http://www.masfak.ni.ac.rs/


I Razvoj računara – hardvera i softvera2

1. Istorijski razvoj računara (hardvera)

Istoriju „pravog“ računara možemo pratiti od sedamnaestog veka, odnosno od

1642. godine kada je francuski matematičar Blaise Pascal napravio prvu mehaničku

mašinu za računanje. Mašina za računanje, poznatija kao “Pascaline”, se svodila na

nekoliko brojčanika koji su se mogli okretati pomoću igle. Njegov savremenik, Gottfried

Leibniz, nemački matematičar je 1672. godine napravio je mašinu za sve računske

operacije, koja je osim sabiranja i oduzimanja, mogla da izvršava i operacije množenja i

deljenja.

Prva programabilna mašina razvijena je u Francuskoj 1801. godine, od strane

Joseph-Marie Jacquard, oca automatizovane industrijske proizvodnje. Mašina je

predstavljala prvi automatski razboj koji je koristio bušene kartice za kontrolu muster u

tkaninama.

Prva analitična mašina (prvi mehanički programabilni računar) napravljena je od

strane profesora matematike Univerziteta Cambridge, Charles Babbage, 1834. godine čija

je memorija bila kapaciteta 1000 reči od po 50 decimalnih cifara i služila je za smeštanje

rezultata. Mašina je mogla da prihvati operacije iz memorije, da ih sabira, oduzima,

množi ili deli i da vrati rezultat u memoriju. Charles Babbage je dugo godina radio na

ovoj mašini. Može se reći da je prethodnica bila diferencijalna mašina, njegov izum iz

1822. godine, koja je izvršavala uvek isti algoritam, ali nije bila programabilna.

Razvoj računara do dvadesetog veka, odnosno do Prvog svetskog rata je prilično

stagniralo. Pred Drugi svetski rat Britanska vlada je, najpre zbog vojnih potreba,

formirala tajni tim matematičara, kripoanalitičara i inženjera za razbijanje nacističkih

vojnih šifara. Tim predvođen matematičarem Alan Turing-om je 1943. godine

kompletirao Kolos, koji su mnogi smatrali za prvi elektronski digitalni računar.

2 preuzeto sa sajta http://www.ftb.rs/course/view.php?id=5

5

http://www.ftb.rs/course/view.php?id=5


2. Počeci u razvoju softvera

Kako je Babbage-ova analitička mašina bila programabilna, trebalo je napisati

softver. Kreator prvih programa za Babbage-ov računar bila je Ada Augusta Lovelace3.

Alan Turing, pomenut u prethodnom tekstu, je pored razvoja hardverskih

komponenti razvio i ideju apstraktne “univerzalne mašine”, koja je mogla da izvrši svaki

algoritam koji se može opisati. Turingova mašina predstavlja osnovu računarstva kao

nauke.

3. Razvoj računarstva U ovom delu teksta pratićemo razvoj računarstva kroz pet etapa (pet generacija),

pri čemu treba istaći da je razvoj hardvera bio paralelan sa razvojem softvera.

Prva generacija (1951-1958)

Karakteristike ovih računara su velika potrošnja energije, česti kvarovi

računarskih komponenti, veliki gabariti računarskih sistema, delovi odnosno komponente

su najpre elektronske cevi povezane kablovima, dok je program na mašinskom jeziku.

Nastanak ove generacije vezuje se za 1944. godinu i profesora sa Harvarda,

Howarda Aikena koji je, zahvaljujući milionskoj donaciji IBM-a4, razvio računar Mark I.

Računar je bio težine 30 tona, sastojao se od 18,000 elektronskih cevi i trošio je 174 KW,

a služio je za računanje tabela trajektorija za nove topove. Posle rata konstruisan je

UNIVAC I, prvi komercijalni računar opšte namene.

Druga generacija (1960-1965)

Ovu generaciju računara odlukuje zamena elektronskih cevi tranzitorima5,

smanjenje dimenzija, povećanje preciznosti i sigurnosti obrade podataka, kao i

memorijskog kapaciteta.

