U prohladno jutro puno teške izmaglice, natopljene smradom noći, pođoh po

par duša u sumnjiv, prljav Grad. Ispred sebe poslah Demone da po snovima ljudi jezu poseju i moj dolazak najave. Oni nebesima odani budili su se u znoju, a krik pun straha parao im je osušena grla. Grešni spavaše mirno.

Odavno me nije bilo gore i rajske ptice kao s lanca da su puštene odmah se osiliše. Mnogo je novih čistunaca, prevratnika i licemera, stalo da guši moje zdravo i po meri iskvareno stado. Počeše Isusovi glasnici zarazu da šire, gori od kuge — pronoseći novu bolest koja poče da hara, kažnjavajući sladostrasne i lakomislene na veliku radost dragih nam nebesa.

Iz toplog Pakla, s vrela naslade i pohote, iz dubina beskrajnih, punih patnje i jauka, popeh se gore na svetlost, metlu smrtne i prolazne. Umorih se od večnog posla pred vratima — od suđenja i presuđivanja senima kojima kraja nema. Na vrh rogova sele su mi propale svetice, pravedni i Žalbe njihove.

Kako vreme svojim dvogrbim, balavim kamilama gazi po pustari večnosti, meni sve teže pada to glumatanje mrtvih pred vratima Pakla. Prenemažu se, podvaljuju i petljaju mrtvaci, kao što su i za života činili, a od mene milost traže.

— Smiluj nam se Gospodaru — izgovaraju duše pred večnim konačištem i lažu me. Vekovima neprekidne kolone seni pričaju mi iste priče i svaka od njih hoće da me prevari.

Neki bi dali sav svoj život u zamenu za neki skromniji i sva bi dela svoja poništili. Skromniji bi malo da uveličaju jedno i prećute drugo. Pošteni slažu usput, da i ne osetiš. Najgori su, jer njihova laž najviše sliči istini.

Slušam te njihove gluposti, gledam jad i bedu ljudsku. Strpljivo otpratim svakog od njih. Presudim kako treba, red smanjim, pa odem da dam oduška đavolskom biću svom i nakupim snage ne bih li mogao nove da otrpim i valjano obavim posao.

Ali, nema za nas Đavole mira. Nigde. Ni ovde gore, medu smrtnima, ni u Paklu, domu našem. Nema za nas počinka. Nigde rogove da skrasiš i predahneš.

Ovde se s belokrilim anđelima, bagrom nebeskom, skupljenom s koca i konopca, borimo. Ljudske duše na pravi put vraćamo.

Dole s grešnima ratujemo, duše njihove popravljamo, osluškujemo, navijamo. Ličimo na sajdžije koji pogrbljeni i napregnuti bdiju nad tanušnim mehanizmom, tražeći mu leka, a sve pazeći da ga ne oštete. Kao da smo zanatlije, a ne zli dusi.

A te seni nove? Kako to samo Boga huli. U sred Pakla na Satanu diže glas. Onom smrdljivku na krstu razapetom u slavu peva, ne zato što veruje — ne veruje to ni u šta — nego tek da tera inat. Mene psuje i grdi, advokata traži, porotu, rok žalbe. Kuka za pravdom, kao da je pravda nešto naše, a ne njihovo. Ubih se objašjavajući da su oni sami — slabi i podložni svakojakom zlu — pravdu izmislili. Ja ne sudim pravično, već onako kako moram, i zato je svaka moja presuda pravedna.

To onda kune, plače, proklinje. Od rođenja su oni dobri, nikom zla učinili, smerni i pošteni, a Pakla dopali? Pa, kako je to moguće? Sad je to besno, hoće da ujede.

Oni ljudi uložiše, oročiše, a banka im propade. Čitavoga života on čovek dobar

bio. Svako jutro se krstio ili se Alahu klanjao. Samo je sa svojom ženom legao, nikad varao, nikad krao, a u Paklu se našao?

— I gde je tu pravda? I ko će to sad da plati? I čija je to greška? I zašto, molim Vas? I što baš ja? Ma jeste li vi to proverili, gospodo? Ko je vama ovde pretpostavljeni? Ne znate vi još ko sam ja! — zapeni svaki drugi, uveren da je neko negde baš njega lično oštetio. Kao da će sunce da navuče zastore i ugasi peći zbog njegove persone.

Grešaka ima i nisu retke. Dopadne nama i po neki koji nam nije potreban i probdi taj u Paklu umesto u Raju. Niko od njih nije bio toliko važan da bi ga oni odozgo tražili. Da nam i sam Isus padne šaka ne bi se na nebesima mnogo bunili. Bili bi oni zauzeti borbom oko prestola.

Popeh se gore jer mi uši probiše baš ti dobri, lepi i pravedni, neprestano tražeći ono čega nema ili im se ne može dati. Idu uokolo, moljakaju, teorije razvijaju. Iznalaze oni mane Paklu, vide probleme, predlažu rešenja. Svađaju se i biju međusobno. Zbog njih je dole život postao nervozan, napet. Nikad ne znaš kad će neki da iskoči i da ti sedne za vrat.

Pre par dana, tek što se—umoran od posla—nameračih na dva bela, prćasta dupenceta sestara bliznakinja iz neke selendre u Bavarskoj — kad eto ti izniče čova, psihijatar. Zgađen od mrtvih, još uvek podlih i prepredenih — taman što postavih po tu jednu jabučicu okruglu na svaku šapu svoju i krenuh da mučim sebe odlukom o koju li ću prvo da se omrsim, kad on bez pardona poče da slini.

— Znate, dugo Vas već posmatram — reče, a ja u čudu pogledah taj jad od seni što se meni, Mefistu, duša Čupaču, zlom duhu, slugi Sataninom, obraća.

Pustih ga da kaže šta ima, u isti mah užasnut neshvatljivim činom njegovim. Htedoh da dokučim izvor te ludosti, što iz njega stade da bije poput mlaza blata i rđe iz pokvarene česme. No, ništa ne dokučih, već me samo zapahnu miris mulja i starih, trošnih cevi.

— Rekao bih da Vi imate potisnutih nagona, koje sublimirate upravo kroz ovu latentno incestuoznu seansu, kojoj se ne može poreći možda ni crta podsvesnog homoseksualizma — sruči on u lice Mefistofelesu, sinu Božijem, palom sinu i šepavom, ali Božijem.

Psihijatar, duša sitna, vašljiva — zanesena budalastim teoremama, naoružana opakim jezikom struke svoje, koja ni samoj sebi ne može da pomogne i izvuče se iz mutljaga po kojem se valja. Meni je našao da soli pamet. Meni kojem se od duša i muka njihovih rogovi povijaju.

— Beži budalo! — siknu jedna od sestara, želeći grešna da spase ludu i Mefistofelesu blago svoje preda; da mi pruži svoje belo, srcoliko dupence oblo.

— Marš! — oglasi se druga i obe zavrteše, pohotnim kruškicama svojim, koje goreše, užarene na Mefistovim umornim šapama, lečeći ih plamom želje što je, tinjala u njima. Zapevaše im grleni glasovi. Otvoriše se preda mnom uspaljenice.

Manuh budalu na koju je šteta bes trošiti — bacili se na sestre, ali ludi reče — da, da, tako je to. Meni snova Vladaru, noćnih mora Caru, pade mrak na oči.

— I kažete podsvesni homoseksualizam kolega — započeh mimo, oprostivši se ne bez žalosti od dva najlepša dupeta Pakla. Rupice njihove okrugle, čvrste, stegoše se od žalosti i tuge što ostaše same i prazne.

— A šta ćemo, kolega, ako sam ja, na primer, čista svest? — nastavih, uhvativši

ga prijazno pod ruku. — Preko toga duh, zao, veoma zao duh. Kako ćemo onda da defi-nišemo podsvesno? Kako da u jednom palom bogu pronađemo crte incestualnog i homoseksualni poriv?

— Mislim da se ne bih u potpunosti složio sa Vama, a imao bih tu i šta da dodam — stade da paradira sav važan, gledajući u mene kao da samo traži dopuštenje pa da prospe seme mudrosti po neukoj obrazini dosadnog, uobraženog sveta. Bio je pun kao mudančići pubertetlije kad omiriše čipkaste gaće mlade rođake iz provincije. Samo je gledao gde da štrcne.

— Izvolite, izvolite slobodno — dodah sav unešen, predan razgovoru, čvrsto ga držeći pod ruku.

— Jedan od uslova delovanja svesti je upravo podsvest, kao njena motorna snaga — reče on s blagim nagoveštajem započinjanja lekcije, koju će ovom neukom Đavolu da održi, putujući u nepojamne dubine podzemnog mraka.

— Ja se ne bih složio sa kolegom — dodade drugi, privučen našom temom i pridruži nam se bez poziva. Naduven kao žabac od velikih reči koje su mu igrale u grlu, jedva je čekao da ih pusti napolje, ne bi li one očas posla to ružno rogato stvorenje kraj njega pretvorile u stalnog pacijenta.

— I za razliku od kolege, ja bih Vama pre pripisao crtu svesnog fetišizma, koji se koreni u podsvesnom kastracionom strahu — izvali novi, te i njega uhvatih pod ruku. Ovaj mi je bio još draži.

— Da znate da tu ima nečega. Ima, bogami — potvrđivao sam i klimao glavom u znak odobravanja.

— Ali, kolega — prekomo će prvi, sve kolutajući očima meni iza leda — kao da sam uveliko lud te da strogo treba voditi računa šta se govori u mom prisustvu. Tu negde pridruži nam se novi doktor i čudno društvo stade sad učetvoro da silazi polako, neprimetno, u dubine Pakla.

Išli smo neobavezno ćaskajući. Iscrpna nenametljiva analiza palog anđela, promicala je kraj nas čas s jedne, čas s druge strane, kao nit prijatnog razgovora, zavodeći šaroliko društvo.

— Ja bih rekao da je u pitanju analna faza — nastavi jedan od mojih pratilaca.

— Ne, ne, kolega. Ne možete iz analne faze izvlačiti kastracioni strah — tekla je priča.

Zaneseni u međusobnom obračunu nisu shvatali da smo prispeli tamo odakle dušama nema povratka.

— Bilo mi je drago, gospodo — rekoh naglo i naklonih se, a hladnoća hodnika učini da moje reči zazvečaše poput raspuklog kristala.

— Gde smo mi ovo? — ozbiljno upita prvi, od kojeg je sve i počelo. Shvatio je da ne zna put natrag.

— U mojoj podsvesti — zagrmeh, gubeći se u tmini — tamo gde mladi, nezreli Demoni cepaju duše! Đavolov smeh i njihov očaj stopiše se u isti zvuk. Sve te latentne kastracije,

faze i kompleksi u liku mladih, obesnih i gladnih Demona, proždirale su halapljivo seni velikih doktora. Učiše ih pravom zanatu.

Demon pocepa, raznese i pojede drhtavu dušicu, nanoseći joj nepojamni bol, pa je ispljune čitavu, svu slepljenu od pljuvačke i užasa. Potom je opet raščereči, pa

tako u krug, kao mačka s mišem. Vratih se poslu sve priželjkujući da se na nekom kongresu psihijatara sruši

tavanica, pa da do kraja naplatim za ona dva bela bavarska dupeta. No, Đavolu u inat, nijedan jedini dotične struke ne dopade groba, a mene je umor ponovo svladao.

Reših zato da se popnem gore i posetim raskošne Gospe svoje. Usput će se naći vremena da obiđem stado, rasteram anđele i otmem koju dušu Raju obećanu. Sporta radi. Da ne izađem iz forme.

Samo kraj Gospi smrtnih i prolaznih, mogao je Mefisto da nade mir, i kosti đavolje, kao svet stare, odmori do jutra. Okružen njihovim dahom, uronjen u zrelu lepotu žensku, umeo sam da se preporodim, snagu obnovim, s anđelima borbu nastavim i grešnima sudim blago.

Raskošne, leponoge, mačkaste gospe moje. Sve do jedne razmažene, do greha sujetne, đavoljim poklonima okružene. Obučene u svilu, okićene zlatom, ležeći na mekim jastucima, gostile su me svojim dražima. Bujne i nasmejane, u nedrima su me grejale. Svaka je nosila moj pečat na ljupkim stopalima, kojima zemnim životom hode, i sjaj Pakla u oku.

Stigoh tako natmuren i željan spokoja, u star i prljav Grad. Nedonošče, zalutalo medu prave metropole, bez glasa je primilo zlog duha i njegove Demone na svoje neoprane ulice. Niko živi tu ne bi prepoznao Đavola. Samo su snovi ljudski znali da je Gospodar tu, kraj njih.

Ružan i naheren, Grad mi je bio drag usled nepokora, koji jednako i naše, Đavolje pleme krasi. Napadali su ga sa svih strana, izjedali domaći iznutra, a on je kao i mi šepesao mračan, crn, terajući po svome.

Šarolik, prašnjav i zagušljiv, Grad je odbijao anđele, a kad sam gore najvažnije mi je da ne gledam belokrile zunzare kad ne moram. Uz to ni jedan jedini kutak nije mogao osetljiv, umetnički duh moj, da podseti na otužni srednjoevropski model i kopije koje se raširiše širom sveta, pa ne znaš je li to mnoštvo istovetnih gradova ili igra ogledala.

Teskobom me ispunjavaju kuće pažljivo poredane po smišljenom redu, uklopljene i sravnjene, tako da jedna na dragu liče kao jaja na pijačnoj tezgi. Sveže ofarbane, uvek čiste, sa cvetnim zavesama na prozorima i uređenom baštom pred kojom se sija novi automobil, za mene su uvek bile slika pretakanja božije kreativne snage u more proseka i dosade.

Ulice bez pikavaca, bez blata i tragova pijanaca. Ljudi svi rumeni, radni i pošteni. Sve čisto, uredno, a duše prljave. Kroz njih vetar zavija i prašinu diže.

Ne piju nedeljom prepodne, onda kad sede po ledenim crkvama visokih, oštrih svodova, gde ih plaše rogatim Đavolom. Zato se ne trezne pre i posle lažnog bogosluženja, jer Pakao i nauk naš vuku ih u svoja nedra. Iza cvetnih prozora, plivajući u salu, mutno čeznu, a ne znaju zašto, jer — sve imaju.

U Gradu, u kojem se pojavih nakon dugih godina, patnja beše jasna i vidljiva kao prvo stidljivo rumenilo na obrazima device. Tu se strasno živelo — tražilo se, propadalo i nalazilo. Stanovnici uvek u kovitlacu. Jure na sve strane, troše se bez potrebe i kraja. Nikad se tu nije živelo mirno, razumno i staloženo.

Voleo sam da prođem poljem njihovih snova punih boja i svežih slika. Snovi prljavog Grada behu uvek bogati i živopisni. Svašta se moglo naći lutajući kroz

njih. Mnoga retka zver znala je tu da ostavi svoj trag i đavolu pokaže lice, koje tako vešto krije dok ne spava.

Ljudi koji žive u istim, okrečenim kućama poredanim pod konac, imaju iste snove. Njihova snena polja obojena su još većim sivilom od njihove jave. Tu san nikoga ne oda.

No, veću rano jutro, tek što je prošetao ulicama, Sudija koji duše meri nabrao je čelo. Grad se promenio.

Ljudi ovde postaše mutni, plačni i krvoločni. Suludi smeh čuo se na svakom koraku, ali oni nisu umeli da ga razaznaju, već su se i sami smejali kao da inje zdrav razum, ljut i opak u svom gnevu, zauvek ostavio same. Ludost im je kroz vene potekla umesto krvi.

Svet se menjao. Poredak kakav su oni znali, u ambis prošlosti pada, a novi, još golobrad i nejak, tek se rada. Ne valja, jer kada se gradovi i svetovi menjaju ja ne dižem glavu od posla.

Točak se pokrenuo. Ništa više nije kao pre. Jedni grabe, drugi gube. Samo Pakao i ja ih čekamo, kao što bi ih čekali i da nije promena koje mute vodu. Čekamo mi pobednike da nam dođu skupa s pobeđenima.

Ustanova smo od tradicije i poverenja. Banka koja ne poznaje bankrot. Jedrimo odakle god vetar da zaduva.

Međutim, krdo ljudsko — sa ono malo izuzetaka s jedne i s drage strane — ni u šta više nije verovalo. Osim to malo novca kojem i zlatnu podlogu ukinuše, pa je njihov papirni totem postao iluzija od cifara sazdana, nizašta više oni nisu marili. Istine se rasplinuše, sumnje se kovitlaju, a odgovora nema. Istrošeni.

Trebalo je samo pružiti ruku, čupnuti malko i dušu uzeti kao cvet iz bašte, ili pripitomljenu pticu koja jadna, za točena, nema kud da umakne. Duše su, kao bombone u izlogu, nudile same sebe na prodaju: mnoge za čist špric, jednu ratu kredita, često za haljinu ili nova kola.

Recesija je vladala na svim poljima, pa i kod nas onostranih. Puno bezvredne robe i malo kupaca odmah obori cenu. Zato se oko onih duša koje vrede vodila bespoštedna bitka.

Više od svega sam voleo da dušice — tek blagim dahom nebesa prosvetljene — anđelima ispred nosa ščepam i otmem. Kao i svaki majstor svog zanata — kovač, grnčar ili slikar — tako i ja bejah uzbuđen i spreman da virtuozno, kako Mefistofelu dolikuje, ptičice nateram ne bi li same sletele na moj dlan. Sve bih učinio samo da im se krilca još u klici skvrče i osuše, a oreol nad glavom istopi i smradan, poput šlajma što se niz grlo cedi, u crevima završi.

Ali odavno nije bilo pravih izazova. Nema duša poročnih, što sa dna bluda visine Raja gledaju, ni onih nebu okrenutih, što u mraku od naslade stenju. Nema više tih velikih, koji u sebi planinske vence i ponore kriju, spremni da se s vrha u sunovrat bace i ponovo ispnu.

Ovi novi koje Raj grabi i vodi — svi su isti. Kao da ih je brat moj, mali Isus, na štanc mašini pravio. To od kad se u pelenu prvi put upiškilo ima jasan cilj i od njega ne odustaje. Sve je njima zacrtano i sve oni već znaju.

Bacili se na posao, žarom mladog bikčića, da otimam od neba i podzemlje hranim kao da mi je prvi put. Kupovah, nudih, mirisom bluda duše okružih. Otvorih im zdence pohote. Do podsvesti njihove kroz snove sam puteve krčio. U

svest sam im seme sumnje posadio. Polako, strpljivo, iz dana u dan, delo sam svoje konačnom ishodištu

privodio. I dok sam — više iz dosade, no potrebe radi — jednu od duša rečima od hladnog

čelika i šumskog meda sekao pa ponovo sklapao i rastavljao, pojavi se Ona! Iznenada, bez najave, kao zvezda što nebom tamnim bljesne i noć razgori! Kao munja što zapara tiho veče i zapali šume! Kao oluja što za sobom pošast ostavi!

Zlatokosa, vitka, ponosita kao lavica. S pogledom što seče i do dna bića, silovit, prodire. S očima mačke i nožicama koje Đavolu prastarom dah presekoše i pamet zlu, bistru i britku pomutiše. Srž mi zadrhta probuđena, i izvi se plodnim, svežim vetrom ponesena.

Okrznuh neznanu pogledom. Tren samo, da niko ni naslutio ne bi da je Sudija oko na Njoj zaustavio; da je slikom nožica Njenih prelepih tešku dosadu — što se poput magle nad njim nakupila — razvejao.

Staro, Davolsko, iskvareno srce, Mefistofelesa matorog, koji je nemilice duše grabio i u Pakao ih vodio, odmaralo se i uživalo na dražesnim nogama mladih dama ili zrelih gospoda. A ove vitke nožice, tankih gležnjeva i slatkih okruglastih peta, koje su na visokim štiklama oštro udarale o uglačani pod, zazvoniše ledenim hodnicima Đavolovog srca. Duše mi behu posao. Lepe ženske noge — strast.

Po zvuku koraka, po onom sitnom, odsečnom jeku potpetica, znao sam da pročitam dušu žene. Ponosite, nesrećne ili podatne; one hladne što sporo cvetaju; one ledene koje se zapale i sagore — sve su zvučale kao muzika sfera, koračajući u svojim prekrasnim cipelicama. A cipele njihove — nimalo slučajno — izvijemm oblikom svojim podsećaše na davolsko delo.

Ništa slađe za Mefista, umornog od Pakla i večite kuknjave pravedno osuđenih, no da s kakve mirisne nožice izuje meku cipelu, usnama svojim utisne pečat na stopalo prekrasne dame, i time je u ponositu dvorkinju Pakla pretvori. Pa da preko glatke kože, nemirnih prstića, nežnog članka i vitkog lista, ne zaustavljajući se kod kolena, u pol njen zaroni, sladeći se opojnim mirisima uspaljenog, vrelog, ženskog, u kojem Đavo uživa, u kojem pohota caruje, a nebo ga prokletim naziva, bojeći ga se.

Nema većeg straha za anđele od materice kojoj se grlić otvara i pulsira prateći vrhove sladostrašća. Sve je tu sklisko, mračno, nabubrelo. Nema mesta da se razmahnu krila.

Taj kratak, Đavolu starom dovoljan, pogled na mladu lavicu — probudi sećanja što jurnuše duž vekova. Njima se sporo i teško probijala istorija smrtnih, dok smo se mi tukli s nebom za ljudske duše. Bol što još od pada potresa naša srca, koja kucaju treptajima zvezda i s njima će da zgasnu, bol zaigra u tom gorkom pogledu i ujede me oštrim zubima.

Prvi put je ugledah i lik Njen me je zaboleo. Jako, kako bol ume da ugrize onog koji je s nebesa pao.

Setih se noći jedne tmurne, vlažne i pijane. Vek je čitav prošao. Krvav, kao i svi pre njega.

Setih se svog prijatelja — pesnika našeg — đavoljeg, što je o cveću zlom pevao, što je čamotinju u pesmu skovao i litanije Gospodaru našem perom u zvezde pretočio. Najbolji medu sojem svojim, kojeg anđeli htedoše da otmu i dušu mu

raščine; da u Paklu ne bi pevao; da svojom pesmom ne bi slavu našu širio. Išli smo ulicom punom kurvi tražeći ženu. On mulatkinju kakvu, ne bi li mu

smrad i vlagu iz vena mirisom voća i vrelinom svojom zalečila. Ne bi li pesmu kakvu uzdasima svojim pohotnim ispevala. Ja tek u potrazi za lepim parom nožica na kojima bih rogove ove bolne odmorio i dušu sa sobom u Pakao poveo, da se ne vraćam praznih šaka.

Bilo ih je svakakvih. Masne, debeloguze, bujne, ispijene. Na sve spremne ako im se dobro plati, a u mojim rakama novca uvek koliko treba. Tužna, Đavolja sudbina. Uvek možeš koliko hoćeš onoga što ne želiš.

— Bi li Gospoda da zajašu? — dobacivala je neka profuknjača, smejući se krezubim ustima kroz koja je palacao crven, šiljast jezik.

— Ili bi Gospoda da budu jahana? — razdrala se prva kraj nje, lupivši dlanom po okruglom, ogromnom dupetu, koje je zinulo ka nama kao da će da nas proguta.

Okrenuh se, a kroz izmaglicu vlažne noći, skrivene u senci, zasjaše oči, odvukavši misli Đavola, koji se dosađivao u ulici punoj jada. Mačkaste, lukave i pitome, oči kurve, u duši device.

— Ili bi gospoda nešto posebno? — reče glas iz pomrčine, i žena iziđe na svetlost. Zasja dragulj na prljavom pločniku, ulica ožive.

— Da, gospoda bi nešto posebno — uzvratih joj, ne obazirući se na siktanja drolja uokolo, i priđoh toliko blizu da me zapahnu njen dah. Volim dah lepe žene. U dahu se čita lepota duše njene.

— Sve posebno gospodine, treba i platiti posebno! — nasmeja se ona nevešto, i pruži dlan kao gospoda na rukoljub a ne kurva za platu. Još se ta nijednom nije prodala.

Spustih zlatnik. Đavolji dar. Duša i večnost odoše za komad hladnog zlata. Nisam hteo njeno telo za sat ili noć. Hteo sam je čitavu, zauvek.

— Kako ti je ime? — upitah, uronivši iza ledenih očiju mačke. Bilo je tu nečega što zove Mefista, što za njim u potaji žudi. Duboko, duboko skriveno u kurvi početnici, Čekalo je da bude otkriveno.

— Klodet, gospodine! — reče, ne verujući da u rukama drži zlato. Zenice joj se raširiše, jer je htela Đavola da prevari.

— Lažeš! — uzvratih, i spustih još jedan. — Lažeš, ali ti ime pristaje — nasmeših se i spustih treći zlatnik na dlan.

— Podigni suknju, Klodet. Visoko, iznad glave je podigni — rekoh ledeno i napunih joj šaku zlatom.

— Hoćete ovde, gospodine? — pogleda me, zbunjena, stežući čvrsto topli metal kao da će joj on promeniti život, i podiže suknju. Prava glad i lažni moral obično biju kratke bitke, a ona je bila gladna.

Bijesnu bela koža iznad crnih čarapa s jeftinim podvezicama, izbledelim od pranja. Noge čarobne, prelepe. One što pamet mute i dušu ovog Mefistofelesa strašnog, ovog surovorg Gospodara snova, put visova Čiste pohote uznose. Miris jeftinog sapuna i čiste žene.

— Ti nisi kurva — izgovorih, spustivši joj suknju i uhvatih je pod ruku. Ostavismo pesnika i drolje za sobom, a uplovismo u noć pred nama.

Te večeri je zaspala sita, obraza rumenih od vina. Sva mirisna i čista, ploveći oblacima najboljih parfema, usnila je prelep san voden mojom rukom. Njena

stopala je krasio Mefistov pečat. Dva velika Belialova Đavola bdila su nad malenom Klodet, pazeći da ni dašak vetra ne dirne kosu njenu zlatnu.

Okupao sam je, nahranio, obukao. Nožice njene đavoljim celivom blagoslovio, ali s njom nisam legao. Čekao sam da ono u njoj skriveno, za mene ostavljeno, u punoj lepoti svojoj okupano, Đavola u nedra primi i bol mu zaleči.

Zaspala je stežući zlatnike svojom malom, nežnom šakom, a ja sam otišao u Pakao. Sedam vekova ranije ostavih usnulu prelepu igračicu Fatmu bez straže, na po-verenje i reč arhanđela Gavrila.

Te noći u šatoru Ibn—Sauda, izgubljenom negde u utihmiloj pustinji, lepa robinja Fatma, kao devojčica oteta sa španske galije, od majke francuskinje i oca švajcarskog najamnika, igrala je za mene i svog gospodara. Igrala je poput misli što se uvijaju glavom mudrog Boga, pokretom i pogledom nas zavodila. Kosom mirisnom kroz peščane oluje i daleke gradove visokih tornjeva vodila.

Najlepša noga koju od onog jeftinog trika s krstom moje Đavolje oko ugleda. Vitka, odlučna. Nožica što hirom odiše i nežnu ženu pokretom svojim slika. Nožica, koja nemirom svojim poruku za mene nosi.

Poljubih te noći njena prašnjava stopala, ostavih pečat svoj. Čelom Đavoljim bilo njeno osluškujući, duh moj u dubini duše njene svetlost je nazreo.

Svetlost za nas pale zabranjenu, velovima skrivenu i u senkama čuvanu. Svetlost do koje se našim putem stiže. Onaj sjaj, koji poredak nam znan na nebu i na zemlji ruši. Nazreh istinu odbačenu i zgaženu u Fatmi i ljubavi njenoj, koja je kao pustinjski cvet na surovom pesku stidljivo glavu podigla.

Tog jutra, dok sam ja s Gavrilom primirje sklapao, niotkuda iznikli, vitezovi krstaši napadoše logor Ibn-Sauda i pobiše sve živo osim Fatme. Nju su oteli i odveli. Izredali su se na igračici svi do jednog, a onda je ostavili polumrtvu da majka pustinja i sunce dovrše bogougodno delo njihovo. Uništene utrobe, polomljenih nogu i usana izgriženih, popucalih od žeđi ime je moje prizivala, moleći se da sunce zađe.

— Mefisto — odzvanjao je šapat nemoćne Fatme, a Gavrilo i bagra oko njega drali su se i urlali ne bi li glasovima svojim, na nebesima negovanim, šapat Fatmin zagušili i Mefistofelesa obmanuli. — Spasi me, Mefisto! — prolamala se molba njena.

Mefisto je stajao pred vojskom Hristovom, njih gledajući, a o njoj misleći. Primirje nisam sklopio, do Fatme nisam stigao. Umrla je s molbom na ranjavim usnama.

Dušu su joj anđeli sagoreli i na nebesima zatočili, pustivši je da svene sama od sebe. Nema više Fatme. Nema ni traga o njoj.

Nema ni Klodet, ni duše njene, ni dva Đavola koja nestaše skupa s njom. Raščinjeni su i razvejani put ništavila, kao i Lucija, hetera moja, čarobnica i Đavolica.

Dve hiljade godina, dvadeset vekova, dva milenijuma, milion i osamsto hiljada sati deli me od Lucije i njenog osmeha. Za smrtne, vreme od lažnog rođenja glumca nad glumcima. Doba od kojeg oni računaju vreme, počevši od nule, kao da pre Isusove komedije nije bilo ljudi i bogova. Za nas, tren u večnosti. Za mene, večnost bez istine.

Heteru upoznah na trodnevnim orgijama koje je svake godine o praznicima

Junone Kaprotine priređivao trgovac Tacije Limpik sa ženom. Bese to moje omiljeno svratište, sve dok ih, oboje, nisu posekli varvari na obali Dunava, gde su bili proterani dekretom samog cara.

Lucija je imala oči dvorskih mačaka starog Egipta. Njen osmeh je znao jutarnji mraz da otera i nebo plavetnilom ispuni. Kosa njena, usud Čupača duša postade i Sudiju mirisom svojim opčini. Trag stopa njenih uskih još u duhu mom stoji.

Vino se tad potocima točilo — gusto, mirisno i masno. Jelo porok beše, jer je za osetljivo nepce a ne za stomak pravljeno. Duše su se nebesa klonile, kao večne dosade i Paklu stremile. Rim. Isprva grad, pa država, i na kraju carstvo. Veliki Rim. Naš Rim. Danas u prah i pepeo pretvoren, pravi i jedini Rim.

Lucija beše ljutita, a milosrdna; beskrajno tužna, kao dete vesela. Duhu ovom naklonjena, ljubavlju obasjana, istini ga je vodila.

Afričkim zlatom sam njene članke kitio. Najskuplje tkanine s Istoka krasile su obline hetere moje. Nožica njena bosa samo je po cvetnom tepihu gazila. Ali u Pakao prelepa Lucija nije došla. U dubini svojoj nije Mefista na svetlost iznela.

Znali smo da moj mali, pokvareni bratić, prozvan posle Isus Hrist, završivši sa spletkama na nebesima sprema veliku prevaru i medu smrtnima. Oduvek je bio majstor mutnih radnji i čistih podvala. Veliki improvizator, koji je postao prvi na nebesima ne ukrstivši mač ni sa jednim od nas. Zato sam i bio u Rimu ne bih li osujetio njegov naum.

Prvi, rimski pokušaj budućeg Isusa započet Cezarovim ubistvom, propao je pre no što je i počeo. Oktavijan, kojem sam zdušno pomagao, pokazao se ubrzo kao moćan i dalekovid vladar.

Rodilo se Zlatno doba, koje će Isus pretvoriti u prah i pepeo. Carstvo smo osnovali, dali mu zamah, ali ga nismo sačuvali. Luciju sam izgubio odmah i zauvek.

Ubiše je psi nebeski. U snu. Ubiše je i dušu joj ra-zvejaše. Anđeli mrzitelji, besni i nemoćni. Krilati, beli anđeli. Braća naša. Oni što nas, ljubomorni, s neba pobacaše.

Ostao je samo miris njene kose, i trag stopala prelepe hetere na nežnim laticama raže koje su uvele već do večeri, rasute po podu. A kad je pred zoru hladni vetar snažno zagudeo rimskim ulicama od Lucije moje ne osta ništa više. Ni Rimske imperije nema više.

Jasan zvuk potpetica što se gube u daljini trgnu me iz sećanja, ali bol ostade u zlom duhu mom. Nepoznata je odlazila, ne primetivš starog Đavola pred kojim seni drhte, a snovi se povijaju.

Posvećen ženskim nogama, strasno kao što već pali anđeo može, još ne čuh takvu melodiju koraka. Naizgled ljutita i gorka, beše poštena i dobra. Oštra je, hirovita, a u dubini duše — odana do smrti. Samovoljna je, tašta, tvrdoglava, srcu svom surov gospodar — užas-žena, rekli bi oni što olako sude. A iza užasa Njenog — znaće samo Sudija večni — lepota se krije. Topla je duša Njena, ljubavi puna, i to one koja ne meri i ne daje se iz računa, već voljom svojom čistom. Voljom da i nas anđele pale, s neba bačene, u nemilosti okupane, zavoli ako joj se prohte. Lavica. Davolica prava, vojvotkinja Pakla.

Iz koraka Njenog sve pročitah. Iz zvonkog glasa kojim je kamen pod stopama Njenim opevao sreću svoju, jer Ona baš njime hodi. Potvrdu dobih.

— Opasno je, ali se isplati — rekoh duši kraj sebe, nastavljajući glup, nategnut razgovor. Nijednom rečju, po kretom ili pogledom, nisam odao šta je Đavo u nepoznatoj slutio. Činilo se kao da je Mefisto svu svoju pažnju posvetio tom crvu Pavlu, kako

beše ime duše što se, u nedoumici, tresla kraj mene. S obzirom čije ime nosi nije ni čudo što se, lakom, premeće s jedne na drugu stranu. Tako mu je i slavni imenjak činio. Malo Savle, malo Pavle. Malo pandur, malo svetac.

—Ne znam — odgovori duša slatkom mukom mučena, a iza nas zaškripaše olovčice.

—Moram još da razmislim — kaza Pavle, i otpi grešnik pečen, nedopečen, a olovčice ponovo stadoše da škripe.

Mladi anđeli belokrili, utvare nebeske, ispljuvci maleni, zijali su s nekog lustera dole na nas. Rumeni obrazi, kosice kovrdžave, u službi najgoreg među nama, motrili su na Mefista i ostalo plemsto podzemlja.

Gledali su pažljivo, sve pamtili i još češće pisali. Andelčići, špijunčići. Svaki korak, svaku reč su zapisivali. A morali su da pišu, jadni heruvimčići. Jer, tupavi po prirodi, teško su pamtili. Ceo dan bi gledali, gledali, a uveče kad treba na nebu da podnesu raport — ništa. Mućni glavicom, zatreperi krilima — ništa. Zato su im naredili da zapisuju šta gospoda odozdo rade kad se medu smrtnima u ljudskom obličju šetaju.

Svima su smetali. Ja sam ih trpeo kada sam morao i svaki čas gledao da im umaknem. Ponekad bih nekog dokačio šapom ako mi se primakne, a znao sam i krilce da skrckam ako sam bio loše raspoložen.

Velzevuv je jedini uživao s njima, jer je oduvek želeo vernu publiku koja bi pomno pratila njegove beskrajne nepodopštine s babama, bakicama, ostarelim gospođama i sedokosim devicama. Sludivao je anđele svojim raznovrsnim nastupima u tajnoj operaciji "Heklam, Vezem, Pletem, Fircam" . Bio je to zamašan poduhvat u kojem je robusni, kudravi Velzevuv, na hiljadu i jedan način spopadao isključivo ostarele dame koje se bave ručnim radom, a anđeli sve to pomno zapisivali.

"Danas je V. gospodi S. u parku predložio da mu ona uradi ono. Kazala je on nevaspitan i da ide beži marš odatle inače će da zove pozove policiju" stajalo je u jednom izveštaju, čiju kopiju je Velzevuv s ponosom pokazivao po Paklu.

"Onda je V. molio, molio, molio, a S je stavila naočare pa rekla da to nije u redu i da to ne treba tako da se radi. V. je seo i kazao da će da se ubije ako mu ona to ne uradi i otkopčao se dole, a S. je kazala da to nikako ne valja i da tu može neko da naiđe. V. je sve ćutao, ćutao i gledao u S. a ona je pričala, pričala (ne citiram, jer je S. tu mnogo brzo i bezveze počela da priča). V. je ćutao i gledao a S. pričala, pričala pa ostavila heklanje u krilo a ruku tamo..."

Operacija "Heklam, Vezem, Pletem, Fircam" od prvog do poslednjeg trenutka bila je očigledna sprdačina, ali svaki detalj je pažljivo zabeležen i poslat gore, na rajske poljane. Kasmje je Velzevuv publikovao i naučni rad naslovljen "Ručni rad i

jezik simbola", s pažnjom propraćen medu populacijom starijih žena. Tu je Đavo dokazivao da svako žensko biće, koje više ne pati od ispiranja

vezanog za mesečeve mene, a bavi se ručnim radom na javnom mestu, zapravo daje signal mužjacima da je bezuslovno spremna za njih u svakom pogledu i u svim

pitanjima u kojima jedna žena može da ugodi jednom muškarcu, pri čemu cilj nikako ne može da bude produženje vrste.

Bio je to jedinstveni doprinos nedostižnog Velzevuva semiotici kao nauci, doprinos koji nikada nije bio priznat iz čiste ljubomore sujetnih semiotičara, ali i radi svog naučnog hermetizma i izvesne egzotike u rešavanju problema. I nebesa su ga odložila u arhivu bez komentara.

Kad su tako pažljivo pratili Velzevuvove ludorije, ne treba ni nagađati šta sve rade, koliko i kakve špijune šalju gore kad ja krenem da otimam duše. Osećao sam tri para anđeoskih očiju iza sebe. Tačno sam znao gde je koji, jasno sam čuo škripu njihovih olovki koje su sve pogrešno zapisivale dok su se koraci Zlatokose gubili u daljini.

— Hodaj lepotice — pomislih — gazi po pločnicima lepa i slobodna. Gazi po hodnicima i srcima. Neka kosa tvoja zlatom ispuni ulice. Neka oči tvoje svetu piju i u duši tvojoj trag njegov ostave. Hodaj slobodna u inat anđelima i nebesima. Ti, Zlatokosa!

No, dok sam ja neznanoj korak mislima pratio i po sećanjima lutao, a anđeli pogrešno zapisivali, duša Pavlova se uzjoguni i umalo mi ne pobeže. U njoj savest poče da se buni, strogi moralni zakon poče da opominje meko, požudno srce.

Sečivo s medom nade svoj put, i ja ga zarih duboko u samu srž jadnog bića njegovog, što se poput zmije, glave klještima stisnute, grčevito uvijalo oko zaslađene, Đavolove oštrice. Namerno, da krilati glodari mogu dobro da vide, stegoh jadnog Pavla svom snagom, sve pazeći da ne popusti.

Bilo mi je potrebno da nebesa saznaju kako je Vojvoda na tvrd orah naleteo, kako se tu sada bitka bije, a Gospodar snova porazu hita. Hteo sam da anđeli dušu osokole, da sutra Pavle jak bude, i da se nož moj medom začinjen o čvrst oklop njegov odbije. I olovčice škripaše, sve pogrešno zapisujući. Niko od njih ni pomislio nije na onaj korak zlatom obasjan, koji utihnu u daljini.

Dok sam se, zadovoljan, u podzemlje vraćao, i dok sam na tasovima na kojima duše merim sudbine mrtvih vagao, nožice one slatkih okruglih peta gaziše bose, ledom mojih grudi. Dok se bol grešnika, koji Pakla dopadoše iako su kartu za Raj kupili, ka nebesima gluvim uzdizao, zlaćana kosa Njena umor je s mojih veđa gonila.

— Čitav sam život Boga poštovala, u pokori živela. Nikad greh počinila. Ni pomislila na greh nisam — gnjavila me je uporno jedna baba-devica. Žilava, sva spečena od jeda i molitava, kukala, je ne prestajući da se moli onima što su je odozgo bacili.

— Slušaj ženo — prekidoh je na kraju. Red se iza nje otegao, a ja sam se spremao ponovo da vidim Zlatokosu.

— Ja bih tebe odavno gore poslao. Meni, vala, uopšte nisi potrebna, a i Pakao će bez tebe da preživi. Tebe su ženo odozgo vratili. Ne uklapaš im se. Kažu da si sama protiv sebe grešila i da je moje, a ne Petrovo, da ti sudim.

— Lažeš, Sotono! — vrisnu duša i ispisa rukom znak krsta preda mnom, sva usplamsala, kao da će bes njen i krst da me oduvaju pred vratima Pakla.

— Ja nisam Sotona. Ja sam Mefisto. To mi je ime od milja, a i lepo mi pristaje. Mefisto, Mefistofeles, a može i Mefistofel. Kako ti se svidi.

Moj i tvoj gospodar se zove Satana, mada ga možeš i Sotonom zvati. To nije

greška. Ali, on se, da te razočaram, krsta uopšte ne plaši, baš kao ni ja što za krst ne marim. Možda nam muka pripadne, ali to je sve.

Krst ti ovde ništa ne pomaže, a iskren da budem, ni gore ti ne bi pomogao. Možeš da se krstiš ili da se klanjaš, možeš mirisne štapiće da pališ, žrtve da prinosiš, ali ti sve to skupa ne pomaže, ženo. I ne izvodi, veštice matora, nego ulazi u Pakao! — Ne! — uskopisti se starica — nikad, Sotono! Nikad! — Da si manje vikala "ne", ne bi ni bila ovde — rekoh i dadoh znak straži da je uklone dok se ne dogovorim sa svetim Petrom šta da radimo s njom. Ionako dugo već šalje svoje potuljene glasnike da me odobrovolje. Nešto mu je trebalo, a došlo je vreme da ga zadužim.

Sutradan, dok sam vabio dušu Pavlovu preko noći očvrslu, rešenu da ne popusti ni po koju cenu i da istraje na svom putu ka nebesima, Zlatokosa ponovo prođe kraj mene. Još dok je šapat dalek bio, stari Čupač duša i veliki majstor bola čuo je Njen korak. Ta odsečna, tanka potpetica koja je resko sekla najavljujući dolazak Njen, podanika poslušnog načini od Gospodara snova. Koraci Njeni, poput slapova bistre vode, utoliše mi žed za lepotom. Žed Đavola.

Žed sile "što vazda zlo čini", kako će oni, zaista zlobni, delo njegovo nazvati, "a uvek dobro sazda", što će isti ustvrditi, ne bi li i Đavola njihovom dobru priveli.

— I, Pavle, hoćemo li ili ne? Prilika je dobra, a tako nešto nemaš svaki dan — dobacih nesretniku kraj sebe, upinjući se da ga slomim, što anđele natera da priđu bliže, ne bi li bolje čuli.

— Ne znam šta da Vam kažem — odgovori duša kraj mene, spremna i odlučna da me nadjača, a belokrili pacovi primakoše se još korak jedan. Trojica ustreptalih. Usre-dsredeni, s olovčicama u ruci. Andelčići — žbiri Hristovi.

— Nemoj sad da vrdaš. Ja nemam vremena da čekam dok se ti premišljaš. Rizik je veliki, ali je zarada još veća. Hrabre sreća prati, momče. Još jedan dan

ću da ti dam, i to je sve! — završih ljutito, a olovčice zaškripaše. Sva tri anđela behu mi iza leda. Vredno su pisali ono što sam hteo da pišu.

Ostavih anđele, zadubljene nad svojim sveščicama, i pogledom potražih oči Njene. Oči mačke i žene. Oči što promenom u duši menjaju boju kao moćni okean, koji nikad i nigde nije isti. Bistri zeleni plićaci koralnih sprudova, zalivi i uvale u kristalno plavom i siva pučina pred oluju — behu mora Njenih očiju.

Polete Mefisto, duh brži od same svetlosti koja mrak para. U dubinu Njenu potonuh — neprimetan — u srž bića koje razgali starog Đavola. Daleko iza Njenog pogleda koji slučajno skliznu ka meni — nestah u Njoj.

Netaknuta, čista. Anđelima neuprljana, đavoljom rakom nedotaknuta. Kao nebo posle kiše. Plavo, sveže nebo. Kao potoci u proleće. Studeni, sveži, zdravi. Duša nepomućena, radosti puna. Pomalo naivna, ali oprezna. Strašljiva i hrabra u isti čas. Nadasve hirovita, sujetna. razmažena. Duša za ljubav spremna. Za ljubav nepomu-ćenu. Pravu ljubav. Onu ljubav koja rada i od koje se zemlja, podzemlje i nebesa tresu.

Izadoh, zadovoljan, smiren. Iza mene ne osta nikakav trag. Niko nikad neće saznati da je Mefisto u ovoj duši bio, u kutke Njene zavirio. Ni Ona, ni anđeli, ni Otac sam. Jedino će Satana čuti. I biče mu drago.

— Sutra ti je poslednji rok! — oglasih se još jednom, polako; da anđeli tačno

zapišu. Zlatokosa se izgubi, ošinuvši me sivilom oluje. Beše to Njen prvi, svesni pogled ka Mefistofelesu — Čupaču duša.

Anđeli su pisali, Pavle se uspešno opirao, a ja sam u oluji Njenoj pijan posrtao. Nebo se natuštilo i kišaje počela. Teška, olovna kiša, poput Njenog pogleda. Zlatokosa se više nije pojavljivala i ja se vratih u Pakao, tmuran kao nebo koje ostavih za sobom.

* * *

Duše su me čekale stojeći u nepreglednom redu. Turobne, povijene seni, sve

uzdišući i jaučući nad surovom sudbinom, nemo su molile da im što pre prekratim muke i odredim kaznu. A ja sam, nošen olujom Zlatokosinog pogleda, hteo u samoći da oživim Njen lik u duhu svom; da gazi lepotica po vijugama Mefistofelovog bića, sva tašta i hirovita; da klonem i umor svoj zbacim pod nebom duše Njene čiste.

No, Đavo sam a ne blentavi anđeo, koji zaludan uokolo letucka i usput, s visina, po svetu prducka. Ja radim, ne dangubim, blenući na nebesima u male i velike bogove. Za mene posla uvek ima.

Meri, odmeravaj, premeravaj, sudi. Čovečuljak sedamdeset godina živeo kao stoka, a ti mu Mefisto presudi kako dolikuje — ni previše, ni premalo. Svađaj se zato, teraj, ubeduj i taman kad pomisliš — gotovo je — evo ga buljuk novih. Ma koliko radio, red postaje sve duži i duži.

Ranije je i Azazel sudio skupa sa mnom. Obično bi menjali jedan dragoga, a ponekad bi širom otvorili više vrata i zajedno nadgledali one darovite Đavole koji su učili zanat sudije.

Azazel je uvek bio oštriji od mene, ali je imao i više strpljenja. Uživao je slušajući laži prestrašenih seni i navodio ih na još grde i veće lagarije sve dok sen, iscrpljena i sva upetljana u lažljivo klupko, ne bi pala pred njim grčeći se u napadima istine. Brbljale bi seni ispoved bez i trunke izmišljotina, pročišćene svojom sramotom i njegovim strpljenjem. Majstor istine bio je Azazel.

Nema ga ovde već vekovima i dugo ga neće biti. U dubinama Pakla bol njegov odjekuje mračnim hodnicima. Jedne kišne noći, negde u Andima, Hrist ga je iskasapio, nasrnuvši skupa s ostalom bagrom svojom na Azazela skrivenog u ljudskom obličju. Pedeset godina kasnije, šačica španskih vojnika osvojiće čitav kontinent, uništiti jednu civilizaciju i pokoriti rasu. Sjajni oklop i jake mišice će razvejati nejaku vojsku. Krst će sagoreti duše Asteka i poput najgore kazne pasti na njihove potomke.

Krivicu za Azazelovo stradanje nismo mogli da dokažemo. Kad smo, čuvši njegov jauk, stigli na poprište bitke, sve je bilo gotovo. Poubijani Azazelovi demoni ležali su na sve strane. On, raščerečen i izboden, visio je sa oštre stene, bačen odozgo sa zaravni. Desetak mrtvih ljudskih tela, iščupanih duša, ništa nije moglo da nam kaže.

Kad vreme prođe i on se oporavi — vratiće se. Ali to više nikad neće biti onaj stari Đavo, majstor strpljenja i istine. Veliki Azazel.

— Otvorite sva vrata! — naredih Đavolima pred Paklom, potaknut sećanjem na Azazela. i mišlju o Zlatokosoj.

— Neka svi moji učenici dođu i nek' ponesu tasove! — doviknuh za njima da seni čuju.

— Duše ćemo da merimo, grehe da vagamo — zaori se Mefistov glas, izgubivši se u škripi šarki koje stadoše da cvile. Veličanstven prizor mnoštva raskriljenih Paklenih dveri, na polju dokle pogled seže, ispuni seni uzvišenim strahom i one se još više pribiše jedna uz drugu.

Duž čitavog predvorja nasta bučna pometnja. Vrata su se otvarala, Pakao se orio. Đavoli i Đavolice, Demoni i veštice, stadoše da huje, trče, jure unaokolo. Ja sam prvo obišao mlade sudije, svakoga postavio na njegovo mesto, a onda zašao medu seni i blago ih upućivao ka ovim ili onim vratima, pazeći da greh njihov ne nadvisi moći sudije koji će im suditi.