3 Ada Augusta Lovelace, ćerka lorda Bajrona postala je prvi programer na svetu i njoj u čast je programski jezik Ada dobio ime4 International Business Machines Corp., više o tome na http://www.ibm.com/us/en/ 5 tranzitori su „pronađeni“ 1947. godine

6

http://www.ibm.com/us/en/


Najkarakterističniji pronalazak ove generacije je konstrukcija kompjuterskog miša

1964. godine od strane Doug Englebart-a, kao i završetak sedmogodišnjeg projekta IBM-

a zvanog “Sabre”, koji predstavlja softver koji omogućava rezervaciju avionskih karata

od strane turističkih organizacija.

Treća generacija (1965 – 1975)

Kao što može da se primeti, svaka nova generacija donosi novine najpre u veličini

računara. Tako i ova, doprinosi smanjenju komponenata računarskog sistema, ali i

ubrzanju obrade podataka i većoj pouzdanosti komponenti, formiraju se prva elektronska

kola (čip), raste kapacitet memorije multiprogramskom radu, nastaje komunikacija

između računara putem telefonske linije.

Dennis Ritchie i Kenneth Thomson su 1970. godine u okviru laboratorije Bell

razvili Unix. Unix je moćno, multikorisničko okruženje koje se implementira na različite

platforme, a najveću popularnost je stekao preko Linuxa, Mac OS X, Solaris, IRIX i

FreeBSD u koje je implementiran. Može se reći da se svi operativni sistemi, sem

Microsoft Windows, baziraju na Unix-u. Unix nije operativni sistem, već predstavlja

standard na kom se baziraju različiti sistemi mnogih organizacija i preduzeća.6

Četvrta generacija (1975-1990)

Četvrta generacija računara predstavlja mnogo napredniji računarski sistem od

početnog. Povećava se gustina elektronskih kola (više miliona tranzistora), koja su

zasnovana na izradi poluprovodničkih sklopova korišćenjem LSI7 tehnologije i visoko

integrisanih sklopova VLSI8 tehnologijom, unapređenju performansi računarskog

sistema, razvijanjem mrežnih operativnih sistema.

Godina koja je obeležila ovu generaciju računara je 1971., kada nastaje

mikroprocesor9.

6 https://kb.iu.edu7 rana faza visoko integrisanog računarskog procesora koji je implementiran na DEC PDP-11 setu 8 Very-large-scale integration je proces stvaranja integralnih kola kombinovanjem hiljade tranzistora u jednom čipu9 Микропроцесор обухвата функције централнog процесор рачунара на једном интегрисаном колу или у већини неколико интегрисаних кола.

7


Peta generacija (kraj dvadesetog i početak dvadesetprvog veka)

Ovo okruženje je bitno obeleženo fantastičnim brzim razvojem računarskih mreža

na mikro i makro planu. Novi čipovi sadrže i preko petnaest miliona tranzistora. Izuzetna

su poboljšanja u domenu radnih stanica i brzine prenosa informacija. ovu generaciju na

kvalitativno novi nivo diže masovni paralelizam (korišćenje više mikroprocesora u

jednom računarskom sistemu), kao i proizvodnja računara koji su orijentisani određenim

problemima.

II Računarski softver

Da bi računarski sistem mogao da radi, pored hardvera mora biti opremljen i

odgovarajućim programima koji će njime upravljati. Ova komponenta računarskog

sistema zove se softver (software). Softver se može podeliti na:

operativne sisteme

sistemski softver

aplikacione programe

1. Operativni sistemOperativni sistem je kompleksan programski sistem sastavljen od skupa programa

koji treba da obezbede lako i efikasno korišćenje računara. Bez operativnog sistema

hardver računara, predstavlja samo neupotrebljiv predmet. Operativni sistemi su se

razvijali kao i računari. Prvi elektronski računari nisu imali operativni sistem. Programi

su se unosili jedan po jedan, pri čemu se čekalo da se jedan program završi da bi se drugi

uneo.