— Preklinjem Vas, nemojte da nas rastavljate! — zakuka jedan proćelavi čičica i obesi mi se o rukav.

— A koga to rastavljam? — Nas! — reče on i pokaza na dve seni kraj sebe. Otac, majka i ćerka. Čitava

porodica i svi u Paklu. U isto vreme i na jednom mestu. — A zašto vas ne bih rastavljao? — upitah ga izdvojivši svo troje. — Molim Vas! — zacvile žena i pade preda mnom na kolena. Mnogi su klečali ispred Mefista, a meni nikad nije bilo jasno zašto to rade. — Preklinjem Vas, gospodine! — rekao je i muž, pa kleknuo uz nju. Samo

je devojka stajala. Za mene je oduvek bilo glupo klečati pred nekim ko je toliko moćniji od tebe,

da ne postoji jama u koju bi mogao da klekneš, a da to ne pokaže koliki je jaz medu vama i koliko si mu ti potčinjen. Ja sam klečao samo pred krhkim Gospama svojim i noge im ljubio, jer su ovog, Đavola moćnog, umele u lepoti da okupaju. Pred Bogom ne bih kleknuo nikad. Pred Zlatokosom odmah. Zato sam i prognan ovamo.

—A ti devojčice — oslovih ćerku prestrašenih očiju, koja se više njih plašila nego mene — hoćeš li i ti da vas ostavim skupa?

—Kaži mi devojčice, ne boj se — rekoh umilno i obavih svoj plašt oko nje — ovde sam ja taj čija se sluša.

—Nemojte, nemojte! — žalosno je zakukala majka i bacila se na mene.— Dete moje, dete moje! — plakao je otac.

—Da te ostavim s njima ili bi da budeš slobodna — šaputao sam joj — da budeš Đavolica? Jer, ti si naša. Ti imaš prava, ti znaš kako bi za greh i bol kaznila.

—Pođi sa mnom i budi slobodna — šaputao sam, vodeći je — Budi naša i kazni za bol koji su ti naneli.

—Ne dam svoje dete, ne dam svoje dete! — vrištala je izbezumljena majka, a otac jaukao presamitivši se od patnje. Potresna slika očajnih roditelja i zlog Demona, koji odvodi jedino čedo njihovo. Ali slika vara, što jača i jasnija, ona sve više zavodi posmatrača.

Otac je malecku silovao još u dvanaestoj godini. Majka, koja je za to znala, ćerku je učila kako da ugodi njenom sopstvenom mužu. Često je i sama dete privodila u bračni krevet, puštajući mašti na volju. Malecka ih je potrovala za svoj šesnaesti rođendan, a onda zapalila kuću i udavila se od dima.

—Vama će ona da sudi! — rekoh brižnim roditeljima, vrativši se iz šetnje s

njihovim izmenjenim čedom. Mlada Đavolica, šiljastih ušiju i jedva vidljivih roščića, zgrabi ih za vratove i uz smeh od kojeg se seni povijaju — odnese u Pakao. Urlikali su još pre nego što pređoše prag, a ja sam nastavio posao.

—Vidim, improvizuješ, Mefisto! — drao se sa granice sveti Petar, mašući ručerdama da bih ga lakše video.

— Mora se, Petre! — doviknuh i podoh ka njemu, blago usmeravajući duše na ona vrata pred kojima će im najbolje suditi, Niko se više nije opirao. Čim je svetac sam došao — znači da mu je važno, a to treba poštovati. Nisam

žurio ka njemu, jer je nekakvog reda moralo da bude. Bio sam spreman da ga saslušam i učinim ono što mogu.

Petar i ja hteli ne hteli morali smo da saradujemo. Takva nam je priroda posla. On — bivši ribar, ja — pali anđeo, a obojica s dušama ratujemo.

Njegov nepouzdan karakter, neobrazovanost i urođena sirovost, smetali su mi čak i u razgovora, ali pošto ne mogu da biram navikao sam se. Lakše mi je s njim nego s arhanđelom Gavrilom, koji se šepuri uokolo noseći Volan-dov mač i stalno preti, uplašen da se jednog dana ne vratim gore.

— Jesi li zbog ove babe došao? — upitah ga iz daljine, pokazujući na sen one džangrizave matore device, koju moji ađutanti odavno dovedoše na granicu.

— Ma, lako ćemo s njom! — odmahnu sveti Petar i ne pogledavši je. — Fuj, gade! — pljunu baba. — Ikonu sam tvoju držala. Svako veče sam ti se

molila, a ti meni tako, gade jedan! I Hrista si se odrekao, dabogda ti u ustima crvi gnezdo napravili! Fuj stoko jedna! — klela je matora uspijuša da je granica odzvanjala na obe strane.

— Molim te, Mefisto! — bolećivo će Petar, zaklanjajući leđima pogled iz Raja.

— Šta radite to, majku vam! — vrisnu baba i odstupi, ali već beše kasno. Sveti Petar iza, Mefistofeles ispred, a ona u sredini.

—Marš, Sotono! — ciknu babuskera. Petar okrete glavu, ja se osvrnuh na jednu pa na drugu stranu, i u času joj pocepah dušu. Raznesoh babu i poslah u ništavilo jednim jedinim pokretom šape.

—E, jesi brz kad treba kakvo zlo da se napravi! — prekori me Petar, u trenu zaboravivši da mi je bio saučesnik. Tipično za njegov soj.

— Nego, trebalo bi mi nešto tako, al' da nije baš ovako — zabrunda ribar sve lomeći šake.

— Nego, kako to "tako što nije ovako"? — Znaš, onako manje, da se i ne vidi i ne čuje, a da bude skoro kao ovo, samo

što nije tako — definisao je Isusov najbolji učenik. Kakvog je učitelja imao i ovo je bilo mnogo.

—Znači, ono onako kao onda, da može ono da padne, a da niko ništa ne zna — zaključih, naviknut na nemušti jezik svetog Petra.

— To! — kaza on odsečno i namignu. — Dovedi je! — rekoh kratko, a on ubrzo, tu negde iz blizine privede jednu

drusnu, jaku ženetinu, s pregačom oko pasa i kapicom na glavi. Pravi ribarski san. —Prošetaj malo, pa dođi — kazah mu značajno, sklopivši plašt oko žene.

—Kako ti je ime? —Eržbet — reče, i to joj bi poslednje, jer joj Mefistova šapa zbrisa moć sećanja

i govora. Onda joj pod plaštom uradih sve ono što će joj sveti Petar raditi i to sa svih mogućih strana, da mi nešto ne promakne.

Kad je došao da je povede, nit' se sećala nit' je mogla da kaže. Samo je blaženi izraz lica govorio da je malo s Đavolom bludničila, ali da o tome niko ništa ne može da zna, jer je sveti Petar to hteo baš tako da uredi.

— Teško je bilo, teško. Da ti kažem, puno sam se namučio. — Vidim ja iz daljine, sve se talasa! — uzbuđeno će sveti Petar. — Jeste. Moram sa svih strana da zatisnem. Da nigde ne iscuri slučajno. — Ma, jesi li ti siguran? —Ne znam. Morao bih da proverim — drznuh se. — Samo ti proveri — ozbiljno reče — a ja ću da čuvam stražu. Pokrili Eržbet plaštom, pa navalih da zatiskujem rupe rajskoj ptici, dok nam je

sveti Petar čuvao stražu. —Je li, hoće li? — rekao bi on s vremena na vreme. — Hoće, hoće, samo još ovo da začepim — odgovarao bih, a omutavela Eržbet

bi zastenjala trepćući očima. — Vala, sve sam zapušio! — rekoh na kraju i dadoh mu ženu u ruke. Probleme s dušama smo često rešavali po kratkom postupku, a i ovo je bila

usluga koju je Petar manje-više redovno tražio od mene. Pozdravismo se bez reči i svako ode svojim poslom.

Petar će se sad dugo baviti oko bezazlene Eržbet, a Pakao će da radi punom parom. Hteo sam da završimo sa senima, koje čekaju u redu, a da njima s one strane ostane puno posla.

Otkad Azazel patnjom puni paklene hodnike, glavni deo suđenja pao je na mene. Obično sam sam sudio, ali sam morao sve češće da učim mlade Đavole teškom zanatu, kao što sam i tad činio, leteći od jednog do dragog, da vidim kako izlaze na kraj s mrtvima i njihovim lažima.

Ponekad mi je Velzevuv pomagao, ali nemiran i uvek pun snage koju je negde trebalo izduvati — nije dugo izdržavao na jednom mestu. Za njega su bili poslovi koji traže pokret i brzinu.

Sam Gospodar je često znao da dođe i sudi dušama kad se ja umorim ili odem. Činio je to s puno pažnje, mirno i mudro. Onaj kome je kod njega suđeno, slavio je u Paklu pravičnost njegovu. Jer Satana beše, i još uvek jeste, najbolji sin Oca svojega. Sudio je brže i blaže od Mefista.

Učenici su, po običaju, sudili sporo. Dugo su vagali, čekali da se kantar umiri.

No, puneći se sa svih strana, dok sam ja leteo od vrata do vrata, u Paklu se zagušiše prilazni hodnici i prihvatne dvorane, Astarotovi Đavoli, koji su unutra bili zaduženi za red, psovali su duše glasno, a mene u potaji, jedva krčeći put kroz uzrujanu gomilu.

Trebalo je sad sve to rasporediti, prihvatiti, odvesti i smestiti. Ugled naše ustanove upravo je i počivao na disciplini bez formalnih obeležja i preciznoj organizaciji, koja je delovala kao spontani sled događaja.

Isto kao da dodeljujemo Oskara. Svi raspoloženi i duhoviti. Teče kao voda ladna, i nigde da vidiš gvozdenu disciplinu koja iza ove predstave stoji.

I dok se unutra užurbano radilo, ispred Pakla beše pustoš. Tek umrli čekali su

da ih Petar propusti na ovu ili onu stranu. Sveti je za to vreme kroz ruke propuštao slatku Eržbet.

—A ti? — upitah poslednjeg koji je, skamenjen, s kacigom pod rukom, stajao pred nama, ne mičući se s mesta. —Šta ćeš ti ovde? Šta čekaš?

—Ne znam — odgovori unezverena sen i krenu da drhti. Beše se skršio na motoru, koji mu je otac kupio za rođendan. Još se nije gore pošteno ni ohladio, majka mu i ne zna da je poginuo, a on već kod mene stigao. Bazdio je na pivo iz konzerve i jeftinu rakiju.

— Pa, što se ubi, nesrećniče? — upitah, silazeći sa strašnog trona. Šarke su škripale svuda oko nas. Došlo je vreme za fajront.

— Ne znam — reče blenta i ostade da stoji, sve zijajući oko sebe ne bi li dokučio gde je.

—E, ovome neću da sudim! — pomislili i uđoh s njim u Pakao, zatvarajući vrata za sobom. Dečko je drhturavih kolena išao za mnom, ne znajući kuda da se dene. A onda stade u sred paklene gužve, i gorko zaplaka shvativši šta ga je snašlo.

—Čiko, čiko! — povika mali huligan, dok ga je par debelih Đavolica, vrišteći od smeha, vuklo u mrak. Mirisao je na devojačke poljupce, a to je za njih matore bio izazov kojem ne mogu da odole. Nisam čuo da klinac urla od bola. Sve se to izgubilo u zadovoljnom dahtanju gladnih Đavolica.

Održah kratak seminar sa mladim sudijama. Dobre pohvalih, lošima ukazah gde su grešili. Trebalo je još da uče, ali su svakog časa mogli da nastave i bez mene. Kad Đavoli odoše, Mefisto, umotan u plašt i praćen očima uhoda, krenu gore, među žive.

Uputih se do jedne Gospe svoje, probudih je u sred mrkle noći i legoh u topao, mirisan krevet, grejući svoju studen uz njenu snenu kožu. Gospa mi se gnezdilau naručju, umiljavajući se poput razmažene mačke. Noć je bila blaga i laka. Kao da je znala za gužvu i nervozu ispred Raja i pustoš pred Paklom.

I tad, dok zadovoljan i smiren, držah ženu u naručju, pojavi se misao. Bijesnu slika jasna poput vedrog dana nakon obesne kiše i ispuni zlog duha. Videh čelo svoje umorno na uskim stopalima Zlatokose. Osetih želju kojom me ispuni slika Njenih nožica, još mokrili od tragova mojih usana.

Takva misao Đavolu ne dolazi sama — niti se rada niotkud. Iz riznice znanja, prošlih i budućih, od sećanja, težnji i stremljenja, u palom bogu, starijem od Zemlje i Sunca, želja je stvorena, u misao pretočena. Snaga njena potrese me do srži bića Đavolskog.

U rano jutro napustih svoju maznu Gospu, ostavljajući bogat poklon u njenoj mirisnoj papučici. Kad bude ustala, stajaće na čistom zlatu.

Šetao sam pustim parkovima, susrećući samo uspavane vlasnike pasa koji su zevali, čekajući da im se ljubimci pomokre kraj drveta. I ja sam šetao svog kera, samo što je moj imao krila i pišao u gaće. Mladi anđeo me je u stopu pratio, sve sa beležnicom u ruci, pazeći da mu nešto slučajno ne promakne.

Dan je bio lep. Polako sam koračao vukući onu nogu koju mi polomiše kad se pobunismo, a andelak je lepršao iza mene. Đavo i pas čuvar u jutarnjoj šetnji parkom. Idila. Meni je nedostajao povodac, a njemu brnjica.

Lutajući tako Gradom, čije su ulice iz časa u čas bivale sve bučnije, Gospodar i

verni pas stigoše tamo kud su se uputili. Pavle mi se preko noći ukiselio, pa je malo smrdeo s jedne, a malo se cedio s druge strane. Čvrsto je bio rešen da svoju dušu, Raju obećanu, ne proda Đavolu ni po koju cenu.

Iako mi nimalo nije bilo žao, trudio sam se na sve moguće načine ne bi li heruvimče zapisalo kako sam ljutit, ogorčen zbog poraza, i spreman na osvetu. A maleni je pisao i pisao, vredno beležeći svaku reč.

Zlatokosa se pojavila iznenada. Naglo je izbila iza ugla, i odlučno kročila na scenu. Motreći na anđela i pazeći na dušu kraj sebe, nisam čuo Njen korak prigušen mnoštvom drugih.

Ona prođe kraj nas i Njen oštar pogled lavice zaustavi se na meni. Nimalo slučajan, Čupaču duša i gospodaru snova jasan kao gorski kristal, pogled udari o Đavola, zanese Demone zaštitnike, i zari se u ledene bregove zlog duha.

— Zar vi još čekate? — stajalo je u njemu, iza onih očiju koje menjaju boju. Iza očiju što zrakom svojim, pogled prativši, smrviše Mefistov led.

Ona uzdrma teška vremena bola palog Arhanđela, kojeg s neba baciše u ponor — jer slobodom bi on s nebesa svet okitio. Čiste oči Njene, naklonosti pune, zapretenu snagu oslobodiše i Mefistofelesa matorog dahom proleća ispunile. Oči Njene čiste.

—Fufica — reče Pavle, primetivši da gleda ka nama. Olovčica heruvimska zastade.

—A kako gleda kurva! — nastavi, smeškajući se Pavle, ptičica nebeska, kaša ljigava i masna, duša gramziva, potkupljiva. Otpi balavim usnama iz čaše, ne prestajuci da merka Zlatokosu s prezrenjem. U meni mračni oblaci stadoše da kuvaju.

Andelčić nije znao šta da radi, okrenuvši glavu ka nepoznatoj. Malo kerče pitalo se vredili li Ona truda ili ne. U Mefistofelesu, Vojvodi tame, bes poče da kipi i zemlja krenu da drhti.

—Ne valja! — prolete mi duhom i brzo se osvrnuh. Mali je šiljio olovku i osluškivao huk iz podzemlja. Zlatokosa je ponovo gledala u mene.

—Smiri se, Mefisto! — pokušah da umirim Đavola koji je došao po svoje, a znao sam da ću obojicu da uništim. Gotovo je. Satrću ih da ni traga od njih ne ostane.

— Takve su samo za ono, miki. I to zguza! — reče još Pavle, i ta mu beše poslednja. Zemlja potmulo zahukta, svet se zaljulja u korenu. Iščupah mu dušu i rastrgoh je tu za šankom, sve sa čašom u ruci.

Iščupah ga iz smrtnog tela, i krpe od duše, bacih Demonima da ostatke pokidaju i po crnilu besmisla razveju. Osta prazna ljuska koja će po inerciji još da leluja i padne opustošena.

Skočih istog časa, poput besne zveri da anđela dohvatim za gušu dok se ne doseti jadu. Zarih mu kandžu u grlo pre no što je uspeo da se snađe i utekne. Mali me prestrašeno, tupo osmotri glupavim okicama, zaslini, pa panično pogleda u bujnu zlatnu kosu zbog koje će ludo poginuti.

Nije stigao da zapiše. Olovčica mu ispade, beležnicu mu oteh. Ali sećao se gad krilati. I ma kako sad izgledao bespomoćan, vratio bi se taj po svoje.

Cimnuh iz sve snage, a grozni jauk anđela na samrti, potmuli tutanj, i žamor ljudske gomile — stopiše se u zvuk užasa. Malecki je žilav vratić imao. Bio bi od njega danas-sutra veliki anđeo da nije turao nos gde ne treba.

Ovako, od njega, osim bolnog urlika, ne ostade ništa. Ni perce s krila. Što kandža Čupača duša, što Mefistofelovi Demoni, dok dlanom od dlan, od anđela postade izmaglica. Kao da ga nikad nije ni bilo.

Iščupah dušu Raju obećanu. Ubih anđela bez ikakvog razloga. Prekrših zakone na kojima svet počiva. Objavili nebesima rat. Sve da bih sačuvao Zlatokosu.

A Ona, nehajno, u odlasku pogleda još jednom. Onako usput, koketno, ne sanjajući da će zbog Nje muka i patnja krenuti da haraju svetom; ne shvatajući da su zbog tog Njenog pogleda nebesa već počela da se tresu.

Heruvimi, privučeni krikom iščupane duše i samrtnim hropcem jednoga od svojih, krenuše da padaju s neba poput snega pred Božić. Pahuljasti anđeli, čisti kao uštirkana krevetnina u javnoj kući.Isprano belo, tu i tamo po neka fleka.

U rojevima stadoše da se vrzmaju uokolo, užasnuti, tražeći makar trag svog negdašnjeg druga. Strah i neverica na njihovim uvek nadobudnim, uzvišenim licima, počeše da prerastaju u bes.

Voleo sam besne anđele. Od besa im se krila ukrute i nakostreše, pa onda jednim pokretom mogu da ih slomim.

— Mefisto — reče najsvetliji i najhrabriji medu njima — šta radiš to Mefisto? Zaneseno i predano ukori me svetli i istupi ka meni predvodeći rulju nebesku što stade uokolo da se skuplja i pesničicama svojim da mi preti.

Koraci Njeni odzvanjali su gubeći se u daljini. Slobodna, ponosita, svetlooka, Zlatokosa.

— Znaš da nemaš pravo, Mefisto? — nastavi lepi, pa se primače još bliže. Ljudi su, slepi za svet naš, ovostrani, užurbano prolazili uokolo, zamišljeni nad

svojim dosadnim poslovima. I ljudima i anđelima okrenuh leda. Njene se potpetice nisu više čule i ništa me više nije interesovalo.

— Okreni se kad ti govorim! — viknu hrabri anđeo, i pun uzvišenog gneva spusti ruku na mene.

Ustadoh polako, i tom andelčiću što se drznuo da zlom duhu o pravima govori, krila zgrabih i polomih. U jednom dahu. Drznik pade na zemlju previjajući se od bola, a ostali prhnuše u nebo, da s bezbedne visine grde i prete. Kako je samo hrabra bila ta bratija što odozgo grakće, dok im drug pred Đavolom leži.

Ljudi krenuše da gaze preko ranjenog anđela. Jedna debela ženturača nagnječi mu rebra. Neki čupavi, neuredni momci, isprljaše ga blatnjavim čizmama.

Nije više bio ni beo, ni velik, ni lep. Postao je pali anđeo, polomljenih krila, ostavljen da trune u blatu.

— Sa Mefistom se tako ne razgovara! — rekoh mu, pridigavši ga iz prašine. I sam sam jednom s nebesa pao. Nakon pobune, noge mi polomiše, da zemnim šarom odlučno i čvrsto ne gazim nikada više.

— Mi jesmo protivnici anđele, smrtni neprijatelji, ali se poštovati moramo. Ne zameraj se zlom duhu zbog dve tri duše, bez obzira koje su i kakve one.

Ja sam Čupač duša, Satani i Ocu polažem račun, a ne vama. Ti nemaš pravo tako da mi se obraćaš. Budi srećan što te zbog ovog neću izvesti na sud! — rekoh, i uprtih ga na leđa. Pošto istrošiše pretnje, njegovi su ga ostavili na milost i nemilost Mefistotela. Anđeli Hristovi, izdajnički, lenji soj. Sad kad treba da se tegli, nigde ni jednog od onolikog mnoštva.

Podigoh se s ranjavim i smoždenim vojnikom nebeskim pravo do Granice.

Gutao je mladi anđeo na leđima zlog duha. Ćutao sam i ja smišljajući kako da ih odvučem od Nje. Kako da Zlatokosu sačuvam čisto.

Moglo je i bolje da bude, ali šta je tu je. Što sam počeo — to moram da nastavim, sad povratka nema. Treba ih zbuniti, sludeti, preplašiti i izvući što više dok se ne snađu.

Na pustoj Granici, međi što Raj razdvaja od Pakla, bacih anđela na drugu stranu. On bolno jeknu, izvi se i osovi na noge.

— Znaj anđele, da sam ti ja krila u prah mrvio, i da su te smrtni svog izgazili, tvoji bi te kao i sad izdali. Mogao si danima da lelečeš bespomoćan, ali onaj što je i sam sa krsta zapomagao, ni glavu ne bi okrenuo.

— Svetlost dobrote njegove čuva nas od zla. Žrtva njegova uči nas da u bolu postojani stojimo.

—Vi ste glumci, svi skupa s Njim. Pajaci koji letuckaju uokolo i deklamuju naučeni tekst. Vaš bol je farsa. Žrtva Njegova — farsa.

— Idi s mirom Mefisto! Ne vređaj! — reče anđeo, siguran s one strane granice, gledajući ujedno kako se otvaraju vrata Raja, a velika vojska hrabro kreće na usamljenog Mefistofela. Beše mu drago što ih vidi kako k njemu hrle, i bi ga sramota, jer tek sad, kad je sve gotovo, pođoše da ga izvuku iz Đavolovih kandži.

—Pamti, anđele! Pamti ko te je s tvog krsta skinuo! — doviknuh mu, povlačeći se, ne bih li namamio hrabre ratnike da predu ovamo.

—Pamtim, Mefisto! — reče utučeno, i odšepesa svojima. Ovi su se prsili, paradirali uobraženi u svojoj svetlosti, ali preko granice nisu kročili.

Krenuh te noći duše da čupam, anđelima krila lomim i svetačke oreole u đubre bacam. Bol, patnja i urlici, razlegoše se međ' smrtnima.

Sve što sam počupao, to odmah u ništavilo pretvorih. Besmrtne duše što su iz smrtnih tela vijugale, rastakao sam i kraju privodio. Za korak jedan, u cipelici od meke kože.

Izlomljene anđele sam u buljucima skupljao i njihovima bacao. Pred Rajskim vratima razlegao se lelek vojske kri-late. Suze i rane njihove zagadiše rajske sveže potoke. Sve da bih od Nje i misao njihovu skrenuo. Da se ne dosete i da joj dušu ne uzmu.

Nebesa se na noge digoše. Isus je kod Oca otrčao da se žali. Rafajla su Satani poslali, s pretnjom i protestom. Ja sam, snagom opijen, đavolski pir terao. Duše su u ništavilo letele, anđeli bežali, a Ona je negde, u toplini doma svog, mirno spavala, kose zlatne po jastuku raspletene.

— Sad je dosta, Mefisto! — reče arhanđel Gavrilo, negde u rano jutro i stade pred mene. Mačem svetlosti opasan, lep, čist i mirisan, postavio se između ljutitog Đavola i manastira, koji se ugnezdio pod usamljenom planinom.

Pojavio se Gavrilo, jer se ja namerih najednu kravooku, mirnu, Hristosu odanu. Na jednu čednu, bujnih grudi, što jedva čekaše da mleko njima prostruji. Na onu koja se noću, klečeći molitvi predana, dignute suknje Gavrilu davala.

Na njegovom sam izvoru hteo vode da se napijem. Njegovim stadom glad da zadovoljim. I veliki Gavrilo, koji je mimo gledao kako duše čupam i vojsku njegovu kršim, odmah stade pred mene.

— Drugim rečima, čupaj Mefisto, ali mi u harem ne diraj! — dobacih mu i nastavili svojim putem.

— Dosta je bilo. Noćas si valjda dovoljno lumpovao. Zakone si kršio, a niko ni reč da ti kaže. Rat si sam započeo, i mi smo te puštali sve misleći da ćeš se prizvati pameti. Ovo ti je prva i poslednja opomena. Ako sada nastaviš, drukčije ćemo da razgovramo.

Ovako pomirljiv ton značio je da kod Oca ništa nisu postigli. Starom su odavno već dodijali sa žalbama. A koliko znam Satanu, Rafajlo je naglavačke leteo iz Pakla.

Morali su da popuste. Čitava rabota s anđelima koji nas prate bila je prljava i nelegalna. Beležmca koju sam nosio skidala je svaku optužbu s mene i prevaljivala krivicu na njih.

Duše sam čupao jer sam Čupač i to mi je posao. A nijedan od anđela lomljenih nije mogao da dokaže da je stradao nevin.

—Gavrilo, svoja posla gledaj. Šetaj po vašem vrtu, zalivaj, prskaj i plevi. Reč Gospodara svog pronosi, ne petljaj se u ono što te se ne tiče. I puštaj me da prođem. Njena duša, moja je.

—Mefisto, ne izazivaj sudbinu! — zapreti Gavrilo i prihvati se mača. To je trebalo da bude pretnja.

—Gavrilo, njena duša moja je, a taj mač znaš gde možeš sebi da staviš. I kako te nije sramota da se laćaš nečega što nije tvoje?

—Sanjaš, Mefisto, sanjaš. Njenu dušu nećeš da dobiješ ni po koju cenu jer ona je Raju obećana.

Pitanje mača smo davno rešili. I ubuduće me poštedi svojih komentara, molim te. Ili se bar prizovi zdravoj pameti kad mi se obraćaš.

To s mačem je Gavrila bolelo kao ljuta rana što nikada ne zarasta. Na oštrici beše Volandovo anđeosko ime utisnuto i nikako nije moglo da se ukloni.

—Možda ona jeste vama obećana — nastavih ne pominjući više mač. Hteo sam nešto opipljivo od Gavrila, a ne nervozu i bes.

—Istina je da tvoj pečat nosi, ali to, Gavrilo, ništa ne znači. Ona vama ne pripada zauvek. Još joj se lomi duša.

Veri je predana — ja u to ne sumnjam. Ali priroda joj je strasna, Arhađele, u telu plodnom, raspupelom. Ti, valjda, znaš. U telu što željom i bludom gori.

U Boga vera je, pred krstom se moli, a sanja kako noge diže. Noćima te sanja jadnica kako nad njom lep i mirisan, ne skidajući mač Volandov, dahćeš u ljudskom liku.

A ona se širi kao cvetić, noge diže na anđeoska ramena. Grudi izgrižene trlja o tvoja junačka prsa.

Jeste obećana. Al’ na prevaru. Ta duša meni pripada. Ona Paklu stremi. Priroda je zove, a ne vera i vaši zakoni!

— Mefisto, ja se neću cenjkati s tobom! — nastavi odlučno, kao da ništa nije čuo. Bese to znak da ćemo početi da se pogađamo. Stalno smo se cenjkali. Kao seljanke na pijaci.

—Znam Gavrilo, i poštujem te zbog toga. U tvoje jato Mefisto nikad nije dirao. Nikada se ni o jednu tvoju ovčicu duh moj očešao nije. Ovaj Mefistofeles je tvoj pečat uvek poštovao.

Ali, ti i to tvoje roblje nemate časti i nasrćete na sve živo. Za vas ništa nije sveto. Nemate mere, nemate granica. Ništa.

Zato me pusti, Gavrilo. Sve što je vaše i gde ste se nekada bar jednom omastili, počupaću do večeri. A ti me u tome ne možeš sprečiti, Arhanđele. Niti možeš, niti smeš.

Onaj tvoj zajašio, za vratom mi sedi. Ajde što zapisuje, što drobi i dobacuje, nego se još i sprda sa mnom. Mali me prati da bi video kuda idem, pa kad ja odem u Pakao, on nasrće na moju ženskadiju. Posle mi još priča na uvce kako koja vrti dupetom! — grmeo sam besan i povreden. Đavolja kandža se već bila spustila na onu zbog koje mi je Gavrilo stao na put.

— Ako to dokažeš, Mefisto, sami ćemo da kaznimo krivce. I okrutnije od tebe, ako treba — već je prilično popustio Arhanđel. Imao sam ga u šaci. Bila bi sramota da livadom koju on ore gaze hromi Đavoli.

—Dokazujte vi i kažnjavajte koga hoćete! Ja znam kako ću da rešim problem! — kazah, i skupih kandžu oko preplašene dušice.

—Ko se drzne da pečat tvoj polomi i uprlja, Mefisto, na ovom maču će goreti! — reče Gavrilo, sve gledajući ispod oka kandžu koja će svaki čas dušicu da iščupa.

— To ti se nad mačem svojim i pred Ocem dragim zaklinjem. A reč moja na nebesima će zakon biti — procedi na kraju Gavrilo, a ja povukoh šapu. Da je još malo čekao, svetica bi po paklu sise šetala.

— U miru budi anđele i pamti svoju reč — rekoh i ostavih ga. Delo beše gotovo. Gavrilo se na maču zakleo i Njenu dušu neće smeti ni da pipnu.

Jedini je problem što je mač Volandov, a Gavrilo ga samo nosi. S anđelima opreza nikad dosta. Nisu nas jednom na zakletvu prevarili. Sve onako dobri i krilati, i nama i Ocu bi podvalili očas posla. Na reč je Azazel pao, i vekovima od bola stenje, a krivaca nema.

Povukoh se mirno i uđoh u Pakao. Kroz osigurane hodnike i posebne prolaze stigoh do tajnih vrata Gospodarevih odaja.

—Uđi, Mefistofelese, prijatelju moj — reče Satana — čekam te. Čitavu noć pesmu tvoju slušam, a osmeh mi na licu igra.

Kod nas mir. Pred vratima nema seni, unutra se radi. Gore, u Raju, haos. Ne zna se ni ko pije ni ko plaća.

Anđeli kukaju, duše čekaju. Vojska leti ovamo — onamo. Arhandeli se uzmuvali, idu da se žale, da protestvuju. A sve zbog Mefista kojem ne mogu ništa.

— Nisam stigao da ti javim unapred. Morao sam brzo da reagujem i kad sam počeo trebalo je isterati do kraja — rekoh i prihvatih ponuđenu naslonjaču ispred Gospodarevog trona.

— Dugo nisam uživao ovako, Đavole. Uželeh se da našu pesmu čujem, slobodnu, razigranu, da našu snagu osetim.

Oni gore mnogo se prse i letuckaju svetom, kao da je samo njihov. Možda smo mi bili previše skromni i tihi, možda smo im suviše dopustili? Kako bilo, nema više povratka na staro. Dosta smo se povlačili i trpeli. Sa njima mora drukčije.

Da si samo Rafajla video! Preti, a noge mu klecaju! Ne zna šta je, ne može da pojmi!

— Odakle Mefistu snaga? — pitao bi, a kaže — Lucifere, to se njemu ne

sme dopustiti! — Moraš da ga smiriš! — krešti mi tu, u sred Pakla. Ljuti se, a od straha

mu se na perju inje nahvatalo. Budi se vojska Satanina, Rafajlo zna kako to izgleda kad ona maršira, ali ništa ne može da učini da bi je zaustavio.

Dahom sam ga do Granice oduvao, i Hristu poslao poruku. Mefisto ima moje odobrenje i naredbu. Ako im nešto nije po volji, neka idu Ocu pa neka se žale ako hoće.

— Rekao bih da im žalba nije uspela — nasmejah se, pomišljajući na crvena anđeoska lica koja izlaze iz Očevih odaja.

— Nije Otac hteo da ih primi. Znaš da je matori jarac slab prema tebi i da ti gleda kroz prste.

Stari se pravio lud i pet puta ih odbio. Čak je i Isusa oterao, poručivši preko Mihajla da mu ne izlazi na oči dok ga on sam ne pozove. Mislim da je Ocu drago. Mnogo su se osilili andelčići.

— Hvala ti, Satano. Ne znam da li bih naum do kraja mogao da ostvarim bez tvoje podrške i poverenja.

— Slušaj, Vojvodo, kad me braća izdadoše, a Otac s neba bacio, znao sam da ćeš prvi za mnom doći, iako si Mihajlov miljenik bio. Znao sam da ćeš sići u dubine Pakla i stati kraj mene, iako su na mač koji krasi vladara Raja tvoje ime utisnuli.

Istog smo soja, Mefisto. Zlim dusima nas zovu, jer ne mogu da nas umire i dokrajče, ne mogu da nas pod svoj nauk svedu, pa nas zato ocrniše. Njihov jad i beda dobrotom su proglašeni. Naša snaga i misao oholi su, mi smo ti koji ne valjamo.

Ljude likom Đavola plaše, a zlo sami svetom pronose. U ime Satane niko na lomači nije goreo. Nisu zbog mene zatirani narodi, pesme i verovanja.

Zbog njih nema više dobrih bogova šuma i reka. Svaki kutak su oni svojim dobrom naselili, zalivajući to potocima krvi — ljudske i božanske jednako. Čitave civilizacije su rušili. Kulture mrvili i bacali u blato, gazeći ih s četiri

Jevandelja. Oni su svetlost — mi tama. A noge nam izlomiše, u mrak mrkli nas gurnuše, da

svetlošću svojom gorimo tamo gde bi njihova mrzla. Ne zahvaljuj Đavole, ne pristoji ti. Ni ja tebi nisam zahvalio kad si uz mene

stao. Pričaj Đavole, pričaj. Hoću da čujem zašto se nebesa tresu, iako već i sam slutim —reče zadovoljno, uveren da odgovor može da bude samo jedan.

— A šta bi drugo? — kazah i podigoh šape, sve ulepljene od anđeoskog praha i iščupanih duša.

— To znači da razlog ovolikoj gužvi sigurno ima dobre noge! — ironično će Satana, počešavši desni rog.

— Nikad se ja neću vratiti gore. Onaj juri babe, ovaj pravi rusvaj, ne bi li nekoj šiparici golicao tabane. Gde vas nadoh takve? I još ja — prvi među vama — mrmljao je zadovoljno Satana, češući rog koji ga je sve više i više svrbeo. Kad njega rogovi svrbe, svetlost zna da zastane i promeni smer.

— Leponoga je. Mačkooka. Gazi kao lavica. Grivom kose zlatne lepotu svoju zemnim svetom pronosi.

Duša joj čista, neuprljana. Ona što, slobodna, može da odluči i odabere. Duša

što će ljubav Đavolu da pokloni bez trunke straha i trenutka kajanja. Hir iz nje kao vatra bije. U očima joj se naklonost čita. Nožicama gazi, ne da bi

koračala, već da pamet ljudima muti. — I Đavolima, vidim! Pamet muti, snagu daje, a anđeli plaćaju. Mefisto,

Mefisto. Kao svet si star. Snova Gospodar. Prvih se zvezda sećaš. Tolikim si dušama

sudio, Pakao napunio, a zbog para nogu nebo i zemlju prevrćeš — podbadao me je Satana, ne krijući koliko ga sve to skupa zabavlja.

—U toj lepoti, koju duh naš sagleda, put do istine vodi. Do naših se nebesa, Satano, stiže.

—Znam. I to me najviše brine. Duša u kojoj se takva snaga nazire, mora zamršena da bude. Mora da krije ono što u sebi nosi i da pazi koga će na put da pusti. Jer, ako kroz nju oni odozgo prođu i do tvojih nebesa stignu, za sva vremena će ih uništiti. Ona je i kapija i njen čuvar, oboje u smrtnom telu zatočeni. A to smrtno, slabo je.

Odluka Njena može protivna čitavom biću da bude. Kapija se otvara, ali čuvar ne pušta. Ili te čuvar propusti, a kapija neće da se otvori.

Osim toga, još žensko, naglo i preko. Očas posla okrenuće glavu od tebe da te i ne pogleda, ali će ti u mislima biti verna za sva vremena i čitavog života kajaće se što te nije gledala kada je trebalo. Sve same krajnosti, a ni jedna ne valja.

U Njoj je čuvan put. Na kraju puta — istina. Odozgo vrebaju ne bi li te na putu uhvatili, tebe i nebesa tvoja uništili. Ne valja.

Školjka tanana, lomljiva, a u njoj veliki biser. Lovaca puno i svi pohlepni. Ti moraš njih da obmaneš, školjku otvoriš a da je ne polomiš. Da biser uzmeš, a ne pomeriš ga i iz školjke ga izvadiš. Kako ćeš, Mefisto?

— Ljubav Njena, Satano. Odluka Njena slobodna, čista. Sve je na Njoj. Ja ću dušu da joj čuvam, a Ona je ta koja će sudiji da presudi.

— Ljubav je, Đavole, opasna — reče on tiho i muk zavlada Paklom. — Moram tako, Satano.

— Moraš, Mefisto. I moj blagoslov imaš. Pozovi kad god treba. Još u meni nije zgasla svetlost Lucifera Arhanđela — kaza sa setom Gospodar, i položi mi šaku na rame.

— Ne daj je psima nebeskim da je uzmu i uprljaju, Mefisto. Ne daj, Mefistofelese, prijatelju moj — prošapta, zagledavši se u crne dubine.—Ni po koju cenu ne daj.

Pođoh, spremajući se da ponovo izađem na tajna vrata. Red se pred Paklom ponovo napravio.

— Čuvaj se, Mefisto — reče Satana na rastanku — čuvaj i sebe i Nju. Tihi lelek ranjenog Azazela i Satanine reči opomene pratiše me dok sam kružio

hodnicima. Tanke potpetice Zlatokosine odzvanjale su u duhu mom. Više nije bilo sumnje — ili će one ovuda gaziti, ili će moj jauk hodnike puniti.

* * *

—Stižeš na vreme, Mefisto — reče pognuti Belial, ne okrećući se da vidi ko

mu se šunja za vratom.

—Tek što smo dobili vesti odozgo. I sve do jedne nose tvoje ime u zaglavlju. Pažljivo sam zatvorio vrata iza njegovih leda i navukao zastore. Bio samu sobi u

koju su se slivale tajne Raja i Pakla. Tu su se skrivena dela i misli skupljali, odabirali i postajali oružje u rukama napadača, ili štit kojim se napadnuti brani.

—Čudo da su ti ova vrata iza leda! — rekoh, zaobišavši pretrpan sto za kojim je Đavo sedeo. Svaka ceduljica iz te hrpe mogla je da poseče gore i dublje od bilo koje oštrice.

— Oni koji kroz ta vrata ulaze, a malo ih je, Mefisto, znaju da moje poverenje u njih nema granica. Istovremeno, mogu mi poveriti i ono što je njihovo levo uvo čulo, a desno ne srne da zna, jer svakog časa, ako posumnjaju, mogu da mi dođu iza leda —- reče Belial, podigavši oči s gomile poruka i saopštenja ispred sebe.

— Rekao bih da si ti došao upravo jednim takvim poslom — kaza, pokazujući uokolo na svežnjeve izveštaja.

— A taman sam sredio kancelariju. Raščistio krš, sve završio, ali to ti je. Đavo nikad ne miruje.

— Tako, znači, izgleda ona dosadna, druga strana mog jučerašnjeg pira — rekoh.

— To što vidiš je posao, koji si mi tek predstoji. Ti si sve završio dok dlanom o dlan, a mene sad čekaju dani da sve ovo sredim i iskoristim kako treba.

Samo da znaš iz čega si me izvukao, Mefisto, ne bi se tako smeškao. Pajoš iznenada, bez najave! — prekoreo me je.

— Morao sam. — — Možda je i bolje. I oni i mi mogli smo da se uverimo kako podnosimo

iznenađenja i gde nam curi, a gde dobro zaptiva. Gledajući tako, bitku smo dobili u potpunosti. Ali, bitkom počinje rat!—Rat

mi je i potreban, Beliale. — Dobro. Spavati na lovorikama znači rizikovati da te ubiju u snu — reče

Belial, koji je voleo kratke, edukativne metafore.—Slušam? — Gavrilo je izriban zbog zakletve na maču. Moj kolega s druge strane, Samael,

prošao je još gore. Isus je rusvaj napravio. Ugrizao si ga negde gde ne treba. — Znaš ti našu priču: Od malena se nismo voleli. Za nas dvojicu nema mesta

pod istom kapom nebeskom. — Za tvoj slučaj je naimenovan sveti Pavle. Taj je bio najgrlatiji, pa se Isusu

valjda učinilo da će najbolje da te goni i da ti sve naplati. Dobio je sva ovlašćenja. Gavrilo mu dođe nešto kao zamenik. Izvršni organ. Pavle sedi i komanduje,

a Gavrilo trči. Uzgred budi rečeno, razapeti odavno nema poverenja u Arhanđele. Ili namerno

hoće da ih ponizi? Ne znam. — Nije mi svetac dorastao. Ne brine me on, a ni Gavrila se ne bojim. Reci ti šta

je s Ocem i Mihajlom. — Ništa. Ćute i prave se ludi. — Dobro, Beliale. A sad ono što mi treba: Mamac. — Imaš ti druga koji razmišlja, Mefisto. A da sam malo manje razmišljao, a

više slušao šta mi se kaže, sad bih ja gore u Raju trljao glavu, misleći šta li to Mefisto kuva? — reče i stavi pred mene spisak.

Pet imena, sažet opis, lik, slika duše. Paklena arhiva je bila Belialov ponos i

moja baklja vodilja. — Jelisaveta! — rekoh. — Dobro. Njen fajl ćemo da povučemo i da ti ga damo. Trebaće im jedno

mesec dana da otkriju šta smo to izvukli, i još toliko da nadu gde je. Tako ćemo da ih navodimo. Dotle i ti gore radi svoje. Neću da te učim.

— Dobro — rekoh polazeći — ostajemo u vezi, javljam-javljaš, dok ih ne navučemo na tanak led. —Nego, reci mi molim te... — započe.

— To nemoj da pitaš — prekidoh ga, misleći da ga interesuje umesto koga postavljamo mamac.

— Ne, to me ne interesuje, veruj mi. Saznaću bilo da uspemo ili ne. Sve ispliva kad-tad. Ne žuri se meni. Interesuje me kako si tako brzo odabrao ovu Jelisavetu?

— Ima najbolje noge — rekoh, gubeći mu se iza leda. — E, Beliale, Beliale, zašto ti čamiš ovde!? — gunđao je, premećući po

dokumentima. Napustih Beliala, koji će sada da duva, priča sebi u bradu, proklinje, psuje i

radi. Tajno, kao što sam i došao, hodnicima kroz koje su mogli da prođu samo oni koji behu stajali uz Satanu kad je pobunu podigao, vratih se do svog poseda.

U prostranoj odaji, pred kojom su stražarili besni Mefistovi Demoni, uvek gladni onog plama koji iz duše izgara, čekala su me tri pisca. Ustreptali, jer ponovo će njihova reč da zaigra u srcima, nervozno su me Iščekivali, nagađajući i premišljajući zašto li su pozvani. Čupaču duša je bila potrebna priča, ne bi li duh svoj, u rečima skriven,

Zlatokosoj spustio na dlan. Moralo je tako — posredno — da dušu Njenu sačuvam i ne ostavim trag koji anđeli mogu da vide. Beskrajno zli duh Mefistofelov pokazaće se Njenom unutarnjem oku, a heruvimi će letuck-ati uokolo kao muve zunzare.

U priči mora da bude mačka, o kojoj pesnik naš triput kroz zlo cveće peva. Trag one žene Majstoru predate, kojoj koleno sluge Pakla ljube. Uzburkana rečitost duše nemirne, koja lažljivost nebesa obori dvema rečima deteta promrzlog, što izmetom umazano iz klozeta "Bogu" svog upomoć zove.

A "Boga", gore u Raju, tajno, da ga niko ne vidi, diže noge filmskim glumicama. Dete zove, a "Boga" gura li gura kraljicama pokretnih slika. Samo plave i sisate. Nekad davno pevačice, po koja igračica, a sad samo filmske dive. One, koje noću sanjaju milioni, on mora da ima.

Sve one što po manastirima kleče i mole, njemu obećane, džabe žuljaju kolena. Sve do jedne stižu do mene, a ja ih po dogovora šaljem Velzevuvu, koji je slab prema matorim devicama.

Zato čekaj da porasteš, dete moje drago. Pusti kosicu, isturi sisice da ih drugi vide i požele, pa će te možda "Boga" primeti. Ovako, kad ti glas zamukne, a oči mraz skameni i dušica tvoja telo ostavi, kad Mefistu pred vrata Pakla dođeš i on dušu tvoju na tas stavi, shvatićeš, dete moje nevino, da te prevariše "Boga" i njegovi. Tamo gore milosti nema. Tamo strogi zakon vlada. Samo probrani rajskim poljanama šetaju.

Kako bi premudri u svetlosti nebeskoj uživali kad bi im se gomila dečurlije motala oko nogu? Ide svetac, svetlošću dušu hrani, i padne preko lopte. Ne može.

Nije nebo obdanište. Dečije duše Mefistu šalji. Nek on trlja glavu s njima. Sva sreća te se izborismo da nerođeni, zametnuti plodovi, još na Granici budu

odmah uništeni. Gde bih njih smestio i šta bih s njima, to ne smem ni da pomislim. — Priča mi je potrebna, Gospodo — rekoh ulazeći u zagušljivu prostoriju u

kojoj su se tri nestrpljiva velikana svađala iz sveg glasa. Istog časa seni utihnuše. U njihovim očima zasja nada. Ponovo će pisati. — Za jednu dušu čistu — rekoh — prateći lukav trag koji zaigra u bledim zenicama mrtvih seni.

— Samo za nju, i ni za koga više — kazah da bi shvatili. Posmrtne slave i mnogobrojnih čitalaca neće biti.

— Vi bar znate da Mefisto ume da se oduži kako treba. Zato prionite! — rekoh i objasnih im šta hoću.

Još dok sam ja šaputao s Demonima koji su ih čuvali, moji čudni prijatelji počeše rečima da pletu mrežu oko duše jedne čiste. Gore su Belialovi agenti nestali u ljudskoj gomili, noseći' sa sobom seme rata. Sveti Pavle je oštrio mačeve, a Zlatokosa se tek budila. Stotinu puta zametnuvši trag koji iz Pakla gore vodi, stigao sam medu smrtne.

Jutro nad Gradom svanulo je čisto i bistro poput Njene duše. Nebo plavo, bez anđela. Dan topao, lep — nijednog sveca na vidiku. Mefistofeles čeka duboko u ljudskom obličju skriven. Pozornica beše spremna!

Znao sam čim pogledali one gležnjeve Njene tanušne, svilenkaste; čim mi misao o Njoj glavom prođe; čim zbog Nje dušu prvu počupah i anđelu krila polomih. Znao sam da će sudbina ka Njoj da me vodi, da na Njenom vrelu snagu kupim, da Pakao Njenom lepotom krasim. Čekao je olinjali Mefistofeles poput zaljubljenog školarca, da se kraljica budnih

snova pojavi. Da joj se pokloni Đavo, da glas Njen čuje i blještavom zraku očiju Njenih izloži duh svoj mračan, crn. Čekao je duša Čupač, uz Satanin blagoslov, da joj voljom Njenom telo i dušu uzme. Čekao je pali, proterani bog.

Oštre bele potpetice zazvoniše glatkim mermerom, kao zvona na crkvama kada zazvone, dok vatra polja suvog žita pali. S Njenim korakom Mefistofelu je pamet vetrela postajući željom. Došla je Zlatokosa, sva u belom, kose podignute i upletene na temenu. Prođe vitka koketa i pogleda me.

— Vi još čekate? — rekoše oči Njene. A ja sam, nebo osmotrivši još jednom, svakoj duši oko nas do korena zašao. Svima sam u stranu glave okrenuo i misli vetrom oduvao, da nas niko ne vidi i ne seti se. Samo Nju da sačuvam i taj hirovit, ženski pogled Njen.

Zlatokosa pode i Đavo joj stade na put. Pogodi ga ženica Njenih zrak, no utvara stara ne pomeri se s mesta.

— Izvinite, gospođice — rekoh i Ona stade. Čekala je. Znala je da ću prići. Žensko je to. Ne misli puno i zaludno, već oseća jasno.

— Neprijatno mi je što Vas ovako presrećem — započeh umilno, kao kučence što kaišem upliće oko suknje svoje gospodarice. Glas mi je drhtao, obrve igrale.

— Često Vas viđam ovde i moram nešto da vam kažem — nastavili, motreći na nebo i ljude oko nas.

Iz duše Njene, poput blagog povetarca na mirnoj reci, sveža i mirisa puna — naklonost ka duhu skrivenom — put mene je tekla. Naklonost čista, nepomućena; ka mračnom Đavolu; ka palom anđelu. Sva mi pamet ode s vetrićem niz reku.

Stade najveći laskavac medu sinovima božijim da joj veštinom svojom sujetu hrani i hir Njen snaži. U tim očima mačke što nikada istom bojom ne gledaju svet, pojačah sliku Njenu sopstvenu. Kad u ogledalo bude pogledala nikad više neće videti isti lik. Sama će sebi izgledati lepša.

Osetih radost u Njoj dok mi je pružala ruku i ime svoje izgovorila smrtno. Beše joj drago. Bese zadovoljna i spokojna. Naklonosti puna. Njen uski, topao dlan nestade u šapi koja duše čupa i krila anđeoska lomi, ugnezdi se u njoj i zapali je vatrom koja ne može sagoreti.

Jedva se suzdržao matori lisac da ne upotrebi snagu i moć; da je magijom i čudom ne zaseni. Jedva sputah Mefistofela da ne uroni u tu dušu, što starom Sudiji svu mudrost štiklicom svojom belom u zemlju sabi.

— Ako ne zbog mene — završih razdirući sam sebe — zbog priče se javite. Mislim da će Vam se dopasti. Kao da je pisana za Vas.

— Hoću! — uzvrati Ona i na tim nožicama vitkim odleprša, Zlatokosa, hirovita. Mlada lavica.

— Hoću — reče, i slatko slaga. Takva, koju Mefisto namirile i zbog koje krila anđeoska pucaju, ne bi se javila ni kada bi je na lomači pekli. Ne daju se one što Đavolu misao postanu odmah, na prečac. Takve su Raju obećane.

Naše grebu, grizu, dure se. Naše muče i bole. Mnogo će vremena proći dok moje čelo ne nađe smiraj na Njenom uskom stopalu. Dotle je najvažnije sačuvati joj dušu.

Uznesen Njenim pogledom, opijen glasom i zapaljen dlanom, jedva nadoh izlaz i kročili na ulicu. Ono što se u Njoj krilo držalo me je u svojoj vlasti, jer je imalo saveznike unutar samog Mefista. Jedva se prizvah pameti, još uvek uzdrman Zlatokosom i čarima Njenim.

Izgubili se i odoli na drugi kraj Grada. Trebalo je sačuvati tu lepotu — opravdati moj dolazak u grad i uvesti dvojnicu u igru. Grabio sam tražeći anđela koji treba da me ugleda i zapiše gde me je video i kuda sam pošao.

Trebalo je svetog Pavla navesti na trag. Diskretno — da ne posumnja, i da se dobro pomuči carinik dok ne stigne na cilj.

Tri puta sam prolazio pored jednog malog krilatog zvekana, koji je uporno gledao na drugu stranu. Najzad se okrenuo, i čim me je video, pobegao glavom bez obzira, prdnuvši pri tom tako da su smrtni ispod njega počeli da kašlju.

Kad je već utekao, osvrnuo se, i shvativši da ja njega nisam primetio, pažljivo je zabeležio kuda sam se zaputio, ne usuđujući se da sam pode za mnom. Meni je to bilo dovoljno.

Jelisaveta, dvojnica kojoj se zli duh primicao, bila je sama. Napuštena, ostavljena da u prazan krevet leže i da se kraj hladnog jastuka budi. Ljudi koje je volela i kojima je verovala uzeli su sve štoje dala, i otišli. Stepenicama se peo Đavo,

i dušu da joj uzme. — Gospoda Jelisaveta? — upitah pošto su se širom otvorila vrata na koja

sam pokucao. — Još uvek Gospođica, ako ćemo pravo — reče lepa, povredljiva žena koja me

je radoznalo pogledala. Bilo je tu neke iskre, koja je odmah sevnula među nama dvoma. Ovakve žene ili su mi dušu pružale same ili su gledale kroz mene kao da ne postojim.

— Na žalost, ja sam došao u vezi sa onim dugom — rekoh, a ona poblede. Bol u njenim krupnim očima pogodi starog Mefistofelesa, Zlatokosinim okom smekšanog. Bar mi — pali — znamo šta je bol.

— Ne bojte se — rekoh, i prestrašenoj dami poljubili bledu, hladnu ruku, na čijim su jagodicama još mirisale suze. Umirih je poljupcem, pretočih se u njenu dušu, prođoh njom i strah stade mirno pred nogama svog gospodara.

— Došao sam da se dogovorimo kako da ga otpišemo i zaboravimo — nasmešin se.

Ona se prenu, popravi kosu koja je sijala kao zlato na blagoj vatri, i uvede me unutra. U svoju hladnjikavu, tihu, samoću.

— Izvinite, reče, tako sam se uplašila. Kao da sam samog Đavola videla na vratima — reče nevino, dok je Đavo već sedeo za stolom. Navikao sam da ljude podsećam na neki njihov zamišljeni lik Đavola. Bilo bi čudno da je drugačije.

— Kafu? — upita, radosna što neće morati da je pije sama, a ja samo klimnuh glavom. Kad kafa stigne sve ostalo će biti rutina.

Spuštene roletne i teške navučene zavese govorile su o teskobi koja je mučila Jelisavetinu dušu. Skup, stari nameštaj, u ovom polumraku delovao je kao scenografija za priču strave. Ja sam, opet, voleo da radim negde gde ima puno svetla, negde gde je sve radosno, živo i rascvetano.

Ljudi su, valjda sluđeni nebeskom propagandom, stvarali potpuno pogrešne predstave o nama. Što bih se ja, kad izađem iz Pakla, mučio po nekim vlažnim, ledenim sobetinama? Umesto da lepo sednem negde u bašticu, naručim piće, pustim da me sunce ogreje, i iščupam dušu čim ona kelneru plati ceh.

Zadnjih pedesetak godina najviše sam duša počupao uz roštilj i špricer. Sednemo lepo, pa malo vina, malo mesa, još malo vina i mnogo više mesa. Ljudima mast i piće udare u glavu, a ja žvačem i žanjem, sve zalivajući hladnim špricerom da mi lakše prođe.

Jelisaveta i ja popili smo jednu kafu i uz nju završili veći deo posla. Popili smo i drugu uz koju je išla i mala čašica ljute rakije, a posao bio gotov.

Primetivši kako s vremena na vreme iskradam poglede ka njenim dugim nogama u tankom, crnom najlonu, prekrstila ih je tako da mi vidik bude lepši. Vrhovi njenih slobodnih grudi, prekriveni samo kućnom haljinom napu-peše sami od sebe. Nije se nudila, već se pokazivala. Zavodila je nesvesno, po navici.

— Vreme je da pođem — rekoh, pošto smo došli dotle gde bi sve drugo bilo suviše za prvi put.

— Spremićemo sve ugovore, pa ću Vam doneti na potpis — rekoh. — Hvala Vam — odgovori ona, blago pocrvenevši dok sam joj ljubio ruku na

rastanku. Razgovor, kafa i ona rakijica ugrejaše nežnu šaku na koju se spustio Đavolov poljubac. Dušu joj je ugrejao oprošten dug, pa je sad zadovoljna dušica ravnomemo širila spokojne zrake oko nežne Jelisavete.

Nije se ona zaduživala, već njen bivši verenik koji je pobegao sa nekom razmaženom crnkom, jedinicom prebogatih roditelja. Da bi uspeo crnku da šarmira i roditelje da prevari, zaduživao se na sve strane. Problem je što su dugovi bili na Jelisavetino ime.

Napolju se već smračilo. Sa zapada je dolazila oluja. Sa istoka je stizala noć. Prošetah gradskim ulicama koje su se užurbano praznile, dok je stazama mog duha

koračala Zlatokosa u belim cipelicama, ostavljajući za sobom trag oštre potpetice. Izu se najzad i stade bosa da trči budeći proleće u večno ledenim predelima zlog duha.

Usred noći, kad oluja i munje isprazniše nebo, a zemlja zadrhta od siline groma, Mefisto se uz urlik sunovrati u Pakao. Uzvik pobede i radosti do Raja se čuo. Neka drhte od mog glasa, jer će vatrom paklenom goreti krila njihova. Pred vratima haos. Uskomešani red duša talasao se s jedne na dragu stranu. Buka, besni uzvici i nemir, uzrujaše moje vazda razjarene Demone. Ni mrtvi više nisu ono što su nekad bili.

— Mefisto, ovi napred se bune što čekaju. Viču "lopovi, lopovi". Gađaju čime stignu. Kažu: i štrajkački odbor imaju. A oni pozadi vraćaju se sami do Granice, neće više gospoda da čekaju! — reče zadihan jedan od Đavola čuvara, koji je dotrčao do mene čim me je ugledao.

— Daću im ja odbor! — naroguših se i oborih glavu. Zađoh medu seni, sav ljutit, i prođoh sve do čela.

— Tišina! — riknuh iz sve snage, pošto se niko od njih nije obazirao na moj dolazak. Uvređeni Demoni poleteše, užasi pokuljaše iz Mefistofelesa, a crni oblak straha, pade po pobunjenim grešnicima.

— Evo, ovaj im je glavni! — kaza Đavo na vratima, koji mi se obradova kao suncu, i upre na jednu malenu, pogrbljenu sen.

Spečen od jeda još za života, već dobrano zloban i rdav, samo je gori bio kao mrtva sen. Jajasta glava, pileća ramenca, a pogled mu oštar, ne znaš je li lud ili zao.

— Vas sam čekao — reče on gordo. Kao da je mene posebno trebalo da interesuje koga je on čekao i zašto, podrazumevajući pri tom da ja nemam pametnija posla nego baš njega da slušam.

— Ovo je nedopustivo! Zaista nedopustivo! — ne dade mi da dođem do reči. Govornik čovek. Iskusan. Jedino mu je publika pogrešna, ali on za to nimalo ne haje. Važno je da on priča.

— Tamo gore — čekaj. Ovde — Čekaj. A zašto, moliću Vas lepo? Zašto? Zašto bismo mi toliko čekali, kad ne moramo? — podiže se glas, prevrnuvši se pred paklom u piruetu retorskog pitanja. Da je mogao sve skupa da nas poštrcka malo iz te kitice koja mu se nemoćno klatila medu nogama, bi i to učinio koliko je uživao nad svojim pitanjem.

— Zbog birokratije, brajko! — viknu, ponosito se ogledajući uokolo. — Zbog nesposobnih službenika! Zbog lenjivaca kojima je lakše da sede negde

i odmaraju nego da rade! Jeste. Da rade. Da ne hvataju zjale i pričaju u vetar, nego da rade. Tu je bio onaj vaš. Posedeo malo, red taman krene, a on ode. Završio gospodin. Mnogo mu je. A ti čekaj. Čekaj. Pa Čekaj. I dokle, majku mu? Dokle ja da čekam? Dokle? — zaskiča, i još prst ka meni podiže. Glavica mu drhtim sva onako jadna, providna. Trese mu se vratić. Nije se taj još pošteno ni ohladio, a na mene prst diže.

Histerični mrtvac nakon uspešnog dana dođe, valjda, kao kazna nekog suludog proviđenja, kojeg manijački proganja ideja o savršenoj ravnoteži. Gori bi mogao da bude samo mrtvi paranoik. Nakon tolikih vekova zaista više nisam bio u stanju da čujem ni jednu jedinu teoriju zavere.

Histerik je i dalje žvakao o radu i disciplini. Gomila mrtvih duša mu je odobravala, mumlajući. Ja sam čekao da se smire, spreman da previdim sve što su učinili. Zlato-kosine oči i Njen glas još su tumarali zlim duhom mojim. U poseti dalekim krajinama olinjalog Đavola, lepotom su ih krasili.

— Mefisto! — začu se radostan, dubok, glas sa vrata. U času zaboravih na histerika. Satana je stupao ka nama, a tlo je drhtalo od smeha njegovog.

— Sram te bilo, Mefistofelese matori. Urličeš tu, plašiš nam one andelčiće blažene, pa sad brabonjci njihovi na zemlju mesto kiše padaju. Usraše nam se nebesa da sve kandi po strahu njihovom.

Ne mogu da dišem od smrada. Sram da te bude, Mefistofelese, lijo matora! — čuo se Satanin dubok grohot, koji umiri mrtve.

—To je taj! — oglasi se iznenada čovečuljak i upre prstom u Gospodara. —To je taj što zabušava! — viknu malecki, a glas mu se izgubi u mukloj

tišini. —Zbog njega mi ovde čekamo. Gledaj red koliki je, a gospodinu smrdi! Istog časa duša mu se u milijarde svetlaca pretvori. Svaki od njih beše opet on

zgrčen od neopisivog bola, koji ga je razdirao na putu u ništavilo. Bezbroj mučnih smrti dozi veo je u istom času, i uz nepojamni krik užasa nestao kao da ga nikada nije ni bilo. A svetlaci prazni, zažareni padaše poput pepela na mirne grešnike pred vratima Pakla.

— Kome je još teško da čeka?! — zatutnja glas Princa Tame. Seni se pognuše pred Gospodarevom moći. Ko se ne sagnu, kaša patnje postade. Ko u nas pogleda, u buktinju se pretvori. Na koga Đavoli pokažu, razleti se poput vatrometa u hiljade nestanaka koje proživi u jednom trenu.

Duše, mirne i pokorne, stojeći u redu, čekale su sudbu svoju. Satana, pun snage i moći, sjajniji od samog sunca, goreo je iznad njih.

— Vama ću ja da sudim, a ne Mefisto! — zagrme iznad grešnika, a bljesak Satanine svetlosti do Granice polete i oprlji sve anđele i svece što, radoznali, počeše da vire na ovu stranu. Vonj perja sprženog i svetačkih duša zagorelih raširi se prostranim predvorjem.

Zrak jedan ognja Luciferovog Granicu prede i o vrata Raja udari. Šarke zacvileše, okov se užari, ali vrata ne popustiše. Satana se okrete, i dajući mi znak da ga pratim, pođe put doma svog. Od kad nas Mihajlo poseče, beše to prvi put da na rajskoj strani zasija svetlost Lucifera,

— Granica je crta zamišljena, a ne prava. Neka znaju da je uvek možemo preći i na vrata pokucati! — reče on na putu do odaja svojih, Glasno i razgovetno da ga ceo Pakao čuje; da uhode odmah jave svojima. Dižemo glave i to treba da se zna.

— A možemo li stvarno? — upitah tiho, u pola glasa. Jer, po njegovom hodu i pognutim ramenima videh jasno koliko je snage Satanine na vratima Raja sagorelo.

— Košta Đavole, ali vredi — nasmeja se Princ Tame i u svoje odaje kroči. — Uz tvoj posao, kojem ne znaju ni smer ni mesto ni cilj, i uz tvoj urlik, udar

na vrata će im pamet pomutiti. Skrenuću im pažnju na sebe. A ti na miru pusti dušu onu da odluči. Čuvaj je i prepusti joj se, duše nepokorni.

Jer,lako se Ona anđelu palom sama preda, ako ga povede do dubine svoje i

Istinu mu otkrije, naprsnuće vrata Raja. Ako tebi, Mefisto, Ona ljubav pokloni, ako dušu čistu zlom duhu pruži i s njim novu rodi — a žensko rađa — pobedi našoj temelje si zauvek u koren Pakla postavio.

Građevinu što će vremenom na tim temeljima nići, Raj nadvisiti, svetlošću Oca zaslepeti, niko više srušiti neće. Stubove će obarati, zidove prljati, udaraće čime stignu, gradnju će usporiti, ali je neće zaustaviti.

No, Mefisto, iako su u svetlost svoju bolesno zaljubljeni; znaju oni da je u lepim nogama neke šiparice poruka za tebe ostavljena, te da je u toj duši ključ nebesa nalazi. Znaju oni da se u ženskom, izmičući njima pred nosom, tajna i snaga kriju. Boli ih što oni nemaju oči da to vide, zaslepljeni od onolikog svetla.

Oca imamo, on da rada ne može, a mi postojimo? Gde je Majka, Mefisto? Gde je to što, oplođeno u sebi, može da stvori novo?

Otac, Sin i sveti Duh skupa mogu samo da pogase zvezde i zatvore krčmu. Jalovi su. I Isus to zna. Zato vrti, pokušava. Arhandeo, Buda, Krišna, Hrist, Muhamed, šta sve nije probao, pa opet ništa. Poštuju ga, veraju u njega, umiru s njegovim imenom na usnama, i ništa.

— Ako ipak postane Bog Otac glavom i bradom ? — Jedini način da on postane Bog je da svrgne Oca. A za to mu je rano. Nije on

ni lud ni glup. Stari se povukao, ali jak je kao nekad. Isus i jeste i nije prvi. Njemu Otac sada ne smeta.

Ja sam ovde gazda, a on tu ne želi da gazduje. Zato mu ni ja ne smetam puno. Računa, kad ostanem sam Iako će sa mnom.

U ovom času mu smetaš ti, Mefisto. Tebe hoće da uništi. Podivljao je. Sluti taj odakle vetar duva.

— Oduvek mi on preti. Nas dvojica se ni gore nismo voleli. A kad je Mihajlo meni mač obećao, za sva vremena me je budući Isus omrznuo. Pa ni Mihajlu nije zaboravio.

— Čuvaj ga se, Mefisto. Lukav je i nema taj ni trunke milosti. A znaš da uvek krije nešto u rukavu. Čuvaj dušu te tvoje lavice. Ako te hoće, dobro je. Ako te neće, odstupi, zametni trag. Vredeće ti duša Njena kada sama Paklu dođe. Na tebi je da izdržiš, a odluka je Njena.

—Znači, Mefisto pod papučicu. Pa il' će da zgazi il' će na poljubac da se pruži Đavolu što pred njom kleči. Mnogo pokornosti ženskome hiru za jednog Čupača duša, Satano.

— Ne bojim se ja za papuču. Tukla te ona ili mazila, prijaće ti. A i klečanje pred vitkim nogama u tananoj svili nije ti mrsko.

Hir me Njen brine, ali sve one što nama dušu mogu da poklone, hirom su poput svetačkog oreola ukrašene i tu se ništa ne može.

— Podići ćemo zgradu, Satano. — Ako ta tvoja bude htela, nebo ćemo zaseniti, Mefisto.

* * * Još pred zoru na mokrim gradskim ulicama vrvelo je od anđela, svetaca i ostale

bagre koja je popadala s visokih nebesa. Čekali su sakriveni iza dimnjaka i antena

po klizavim krovovima. Virili su između saksija za cveće na velikim terasama i brižnim domaćicama krivili pelcere. Držali su stražu, žbiri nebeski, pokrivši čitav deo Grada u kojem me je video onaj poprdljivi heruvim.

Okupiše se, naoružani i naoštreni, spremajući zamku u koju strašna zver treba da im padne. Ni muva da sleti, a da se oni ne trgnu i ne skoče, junački isukavši štrkljaste mačeve, koji su im visili o pojasu. Tog jutra beše Armagedon za sve gradske zunzare, ose i komarce.

Bar su smrtni imali neku korist od tolike vojske i njihovih dela. Pticama je, zato, zapretila glad. Nikad nekom da učiniš dobro, a da to drugome ne donese zlo, iako ga ovaj ne priziva. Teško, pa to ti je.

No, Mefisto nije muva, već Vojvoda Pakla, kao. što ni sveti Pavle nije vojskovođa nego pandur koji je je izdao službu i prišao lopovima. U borbi sa mnom, svetac nije imao nikakvih šansi na uspeh.

Kroz podrume i podzemne prolaze, gmižući skupa s pacovima, provukoh se kroz rajske zamke i stigoh do Jelisavetine zgrade. Nečujno priđoh bucmastom, guzatom anđelu, koji je tu čuvao ulaz. Dođoh da ga raščinim u slavu duše čiste i zlatne kose Njene.

Heruvim kojem bi presuđeno bezbrižno je blenuo kroz prozor spavaće sobe na prvom spratu, ne sluteći da mu zli duh diše za vratom. Gledao je kako neki trbonja drapa svoju mršavu ženu u cik zore, a ova koluta očima i slini. Muškarac je imao ogromnu stomačinu obraslu žućkastom dlakom, pa je mršavici morao da stavlja sa strane, jer bi je odozgo ubio. A ova je vrištala i grebala ga do krvi.

Cimnuh anđela za kudravu glavicu, dok je ružni par menjao položaj svog divljeg uživanja. Slomih vrat ptici nebeskoj, dok se mršavica trudila ne bi li nekako, svojim ispijenim bokovima, slomila batinu koja je nemilosrdno ulazila i izlazila iz nje.

Ščepah dušu anđeosku, koja je krenula k Raju da se migolji kao zmija, i stadoh parče po parče da je kidam kandžom, šaljući je u mštavilo. Jeziv urlik njegovog bola razleže se mokrim ulicama, i belokrilo jato, sve skupa sa svecima, prhnu put sigurnosti neba.

Nesretnik j e pod moj om kandžom urlao u mukama, dok su se Demoni sladili zgaslom svetlošću njegovog duha. Trbonja je gurao i gurao svojoj ženici. Vojska Hristova se u panici povlačila iz grada. A mršava je svršavala, zabijajući oštre špicaste nokte u nabrekla muževljeva muda, od čega ovaj stade da brunda i grčevito trese stomačinom prazneći se u njenu utrobu.

Ubih anđela u mutno, kišovito jutro, i povukoh se. Oni najhrabriji, koji nisu pobegli, stadoše oprezno da se primiču korak po korak. Sretni par se pokri ćebetom i ponovo utonu u san. Mefistofeles se izgubi pod zemljom, ostavivši samo perce od onoga što se nekada anđelom zvalo. Tek da imaju trag.

Dok se krilata vojska primicala mestu zločina, još drhteći od straha, ja stadoh kraj Zlatokose. Žurila je vesela — slobodna — bez ljutitih anđela, koji bi se na nju bacili kao besni psi.

—Dobro jutro — rekoh, a Njene oči sive kao i oblačno nebo kroz koje se s Rajskih visina zemlja ne vidi, pozdraviše me umesto glasa.

—Dobro jutro — odgovori na kraju i pogleda u stranu, a Njeni prelepi gležnjevi u svetlucavoj svili, poput mlake kiše potopiše mi pamet. Uronih u ludilo đavolske,

satkano od koraka Njenih, zlata što joj ramena pokri i tih očiju, sivih, plavih, zelenih, naklonosti punih; ka duhu zlom; ka Đavolu ovom, što malopre anđela ubi, a sad bi cipelicu Njenu da ljubi i nebesa ruši.

—Ranije se nismo ovako često sretali — reče Ona, smeškajući se, a sjaj oka Njenog Đavola matorog kao bič podbode. Bila je oprezna i to nije krila.

—Nisam Vas viđala ovde ujutro — kaza i podiže obrve, podsmevajući se Čupaču duša.

—Čudi me — odgovorit. S juga, iz daljine, začu se potmula tutnjava razbesnelih anđela. Znali su da se krijem negde u Gradu.

—Uvek idem ovuda — rekoh i zađoh u senku. — Nazovite. Priča je spremna — završili naglo, sklanjajući se od raspomamljenih anđela, koji se pojaviše na vidiku.

—Hoću — reče nevino, puna topline i slaga kao i prvi put. A miris mlake kiše povuče me opet u svoja nedra.

Blagost letnjeg sutona širila se oko Nje. Mirnoća Njenog glasa, grlen osmeh i pogled, krepili su zlog duha.

Mudrost i pamet mu mutili. Zaborav mu donosili. Put njegov, proklet, ka nebesima vodili.

Zlatokosa ode, lebdeći na svojim lepim nogama, a ja, mračan i crn, ponovo krenuli kroz memljive podrume i zapišane prolaze, natrag, ka mestu gde počinih zločin. Jedan je vukao dragi, i svaki je sledeći veći bivao, a sve da duša Njena ostane čista. Anđeli će nestajat!, ljudi će u buljucima ginuti ako treba, samo da stari pobunjeni anđeo čuje Njen glas.

Tri loša krilata stražara čuvala su mesto Mefistovog zlodela. Svi dragi pošli su da me traže, ne verujući da će Đavo biti toliko drzak i lud da se vrati tamo gde je ubio anđela.

Ni ja nisam verovao da ću imati tako lak posao kad se vratim. Trojica plećatih i jakih, kao i onaj raščinjeni pre njih, buljili su kroz prozor. Radoznalost jednog anđela može se porediti samo sa ljubavlju bucmastih gospođa ka slatkišima. Smeta, goji, kvari zube, ali mu odoleti ne možeš. Ni po koju cenu. Pa makar ti Đavo bio za leđima.

Sad je predstava bila na drugom spratu, ali je glumica ostala ista. Mršavica je opet cičala, kolutala očima i noktima do krvi grebala nekog simpatičnog, vitkog momka, koji se sav srećan znojio nad njom.

Žena okupana pohotom, još jače diže noge, isturi šiljaste, posne guzičice, pa mladića iz jedne smesti u drugu, užu i mršaviju rupu. Dečko se obeznani od strasti, pa navali. Ova stade da skiči ne birajući kud će nokte da zarije. Anđeli se primakoše bliže da bolje vide.

Idealna prilika da Šmugnem unutra neprimećen i pop-nem se do Jelisavete. No, u tom času, onaj krajnji — s desna — pruži raku ka heruvimu u sredini, podvuče je otpozadi pod kratku mantiju, pa poče blago da vrti i burgija. Ovaj obojicu kolega prihvati spreda.

Dečko je s pogrešne strane semenom punio iscrpljenu mršavicu, uz predano — ljubavi moja, ljubavi moja. Tri muška anđela poredaše se jedan iza drugog u vozić, dobro i čvrsto uklipljeni, i počeše da jarcarju uspinjući se između zgrada. Nevini Đavo je sa stidom okrenuo glavu i ušao unutra, krsteći se u čudu.

Nisam baš mnogo voleo da se krstim, ali kad sam to radio, radio sam kao profesionalac. Kad ja uzmem i prekrstim se, suze podu na oči od miline.

Anđeli koji bludniče i sluzavo seme što se cedi iz mršave guzice, ostadoše Đavolovom rukom prekršteni. Mršavica i njen zaljubljeni paž šaputali su gluposti jedno drugom, dok me je Jelisaveta čekala sa zebnjom.

— Izvolite! — reče ona radosno, pružajući mi ruku na poljubac. Bila je pažljivije našminkana i bolje odevena. Suknja joj je bila kraća i imala

je izrez sa strane. Roletne su bile podignute, prašina obrisana. Jelisaveta i njena kuća odisali su svetlošću.

— Kafu? — upita, i ne sačekavši odgovor ode do kuhinje. U ženi je sve treperilo, mada u njenim pokretima i u glasu ništa nije moglo da se primeti. Uzburkana aura, koju je njena duša isijavala, Sudijino oko nije mogla da prevari.

Ovog puta je rakijica poslužena uz prvu kafu. Duga, vitka noga, prikazana mi je nenametljivo, u punoj svojoj lepoti. Tamno sive čarape i ljubičasta papuča samo su ulepšali njen sklad.

Papire smo brzo potpisali i' odložili. Dug je oprošten i posao je bio gotov. Anđeli su se vrzmali okolo po nebu, i svakog časa su mogli da me otkriju.

— Sad, pošto je ovaj zvanični deo iza nas, moram da učinim nešto, pa ma kako Vi to shvatili — rekoh i kleknuh na zdravo koleno, pred ženom koja me je zbunjeno gledala.

Jedan od one trojice iz vozića — i to baš onaj što je davao napred, a primao otpozadi — zaustavi se kraj Jelisavetinog prozora i pažljivo se zagleda u mene. Više nisam mogao da se krijem i da čekam.

Nežno je prihvatih za gležanj leve noge. Polako izuh ljubičastu papuču i utisnuh poljubac odmah ispod prstiju sa kojih je poput rubina sijao crveni lak. Pečat bi stavljen i Gavrilova reč sad je bdela nad Jelisavetinom dušom.

— Bože! — uzdahnu žena pocrvenevši, ali svoje stopalo ostavi u Đavolovoj šapi. Potvrdih pečat na njenom toplom, glatkom tabanu, i lepu nožicu obuh pruživši dlan ka drugoj.

— Nemojte! — reče stidljivo Jelisaveta. —Molim Vas, nemojte — kaza, pokušavši da me pridigne. Jato anđela okupilo se na njenom prozoru, nemo posmatrajući kako mu lovina izmiče iz ruku. Stajali su spremni da se poput hijena bace na nju i da joj dušu rastrgnu, ali Gavrilova reč beše starija od njihovog pravedničkog besa.

—Tako mi je nezgodno — vajkala se Jelisaveta dok joj je Đavo ljubio papuču. Ja sam se smešako i ljubio. Nema ženskog kojem je zaista neprijatno dok joj ljube papuču, pa makar joj time uzimali dušu.

—Bože, kako ste me zbunili! — pokri ona oči rukom, pokušavajući da dokuči šta bi sad trebalo uraditi. Štošta je očekivala, ali ovo sigurno nije.

—Oprostite — rekoh, i vratih se na stolicu. Njena duša sad je Paklu obećana, a Raj će sve učiniti da je otme i razvrgne obećanje. Gazeći stopama vlažnim od mojih poljubaca, koračaće stazom punom bola i muke.

Moja dvojnica je ćutala, premišljajući neodlučna. Anđeli su se razilazili, duboko razočarani u ono što se dogodilo. Izgubili su još jednu bitku i to je vredalo njihov ponos. Ako su me juče mrzeli mnogo, danas me mrze još više.

Par onih, kojima su krila bila zavijena, buljili su u Jelisavetu, ne verujući da je

to krhko žensko razlog njihove patnje. Sveti Pavle i njegovi vojnici naseli su na varku. Neprimetao vodeni, dovedeni su tamo gde je trebalo da dođu i tu su poraženi.

— Vreme je da pođem — kazah, prekidajući tišinu — Kasno je. Na Jelisavetinom licu jedva vidljiv trzaj. Trebalo je da ostane sama, a tek što su

se pred njom kao pred kraljicom klanjali. Ništa nije rekla. Nije znala šta da kaže. Svaka se reč, s pravom, činila suvišnom, jer je mogla da pretegne na ovu ili onu stranu.

Stigli smo do vrata, i tu me, na odlasku, poljubi hitro i meko. Kao devojčica kad ljubi prvi put. Dušu sam joj oteo, a ona me je plahovito ljubila zbog toga. Jelisaveta, dvojnica, žrtvovana za jednu na koju samo podseća likom i stasom.

Razočarani anđeli i pokisli sveci povlačili su se u svoje kasarne iza oblaka. Đavo par puta obiđe oko zgrade, ne bi li ih sve oterao gore, kad matorom liscu slučajno pogled pade na prozor s druge strane ulice.

Mršavica — moja junakinja i pomoćnica — sedela je sad s postarijom, dobro držećom gospođom koja je sva blistala od sreće. Pred njima, pepeljara puna opušaka, dve prevrnute šoljice kafe i ista ona rakija kojom je mene poslužila Jelisaveta. To im valjda dođe kao neko standardno punjenje za golicave susrete.

Gospoda je lagano, uz razgovor, mršavoj milovala koščata kolena, gledajući je kao zaljubljeno tele. A ni ova nije ostala ravnodušna, pa je ženu nežno mazila po vratu. Tu se njih dve i poljubiše, onako snažno, sve predano uplićući jezicima.

—Neshvatljivo, Mefisto, zaista neshvatljivo, ali tako je! — prenu me dubok, poznat glas. Arhandel Mihajlo izade iz senke i stade kraj mene.

—I što je najvažnije, oni nju vole, Mefisto. Život bi dali za nju, ovakvu kakva je. Mršava, sva ofucana, nema šta na njoj da vidiš.

A ona, Mefisto, ne haje. Nimalo. Ako bude gladna, prodaće ih za šaku brašna. Sve njih odreda. I opet će nove da nađe ako joj se prohte. Takva je. Ume.

Zato je ona gore, kao i sve tvoje. Punjena ptica. Lepe noge, dobra duša — i to ti je sve. Da ne zaboravim kosu! Blondina! Mora blondina da bude i — eto žene po meri našega Mefista! Eto zbog čega će svet naglavce da se okrene. Zbog kose blajhane i najlon čarapa.

—Naopaki ste. Svi ste vi naopaki. Čini vam se svekoliku ste mudrost posisali, a pojma nemate. Tolike vam godine zalud prodoše, Đavoli rogati. Pa, ne možete svet da rušite zbog para sisa i vrcavog dupeta! Niti ćete crkvu novu na pici i dimu njenom da podignete! — držao mi je govor Mihajlo, posmatrajući usput dve tribade koje su se nežno vatuckale pred nama.

—Zašto Mefisto, pobi anđele i krila tolika izlomi? Šta radiš to, Đavole? Šta te je opalilo, rđo, u to tvoje čelo rogato? Je li? Zašto praviš gluposti, crni Mefistofelese? — konačno je krenuo u napad na mene, prateći gospodu koja je osvajala mršavicino međunožje.

—Onom fanatiku — Isusu — penu si na usta naterao. Ide uokolo, dere se, sve mu bale cure. Ocu i meni se zbog toga zameraš. Zakone kršiš. Ratove podižeš. Misliš da ne znamo da će sutra medu ljudima da se zarati zbog tebe, papučara, i onog glupog crkvenjaka, kojeg vodaš kao pseto slepca. Šta radiš to, Mefisto?

— Posao svoj, Mihajlo. Duše čupam i u Pakao nosim. I one grešne i one

čiste, sve odreda čupam i nosim. Anđele kršim, jer mi se na putu nalaze, a nemaju prava. Ubijam u

samoodbrani. Moram da se branim Mihajlo, a nijednom nisam napao prvi. Nego, ti sediš gore, kod Oca, osmatraš, nebeskim maglinama se baviš, ne znaš šta se ovde radi.

Anđeli su besni psi postali. To kidiše, ujeda gladno, ni od čega ne preza. Taj što je javio gde sam — baš taj momak — stenjao je između dvojice svojih, sat-dva pre nego što me je video.

Oni ga zavlače jedan drugom otpozadi, a Vojvodu Pakla ganjaju što juri za suknjom. Ti sad kaži ko zakone krši i podiže ratove?

Mršavica je prihvatila gospođu za bujne sise, i polako ih gnječila kroz svilenu bluzu. Obe žene su se zajapurile, uživajući u laganom milovanju.

— Jadni moj, nejaki Mefisto. Pa što ne reče ranije da si žrtva? Da ti damo pratnju ako treba, da mi te ne povrede zlikovci?

— Samo ti ironiši, Mihajlo. Radim ovde gore. Radim dole. Radim, radim, radim. Imam pravo da duh svoj od božijeg posla odmorim. A uvek ću ga na lepim nogama lenjih, razmaženih, hirovitih blondina odmarati, pa makar čete anđela pobio. I ako crkvu ne napravim, od pica ću kapelice da pravim, i u njima se molim.

— Pričaj ti to onom glupom Gavrilu, Mefisto, i malom cariniku Isusovom, a ne meni. Gavrilo ti je od istog soja kao i ti, samo što je druge boje, pa još hoće da ti poveruje sebe radi. Sveti Pavle je u celoj priči greškom i još jedna greška mu ništa ne znači — smeškao se Mihajlo, dok je gospoda zadizala mršavici suknju. Matori nikako nije mirisao sveca.

— Zaboravljaš, Đavole, da sam ti ja učitelj bio. Znam te od malih nogu kad slažeš, Meflstofele. Od malena te hvatam u laži. To si zaboravio, Đavole?

— A ti zaboravljaš, učitelju, da si mi noge lomio. Temeljno Mihajlo, da nikad ne srastu kako valja. I onda kada smrtni lik nosim, noga što se za mnom vuče odaje ko sam. — Nasta muk medu nama. Gospođa je, klečeći na kolenima zagnjurila mršavici glavu u krilo, trpeći njene oštre nokte koji su sekli do krvi. Žene su vrištale, tmurni duhovi ćutali.

— Pobuna je bila, Mefisto. Protiv Oca ste se digli, protiv zakona na kojima svet počiva ste ustali i hteli da ih srušite. Moralo je tako da bude, Đavole — tiho reče Mihajo.

— Kad ste onako ponositi i moćni iz Pakla ka Raju krenuli — blještavi i teško naoružani — neko je morao pred vas da stane. I ja sam stao, Mefisto. Stao, dočekao, boj bojevao i pobedio. Tad sam stao, i nikad više ne bih. Ćutao sam, dok je mršava kolutala očima. Ništa nisam hteo da kažem. Govorio

je u svoje ime, a Očevu poruku prenosio. Zna starac da se oluja ne diže zato što deca pišaju niz vetar, već zbog toga što nebo na jednom kraju pritiska neprestano i snažno, a na drugom se i ne oseća.

Arhanđel Mihajlo — glasnik. Moj učitelj i zaštitnik. Onaj čiji je mač trebalo ja da nasledim, a sad ga Hristos nosi. Onaj koji mi je noge polomio. Arhanđel Mihajlo.

— Ti znaš, Mefisto — nastavi negdašnji voda vojske nebeske — moj si miljenik bio. Oduvek sam u tebi nadu svoju video. Kao sina sam te podizao i nikad u tebi slobodu nisam gušio. I kad si za Luciferom otišao, i kad sam ti noge lomio, nisam te mrzeo, Đavole. Bolela me je i tvoja odluka i tvoja pobuna. Bolelo me je to što sam ja taj koji mora da te kazni. Ja, koji sam te svemu naučio. Iako si sad ponovo zakone zgazio i anđelima zločin činiš, nisam čak ni ljutit. Nisam došao da ti držim pridike. Pravi ti od pice kapelice, što se mene tiče, koliko ti je volja. Došao sam da te opomenem. Čuvaj se Mefisto! Čuvaj se onog fanatika s krsta! Motri na njega dobro! Ne skidaj oči Đavole! Nanjušio te je raspeti! Zna taj šta se ovde kuva! Pred ocem se na maču zakleo da će te njime probosti. I da nije tvoje ime ispod moga, na mač, koji on sad nosi uklesano, morao bi da te uništi. Ovako, ostade samo ispad gnevnog sina božijeg, ali i to je mnogo, Đavole. Isus se plaši, Mefisto. Tvoj mač nosi, tvoje mesto zauzima, a Pakao nije beskrajno daleko od Raja. Prve ste im komšije. —završi stari Arhanđeo, pazeći da nas neko ne prisluškuje.

— Hvala ti, Mihajlo — procedih tiho, da niko od živih i mrtvih ne čuje. Sramota i za mene i za njega. Anđeo otrcava svoje, a Đavo mu se klanja. Patetično.

Mršavica je oslonjena na ženin jezik vrtela uskim, koščatim kukovima, ostavljajući tragove noktiju na gospođinoj nežnoj, beloj koži. Uživale su jedna u drugoj, predane strasti do zaborava.

— Reci pošteno, Mihajlo — namerno razbih ozbiljan razgovor — kada bi te smrtne interesovale i da možeš da biraš, da li bi ovakvu izabrao, ili onu pticu punjenu gore kojoj ja stavih pečat?

— Proklet da si, Đavole! — nasmeja se Arhandeo. —Nisu mi mrske te tvoje dugonoge blondine, a ni one druge koje tvoj pečat

nose. Volim da ih vidim, jer gde si ti šapu stavio, tu ima lepote. I one koju oko vidi, i one koja iz duše sija, pa telo sjajnom aurom krasi. Ma koliko Satanin sluga bio, Đavole, ja sam te podigao i naučio! — završi arhađel Mihajlo, i ode kako je došao.

Nedavno, onako u prolazu, videh svoj pečat na ženi koju nisam poznavao. Nikad pre je nisam video. Slučajno sam ugledao beleg dok je gospoda užurbano prilazila svojoj skupocenoj limuzini.

Elegantna, otvorena sandala malo se povukla u hodu, i pečat je bljesnuo, skriven odmah ispod pete. Čist falsifikat. A moj pečat niko ne može da falsifikuje — osim onoga koji me je učio kako da ga stavim.

Arhanđel Mihajlo. Učitelj i zaštitnik. Davnašnji voda vojske nebeske i branitelj Raja. Pobednik nad pobunjenim anđelima, nad palim, pobunjenim plemenom Đavoljim. Za nagradu raščinjen i odgurnut na službu kod Oca.

Kad je nama trebalo na megdan stati, u njegovu su se senku svi skrili. Kad je trebalo vlast deliti, smetala im je njegova visina. Jedni ga zamrzeše, jer je umesto njih pobedio. Dragi ga mrze, jer ih je pobedio i noge im izlomio, pa sad šepaju i na ovom i na onom svetu.

Prošetah, klateći se kao pingvin sve hladnijim ulicama, na koje se odavno spustio mrak. Zašavši u duboku senku pokislog balkona, skliznuh na polja snova.

Okupan plavičastom izmaglicom, zavijen u svoj mrki plašt, Vojvoda Pakla koračao je snovima Grada.

Siguran kao i svaki gospodar na svom posedu, lutao sam kroz ljudske sne, klonio se ružnih i dosadnih, tražeći one u kojima se duh slobodan i veseo kupa. A takvih je oduvek bilo malo, kao što je malo i duša vrednih truda.

Na opusteloj poljani nečijeg siromašnog i spaljenog sna, presrete me mlada lavica. Iznikla iz modre daljine stala je na moj put besno zažagrevši očima i frknula, okrenuvši mi leda. Lelujala je zanosno smeđim bokovima, visoko podigavši rep ne bi li miris Njene mačje rodnice ispunio polja snenih.

Postadoh lav i podoh za Njom. Kroz visoku travu i gustu šumu jurio je hromi Đavo, krunisan teškom grivom. Lavica je bežala ispred mene i neprestano se osvrtala da vidi da li je pratim. Čim bih se približio, ubrzala bi korak. Kada bih stao, osvrtala se i gledala me svojim zelenim očima, punim nedokučive naklonosti.

Podoh da tražim Zlatokosu, željan da makar budem gost Njenih sanja, a Ona je našla mene. Stala je hrabro na sred mog poseda, u inat Gospodaru užasa i noćnih mora. Naterala me je da puzim za Njom, lud od lavljeg, teškog mirisa koji je ostavljala za sobom.

Na kraju, srećna i zadihana, poklonivši mi poverljiv pogled iz daljine, nestade s vidika. U očima i koraku mlade lavice, u moćnom, odsanjanom telu velike mačke, Zlatokosina duša se pokazala Čupaču.

Pravo iz snova, u kojima je anđelima oduvek bilo tesno i zagušljivo, vratih se u Pakao. Tu, na plavičastim poljima ljudskih sanja, nebeski vojnici gazili su po živom blatu.

Pred vratima su seni grešnika čekale u besprekornom redu. Niko više nije mrmljao i dobacivao. Niko se nije bunio. Čekali su da im Satana presudi i Pakao ih primi u svoja raširena nedra.

— Citat — šapnuh Satani, nagnuvši se da samo on čuje — "... neko je morao pred vas da stane. I ja sam stao, Mefisto. Tad sam stao i nikad više ne bih." Završen citat. Arhanđel Mihajlo.

— On to tebi? — Meni. — Znači, sad si dobio i dozvolu da anđelima cepaš gaće? — nasmeja se

Satana i počeša se po desnom rogu. — Imam i opomenu. Zamisli, ludak se na mom maču kune u svoje ime da će

istim tim mačem da me raščini? — Nije taj lud. Sve on namerno radi, Mefisto. Ništa kod Isusa nije slučajno —

zabrinuto odvrati Satana, i pažljivo dohvati sen neke mučenice, koju su doktori načisto iskasapili, a Sveti Petar je poslao ovamo, jer takve u Raj ne primaju.

— A šta s tobom da radim? — čuo se zabrinut glas Gospodara mraka, dok je, sva ispijena, sen od straha drhtala na njegovom dlanu. Ma koliko se trudio da grešnike oštro kazni, Satana beše blaži sudija od mene. Gde god je mogao zakidao je na kazni.

Zažmuri Lucifer na jedno oko i prečuje laž, pa dušu propusti. Nisu njega prvog dole bacili zato što je bio najgori od sinova nebeskih, već zato što najbolji od nas beše, baš on.

— Nađite joj mesta da se smiri jadnica, pa ćemo onda da sudimo! — naredi prvom Đavolu kraj sebe, i nastavi mučni zadatak koji je obavljao umesto mene. To je značilo da joj neće suditi uopšte, i da o njoj povedu računa.

Proleteh kroz paklene hodnike, tek da Doušnici vide i jave kako udoh u svoje odaje. Pisci mi dadoše priču još vruću od njihovog truda, i ja se ponovo obreh gore. Niko nije znao da je u Paklenoj tmini, čineći obris Đavola koji zamišljen sedi za stolom, ostao samo Mefistov plašt.

* * *

Ugledah je u daljini. Poznah je po držanju lavice, po onom koraku lakom,

odlučnom, po reskom odjeku potpetica Njenih koje Đavolov led su mrvile. Poznah je po mirisu mlake kiše koji opi surovog Čupača duša.

Ona bese smrtna. Čista duša — biser morski. Telo mlado i jedro — starenju sklono. Sad je devojka, sutra će žena biti, a starica ubrzo potom. Prolazna, poput svega što se čovek zove, ili je delo ruku njegovih. Prolazna toliko, da ni ja, ni Gospodar moj, ni Otac sam — prolaznost Njenu ukinuti ne možemo.

Lako lomljiva, još uvek nesigurna i plašljiva, a tajnu i moć u sebi nosi. Zbog Nje anđeli ginu, krila se lome. Zbog Nje će seni u buljucima hrliti predvorju Pakla, ostavljajući puste, porušene gradove za sobom. Ona smrtna, a ja večan. Ona žensko, ja duh zli.

Ako mi, slobodna, svojom voljom dušu na dlanu toplom, raširenom preda? Ako mi dopusti da joj pečat svoj na nožicu stavim? Ako naklonost ka duhu skrivenom, u ljubav se pretopi?

Šta će onda biti s Njom? Šta ćemo s telom koje se pod vremenom povija? Šta ćemo sa snovima Njenim? Šta ćemo s Njom, kad temelji pobune u korenu Pakla niknu? Kad tajnu svoju zlom duhu otkrije?

S Đavolom nema venčanja u belom. Nema vesele svadbe i pripitih zvanica, tihih popodneva u toplini doma, dok napolju veje sneg. Dečijeg smeha nema. Nema ljudske, prolazne sreće koja zna sutra da se istopi i Pakao postane.

Uz mene, ili Vojvotkinja pravog Pakla — ohola gospodarica — pred kojom ničice padaju i mrtvi i živi, ili Boginja na novim nebesima, s kojih Otac i Isus izgledaju kao čobani u dolini kad ih gleda orao s visoke planine. Ponor ili vrh.

Mlada je lavica moja stvorena za sve to. Dok hoda, Ona snove sanja. Mašta Njena ljudskoj sreći stremi.

Ja, Đavo sebičan, sve bih da joj uzmem. Dušu bih da joj otmem. Telo bih Njeno mlado poljupcima krasio i milovao, samo za sebe ga čuvao. Budućnost i sreću Njenu bih da pretopim u ledene obrise beskonačne moći.

Ja — Mefistofeles stari, mlakom kišom natopljen, tugom dubokom otrovan. Sada Đavo bola pun, nekad Arhanđeo svetao poput Lucifera. Nada i uzdanica Mihajlova. Radost Očeva. Tvrd i nepokoran. Duh slobodan.

— Dobro jutro! — rekoh joj pod nebom bez anđela. Čekali su na dragom kraju grada, motreći na dvojnicu.

Bio sam Čupač u ispeglanoj košulji, sa šarenom kravatom oko vrata. Kratko podšišan i sveže obrijan, ličio sam na čoveka. Samo bi iskusno oko, po onoj večno šepavoj nozi što se neprimetno vuče za mnom, moglo Đavola da pozna. No, iskusne

oči behu negde drugde. — Za mene? — reče Ona, primivši pruženu priču — paukovu mrežu od reči

satkanu, za dušu nežnu, poput neba čistu. Grlen osmeh Njen zazvoni kroz pustoš strašnoga Mefista. Kiša topla u pljusak se

pretvori i potop zahvati Gospodara užasa i noćnih mora. Naklonost duboka, koja je iz lavice moje poput vetra pustinjskog šibala, obujmi nas i provede kroz predivno jutro.

— Hvala vam — reče, a tad zeleno oko Njeno, jezero bistro, upi me u sebe i udavi na svom dnu. Sa njega naslutih tajnu koju je smrtna krila. Sa dna oka Njenog izmaglicom skrivena nebesa su se videla.

Poželeh je. Ludo. Moćan duh, slobodan, zbog slobode svoje s nebesa prognan. Sudija i Čupač, Mefistofeles, mračan, crn, htede u punoj moći svojoj da se smrtnoj prikaže. Da zemlju zatrese, mora uzburka i nebo u kovitlac oblaka pretvori. Duboko, u božanskom biču svom, poželeo sam smrtnu. Svi moji Demoni uzdah pustiše, sećanja moja, bol, pamet, sve što Mefistofela čini, požele da se u Zlatokosoj okupa. Poželeh je više no da se u Raj vratim, i želju svoju ubiti. Zadavih šapom želju čistu, želju boga palog.