Operativni sistemi mogu da se klasifikuju sa različitih stanovišta:

sa stanovišta broja programa koji mogu istovremeno da budu u memoriji

sa stanovišta broja korisnika koji mogu istovremeno da koriste računar

8


sa stanovišta načina zadavanja komandi

sa stanovišta prenosivosti na različite arhitekture računara

Sa stanovišta broja programa koji mogu istovremeno da budu u centralnoj

memoriji računara, operativni sistemi se dele na:

monoprogramske – monoprocesne (jednoprocesne)

multiprogramske – multiprocesne (višeprocesne)

Monoprogramski operativni sistem omogućava da računar drži u memoriji i

izvršava samo jedan program.

Multiprogramski operativni sistem omogućava da se u centralnoj memoriji

računara nalazi istovremeno više programa, od kojih u svakom trenutku može da radi

samo jedan. Redosled i vreme rada svakog od programa u memoriji određuje operativni

sistem tako da omogući korišćenje računara na najbolji način. Zadatak operativnog

sistema kod multiprogramskog rada jeste smanjenje ukupno utrošenog vremena rada

računara na izvršavanje svih programa u odnosu na vreme koje bi bilo utrošeno kad bi se

oni izvršavali pojedinačno, ali da je vreme rada svakog pojedinog programa duže nego

kad bi se on izvršavao sam. Prilikom istovremenog izvršavanja više programa, treba

voditi računa da oni ne koriste pretežno iste računarske resurse, nego kombinovati

programe koji koriste procesor s programima koji koriste pretežno datoteke.

Sa stanovišta broja korisnika koji mogu istovremeno da koriste računar

operativni sistemi mogu da budu:

jednokorisnički (singleuser)

višekorisnički (multiuser)

Kod jednokorisničkih operativnih sistema, računar može da koristi samo jedan

korisnik.

Kod višekorisničkih operativnih sistema na računar može istovremeno biti

priključeno i do nekoliko stotina korisnika.

Sa stanovišta načina zadavanja komandi, u operativnom sistemu postoje:

operativni sistem komandnog tipa

grafički operativni sistem

Kod operativnih sistema komandnog tipa posle uključenja računara na ekranu se

dobija određen znak koji se naziva prompt. Ovim znakom operativni sistem obaveštava

9


korisnika da je spreman da primi komandu. Komanda se zadaje ukucavanjem teksta koji

se sastoji od ključne reči i nekih dodatnih parametara potrebnih za izvršavanje komande.

Pritiskom na taster enter na tastaturi operativni sistem prihvata komandu i započinje

njeno izvršavanje, za koje vreme nema pompta. Po završetku, posle dobijanja rezultata,

ponovo se dobija pompt u novom redu, što znači da je operativni sistem spreman da

prihvati novu komandu.

Kod operativnog sistema grafičkog tipa najčešći način zadavanja komandi jeste

pokazivanje na nju. Pri tome komanda može da ima oblik sličice ili teksta koji se nalazi

na nekom spisku.

Sa stanovišta prenosivosti na različite arhirekture računara, oprativni sistemi

mogu biti:

prenosivi (portable)

neprenosivi – vlasnički ( proprietary)

Prenosivi operativni sistemi s malim izmenama mogu da se koriste na različitim

arhitekturama računara.

Neprenosivi operativni sistemi su projektovani tako da rade samo na određenom

modelu računara.

2. Sistemski softver

Osim operativnog sistema, za normalno korišćenje računara potrebni su i drugi

programi koji se nazivaju sistemski softver. Ovoj kategoriji pripadaju:

programi prevodioci

veznici

različiti uslužni programi

Ovi programi nisu neophodni za rad računara.