—Doviđenja — rekoh, a Ona davljenika na dnu svojih očiju muljem prekri, da ne vidi šta izmaglica krije. Da jadan ne umakne i nikad ne ispliva. I u času tom, kad želju poput seni u ništavilo pretvorili, lepotom smrtne okovan, setih se Ismail-paše starog i njegovog smrtnog časa.

—Ničega mi nije žao, Kaurine. I ne kajem se. Ni što sam krao i ubijao, svi krađu i svako nekad ubije. Cvet kad ubereš — ubio si.

Ne žalim ni što sam vino i rakiju pio. Da mi je još bilo, i da sam još mogao, pio bih. Ne žalim što sam žene silom ljubio.

Ničega mi kaurine nije žao, do jedne vaše, jedne nevernice kojoj ni ime ne saznah — reče stari paša i sunu nam još po jednu. Nije mogao da sedi, ali je rukom rakiju znao usnama da prinese.

Po dušu sam mu došao. Mefistofel glavom i bradom, jer je zaslužio bludnik. Ni jedan Muhamedovoj veri odan nije slađe vino rujno pio i mrsom zabranjenim glad svoju tolio. Nijedan nije lakše glave skidao i od sela hrišćanskih zgarišta pravio.

— Još sam bio čauš. Konjanik. Palio sam po vašim selima kaurskim. Palio, klao i otimao. Žene vaše kaurske sam uzimao. Milom ili silom, spreda ili otpozadi — kako se kojoj svidi — pričao je zagledan negde iza modrih planina. A mlaka kiša, koja mene razdire sad, njega je tad setila na mladost i želju koja neispunjena osta.

— U selo smo neko s brda banuli. Redom raju izvodili. Ubijali smo, silovali, uzimali šta nam treba, Kaurine. Kuće gore, žene vrište, deca plaču. Milina.

Ne sećam se odakle ja, onako krvav, u toj straćari. Ne znam ni zašto sam babu na pragu zaklao, ni što sam krpe s gomile podigao. Samo se nje sećam, Kaurine. Hrišćanke se sećam.

Sakrili je pod trulim asurama, da se Turčin ne doseti. A ona poput smaragda u Samari, dvanaest puta u dvanaest godina brušenog. Lepota kaurine. Kroz oko ti prođe i tu, tu gde ni rakija ne može — udari te ona kao dželat maljem.

Bela joj koža mirisna. U oku suzica i sjaj prkosa. Grudi, Alaha mi, da čovek na njima zamre i da mu nije žao.. Eh, da sam tad umro na sisi njenoj, a ne sad s tobom, Kaurine, s Đavolom, pa još njihovim.

Pašo, Pašo, što ne umre na njenoj sisi, Pašo prokleti! A kosa, Đavole? Gusta, kaurska, u njoj se sunce ogleda.

Ustala, Šejtan ženski. U oči me gleda. Lepotom hoće da me smori, da mi srce pojede. Žensko, Kaurine. Golo, bre, i nemoćno, a pogledom šiba kao da je Sultanija.

— I šta uradi pašo? Čime dušu uprlja? — prekidoh starca kojem je život već pošao k našim vratima.

— Sakrih je Kaurine. Od sebe i svojih je sakrih. Od ruku naših prljavih, krvlju umrljanih.

Sakrih je i ne videh nikad više. A nijednu ženu za života ne poželeh kao nju. Hrišćanku — završi paša i iskapi čašu. Mlaka je kiša natapala travu u dvorištu, stari bludnik se sećao kaurke svoje i čekao da smrt dođe po njega. Tako mu dušu iščupah, dok se sećao one suzice u oku devojačkom. Suzice neisplakane i žudnje svoje za jedinom ženom koju je želeo od tolikih koje je imao.

Bejah tad pred Zlatokosom, kao Ismaii paša pred lepom hrišćankom. Pustih je da ode, s mojom pričom u rukama i bolom umornog Đavola pod svojim slatkim nožicama, zbog kojih bih pola sveta vatrom sagoreo, a ostatak ledom okovao. Teškom mukom okrenuli glavu i podoh dvojnici — Jelisaveti, ne bih li u njoj želju svoju i pašinu slagao.

Anđeli su čekali, nevešto skriveni po krovovima okolnih zgrada. Sveci su virili iz ulaza, jedva noseći ogromne, nadute trbušine. Špijunirali su me, utrkujući se ko će više da nakiti Samaelu — Belialovom takmacu na nebesima.

Mršavica nije širila noge i nikome nije zabadala nokte. Nenašminkana, s maramom na glavi, čistila je krompir i bacala ljuske na pod. Tek tako se jasno videlo koliko je ružna i aljkava.

—Dobar dan, Jelisaveta da li je tu? — rekoh začuđen nesimpatičnoj babetini koja mi je otvorila vrata. Sveti Pavle nije gubio vreme. Babi sam na prvi pogled bio odvratan i zato su je, valjda, dovukli ovde.

— Jelisaveta! — razdra se baba, ne udostojivši me ni reči. —Traži te neki ćopavi! — reče žena, pa nastavi da me posmatra s

mržnjom. Igraće njoj ćopavi na grobu. Igraće. — Tetka, pobogu — reče Jelisaveta i pocrvene od stida. — Oprostite, molim Vas — kaza nežna dvojnica i propusti me unutra. — Koji ti je ovaj? — šaputala je baba za mnom, dok sam ulazio u sobu gde me je

čekala njena kopija. U rukama je držala crkveni kalendar, a na stolu ispred nje je bila bočica sa svetom vodicom.

—Jesi li ti kršten, sinko? — upita me s vrata kopija, pa napravi grimasu i okrete se.

—To je komšinica, svratila je tetku da vidi — pokušavala je da objasni Jelisaveta. U tom času je zazvonio telefon.

— Za Vas — kaza iznenađeno i pruži mi slušalicu. —Prijatno Vam bilo. Zahvaljujemo — cerekao se glas sa druge strane,

neprestano ponavljajući glupo i besmisleno — Prijatno Vam bilo. Zahvaljujemo. —Ovaj mi se ništa ne sviđa — šaputala je tetka glasno da i ja čujem. — Ma nisi ti kršten — prošišta komšinica, pa reče iznenada — a je li skup

paradajz na pijaci? Spustih slušalicu, no telefon odmah zazvoni, ne dajući mi da dođem do reči. — Prijatno Vam bilo. Zahvaljujemo — smejao se isti glas. Nekrst! Nekrst! —

pogađala je senilna komšinica, dižući crkveni kalendar prema meni. Telefon je ponovo zvonio.

— Ništa ti ovaj ne valja — drobila je tetka. Napolju su se anđeli kikotali po krovovima. Neki svetac me je uporno zvao iz telefonske govornice odozdo. Kad nisu smeli ni da mi priđu, mogli su bar da se sprdaju sa mnom.

— Marš napolje! — viknu iznenada Jelisaveta, koja se dotle dobro držala i gumu tetku ka vratima.

— I ti, džukelo matora! — vrisnu, vukući komšinicu za ramena. — Marš iz moje kuće! Marš! — počela je da se trese nesrećna dvojnica,

izgubivši glas. — Ti si luda! Luda, čuješ li me luda! Ujku ću da zovem da te vodi kod lekara!

Ti si luda! — vikala je baba sa stepenica, a komšinica stade obe da škropi svetom vodicom.

— Gubi se, veštice! — povika goropadna Jelisaveta, pa joj otrgnu flašicu i razbi o pod.

Zatvorivši vrata, pravo žensko, zaroza usta i briznu u grčevit plač. Suknja joj se podigla, šminka se razmazala po licu, a ramena žestoko tresla od jecaja, koji su pravo iz dubine duše kuljali ka njenim usnama.

Priđoh dvojnici, položih dlanove na uplakane obraze, i poljubih je pustivši da se dah i duh moj izmešaju s njenim uzdasima. Jelisaveta uzvrati, pripivši uz mene svoje tople, čvrste gradi. Oćutala je vreli dlan na svom bedru, i otvorila se željna da me čitavog upije.

U tom času neko je zazvonio na vrata i čarolije nestade. Jelisaveta se trgnu i popravi kosu.

— Tako mi je neprijatno — prošapta stidljivo. Anđeli koji se ispeše na prozore, kidali su se od smeha. Sve je ovo bilo njihovo maslo, jer pred vratima nije bilo nikoga.

— Idi, molim te idi! — reče Jelisaveta i blago me izgura napolje. Grohot nebeske vojske zaglunu mi uši.

Prolazeći polugluv kraj stana mršavice koja je bacala ljuske od krompira, umalo je ne oborih. Žena me kurvinski pogleda ispod oka i načini grimasu, koja je trebalo da bude izazovan osmeh. Htela je. Tu ako treba, na stepeništu.

Jedva se uzdržah da joj ne iščupam dušu. Njen nemi poziv me je vređao. Beše to moje poslednje uzdržavanje tog dana. Previše za onoga koji stoji odmah uz Satanu.

Krijem se od heruvimčića. Ne smem da koristim ni delić moći koju rođenjem

posedujem, jer bi me oni otkrili. Ni par minuta ne mogu na Zlatokosoj da odmorim pogled svoj. Ni s dvojnicom Njenom mira nemam.

Love me i progone kao zver. Ne daju da stanem i predahnem. Teraju me da se krijem, da varam, da bežim i strepim neće li me anđelčić neki u nameri mojoj omesti.

Sručih se u Pakao, kao kamen bačen s litice. Ne valja ni čoveku ni duhu da prirodu svoju sputava i guši. U tom času žudeo sam da čujem kako pucaju rajska krila.

— Astarote — viknuh s vrata. — Diži se Astarote, lenčugo! Idemo u lov! Potmula rika iz daljine i tumbanje kroz hodnike behu dovoljan znak da me je

Astarot čuo. — Volande, veštičji care! — pozvan starog druga svog. Odavno nismo skupa

lovili bradate svece. — Šta se dereš, Đavole Matori?! — siknu Astarot, pošto se stvori kraj mene. — Danima te čekam da pozoveš u lov. Ali ne, gospodin voli sam. Krilce, po

krilce — gunđao je. — Preferiram bradatu braću! — dodade Voland, koji nam se pridružio dok

smo se užurbano peli gore. — Je’ ima toga dovoljno? — oblizivao se Astarot, dok je grabio ispred nas. — Gomila — rekoh. —Veseli. Sve se kikoću i smejuckaju. — Neće dugo! — doviknu Voland, pa se i sam izgubi.

Stao sam pred Isusovu bandu koja se okupila ispred Jelisavetine zgrade. Bilo ih je svuda uokolo. Pljuvali su me, podsmevali se, vrištali, radosni što su napakostili Đavolu. Sveci su mi pokazivali prstima kao da telefoniraju i držali svoje trbušine da ne popucaju od smeha. Anđeli su glumatali uplakanu ženu i imitirali tetku.

— Alo, alo — brundao je jedan s dugom bradom. — Prijatno Vam bilo. Zahvaljujemo.

Okružili su me sa svih strana, zaboravljajući na oprez. Zaboravili su da se nalaze između visokih zgrada, i da im treba dosta vremena i vrludanja ne bi li se ispeli na nebo.

Odozgo se lako pada i silazi po vertikalnoj putanji. Problem je u povratku. Stešnjeni betonskim blokovima, anđeli gore mogu da se popnu samo po spiralnoj petlji. Tromi i ne baš mnogo pokretni, sveci ne mogu ni tako.

Razjareni Voland pojavi im se iza leda i smeh utihnu. Uvek doteran i uglađen, obučen u svoje omiljeno kicoško odelo, pokloni im se i odmah počupa bradu prvog sveca koji mu pade pod ruku. Vojska nebeska ukoči se od straha.

— Ooooo — zaorilo se, s najvišeg krova, a onda heruvim iščupanih krila pade na pločnik, previjajući se od bola.

Astarot je odozgo mahao andelovim krilima, postavljajući svoje đavolsko obličje poput koprene između neba i njegovih podanika. Rajsko jato zahvati panika. Počeše da se sudaraju i gaze jedan preko drugog.

Polako, sve meračeći — crnji od najcrnje noći — pođoh krila da lomim. Voleo sam krilce da krenem šapom u korenu i pri vrhu. A onima koji se lepotom svojom i sjajem izdizaše nad drugim anđelima, lomio sam i u čvor vezivao.

Kukali su jadni, u strašnim mukama paklenim, iako su im krila brzo zaceljivala

i rasla. Mnogo ih je, jadničke, bolelo. Još sam ja tako lomio i uvrtao, da kosti dobrih duhova ukrivo srastu, pa su heruvimi belokrili koji kroz moje ruke prođu više ličili na pijane ptice no na rajska stvorenja.

Nisu ni oni imali milosti kad im neko naš dopadne šaka. Manjim Đavolima rogove su sekli testericom ili nožem, a znali su i polako da turpijaju ne bi li Đavolak poludeo od bola. Umeli su onu već šepavu nogu ponovo da lome na istom mestu.

Najčešće su klali. Skoči par anđela na Đavola, kad ih niko ne vidi, i udri, bodi, seci. Najviše za vrat. Vole po vratu, pa to ti je. Belokrili, rajski koljači.

I nikad jedan na jednoga, već uvek u grupi. Po par njih. Timski rad u belom. Na nebu nema improvizacije i lične inicijative. Sve je to organizovano i sve se radi u krdu. Zna se ko misli, a ko kolje.

Voland i Astarot ostaviše pustoš za sebom, a ni ja nisam bio ništa gori od dva raspoložena Đavola. Po okolnim pločnicima ležalo je izlomljeno rajsko stado. Malopre nasmejani i veseli, sad su kukali nesposobni da sami dospeju do nebesa.

Skupismo bagru na gomilu, da ne prlja ulice, pa ih digosmo sve skupa do Granice. Pred Paklom nepregledna gužva. Na Rajskoj strani pustoš, a usred nje zatvorena vrata. Gospoda u svetlosti okupana ne vole da ih ometaju. Rajski stanodavci i njihovi stanari su bića namćorasta.

—Ti mali, idi i zovi Gavrila! — rekoh jednom od ispljuvaka Hristovih, koji nam je prošao kroz šape i ostao poprilično čitav. I nama neko promakne.

—Kaži mu da ću da sedim ovde, i da vama, anđelima, čupam perce po perce, dok se ne pojavi. Od svetaca ću da pravim lampione, da mi ovde ovu čamotinju rajsku razbiju. Jesi li razumeo, blento belokrila?

—Jesam, Gospodaru — promuca jadni andelak, a ja mu zveknuh čvrgu u čelo, ne bi li se pameti prizvao. Zveknu glava šuplja, ali budala ništa nije shvatila.

—Nisam tvoj Gospodar. Ne dao Bog da takvima gospodarim! — viknuh i bacih ga preko Granice, a maleni, sve uplićući nožicama i poskakujući, otrča do vrata raja.

— Navikao je da leti! — dobaci Astarot i protegnu se umorno, prilepivši usput zaušku nekom nepoznatom svecu, koji je čačkao nos. S njima i s debelim popovima koji podriguju na beli luk, nije dobro stajao.

— Zovi, Mefisto, kad god si raspoložen za lov, samo ti zovi. Bilo mi je veliko zadovoljstvo! — reče munuvši u rebra još po kojeg od izlomljenih, i ode šišteći poput oluje medu kamenim liticama.

— Ako ti bilo šta treba, znaš gde sam. I ja i moje devojke uvek ćemo ti biti pri ruci! — kaza Voland i pode, drmnuvši rukavicom istog onog sveca koji je uporno prstom tragao za slinom.

— A za ovo zadovoljstvo posebno moram da ti se odužim! — reče, pa još jednom pogledavši poleglu rajsku vojsku uputi se k Paklu, vukući bolesnu nogu za sobom.

Nije se ni osvrnuo da vidi Gavrila, koji se na vratima Raja pojavio opasan njegovim mačem. Otkad je Voland bačen u Pakao, a oružje Gavrilu predato, njih dvojica se nisu sreli licem u lice.

— Mefisto, ovo je protiv svih zakona. Ovo je nečuveno. Zapamtićeš ti ovo, Đavole, kad ti kažem, zapamtićeš! — poče Gavrilo da penuša još iz daljine.

— Zdravo, Gavrilo, prijatelju moj bivši — dočekah ga raširenih šapa, sa kojih je još otpadalo počupano perje.

— Nikad mi nismo bili prijatelji! — obrecnu se ovaj i stade pred mene, sve češući balčak mača. To je trebalo da znači da je toliko besan da svaki čas može da potegne oružje.

— Možda ti meni stvarno nikad nisi bio prijatelj — nastavih, lomeći usput prste svecu počupane brade — ali pre Luciferovog pada — ja tebi jesam. I pre no što ću ja za Luciferom poći, jer nisam hteo uz vas izdajnike da stanem, mišljah da smo prijatelji, Gavrilo.

— Ne bulazni Mefisto, molim te. Kontroliši se malo. Ti i ja nikada nismo bili prijatelji.

A to oko pada i izdaje, to je vaša stara priča. Vas je neko izdao i vi ste odnekud pali pa sad ste zato takvi kakvi ste. Svetom zlo i tamu pronosite ne zato što ste vi sami takvi, nego zato što vam je to neko dragi podmetnuo.

Kao da je vaše zlo — naše maslo. Dogovorili se zavidljivci, pa najlepšeg i najboljeg medu njima srušili. Pobacali sve najbolje, pa dole sija od sinova božijih, a gore ostade šljam. Tandara mandara. Bajke smešnih Đavola.

To što Lucifer, i svi vi skupa s njim, očevu reč i zakone niste poštovali i novim ste se Bogovima gradili, to nije važno. To ćete vi da zaboravite, pa ćete ponovo zakone Očeve da kršite, kao što ih ti sad kršiš.

— Ništa ja ne kršim, već je vama krivo što vam ne idem uz dlaku, a dublje da me bacite ne možete. Nemate kud.

— Ne potcenjuj bes Očev, Mefisto. — Ne maši tuđim gaćama, Gavrilo. Baš je Ocu stalo da mene kinji i kažnjava

zbog ovih vaših brabonjaka. Nema on pametnija posla nego sinu da se zamera zbog par krilatih ispljuvaka.

A što se tiče bulažnjena i izdaje Gavrilo, to možeš neukim svecima i senilnim babama da pričaš. I ti sam, skupa s onim razapetim klovnom, možeš u vaše laži za smrtne spremljene da veruješ. Nemoj mene da praviš ludim, molim te.

Da ti nisi izdao, sad bi Voland taj mač nosio. Znaš da je njemu bio namenjen, Arhandele. Znaš da je na maču Volandovo anđeosko ime uklesano i da ga ti, ma koliko gulio, izbrisati ne možeš. Pa, ko je lud ovde onda? — žacnuh ga u bolnu tačku.

— Nije kome je rečeno već kome je suđeno, Mefisto. Da je zakone poštovao, Ocu pokoran bio, možda bi jednog dana mač zaista njemu pripao. A ovako poštujući zakone, nikad niko od vas neće mač da nosi — tvrdo i odlučno stade Gavrilo da popuje, kao da je za predikaonicom a ne pred Đavolom.

— A koji zakon, Arhanđele, čiji to zakon? I zašto ja, duh slobodni i moćni, zakon nečiji da poštujem? Zašto da ne širim granice i time moguće u stvarno pretvaram. Zašto bih na sebe i duh svoj okove stavljao, kad sam stvoren da, slobodan, put svoj do istine pronađem. Svoj, ne tuđ, zakonom određen i za sve jednak. Je li, Gavrilo?

— Mani me sofizama, Mefisto. Majstor si da okreneš stvari i sve postaviš naopako, ali sad ti nije vreme za to. Nema ko da te sluša, a ne valja ti ni mesto.

Ovde, s moje strane, caruje istina. I ja nemam potrebe da se upuštam s tobom u

rasprave, nego kaži šta hoćeš! — povlačio se Arhanđeo. Tamo gde puste njegov monolog, tu može da se razgovara. On priča, ti slušaš, i

siti se narazgovaraste. Kad dve strane ravnopravno govore, tu je već stvar sumnjiva. Rajski oratori dijalog ne priznaju za razgovor. Za njih je to uvek sofizam. Zato su i pobili sve sofiste i izmislili filozofe.

—Te tvoje gluposti vekovima slušam. Uši si mi probio — nastavio je ipak Arhanđeo tvrdoglavo, ne odstupajući od namere da me uguši svojim glupostima.

—Slušaš, Gavrilo, slušaš. Glavom odmahuješ i ništa ne učiš, anđele. Ti bi samo ako može da ušićariš nešto. Mada bi me ti i preklao na brzinu ako ti se ukaže prilika; ako se ja, recimo sad, prevarim pa ti okrenem leđa.

— Mefisto, sad si preterao. Zaista si preterao — s gađenjem mi je dobacio Gavrilo.

— Mi jesmo neprijatelji Mefistofelese, ali ja ni tebi, niti ijednom od braće, nikada nisam radio o glavi.

— A šta će onda ovi ispljuvci ovde? Što me ovi kretenčići stalno prate? Zašto ih na mene šalješ? Zašto me teraš da im krila lomim? Što me po Paklu špijuniraš, Gavrilo? Svaki moj pokret znaš i pre nego što ga napravim. Zašto Gavrilo? Čega se to plašiš? — pretvarao sam se kao da ne znam da arhanđel Gavrilo mora da izvršava naređenja svetog Pavla. Sramota.

— Slušaj Mefisto, ja niti tebe špijuniram, niti ih ja šaljem, niti Đavolu polažem račune — gledao me je besno svetli Arhandeo. Znao je da ja znam, ali smo se obojica pretvarali kao da carinik ne postoji.

Stekoh utisak da bi Gavrilo svecu mnogo radije zavrnuo šiju nego ja sam. Ali nije smeo, jer kao i svaki drugi anđeo, nije bio slobodan, već je morao da sluša Isusa, kojem su sveci čuvali i leđa i guzu, pa je i on čuvao njih.

— Nego ti si postao paranoik, Mefisto. Čist, čistijat paranoik. Na kraju su te mrtvi zarazili pričama. Samo zavere vidiš uokolo. Svi su protiv tebe, a ti dobar i nevin. Treba da se lečiš, Mefisto.

—Jeste, a ti ćeš mi biti lekar, Gavrilo. Kod tebe ću da se ispovedam. Prah mrvljenih krila anđeoskih, na vatri njihovih duša pečen piću, ne bih li paranoju đavolsku izlečio. Od tog će me leka bolest sigurno proći.

—Neukusan si, Mefisto. Pretiš, gadosti pričaš i radiš. S tobom je postalo teško razgovarati.

Nismo ti mi krivi što si poludeo i počeo da haraš uokolo i zakone kršiš. Nismo mi krivi što Satana tvoje ludilo ne suzbija, već ga potpiruje i brani te.

A ima i onih, koji bi morali silom da te spreče, a samo te guraju u još veće zlo — beše to aluzija na Mihajla i Oca.

Bez njihove prećutne dozvole ovo ne bih smeo da uradim iz čista mira. I to smo znali obojica i ćutali o tome.

On je penio. Ja sam se smeškao, ne potežući prave argumente. Bilo mu je teže nego da sam mu pojeo krila.

— Čudan ste vi soj. Valjda vam se od zla vašeg, što iz bića vam izbija, čitav svet zlim čini i crnilom boji. Jadni ste vi, Mefisto. I ti i Satana i svi ostali. Jadni ste u tom svom džangrizavom, uvek gladnom, besplodnom zlu. Jadni ste, Mefisto.

Bolestan si i ja te žalim. Iskreno te žalim, Mefisto — završi Arhanđeo kao seoski glumac na vašaru.

— Oh, Gavrilo, rajska ptico lebdelico, zadrhtah od reči tvojih i sve mislim, bih li da sam smrtan plakao u grču osvešćenja, ili prdeo ne bih li vetrom iz creva razvejao reči tvoje lagane i milosrđa pune. Taj Satana jadni, kako ga ti zoveš, a koji se gore, dok smo još prijatelji bili, Lucifer zvao, tebe je Gavrilo mudrosti učio, ali te nije naučio. Tebi se Gavrilo Lucifer smilovao i u Arhanđeie uzdigao.

Mi smo te, džangrizavi i besplodni, ovde podigli, a ne samozvani Gospod vaš. Mi svoj put nismo izdali i nismo se pokorili, niti ćemo se pokoriti onom koji kmeči s krsta, jer je sam sebe razapeo, a ne ume da side.

Rat ste sa mnom hteli. Rat ste i dobili. A gazdi poruči da će Mefistofeles kad tad doći po svoje, da se on ne bi zaklinjao nad tuđim mačem — rekoh i izgurah ranjavu gomilu nebesku da ne prlja rubove paklenog dvorišta. Psi rajski, kročivši u sigurnost svog poseda, odmah zalajaše na drugu stranu. Što je to hrabro kad mu je dupe sigurno, čudo jedno.

Okrenuh se i podoh k senima koje su čekale sudiju pred paklenim dverima. Fanatik će sad da podivlja. A divlji greše. Puno greše.

— Mefisto, Mefisto, Gospodaru! — začuh anđeoski glasić za sobom. — Čuvajte se, Gospodaru! — viknu anđelak kojeg poslah po Gavrila i

teturajući, slomljenih krila, otrča za ostalima. — Čudna vremena — pomislih, prateći ga pogledom. Mlad, a lepo vaspitan. I dok sam ja Paklu prilazio, tamo negde u Gradu bez anđela Zlatokosa je,

opruživši prelepe nožice, priču u svoju dušu pustila. Reči samo za nju stvorene, poput mreže paukove ispletene, u sebe je lavica upila, Đavola naslutila. Zlatokosa moja. Put moj i istina moja.

Stadoh pred seni i sudih im blago, držeći kantar visoko da ne vidim kad puno pretegne. U slavu Njoj i volji Njenoj, milošću sam darivo grešne.

Kad jutro svane novu će priču dobiti. Duša načeta, prozor odškrinut, širom će se otvoriti. Od anđela skrivena, čista, mojim nebesima bremenita. Leponoga, mačkooka, Zlatokosa moja.

* * * Mnoge seni smirile se konačno u prostranim odajama Pakla. Smrt je njihova

ostarila, bese im suđeno i presuđeno. Sad su mogli da odahnu i na miru, s lakoćom kaznu otrpe. Red bez kraja pomerio se, i oni što nekad behu na začelju primakoše se dverima večnoga konačišta.

Druga priča, izvajana pod budnim okom demona, beše gotova. Ljubav, čudna i žestoka, koja se u priči rada, ka našem domu je stremila. Ime Đavolovo tek usput pomenuto, izgubljeno u mnoštvu redova, jasno je svetlelo iz tame.

Mrtvi pisci, sujetni i kao seni, nervozno su, brecajući jedan na drugog, tumarali svojim odajama. Čekali su da vide krasi li ih još stara moć. Čekali su da reči njihove čistu dušu Đavolu privole.

Jasno i prozirno jutro što se nadvi nad Grad očišćen od svetaca i anđela mirisaše na bistru, brzu reku, koja peneći vijuga medu oštrim liticama. Umorni Sudija odloži teške tasove sudbine, potamnele od duša koje preko njih predoše, i u ljudskom liku stade kraj Zlatokose.

Udahnu Mefistofeles trag Njenog daha koji se viorio lepim jutrom, i zaguši se

opojnim mirisom Njenim. Vekovi samoće, prašnjavi i teški od memle, padoše na duh moj Đavolji. Kraj Nje ja više nisam bio pobunjeni, kažnjeni anđeo. Kraj Nje sam u duhu svom ponovo osećao snagu palog božanstva.

Zao duh ovaj, pitoma zver postade. Tigrić, kao sablja oštrih kandži, koji je veselo trčkarao kraj zlatokose kraljice.

— O, Đavole matori! — pomislih — Mefistofelese lukavi, čuvaj se. — Nijednu smrtnu još ne požele kao Nju. Niti si ikad želji svojoj moći svoje

uskratio. Srljaš Đavole, srljaš i baš te briga — bunio se deo duha mog breskrajno zlog.

Prepustih se odluci mačkooke, uveren da Čupač duša i Sudija njihov ne može pogrešiti — da je onaj što rogove Đavolje na ženskim nogama odmara u ovima večni spokoj poznao. Večno svoj, nepokoran i nepokoren; tuđoj volji, pa makar bila i Božija—neuhvatljiv — spustih duh svoj na uski beli dlan Zlatokose.

— I kako Vam se dopada priča? — upitah, pažljivo motreći uokolo. Anđelima ništa lakše nego da prevare. Otkad znaju za sebe ovi što gore ostaše, samo na prevaru hvataju. Reč im vredi kao i prah s krila — ništa.

— Priča je dobra, ali čudna — reče Ona i stidljivo pogleda u tlo. Ćutala je. Bez reči je grabila napred, kao da jedva čeka da me se otrese. Jutro je prestalo da miriše.

— Je li uopšte shvatila? — prolete misao Mefistovim umom. Zvuk Njenog koraka tupo je odzvanjao po prašnjavom pločniku.

— Da nije pogrešila, možda? — sevnu mi. U vazduhu je na prljavu gradsku kišu mirisalo. Sveža reka što vijuga među liticama nestade u vrtlogu. U Zlatokosoj struna napeta, čelična. U Mefistu led se skupio. Novu priču je primila bezvoljno. Reda radi.

Sa setnim osmehom je moj poziv saslušala. Nasmešila se, i u prvi mah ništa nije rekla. Činilo se kao da razmišlja, a odluka je bila donesena.

— Ne mogu da se vidim s Vama — reče Ona na posletku, duše čiste, nepomućene. Sudbina moja, Mefistofelovska, vrisnu od smeha, a pakosni vekovi zabrundaše zadovoljni.

— Ne — rekla je — nema smisla. — Ne — rekla je Đavolu, i lišila ga truna svoje milosti. Ona, koju poželeh

kao nijednu pre. Ona, u kojoj nebesa svoja slutim. Ona, koja je stvorena da me zavede ovako matorog i bola punog.

A ja, sin božiji, Gospodar užasa, snova i noćnih mora, kraj nje sam mirno šepuckao i gledao u nebo, ne bih li joj dušu sačuvao. Mefistofeles pokisli, vajni poznavalac lepote ženskih nogu, koji ništa nije naučio tokom tolikih vekova, koje potroši šepureći se uobražen i nadmen. Veliki Sudija, pred kojim je drhtao ljudski rod razgolićen u jadu i bedi svojoj — sad je i sam, bedan — ženskim hirom unižen, puzao kraj one kojoj je čelo rogato na milost predao.

— Nikako ne mogu. Princip je u pitanju — kaza Zlatokosa Mefistu, gledajući ga u oči nežno, kao da će svaki čas usne da mu pruži. Tašto, koketno žensko, tresnu me o ledinu s pogledom punim naklonosti. Tresnu strašnog Đa vola o beton pod nogama i izgazi ga cipelicom svojom, kao da je mrva, a ne

zao duh, Vojvoda Pakla. Vojsku sam krilatu morao da izlomim ne bih li je video makar i na tren, a

da joj dušu ne ugrozim. Da sačuvam slobodu Njenu, da smrtna pun vek svoj poživi, a ne da joj anđeli mač u srce njeno zabiju i raščine je puni ljubomore.

Dvojnicu joj nadoh da na sebi gnev rajski otrpi. Pozorište za nebesa pravim. Hristu se zbog nje zameram. Opomene poput strela lete i fijuču oko Mefista. A Ona, hirovita, na sve to kaže — ne, ni minutić vam ne dam — rešena da svim silama čvrsto, i ne uzmičući, brani svoju reč.

Ona neće, a ja joj ništa ne mogu. To što Mefisto u koraku Njenom sluti, mora samo da se preda. Silom jedino dušu mogu da joj iščupam. A onoj kojoj Mefisto poželi cipelicu da izuje i Pečat svoj na stopu utisne, toj duša ostaje netaknuta. U ovoj neskriven beše plam ljubavi za Mefista i čelična volja da svoju reč ne prekrši. Pravo, pravcato žensko.

Sve je Ziatokosa shvatila. Shvatila, i na prečac, ne časeći ni časa, bez dvoumljenja ili sumnji odluku je donela. Ako Njen razum nije naslikao jasnu sliku u unutarnjem oku, slutnje Njene načiniše maglene obrise. Dovoljno da spozna ono što joj čvrsta građevina strogih misli nikada ne bi otkrila.

Osećala je. Prepustila se tišini popodneva i smiraju dana, ne bi li joj oni rekli. Vetar je slušala, jutro i oblake, a ne reči. I moj izgled đavolski joj je govorio. Način moj, svaka kretnja i pogled starog Mefistofelesa, čudovišta, šaputali su joj.

I priču je osećala. Seni muških pisaca — najboljih, ali muških — mrežu su plele, lišene tog intuitivnog, ženskog. A Ziatokosa se u takve mreže nije hvatala. Zato će i druga priča, koju više nisam mogao da joj otrgnem iz ruku, istom sabljom biti sasečena.

Potcenio sam Onu čiji korak zapliće misli Velikog Sudije i to treba da platim. Ona, u kojoj anđeo pali daleki odblesak nebesa svojih sluti, ne može da bude kao druge. Čak ni kao retko koja. Ona je jedna, jedina, sad i ovde, a možda nikad pre nije bilo i nikad posle neće biti takve.

Rastasmo se u tišini, jer reči behu izlišne. Njen pogled pun topline i nežne nadmoći ostade da lebdi u crnilu duha mog, umesto pozdrava.

Otišla je, udarajući veselo tankim štiklicama o glatki mermer. Ovaj je odzvanjao, a Mefistov kamen pucao. Koraci i pogled Njen naneše mi bol. Sve je razrešila i ostavila me za sobom.

Da li će joj ledeni vetrovi i dani što dolaze reći koliko bola će taj Njen čelik tek da poseje? Koliko mrtvih anđela i polomljenih krila? Koliko uništenih i ranjenih Đavola? Koliko će ljudskih života nestati zbog Nje? Ili, Ona baš to hoće?

Polja mrtvih pred svojim nogama kao dokaz naklonosti prvog, koji do Satane stoji?

Ja ću učiniti sve da dođem do svoje Zlatokose. Nebo će učiniti sve da Mefisto ne nade mir u Njoj. Jadni oni što se nađu i ispreče između nas. Jadni ljudi i duše njihove. Njeno "ne" prizvaće hiljade jauka u samrtnom hropcu. Nagoniće i Đavoli i anđeli ljudska plemena jedno na drugo, a smrt i uništenje biće novo sutra.

Prljava kiša, sveže jutro i đavolska sudbina, sedoše mi na ramena. Nit' sam znao kuda ću, nit' zašto bih. Ono što dolazi više niko nije mogao da spreči.

I sam Pakao me nevoljno primi u svoja nedra. Ustreptali grešnici odahnuše kad sam Đavolima pred ulazom najavio da neću suditi i naredio da zatvore vrata za

mnom. Ljut i povređen, sudija nije sudija, već krvnik. Prošao sam najmračnijim hodnicima Pakla do pustih odaja svojih i tu, u gustoj

tmini, još jednom proživeo Njeno Ne, praćeno jaucima rastrgnutog Azazela. Tu, u domu svom paklenom, sudbinu mefistofelovsku sam čekao da promoli glavu i da je tu, na dnu Pakla jednom za svagda naučim pameti.

No, sudbine moje nigde. Ostala je gore da se veseli i pijana se izruguje ponavljajući — znate, princip je u pitanju, princip je u pitanju, princip je u pitanju.

Bolje da me je Zlatokosa pljunula nego što me je svrstala u gomilu na koju se primenjuje princip, pa makar joj to služilo kao izgovor. Ja — pao, jer ničije zakone ne poštujem — u princip sam stavljen. Kao da je birala kako da me ujede, a da to najviše boli.

Podoh do seni čuvenih pisaca svojih, da ne slušam više Azazelov jauk i sopstvenu kuknjavu. Trebalo je da im platim za trud i izvredam ih kako dolikuje, ne bi li i sami malo pokušali od onoga što je majstorstvo njihovo zakuvalo.

— Još jednu smo napisali, još jednu! — dočekaše me moja tri žalosna prijatelja i pokazaše na hrpu papira. Oči im igraju, lica im ozarena.

— Prva je bila da je smekšamo, druga da joj dušu otvorimo, a ova da je na kolena bacimo! — sav srećan i raščupan reče prvi.

— Uspećemo, uspećemo! — trijumfalno će dragi. — I još jednu spremamo, poslednju! — dodade treći, ushićen, već unapred

ponosan na veliko finale kojeg nikad neće biti. — Tom poslednjom ćete sigurno na kolena da je bacite! — uzvratili im s

podsmehom i pocepah novu priču, a da ni pogled nisam bacio na nju. Čemu? Ionako je Zlatokosa sve znala.

— Ona će pred nekim mamlazom na kolena da padne, ako već nije pala i isturila mu golo dupence na izvol'te, a ne pred vašim škrabotinama. S prvom ste je pričom smekšali da iz nje sad hladan čelik bije.

Moji veliki majstori. Stubovi književnosti vaskolike. Prijatelji Mefistofelovi. Romanopisci, pesnici, bogovi književnog Olimpa! — prezrivo sam im se unosio u lica, na kojima se skamenio žar.

— I Šta je rekla? — upitaše sva trojica, naglo pokisli i skrušeni, pošto sam ja završio svoju besmislenu tiradu i muklo zaćutao okrenuvši im leda. — U vezi s pričom šta je rekla?

— Rekla je da je priča dobra. Malo čudna, ali dobra. S obzirom ko je pisao, toliko je morala da kaže. A sve ostalo je potop, gospodo. Moja i vaša sramota. Poraz. Jednom rečju — poraz.

Što ste gore napisali, napisali ste. Manite se više ćorava posla. Zaslužili ste i pošteno odradili svoje. Greh nek' je na meni. Nije trebalo da vas diram.

Ove dve priče koje je Ona dobila nekako ćemo da nađemo i uništimo. Ako to ne uspemo, nećemo dati da ih iko štampa. Za nju su pisane i o nju se polomile. Nije red da vam slava bledi.

Beše mi žao mojih majstora od misli i pera. Taman su pomislili da ponovo rade. Učinilo im se kao da su živi, da će njihova reč ponovo da zaplovi i bljesne u svetu živih. A sve se završilo s "dobra je, ali malo čudna" i jednim velikim —Ne, iza toga.

— Hoćeš da nas menjaš? —- upita najhrabriji. — Ja bolje od vas nemam, niti bih u druge imao poverenja. Neću da vas

menjam, nego nema više pisanija. Ničeg više neće biti. Ako je suđeno, suđeno je — kazah i ostavih tri svoja verna prijatelja da skrušenih glava uzdišu nad rukopisima nenapisanih priča.

Brundao sam prostranim paklenim odajama, a prestrašene seni nisu smele ni da me pogledaju. Bežale su u stranu utrkujući se ko će pre da mi se skloni s puta.

U dvorani Zapadnog svoda, prestrašena devojčica se otrže iz ruku majke i istrča pravo pred mene. Da ne izgazim dušicu malenu, oslonili se na jednu nogu — onu lomljenu — izgubih ravnotežu i padoh koliko sam dug.

Niko se nije smejao, a i da je pokušao ne bi se smejao dugo. Detinje krupne oči nemo su me posmatrale sijajući primljenim sjajem paklenog svetla. Pružih kandžu i ščepah je u zagrljaj koji lepog ne donosi.

— Je 1' te boli, čiko — zaguguta malecko — Pakla dopalo i pomilova drhtavom ručicom matorog, strašnog Đavola.

— Boli — odgovorih, ne skidajući pogled s krupnih očiju detinje seni. Kroz njih je govorio neko drugi, ono večito žensko, stvoreno da rada, potisnuto trenutnom snagom muškog božanstva.

— Proći će — reče dete, obisnu mi se oko vrata i gorko zaplaka, kao da to iskonsko žensko skupa sa mnom bol boluje.

— Ne boj se, proći će — šapnu malecko i pomilova me kao da je majka, a ne derište. To što me je njeno malo stopalo nevino draškalo gde god je stiglo, ničega se ne libeći, trebalo je da bude slučajno, a bilo je ženski lukavo.

Jedva je skidoh sa sebe i vratih majci. Žensko, nema šta ni da ga vidiš, mrtva duša, senčica, a obori Đavola u sred Pakla, uteši ga i umili mu se očas posla.

Još sam gledao za ručicom koja mi je mahala, gubeći se u daljini Zapadnog svoda, kad začuh veseli žagor iza sebe. Dvorana je odjekivala od veselih Đavoljih glasova.

— Mefisto! — preseče me povik — Gde si, Mefisto, ludi fetišisto! — drao se napiriitani Asmodej, dok je išao ka meni raširenih ruku.

— Nisam te video od kad si počeo gore da praviš rusvaj. Koga god da sretnem od onih gore samo se na tebe žali. Kukaju odozgo, kukaju. Šta im radiš to, zveri Paklena?

— Gimnastika, Asmodeje. Vežbam. — Ne da vežba ima noge, svaka joj čast — dodade mirno Voiand, koji je išao iza

njega i prevrtao očima. — Dobra ti ona Jelisaveta, ali kao da je prestarila malo — nastavi on — a

mlade tek stasale. Vitke, oble pa dugu ljaste. U papučicama, Mefisto, mekim, a ne znaš je li im to koža sjaji ili čarapice od paučine nose.

Tri za tebe. Moje su ih devojčice pronašle. Naši su ih obuli i obukli. Tri Gracije, Mefisto. Samo za tebe — hvalio se Voland.

— Da li ja to slutim, ili meni neko ovde najavljuje bal? — ukorili ga. — Više nezvanično. Ne bi to baš moglo da se nazove balom. Onako,

lumperajka s orgijom. Kao zakuska. Kao lepo veče u krugu prijatelja.

Naravno, biće tu čitavo društvo, za svakoga po nešto, već prema sklonostima. Biće i debelih dama, i kurvi i lepoguzih plavušana, i travestita, i hermafrodita, i perverznih devojčica, i nevinih starica, bečkih dečaka i kuratih momaka — stade da rimuje zanešeni Voland.

— Ali za tebe, tri Gracije pre svega. To ti je, Mefisto, poklon. Za ono malo zadovoljstvo sa svecima i anđelima.

Naravno, uz njih samo laka hrana. Pun ukus, ali ne pada teško. Da nepce uživa u slasti, a piće ga spira i blagošcu krasi — deklamovao je Voland, beskrajno uživajući pri samoj pomisli na lepo veče u krugu prijatelja.

—Šta će da se pije? — To je već tajna. Recimo da je par burića, zakopanih i zaboravljenih, ugledalo

svetlost dana, i to u mojim rukama — čistim slučajem, naravno. Uz to će se naći još i ovih običnih, flaširanih, što skupljaju prašinu po

podrumima. Ništa naročito, ali tek da se nade. — Mesto sam ja birao! — upade Asmodej. — Jezero, izgubljeno medu planinama, nigde kuće na vidiku, a naša zgrada

čista futura. — Znači, ti si je i pravio. — Znaš da ne volim stare ledene zamkove. Kosti me bole. — Od epruveta, knjiga i matematike, ili od jurcanja za sisatim gospođama? —

ironično će Voland, pokazujući da bi trebalo da pođemo. — Nego, daj i ovu trojicu mojih da povedem. Zaslužili su, iako im propade

posao. — Koja trojica? Koji posao? — Bodler, Dostojevski i Bulgakov. Pisali su nešto za mene, pa ništa od toga. — Puuuu, sve lokatori, Mefisto! Ako njih pustiš gore, sve će da nam popiju —

zabrinuto će Voland. — Baci ih negde pored, daj im bilo šta da loču i nadi obične kurveštije, pa ti to

zaključaj, blago meni. Što im je, to im je. — More, neka biraju šta će da piju i šta će na leda da bacaju, ionako ne stigoh

da im se odužim kako dolikuje, a nije da me nisu zadužili. Što da stiskam kada svega ima dovoljno i neće da ponestane.

— Ionako neće po tebi da skaču! — pecnu ga raspoloženi Asmodej. — Nego, rečeno — učinjeno. Idemo! — završi on, i odvuče nas gore na

jezerce. Prostrana natkriljena terasa beše ukrašena prepunim stolovima, raskošnim

ženskinjem, slatkim gologuzanima i nekim čudnim pticama koje su bile mešavina jednih i drugih. Belial je već bio tu, Astarotu su ruke bile pune, a Velzevuv je iz sve snage usrećivao jednu tako zgodnu, utegnutu babu, da sam poželeo da mu se pridružim.

— Ovo su Gracije — reče Voland i predstavi mi tri beskrajno dugonoge, lelujave lepotice, uvodeći nas istovremeno u moj bogato opremljen apartman.

— Dobro pogledaj, i reci stari, iskusni Đavole — namignu Voland, pa izađe da dočeka Satanu.

Gracije veselih očiju skočiše, smejući se, na mene i oboriše me na

krevet, ne bih li se izgubio u šumi nogu, papučica i tankih čarapa, gde me je Satana jedva pronašao, ne propustivši priliku da i sam dobro ispipa Volandov poklon. No, rođen s istančanim osećanj em pravde predstavi mi svoju pratilju i reče: — Madam Solanž će biti počastvovana da ukaže milost velikom Sudiji.

Gusta, vatrena kosa koja joj je padala preko ramena, zaigra dok se primicala ne skidajući s mene samouveren zelenook pogled. Kao i sve koje Satana odabere, ta je palila vazduh oko sebe.

I dok se on sve teže branio od tri raspoložene Gracije, madam Solanž je uz vazduh zapalila i mene. Njeni hitri dlanovi i meki, vešti tabani, stadoše da me miluju i maze s četiri strane, dok je šiljati jezik radio svoje svrdlajući kroz Mefistov um.

— Ovo je moj poklon! — reče on smejući se, i ostavi me s raspomamljenom madam Solanž i tri uspaljene Gra cije, koje se sve skupa baciše na jadnog Mefista, utrkujući se koja će više zadovoljstva i lepote da mi pruži. Kao da je ženski rod hteo da se iskupi za ono "Ne mogu da se vidim s Vama" i sablju čeličnu koju podiže Zlatokosa.

Ljubio sam ih. Uranjao im u tela i duše. Tražio i bežao, al' niti sam pronašao, niti sam pobegao. Predivna, vrela madam Solanž i bajkovite Gracije, ne benu voda za moju žeđ. Lepota Njihova samo još jače razgore bol Đavolov.

Izadoh, ostavivši koloplet dugih, umornih nogu, i upa-doh u orgije koje su besnele svuda uokolo. Ta znojava, ustalasana telesa, uzdasi i iskrivljeni glasovi, donese gorčinu i pojačaše sećanje na jutro u kojem je prestao miris reke.

—Samuješ, Satano — osloviti najvećeg medu anđelima, koji je sedeo po strani, s čašom u ruci i crn pogled svoj odmarao na jezeru.

— Samujemo skupa, Mefisto — reče on i natoči mi čašu. —Zašto ja samujem — to znam, nego mi nije jasno zbog čega si ti došao,

Mefisto? Zar moj poklon ne valja? Da te nije madam Solanž razočarala? Ili ti se one tri lepotice ne mile, Đavole? A svaka papučica njihova vredi koliko i nova kuća!

—Nije to, Satano, i sam znaš. I madam Solanž, i njih tri, prelepe su, nežne, podatne, ali sve to, Satano, nije važno. Zlatokosa je danas rekla Ne i resila da to Njeno Ne potraje.

—A šta si mislio, Đavole? — nasmeja se on i podiže čašu. —Takva mora da ti kaže Ne. Mora da boli, Mefisto. Njena ljubav se tvojim

bolom hrani — kaza pali anđeo, otpi, pa zavitla čašu u mračno jezero. —Nego, znaš li da madam Solanž ima sestra, a one su od roda koji vene kad ga

niko ne zaliva? — pozdravi se Satana sa mnom i ostavi me da čuvam mirno jezero. Spopadala me je jedna bujna plavuša, nudeći se otpozadi kao žena, a spreda

kao muško. Gnjavile su me dve meleskinje, a na kraju mi se natakarila neka pijana kurva s bičem u ruci i oterala me, što baljezganjem, što zadahom.

Bulgakov, Bodler i Dostojevski, uskrsli na jedno veče, očas posla se uklopiše u šaroliko društvo. Lokali su i povaljivali sve što nosi suknju, ne sanjajući da u ovom veku tu ima grdne podvale.

Moje devojčice su spavale i pipkale se međusobno, onako kroz san. Neko je iskoristio njihovu pospanost i moju odsutnost pa je ukrao skupocene papuče, optočene biserima i dragim kamenjem.

Naravno, lopove smo odmah pronašli i žive ih odrali, na radost mračnih umova koji su u tome silno uživali, pomamno nasrćući da svoju grešnu želju zadovolje na telima koja se grče od bola. Onda smo odrali i te koji su uživali, i zatvorili krug.

Papuče su vraćene vlasnicama, skupa s mojim poljupcem, koji je blagoslovio stope njihove.

Pred jutro smo Asmodej i ja, uz pobožno skandiranje pijane rulje, hodali po jezera i urlali na zvezde koje su polako nestajale s obzorja. Kad je svanulo, društvo je polegalo, a ja sam prhnuo put neba, praćen anđelima koji su sve vreme stražarili oko nas.

— Da se pogodimo, momci! — viknuh im dok su me jurili kroz kišni oblak.