Programi prevodioci

Programi za prve računare pisani su u mašinskom jeziku. Naredbe ovog jezika

sastojale su se od nizova jedinica i nula koje su označavale stanje bitova u memoriji

10


računara. Ovakve naredbe najčešće su bile logički podeljene u dva dela. Prvi deo je

predstavljao kod operacije (naredbu koju rečunar treba da izvrči) a drugi deo adresu

registra u memoriji računara u kome je uskladišten podatak. Pisanje ovakvih programa

bilo je teško, stoga je to navelo tadašnje programere da izmisle simbolički jezik u kome je

operacija koju računar treba da izvrši dobila svoje ime, a i adresa memorijske lokacije

dobila je neko simboličko ime. Programi napisani u ovakvom simboličkom jeziku

prevodili su se kasnije u mašinski jezik tako što je programer zamenjivao naziv operacije

njenim kodom, a simboličku adresu stvarnom adresom. U ovakvom postupku svaka

naredba simboličkog jezika prevodila se neposredno u odgovarajuću naredbu mašinskog

jezika. Kasnije je ovaj postupak prevođenja automatizovan tako što je napravljen

program koji je kao ulazne podatke učitavao program napisan u simboličkom jeziku i

zamenjivao ih naredbama mašinskog jezika, tako da je rezultat rada ovog programa bio

program u mašinskom jeziku. Ovaj program za prevođenje nazvan je asembler.

U to vreme su arhitekture računara bile bile različite i za svaki računar postojao je

poseban simbolički jezik koji je zavisio od njegove arhirekture. Zbog toga i program za

prevođenje simboličkog jezika (asembler), napisan za jedan računar, nije mogao da se

koristi na drugom računaru. Isto tako, simbolički program za jedan računar nije mogao da

se koristi na drugom računaru različite arhitekture, jer su im bili različiti repertoari

instrukcija, već je morao potpuno da se reprogramira.

Da bi se olakšalo pisanje programa, a i njihova prenosivost sa jednog računara na

drugi, razvijeni su programski jezici koji su bili bliži korisnicima u određenim oblastima.

Ovi jezici su se sastojali od dvadesetak reči engleskog jezika, skupa pravila za

dodeljivanje imena memorijskim lokacijama sa podacima i skupa pravila za formiranje

ispravnih naredbi u programskom jeziku. Pomoću rečnika i ovih pravila pisan je program

u ovom jeziku, koji je bio gotovo nezavisan od arhitekture računara. Ovakav program

zove se izvorni (source) program.

Da bi program napisan u nekom od ovih jezika mogao da se izvršava, trebalo ga

je prevesti u mašinski jezik. Za ovo prevođenje korišćen je poseban program prevodilac

nazvan kompajler (compiler). Program prevodilac je učitavao program u izvornom jeziku

kao ulazne podatke, a kao rezultat rada davao je program u mašinskom kodu, pri čemu je

jedna naredba izvornog jezika prevođena u više narebdi mašinskog jezika. I dalje je za

11


svaku arhitekturu računara morao da postoji odgovarajući program prevodilac za svaki

programski jezik koji je korisnik želeo da koristi na tom računaru. Postoje i programski

jezici kod kojih su naredbe nezavisne jedna od druge i mogu da se izvršavaju odmah. Za

takve programske jezike u početku nisu bili pisani prevodioci nego interpreteri, koji su

prepoznavali naredbu i odmah je izvršavali.

Da bi se izvršio program napisan u izvornom jeziku, treba ga prvo uneti u računar.

Ovo unošenje programa u računar izvodi se pomoću posebnog programa koji se zove

editor. Zatim se ovako unet izvorni program prevodi pomoću programa prevodioca da bi

se dobio mašinski kod. Posle toga se korišćenjem programa za povezivanje (linker)

prevedeni program spaja sa drugim programima i sistemskim softverom da bi se dobio

izvršni program. Takav program se korišćenjem programa punjenje (loader) unosi u

memoriju računara i izvršava. Za traženje grešaka u programu koristi se poseban

program, koji u tome pomaže i naziva se debager (debugger).

Do pojave personalnih računara sve ove operacije izvođene su nezavisnim

programima i odvojeno. Arhitekture personalnih računara su jednake, pa se program

prevodilac koji radi na jednom računaru može koristiti na svim personalnim računarima.

Veznici – drajveri, jesu programi za korišćenje različitih perifernih jedinica i

drugih uređaja. Svaki uređaj koji se priključi na računar mora da ima i odgovarajući

program koji se zove veznik i koji komande date iz nekog programa prema nekom

usvojenom standardu prevodi u komande koje uređaj razume.

Uslužni program olakšavaju korisnicima pojedine poslove koji se često

obavljaju. Ovakvi programi mogu se davati ako dodatak operativnom sistemu, ali ih

najčešće pišu i distribuiraju sami korisnici.

3. Aplikativni programi

Treću kategoriju računarskog softvera sačinjavaju aplikativni programi. To su

programi za rešavanje različitih problema, ako što je obrada teksta, rad sa tabelama,

crtanje, rad sa bazama podataka, obrada slike, animacija komponovanje i obrada zvučnih

zapisa, različiti proračuni u nauci i tehnici, igre...

12


Ove programe pišu prouzvođači računara, specijalizovane softverske kuće, kao i

sami korisnici računara.

Programi za obradu teksta – služe za:

unošenje teksta u računar

modifikaciju unetog teksta

oblikovanje teksta za štampanje

Unošenje teksta je početno smišljanje i ukucavanje dokumenta. Modifikacija ili

editovanje je svako menjanje sadržaja dokumenta, bilo da je u pitanju samo ispravljanje

grešaka unetih pri početnom ukucavanju, bilo dodavanja, brisanje ili zamena reči i

rečenica ili većih delova dokumenta. Oblikovanje ili formatiranje je priprema

dokumenta da lepo izgleda kad bude odštampan. Bitna osobina obrade teksta jeste

razdvajanje pisanja dokumenta od njegovog ispisivanja na papir. Koristeći program za

obradu teksta, istovremeno sa pisanjem teksta mogu se popravljati greške, menjati uneti

tekst dopisivanjem ili izbacivanjem pojedinih delova, te naknadno menjati tekst i

oblikovati ga nakon pisanja.

Nekada su se programi za pisanje teksta delili na:

editore,

procesore teksta i

formatere teksta.

Editori su programi koji omogućavaju unošenje, ispravljanje, čuvanje i štampanje

teksta. Oni su obično deo operativnog sistema računara, ali ima i editora koje su napisali

korisnici. Oni imaju različite dodatne mogućnosti. Sada se uglavnom koriste samo za

unošenje programa na nekom od programskih jezika i podataka za te programe.

Pod procesorima teksta nekada su se smatrali programi koji su imali veće

mogućnosti od editora jer su omogućavali i složenije operacije s tekstom.

Ovi programi su korišćeni za unošenje teksta namenjenog za štampanje, da bi se

kasnije tako unet tekst dodatno oblikovao i pripremao za štampu formaterom teksta,

nekim od programa za oblikovanje. S uvođenjem laserskih štampača dobijene su nove

mogućnosti za oblikovanje teksta.

13


Programi za rad sa tabelama (spreadsheet) imaju na ekranu prikazane tabele,

podeljene na vrste i kolone, koje služe za prikazivanje i obradu poslovnih podataka.

Okruženje u kom se odvija rad programa čine:

radne tabele (worksheets) za unošenje, računanje i analizu podataka

grafikoni (charts) za grafičko predstavljanje podataka

baze podataka (data bases) za obradu velikog broja informacija

posebne mogućnosti za formatizovanje, grafiku i keriranje štampanih i trenutnih

(on-line) izveštaja.

Radne tabele se sastoje od ćelija (cell) u koje se unose podaci koji mogu biti

izvorni i izvedeni. Izvorni podaci se unose u ćeliju direktno, dok se izvedeni formiraju u

ćeliji pomoću formula u kojima se pozivaju izvorni ili drugi izvedeni podaci.

Podaci u tabeli mogu se predstaviti grafikonima raznih oblika. Promena jednog

podatka dovodi do automatske promene svih izvedenih podataka u tabeli i na grafikonima

u skladu sa ovom izmenom.