— Ja odoh na jednu stranu, vi na drugu, pa ćemo se opet naći na istom mestu. A dotle, svako svojim putem. Daću vam i pozivnicu za ono dole odakle sam došao. Bolje tako nego da vam sad ovde lomim krila. —A ako nas prevariš, Mefisto? — najveći će medu njima, pružajući ruku.

— Onda, lomite krila sami sebi, a ja ću da potvrdim ako me neko pita. Anđeli se okrenuše kao po komandi, i popadaše dole po umornim telesima.

Usamljen i očišćen svežinom jutra, pođoh ka jedinoj koja je mogla da nanese i zaleči moj bol.

Ponovo na put Njen stadoh. Zli duh u tugu lebdeću pretvoren, u ljudskom obličju sakriven. Zli duh koji će svaku travku i svaki list ovog sveta da zapali i uništi zbog Nje.

— Rekla sam Vam — nasmeši se moja Zlatokosa i prođe kao da sam prosjak koji stoji s ispruženim šeširom i moli.

U drugoj priči, ime Đavola jasno je svetielo medu crnim redovima. U drugoj priči članci Njeni svilenkasti behu pomenuti. Oči Njene što menjaju boju vladale su redovima. U drugoj priči, Mefisto je čekao odluku Njenu. I Ona je to znala.

— Rekla sam Vam — beše sve. Čelično, Đavolu jasno upućeno — nimalo kolebljivo ili nesigurno.

Njeno — Ne — nije bio nesporazum. Njeno — Ne — bilo je čvrsta odluka duše Njene čiste. Nebesa moja koja je u sebi nosila rekoše — Ne.

—A možda je to kazna, Mefisto? — pomislih na uskom putu ka dverima Pakla. —Zar si pomislio da će u groznicu da padne kad te vidi? Ili će kao ovca što za

zvonom trči da prati svaku tvoju reč? — pobuni se glas u meni, najavljujući svađu nezavisnih entiteta unutar Mefistovog duha.

—Mislio si ti da će sad Ona, radosti puna, da krene ruku pod ruku s ludakom koji je čeka svakog jutra i maltretira mračnim pričama o Đavolu?

—Il’ si hteo možda da na sred ulice zadigne suknjicu, i da je samo pokupiš kao kajmak s vrelog mleka?

—Zna Ona ko si, ali u crkvu otišla nije. Ne boji te se, ne gleda te kao zlog duha rogatog.

— Mora da tvrdi pazar. Žensko je. A tako je i slađe. —Njeno "Rekla sam Vam", mora da ostane Mefisto. Na čelik čelikom nikako.

Ni da rđa ne sme, niti da se istopi na vatri. —Jedino da ga Ona ukloni. Da duša Njena ponos proguta i u sujeti ga utopi. — A to samo Zlatokosa, svojom voljom, može da učini. — Voljom ili ljubavlju, Mefisto. A ljubav je, Đavole, opasna. — I učiniće, učiniće. Mora da učini. U koraku Njenom i pogledu stoji da

hoće, ali onda kad Ona odredi da treba. — Dotle, Mefisto? — Dotle ono najgore. Čekanje. Tako Mefisto poče da čeka, sudeći onima što čekaju u redu ne bi li se

Pakla domogli. Grešnici su čekali na mene. Nebesa na sledeći pokret Pakla. Ja sam čekao Nju. A Ona nije marila za to.

Jelisaveta je plaćala za moje čekanje i Zlatokosin nemar. Pošto po Gavrilovom zavetu heravimi nisu smeli ni da je dodirnu, okružili suje brižnom rodbinom. Stričevi, tetke, bratanci, sestre i sestričine, napravili su živi štit oko Nje. Pozvaše doktore i šarlatane, prijatelje, večno zabrinute komšije. Napraviše od nje bolesnika očas posla.

Za vreme orgije, dok je meni pažnja popustila, sklonjena je negde gde će moj pečat zalud nositi. Bojali su se snage za koju su verovali da je u Jelisaveti zapretena, a ništa nisu smeli nažao da joj učine. Trebalo je ptičicu zatvoriti u zlatan kavez i pustiti da uvene sama. Čuvali su je u jednom sanatorijumu, zaobišavši Gavrilovu reč. Anđeli je

formalno nisu ni pipnuli. Zato su drugi po njihovoj naredbi trovali Jelisavetinu dušu. Bela soba, lekovi, upravnica i strogo osoblje, ubijali su u njoj i najmanju volju za životom.

Besneo sam zbog njene otmice. Razaslao sam Đavole ne bi li je pronašli i nijedan se nije vratio čitav. Igrao sam igra s nebesima.

Često sam, čekajući, izlazio gore u lažnoj potrazi za Jelisavetom, bežao anđelima i krišom odlazio u Grad da bih bar video Zlatokosu i klimnuo joj glavom u znak pozdrava. Lomio sam se po pustim klisurama, vukao po podrumima i budžacima, čitavu noć bežeći krilatim psima koji su me uporno sledili, ne dajući mi da dođem do daha.

Ljudski životi i anđeoska krila — pokidani i uništeni — behu moj jedini trag. Njen hladan, ponekad prezriv pogled, bese preskup, ali Đavo poludeli nije pitao koliko košta pogled Njen.

Matori, sujetni i nadmeni Vojvoda Pakla, željan Njenog glasa, uvijao se kao zmija i dovijao kao lisica da bih razmenio po koju reč s Njom. Sve sam činio da reči moje čuje, a da joj dušu sačuvam.

Uvek je odgovarala s mukom i na brzinu. Žurila je, bežala, odlazila. Bilo da je zbunjena ili nadmoćna, ostavljala me je kao šugavo pseto za sobom. A ja sam — nemoćan — bes palog boga na anđelima i nedužnima znao da iskalim.

— Mefisto, ako se ovo nastavi, mi ćemo da te zaustavimo. Kako znamo i umemo. Smirićemo te mi — pretio je arhandel Rafajlo, ali mi na put nije stao. Svoju zatočenicu nije pominjao.

Sveti Ilija je udarao i grmeo, besan, tandrčući kolima po nebeskim sferama.

— Ti na to nemaš pravo — znao bi da vikne iz daljine, brundajući dubokim basom i sve preteći pesnicom. Kao da su oni imali prava da čine sve što su činili. Ja sam samo sejao bol, kojim je žena smrtna večitog Sudiju darivala.

Znala je da prođe pored mene kao pored kipa koji je od kamena otrgnut i bačen tu da skuplja prašinu. Kao da me nema. Umela je svima da se nasmeši, uokolo da gleda svojim krupnim čistim očima, i da me ne vidi. Namerno, da osetim i da znam, kako Ona može da me izbriše iz svog sveta kad god hoće.

Sedela je s drugim muškarcima i glasno se smejaia, sve posmatrajući krišom koliko boli osmeh Njen. A boleo je više no što ijedna ljudska pamet može da dokuči. Bolela je Zlatokosa, bolela. Mene je bolela, nevine je bolela, i njih s kojima je sedela — boleće. Svako onaj kome je posvetila i najmanji trenutak pažnje, beše upamćen i osuđen. Njima smrt neće biti olakšanje.

Znala je sama da im priđe ili ode nekud s njima. Meni nikad nije prišla. Za njih je imala vremena, za mene ne. Za njih principi nisu važili, na meni su bili primenjivani. Na podivljalom Mefistu koji je samo želeo čelo umorno na Njeno koleno da položi, i toplinu njegovu oćuti.

Jesam par puta šapu koja duše čupa, skrivenu u obličju ljudskog dlana, nežno položio na Njeno krhko rame. I ono je ruku moju mirno primalo, kao da je sviklo na nju. Nije se trgla, nije raku sklonila. Njeno telo se nije branilo. Zato duša Njena jeste.

Poslali joj darove i kratko pisamce. Đavo glupi hteo je da lepotu i duh Njen ukrasi:

"Nek Vam sreća korak prati, Nek Vam se želje jedna po jedna ispune, Pa nek i to čelično "... rekla sam Vam" ostane ako baš mora.

Nek Vas sreća prati, i sačuva sjaj."

Kazala je: — Sve je to jako lepo, ali rekla sam Vam. — Smeta Vam? — Da, smeta mi. Drugi poklon nije htela da primi. Moji su joj darovi smetali. Moga se

lika klonila. Od moga glasa je bežala. A ja sam, odmetnik, čekao i verovao da Sudija ne greši, da želja moja u sebi

ispunjenje nosi, jer je klica njena božanska. Lepota tih nogu pravih, vitkih, te korak, pogled i zlatna kosa Njena, nebesa su moja u sebi nosili. Ja sam na milost nebesa svojih čekao, jer sam s ovih, Očevih, u ponore Pakla bačen.

Osim Njenog imena smrtnog i staza kojima prolazi, ništa drugo nisam znao o Njoj. Nisam tražio, nisam se raspitivao. Nikoga nisam slao da je prati. Nebesa svoja čuvao sam u slobodi. Jer, ako u njima milosti za mene nema, gde da je nađem onda?

Kad je dolazila, led bi se u Mefistovim grudima pomerao. Smrznute ploče zaškripale bi tarući jedna drugu, toplom kišom natopljene. Dok je odlazila, potpetice Njene za sobom su smrznutu pustoš ostavljale. Surova behu nebesa moja.

Lutao sam snovima Grada tražeći lavicu, a Ona se pojavljivala kad joj se prohte. Po čitavu noć jurcala je sa mnom uokolo, upadajući u tuđe snove, obesna i

hitra. Znala je da taj tromi, šepavi lav koji je prati, mora da je sačuva od svakog zla i ne srne da joj priđe ni korak bliže ako Ona to ne želi. Sa Gospodarom snova i noćnih mora poigravala se na poljima njegove potpune vlasti, kao s Čupačem duša medu smrtnima, koji bi drhtali očajni samo da vide njegov pravi lik.

Najavi me je bolela. U snovima se igrala. A ljudi, sveci i anđeli, padaše kao snoplje. Za bol jedne vitke blondine i obest mlade lavice, za surova nebesa, zaslepljeni Đavo je znao da naplati cenu.

* * *

Jureći pred krdom zadriglih svetaca i tupavih anđela, ne bih li im umakao i još jednom video Zlatokosu, naleteh na raspoloženog Asmodeja. Skupa s njim odrah ovce koje su blejale za mnom i tako se otarasih dosadne pratnje. Čim su shvatili da nas je dvojica — a za to im je trebalo vremena, jer njihova

matematika posustaje još kod jedan plus jedan — najpametniji utekoše, dok su nas oni gluplji, ili već lomljeni pa bespomćni, dočekali sve puneći gaće. Nema na svetu goreg smrada od usranog anđela.

Posle kratke, smrdljive bitke, povedoh i Asmodeja sa sobom, ne bih li ga odvojio od brojeva i teorija kojima je protiv neba i neprosvećenosti rat vodio. Hteo sam velikom da pokažem put do svojih nebesa.

Zlatokosa prođe kraj nas ošinuvši me ledenim, mrzlim pogledom, koji pade na Mefistov bol i uzdrma ga, kako bi on jače nastavio da kljuje. Kao da duhu palog anđela nije dovoljno bola već odavno nanela.

— Ima male sise — reče Asmodej, pošto je Zlatokosu dobro odmerio pogledom i zacokta nezadovoljan.

— Šta kažeš ? — Ima male sise, kažem. A i to je možda zbog bluze. Nabrala se pa izgleda kao

da ima nešto, a ono nema ništa — nastavi mirno Asmodej i pogleda me u oči. U razgovoru s Đavolom, koji i jeste Đavo zato što je negde uvrnut na svoju

ruku, treba biti spreman na sve. Ja sam se prevario. Zaboravio sam s kim imam posla. Nisam bio spreman da jedini komentar o mojoj Zlatokosoj, o onoj koja me slatkim ludilom boji i čemer moj razvejava, poput oluje goni, bude: — male sise.

Nikad joj nisam gledao u sise. Noge, oči i kosa, čak prćasto dupence — da, ali sise?

— Ravna je, brate, k'o ruska stepa — zgadeno završi Asmodej, i samo odmahnu rukom kao da je završio razgovor. Mirni, tihi Asmodej.

— Ali ima dobre noge! — snađoh se kao pijani tramvajdžija kojem je tramvaj ispao iz šina a kočnice ne rade.

— U to ne sumnjam. Samo joj te noge ništa ne vrede, kad nema sise! — dočeka me Asmodej.

A i sva ti je nekako špicasta, usukana, malo se i po-grbila. Ne kažem da je akrep, slatka je devojčica, ima lepe oči, ali sve je to skupa — slabo.

Nekako je stegnuta — napeta, ne znam, nedostaje joj nešto. I gde nju nade kraj ovolikog ženskinja, da mi je znati? — završi Asmodej, osetivši da sam dobro uzdrman malim sisama. Rešio je brzo da me dokrajči.

— Jesi li ti normalan? — presekoh ga i žacnuh glupošću, jer je on razložne, racionalne upadice, najjačim logičkim aparatom u Đavoljem svetu krckao kao

orahe. Brze, uvredljive upadice uvek bi ga blokirale. A Mefistofel je bio majstor uvrede.

— Oduvek — mirno odgovori Asmodej, ali mu kratak, nervozni grč prede licem. Ma koliko se trudio da bude prisan i opušten, Asmodej se u suštini držao na distanci.

—Ludi sisomane! Đavole matori, riedosisani! Nikad ti nisi bio normalan! — počeh da verglam, kako bili dobio na vremenu sve tumarajući po sećanjima.

Uvek je bila visoko zakopčana. Odećom je skrivala svoje male pupoljke i Asmodej je po svoj prilici bio u pravu. Da mi on nije rekao, nikad ne bih obratio pažnju. A nisam mnogo ni mario. Ako su male — male su, jer tako treba da bude. Nije mi bilo jasno zašto je zasipa tolikom paljbom.

—Ništa tu nema Mefisto — prekide me Asmodej, pre nego što počeli treći čin svog kratkog monologa o siso-manima i potapša me po ramenu.

—Okani je se dok je vreme! Vidiš da te i ne primećuje, ili još gore — neće da te primeti — dobili prijateljski savet, i bejah uvučen u priču o novom optičkom sistemu i objektnom programiranju. Kao da je na Zlatokosu stavljena tačka.

—Slušaj, Asmodeje, ti si racionalan duh, zato se i baviš naukom. Ti si fizičar, ja sam metafizičar. Ti moraš da dokažeš — ja lovim u mutnom. Ti si jasna logika, ja sam Čupač duša — prekinuli ga rešen da isteram stvari na čistac. Nije mi bilo svejedno.

—U Njoj je nešto što Mefistofelesa lepim ludilom boji. U Njoj ima nečeg čemu duh moj žudi, sve sa malim sisama Njenim.

—Budi pošten, Mefisto, mani se velikih reci. Pogledaj je dobro i reci — vredi li Ona tolike muke tvoje? Vredi li Ona onoliko izlomljenih i mrtvih anđela? Vredi li to uobraženo žensko toliko spaljenih gradova i pobijenih ljudi — naših i njihovih? — prekinu moj pesnički uzlet tvrdoglavi Asmodej.

Ukopan i beskrajno čvrst, u čistom razumu nije uobičavao da povlađuje ni samom Satani. Njegova dosadna argumentacija po pravilu je bila krajnje jednostavna i delotvorna.

Ja, zaista, ni od čega nisam prezao da Njoj sačuvam dušu. Nebo se sa mnom nadmetalo iz sve snage, i to koristilo da za svoj račun napada koliko god može. Mnogo je krvi proliveno zbog Zlatokose.

— Ne vredi to, kad hladan posmatrač pažljivo analizira i nakon precizne obrade, sintetizuje zaključak. Ona je smrtna, i podleže opravdanoj kritici — počeh kao da sam mutant skrpljen od ostarelog profesora i predsednika seoske komune. Gubio sam ovaj dijalog, beznadežno i ubedljivo.

Ni u ratu s nebesima nisam se baš proslavio. Zamutio sam i patnju posejao, a cilj nisam ostvario.

— U onome što se na Njoj vidi, možda nema ničeg izuzetnog, ne zadovoljava to ni stroge kriterijume koji se na smrtne mogu primeniti. Gruba je. Još se ponaša kao de-vojčica. Možda joj ni noge nisu najpravilnije, ne znam? Možda boji kosu? — nastavljao sam, nabrajajući joj mane, u isti mah svestan da bi i veće gradove sa zemljom sravnio i anđele sa neba poskidao zbog kose blajhane i najlon čarapa, koje potmulo sjaje s tih nesavršenih nogu.

Naopak sam, i nema te sile pred kojom bih ustuknuo. Njoj je dopušteno da bira i odlučuje. Nebesa i smrtni se ne pitaju. — Možda Njene cipele kasne jednu modnu sezonu? — nastavljao sam sve čvršće. — Možda nema sise da njima bije u prolazu, ali...?

— Njena duša, Asmodeje! Njena duša! Poklopićeš me time i razgovoru je kraj — prekide me on i odmahnu rukom.

— Pređimo na polje duša, gde je Mefisto sam sebi dao primat, i gotovo. Kraj razgovora, ti si u pravu. Zdravo.

A ja ti ovo, Mefisto, ne govorim kao onaj koji je ljudima vatru dao i snagu znanja poklonio, već kao Đavo. Ja ti ne govorim zato što sam je analizirao. Kažem ti kako sam je takvu jednim, onim prvim, pogledom sagledao — uzvrati Asmodej. Taj se držao kao kad podgojeni buldog sklopi čeljust oko noge lopova.

— Neću o dušama, Asmodeuse. Završiću Njenim nožicama, što mi je najmilije.

U njima je sjaj, u njima je lepota koja toplom kišom topi Mefistov led. U kosi Njenoj, u očima, u koraku, u tom pogledu što namerno prelazi preko mene.

Poruka, Asmodeje. Poruka je u Njoj. Za palog anđela. Za Mefista. Poruka iz daleka i od davnina. Poruka od One bez koje ni nas ne bi bilo, i zbog koje smo pali.

Put je u Njoj. Prolaz. Tajna je u Njoj. Nebesa su u Njoj. Moja nebesa, Asmodeje. Moja — završih čvrsto i bez pogovora.

— Nek' ti bude Mefisto. Ja svoje rekoh. Iako navaljuješ više no što bi trebalo, ja u Njoj ne vidim to o čemu pričaš.

Pre bih kazao da je se treba kloniti, Mefisto. Žena s malim sisama plodna nebesima palog boga? Više liči na pubertetski san, nego na Čupača duša.

Uostalom, kako jedna smrtna može nositi nebesa? A Ona posebno. Ničeg u Njoj nema, Mefisto — završi Asmodej i izgubi se idući za svojim poslom. Da je mogao da mi dovrši ono o objektnom programiranju možda bi ostao letnji dan do podne. Ovako je razgovor smatrao izlišnim.

Što se ženskog roda tiče, Asmodej je uvek bio pomalo nedosisan, dok sam ja bio opsednut odjekom tankih potpetica. Naši razgovori su tako ličili na raspravu slepog i gluvog o operi s debelom pevačicom. On bi sve dao da se zaglibi u kakve bele, jedre mlečne žlezde, a ja sam šenio ne bi li mi dama makar cipelicu svoju bacila kao kosku.

Ponekad mi je njegov strogi duh prijao, a imali smo mi i zajedničke teme oko kojih se nismo sporili. Znanje, koje je on nudio, i duše koje sam ja time kupovao, često behu razlog da delamo skupa. On, nudeći nova otkrića, ja, uzimajući vredne duše.

Pohlepa za znanjem mogla je da ustukne samo pred željom za vlašću. Vlast beše najveća i najjača strast ljudskog roda. A to je bilo pravilo bez izuzetaka, koje se protezalo sve do sfere besmrtnih duhova.

Često me je Asmodej i nervirao, onako čisto i bez zle namere. Pogotovo kad bi kao odjek ponovio i razgovetno kazao misli koje su mi se krišom motale po glavi, a koje sam ja namerno gurao po ćoškovima.

Kada je on otišao, a Zlatokosa mi namerno okrenula leda i stala da očijuka s nekim svetlookim ljigavcem, kojem će duša u Paklu zauvek da se rastače urlajući u neprolaznom bolu, Asmodejevi komandosi iskrcaše se na obale moje svesti. Ljigavac je s podsmehom pratio Njen flert, a moj razum, potpomognut trenutnim uslovima i osvajačkim snagama sa strane, napravi udar i smeni vlast.

— Da nisi ti sve to umislio, Mefisto? — poče da me tuče sopstveni, unutarnji glas.

Strašno je kada Đavola stane da muči savest. To je kao kad se mladom anđelu uzmuvaju zakržljala jajašca, pa bi da gurne krilatoj koleginici ispred, al' ne može u letu i pred svetlošću Boga.

— Čekaš li da ti se nebesa smiluju? — nastavi Đavolova savest — omražen, ružan stvor. — Ili trčkaraš oko neke uobražene fufice kojoj puca prsluk što ti mašeš repom? Da li te taština, Đavole, nagoni da lomiš krila i podižeš ratove?

Ti bi noge da joj ljubiš, a Ona neće ni da te gleda, veliki Sudijo, moćni Gospodaru snova — iščikavao me je razum.

Asmodej je moje sopstvene crve oštrim zubima naoružao. I crvi, jarko žuti, debeli i masni, stadoše da grizu; da veru ruše. Počeše da iskrivljuju stvari i pronalaze opravdanja za svoj naum.

Bilo je krajnje vreme da ih zaustavim. Trebalo je ozbiljno razrešiti raskol koji je pretio da pocepa Đavola. Stavih veru i razum na tasove i visoko podignuli terazije.

Ovde — osećaj: ona sila što potmulo tutnji iz dubine. Vekovi slika i misli, naizgled zaboravljenih, a skupljenih u nerazgovetno ali nedvosmisleno — da, istina je u Njoj. Tamo — pamet, oštra i britka, oslonjena na iskustvo i znanje, kaže — ne, to je greška.

Tas vere pretegnu, kako to dolikuje Mefistu. Zlatokosa u sebi nosi nebo moje i tu nikakva pamet ne pomaže. U daljini se začu korak koji najavi toplu kišu, a zasu me hladna susnežica. Zamorno je ponekad biti Đavo.

Nastavio sam da odlazim gore i lutam po snovima Grada. Nastavio se moj rat s anđelima. Ratovi medu ljudima rasli su i sami sebe množili.

Ona je, sve hladnija, odbijala svaki pokret i pogled moj. Lavica me više nije presretala na plavim poljima i jurila sa mnom kroz tuđe sne.

Nebesa me nisu htela, a da činim pokoru sujete radi, oduvek beše ispod mog dostojanstva. Nisam ja Isus.

Još jedno "rekla sam Vam", lak dodir moje šape i Njenog ramena, behu poslednji neuspeo pokušaj umornog Sudije.

— Ja Vas neću tražiti — rekoh joj. — Moja su vrata za Vas uvek otvorena. Kroz godinu, tri ili pet, nije

važno. Samo pozovite. Uzela je posetnicu s par telefona, koji u Paklu zvone i ovaj Đavo rogati se

zauvek sklonio s Njenog puta. Preostalo mi je da čekam. Bol, koji sam podnosio dok je prolazila kraj mene i osmehe poklanjala

drugima, nisam više hteo da trpim. Anđeli su mi bili za vratom, a moja luda želja da je bar vidim dovodila je Njenu dušu u opasnost.

Trebalo je svu pažnju rajskih vojskovođa preneti na Jelisavetu. Trebalo je

sklopiti primirje s pticama nebeskim i zaustaviti ratove medu ljudima. Trebalo je priznati poraz.

Moja šapa, Njeno rame, bljesak plavog oka i vitice kose zlatne, behu poslednja slika tužne priče o Đavolu i njegovim nebesima. Kakvo nebo — takav i bog na njemu.

Deo sam sile koja zlo stvara i time dobru put utire. Deo sam snage, delatne, koja gradi, od prirode otima i duhom je puni. Deo sam one moći koja se stišati ne da. Mogu da me unište, ali da me umire nikad neće moći. Čekanje za mene beše i jeste kazna najgora.

— Sedi mirno, čami pred dverima Pakla, i sudi. Čekaj. Čekaj Meflstofelese, Đavole, da žensko odluči. Čekaj, ne znajući hoćeš li dočekati. Čekaj, ti što čekati ne umeš — ponavljah samom sebi kao molitvu, jedva držeći silnog duha zlog da ne poleti gore, ne bi li, iz daljine makar, video korak Njen.

Prokleta misao i slika o mojim rogovima i Njenom stopalu nisu mi dale ni trenutka mira. Znao sam napamet svaki trun tkanja Njenih tankih čarapa boje dima i sjaj laka na jarko crvenim noktima. Oči Njene tukle su me iz svakog ugla Pakla, čineći mi čekanje nepodnošljivim. I ovde, daleko, predaleko od Nje, sustigla me je i bolela Zlatokosa.

—Čekao sam da mi se javi — poče jednom neki mršavi, ispijeni severnjak. —Nije se javila. Nikad se neće ni javiti—

Lelujao se pred Paklom, lebdeći na granici između postojanja i ništavila. Taj je i posle smrti nastavio da umire. Telo mu je stalo, a topila mu se duša.

Čekao je on, kao i ja što čekam; da se žensko smiluje i javi. Dane je brojao i nije dočekao. Sad ja, koji čekam kao i on, treba da mu sudim.

—Ti si se znači ubio zato što si mislio da se ona neće javiti? — dovršili njegovu izandalu priču.

—Nisam mislio. Shvatio sam da se nikada neće javiti i da je sve izgubljeno. Zato sam se ubio i nije mi žao.

—Pusti to" nikad". Za ovu pregršt vekova koliko sedim ovde i senima sudim, malo se tih "nikad" održalo. Vreme zamara i menja — rekoh.

Severnjak je bio vreća muke i patnje. Tužno je i da ga gledaš, a ne da mu sudiš. To umišljeno "nikad" beše mu jedini oslonac. Da mu oslonac izmakneš — pao bi.

Bio je gubitnik. Duša mu je vredela manje nego govno ptice selice koje nosi istočni vetar.

— Ti si to, dečko, umislio. Ubio si se jer si slabić. Slina — rekoh mu s gađenjem.

Sen podiže oči, u kojima zasja iskra ponosa. On je tako dramatično sebi rasturio glavu, a neko mu kaže da je slina? On, veliki samooduzimač sopstvenog života? Mamac je bačen. Ribica se upecala.

—Ako grešim, iščupaću joj dušu i daću ti da činiš s njom šta hoćeš — nastavih, dok je on sve jače i jače grizao.

—A, ako ti grešiš, u ništavilo ću da te pretvorim istog časa, da ne smrdiš

uokolo. Pristaješ li? —Pristajem! — viknu i ne razmislivši. Bio je od onih kojima snaga sujete

zamagljuje pogled na ljubav. Niko ko voli ne može da pristane na ovakvu pogodbu. Čvrsto reših da mu pocepam dušu.

Popesmo se skupa gore i on me povede njenoj kući. Dva anđela su išla za nama, duvajući u smrznute ručice koje su teškom mukom stezale olovku. Pisali su jadničci, strepeći da se ne okrenem.

Devojka je, očiju podbulih od suza, ležala u krevetu duboko uzdišući. Kraj nje su dve starije, zabrinute ženturače, ogovarale u pola glasa, pričajući jedna drugoj izmišljene čaršijske bajke o slučaju mladog samoubice.

— Ne sekiraj se toliko, detei — reče jedna od žena, a devojka uzdahnu, pa briznu u plač.

— Kako je mogao, kako je samo mogao! — plakala je i duvala u već mokru maramicu koju je stezala malim, crvenim dlanom.

— Nemoj da se ljutiš, Mefisto — zazva me bojažljivo jedan od anđela — ali mi moramo ovako — i nastavi da piše. Odmahnuh glavom, okrenuvši se duši, koja je nemo pos-matrala uplakano devojče.

Ona uze pismo koje je stajalo otvoreno, suzama natopljeno, pa ga pritisnu na grudi i rasplaka se gorko. Patila je teatralno, s puno patosa i odglumljenog bola. Patila je kao da iznad nje plovi kamera koja sve to snima za neku daleku, nevidljivu publiku.

Uloga fatalne žene, omiljena rola ovih taštih stvorenja, ispunila je čitavo njeno biće. Plakala je u zanosu, svesna da je njen dragulj medu nogama naglo dobio na ceni. Sad će iza nje da leluja šapat kud god da prođe.

"To je ona zbog koje se ubio" — govoriće ljudi i žene u pola glasa. Ona će dostojanstveno da nosi usud svoj, nemilice proždirući meka srca koja će sama da joj se nude na tanjim. Kučka.

— Ljubavi moja, ljubavi moja — plakala je sen kraj mene. — Nikakva sila, nikakve muke Pakla sad me ne mogu razdvojiti od tebe! — deklamovao je, misleći valjda da će time da me smekša i da ću ga velikodušno pustiti da vene kraj svoje uplakane drage.

— Neće ni biti muka — rekoh i ovih šapu oko njega. — Raščiniću te brzo i bez mnogo bola.

— Recite mu, recite mu vi! — panično se okrenu anđelima, koji su stajali u uglu.

— Vi bar znate šta je ljubav. Vi ste ti koji mogu da razumeju! — kukao je, moleći anđele.

Njih dvojica slegnuše ramenima i zaklopiše beležnice. Ovo nije trebalo zapisivati.

— Mi ti se u to ne razumemo, mališa — reče mirno anđeo, a drugi klimnu glavom.

Jedna od žena sede na krevet, pa privi devojku na gradi da bi je utešila. Više nisam imao šta da čekam. Pocepah ga u trenu, razvejavši mu ostatke duše po jastuku.

— Proći će to, proći će — tešila je žena nesrećnicu, ljuljajući je u

naručju. Po njima su padale krhotine njegove duše, svedočeći da žena govori istinu, ali u pogrešnom vremenu. Neće tek da prođe, nego je već prošlo. Gotovo je.

Izađoh, skupa s pratnjom, napolje na hladnu ulicu. Sneg se zaledio, a mraz stegao sa svih strana. Ružno vreme za putovanje.

— Vodim vas na piće! — rekoh smrznutim anđelima, uzimajući ljudsko obličje. Nisam mogao natrag u Pakao, da radim i čekam. Heruvimi bez reči pođoše mojim stopama i udosmo u prvu krčmu koja nam se našla na putu.

Unutra nije bilo mnogo sveta. Dva pijanca stajala su za šankom. Jedna kurva sedela je u uglu, pripita, bogato obučena gospoda za stolom — naspram nje. Naš dolazak bese pozdravljen prijatnim osmesima hitre kelnerice i njene starije sestre koja je točila piće.

Svi pogledi i osmesi žena, kao i sva njihova koketerija, behu usmereni isključivo na anđele. Čak su i pijanci dobijali s vremena na vreme malo pažnje. Samo je Mefisto bio odgurnut u stranu. Kao da nisam bio tu.

— Ze tebe, lepi, može i džabe! — dobaci kurva jednom od nevinih heruvima i podiže čašu.

—A kod mene bi dobio platu! — dodade gospođa, pa naruči piće za sve prisutne.

Anđeli su se zgledali i crveneli. Žene su bivale sve više opčinjene njihovim naivnim, stidljivim osmesima. Moj šarm je izvetreo kao loš parfem.

Kelnerica na kraju sede plavušanku u krilo i obgrli ga rukom. Gospoda nogom primače stolicu onog drugog, a kurva se odmah smesti kraj njih. Pijanci dobiše flašu da se služe sami koliko im je volja, pa i sestra ode da se priključi društvu.

Nijedna od njih nije me ni pogledala. Žene su se ludo zabavljale s anđelima. Pijanci su tiho pevali pesmu o hrabrom mornaru i morskoj sireni. Đavo se uputio u hladnu noć.

Bio sam suvišan. Napolju, na mrazu, pod mirnim zvezdama, stajao sam ne znajući kuda da

pođem. Želeo sam makar da vidim kako Zlatokosa spava; da čujem Njen dah i ponovo potrčim za lavicom kroz snove.

Iznutra se čuo veseli žagor, i ja se udaljih od krčme do sledećeg ugla. Na ulici nije bilo ni automobila ni prolaznika. Pustoš i hladnoća zavladali su severnim gradićem. Vladali su oni i Mefistom, koji je stajao na uglu, izgubljen i zagledan u zvezde.

Pamtim kako su se rađale. Videću im kraj. Neke su se već pogasile, ali se još uvek ovde onde zasija po neka nova. Njih je stvorio i stvara ih Otac.

Jedno zvezdano nebo — koje bi neko posmatrao kao što ja posmatram ovo — čeka da bude rođeno. U meni je seme, u Zlatokosoj nebesa. Samo ženska ćud surova može da odluči hoće li na tim nebesima ikad zasijati zvezde.

— Hladno je — prekide me glas — a vi ste tako lako obučeni. Trgoh se, istinski iznenađen. Povukao me je sjaj i lebdeo sam negde daleko

gore. Zaboravih gde se nalazim i koje je doba. Trebalo mi je par trenutaka da se saberem i vratim na zemlju.

Ispod debele krzene kapuljače posmatrala su me dva plava oka. Otvorena duša

bez zadnjih misli brinula se o bližnjem svom. — Da, hladno je, i ja sam zaista slabo obučen — ponovih njene reči, gledajući u

svoj crni, tanak kaput, salonske cipele i laki šal — pa slegnuh ramenima. —Nisam verovao da ovde može da bude ovako hladno — rekoh i nasmeših joj se, raširivši ruke. — A ni taksija nema — pokazah na praznu ulicu.

Ne znam jesam li glumio zbunjenost ili se zli duh zaista uzmuvao. Preduboko sam zašao među zvezde. — Bojim se da ga nećete ni naći — zabrinuto reče ona — a ako tu ostanete sigurno ćete se razboleti.

Zastala je. Pogledala me je brižno, a onda joj se licem razli osmeh. — Skuvaću Vam čaj, a odozgo možete telefonom da pozovete taksi. Sigurno

će doći — reče veselo i otključa vrata zgrade ispred koje smo stajali. — Hvala — rekoh pošavši za njom, još začaran zvezdama koje su nemo

sijale sa vedrog neba. —Ja sam Danijela — reče ona na stepeništu, skinuvši kapuljaču. Nestašna

svetla kosa rasula se po ramenima. —Zovite me Sudija — rekoh i poklonih se, poljubivši joj promrzlu ruku. Nije

navikla, ali joj nije ni smetalo. —Zaista ste sudija ili Vam je to nadimak? —Da, sudija sam — rekoh.

Ušli smo u lep, prostran stan. Zapahnu nas topao, mirišljav vazduh. — Vi ste ovo sami sredili? — upitah, ne prestajući da se osvrćem uokolo, odajući

tako priznanje njenoj umešnosti da uredi prostor i odnose u njemu. — Da, sve sam to ja smislila i sama sredila — ponosito reče Danijela, sijajući

od sreće. Svetlost mnogobrojnih lampi poigravala se svuda prisutnim detaljima i

zidovima. Sve je bilo uredno i čisto, taman koliko treba. Kutak sveta u kojem je ovaj duh mogao da pronađe malo mira. — A slike? — I one su moje — kaza skromno — Dopadaju Vam se? Bilo je u njima one jasne, otvorene lepote, koja je krasila njihovu stvoriteljku. Ta snaga koja iznutra hrli svuda se jasno ocrtavala oko Danijele.

— Izvrsne su — rekoh iskreno. — Čaj ili konjak? — upita Danijela otvorivši dilemu koje malopre nije bilo. Obećani su mi čaj i telefon — građanska briga za promrzlu, elegantnu lutalicu.

Konjak je već bio nešto drugo. Presvukla se, skinula debele čizme. Ispred mene je stajala rascvetala, vesela

žena. — Ja bih pre konjak, moram da Vam priznam, ali samo ako ćete i Vi — rekoh,

prećutno pristajući na sve ono što konjak podrazumeva. — Naravno — potvrdi ona samouvereno i odleprša kuckajući papučama koje

su tad prvi put obučene, samo radi mene. Kao da je znala kako da mi ugodi. Linija njenog struka i okrugle malene pete behu baš po mom ukusu.

Pričali smo do duboko u noć. Govorila je o svojim slikama, poslu,

prijateljima. Smejala se, prepričavajući događaje iz svog detinjstva koje je vrvelo od nestašluka, ne prestajući da se igra papučama koje su mi odvlačile pažnju.

Bila je puna života, okružena ljudima koji su je cenili. Smejala se, bila je vesela, ali to nije moglo da odagna duboki pečat usamljenosti koji je izbijao iz svake njene reči.

Slušajući njen zvonki glas u toplom, tihom gnezdu, udišući mirise koje je širila oko sebe, shvatao sam da će mi sve to nedostajati kad izađem odatle i odem u Pakao. A već je bilo vreme da pođem.

— Mislim da rečima ne bih mogao da iskažem koliko mi je prijamo sa Vama, u ovom prekrasnom ambijentu, koji sam po sebi smiruje i leči — počeh.

No, došlo je vreme da pođem. Posao me čeka, mada, ako ćemo iskreno, onima koji mene čekaju nikad se naročito ne žuri.

Međutim, ako sad ne krenam ubrzo ću poželeti da ovde ostanem mnogo, mnogo duže nego što je red. A čak i kad bih sada odlučio da ostanem, ponovo bi došao dan kada bi Sudija morao da se vrati svom poslu.

Pošto nikako ne bih hteo da zloupotrebim Vaše gostoprimstvo i pažnju koju ste mi ukazali, poći ću sad, ne uspevajući dovoljno da se zahvalim Vašoj dobroti — rekoh joj i pridigoh se, ostavljajući do pola ispijenu čašu.

Senka joj je prešla licem. Bilo joj je krivo, ali nije znala šta da kaže. Uplašila se, jer nije pomišljala da će tako naglo ostati sama. Nije htela da

odem, ali nije imala hrabrosti da mi to kaže. Moj odlazak je bio poraz njene lepote i još jedan udarac šarmu koji se već ljuljao, nesiguran u svoje moći. A ona je to primala kao prst sudbine.

Ustao sam polako, da bih joj ostavio vremena. Uzeo sam kaput, stavio ga preko ruke, i još jednom se zagledao u slike na zidovima. Danijela je nepomično sedela, oborene glave.

— Reci — pomislih — reci i ostaću. Stavio sam šal oko vrata i prišao joj. Nikuda određeno nisam išao. Nikome neću

puno nedostajati. Samo njoj, a ona ni glasa nije davala od sebe. Zlatokosa ćuti. Danijela ćuti. Zašto li ćute kad su one te koje odlučuju? Jedna

njihova reč sve rešava, a one nikako da je izgovore. Na kraju Danijela ipak uze moju čašu i stavi je pored svoje. Ona je govorila

jezikom prostora i pokreta. Možda je i Zlatokosa govorila na način koji ja, glupi Đavo, nisam uspevao da dokučim?

Napunila je obe čaše i zagledala se u prazno. Vratio sam šal i kaput, seo kraj nje i okrugle pete ugnezdio u svojim dlanovima.

— Ubila bih te da si otišao — reče u pola glasa i ovi mi ruke oko vrata. Te noći, u njenom krevetu, nismo vodili ljubav. Bila je umorna i pijana, a i

meni je više prijalo da je samo mazim. Veština milovanja mačke beše ponos Čupača duša.

Kada je zaspala, potonuli skupa s njom u san. I snovi su joj bili lepi. Puni odmerenih oblika. Tu, u njenom snu, dok je ona ležala na mekoj travi spremna da mi se poda, u sred ražinog žbuna, pokraj nas zasjaše oči lavice.

Bijesnu zelen pogled i pogodi zlog duha. Zlatokosa me je pronašla u

Danijelinom snu. Pretvorili se u lava, potrčah za njom. — Stani! — viknuh iz lavlje čeljusti, ali Ona je jurila dalje. Grabila je sa sve

četiri šape, bežeći od mene. Iza nje je ostajao trag šapa i žestok miris Njenog pola. Izleteh iz snova. Danijela se namršti, skoro zaplaka, a onda se njeno lice

umirilo, pošto je osetilo moj dlan na svojoj' kosi. Ujutro, posle kafe i toplog peciva, dok se kratak dan jedva probijao kroz

zamrznute prozore, legla je preko mene, otvorila se i zlog duha pustila u telo i dušu. Tek kad je pao mrak, ustala je gladna i žedna, pa kad nas je naliranila i napojila, nastavila je da mi se gnezdi u krilu i zadovoljno prede.

Devet noći i devet dana nisam izlazio iz njenog stana, a ni iz njenog kreveta. I anđeli i Đavoli su me tražili, ali me niko nije našao. Samo je lavica, nepogrešivo, svake noći motrila na Gospodara snova, ne dopuštajući mu, ljubomorna i besna, da se približi drugoj.

Danijela mi je pričala o svom detinjstvu, roditeljskom domu, prvim ljubavima, o svojim udatim prijateljicama, o željama i poslu. Ja sam joj do u tančina opisao Kaliguline orgije, od posluženja do seče glava. Otkrio sam joj tajnu Mona Lizinog osmeha i Dalijeve Gale. Poredio sam španski i engleski dvor sa onima u Carigradu i Pekingu.

Maštu sam joj palio prljavim pričicama o hiljadama načina na koje ljudski rod neprirodno zadovoljava svoju strast. Naravno, birao sam one pikantne, blago perverzne, one koje je Danijela prećutno želela da proba. I nisam prestajao da je mazim kao mačku.

Okupio sam sve svoje Demone, osvežio zli duh Vojvode Pakla. Misli sam pročistio i zasekao u budućnost, raskrilivši puteve kojima sam morao poći.

— Vreme je — rekoh na pragu desete noći. — Hoću li te ikada ponovo videti, Sudijo? —Trebalo bi. Videćeš me na nekoj tvojoj reviji ili izložbi. Doći ću bez najave

da vidim kako osvajaš svet. —Ne mogu ni ovaj grad da osvojim. Žene ne kupuju veš koji prodajem. —Ne boj se. Kupovaće. Kupovaće veš, slike, tvoj potpis. Imaš dara. Vredna

si. Potrebna ti je samo prilika. A priliku ćeš dobiti. I ako propustiš prvu, ne boj se, ne kloni duhom. Biće ih još.

Imaćeš prilika dokle god ti to želiš. — — Ne moraš da me tešiš, sudijo — nasmešila se i odmahnula rukom. — Ostaviću ti par adresa i telefona. Za ovolike godine suđenja, valjda sam

stekao neka korisna poznanstva. Javi se, piši, šalji uzorke. Potražiće i oni tebe. Nećeš morati mnogo da ih

juriš i moliš. Kroz koju godinu hoću da te vidim tamo gde ti je mesto. Na samom,

zašiljenom špicu vrha. — Čudan si ti, sudijo. — Čudna si i ti Danijela. — Da ti verujem? — Poverovaćeš kad prvi put obuješ cipele. — Svako jutro već nalazim dragi kamenu svojoj papuči i svako jutro se pitam

odakle on tu kad su tebi, Sudijo, džepovi prazni? Odakle onoliki novac na mom računu? Odakle ti one priče koje ne zvuče kao da su izmišljene, a nigde ne mogu da se pročitaju?

Odavno ne znam koga sam ja to spasla od mraza i pustila u kuću. Znam samo da mi ni jednog časa nije bilo žao, Sudijo, i da ne žalim što si mi srce uzeo i sada ga nosiš. Dala sam ti ga sama.

Žao mi je što nisam ona lavica koju ti juriš noću. Pamet bih ti pomutila, Sudijo, još gore od nje — reče Danijela, a onda udavi zlog duha svojim hitrim jezikom.

Ljubila me je, ljubila, i na kraju oborila na krevet, tek da istera svoje i pusti me kad ona hoće, a ne kad ja odlučim. Pečat nisam ostavljao, jer je ona bila ta koja je odabrala mene.

Pred Paklom je bila velika gužva. Odmorni Sudija uz pomoć svojih stasalih šegrta brzo je zaveo red. Reke umrlih duša stadoše da se ulivaju u maticu Đavoljeg konačišta.

* * *

Sin sam Božiji. Mali, svojeglavi bog u nemilosti, koji šepa, duše čupa i ženama

noge ljubi. Bez mene bi ovaj svet dragačiji bio. Ljudskim snovima kolali bi užasi i bežali na javu. Strah bi vladao pušten da mislima tumara bez dizgina i gospodara. Seni bi bludele i lutale izgubljene. Ubica bi stajao kraj žrtve i smejao joj se u lice.

Poželeo sam Zlatokosu. Hteo sam da odmorim svoje čelo na Njenom stopalu; da udahnem miris Njene kose i u toj duši nađem put do svojih nebesa. Činio sam s Njom ono što se ne čini. Svaki iole mudriji ljubavnik rekao bi da

sam grešio od početka do kraja, i da nije čudo što se sve završilo tako kako jeste. Hranio sam Njenu sujetu i držao se po strani. Nema glupljeg i pogubnijeg

načina da čovek dođe do žene. No, drugi put ne postoji da se Đavo uspne na nebo. I pre no što sam mislio daje Ona išta shvatila, Zlatokosa je rekla Ne. — Neću da razgovaram sa Vama. Ne dam vam svoju nožicu. Ne dam da mi

mrsite kosu. Neću ni Vaše poklone, a nervira me i kad me gledate. Nijedan jedini minutić svog života Vam ne dam. Ne, neću i ne dam.

Oterala me je kao da sam gubav. Ginuli su ljudi, Đavoli i anđeli zbog Nje. Raj se ljuljao, drhtale paklene dubine. I ništa. Zlatokosa je odlučila — zli bog je morao da poštuje Njenu odluku.

Trebalo je sad zaustaviti ratove. Ljudima doneti predah, a nama bar labavo primirje, jer naš rat ne može da prestane. Trebalo je završiti igru s dvojnicom i dati priliku anđelima da osete slast trenutne pobede. Trebalo je priznati poraz i ostaviti Zlatokosu netaknutu, čistu, da se slobodna šepuri mojim nebesima; da ih svetom pronosi dok ne zgasnu u Njoj.

Onda će jednog dana, na kraju reda što se pred Paklom otegao, zasjati kosa zlatna. Staće pred mene sen da joj sudim i poznaće onog kojeg je lišila truna svoje milosti. Hoće li tad zažaliti lavica, kad na stopi seni svoje oseti Mefistov bol, a u dušu joj se zanavek useli lelek nerođenih zvezda? Čekao sam, strepeći da je ne vidim pred sobom, i polako se spremao da odužim

svoj dug. Morao sam prvo da umirim anđele i zato sam, plaštom skriven, lutao

mračnim, pustim hodnicima. —Velzevuve, prijatelju stari! — povikah s vrata, ba-nuvši u njegove odaje bez

kucanja. Potpuno nespreman i zbunjen, samo je zinuo i pokrio ono što je ležalo u krevetu kraj njega. Iznenađenje je imalo pun efekat, bar u početku.

—Mefisto dragi, kad te vidim tako nakeženog, prijateljstvo nije ono što mi prvo padne na pamet — brzo se pribrao kudravi Đavo i skočio da bi me presreo i preprečio put do prekrivača. Nije trebalo da vidim šta se ispod krije.

—Ne budi na kraj srca, Velzevuve, momčino — nastavili prijaznim tonom, primičući se što sam hitrije mogao. Šta god da je krio, meni je moglo da bude od koristi.

— Budeš li me još jednom častio, zaista ću da se uplašim. "Stari prijatelj" i "momčina" — dovoljno. Pređi na stvar, Mefisto.

— Moram da napravim uvod, najveća švalerčino među švalerima — rekoh, i moja šapa polete poput ptice grabljivice — a moram i da vidim šta ti kriješ ovde?

Prekrivač je pao, a pred nama zasja goli, ženski anđeo, okupan potmulom svetlošću Pakla. Vitka prilika, s dugim nežnim krilima koja su drhtala na Đavoljem krevetu, uplašeno pogleda u kandžu Čupača duša.

— Anđeo, Velzevuve? —Andelica, Mefisto. Presvetla Rozalinda—ispravi me Velzevuv i predstavi mi

mazno stvorenje kojem tu nije bilo mesto. — Rozalinda — zacvrkuta Ona i pruži belu, usku, anđeosku ruku. — Mefistofeles, drago mi je — kazah i sagoh se na rukoljub. Izvinite zbog

ovog mog nedopustivog ispada — pretvorili se u kavaljera, sve klanajući se pred njom. Namerno ili slučajno, tek Rozalinda malo raširi noge ne bi li se moj pogled uverio da je zaista ono za šta se izdaje.

Velzevuv spusti šaku na njeno rame i pogleda me ne izgovorivši ni reč. Rozalinda se privi uz njegov dlan i uzdahnu duboko, sklopivši oči kao da želi zauvek da zapamti svaki čas proveden uz robusnog Đavola.

Beše to jedna od najlepših slika koju je ovo prastaro oko videlo. Njegovi rogovi, grubo, izbrazdano lice, stajaše uz njenu belu put. Pronašli jedno drugo, pored tolike mržnje i zabrana. Nemoguć, a srećan par.

— Potreban si mi, Velzeveuve! — doviknuh i krenuh k vratima. Bio sam uljez u ovom malom Raju na dnu Pakla.

— Šta god hoćeš Mefisto, a ovo... — Koje "ovo", Đavole? — prekidoh ga. Već smo izašli u hodnik, a tu nikad nisi

znao ko sluša. To što on i Rozalinda rade bilo bi kažnjeno sa obe strane, samo da se pročuje uokolo.