Pored ovih osnovnih mogućnosti, programi za rad s tabelama imaju i manje ili

veće mogućnosti za rad sa bazama podataka, s obzirom na to da se relacione baze

podataka zasnivaju na tabelama. Ali ovi programi nisu namenjeni za upravljanje bazama

podataka. Programi za upravljanje bazama podataka se koriste za manipulaciju velikim

brojem podataka. Svaki logički povezan skup podtaka čini bazu podataka. Za

upravljanje podacima koristi se programski sistem koji se naziva Data Base

Management System. Sistem za upravljanje bazama podataka treba da obezbedi

najosnovnije funkcije:

kreiranje baze podataka

ponovni pristup podacima

modifikaciju (ažuriranje) podataka

sortiranje podataka

kontrolu pristupa podacima

formiranje izveštaja

Kreiranje baze podataka obuhvata unošenje i zapisivanje na nosiocu

informacija.

14


Ponovni pristup podacima jeste postupak koji se sastoji od određivanja mesta,

odnosno nalaženja podataka na nosiocu informacija formatiranje podataka i određivanje

traženog podatka među podacima koji su na raspolaganju. Podaci uskladišteni na nosiocu

informacija ne moraju biti u obliku koji je pogodan za neposredno korišćenje, već može

biti potrebno dodatno formatiranje podataka, a ponekad i preuređenje u drugi redosled.

Modifikacija ili ažuriranje baze podataka podrazumeva dodavanje novih

podataka u bazu, uklanjanje podataka iz baze i izmene na podacima u bazi.

Sortiranje baze podataka znači uređivanje podataka u bazi po redosledu zadatom

nekim kriterijumom.

Kontrola pristupa podacima je unutrašnje regulisanje toka postupka upravljanja

podacima. Ona utvrđuje da li neki korisnik može da pristupi podacima i da ih menja, ako

i postupak kada više korisnika pristupa istom podatku.

Primenjujući razne kriterijume, na osnovu podataka u bazi mogu se formirati

razni izveštaji.

Programi za obradu crteža primenjuju se za predstavljanje crteža na vektorski

način (draw programi).

Prema nameni, dele se na programe koji su više namenjeni dizajnu i na programe

koji su prvenstveno namenjeni tehničkom crtanju.

Bez obzira na to kojoj grupi pripadaju, svi programi za crtanje imaju veliki broj

sličnih naredbi koje se mogu podeliti u sledeće grupe:

za crtanje osnovnih grafičkih objekata

za manipulisanjem objektima

za transformacije objekata

za globalni pregled slike

za korišćenje teksta

za dimenzionisanje

Naredbe za crtanje osnovnih grafičkih objekata uključuju naredbe za crtanje

duži i izlomljenih linija, crtanje slobodnom rukom, crtanje kvadrata i pravougaonika,

crtanje kruga ili elipse...

15


Narebde za manipulaciju objektima uključuju naredbe za označavanje,

premeštanje, brisanje, kopiranje i rotaciju objekta, popunjavanje zatvorene konture bojom

ili šrafurom, grupisanje više objekata u jedan ili razdruživanje grupe u pojedinačne

objekte.

Naredbe za transformaciju objekata uključuju naredbe za rastezanje, sažimanje

i simetrično preslikavanje objekata.

Naredbe za globalni pregled slike služe za uvećavanje delova crteža ili njegovo

umanjivanje.

Naredbe za korišćenje teksta koriste se kod programa namenjenih za tehničko

crtanje za opis crteža.

Naredbe za dimenzionisanje koriste se za označavanje dimenzija na tehničkim

crtežima.

Programi za obradu slika primenjuju se za predstavljanje slike u računaru na

rasterski – bitmapirani način (paint programi). Koriste se za unošenje slike u računar

pomoću odgovarajućeg uređaja i njihovu obradu. Deo naredbi ovih programa sličan je

naredbama za obradu crteža. Pored ovih, postoji i veliki broj narebdi karakterističnih za

obradu slika.