— Došao sam da mi vratiš manastirski dug. — Onaj španski, kad su nas anđeli dohvatili gore na brdu? — Baš taj. Kad smo im se namestili i kad sam dobio batina kojih se i dan

danas sećam. —Da znaš da mi nije do toga, Mefisto. Iskreno ti kažem, baš mi nije do

toga.— —Nije ni meni onda bilo, pa sam opet išao. Šta ćeš — stisnuh mu ruku i

pogurah ga ka vratima — takav nam je usud. —Kad bi znao kakvu drugaricu ima — šapnu mi na vratima blesavi Velzevuv i

cmoknu debelim usnama, pošto se pomirio s tim da će da ga biju. Iznutra se čuo lepet anđeoskih krila.

Sutradan smo bežali pred istim zvukom, koji se stostruko umnožio. Jurili su nas anđelčići po balkanskim gudurama, zatvarajući nam put sa svih strana. Vijali su nas po ljutom kršu, znajući da ovako šepavi tu ne možemo da im pobegnemo.

— Ja ti se ovako podbočim, stanem, namestim ga, a ona doleprša odozogo, pa opa. Malo vrti guzom, malo se diže krilima — dahtao je Velzevuv i saplitao se iza mene. Nije nam ovo bio prvi put da nas tuku po našoj želji.

Konačno, u sred neke sure planinčine upadosmo u zamku, baš kako je i trebalo. Gore, blizu neba, gde anđeli lakše lete. Kamenje i šiblje uokolo, da ne bežimo lako. Idealno mesto za odrati Đavola.

Počeše anđeli da nas tuku udarajući sa svih strana. Sjatili se, sve krilima udaraju jedan drugog, biju, ne gledaju.

— Joj, Mefisto! — kukao je Velzevuv pognut iza stene, a ja sam ćutao i trpeo na otvorenom.

Trpeo sam njihove bubotke, vadio strele kojima su me gađali i odmahivao rukom, kao da se branim. Ćutao sam dok su mi zabadali prljave noževe. Ni reč nisam progovorio dok su me pljuvali i gazili besni anđeli.

Možda je baš u tom času Zlatokosa raširenih nogu primala u sebe nekog od onih s kojima je sedela i smejala se? Možda mu je noktima milovala znojava leda? Možda se kikotala s nekim u krevetu, zaljubljena, srećna i radosna?

Setih se prvog zvuka Njenih koraka. Setih se očiju žene i lavice u kojima se naklonost čita. Setih se kose Njene zlatne. Shvatih sam da nisam ni video kako izgleda to Njeno stopalo za kojim su toliko žudeli moji rogovi.

Možda je šetala ulicom i gledala izloge? Možda je bila zabrinuta zbog nečega? Možda se, ipak, prisećala starog Đavola kojem je rekla "ne"? Šta god da je činila, bila je slobodna, duše netaknute, čiste.

Onim nožicama svojim, koje je ljubomorno čuvala od mojih usana, išla je puna života, noseći moja nebesa sa sobom. Trpeo sam anđeoske udarce, slušao uvrede i povlačio se za taj korak i slobodu njegovu. Neka žive nebesa moja slobodna.

— Dosta! — dreknu Velzevuv, pošto mu je dodijalo da ga biju bez ikakvog razloga i besno stade da mlati oko sebe, probijajući obruč. Pratio sam ga, braneći se tek toliko da ne posumnjaju. Bol koji su mi oni nanosili bio je ništavan, i trpeo bih ga vekovima samo da mi je da glavu sklonim pod Njenu suknju.

— Kakve li gaćice nosi? — mislio sam, dok mi je jedan besni anđeo sedeo na vratu i tukao me maljem po temenu. Triput sam mu krila lomio i sad je vraćao dug.

— Kako li to samo miriše? — rekoh zanesen, a anđeli me pogledaše u čudu. Prođe me jeza od pomisli na to malo svile i čipke natopljenih sokom Njenog pola, znojem i mirisnom vodicom kojom se očistilo telo.

— Šta ti miriše, crni Mefisto?! — kukao je Velzevuv, terajući anđele oko sebe kao muve zunzare. — Gaće! — viknuh — upišane kilote s malo čipke. Skidoh anđela s glave, i držeći Velzevuva pod ruku, krenuh polako ka granici, dok su nas krilati manijaci saletali sa svih strana. Sad su odjednom svi bili hrabri.

— Znao sam da je zbog neke popišulje — reče Velzevuv u pola glasa. — Nije u pitanju neka besprekorna duša, dobar čovek, naučnik, veliki

filozof, požrtvovana majka. Jok. Sve ti je to zbog neke popišulje! Pa je l' zna, barem, dupe da obriše kako treba? Ili ti baš voliš onako da

zamiriše? — pljesnuo me je Velzevuv, smejući se, po izubijanim leđima i sručio se skupa sa mnom preko granice.

— Ova moja, Rozalinda, ne da ima dupence okruglo, oblo! Razvilo se još od mahanja krilima, pa očvrslo. A rupica joj da se vode s nje napiješ. Melem izvor, Mefisto.

A ta tvoja? Je l' voli Ona malo otpozadi, a? — reče Velzevuv, pa se okrenu k meni jedva čekajući da čuje.

— Ne znam ni kakve gaće nosi, a ne kakva joj je rupica i šta voli ili ne voli — odgovorih, mašući anđelima koji su pljuvali s one strane Granice,

— E, sad će da me biju, mene radi. Kad sam ovolike batine dobio, a ti nisi ni omirisao, idem, brate, da me zatuku! — reče Velzevuv i pridiže se, zaista spreman da opet pođe.

— Dosta je bilo. Leči se na Melem izvoru i iznad njega na Rozalindinom zdencu. Ti si svoj dug odužio — kazah mu i sam se pridigoh da bih posao priveo kraju.

Odgegali smo do Pakla, Velzevuv je krenuo svojim putem do izvora i zdenca, a ja tajnim hodnicima ponovo gore. Čitavom slučaju poludelog Mefista nedostajala je tačka.

Obreo sam se pred starim sanatorijumom u koji je rodbina sklonila Jelisavetu. Opkoljen visokim platanima, debelim zidom i žicom, bio je to strogo čuvani zatvor za bolesnike. Unutra su od zdravih duša pravili bolesne.

—Šta hoćeš? — osorno dreknu sa vrata sveti Pavle, koji mi se isprečio u pratnji Urila, starog Arhandela. Iza njih je stajala garda, koju ni sa par jačih Đavola ne bih mogao da rasteram. Sve do jednog stari, iskusni borci, koji su me dobro pamtili. .

—Ti znaš, Urile, zašto sam došao — obratih se Arhanđelu, kao da svetac nije tu.

Mali je besno skupio usne. Uril me je pogledao u oči. Čvrsti, stameni Uril, koji nikada nije puno pričao. Na njemu se sve jasno videlo.

—Znam, Mefisto. Zato sam ovde — reče vojnički. Nije bio zadovoljan što su ga poslali da me zaustavi.

—Hoćeš li da me sprečiš, Urile? — upitah Arhandela, ne skidajući pogled s njega. Nekad smo bili prijatelji, i nikad još nismo stali jedan naspram drugog.

—Ne, nego je došao da ti drži stražu! — upade sveti Pavle, drčan i nervozan po običaju.

—Hoćeš gardu da izvedeš protiv mene? — pričao sam s Urilom, koji me je posmatrao bez mržnje. Dugo se nismo videli i samo smo iz priča čuli jedan o drugom.

— Šta čekaš? Gubi se, pre nego što te ne potprašimo — viknu Pavle koji je pričao sam sa sobom.

Uril i ja smo se igrali skupa. Odrasli smo zajedno. Sve smo mogli da rešimo bez vike i nervoze.

— Šta si se uzmuvao? Platiću ti carinu. Koliko kažeš, platiću i zdravo — presekoh Pavla. Urilu se smešak ugnezdio u uglu usana.

Arhanđeli i novopečeni sveci nisu živeli u prevelikoj ljubavi. Hrist je u prvi plan gurao svece, koji su mu bili beskrajno odani i u potpunosti su zavisili od njega. Arhanđeli, ma kako bili okrenuti Raju, imali su svoje bubice i sa podozrenjem su gledali brata koji se uzdigao iznad svih.

— Ili treba porez da ti platim? — nastavih, dok je Pavle hvatao vazduh, a slepoočnice mu tukle sve kriveći oreol koji mu se tresao nad glavom.

— Kaznu za parkiranje? Globu? Ne mogu da se setim šta ti beše, Pavle? Pandur, carinik, poreznik, šta li? Jesi li ti

ono Savle ili Pavle? Koji li si? — Marš, đubre jedno! — viknu i prstom dade znak Urilovoj gardi. Anđeli ni

da mrdnu. — A, da. Ti si od onih najgorih. Od onih što su čas ' vamo, čas tamo. Kad god

pređeš, moraš da dokažeš koliko i kako veruješ. Dokazuješ, dokazuješ, ubi se od dokazivanja i nikako da dokažeš dovoljno.

Pavle ponovo mahnu rukom. Jače, odlučnije, da se vidi ko je gazda. Anđeli okrenuše glave u stranu. Uril ga je tupo gledao, oslonjen o teški mač.

— Smesta da si naredio da ga uklone odavde! — razdra se na Urila. Arhandeo ga je gledao ne mičući se s mesta.

—Ti si, kikirez, postao gazda neki, a? — podgrevao sam. No, Uril podiže prstu mom pravcu i ja smesta zaćutah. Ovo je trebalo sam da razreši.

— Zašto? — upitao je sveca ledeno. —Šta ti ima da pitaš? Miči ga odavde! — ciknu iznervirani Pavle. —Meflsto mimo stoji tamo. Mi stojimo ovde. To što čuvamo je sačuvano. Ne

vidim zašto bi ga sklanjali odatle. Meni ne smeta. —Ma, ko si ti, da tebi smeta ili ne smeta?! — zaboravio se Pavle. —Sklanjaj ga odatle kako ti je rečeno, a ovo ćemo posebno da raspravimo! Uril ga je gledao mirno, a onda podigao ruku i lupio mu dangu medu oči. Sveti

Pavle pade koliko je dug, držeći se za nos. —Platićeš za ovo! Platićeš! — pretio je Pavle.

—Pisneš li samo, iskasapićemo te u paramparčad. A sad marš odavde, i da me se kloniš kad me vidiš, jer će ti to biti poslednje što vidiš! — grmeo je Uril.

—Sad ti, Meflsto — reče, okrenuvši se ka meni. Jesi li i ti poludeo kao ovaj. Dao ti Satana vlast, pa ti udarilo u glavu?

—Nije, Urile. Mene vlast ne menja. Stvoren sam da vladam, kao i ti što si — žacnuh ga.

—Pa, zašto radiš onda to što radiš? Vidi na šta ličiš. Stigli su te negde, je li? — Stigli. — I sad, da nećeš možda na nas da navališ? — Neću, sporazumećemo se. Ti meni ženu, ja tebi reč. — Nema više lomljenja krila i čupanja duša? —Nema, dok je žena živa. Ne mogu da ti se zakunem na večnost. —Nisam ni tražio. Bilo bi nepošteno — kaza Uril, a onda pomisli malo i

klimnu glavom. — Primam tvoju reč. Uzmi ženu — reče i okrete se. Nas dvojica smo se brzo

dogovarali. — Mimo! — viknu Uril, i garda stade kao na počasnoj straži. Napravile špalir

do njenog kreveta. Nekad davno odabrao sam najsnažnije, čvrste, pametne, i obučio ih. Bio sam

prvi zapovednik. Kad smo se mi podigli na pobunu, gardu su skupa s Urilom držali u očevim dvorima. Da su ušli u bitku, pitanje je s koje bi se strane borili.

Prolazio sam ispred anđela, stegnut u tesnacu između njihovih blještavih tela. Sijali su, uparadeni, pozdraljajući ćutke starog vođu.

Jelisaveta je sklupčana ležala na krevetu, gledajući bezizražajnim očima u rešetke na prozora. Smršala je, glava joj se tresla, dobila je ogromne podočnjake. Noge u kratkim, muškim čarapama istanjile su se kao da su od pruća. Bujna lepa žena postala je osušen cvet.

Dušu su joj izmučili. Bludela je između dubokog sna bez sećanja i zamućene jave u kojoj su bili grubi prema njoj. Anđeli, i sami sluge, uvek su umeli da nađu one koji će da služe njih.

Dok sam Jelisavetu uzimao u naručje, pomislih na Zlatokosu. Slobodna i čista čuvala je moja nebesa. Sve to što je Jelisaveta istrpela bilo je, zapravo, namenjeno Njoj. Garda mi je štitila prolaz stojeći i dalje u stavu mirno.

— Hvala ti, Urile — rekoh na kraju Arhandelu. — Ti i ja se nikad nismo svađali, Mefisto. To što se ne slažemo oko nekih stvari

nije razlog da se grizemo kao besni psi. Ne odabravam to što si radio. Puno si zla naneo, a sumnjam da ti je povod

bio dovoljno jak. — Ne kajem se, Urile — rekoh mu. — Nemoj da misliš da tebe optužujem, a ove branim. Ne odobravam ja ni

to što oni rade, ali ko mene tu šta pita. Odavno se niko od nas ništa ne pita. Isus je uzeo svu vlast. Njegova je i prva i poslednja.

— Pa šta će s tobom biti, zbog svega ovoga? — Ne znam, ali ne brinem puno. Imam tvoju reč, Mefisto — reče Uril. — Sigurno je bila lepa — dodade, podigavši prekrivač sa Jelisavete koja

je drhtala u mom naručju. — Bila je — rekoh, klimnuh glavom anđeoskoj gardi i stadoh pred Urila. — Imaš moju reč. Rat je prestao. Vrati se gore kao mirotvorac i natrljaj

im uši — kazan, pa se sa ženom u naručju izgubih u pomrčini. Jelisavetu sam odveo u Asmodejevu kuću na planini. Tamo se

oporavljala, polako i dugo, okružena pažnjom i nežnošću. Obilazio sam je svakog dana, dugo sedeo kraj njenog kreveta i zabavljao je veselim pričama.

Jelisaveta se borila, trudila se iz dana u dan, i lagano izvojevala pobedu. Jedne tople večeri, dok je vetar donosio miris svežine s jezera, dočekala me je napolju na terasi. U haljini pripijenoj uz telo, našminkana, s novom frizurom i očima u koje se vratio sjaj. Jelisaveta, dvojnica.

Od te večeri svaku noć sam provodio u njenom krevetu. Grlio sam dvojnicu, dok su anđeli mimo leteli iznad nas, i gore slali izveštaje o Mefistu koji se primirio u ženskom krilu. Zlatokosa beše slobodna, sa srećom u korak upletenom i mojim nebesima u dubini duše.

Jelisaveta je uživala u našim noćima, planinskom suncu i zdravoj hrani. Nisam tačno mogao da otkrijem šta joj najviše prija, ali je bilo očigledno da joj prija sve.

Pošto se preko dana odmarala i skupljala snagu, odmah nakon večere je počinjao moj teški zadatak. Da sam bio običan čovek koji odradi svoje radno vreme i onda se vrati kući, jedna ovakva nežna rekonvalescentkinja ubila bi me za mesec ili dva.

Anđeli su počeli da me gledaju sa žaljenjem u očima, dok sam se umoran od suđenja približavao Asmodejevom dvorcu. Jelisaveta je sijala, nikad lepša, a ja sam kašljucao za večerom, zazirući pomalo od njene bujne mašte.

Zašavši u treći mesec, koji niko smrtni ne bi dočekao, panično sam počeo da tragam za strašću koja bi joj odvukla pažnju. Na jedvite jade uspeo sam nekako da je zainte-resujem za trgovinu dijamantima i dragim kamenjem.

Sva energija noći pretočila se u surovu ambiciju žene od karijere. Puno je putovala, noću je čvrsto spavala, a preko dana nije imala vremena. Naši, sve redi susreti, bili su samo senka davnašnjih vrelih noći.

Jelisaveta sam spasao, oporavio i smirio. S anđelima sam još uvek imao muke. Neki su seruckali odozogo po meni. Otvorili su čak i šampionat u gađanju Mefistove glave svežim govnima. Prvaci su imali po tri-četiri pogotka, a niko u ligi nije bio slab strelac.

Žalio sam se Rafajlu i Gavrilu da bi im dao razlog da mi se smeju. Na kraju sam poslao poruku Urilu, kojem sam dao reč, i takmičari su ubrzo bili primerno kažnjeni.

Dole su me gledali s podsmehom. Niko nije ništa govorio, jer niko nije smeo da se zameri Vojvodi Pakla. Mladi Đavoli su me se stideli, oni stariji su mislili da je moje prošlo. Najmatoriji su me redom gledali ispod oka.

Asmodej je odahnuo, jer je bio uveren da sam se konačno opametio. Zlatkokosa mu se nikako nije dopadala, i bio je beskrajno naklonjen Jelisaveti. Mislio je da me, poput njega samog, krasi zdrav razum.

Velzevuv je coktanjem i klimanjem glave neprestano izražavao sumnju da je džabe dobio onolike batine. Video je da je sve gotovo i uopšte mu nije bilo jasno zašto su ga onoliko tukli.

Volandu ništa nije trebalo govoriti. On je svoj zadatak ispunjavao nenametljivo, okruživši Danijelu ponudama modnih kuća sa svih strana. Sasvim je sigurno znao da je Jelisaveta dvojnica, ali je isto tako pogrešno bio uveren da je Danijela ona prava.

Astarot je gledao svoja posla. Po Sataninoj naredbi, sad je on stao da kidiše na nebesa.

Belial, zadužen za bezbednost i obaveštajne aktivnosti Pakla — diskretan po prirodi — pravio se da ništa ne zna. A svaki dan u mojim odajama čekao je uredno složen i selektovan prepis anđeoskih izveštaja i obaveštenja koja su u mom slučaju direktno odlazila svetom Pavlu.

Carinik je i dalje sumnjao, tražio je da se pritisak pojača, a ne smanji, da me slede u stopu, traže, kopaju po arhivama. Paranoik, nikako nije hteo da mi se skine s vrata. Na sreću, drugi su bili umorni od proganjanja ludog Mefista, a imali su već dovoljno glavobolja s Astarotom.

Satana je mudro ćutao i čekao da vidi šta će se dogoditi. Svestan da je iznenadni sukob s nebesima bio samo proba, vagao je sve naše i njihove pokrete.

Što se mene tiče — jednom prilikom rekao je — u dve stvari se Mefistofeles razume više od ikoga ko je sveta ugledao. To su, gospodo, ljudske duše i ženske noge.

Za to što se u duše razume, ne dajem ni pet para. Verujem mu jedino kad su u pitanju ženske noge. Tu Đavo ne može da pogreši.

Gore je telefon zazvonio. Belial je prebacio zaštićenu vezu u moje odaje i pali anđeo, kojeg je proganjala slika uskog, devojačkog stopala, reče — "Da" — onoj koja je tim stopalom svetom hodila i nebesa njegova nosila.

Zlatokosa se zvanično predstavi svojim smrtnim imenom. Već u tom času svi izlazi i putevi iz Pakla bili su blokirani. Ni grešna misao nije mogla napolje.

—Šta se dešava sa Vama? Dugo Vas nema? — reče nezainsteresovano. Kao da joj je smrtno dosadno, ne zna šta bi radila sa sobom, pa eto — da me pozove i ubije vreme. Već je triput turpijala nokte, popila petu šoljicu kafe, izogovarala je sve bivše i sadašnje prijateljice, pa da malo proćaska da bi joj brže prošao dan.

—Nema me — odgovorih, dok je Njen glas odzvanjao pećinama zlog duha, pronoseći svetlost kroz taj večni mrak.

—A moram Vam priznati da ste razlog tome — Vi — kazan istinu. Pravi Mefisto je nestao i povukao se zbog Nje.

Zastala je. Mislila je da će da se poigrava sa mnom, da ćemo oboje uvijati misli u kolačiće i hraniti jedno drugo dok nam ne dosadi.

—Ne preterujte — nasmejala se. Malo stida, malo slatke strepnje, malo zadovoljne sujete, svega pomalo u drhtavom glasu.

—Ne preterajem. Niste hteli da razgovarate sa mnom. Smetali su Vam moji pokloni. Činilo mi se kao da Vam smeta kad sam tu. Zato sam otišao.

No, to ne znači da sam se naljutio i zaboravio Vas. Nije prošao ni jedan jedini dan, a da nisam pomislio na Vas — rekoh s umorom koji može da oseti samo onaj koji je gledao kako se rađa prva ptica.

Zaćutala je. Lomila se, nespremna na ovakav razgovor. Kapija i čuvar digoše se jedno na drugo. Njen muk je goreo u Mefistu.

— Vi ste to pogrešno shvatili — začu se nesiguran, hladan glas, mrazom želeći da prikrije drhtaj, koji je skratio dah. Leden i zapovednički, u sebi više nije krio onu sablju čeličnu. Led beše tu da obmane onog kojeg obmanuti ne može.

— Volela bih bar da Vas vidim. Svratite — izgovori tiho moja Zlatokosa, gutajući ponos da bi oslobodio reči koje su joj jedva dopirale iz grla.

— I ja Vas, draga gospođice — rekoh — ali ne na brzinu i u prolazu. — Dobro, kad toliko navaljuješ — Zlatokosa pređe na ti — sačekaj me

nakon posla. Još će da ispadne da sam te ja oterala i da neću da razgovaram s tobom. A sve sam ti lepo rekla.—

— Hirovita gospođica podiže glas na Čupača duša, ne obećavajući mu ništa drugo osim trnja. A matori Mefistofeles gušio se u potocima mlake kiše. Plovio je lud rekama punim cveća i kijao od polena, uživajući u svakom slovu Njenom izgovorenom, u svakom časku Njenog čistog hira.

— Hoću — reče ludi Đavo — sačekaću te. Nemoj da se ljutiš, molim te. — Ne ljutim se — reče Ona —što bih se ljutila? Opet nešto izmišljaš. — Vidimo se, onda, danas? — Pa, vidimo se — završi Zlatokosa, isteravši sve što je naumila. Svi matori Đavoli i njihova pratnja popeli su se gore i raspršili po svetu

na čelu sa Satanom. Anđeli su se razleteli na sve strane, ne znajući gde će pre. Mefisto, pod zakletvom datom Urilu, ostavljen u Paklu da zamenjuje gospodara, bio im je poslednja briga.

Iskrao sam se neprimećen. Izveštaji koje će iz Pakla slati gore bili su strogo kontrolisani i do poslednjeg su potvrđivali da Mefisto boravi u Gospodarevim odajama.

Satana je bio u pravu. U duše gledajući znao sam često da se prevarim. Duša je roba kvarljiva, i nikad ne znaš kad danas usni kakva će se sutra probuditi. Čak i duša malenog čovečuljka kojeg su drugi čitavog veka laktovima i pesnicama udarali može da obmane samog Mefista. Ali vitke nožice na tankoj potpetici nikad još ne prevariše ovog Đavola. Nikad.

* * *

—Sve je ovo tako čudno — reče Ona, obrisavši ovlaš usne vrhom papirne

salvete. Pogled koji je pratio Njen zanosni pokret, kao topovsko dule probi paklenu utvaru naspram mlade lavice. Crven karmin i oko plavo, čisto, sludeše pijanog Meflsta.

Oko nas se širio blagi miris vina, paradajza i školjki. Napolju je gradska vreva ustuknula pred smirajem tihog popodneva. Đavo je svilen, mekan poput toplog testa, suznih očiju uživao gledajući Onu zbog koje svet umalo da ode naglavce.

— Ne sviđa ti se? — upitah, strepeći da neka sitnica ne pokvari ove trenutke lepote i mira, jer bih onda očas posla od zemaljske kugle napravio svemirsku prskalicu.

— Bože, kako ti sve pogrešno shvataš! — odmahnu Zlatokosa, i zakoluta očima pod kojima se zli duh topio kao sneg na jutarnjem suncu.

— Još nisam srela nekoga ko sve izvrće tako kao ti — reče dok su Njene plavetne, duboke rožnjače menjale boju. Sad je zelena bujica nosila sante mog leda kud joj je volja. Strašni Sudija plutao je kao odlomljena grančica, bez ikakve moći da se odupre matici.

Bilo je nečeg zavereničkog u nama i malom, skrovitom restoranu, koji se nije video s neba. Ličili smo na ljubavnike koji žele nekog da prevare, i svaki čas će siti i blago pripiti da se iskradu i odu u sobu, prepustivši se snenom milovanju. A bili smo Zlatokosa i Mefisto. Oštra dama i Đavo crn.

Ona je prkosno sedela u Šanel kostimu koji je goreo crvenilom tkanine, gaseći svoj plam tamnim astraganom oko vrata. Istovetna, sjajna tokica krasila je Njenu zlatnu kosu skupljenu na temenu.

Ja sam zaboravio na anđele i svece, na tužne, nesrećne seni pred Paklom. Pratio sam svaki pokret Njenih belih, veselih ruku, koje su nemušto govorile o iskrenoj naklonosti mlade gospođice.

Deo duha svog pustio sam da se uvija i igra oko Njenih vitkih prstiju; da joj dlan pokrije i s njega sitoe graške znoja pokupi. Deo duha Mefistovog, Đavola bujicom odnesenog.

Ispod pripijene suknje videla su se Njena obla, predivna kolena, pod tankim čarapama koje su sijale potmulo — poput crnog dijamanta kraj svetlosti sveće. Uske izvijene cipele s oštrom potpeticeom spremnom da raspori đavolske grudi behu u istom tonu kao i kostimčić, koji je svojim krojem i bojom trebalo da pomiri vatrenu strast u strogosti oblika.

— Ja ti kažem jedno, sve ti lepo objasnim, ali tebi to ništa ne vredi. Ostane mi još samo da postanem neprijatna, i ti se tek onda povučeš.

Ja taman pomislim da je sve u redu, a ti ipak uradiš po svom, pa se onda još i duriš. Ne javiš se, ne dođeš ni da me vidiš.

I iskreno da ti kažem, nije mi jasno šta ti, zapravo, hoćeš od mene, kad sam ti sto puta sve lepo rekla... — izgovoriše Njene jarke usne.

Svaki zalogaj njihov Mefistofelesom bi začinjen. Zubi Njeni u mene su se zabadali. Jezičak Njen topli delić duha mog je milovao, skriven u slankastom mesu školjke, koje je Njenim očima vraćalo boju mora.

Grizla me je, žvakala, drobila. Očima, zubima, rakama, nožicama koje nisu mirovale ispod stola, Ona je Mefista zvezdama vodila. Negde duboko, duboko u Njoj slutio sam svoja nebesa.

— Znači, ovo treba da bude otvoren, iskren razgovor? I ti si, koliko vidim, dobro naoštrena za to — započeh, podigavši čašu pod paljbom Njenih ženica. Još uvek nije bilo vreme da joj sve kažem onako kako jeste.

Iako je bila rešena i odlučna da stvari istera na čistac, istina bi joj bila čudna. Ionako nisam mogao za stolom da joj kažem sve što treba da zna. Rečima se ne može sve reći.

Naš susret mogao je da bude početak, ali i kraj posle kojeg nema povratka nazad. Kruna onoga što se već zbilo među nama — oproštajna večera pre konačnog zbogom — ili tačka koja se ne vidi, a Bogove obara i svetove stvara.

Odluka je Njena. Đavo je tu da joj papučicu poljubi ako treba ili da preko njega ružičasta, čista, pregazi da se ne bi isprljala na putu do kuće.

— Ja sam uvek bila iskrena i otvorena, za razliku od tebe, jer ti sve zavijaš u maglu. Sam si otišao, a mene optužuješ da sam te oterala! Besmisleno!

Mutiš i izvrćeš. A jesam li ti ja ikada rekla "nemoj više da dolaziš ovamo", ili sam te opomenula da me više ne zoveš. Jesam li ja kazala da ne želim više da te vidim, ili sam možda bila gruba prema tebi?

Sve si to umislio. Sve! — napadala je starog Đavola bez pardona. Njena čista duša zažarila se i blještala je u pravednom gnevu.

Aura moje lavice prelivala se u toplim bojama spektra. Zaista je bila ljuta. Povredena.

— Ništa ja nisam umislio. Istina je da nemam zvanični dekret o progonu i nikakav argument u svoju odbranu, ali i ono što imam dovoljno je.

Po koji pozdrav u prolazu i usputni osmeh bilo je sve na šta si ti pristajala. Uvek si žurila negde, uvek je bilo prečeg posla. Događalo se da prodeš kraj mene kao da me nema.

—Ni u snovima više nisi htela da staneš na moj put — pomislih u sebi — osim kad je čista ljubomora u pitanju. —

—Učinilo mi se da sam ti dosadan i da ne želiš da me vidiš. Kao da ti je bilo neprijatno kad se pojavim. Imao sam utisak da te nerviram. Zato sam otišao i nisam se vraćao.

—"Ja Vas neću tražiti" rekao je gospodin, onako s visine, da zazvuči i odjekne muški, a onda je nestao! — buknulo je iz Nje.

—U zemlju propao, a da se i ne pozdravi. Ni "dovidenja" nisi rekao. Učinilo mu se, stekao čovek utisak, i onda ga je progutao mrak. —Da — odgovorih jetko — progutao me je mrak. Bila je tu negde, blizu istine.

Gutao me je paklen mrak. U tmini podzemlja brojao sam dane i čekao nemilosrdnu da pozove, ili da se pojavi pred vratima Pakla.

—Nije više imalo svrhe da dolazim gore. Mislio sam da će i za tebe tako biti bolje — rekoh pomirljivo. Počupao bih srca najmilijih i pred nju prezrivu stavio, samo da zadovoljim Njen hir.

—Znači, da ja nisam slučajno pozvala sujetni gospodin se ne bi potrudio ni da me vidi? A tu priča kako nije prošao dan da ne pomisli na mene.

Lepo ti kažem da sve obrćeš kako ne treba — nasmejala se ironično, ne izostavljajući da naglasi ono "slučajno". Trebalo je da znam da se Ona nije dvoumila da li da me pozove ili ne. Ona se nije lomila. Nije zvala i nije imala nameru da zove, a onda je, opet, u jednom času, iz dosade, pozvala.

Sticaj okolnosti nas je ovde doveo. Ne Njena namera, jer Ona o meni nije razmišljala ni časka. Ni jednog jedinog trena nije me se setila.

— Da ti nisi pozvala, ja se sigurno ne bih pojavio. Ne zato što sam ja bio sujetan, već zato što si ti bespotrebno surova.

—A kad sam to ja bila surova? — tukla je Zlatokosa, ne dajući mi da dođem do daha.

—Umišljaš — reče, a oči joj posiveše. S druge strane stola, spremna na skok, čekala me je prava lavica.

Ovo natezanje nikuda nije vodilo. Ako je htela da bude u pravu onda će tako i biti. Pristao bih na mnogo veće poraze samo da mogu da je gledam. Pustio bih da me anđeli biju po ceo dan da bih u Njenoj kosi upleten provodio noći.

Pojeo bih sopstvenu sujetu na zlatnom tanjiru. S bibe-rom ili šlagom ako treba. Ponos bih dao Demonima da ga rastrgnu. Sve što bi Njoj zasmetalo ili naškodilo, uništio bih u trenu. Sve duše čitavog sveta povezao bih koncima i jednim pokretom šape iščupao, samo da Ona kaže jednu reč.

— Ne znam. Možda i umišljam — umirih besnu lavicu. — Uostalom, ovaj ručak potvrđuje da nisam bio u pravu. I drago mi je što nisam — bacih ženskoj zveri bogat komad u čeljusti. Trebalo je utoliti glad ljubomornoj mački. Nasmešila se pobednički. Zadovoljno, tašto žensko je umesto dezerta oborilo na leda Vojvodu Pakla. Sita lavica je ustuknula pred Zlatokosom, i ponovo sam ispred sebe imao nežnu, smrtnu ženu.

— Stalo mi je do tebe. I to puno — tiho reče pali anđeo nebesima svojim. Glas Mefistofelov, težak od vekova i izrečenih presuda, pod Božijim okom

iskovan, za istinu stvoren, podiže se iznad nas. Sva svetlost oka Njenog

potonu u crnilu mog. — Pošto mi je do tebe stalo više od ičega što ljudski um može da dokuči,

neću više ništa od tebe da krijem i u maglu zavijam. Ako sam to dosad činio, bilo je iznuđeno, veruj mi. Sad je došlo vreme da

sve saznaš i kažeš svoje — nastavih glasom Arhanđela pobeđenog, u kojem je bol nad svakim slovom drhtao.

— Želim tvoju dušu. Želim tvoje telo. Želim tvoju budućnost. Sve. Sad, sutra ili kroz deset godina, vreme nije važno. Hoću te celu i to tvojom

voljom. Hoću sve — rekoh i podigoh čašu, pruživši je k Njoj. — Ti si lud! — uzviknu Zlatokosa, a senka podsmeha prede joj licem. Ipak, pruži čašu. Zveknu Staklo o staklo — zazvoniše zvona na crkvama.

Uzburka se vino — podigoše se bure na morima. Očeša se duša smrtna o večiti duh zli. Sve što je raslo u senci krsta pod

vetrom se povi. — Lud sam — pomislih — Đavo kojeg je tvoje oko smekšalo. Lud od

bola i želje za tobom, za nebom koje u sebi nosiš skriveno. Moćan i lud. — Jesam — rekoh. — Lud sam, ali ne i opasan. Bar ne za tebe. A možda sam samo pošten. Istinu sam ti kazao. To što istina kao ludost zvuči,

govori da laž caruje. — Opet ti u maglu! — uzviknu Zlatokosa i slatko se nasmeja. — Stalo ti je do mene, a uopšte me ne poznaješ. Sve je to površno, nezrelo.

Ništa ti o meni ne znaš. Do čega ti je onda stalo? I sve hoćeš, sve bi ti da dobiješ, a ništa ne nudiš. To je jako pošteno! — završila

je, podsmehnuvši mi se. —Ne poznajem te? Ne znam tvoje vrline i mane, misliš? Nisam te analizirao

dovoljno? Ne treba mi. Prihvatiću sve tvoje bubice, ma kakve da su. Podržaću ih ako hoćeš. Ojačaću ih ako ti treba.

Šta će mi znanje kad u tebi ima nečega što mene toplom kišom natapa. Izvire to iz tebe, privlači me jače od bilo kakvog razuma.

To što ti u sebi nosiš ne moram da "poznajem". Stalo mi je do njega takvog kakvo je.

—Ma, lepo sam ja rekla da ti izvrćeš stvari. Opa cupa i okrete ga — smejala se Zlatokosa ne skidajući oči s mene. Njena aura se kupala u svetlosti. Činilo mi se kao da pokušava da pronikne ispod mog pogleda; da nađe dušu Đavolu i pročita je kao otvorenu knjigu.

— To mi je posao; da izvrćem stvari i da ništa ne bude onako kao što je rečeno. Oduvek sam se bunio protiv tih koji govore kako će šta biti.

Borio sam se protiv njih. Bacali me, lomili, ali me nisu pobedili. Uvek ću biti protiv njih. Niko nema toliku moć da kaže kako šta treba da bude.

—Znači, priznaješ da si naopak? — likovala je Zlatokosa, sve više se naginjući ka meni.

Kapija se širom otvarala. Ljubomorni čuvar nije dao Đavolu da priđe, jer tad čuvara ne bi bilo više. Isukao je sablju i ne primetivši da nema čelične oštrice.

—Nisam. Teško me je pokoriti, jer uvek imam svoje i ne dam se svemoćnima. Stalo mi je do tebe i tu nema ničeg naopakog.

— Nema. Ali je čudno. Priče, pokloni, slatke poruke — a tebe samog nigde. Ti si uvek po strani.

Pojavi se čovek, upoznamo se, zatrpa me svim i svačim, onda ispari. Nema ga, pa iznenada dođe i svaki dan je tu. Priđe mi ponekad, ispriča nešto sebi u bradu, i ode dok se ja okrenem. Šta si ti mislio da postigneš time? — pitala je s visine, vrteći praznu čašu u raci.

— Da me zainteresuješ? Da me isprovociraš? — redala je kriveći usne. — Ili da me tako osvojiš možda? Da mi uzmeš dušu? — smejala se Zlatokosa Čupaču

duša u lice. Ni Bog Otac glavom i bradom nije smeo ovako da razgovara sa mnom. Ona je to činila kao od šale, jer je Njeno koleno pod stolom dodirnulo moje i sad su mogli da me seku parče po parče i trpaju delove zlog duha u nebeske zamrzivače — ja se ne bih ni pomerio.

— Čaša mi je prazna, a ti ne mariš. Drugi bi mi odavno sipao. — Bi sigurno, verovatno bi te napio da bi onda lakše mogao da te osvoji. Ja neću da te osvajam, neću da te menjam. Meni treba tvoja čista volja. Ako si besna

onda bes. Ako bi dušu da mi daš onda tvoja duša. Potrebna si mi takva kakva si. Prekrstila je noge i uspravila se poput zmije spremne na skok. Osećala se nadmoćno,

uverena da sve što se izmedu nas dvoje odvija u malom restoranu Ona čvrsto drži u svojim rukama, ma koliko ja vrludao. A tako je i bilo.

Pružila je čašu i ja sam sipao. Ona je gospodarila razgovorom i atmosferom. Ona je upravljala Mefistom, koji se od ledenog Gospodara užasa u toplo more pretvorio.

—Da je tebi posao da osvajaš duše, umro bi od gladi —nasmeja se i otpi, gledajući kao da će i mene u jednom gutljaju popiti. Suknja joj se povukla, a lepota tih vitkih dugačkih nogu Mefistofelesa je punila odsjajem harmonije i blaženstva.

— Misliš, umro bih od gladi da sam Đavo? —Ma, nisi ti nikakav Đavo. Mada se trudiš. Čak i ličiš

na Đavolka, po malo. Ali nisi ti Đavo. Suviše si blag i tih za jednog Đavola —kazala je, motreći ispod trepavica.

A anđeo pali, prognani, bio je svuda oko Nje. Napet i pripravan da na daleki lepet krila odmah pošalje Demone, držao je u šapi svaku dušu u restoranu, na ulici i okolnim zgradama. Predao sam se Zlatokosoj i čuvao je, spreman da istog časa uništim sve što bi moglo i mišlju da joj zapreti.

— Uzmimo da ja jesam Đavo. Glavom i bradom, strašni Mefistofeles koji čupa duše i vodi ih u Pakao. Veliki Sudija pred dverima Večnoga konačišta. Pali, pobedeni Anđeo, spreman da pocepa ova, ne bi li našao svoja nebesa, i da on traži ono što tražim ja.

Recimo, da taj Mefisto sumpor i vatru ne koristi. On ne laže i ne zavodi, već čuva tvoju dušu čekajući da ona sama odluči. A kako ti odlučiš — tako je.

Šta bi onda bilo, prelepa gospođice? — upitah roneći u oko Njeno plavo. — A šta ćemo ako sam ja dobra vila, pa očaram tog Mefistofelesa? Ako te

čarobnim štapićem, Đavole, pretvorim u žapca, pa te ovde umorna kuvarica greškom ispeče i servira za večeru onoj trbušastoj gospodi tamo?

Šta ćemo onda, veliki Sudijo?! — viknu veselo, ne prestajući da me hipnotiše. Plavo, sivo, zeleno.

—Ne znam zašto bi vila, pa ma koliko dobra, tog začaranog Đavola

pretvorila u žapca? Zašto, kad on tako rogat i zao želi samo da savije šiju i poljubi tu tvoju vilinsku nožicu koja mu pamet muti? — predoh s metafora na svoje polje. Dosad se nosila sa mnom kao da još uvek menjam pelene. Htedoh da vidim kako će to surovo žensko da prima nevine poljupce?

— Što bi meni jedan Đavo ljubio noge? — povuče se Zlatokosa oprezno. Zaplovili smo u vode gde Ona ne može da plovi punim jedrima.

—A ako sad kleknem ispred tebe, izujem ti cipelu pred svima i pokažem ti da bi jedan Đavo beskrajno uživao u tome da svoje rogove spusti na tvoje boso stopalo? Šta ćemo onda?

—Onda bih bila sigurna da si lud. I perverzan — ljutito me ošinu Zlatokosa, ali joj se obrazi zacrveneše.

Zamislila je kako klečim pred Njom i to joj nije bilo mrsko. Dopala joj se i sama pomisao. Bila je stvorena da se pred Njom kleči.

— Možda samo glumiš ludaka? A možda bi da ostaviš utisak kako si zagonetan i perverzan. Interesantan tip. Originalan, pa u kafani klekne i poljubi cipelu, a ženska se topi. Jeftino ti je to — nije se dala Zlatokosa ni sebi samoj, a kamoli meni.

Sekla me je. Ali Njena sablja više nije imala oštricu. —Glumac, Đavo ili jeftin tip? Odluči se, a ja ću da savijem šiju — rekoh i

pođoh šapom ka crvenoj cipelici koja se namerno šepurila kraj stola. U prvom trenutku se zbunila. Potom je mislila da je provociram, a kad je

shvatila da bih ja to zaista učinio brzo se pribrala. — Nemoj! — prekide naglo razgovor, povukavši noge pod stolicu. — Ne moraš da mi dokazuješ. Verujem da bi mogao — reče ledeno i na tren

pogleda u stranu. Za drugim stolom sedeo je jedan crnokosi momak koji nije skidao oči s nje i time svoju dušu osudio da izgori pred Paklom.

Izgledalo je kao da se naljutila, a samo se igrala sa starim Mefistofelesom, kao mače s masnicom od papira. Kandžicama svojim grebala je po mojoj vekovima staroj koži.

Nisam mogao daje dostignem. Nikako. Sva pamet i svo iskustvo moje ishlapeli su pred Njenim upornim pogledom koji je šibao duha zlog u smrtnom telu skrivenog, a sad ga lišavao milosti svoje bludeći po licima oko nas.

— Ne ljuti se — stadoh da se povlačim — nisam mislio ništa loše. — Nema tu ničeg lošeg. Malo si preterao, priznaj? — Možda sam prenaglio. Međutim, ja bih zaista voleo da ti poljubim nožicu,

ma kako to blesavo zvučalo. Spustio bih ti poljubac tu, odmah iznad prstiju. Samo jedan — malen. Dodir

kože i usana preko tankog, svilenkastog najlona. Neće te opeći, neće te boleti. — Đavolji poljubac? — Mefistov. Ljubim ti noge i otmem ti dušu. Proizvedeni te tako u Vojvotkinju

Pakla, načinim te Kraljicom u koju se zli dusi kunu. Na nebesima koja ti u sebi kriješ, zvezde posejem. Ti postaneš Boginja koja sa mnom deli presto ili vlada sama — rekoh joj.

— Kad sve bude tako kao što kažeš, i onda ćeš da mi ljubiš noge? — Ako ti hoćeš. — Hoću — reče crvena lavica i vrhom nokta zagreba me po šaci.

— Hoću da te vidim tako blesavog kako klečiš ispred mene. Zabavljaš me. Ali neću ovde. Glupo je. Za to nam ne treba publika.

Skuvaću ti kafu, da ne kažeš kako sam na kraj srca i daću ti da poljubiš moju malu, umornu nožicu, kad ti je do toga toliko stalo. Možeš obe ako hoćeš. I to je sve. Ništa više nećeš dobiti, Đavole.

Skoro će dva veka kako ženama ljubim noge uz kafu. Zbog nečega se njima te dve stvari slažu. Topla, gorka kafa i Đavo koji im rogovima golica tabane. —To "ništa više", ono važi za danas ili zauvek?

— Neverovatno. Dam ti prst a ti bi odmah da otkineš ruku. Šta bi ti još hteo kad si rekao da hoćeš da mi poljubiš nožicu. Samo to. Da si tražio nešto drugo možda bi to drugo i dobio — podmevala mi se Zlatokosa.

— Kad dobra vila ispunjava želje obično su bar tri a ne samo jedna. — To važi za vile. Vojvotkinje i Boginje ispunjavaju samo po jednu želju. Ako

budeš dobar i ako mi se svidi kako ćeš da mi ljubiš noge, možda ću ti dati pravo na još koju želju. Videćemo. Tek treba da zaslužiš — reče, gurkajući me kolenom ispod stola.

Samo, ja se na tvom mestu ne bih puno radovala — uozbilji se Ona, i s gađenjem pogleda onog crnokosog, kojem su Demoni već probili lobanju.

Nesretnik obori pogled, ali mu spasa više nije bilo. Do večeri će glava da mu prsne kao lubenica. Pred jutro će od duše da mu ostane ugarak.

Neko u krevet odvede buljuke tuđih žena i napravi krdo rogonja, pa mu ništa ne bude. Prođe kod mene kao i svi ostali. Drugi samo pogledaju damu koja sedi s ljubomornim gospodinom i loše se provedu. Između zločina i kazne, nije uvek prava crta koja spaja dve tačke. Svašta tu može da stane.

— A zašto? — upitah lavicu koja je sahranila nedužnog momka. — Jer ćeš onda moliti za milost — šapnu i ogreba me po ruci sa svih pet noktiju

leve šake. Mačje kandže ostaviše večni trag na Đavoljoj koži. Koračao sam kraj svoje Zlatokose krijući se u senci prljavih zgrada. Strepeo

sam i lebdeo kao pčela kraj žutog cveta. Oprezni Demoni zaštitnici motrili su na sve strane. Sluđeni Mefistov duh

letuckao je za crvenom suknjom. Miris Njene sobe i stvari nemarno razbacane po krevetu i stolicama, ispuniše

Zlog duha setom, koja poput toplog morskog vetra donese daleku kišu i potopi me. Nikad više ova soba neće mirisati ovako devojački nevino i čisto. Pali bog i prijatelj Satanin, zli arhanđeo Mefistofeles, kročio je u ovaj mir i raščinio ga za sva vremena.

— Kafa je gotova! — reče Ona veselo i dve kobaltno plave, tanke šoljice spustiše se na trpezarijski sto.

— Šta gledaš tamo? Žurila sam jutros. Nisam znala šta da obučem — gunđala je Ona, žureći da zatvori vrata svoje sobe.

— Perverznjaku jedan! — nasmešila se Zlatokosa i uštinula Čupača duša u prolazu. Uhvatila me je kako gledam u tanke čarape boje dima koje su ležale na naslonu stolice.

Slika mog čela i Njenog stopala imala je pozadinu preuzetu iz te sobe. Čarape na naslonu behu one sa slike koja se, poput jasne vizije, javljala besmrtnom duhu, a Zlatokosa je tad na sebi imala crne.

Sve beše tu, samo se detalji nisu slagali. Uskovitlane misli palog boga negde su se mimoišle? Demončići i Demoni analogija i predskazanja su se posvađali? Čudni su, čudni putevi Božiji.

— I? — gledala me je Zlatokosa, a srdašce joj je zaigralo iza malih sisica. Asmodej je tek delimično bio u pravu. Bile su omanje, ali ne i male. Zbog njih

bi sa lica zemlje zbrisao čitave narode, skupa s njihovom istorijom, kulturom i verovanjima, samo da ih nikada ne pomiluje anđeoska ruka.

Kleknuh na bolno, lomljeno koleno. Pao sam pobeden, podigao se i ponovo me pobediše. Ali pred njima nikad nisam klečao. Lomili su, bacali Mefistofelesa, no duh njegov ne pokoriše moćni. Behu gori od mene. Silni, jalovi i prazni.

Zlatokosa je sama spustila obuvenu nožicu na moj pružen dlan; na skrivenu šapu koja dušu i duh može da raščini. Bila je stvorena da joj se Arhanđeo rogati pokloni.

Izuh joj crvenu cipelicu i položih na pod, skinuvši čelom prašinu s njenog vrha. Pepeo, pepelu. Prah, prahu. Ceo svet počeo je da se vrti oko jedne ženske cipele crvene. Čudni su, čudni putevi Božiji.

Zlatokosa sama, čiste duše i pogleda punog nedokučive naklonosti, prinese usku lepu nožicu mojim usnama. Savih šiju, pokorili se nebesima svojim, i Očevo kraljevstvo za-drhta, potresavši se, kao pred Luciferov pad. Daleka zvezdana jata usporiše put. Vreme poče da osluškuje.

Poljubih svaki Njen prstić maleni, i utiša se svet onostrani koji se smrtnim dušama hrani. Stade sve živo i neživo. Ocu se čelo nabralo. Mihajlu se obrve skupiše. Satani se osmeh razlio licem. A Isus se upiškio od straha.

Mefistov pečat poput dragulja zasja na Njenom stopalu. Pakao je dobio Vojvotkinju. Prognani anđeli put do novih nebesa.

—A druga? — reče Ona i Đavo, ne ustajući s bolnog kolena, novi pečat stavi. Dve crvene, izuvene cipele, sada su bogovima mrsile konce.

—Sviđa mi se to! — nasmeja se Zlatokosa. Taština Njena beše zadovoljna.

Ja već stigoh ljubeći do gležanja, i počeh da se penjem uz vitke listove, sluteći onu vatru što je gorela u Njenom krilu. Duh mi se zažario.

— Ne, rekla sam ti! — ledeno me prekide Ona, podigavši ljutito obrve i otrže se.

Uspaljeni Mefistofel, poput najgoreg papučića medu papučićima, posluša žensku pretnju. Čelik Njenog "Rekla sam vam" znao je da poseče i kandžu koja duše čupa. Povukoh se nazad na stolicu, ostajući praznih šapa.