Programi za animaciju omogućavaju stvaranje pokretnih slika, filmskih sekvenci,

zatim kombinovanje raznih tehnika, vizuelnih i zvučnih efekata. Koriste se u dizajnu,

projektovanju, za pravljenje reklamnih spotova i sl.

Programi za obradu zvuka se primenjuju za obradu zvučnih zapisa na sličan način

kao što se procesori teksta primenjuju za obradu teksta. Oni omogućavaju komponovanje,

unošenje u računar postojećih dela, kao i različite naknadne obrade unetih zvučnih

zapisa- njihovu izmenu dodavanjem ili izbacivanjem pojedinih delova, zamenu

instrumenata, različite zvučne efekte...

Programi za proračune u nauci i tehnici se primenjuju različitim naučno

tehničkim proračunima-statičkim i dinamičkim proračunima u građevinarstvu i mašinskoj

i sličnoj industriji.

16


Igre čine veliku grupu aplikativnih programa. Predstavljaju znatan deo industrije

softvera. Namenjene su najrazličitijim uzrastima.

17


Zaključak Proteklo je više od pet decenija razvoja računarskih sistema. Tokom prve tri

decenije, primarno je razvijan hardver sa ciljem da se snize troškovi obrade i čuvanja

podataka. Osamdesetih godina i dalje se najviše pažnje poklanjalo razvoju hardvera i

povećanju njegove brzine i moći. Tek u poslednjoj deceniji razvoja, izazov su postali viši

kvalitet i niži troškovi softvera.

Danas softver predstavlja ključ uspeha većine računarskih sistema i ujedno factor

diferencijacije organizacija koje ga poseduju. Softver je postao bitna komponenta u

poslovnom odlučivanju i osnova u naučnim istraživanjima i inženjerskom rešavanju

problema. On takone predstavlja značajnu komponentu u industrijskim, transportnim,

medicinskim, telekomunikacionim, vojnim i brojnim drugim vrstama sistema. U

savremenom svetu softver je praktično neizbežan i svuda prisutan. Na početku 21. veka

izmenjeno je poimanje softvera i isti javnost prihvata kao tehnološku stvarnost u

budućem razvoju.

Odnos cena i performansi računara smanjen je za proteklih 20 godina milion puta,

a prema Murovom zakonu (Moor) predvina se isti trend i za dva nastupajuća perioda od

po 20 godina, nakon čega se očekuje da će doći do zasićenja i ovaj odnos će biti znatno

umanjen. Kao posledice Murovog zakona, ustanovljeni su osnovni softverski zakoni, koji

opisuju trendove razvoja softvera:

softver se širi kao gas, sa stopom rasta od 33,9% godišnje,

softver će se širiti sve dok ne bude ograničen Murovim zakonom,

rast softvera omogućava održavanje Murovog zakona o rastu hardvera,

rast softvera je ograničen jedino ljudskim ambicijama i mogućnostima i

softver je "nepoderiv" proizvod, što omogućava njegovo korišćenje

neograničeno dugo (iz čega je proizišao i navedeni problem 2000. godine,

jer niko nije očekivao da će se softverska rešenja tako dugo održati u

produkciji).

Najznačajnije posledice ovih zakona su da će razvoj softvera predstavljati

najvažniju industrijsku granu i u 21. veku. 10

10 www.ef.uns.ac.rs , Softver i softverski inženjering, strana 1-9

18

http://www.ef.uns.ac.rs/


Literatura

1. Softver i softverski inženjering, Ekonomski fakultet u Subotici

Korišćeni sajtovi:

2. http://www.ftb.rs/course/view.php?id=5

3. www.masfak.ni.ac.rs/

4. https://kb.iu.edu

5. www.ef.uns.ac.rs

6. http://www.ibm.com/us/en/

19

http://www.ibm.com/us/en/

http://www.ftb.rs/course/view.php?id=5

Documents

Softverska komponenta racunarskog sistema