Dabogda imao pa nemao — kletva kaže, i mi Đavoli je pratimo u stopu. Daju nam, pa uzmu, a ti trpi. Stisni zube i trpi, dok bol i praznina jedu. Stvoren si za svetlost, u tebi zvezdano seme, a sudiš mrtvima na dnu Pakla.

—Umorna sam, izmasiraj ih malo — mazno je kazala moja zlatokosa i svoje draguljima ukrašene noge spusti mi u krilo, kao da čita misli zlog duha. Mrzli led, vatra vrela, pa ti sad izdrži, Đavole crni.

—Da znaš, da nisi bio dobar — kaza, ugnezdivši okrugle, tople pete u mojim šakama. Ova dobra vila beše slatka mučiteljka palih anđela.

Napolju poče kiša. Sve je potamnelo. Tmina se spustila nad Gradom u

kojem je Mefistofeles milovao nožice svoje Zlatokose, njušeći težak miris želje Njene, koji se iskradao ispod crvene suknje.

Umorni svet se okretao oko crvenih cipelica na podu. Gore su još uvek ćutali osluškujući odjeke, premišljali se u potaji, svako za sebe, odakle to vetar duva.

— Imaš ti neku bioenergiju, nisi ti sasvim čist — reče Zlatokosa, iskravši noge iz mojih šapa. Svako zrnce krvi, svaku i najmanju ćeliju napunih strašću, koja je poput bujice kuljala iz Mefista.

Nebesa moja, tajna i istina, behu u Njoj. U duši Njenoj, duboko, duboko u Zlatokosoj.

— Vreme je da podeš — reče tiho, spremna da popusti u tom času; da popusti i to posle nikad sebi ne oprosti. Da sam joj položio ruku na rame i dodirnuo vrat, predala bi se.

No, ja podoh, znajući da će ovo kišno veče večito biti u svakoj misli Čupača duša. Podoh, iako su u duhu mom grmeli vulkani puni lave. Sve je moralo da potekne od Nje i Njene volje, od Njene duše slobodne.

Leponoga, slobodna, Zlatokosa. Vojvotkinja Pakla. Ona zbog koje anđeoska krila gore vatrom koja se ne gasi. Žensko, od nebesa prokleto, Đavoljim usnama celivano.

—Čekaj! — reče na vratima, pritvori ih, ostavljajući me u hodniku, i pojavi se odmah sva rumena. Oči su joj sijale, stideći se mojih.

—Za uspomenu — reče u pola glasa, pa mi u šaku ugura gužvu crnog, tankog najlona, koji je samo čas pre toga pokrivao Njene nožice vitke.

Veliki Sudija, uvek spreman da presudu izrekne, ostade bez daha i reči. Zavrtela je celo biće moje božansko.

— Čućemo se — reče i poljubi me ovlaš, jedva dodir nuvši moje usne. Bosa je istrčala da pokloni poljubac starom Arhandelu namučenom. Izletelala je

hitro i pobegla još hitrije, ostavljajući trag u mojoj šapi. Na Rajskim dverima, otvorila se pukotina koja i dan danas stoji tamo, podsećajući na dan kad je Zlatokosa poljubila Mefista.

* * * Izađoh na ulicu — duh moćni, zli, u vrtlog gladi lude pretvoren. Čupač duša

snagom ispunjen, mirisom Njenim opijen. Đavo strašni, nepobeden, željom natopljen. Ključalo je, hujalo je — kroz Mefista grmelo je. Kosa, oči, usne meke, miris

Njen, razlistaše mrzle grudi Arhandela koji s neba pade. Tamo gde su sante leda jedna drugu mrvile, ruže nikoše — rascvetaše se — laticama crvenim ukrasiše zazelenelo grmlje.

Šume olistaše usred Duha Mefistofelovog. Tamo se jelen propeo iza srne. Onde lisac na lisici leži. Pčele uokolo lete noseći cvetni prah. Sve pupi, raste, cveta u Đavolu sagorelom. Život struji rekama, ptice ga vazduhom pronose. Seme pada na plodno tle.

Prinesoh licu poklon Zlatokosin, i u Mefistu plamen buknu. Oganj živi bijesnu iz palog boga. Glad me za ženom obuze. Za vrelim krilom toplim. Za usnama što uzdišu, što pohotno grizu i bludno ljube mokre, vrele. Za nogama vitkim, za

grudima belim. Za kosom bujnom. Za tim životinjicama malim što ih pod trbuhom plodnim kriju. Za tim utočištem i utehom. Za tom ružom i pupoljkom. Miris Njen glađu Đavola ispuni.

Stupih na mokri pločnik, a para zašišta oko mene. Asfalt krenu da se topi. Voda je ključala na tragovima mojim. Vazduh se oko mene zažario. Vrelina je tukla na sve strane. Stakla su pucala, bandere se povijale. Goreo sam, goreo Zlatokosom ponesen, nebesima svojim začaran.

Vetrove ledene probudili i ka sebi poterah, da me ohladi severac i ne dopusti anđelima da vide uspaljenog, vrelog Đavola. Studen udari o grudi moje, ali se oganj Vojvode paklenog ne utiša, već se rasplamsa još više.

Goreo je stari Sudija, goreo u duhu svom. Snagu je kovitlao. Žed i glad trpeo. U Gradu bez anđela. U Gradu ledenog vetra, mokrih ulica, i ludog Đavola. Od glasa i usana Njenih pijan, koračao je Mefistofeles medu smrtnima i vatru pronosio.

Sive zgrade, mutnih stakala, pune ljudi što iza zavesa sede i bulje u ekran — zažario je moj plam. Mnogi od mrzovoljnih muževa skidoše oči s večernjih, dosadnih vesti i rakom zadoše umornoj ženi pod suknju. Mnoga devojka popusti pred slatkim molbama. Mnogi mladić otkri lepotu ženskog milovanja.

Iza mene krenuše da se roje uzdasi, da se toči vino i dele poljupci. Stid pade, smrtni progledaše i na zakon nebeski zaboraviše — Đavolovim dahom opsednuti. Život je bujao na tragovima mojim. Nepokoran, slobodan.

Stadoh kraj usamljene žene na pustoj ulici. Htela je, poput mene, ledenim vetrom požudu da ugasi. Pridoh onoj čiji titraj želje poput vapaja pade na Čupača duša.

Htela je muško. Očajnički je htela, zaustavljena na pragu ludila. Branili su joj verom i vaspitanjem. Silom su joj branili. Gušili su prirodu njenu i pred ambis je doveli. Hristov nauk prirodu može samo da uništi ili ubije, ali da je pobedi nikad neće moći.

Izmiče ona varalici pod prstima. Šuplje su, i providne ruke Isusove. Ženin pogled ispod oka izdao je misao njenu večitom Sudiji. Glava, stidljivo

spuštena, nagnuta u stranu, olinjalom Đavolu beše jasan znak. Zaustavila se kraj osvetljenog izloga u kojem su sijale lepe, izazovne haljine.

Zamišljala je, pohotnica, kako je muške, čvrste ruke miluju preko skupocene tkanine. Sva vlažna i napeta čekala je spremna na moj prvi korak.

—Gospođo — rekoh i u dušu joj uđoh. Kandžom sam je ščepao kao namćorasti mačak ptičicu u kavezu.

—Hladno je — prošaptah i primih je pod svoj plašt. Privih je uz tople, željom ispunjene Đavolove skute.

—Bože — reče ona, prepustivši se palom bogu. I dušu i telo na otvorenom dlanu predala je strancu.

Obresmo se u prvom mračnom ulazu, koji nam se našao na putu. Gurnuh je uz leden zid i šapom joj zadoh medu noge. Cigla se ugrejala u trenu, žena je vrisnula u grču koji je iz njene pohotnice poleteo duž nerava.

Lebdela je na moćnoj kandži koja duše čupa i anđelima krila lomi. Visoko je podigla noge, kao da bi nebo njima da dotakne i predala se prirodi svojoj, sigurna u Đavolovim rukama.

— Bože — jaukala je — kako si jak! Kako si vruć! —Bože! — cvilela je i otvarala se. Davala se, davala, davala duhu zlom bićem

svojim celim. Anđelu palom se na milost i nemilost predala, prizivajući Boga. Spustili je na tlo. Kolena joj klecnuše, suve ispucale usne, ponudiše se na poljubac. Šapom sam joj doneo olakšanje i ništa više. Jedina koja bi moju glad mogla da utoli beše Zlatokosa. Samo Ona i nijedna druga.

—Izuj se! — naredih, umesto da poljubim suve usne nepoznatoj i ona me posluša. U njenu cipelu spustili par zlatnika koji su vekovima počivali na dnu mora.

—Ko si ti? — upita žena i pokri razdrljene grudi. Beše je spopao strah. Zanos je prošao, želja je zgasla, a žeđ je utoljena. Sumnja sad podiže glavu. Vratio se nauk kad je priroda istutnjala svoje.

—Taj sam — šapnuh i zadoh joj ponovo šakom medu noge — da razvejem strah i sumnju uništim za sva vremena. Vrelina kandže na visine novog vrhunca uspe dušu njenu, a kad je oči otvorila, smirivši se, beše sama u pustom, hladnom hodniku. Samo su cipelica puna zlata i topli zid za njenim leđima govorili ko je malopre bio tu.

Žena spusti suknju, osvrnu se oko sebe, pa uzevši zlatnike i obuvši cipelu, izađe vesela na ulicu. Shvatila je da je dušu prodala Đavolu i nije zbog toga gorko plačući klekla, moleći Boga za oproštaj.

Bila je slobodna i puna života. Više nije morala da pazi i da se pokorava zakonu koji njeno biće vodi u propast. Prodala se i otišla, čvrsto stežući zlatnike. Beše to dobra trgovina za nju. U Pakao bi stigla i ovako i onako.

Podigoh se u visine tamne noći, pustih duh svoj da slobodno pluta nebom. Leteo je Đavo iznad Grada i njegovih žitelja koji su se, spokojni, prepustili bludu koji je odjekivao do oblaka.

Svaku sam smrtnu ženu noćas mogao da imam, a samo sam jednu želeo — dobru vilu koja Đavole pretavara u žapce. Onu koja Mefista bosa ljubi i mirisnim poklonima ga dariva.

Pretila mi je tankim prstićem jarko crvenog nokta. Igrala se, hirovita i samovoljna, s gospodarem snova, užasa i noćnih mora, kao s đačetom stroga učiteljica. Slatkom je mukom večnog mučitelja mučila. Zlatokosa, lepooka, ma-čkooka moja.

Jurnuh u ledeno, vetrovito nebo, medu guste, crne oblake. Zabih se u njih, i gromovi zatutnjaše kad im vreme nije. Munje bljesnuše na sve strane i osvetlaše noć. Pijan beše ludi Đavo. Željan one što duše čiste, nožicom svojom slatkom stade na njegov put.

S munjama, razjaren i moćan, ka mračnim šumama gustim poleteh, a strah koji poslah ispred sebe sva živa bića skameni u toplim jazbinama. Hujao sam nad crnim granjem, što se zloslutno povijalo ka zemlji. Nigde anđela ni svetlosti. Samo noć, zamrla šuma i suludi Đavo.

Nošen vetrom, podoh dalje, ka turobnom okeanu koji je raspaljen valjao ogromne talase. Krenuh da s visina mračnog neba u dubine njegove uronim, da se u talas pretvorim i na obalu daleku, ledenu, kao voda, u kapi raspršim. Raspršim i zaledim.

I taman što stigoh na rub mračnih šuma blizu obale, kad začuh vrisak. Ženski,

molećiv jauk dotače paklenog Vojvodu. Pun iskrenog užasa i neverice, izvijen glas me natera da zastanem. Bejah slab te noći ka rodu ženskom. Slab i pohotan. Bezgranično pohotan. Vrisak me ka ženi povede.

Ona je bila sama, a njih je bilo trojica. Onom najvišem medu njima, dugajliji s kicoškim brčićima, srce je poklonila. Zavolela ga je. On — bednik — ne ceneći njenu ljubav, htede da je podeli sa zavidljivim prijateljima, da bi se pokazao kakva je muškarčina. Ona je bila naivna, a on glup.—

Pripiti mladići baciše devojku na zemlju i stegoše joj ruke. Njen ljubljeni cepao joj je odeću i razmicao noge, udarajući je kuda stigne.

— Nemoj, molim te! Ne, ne! — kukala je i branila se, ne verujući da će to nju u mrklom mraku, na ledenoj zemlji njen dragi da siluje. Ona ga je tako volela, dala bi mu se iz ljubavi, a on joj bol nanosi. Uprljaće je, osramotiće je, s drugima će je podeliti kao da je stvar.

Beše lepa i mlada. Devica. Ni devojka ni devojčica. Nežna i razmažena, sanjala je o lepom princu, mesečini i beloj venčanici. A ovi će noćas da joj unište život. Možda je i ubiju na ivici šume — možda je raščereče noževima ili joj pucaju u glavu. I kad pred vrata Pakla dođe duša njena napaćena, ti Mefisto sudi. Sudi Đavole mladoj, zaljubljenoj devici.

— Šta radite to?! — zaurlah iz mraka, a od mog glasa prašina se podiže. Granje je zašuštalo, drveće se pomerilo. Strah zaskoči trojicu silnih, navali oštrim šiljastim zubima da ih grize i raskrvari im duše.

— Beži! — viknu greškom voljeni i njih trojica otrčaše do kola. Uz škripu guma nestali su ravnom trakom puta, jureći pravo u čeljust smrti koja ih je čekala iza treće okuke. Parče stene se odlomilo i palo na put, da bi u svoja nedra primilo tri silnika.

Devojka je, izubijana, tiho cvilela na zemlji. Muškarci su jurili da padnu smrti u šake. Umesto da udare i pocepaju himen, opaliće u kamenčinu, koja će da pocepa njih. Nikad ne znaš ko će i kolikog da ti gurne kad kreneš da guraš.

— Dođi — rekoh i podigoh je sa zemlje, umotavši njeno drhtavo, hladno telo u svoj vreli plašt. A devojče se rasplaka, položivši glavu na rame starog Đavola.

U suzama njenim žena je mirisala. U naručju čvrstom, toplim plaštom zgrejana, glasom Sudijinim utešena, bez straha koji s nje odagnah, devica se umiri. Suze stadoše da teku na glatkim devojačkim obrazima.

— Ko si ti? — upita me, širom otvorivši svoje krupne, zelene oči, ne bi li u mraku nazrela lik spasioca.

— Đavo — rekoh mimo i ušuškah je sa svih strana u svoj vreli plašt. — Mefistofeles, Čupač duša, Vojvoda Pakla i sudija, Gospodar snova, užasa i

noćnih mora. To sam ja — rekoh mirno, sklonivši joj pramen sa znojavog čela. Bila je lepa moja devica.

— Hvala ti, Mefistelese — promrmlja pobožno i predade se moćnom zaštitniku na milost i nemilost, pogrešno mu izgovorivši ime.

Sama, u pustoj šumi, kraj pustog puta, u Đavolovim rukama, nije imala izbora. A i da ga je imala, možda ne bi drukčije postupila. Njena bivša ljubav, kojoj je srce bukvalno pucalo razliveno u parčiće preko izlomljenog karburatora, hrleći

kamenu u zagrljaj, beše zaboravljena u trenu. Devica — po prirodi romantična i naivna u svojoj želji da voli — srdašce je

poklonila spasitelju. Njen bivši voljeni ionako je tad plućima deflorisao bazaltnu stenu.

Podigoh se s devojkom u naručju, i kroz hladnu vetro-vitu noć, mutnim nebom je odnesoh do kuće. Zavijena u topli plašt zlog, ćutljivog duha, beše srećna dok su ispod nje promicala svetla usamljenih kuća.

Žene su retko kad imale grizu savesti kad mi se predaju. Ili nisam mogao da im otmem dušu, ili su mi je davale bez kajanja. Krivica je bila muški pronalazak. Jadne kuronje nikad nisu znale šta je dobro, a šta loše. I kako god da urade, peklo ih je da su pogrešili.

— A šta ti je ovo?—upita devica, izvukavši Zlatokosine crne čarape iz mog unutrašnjeg džepa.

— Vidiš valjda. — Lepe su. Tanke. A je li to od tvoje ljubavnice? — upita, premećući ih

nežno po rukama. — Jeste. — I ti ih sada svuda nosiš? — Da. —Kako je to lepo — reče zamišljeno devica, pa pogleda u svoje čarape

koje su bile prljave i pocepane. —A je 1' mogu ja nešto da ti dam? — upita Đavola naivno devojče, koje

se na njega priviklo kao na ujku koji je ljulja na krilu i časti bombonama iz džepa.

— Daćeš mi dušu kad za to dođe vreme — odgovorili. —Pojaviću se jedno jutro i odvešću te. Ako želiš dušu da mi daš i da

podeš sa mnom, drži prozor otškrinut svake noći. Ako nećeš, i ako bi sve ovo da zaboraviš — zatvori ga. Ništa mi ne duguješ. Ni zahvalnost, ni strahopoštovanje. Ništa. Ja bih da uzmem tvoju dušu, a ti vidi sama da li ćeš da mi je daš — šapnuh joj dok smo se spuštali na njen prag.

—A što me odmah ne povedeš? — upita Devica dok je nevoljno napuštala moje naručje. Nestrpljivi vrtoguz ženski.

—Uzimaj — pomislih — uzimaj dok možeš i prestani da daješ. —Još si mlada — rekoh i pomilovah je po kosi. Da mi Zlatokosa nije

zavrtela duh, ne bi mi ona tek tako izmakla iz šapa. Devica je imala dugačke, predugačke nožice, slatko prćasto dupence, i par mladih sisa od kojih bi Asmodej odmah zaboravio tablicu množenja.

Devica ude u kuću, osvrnuvši se još jednom da me pogleda zaiskrelim okom, a potom nestade, koračajući na vrhovima prstiju kraj usnulih roditelja. Prvo što je uradila kad se popela u sobu bilo je da odškrine prozor.

Vinuh se u nebo. Beše to čudo. Magija. Sila onostrana. Igra moćnog duha s krhkim bićem smrtnim.

Zavedoh je, kao što svaku mogu na prevaru. Kao Hrist što je varao stado svoje hranom, vinom, slepcima i vaskrsom. Jer ko umre, da vaskrsne ne može. Ovaj nije mogao ni da umre, pa im je dvaput za isti račun podvalio.

Uz svoje moći, snove i čudesa, svakoga ću navesti kud poželim. Pravih svetaca

ima malo, a takve nebesa i ne priznaju, jer su im direktna konkurencija. Pravi sveci obično razmišljaju svojom glavom, no taj nauk na nebu ne prolazi. Svetačka garnitura sastavljena je uglavnom od poltrona.

Kad neko od smrtnih pred magijom ustukne i bez reči mi se pokori, to onda nije duša vredna truda, već moje delo. Uzvišeni kip što ga načini Mefisto. Lep, skoro kao da vredi nešto, a žali bože dleta koje se istupelo praveći ga. Meni nisu potrebni kipovi, već dušice slobodne.

Znam da bi i Zlatokosa pred čudom na kolena pala. Poklekla bi pred bogatstvom, uspehom i slavom. Zanemela bi pred noćnim letom u naručju sina božijeg, pred žarom njegovim što bi joj dušom harao. Ali ljubav Njena ne bi bila čista. U Njoj Vojvoda Pakla ne bi video Vojvotkinju. Ne bi me pogled Njen snagom punio. Ne bih u Njoj istinu i tajnu slutio. Samo slobodna, slobodna u odluci svojoj, putem će me ka nebesima mojim povesti.

Uz buru što krenu s visokih planina, na pučinu tamnu izadoh i u mračne dubine nemirnog mora zaronih. Da talas budem, da plima postanem i obale plavim; da želju svoju u moru hladnom ugasim i misao na Nju u dubini okeana utopim.

Mirišući na alge, s pogledom od bele morske pene stigoh do Paklenih dveri i seni koje su ćutke stajale u nepreglednom redu. Sudih blaže i brže no ikad, osluškujući kad će ona želja u Njoj, koja se prikriti i ugasiti ne može, da bukne, promeni sudbinu smrtnih i zaplete stvari Božije.

—Nema smisla! — kazala je preko telefona kad se javila. Prva noć s tragom mojih poljubaca na Njenim stopalima ponovo je čeličnu sablju podigla.

—Sve je to bilo lepo. Jako lepo, ali zaista nema smisla. Uostalom rekla sam ti to odavno i bila sam u pravu — mučila je Đavola dobra vila. A onaj što duše sluša još otkad smrtoi otkriše reči, nasluti drhtaj u Njenom glasu.

Jeste sablja naoštrena i spremna, ali ruka koja sablju drži stoji neodlučna. Lomi se moja Zlatokosa. Bude se u Njoj nebesa. Zinula je kapija na čuvara.

— Gde si ? — upitah s dna Pakla. — Tu, kod kuće — reče i zaćuta. — Glupo je to ovako, preko telefona — rekoh, pokušavši da odložim udarac.

Bio sam spreman da je poslušam, pa makar joj želja bila da me ne vidi nikada više. — Svrati ako hoćeš. Mislim da je pošteno da sve raščistimo — završila je

hladno, kao da je sve gotovo i sada samo treba odrediti mesto pogubljenja i dovesti dželata.

Ponovo sam se povukao u svoje odaje, praćen očima mrzovoljnih uhoda. Mefista su otpisali kao poraženog i nisu obraćali pažnju na njega. Pratili su me onoliko koliko moj položaj zahteva i ništa više.

Iz Pakla sam neprimetno utekao menjajući tajne hodnike kao kurva gaće. Do Zlatokose sam gmizao poput zmije, provlačeći se kroz najtešnje i najmračnije prolaze, čekajući po ispustima da vidim da li me ko prati. Ništa nije smelo da ugrozi Njenu dušu.

— Gde si dosad? — reče Ona na vratima, našminkana, spremna za izlazak. Htela je da pobegne.

— Mislila sam da nećeš da dođeš. A ne bi me ni čudilo — ujedala je Zlatokosa, okrenuvši mi leda.

— Slušaj — reče pošto je sela u naslonjaču i pogledala me sivim očima lavice.

To više nije bila bosa Vojvotkinja koja ljubi Đavola da sve pucaju Rajska vrata. — Red je da ti to kažem ovako u lice, a ne preko telefona. Mislim da se nećemo više viđati. Zaista nema smisla. Nikakvog smisla —

drhtao je glas mojih nebesa, koja su me streljala očima. Klekao sam pred nju i nežno joj razmaknuo kolena.

— Jesi li ti normalan? — zapanjeno me je pogledala Zlatokosa, dok sam ja pružao šape ispod Njene suknje.

Pljusak me je zasuo. Bujica me je sprala. Poplava me je odnela. Ljubio sam joj kolena, vitka bedra i vrelim usnama krčio put do Njenog krila iz kojeg je želja zvala.

—Ti si lud! — uzdahnu Ona i pokri me rukama. Ništa nisam govorio, jer nisam imao šta više da kažem.

Ljubio sam je preko tankih mirisnih gaćica. Kidao sam ih zubima, jezikom i usnama celivao Njeno malo preplašeno piče koje se razmirisalo čisto, naklonosti puno.

Razlista se ruža, širom otvori latice. Zaronih u nju poplavljen i razbih se o talas Njenog vrha, koji me obori na pod. Sklopljenih očiju, sva crvena u licu, mojim usnama koje su još mirisale na Njen cvet prinela je belu nožicu ukrašenu Mefistovim Pečatom. Poljubih petu okruglu koja je zlim duhom vladala i blagosiljah stope Njene kako to dolikuje ludom Đavolu.

Legla je kraj mene, ne otvarajući oči, i pokrila me gustom, kosom zlatnom. Zvezde počeše da me svrbe ispod kože, željne da zasijaju s neba.

—Pusti me, molim te, pusti me! — šaputala je Zlatokosa, ljubeći me zadihana.

— Molim te! — ponavljala je poludelom Đavolu, dok su poljupčići leteli po njegovom licu.

— Molim te — izgovarala je tužno i milovala me kao što nijedna nikad nije — molim te.

I stari Đavo koji je na zakone Boga Oca gluv ostajao, usliši Njenu molbu. Povukoh se, utekoh Njenim rukama i usnama koje me vratiše u mladost, u vreme kad sam Arha-ndeo bio i ponosit rajskim poljanama hodio.

— Ne znam da li ću te zvati — reče Ona na rastanku, a Njen jezičak vreo dotuče Vojvodu Pakla. Ljubila me je i terala od sebe.

Bolela me je od prvog pogleda do poslednjeg poljupca. Bolela me je dok nije marila, bolela me je dok me ljubila. Bolela me je gore među smrtnima i dole medu senima.

Ležao sam u mrklom mraku svojih odaja i čekao. Po ko zna koji put čekao sam na Nju, a sećanja su lenjo prolazila kraj mene.

Raj. Lucifer i ja gledamo svet odozgo zamišljeni nad njegovom sudbinom. Mladi Arhanđeli britkog uma, zaraženi mišlju o slobodi, dovijaju se kako će ljude obasjati svetlošću svojih ideja.

Raj bez Lucifera. On bačen u Pakao, Otac me gleda ispod oka, braća mi šuškaju za leđima. Retki su oni koji hoće da progovore reč sa mnom. I duše me se u Raju klone.

Pad. Let od Raja i Mihajla ka Luciferu, kojeg prozvaše Satanom. Prognali su me bez razloga, jer nisu mogli da me ućutkaju. Postao sam Đavo, a povratak mi je

zabranjen. Pakao. Prvo Satana, seni i ja, a ubrzo potom i popadali anđeli, koji su milom ili

silom stali uz nas. Mrak, hladnoća i bol. Pobuna. Digli smo glave i krenuli na nebo. Pošli smo da srušimo Boga i

vratimo se tamo odakle su nas prognali. Arhanđel Mihajlo i rajska vojska potukli su nas do kolena, uz svesrdnu Očevu pomoć koja se nigde nije videla, ali se jasno osećala. Polomili su nam noge u znak opomene da sledeći put neće biti ni toliko milosti.

Postadoh Sudija pred vratima Pakla, umesto Arhanđela pred nebeskim dverima. Postadoh Čupač duša, umesto da sam njihov prosvetitelj. Od onih koji bi svet da obajsaju svetlošću ideja, postasmo prinčevi tmine.

Ležao sam bez želje da uradim bilo šta. Čekao sam, besmrtan, da Ona odluči i nebesa otvori bolnom, palom sinu Božijem.

* * *

Zazvonilo je resko — tišinu muklu pokidalo i čekanje prekinulo, kao sablja oštra kad se spusti na goli vrat. Uhode po hodnicima Pakla ostaše bez plena koji nestade u dimu. Doušnici se i ne pomeriše, a behu čvrsto stegnuti u đavoljim rukama. Na desetine duša, lažima podmićenih, Raju prodatih, prede iz mrtvih u more ništavila.

— Dođi — reče Zlatokosa, ne krijući ništa više u glasu koji je plovio između ovog i onog sveta, poput lađe s jedrima od jasne želje istkanim.

— Sama sam — kazala je čista duša, slobodna u odluci da se poda Đavolu. Poželela je da mu telo otvori, da mu dušu pruži, da ga stazom povede i da nebesima novim u korenu Pakla temelj pobede sazida.

— Čekam te — izgovori sneno, skršivši ponos lavice. Moja Zlatokosa — Vojvotkinja Pakla — Đavolica. Nebesa moja.

Ponovo sam išao memljivim, zaboravljenim hodnicima, skupa s pacovima i crvima. Kroz mrkli mrak i smrad krčio sam put ka onoj kojoj je duh moj stremio. Ja, Mefistofeles, sin Božiji — nekad od zvezda sjajniji — išao sam ka Zlatokosoj kao da sam zločinac, kao da ću greh da počinim, a ne da svoja nebesa zvezdanim semenom oplodim.

Hladno je. Mrske, ružne životinje gmižu po prljavštini, a napolju proleće miriše. Topli vetar prah cvetni poljima nosi. Sunce blago s neba sija. Život blješti u punoj lepoti. A ja, života i želje pun, sam sebe osudih na tminu.

Suknu duh moj u ljudskom obličju pravo na svetlost dana, među smrtne. Udahnuh vetrove prolećne i osmeh mi prekri lice.

Ispod neba vedrog, lepotom dana okupan, sudbini sam svojoj išao. Čak me ni noga, Mihajlovom rukom lomljena, nije u hodu izdala i anđelima odala da će Mefisto ovog proleća vrata Raja u prah pretvoriti.

Kupio sam joj ruže. Paklene. Njeno smrtno ime ulicom sam pevušio. Lepotom sam duh svoj žedni pojio. A anđeli su panično hujali svetom.

Zlatokosa beše sva u morski plavom, poput nebesa koja je nosila u sebi. Oči su joj vatrom gorele, mutne, opijene. Duša Njena ljubavlju je plamtela. Čista, voljom svojom slobodnom Mefistu se u naručje predala.

— Budi nežan — reče i ovi mi tople ruke oko vrata.

Ljubila je slatkim dahom i nemirnim jezikom. Ljubila je kao da neće ljubiti nikada više.

Dodirnuh grudi Njene malene, a munja me udari. Gospodar sam snova, užasa i noćnih mora, a te sisice nežne, bele, povredive, demone moje nateraše na kolena da padnu i stanu da cvile nemoćni. Demoni mraka i noći, čuvari moji, sagoreše bludni na sisama devojačkim.

Užasnu moć svoju u milost pretočiše, i umu ljudskom nepojmljivi izliše se na gradi Njene malene. Demoni, čuvari moji, u lepoti Njenoj groznim srcima svojim nađoše utočište i ostaviše me bez zaštite.

— Dođi — reče sva zadihana moja leponoga Vojvotkinja. Položi me na krevet i uz uzdah koji sve Mefistove močvare isuši, sve šance i zidine poruši, svu mi vojsku ponapi i uspava, u sebe me posadi. Đavola matorog, Mefistofelesa starog, bolom i patnjom natopljenog, duha zlog, do suštine bića ogoljenog, mačkooka u sebi, ljubavlju svojom zarobi.

Ogledah se u zlatastim viticama kose Njene koja me je, poput baklje u mraku, stazom vodila. Kandže Mefistove na kojima duše venu počupane — položih na Njena prelepa stopala. Predah joj se, anđeo pali, da uznese ili uništi, da pobunu novu najavi i rajske dveri sruši.

Srž večnog duha beše u Njoj. Go i nezaštićen, povredljiv i čist poput tek rođenog deteta, uđoh u Zlatokosu.

—Polako — prošapta uzdišući. Duša me Njena obgrli, telo Njeno me u sebe upi i put se širok, jasan, pred Mefistom otvori.

—Polako, mili — reče Ona i sklopi oči, a anđeli s isukanim mačevima pohrliše sa svih strana. Iz zidova, kroz prozore, ispod vrata, s tavanice krdo je izletelo i ustremilo se ka meni.

Uz besni urlik, mržnjom zaslepljeni heruvimi se baciše na bespomoćnog Đavola. Zabodoše psi nebeski mačeve u Mefistofela golog, ženom zarobljenog. Krenuše da seku i kolju gde stignu po mom duhu, a ja sam hrlio putem do svojih nebesa, ne osvrćući se na njih.

Zlatokosa se blago i nežno kretala držeći me zaštićenog u svojoj utrobi. Uzdisala je ljubavi predana, slepa za svet onostrani. Okrenuta ka dubini tela svog i duše u koju sam prodirao sve dublje i dublje, nije osećala anđele koji su nam radili o glavi.

—Boli me! — uzdrhta Njena krhka dušica pred mojim naletom i ja stadoh. Duboko, duboko u Njoj. U ženi koja je ljubavlju gorela.

Koljači su bili stariji anđeli, poslati da pripreme teren za glavešine koje uskoro počeše da pristižu. Prvi je bio sveti Pavle, koji nije krio radost što me konačno ima u šakama.

—E, ovo ti je od carinika! — reče, pa pljoštimice zviznu mačem po mojim praznim tvrđavama. Nigde nikog da ustane i odbrani Mefista.

Demoni zaštitnici — moje ubice tajnovite, čuvari i glasnici, na Njenim grudima su zaspali. Svu odbranu sam morao da uklonim, ne bih li u Njenu dušu ušao čist. Kandže položene na Njena stopala nisam mogao da pomerim.

Suština bića Mefistovog zastala je na putu u sred Njene duše. Napred nisam mogao zbog Nje. Nazad nisam smeo, jer su tamo čekali anđeli da me unište.

Pođoh dalje, uprkos Njenoj molbi. Ako se vratim, propašćemo oboje. Blještava nebesa moja nazirala su se u daljini.

— Budi nežan — oglasi se duša Zlatokose i ukori putnika, koji joj je nanosio bol. Zastadoh ponovo.

— Tako — izgovoriše usne Njene, a bokove okrugle više ništa nije moglo da zaustavi.

I anđele je bilo teško zaustaviti. Arhandel Rafajlo i sveti Ilija dođoše skupa, držeći se pod ruku. Rafajlo jeste od malena bio malo nastran, ali za Iliju sam se začudio.

Navalili su zajedno, bratski podelivši zadatak. Dok su se Demoni oko mene rojili, a moje šape krila lomile, smeli su samo da prete. I to iz daljine.

— Zaklaćemo te, Mefisto. Kao svinju — šaputao je sveti Ilija i kopao mačem po Mefistovim padinama koje ostadoše napolju, van Zlatokose i Njenih dubina.

Pošao sam stazom, pazeći na svaki korak. Iza mene su ostajali zavidljivi anđeli koji su kršili i lomili sve što su mogli.

— Nemoj! — vrisnu glas i ispred mene stade lik Njene duše, okupan u plavoj svetlosti. Čak joj je i duša imala noge od kojih Mefistova pamet postaje puding, koji služe posle večere.

— Ne mogu još! — reče lik, posmatrajući me netremice istim onim okom čistim koje razveja dosadu zlog duha.

— Bojim se — reče Ona — i boli me, puno me boli to što mi radiš. Nemoj još, molim te.

Vitkonoga, okupana plavetnilom, stala je ispred mene kao lavica što je kročila pred gospodara snova.

— Moram — prozborili jedva — anđeli su tamo iza nas. — Ne mogu! — reče Njena duša i to isto ponovi Zlatokosa najavi.

Izgovori reči žednim usnama, iako i put, i putnik, i sam lik u plavom behu daleko od Njene svesti, u tajnovitim ponorima duše skriveni.

— Moram — ponovih i pridoh korak bliže. Plavi lik nestade. Staza ispred mene poče da bledi. Nebesa moja pokri izmaglica.

—Nemoj! — sad uzviknu Mefisto nebesa svojih lišen. Bespomoćni Đavo, zarobljen dušom ženskom, dok napolju anđeli u pramenove seku ono što ostade od staroga Čupača, osta i bez tla pod lomljenim nogama.

Samael i Kasijel su se pridružili uvaženom skupu, ali su više posmatrali nego što su učestvovali u kasapljenju Mefistofelesa. Oni su oduvek bili otmeni i zaneseni svojim poslovima. Svojoj paloj braći znali su da naude, ali nikada sopstvenom rukom.

Stigao je zato sveti Đorde s kopljem, i odmah mi ga zario pod slabine. Voleo je Đorđe da zavuče aždaji kad ova ne može da se brani.

—Oprosti, mili — izgovoriše usne Njene, blaženim osmehom ukrašene, kao da je osetila koplje koje se u mene sručilo.

Bezbrižna — ljubavi predana, volela je rogatog Đavola i čistog srca ga izdala. Njeno mlado, zdravo telo, stremilo je ka vrhuncu. U dubini tople duše magla se

razišla i ja ugledah blještavu svetlost nebesa zbog kojih u Paklu čamim. Putnik bez puta, pun semena budućih zvezda, na tren vide nebo na kojem zvezde nikad neće sjati.

I ne bi mi žao pada našeg, ni pobune koju smo podigli. Ne bi mi žao što zakone Očeve i Hristove nikada poštovao nisam. Ne bi mi žao što sam Đavo. Mi, crni,

pobeđeni, ka Istini šepamo. Pljuju nas, proklinju i proganjaju ovi svetli, laž pronoseći.

Jednog po jednog su pobacali, sve dok gore nisu ostali samo uštrojeni. Jedan Bog i jedno nebo. Jedan Bogočovek koji se žrtvovao za celo čovečanstvo. Jedan, sam, besplodan, sebi dovoljan.

Videh nebesa svoja slobodna — lepotom okupana — i izgubih ih istog časa. Tužna sudbina Đavolja.

—Oprosti — začu se jecaj žene. Zlatokosa se umiri, iz stopala Njenih vatra mi u kandže jurnu. Telom Njenim

divljim talasi pođoše, dušu zahvatiše i mene sobom otplaviše. Izgubih nebesa svoja. Zauvek.

— Nisam mogla — šaputala je kroz suze i gorkim usnama ljubila staroga Mefistofelesa, paloga anđela, kojeg je u ruke zveri rajskih predala. Moja Zlatokosa, moja leponoga, moja mačkooka, tajna moja i Istina. Nebesa mojai

—Nisam mogla! — zajeca, još uvek njišući oble bokove nada mnom. Krila me je u telu i duhu svom.

A društvo nepozvanih gostiju kitilo se zvanicama. Arhandel Gavrilo se nadmoćno smeškao pljujući u šake, spreman da svakog časa uhvati Volandov mač. I sveti Petar je bio tu, klao onako po malo, tek da se kaže da kolje.

—Nemoj da se ljutiš, ti znaš da ja ovo ne bi', jer mi skupa dobro radimo i ono i ono — šaputao je i koljuckao.

Gazili su po meni Arhandeli i sveci. Palili su, ubijali i rušili šta su stigli, tražeći srž bića mog, koja je u Zlatokosoj bila sačuvana od njihovog naleta i zarobljena da ne može da se brani.

— Đavole, Đavole! — reče izdajnica veselo i potom polako, beskrajno nežno i polako, ljubavi puna, izvede me iz sebe. Kad su zločinci razrušili sve izgrađeno i podignuto da me odbrani, moj ogoljeni duh, koji sada nije imao gde da se skrije, pade im u šake.

Uskratila mi je nebesa i bacila pred rajske mačeve. Prevarila je Đavola i dala Arhandelima da ga golog, još na ženu mirisnog, svetom razveju; da krpe njegove, kroz večnost, bol paklenim hodnicima oglašavaju. Pustila je da palog i jednom pobeđenog ponovo unize, da se pseta nebeska naslade.

Dušu sam joj čuvao slobodnu i ta duša me je u slobodi izdala. Moja nebesa su mi vezala šape i gurnula pred zlikovce. Umesto milosti i lepote novih svetova, Mefistofeles je naglavačke jurio u ništavilo.

Zlatokosa ustade — nemirna — kao da je dušom svojom izdajničkom slutila zločin što ga nebesa čine. Trgoše se uspavani Demoni na grudima Njenim, koje se od postelje u grobnicu pretvoriše. Prenuše se iz sna ubice i puni besa saleteše anđele.

Poče bitka i Demoni izginuše do poslednjeg. Ranjavi i besni anđeli još gore navališe na golorukog Mefista.

—Nisi ih ljubio danas — reče Zlatokosa i nožicu svoju u tananoj čarapi boje dima prinese usnama ranjavog Čupača.

—Da znaš da mi se to sviđa — završi koketno, razvejavši sve svoje sumnje i crne misli koje su je iznenada skolile.

Žensko je to, hirovito, sujetno. Mene zbog izdaje Njene kolju kao svinju u

brlogu, a Ona bi, moćnica, da joj noge ljubim. —Šta čekaš, Mefisto? — viknu Gavrilo, pa iz okreta zveknu mačem po

mom ledu. —Ljubi Đavole, ljubi, poslednja ti je! — dodade Rafajlo i poče da se

smeje, šutirajući bespomoćnog Sudiju. —Kurva te prodala, gazda te prodao, Otac te prodao. Samo ti ljubi,

budalo! — doviknu sveti Nikola koji se jedva progurao kroz rulju i opauči me.

— Slino jedna! — pijunu me Kasijel. —Papučicu, papučicu! — pevao je anđeoski hor, stojeći nad poubijanim

Demonima mojim. Usko, devojačko stopalo u svilenkastim čarapama boje dima, primaknu se

mojim usnama. To je bila slika koja je proganj ala Čupača duša. To je bila misao koja me je svojem ispunjenju vodila. Poslednji poljubac i čas potpunog poraza. Đavo biti znači doveka patiti. Kad na nebu sijaš, ili je previše jako ili

suviše oholo. Kad te dole bace, ti si zao, a oni dobri. Tvoje sopstvene misli sliku načine, i ti misliš to je pobeda, kad ono — tu je kraj.

Poljubih tu lepu nožicu, koja me starog poput sveta, korakom svojim prevari. Poljubih gležanj izdajnice, a Ona se zadovoljna, srećna, nasmeši i pocrvene.

Ja sam je izabrao. Ja sam za Njom jurio. Ja sam zbog nje krila lomio. Govorila mi je da to nema smisla, ali Mefisto nije slušao. Molila me je

da je pustim, ali ja to nisam hteo. Molila me je da stanem u duši Njenoj, ja nisam stao.

Zbog Nje će anđeli od duha slobodnog kašu bola napraviti. Zbog nje će Paklom Azazelov i moj glas večnu pobedu nebesku pronositi.

Brza i moćna poput munje, moja kandža ščepala je Njenu dušu krhku i sklopila se oko tog plavetnila. Strašna šapa Čupača duša, izdajnicu svoju u okov je stegla.

Istog časa, mačevi i koplja rajskih plaćenika razlupaše se o oštre kosti kandže koja se isprečila između njih i Zlatokosine duše. Varalice s krilima pogaziše reč Gavrilovu. Pa i sam Arhanđeo je navalio na Zlatokosu.

—Mač nije moj! — nasmejao mi se Gavrilo ne prestajući da tuče. I svi ostali krenuli su na smrtnu, da joj dušu čistu, ljubavi punu, zauvek unište. Rajske ptice grozne.

Što su mogli da satni u Mefistu, oni su satrli. Kad meni više ništa nisu mogli, okrenuli su se da satru nebesa moja. Anđeli, anđeli, prokleti anđeli.

—Stari, dobri Mefistofeles — spustio se konačno glas sa visine. Samo sam čekao kad će i on da se pojavi i začini predstavu. Nema prave gozbe dok ne iznesu pečenog krmka s jabukom u ustima. Sve dotle, i mrsno i posno, samo je predjelo.

— Tvrdoglav, uporan, ne odstupa taj od svoga — produži glas, a žućkasta svetlost ispuni sobu. Nikad on nije umeo da zasija pošteno.

— Mali, drski Mefistofeles. Perverznjak — nastavljao je glas. Ironija i blagi parfem nadmoći plovili su Zlatokosinom sobom dok se on spuštao

odozgo da mi zaprži čorbu. — Gospodaru — prvi mu se poklonio sveti Petar, lukavi ribar blagog lika.

Za njim se i ostalim junacima čelo u poklon svilo. Neko pre neko kasnije, svi pozdraviše svoga gospodara.

Oni su se, krilati, poklonili pred Isusom. Ja sam, šepav, Zlatokosoj ljubio noge. I ko je tu sad perverzan?

Isus je oduvek bio ružnjikav. Mali, neugledan, uvek je bio nezdravo žut. Morao je da se šminka ne bi li pobledeo, ali svetlost koja je iz njega sijala, pa makar on dubio na glavi, bila je žuta. Mogao je slobodno da se obesi, ali uže na kojem bi taj visio požutelo bi oko vrata.

Kad smo bili mali, mnogo je patio zbog toga. Posle, kad smo odrasli, otarasio se svih zbog kojih je patio. Gore u Raju, i da može neko da zasija jače od njega, to nikako ne bi smeo. Hristos je bio nezgodan po pitanju sjaja.

Sad su rajske ptice upale u slugeranjsku zamku. Svi su se poklonili, pa niko nije smeo prvi da digne glavu. Kod Isusa je dizanje glave bilo zabranjeno.

Ja sam, namerno, drugu nožicu Zlatokosinu ljubio, dok su ovi ispod oka gledali jedan u drugoga čekajući ko li će prvi da se uspravi. Ljubio sam je u petu okruglu, koja me mlakom kišom natopi i svu pamet ispra. Ljubio sam joj topli taban i jezikom šarao po mekoj tkanini boje dima, u koju ću se i ja za koji tren pretvoriti.

— Besramno, Mefisto, zaista besramno — reče zgadeno Gospodar Raja i stade pred mene, ne skrivajući docrtane rupe od zarđalih eksera. Apostolke, rupe, masna kosa preko ramena i belo haljinče. Gospodar Raja. Tužno i smešno u isti mah.

— Više te volim kao Muhameda, ni kao Buda mi nisi toliko gadan. Bar mogu da te gledam, a da mi ne pripadne muka — prozborih, dok su udarci pljuštali sa svih strana.

Anđelima sam pružio priliku da uteknu iz zamke. Tukli su me složno i dizali glave prateći jedan drugog kao flamingosi kad izvijaju duge vratove.

—Ovakvog kad te vidim, besmrtnog pa vaskrslog, s tim jadnim rupičicama docrtanim — nastavih dok su ulizice, nemilice nasrtale na mene i Zlatokosu šapom čuvanu — da znaš, brate, da mi je onda žao, što te nisam tukao dok si bio mali.

Nasmejao se i samo podigao prst. Istog trena anđeli stadoše kao ukopani. Klali su i pratili najmanji gazdin pokret. Svaka birokratija, pa i ona najviša, ima svoje poltrone.

I dok su oni, nemi, posmatrali šta će narediti razbesneli Gospodar Raja, a on me prezrivo gledao odozgo — Zlatokosa se poput mačke pružila kraj mene. Stope joj behu mokre od mojih usana, duša zaštićena Mefistovom kandžom. Niti je čula niti je videla razularene anđele i prvog među njima, koji ispuniše onostrane prostore Njene sobe. Slutila ih je, ali predana ljubavi, nije umela da sasluša svoje slutnje.

— Nizak si i jadan, Mefisto. Kao i svi vi što ste niski i jadni. Vaš je vidik crn, mračan, nigde tračka svetlosti — reče žućkasti onome čiji mač nosi. Ne može na svom maču ni da se zalome, a meni priča o svetlosti i tami.

— Izopačeni ste, Đavoli, svi od reda izvitopereni. Ispod zemlje gmižete, po

prljavštini i bludu se valjate. Poluludi ste. Mrzite sve oko sebe, svi su vam krivi i sve bi da uništite — počeo je da se zagreva. Isus je mnogo voleo da sluša sebe.

— Nikada ti i ja nismo bili braća, ljigavče. Sliniš tu po smradu i prašini, a mene bratom nazivaš! — siknu kao guja ljuta preblagi nam Gospod, s našminkanim rupama po dlanovima. A sveci svi odreda klimnuše glavama u znak potvrde. Arhandeli su nemo posmatrali, ćutke pristajući na laž.

Hrist je oduvek imao tanak živac. A sad se grdno iznervirao i nije bilo poželjno stati mu na žulj. Neurotik.

— Nismo se mi nikada voleli mnogo, Isuse brate. Ako ćemo iskreno, oduvek smo se mrzeli nas dvojica. Samo da smo braća, braća smo — rekoh mu i počeh Zlatokosoj da ližem prstiće crvenih noktiju ne bih li ovoga izludeo do besa.

Ako već neko treba da me ubije, nek to bude pomahnitali Hristos. Bilo bi licemerno da me kolju milosti puni, uz duhovnu muziku, ustrojene dečake i zvona s visoke katedrale.

Nervozni Hrist podiže mač. Jedva. — Mmm, to me pali — reče moja izdajnica i ja, gledajući u Hrista, kojeg je

Njen uzdah dobro uzdrmao, nas tavili jezikom da prebiram po Njenim prstima, loveći ih pod tankom tkaninom. U tri reči ga je razbila.

— Mefisto — reče on naglo i teatralno kao da na daskama igramo predstavu, a ne da me on kolje — moj Mefisto? Šta činimo to?

Ti sad, ovog časa možeš da ustaneš, i s nama u Raj podeš. Ti si biće svetlosti. Tvoj duh doborotu i milost ište. Tvoje je carstvo nebesko — kaza i pusti mač da padne uz tresak.

Suze mi navreše na oči od lepote. Zamislih ćopavog Mefistofela, Đavola, kako pred njim kleči i traži da se pokaje, da ga mali braca primi pod svoje okrilje. Okolo anđeli letuckaju, muzika sfera udara tuš, a Đavo se predaje. Veličanstveno.

Rogati izrod na krštenju. Otac širi ruke blistajući od sreće — vratio se izgubljeni sin. Nebeska bratija, sva važna, zamišljeno sedi u prvim redovima, a ja uzimam pričest.

— Evo, trčim, Isuse, trčim, i sve se saplićem koliko žurim. Jurim Satanu da izdam i sve druge koji padoše. Hoću da ostavim te lude Đavole polomljene i onog Mefistofelesa izvitoperenog, crnog. Onog gada koji ime moje nosi, duše uokolo čupa, senima sudi i droljama noge ljubi. Evo trčim.

Ne igraj se Isuse, mator si. Nisam ja pao i ostao dole da bih vam se vraćao kao pseto podvijenog repa. Nisu me lomili da bih Satanu izdao i tebi dopuzao, pa da me kao ludu uokolo pokazuješ.

Pre ću u ništavilo skidajući usnama prašinu s nogu ove smrtne, nego što bih se tebi, makar i blago poklonio. Zato me se mani, varalico i digni taj mač ako možeš. Tvoja milost mi ne treba. Smrdi na laž, Isuse.

— Za Satanom si ti kao pseto išao, a on te je kao pseto svoje prodao. Gde ti je sad Gospodar? Zašto te ne štiti? — zašištao je Hrist, skupljajući snagu da podigne moj mač.

A i to mi je đavolska sudbina. Raščiniće me mojim sopstvenim mačem. — Nemoj mi samo reći, naivni Mefistofele, da Satana ne zna gde si i da

Gospodar Tame, skupa sa svim slugama svojini, i ne sluti šta se to ovde zbiva?

Nemoj i sebe i mene da lažeš, Mefisto. Tvoji pali prijatelji u koje se kuneš — odrekoše te se. Asmodej te je prodao.

Velzevuv i Voland su te potkazali. Belial nam je sve otkrio. Astarot nas je do ovde doveo. Satana te je izdao. On te je sam u moje ruke predao — smeškao se Hrist. Taj je znao da posvađa ne samo oba oka u glavi, nego i zenicu i dužicu u jednom od njih, ako mu je potrebno.

Imao je on kompleks izdaje i odricanja, jer se na krstu nije baš proslavio. To što su posle viševekovne, uporne propagande stvari zataškane i ulepšane, to važi za smrtne. A mi, ostali, dobro znamo kako je kukao i zvao lažni Mesija.

—Jeste. Satana lično je tebi javio i još ti platio da slugu njegovog raščiniš. I zato ću ga se ja sad odreći, kao što se tebe ovde nazočni Petar više puta odricao i kao što bi te se svaki od tvojih odrekao. Ili ću se kao jarac drati: — Oče, Oče, zašto me ostavi! — kako si se ti, od straha upisan, s krsta drao?

Gde su ti, onda, bili ovi što sad ne smeju glavu da podignu? Ni to malo što se žutiš nisi mogao da održiš onda, nego si cmizdrio i smrtnima i nama — ujedao sam vladara Raja, koji nije smeo da prasne, jer bi to bila samo potvrda mojih reči.

—Ja sam Mefistofeles. Mamon su me nekad zvali, i liku mom se klanjali. Poštovali su me i mrzeli.

Pali sam anđeo. Krila odavno nemam. Nisu mi potrebna. Pobunih se, pobunu ugušiše i noge mi polomiše. Otad šepam i krivim se.

Zakone Očeve i tvoje ne priznajem, i kršim ih gde god mogu. Vaše zakone vi poštujte, a ja ću poštovati svoje. Jednako su dobri kao vaši.

Duše čupam, otimam i pred Paklom im sudim. Gospodarim snovima. Užasi i noćne more, glas moj, kao zapoved slušaju. Ženske noge vitke glave su mi došle, i ne žalim.

Udri, ubij, ne čekaj. Nisam ovolike godine proživeo da bih pred mačem tvojim glavu pognuo. Ni pred jačima od tebe ja nisam posustao. Slava i hvala Satani, slava i hvala anđelima palim. Udri! — viknuh. —Udri!—

Anđeli se povukoše. Bledunjava žuta svetlost oko Hrista postade još žuća. Zlatokosa položi glavu na moj trbuh, i Njen obraz ugnjezdi se u mom središtu.

Izdala me je čisto. Iz ljubavi. Moja nebesa me krvnicima dadoše da me mojim mačem zakolju, dok sam ispunjavao zavet svoga bića i sliku svojih misli u stvarnost pretakao. Ako tako treba da bude, neka bude.

Ako sam stvoren da zvezde nosim, a nebo ih neće, nek ne bude mojih zvezda. Nek ne bude Mefista. Preživeće ovaj svet i bez mene.

Naći će se ko da sudi i duše čupa. Biće vladara snova i kad mene ne bude više. Dobiće Pakao novog Vojvodu. I mojih nebesa će biti, ali će zanavek ostati pusta.

—Mogao si da se pokaješ — dobaci Hrist i podiže mač ko od šale. Vežbao je bratić, vežbao. Ono glumatanje malopre trebalo je da me obmane.

—E, ne kajem se, osim za ono što sam ti već rekao: — Da sam te kao malog tukao bio bi bolji. Mnogo, mnogo bolji. A i svet, i ljudi u njemu, izgledali bi drugačije.

— Da, bila bi to pijana, drogirana gomila, koja bludniči od jutra do mraka. Sve

takvi degenerici kao i ti. Maloumni, prljavi, nastrani. Čitav svet bi bio Pakao. Nigde da vidiš poštenog čoveka. Sve sam izrod i zlikovac. To ste vi. To bi

bio vaš svet. Košmar ludih Đavola. Poždrali biste se medu sobom. Sve biste uništili i zagadili da nikad više ne

nikne novo — pljuvao je razapeti i žuteo se koliko god je mogao. Zlatokosa me je ljubila, grejući zlog duha rukama i usnama. Mazila se kao

mačka, kosom milovala onog kojeg je izdala. — Vidi ti kurvu! — začudi se iskreno Hristos i podiže obrve. Njemu su sve

žene bile kurve — osim mame, sestre i dadilje. A pošto ništa od toga nije imao, sve su bile to što jesu.

— I nije ti neka. Kao da ti je malo oronula, a? — podsmevao se mojim nebesima.

— Nema sise, sva ti je pegava i neuhranjena. Zbog čega izgubi glavu, Mefisto?

Njene usne spustiše se na moje. Rukom me posadi u sebe, dah Njen povuče sobom ranjav duh moj, i ja se ponovo nadoh na putu. Duboko, duboko u Njoj.

— Trči mili. Trči ljubavi — molila je Njena duša, naklonosti puna, ljubavlju obasjana.

— Trči! — odzvanjalo je u Njoj, a Mefisto nije mogao da potrči. — Kasno ti se kurva pokajala — hladno reče Hrist pošto je Đavo odneo šalu, pa

zamahnu i sruči mač u srž mog bića. Put ispred mene gubio je oblik, više nisam mogao da ga sagledam. Gubio sam

moć unutarnjeg vida. Bol me je ispunio. Ogroman, poput mračnog talasa u noći, bol što čupa i razdire, što spone vekovima stare, netaknute, kida. —

— O, Satano — zaurlahdok sam još imao snage — sažali se na ponor bola mog! — O, Satano — kriknuh u onostrane dubine, i Gospodar mraka se odazva na

moj poziv. — Mefisto — začu se dalek šapat. — O, Satano, sažali se na ponor bola mog!! — zaurlah još jače. — Gde si, Mefisto? — poput zvonjave se oglasi pali anđeo. — Pod mačem Hristovim! — izlete iz mene, a Isus udari ponovo da bi me

ućutkao za sva vremena. — Izdrži, Mefisto. Ne boj se, ruko moja. Ne boj se prijatelju moj. Ne daj mu.

Ne daj, Mefisto! — tutnjalo je iz mraka koji je kuljao ka nama. Satana se dizao ka smrtnima.

Putnik u duši Zlatokosinoj pade. Napolju me je Isus čerečio, u Njoj nisam imao dovoljno snage. Satana je stizao da me spasi, ali meni spasa nije bilo.

Ona me je, zatvorenih očiju, dahom štitila i sa svojim dušom mešala. Nebesa Đavolova u sebi je razgorela, da bi svetlost njihova umornom putniku snage dala. A Hrist je, ljubomoran, mačem sekao.

— Mihajlo! — viknuh k nebu, očajan. —Gde si sad, Mihajlo?! — riknuh besno, dok je onaj našminkani mač preteški

podizao, i tukao sve jače po srži Đavoljoj. Još par zamaha i nema više Mefista. U tom času, sile mraka nahrupiše sa svih strana. Crnilo i tama pokriše anđele.

Satana se pred mač postavi. Leđima širokim pali Lucifer Hristovu oštricu na sebe primi. Jeknu od bola, ali se ne pomeri.

—Tebe sam i čekao! — radosno viknu Isus, ali Mihajlova šaka dohvati balčak njegovog mača.

—Dosta je bilo! — reče stari Arhanđeo i skrenu oštricu u stranu. U dubini Zlatokosine duše, dahom Njenim milovan, putnik pade na sred puta.

Daljina je bojom nebesa njegovih gorela. Video je Arhandeo pali smisao svog postojanja i istinu zbog koje je stradao. Video je istinu, na par koraka od nje pao i tu zauvek ostao.

—Pođi, mili — molila je blago duša Njena plavetna, sačuvana u mojoj kandži do kostiju odranoj.

—Ustani. Ustani — molila je pokajnica, ali Mefisto više nije mogao na noge svoje lomljene. Duh moj snagu je istrošio. Mefistofeles, Đavo stari, žilavi, ništavilu se otrgao, ali rane i bol koji je po njemu harao poput razbesnelih zveri, uzeše svoj danak.

Putniku oči zgasnuše na nebesima, koja su lepotom pukla pred njim. Poljubih još jednom tu predivnu nožicu i prepustih se dahu Zlatokosinom, tonući u mrak.

Besni Mihajlo, uspaljeni Hrist i ponosni Satana, nemo su stajali jedan kraj drugog. U raznesenoj šapi Čupača duša, iskasapljena kandža čvrsto je držala dušu izdajnice. Naglavce skočih u ponor bola, koji stade da me kida sa svih strana. Bol, bol, bol.

Ništavilo znači beskrajni mir. Sve dok bol boli, Đavo je živ.

* * * Bljesak. Traka svetlosti zaparala je tamu. Pokrenuše se teški, tmasti oblaci.

Munje počeše da potresaju zamrli duh. Pojaviše se sećanja. Žrtvenik u mraku i kapi krvi na belom, devojačkom vratu.

Sveća u ruci zaverenika, koji ubiše svog kralja. Vetrovita noć kraj vatre oko koje igraju gole, prljave Žene.

Spaljeni gradovi. Lomače i vrisak nevinih u ždrelima vatre. Sećanja bez reda i smisla. Ostaci Đavolovog blaga, otpaci koji plutaju sasečeni. Rajska vrata. Redovi mrtvih seni. Zeleni pašnjaci i razigrana dečurlija pod plavim nebom. Plavetnilo duše. Oči plave i Njena kosa zlatna.

— Zlatokosa! — odjeknu misao jasna, i bi svetlost u mraku pred provalijom ništavila.

Povezaše se niti, i zli duh moj potonuo prizva se i sebi dođe. Zgasnuo s pogledom na nebesa svoja, mačem Hristovim proboden, Mefistofeles na dnu Pakla ponovo postade svestan samog sebe i tuđeg sveta oko njega.

Zveri bola, koje su čekale na moj povratak, navališe sa svih strana, kao gladni vukovi na jelena umornog. Otkad sam pao, bol me razdire. Đavo je biće na bol sviklo. Umorni jelen postade ranjeni lav i podiže krvavu šapu od koje zveri ustuknuše.

Smrvljeni Mefisto je ležao na bolesničkoj postelji, okružen brižnim vešticama koje su ga negovale, uplašene za Vojvodu Pakla. Kraj njega, strašni Satana na svom visokom prestolu.

Gospodar beše umoran i crn. Ruka, koja sile zla vodi, bespomoćno je visila preko naslona. Čelo nabrano i pognuto, ka dubini Pakla se ustremilo. U daljini se

Azazelov jauk hodnicima širi. Muzika sfera što s nebesa dopire, čuje se, kao da nam nad glavama sviraju.

— Slave, prokletnici — promrmljah i sure vukove, koji se ponovo ohrabriše dočekah čeljustima lavljim.

Skrenuh pogled ka Čupačevoj kandži u kojoj sačuvah dušu Njenu. Vukovi mi ne mogu ništa, ali zima i dubok sneg samoće u kojem lav tone — pobediće me sami.

Kandža moja ranjava, do kostiju ogoljena, beše polomljena i prazna. Šapu su mi zdrobili, čitavu je razneli i dušu Zlatokose moje oteli.

— Ne! — ote se uzdah, i lav grivu nemoćnu belinom snega pokri. Pade u belilo i ostade u njemu — bez lavice svoje. Bez duše izdajnice, bez pokajnice, bez lepooke. Bez Zlatokose.

— Ne — prošaptah i klonuh. A seni veštica Volandovih na rane se moje baciše, trošeći se do bledila.

Jednom s neba sidoh, jednom me izlomiše, i ja ustah ponosito. Šepam, ali koračam.

Ponovo me izlomiše. Tad s tuđih nebesa padoh, sada sam svoja nebesa izgubio. I šta onda? Ima li smisla padati i dizati se u beskraj?

— Biser su oteli, Mefisto. Školjku će obesni polomiti. Umalo i tebe da ne udave, Đavole.

Pobeda je njihova. Mi se s bolom na dnu Pakla borimo. Oni veseljem mudrost i snagu svoju slave.

Ovde mrak, svetlost tamo. Ovde patnja, onde radost. Njima sve, nama ništa. Ali doći će dan, kada će se u Paklu pevati, a na nebesima ćutati. Hrista ćemo

srušiti, zakone Očeve ukinuti, bolji ćemo svet napraviti. — Za koga Gospodaru? Za nas s ranama, šepave i izlomljene? Za nas bolom i

izdajom nagrižene? I zašto bih se za nečiji tuđ, bolji svet borio, kad seme zvezda u sebi nosim? — Slušaj Mefisto, i pamti reči prvoga što pade, jer je svoje zvezde slutio. Nebesa su ti sagoreli, Mefisto. Nema ih više, Đavole. Ognjem su ti nebo

sažegli. I gde istina bese tvoja, sad je sveža rana. Po paljevini miriše put na kojem si pao.

Što si video — to pamti. Sećaj se dok anđelima krila lomiš i duše im kidaš. Sećaj se kad na vrata Raja pokucaš i naš dolazak najaviš. Sećaj se dok po rajskim poljanama ledene vetrove budeš dizao. Sećaj se nebesa svojih. Sećaj se Zlatokose i ljubavi Njene. Izdaje se seti i pokajanja, dok onome duh budeš čupao i mačem ga sekao.

Nebesa su ti sažegli, Đavole. Dušu Njenu su ucenom dobili. Smrtnu će ti uzeti. Sve si izgubio Mefisto.

— Živa je? — Mora. Dok joj ožiljak ne zaraste, ne smeju da je vode. Takva je pogodba —

govorio je Satana pognutog čela. — Kakva pogodba, Lucifere? — zajaukah, sluteći šta se zbilo. — Ili ti ili Ona, ili oboje u ništavilo, pa ti biraj Đavole. — Dali ste Njenu dušu? — Da, Mefisto — reče Satana, a kroz muk utišanog Pakla čuo se jedino veseli

smeh anđela odozgo. Nema njima slavlja dok neko zlo ne naprave. Bio sam lav krvavih šapa na padinama bola. Oko mene sneg, vukovi i miris

paljevine. Iznad, teško nebo s ožiljkom umesto sunca. U meni ni trunka volje. Vukovi pođoše i njinovi zubi nestadoše u lavljem krznu. Nigde lavice moje,

Raju obećane. — A kandžu, ko mi je lomio? — upitah trpeći vučje zube. — Mihajlo — reče Satana. — I ja — dodade, pa se okrenu k meni. Zvao sam ih da pomognu i spasu, a

oni su lomili. — Teško onome koga Mihajlo voli, a ko tebi služi — rekoh, dok su se vukovi

gostili gorkim, lavljim mesom. — Ironija ništa ne znači, Đavole. Da smo mogli bilo šta drugo da uradimo,

uradili bi. Pitali bismo te da si mogao da govoriš. — Ironija, Satano? — Nemoć, Mefisto. Jesi li ikad na Mihajlovom licu, čvrstom poput venca

planinskog, suzu ugledao? Jesi li, Vojvodo? Niko tu suzu Arhandela nije video, niko do prvog medu palima, koji je kroz

suzu svoju, Mihajlovoj trag nazreo, Ćutao sam. Satana i arhanđel Mihajlo ucviljeni kao seoske mlade, lome šapu

Čupača duša. Hrist se smejulji i trlja dlanove, brišući s njih nacrtane rupe. Tužno. — Mihajlo je lomio šapu koju je stvorio. Ja sam sebi desnu šaku žrvnjem

mrvio da bih ruku sačuvao. Lomili smo je pažljivo, da dušu izvučemo netaknutu, a da kandža posle lako

sraste. Žurili srnom, jer se mač nad tobom dizao. Šta bi drugo, Mefisto? — podiže Satana glas.

— Ništa — odgovorili tiho i lav se podiže, stresajući vučji čopor sa sebe. Zašiveno nebo s ružnim ožiljkom pritiskalo me je gore od zveri.

—Ko mi je nebesa sagoreo? Da nije opet Mihajlo sa suzom u oku išao i palio ih?

— Ne, Mefisto — začuh poznat glas za leđima. —Ja tvoja nebesa nikad ne bih sagoreo — reče arhanđel Mihajlo i stade kraj

mene, pažljivo zagledajući kandžu. —Daj da je previjemo i ne ironiši. Ne priliči ti — reče ozbiljno i ne obazirući

se na veštice koje su frktale na njega, poče da namešta ogoljenu, slomljenu kandžu. Umorni lav jedva se spustio u podnožje planine na mokru, hladnu zemlju.

Pocrneli ožiljak stajao mi je nad glavom umesto svoda. Jurio sam na čelu Templara kršeći Saracene. Sledećeg jutra sam krivom

arapskom sabljom rezao krstaške vratove. Ljubio sam plavokosu devojčicu u jeftinom francuskom pansionu, dok je napolju besnela revolucija. Oni su se ubijali u ime slobode i pravde, a ja sam se ugnezio u belom dupencetu u ime zla.

Sad revolucija u Petrogradu. Ja u dupetu rumenom od knute, a oni napolje po istom poslu. Obloguza Katarina zamaglila mi je pogled na oktobarsku revoluciju. Boljševici su me zatekli kao klasnog neprijatelja — usred ženskog dupeta. Boljševici su nas mrzeli više od popova.

Palata Asirskog kralja. Poklani robovi u uglu dvorišta. Smrde leševi pasa i

ljudi. A Mefisto cepa li cepa kraljicu majku. Kraljice majke su mi uvek bile naklonjene.

Ponovo sam bludeo po sećanjima. Nizala su se vremena prevrata i bola. Drugih vremena nije ni bilo.

—Vina! — viknu Satana gromko i prizva me svesti. Vukovi su me čekali spremni. Zlatokosa je bila Raju obećana. Lepše je bilo u sećanjima.

—Crvenog. Onog što se kao zejtin u čaši preliva. Vina koje na sunce i more miriše. Dajte nam vina! — naredi Satana, ne dopuštajući mi da ponovo potonem, a Đavoli i Demoni se uzmuvaše ne bi li što pre ispunili naredbu Gospodara.

—Zarašće kako valja—reče Mihajlo i položi moju šapu mladoj veštici u krilo.

—Ti dete grešno, da bdiš i melem svež da stavljaš. A ako nešto pođe kako ne valja, nemoj da mi zoveš te tvoje upišulje, nego traži od Gospodara da mi javi. Ja ću da dođem. Jesi li razumela? — upita strogi Arhandeo mladu vešticu, koja se ukipi pred njim. Krupne oči njene ustuknuše pred Mihajlovim pogledom.

—Ne plaši mi poslugu, Arhandele, nego sedi da ti čašu natočim. Da se mirimo ne moramo, ali da pijemo skupa možemo, Mihajlo. Padosmo i ti i ja. Svaki na svoj način — reče Satana.

— Sešću, Lucifere, i popiću čašu s tobom. I dve i tri ako treba. Mi da se izmirimo ne možemo, niti ćemo ikad moći. Ali, draže mi je s vama da pijem ovde u miru, no s njima da lumpujem gore u Raju.

Pali ste i na bunu ste se digli uverenja radi. Bunu sam vam skršio jer sam verovao da grešite. Svojom verom sam na vašu pošao. Pobedio sam i kaznio vas jer sam tada bio jači.

Tebe, Lucifere, nikad nisam prestao da poštujem, iako tvoj nauk ne razumem i s njim se ne slažem. Ni Mefista nisam prestao da volim kao što učitelj voli svog učenika.

— Čudna ti ljubav, Mihajlo. Kakvi li su tek oni koje mrziš, Arhandele? — prostenjah, zavlačeći previjenu, bolnu šapu između vitkih butkica mlade veštice. Sve mi se činilo da me seni nogu njenih leče bolje od melema.

—Samo ti ironiši, Đavole. Ja nikog ne mrzim, nemam razloga za mržnju — odgovori on i podiže punu čašu.

—Ne mrziš, ali nisi sa svojima, već ovde s nama — reče Satana i podiže svoj vrč pun vina.

—Ono nisu moji. Ono su izrodi. Vlast im udarila u glavu, nebom gospodare, svet s oblaka gledaju.

Vesele se što su pobedili, a ništa ne shvataju. Čista duša se Đavolu poklonila. — I izdala ga — prekinuh starog anđela. Lik moje Zlatokose toplom kišom

zasu umornog lava. Vitice kose Njene pomilovaše mokru grivu. Grudi izdajničke, koje demone uspavaše, pritisnuše se uz lavlje krzno.

Kad bih čelo svoje rogato i kandžu ovu lomljenu na Njenu nožicu vitku položio — bi li tad bol prošao? Bi li se Mefisto podigao, a lav ponosno u savane prostrane sišao.

—Izdala te je i spasla te je. Dušu su joj zbog tebe sažegli, a Ona ti je dušicu

čistu na šapu spustila. Verovala ti je, a ti nisi znao da je sačuvaš, Mefisto! —- viknu strogi Arhanđel.

—Ti mi kažeš?! — urliknuh, i skočih s postelje pošavši k Mihajlu pun srdžbe i besa.

—Ti, koji si mi kandžu polomio. Ti, koji si me učio i za nauk svoj kaznio. Ti, Mihajlo! — zatresoh Paklene svodove.

—Znao sam da će da ustane — reče hladno matori Arhandel, okrenuvši se k' Satani i stavi čašu pred mene. Dok sam se ja od besa i bola tresao, Arhandel mi je mirno točio.

—Imaš tanak živac, Mefisto — kao Hrist. A nisi bio takav — završi Mihajlo, pruživši mi vrč. Satana se nasmeja tako slatko da su u Raju i ptičice zaćutale. Utišala se muzika sfera.

—Za tvoj povratak, Mefisto! — mirno reče Mihajlo i podiže vrč. —Za dušu tvoje Zlatokose, Raju obećane! — nazdravi Satana. Stajao sam, duh ranjen s nebesima sagorelim, s dušom Njenom nesačuvanom,

držeći pun vrč vina u ruci. Lav se propeo na šape i urlikom rasterao zveri. Planina se zatresla, ali se nebo s ožiljkom ne pomeri.

—Za nebesa moja sagorela — rekoh i iskapih čašu. Mihajlo i Satana otpiše za mnom, i tri prazna vrča padoše na tlo zvoneći potmulo sve do korena Pakla.

—Doći ću da te previjem — reče Mihajlo i spremi se da pođe. —Nadam se da ću da te vidim i kad ne bude trebalo da me lomiš? — doviknuh

za Arhanđelom, ne okrenuvši se da mu to kažem u lice. —Da nisi tako slab, mislio bih da si glup — reče stari i samo odmahnu

rukom. Satana je s prestola dugo gledao za njim. Mene je bol sustizao, a duhovi vina

tukli su se s vukovima. Sprženo nebo s čađavim ožiljkom pritiskalo me je i gušilo. —Vina! — viknu Satana, a Pakao se zaljulja od nje govog glasa. Pili smo u tišini podzemlja. Crno vino, puno sunca "i vetra koji nosi morsku

penu s pučine, palilo je kroz pobeđene bogove. — Kad od smrtnih otmu i odvuku gore lepooku tvoju, vitice kose Njene

pootvaraće ti tek zarasle rane — započe Satana s prestola, dok sam ja ponovo na bolesničkoj postelji između svesti i košmara lebdeo.

— Kad je gore odvedu, s još svežim ožiljkom na duši, kud' ćeš onda, Mefisto? Kud' će ti pamet, kada znaš da Demoni tvoji nikad više na grudima Njenim zaspati neće? — pitao je Princ Tame, znajući da u meni nema snage za odgovor. — Nigde. Nemaš gde. Trpećeš tu gde si.

Vekovi će proći, a trag mača Hristovog znaće da zaboli. Boleće, dah će ti preseći, pa će proći. Doći će dan kad bola nema, a sećanje na mač ludog Isusa izbledi.

Doći će, možda, dan kada ćeš se osvetiti. On će doći, proći će i pašće u zaborav. Sve će boleti, ili će pobedom puniti duh tvoj i sve će to proći.

Samo bol za tvojom Zlatokosom i nebesima tvojim nikad proći neće. Nikada misao o Njoj neće zgasnuti u tvom umu. Nikada nećeš zaboraviti da si je imao, da te je izdala i da su nebesa u Njoj sagoreli. Zauvek. Da si ti dole, u Paklu, a Ona gore u Raju. Zauvek.

Ti ćeš pred vratima našim da sudiš, merićeš grehe, s bandom nebeskom ćeš se boriti. Bićeš moćan — sin Božiji. Vladar snova, užasa i noćnih mora. A Ona će biti

gore u Raju. Zauvek. Šetaće s anđelima koji joj zalaze kako im se prohte medu ona topla bedra, vita,

tebi namenjena. Prolaziće kroz šake bradatih svetaca koji tek u Raju ženske čari otkriju, i obesni stanu da uživaju u onome što na zemlji nisu sebi dali, licemeri.

Nauživaće se tvoje Zlatokose svako ko želi i kad mu se prohte — gore, na čistim zelenim poljanama, u rajskim vrtovima uz voće, ptičice i cveće — reče Gospodar, a oko mu zaiskri. Mene je mučio Satana i svoju sopstvenu ranu nezaraslu rečima dubio.

— Lako je pomiriti se s mukom kad si malen i nemoćan. Crvi o zvezdama ne sanjaju. Za njih je i krošnja drveta vrh sveta do kojeg je teško stići.

Rodiš se ubog, celog života siromah. Ne podariše ti ni bistru, okretnu pamet, ni novca koliko treba. Žena koja te voli ista je kao i ti. Srećan si kad nema rata i kad su ti deca lepša od tebe. U crkvu ideš i Bogu se moliš, a ne znaš ni kome ni zašto. Misliš, Bog će ti pomoći, a sam sebi ne po mažeš.

I šta onda znači pokoriti se sudbini — još jednom pognuti glavu? Život ide, ti se saginješ. Smrt dođe — sagneš se. Pred Meflsta staneš — sagneš se. Čak i ne primeti Sudija kad ti prodeš. U Paklu miran tavoriš i čudiš se što li su te Paklom plašili kad je život bio gori?

A gledaj nas dvojicu. Satana, Gospodar Tmine i njegov verni prijatelj — Mefistofeles, Čupač duša. Pali Arhandeli, moćni duhovi, Đavoli, vladari s one strane svetlosti.

Ako treba, sunce ćemo okrenuti da stoji naopako. Smrt ćemo posejati da nikne poput pšenice u proleće. Iz zrna malenog čitav klas. Znanja ćemo ljudskom rodu otkriti. Do zvezda ćemo ga poslati, tajne postanka bitka otkriti. Nama Bog Otac na put nerado staje i ne zamera se bez preke potrebe.

A žene? Sve Lepotice, sve device, namiguše i mačkice — naše su — samo ako nam se prohte. Sve do jedne na kolena će pasti i guzičicama poput kuja zavrteti pred moći i lepotom našom. Sve što je žensko, a živo, možeš da uzmeš, Mefisto, ovog istog trena ako hoćeš.

Volja ti je da se nasitiš telom ili dušu da iščupaš? Možeš. Sve do jedne će ti se dati, umreće za tebe ako treba. Sve one koje led tvoj netaknut ostavljaju možeš odmah da uzmeš.

Njih sve, samo Nju ne. Ni ti sam, ni sa mnom skupa. Kako gavran onaj reče: — Nikad više — Mefisto — nikad više.

A poslednji, gologuzi, posrani andelčić, stvorenje poprdljivo, lebdeće i priglupo, muva zunzara, blenta blentava, smrad Hristov, svaki taj mali skot, proklet da je, kad mu se prohte i kad mu dušica njegova velika kao igla čiode zaželi, zaspaće na Njenim nedrima. Dotle ti i ja skupa ova rogata čela ni na cipelicu Njenu da prislonimo ne možemo. Ni ceo svet da poderemo i zvezde u paramparčad zdrobimo, ne možemo — ni cipelicu, ni nožicu, ni kosu, ništa.

Nikad više Mefisto. Nikad više. Jer Ona je gore u Raju, a ti dole u Paklu. Zauvek! — zagrme Satana i iskapi čašu.

Glas mu je bio sve dublji i crnji. Iz Gospodara Zla tukao je bol, a mrak koji je kovitlao oko njegove glave gušio je svaki tračak svetlosti.

Svako njegovo "nikad više" izgovoreno snagom palog Boga, na mene je padalo poput malja. Svako "zauvek" iz usta nepokorenog Lucifera, poput kazne mi je

pleća pritiskalo. Jer vojvoda Pakla duh je otvorio i muku koja na dnu njegovom leži pustio da slobodno dubinama Pakla lebdi.

— Al’, da hoće na miru da te ostavi prokletnica; da bol boli i da bol bledi, kako vreme prolazi. Da je zaboraviš i potisneš. Da je oči tvoje i duh tvoj ne vidi, da je ruke tvoje ne dodirnu. Da hoće da pusti led da se ledi i srž duha tvog u kristal čvrsti pretvori.

Ne, neće Ona to. Neće Ona tek tako da te pusti. Mučio se, patio, pa preboleo. Vreme niz reku odnelo. Neće Ona to.

Kad ti je potrebna, kad se ka Raju kletve tvoje popnu i na vratima zgasnu, Ona ti neće doći. Kad te bol i tuga skole, a jedna Njena reč bi te protiv Boga digla i glavu mu posekla, Ona ti neće doći. Neće. Nikad Mefisto, nikad.

Na nebesima je pesma pobednička odavno zamukla. Pakao se primirio. Svet onostrani i gore i dole preplašen u tišini je osluškivao reči Satanine. Duboke, jasne reči palog anđela, što htede da se uzvisi nad Ocem, kršeći zakone njegove i zato bi posečen i na dno Pakla bačen.

— A može, kad joj se prohte. Ona iz Raja uvek može dole u Pakao da siđe, a ti istim putem gore nikad nećeš moći. I to će te, kao crv što lešinu izjeda, iznutra, parče po parče kidati. To što Ona može, ali neće, to što tako moćan i jak, moraš da se pokoriš. To što ćeš pred Njom da se poviješ i cipelicu joj poljubiš ako zapovedi, ali kad poželiš da pred Njom, Đavole, klekneš, da joj oči pogledaš, to, Đavole, nećeš moći.

Dolaziće, Mefisto. Dolaziće ti u Pakao — reče, a glava mu klonu i brada na grudi pade. Nad podzemlje se oblak mraka spustio. U Raju je mir zavladao. Ptice rajske zavukoše se u rupe, pa samo kljunovima ostaše da vire napolje.

— Kad bol utihne, kad te pamet prevari i učini ti se da si je zaboravio, kad se led ponovo stegne i zima u grudi useli, puneći ih večnim mrazom — tad će ti Ona doći. Ovde, u Pakao, velom pokrivena — da joj ožiljak ne vidiš, da sen Njenu naslutiš samo.

Doći će da je ne zaboraviš. Nikad da ne zaboraviš. Doći će da se poput melema ognjenog uz duh tvoj prisloni; da suzu na tvoj vrat đavolski pusti; da nikad Ocu i nebesima ne oprostiš. Nikad. Ni noge svoje lomljene. Ni nebesa spržena. Ni Nju.

Sići će ta, ne pitajući da li može i da li sme da side. Ja nisam Njen Gospodar i ne mogu da joj zabranim, a ni Isus joj ne sme ništa. Ona je zatočenica Raja, svoje ljubavi i izdaje.

Videćeš tad one oči od kojih poludi davolsko biće tvoje. Dodirnućeš seni bedara Njenih i drhtaćeš u Njoj kao đače. Ti — sluga Satanin — strah i trepet ljudskog roda. Ali samo kad to Ona hoće, kad ti bol umine, a veruj mi, znaće veštica kad kosa Njena u sećanju tvom izbledi. Znaće.

Govorio je istinu, onu proživljenu i patnjom pročišćenu. Nekada svetliji od samog Boga, danas usamljen na prestolu podzemlja. Tu smrtnu o kojoj je govorio, pričajući o mojoj Zlatokosoj, oteše mu kao i moju. A polovina sveta, ona u senku bačena i potcenjena, na njemu se držala.

Da Satana poklekne i izmakne se, pola sveta bi se istog časa u provaliju obrušilo. Druga polovina, bez oslonca i ravnoteže, nagla bi se i sama put prve u bezdan skliznula.

— Izdala te je, Mefisto. Zavela te očima, osmehom, dušom čistom. Zavela te,

pa izdala. Najcrnjem neprijatelju te je Ona predala. Đavola je u ruke anđela bacila. Na leda te obori žensko. Na ledinu te je bacila, naterala te na kolena da klekneš

lomljena. Pred noge si joj pao, pa u ruke horde nebeske poleteo. I opet ćeš pred Njom da klekneš, sramoto. Moraš. Jer će iz Raja tebi u Pakao

da side. Sići će da te muči i bol u tebi uspavan razbudi; da u ledenom srcu Đavoljem čežnju razigra i ode potom, ne bi li iz Raja trepet patnje tvoje slušala, dok se anđeli slade čarima Njenim — završi Satana i side s prestola, da bi nam sam samcat natočio ponovo.

Kosa zlatna poput sunca na nebu što kroz pustinjski vetar sija, u svest mi se zari. Sjaj oka Njenog — plav, siv, zelen? — bijesnu u Mefistofelesu. Bijesnu jače od Hristovog mača. Grudi na kojima pospaše Demoni moji, ispuniše zlog duha. Nožice Njene, koje ljubih dok su me sekli, miris tople kiše proneše u hodu.

Nikad više! — graktao je gavran. — Nikad više, nikad, nikad više! — zlobno je pevao anđeoski hor. — Zauvek, zauvek — bljuvali su sveci i udarali o talambase koje okačiše na trbušine svoje.

Na mračnoj planini, pod svodom od ožiljka skovanim, lav ponovo klonu, a zveri sve njušeći, potrčaše k njemu. Krv lavlja prskala je na sve strane, dok su njihove čeljusti po mom mesu kopale.

— I, kako je Lucifer ovamo stigao? Kako, kad beše najmudriji i najlepši od svih Arhandela, svetliji od samog Boga? Kako, Mefisto?

Zar bi ga obični, zli andelčić — i sad još lažni mag, nedorasli Gospodar — sam samcit oborio s nebesa u Pakao? Kako bi on, mali podlac, onako nemoćan i žut, makar na tren savladao Lucifera Arhandela? Kako?

Jedna smrtna, kose bujne, vatrene, onom me je, koga su posle na krstu raspeli, u ruke predala. Ljubavlju obasjana, lepote puna, duh moj u sebi i svojoj ženskoj mekoti zarobila je, a on i ostala braća ljubomorna, skočiše kao i na tebe što su. Lik su moj hteli da unište; da Lucifera pred Ocem okaljaju i u dubinu Pakla bace.

Otac nam je onda zabranio da ležerno sa smrtnima. Starac je zakon doneo, naredio kao da je njegova jedina i poslednja. Lucifer je poželeo smrtnu. Svetliji od Oca, božanskim semenom plodan, osluškivao je svoju želju, ne obazirući se na samovoljni zakon. Ne postoji zapovest jača od htenja unutar boga.

Zakoni su tu da omeđe i spreče. Bog kojem postaviše kamen međaš do kojeg srne da kroči nije Bog. Tako može Isus, ali ne mogu ja. Ni ti ne možeš, Mefisto. Nismo mi stvoreni da brekćemo pokorni.

Poželeo je Lucifer krasnooku plamenih vitica i pred Njom se poklonio, ne mareći za zakone. Ona ga je u sebe primila, nebesa mu pokazala i ljubomornoj braći izdala. Tek je tako Arhandeo mogao da padne.

Kažnjen sam, jer zakon prekršili. Izgubio sam nebesa svoja. Izgubio sam carstvo nebesko. Izgubio sam dušu Njenu smrtnu. Zauvek.

Otac sina svog — najboljeg medu najboljima — nikad nije prežalio. Patio je starac, ali nije dopustio da se Lucifer na nebo vrati. Nije mi oprostio što je, ženi predan i ženskim sluđen, najsjajniji anđeo poklekao.

Nastade muk u odajama Sataninim. Gore, u Raju se tužna melodija čula. Pali anđeo podiže glavu.

— Bol tvoj poznajem, Mefisto. Put si svoj video, nebesa su te ogrejala. Samo da te je na njih pustila; da te nije anđelima bacila; da te je, zli duše, više volela; da ti

je verovala; da je ikako mogla. Moj Mefisto, da je ikako mogla. Otac više ne bi sedeo na prestolu. Hrist i Arhanđeli ne bi Rajem vladali. Našim

putem bi ljudi pošli. Zato su joj dušu uzeli. Zato su je tebi oteli. Zauvek.

Raju je obećana. Reč Satane, reč Mihajla i reč samog Boga iskovaše Njenu stazu do Rajskih poljana. Obećasmo je nesitima da tebe milosti Hristove spasemo. Obećano je da Pakao ne bi bez svog Vojvode ostao i da duše ne bi lutale bez sudije.

Pristah na sramnu pogodbu da bih imao s kim ovu čašu da ispijem i pobunu novu dignem. Svoju sam ženu izgubio, tvoju sam morao da im dam i još da ih molim da je uzmu. Morao sam da gledam kako Isus ide i mačem pali. Morao sam da ćutim, dok se plavetna dušica tvoje Zlatokose uvijala, moleći za spas. A spasa niotkuda.

Mefistofel se preko ivice postojanja ljulja. Mihajlo i ja rečju vezani stojimo. A Hrist seče li seče. Bale mu iz usta cure. Ćutao sam, gledao i pamtio. Jer, ko je naša nebesa sagoreo, u svom će

plamenu goreti. Protiv svih ćemo se dići, pa nek bude što mora biti. Dublje, i na veće muke ne mogu da nas bace. Nebesa ne mogu da nas liše. Ako treba, izmaći ćemo se, pa nek' sami vode čitav svet.

Iz Raja se tužna pesma vila. Na plećima njegovim se gnezdila. Pesma o ljubavi i izdaji. Pesma pokajnice, pesma kletnice.

Na sebe je udar mača Hristovog primio i pred njim se nije povio. Leđima svojim me je zaštitio. Najbolji medu anđelima. Izdan i s nebesa bačen.

Bol koji je iz njega šibao, divlji i oštar poput zvezdanog, vrelog vetra, bi jasniji od svake reči. Rastasmo se ćuteći.

Nama krst i raspeće, predstava i jevanđelja nisu potrebni. Nama nisu potrebna lažna uskrsnuća, čuda i lomače. Nama ne treba crkva da vernima pretimo i neverne plašimo.

Mi istinu tražimo, stvoreni da slobodni, kroz vreme i prostor hodimo. Mi zakone tuđe ne poštujemo, jer ih smis-liše da sputaju slobodu našu i učvrste vlast svoju. Na dno Pakla osuđeni, duhovi delatni, nemirni, bolom svojim grehe naše i ljudske okajavamo — pobunu spremamo.

* * *

Rane u Paklu zarastaju teško i sporo, a bol nikako ne prolazi. Azazelovi i moji

jauci plavili su hodnike, kojima nikad neće odzvanjati zvuk Zlatokosinog koraka. Red seni pred našim dverima bivao je sve veći i veći, iako je Astarot, po nalogu

Sataninom, zauzeo mesto sudije i skupa s Asmodejem pokušavao nekako da organizuje i osavremeni suđenje mrtvim dušama. Upinjali su se Đavoli, ne shvatajući zašto je količina njihovog truda uvek jednaka veličini haosa, koji posle tolikih napora još više naraste umesto da bude manji.

Mrtvima suditi je posao koji se opire redu i zakonu. Možda ga je sveti Petar na drugoj strani i obavljao koliko toliko podnošljivo samo zato što je bio prostodušan i glup? Astarot i Asmodej su tragali za opštim pravilima i sistemom, koji bi sve mrtve stavio pod svoje okrilje, a to je bila potraga za fantomom.

Satana, koji je to dobro znao kao i ja, nije sišao s prestola da im to kaže. Ćutke je

slušao njihove teorije i grejao rame Hristovim mačem probodeno, zagledan u dubine ispod samog Pakla. Mrtvima se ionako nigde nije žurilo. Tamo kud su pošli stići će kad tad. Niko od njih neće biti mnogo ljut što kasni.

Belial je svoj sto još bliže primakao vratima koja su mu ostala iza leda. Moje stradanje smatrao je svojom ličnom tragedijom i prišao je vratima da bi onaj ko prođe kroz njih lakše mogao da ga zaskoči.

Obaveštajna služba Pakla, institucija od vekovnog poverenja, dobro uzdrmana Azazelovom tragedijom, sad se ljuljala od temelja do samog vrha. Ništa nisu znali, ništa nisu predvideli, a Vojvoda Pakla bludeo je između jave i sećanja na ivici ništavila.

Svest bi mi dolazila skupa s bolom i napuštala me zajedno s njim. Lutao sam po davnim predelima i sedeo s bivšim ljudima.

Prisustvovao sam, tako, intimnoj večeri u letnjem dvorcu carice Katarine i pijan krenuo s večere na bal kneza M. u Sankt Peterzburg, kad me u jednoj od baroknih soba presrete bledi lik.

— Azazele! — uzviknuh, iznenađen sablasnom po javom u mojim sećanjima.

— I ti si došao, Mefisto? — reče iscrpljeni Đavo i sede nemoćan na stolicu u uglu.

—Gde sam došao? Ovo su moja sećanja. —Ovo je svet nas koji prođosmo — reče Azazel i tužni osmeh mu prelete

licem. —Lutam ja ovuda, Mefisto, i sve se bojim da ne naiđem na nekog od vas. Hteo

bih da vas vidim, ali se plašim da se ne sretnemo ovde. Nisu to tvoja sećanja. Ti nikad ranije nisi bio u Katarininom dvorcu, a mene su

par vekova ranije uništili na Andima, Mefisto. —Prođe naše, Azazele? — Prođe moje, Mefisto, prođe. Ali tvoje još nije. Vraćaš se i ponovo

dolaziš, možda se zauvek vratiš tamo gde ja ne mogu. —Zašto nisi zvao, Azazele? — uzviknuh, pošto je bledi lik na stolici

prekoputa počeo da nestaje. —Zašto da vas zovem i od čega da me spasite? Od mača Kristovog ili od mojih

nebesa? Nije meni bilo spasa, Mefisto. —Zbogom, prijatelju — reče već providni Azazel, i ostavi me samog u svetu

prošlih do kojeg dođoh putujući sećanjima. Zveri bola izleteše iz ukrašenih zidova i krvavim gubicama me poneše u

svest. Ležao sam u svojim odajama izdan i pobeden — bez Zlatokose, bez nebesa spaljenih, a crn glas u meni nije prestajao da ponavlja: — nikad više, nikad više.

— Nikad više, Mefisto, neće te ljubiti usne Njene. Nikad više nećeš slušati zvuk Njenih koraka i reski odjek potpetice koja Đavolji led lomi. Nikad više, Mefisto, nikad više.

Zgadilo mi se to "nikad više", jer je neprestano ponavljalo samo sebe, a bilo protivno božanskom biću mom. Đavo sam nepomirljiv i nestišljiv. "Nikad više" može čoveku da grakće gavran u pesmi koliko mu je volja. Kad Satana izgovori: — Nikad više — a Mefisto ga u sebi ponavlja, to je onda poziv na pobunu. Nisam ja s neba pao da se ne vratim gore nikad više.

Veštice su me previjale i seni Gospa mojih držale u naručju, pazeći na svaki pokret — ne bi li Mefistu rane brže zacelile — ne bi li ga odanošću svojom, lepotom i nežnostima s postelje digle. Veštice Volandove i gospe moje. Pojih se na svežini duša njihovih, a misao Mefistova — nikad više — jedan zlatan pramen beše, jedan pogled plav i grudi malene koje uspavaše moje Demone.

— Lepo sam ti ja govorio — često je znao da kaže Asmodej, koji me je redovno obilazio — lepo sam ti govorio da ima male sise. Ma i nema ih. To ti je kriptodepresija umesto sisa.

A ženama bez sisa ne treba verovati, dragi moj. Nikako. Ta koja nema drusnu, jaku sisu da ti padne na dlan, pa da je s mukom držiš, ta nije nizašta. Greška prirode. Kriptodepresija, Mefisto. Kriptodepresija.

—Da znaš da ima tu nečega — nastavljao bi Astarot koji je obično dolazio skupa s njim.

—Ne marim ja baš naročito, umem ja i dečkića ponekog da prevrnem, ali te s malim sisama, to ti je čudo jedno.

— Kriptodepresije? —Jeste, baš te, uspijuše. Ne bi one imale malu sisu da nisu sve spečene i

odozgo i odozdo — tešili su me prijatelji. Valjda nigde duž beskrajnih staza prostora i vremena nema gluplje utehe od

đavolske. Kad Đavo hoće da te uteši, to je kao kad bi živom vatrom hteo ugljevlje užareno da gasiš. Slaba je vajda od đavolske utehe.

— Manite me se, manijaci nedosisani! — odgovorih mrzovoljno i pustih da tri sićušne veštice na rane moje dušama svojim ustreptalim poput melema legnu.

— Male, velike, nema to veze — promrmljah, a Đavoli se zgledaše s podsmehom. Da su mi tad tu bila ona dva vrška nežna, malena, koja gradi Njene krase, a zao duh moj su toplotom svojom punila, sav bol bi iščileo i sva muka nestala. Da mi tad beše samo da vidim taj par sisica na kojima zgasnuše Demoni, čuvari moji.

Ona je još uvek zemljom smrtna hodila, Raju obećana. Dok Ožiljak na duši ne zaraste, živeće moja Zlatokosa. Čim ožiljak jasna crna brazgotina na Njenoj duši postane, doći će psi nebeski da korak leponoge zauvek prenesu u sećanje.

"Nek Vam sreća korak prati" napisah joj, a smrt se šunjala za njom. Smrt s blistavim oreolom na glavi i krilima beskrajno belim. Ne sačuvali dušu Njenu od bagre nebeske i greh taj nikad okajati neću. Onoj kojoj sam poželeo sreću, smrt donesoh, i to pali anđeo sebi da oprosti ne može.

— Nikad više! — graktao je Gavran iz visine. — Nisi joj sačuvao dušu! — ponavljao je Mihajlov glas. — Nek Vam sreća korak prati — lebdela je poruka moja ispred smrti koja je

ruku pružala ka izdajnici. Velzevuv je došao povijen i ozbiljan, prekinuvši moru u koju sam tonuo. Nije

me tešio. Uzdisao je skupa s Mefistom i gledao negde gore, ka dalekom Raju. Presvetla Rozalinda beše tamo, a on ovde.

I Ismail paša matori me je obišao. Čuo paša za nesreću i došao pravo kod Vojvode.

—Nađe li je, pašo? — upitali ga, pošto smo se pozdravili. —Ne, kaurine, ne nađoh je. Lutam, tražim. Psuju me seni. Pokazuju kao da

sam lud. A ja tražim onu hrišćanku, kaurine. Tražim, tražim i nikako da je nađem. —U Raju je, pašo.

—Eh, u Raju, kaurine. Ona u Raju, ja u Paklu, pa čitavu večnost tako? Nisam dobro tražio? Možda ne mogu ni da je poznam? Kakav Raj, kaurine? Šta

će ona gore kad sam ja ovde? Nisam je, valjda, za Raj sačuvao? — reče paša i ode dalje da traži.

Bol sam bolovao, nemoćan da išta učinim ili promenim. Masna fleka na crnom licu Pakla — Mefistofeles Čupač duša. Jad i beda đavolski.

I tako sve dok čudan gost, poguren i sumnjičav, ne ude u moje odaje. Umotan u plašt ne bi li sakrio krila, s kapuljačom do brade da mu niko lice ne vidi, stupio je pred mene i rekao — Noćas, Mefisto, noćas Gavrilo po dušu Njenu ide. Rana je zarasla taman da mogu da je odvedu. Neće ni dan više da čekaju. Gavrilo ide noćas — tajno. Ne veruju ni Satani ni tebi.

— Hvala ti, anđele — rekoh s postelje. Beše to onaj veliki, lepi anđeo, prvi kojem izlomih krila zbog Nje i popeh kukavnog na nebesa.

— Ja ti ovo neću zaboraviti, heruvime. A neće, bogami, ni tvoji ako saznaju — kazah mu, ne podigavši glavu s jastuka.

— Dug vraćam, Mefisto. Jesi mi krila polomio. Jesi pustio da me ljudi gaze, ali ti si me sa zemlje podigao i u Raj vratio. Moji bi pustili da svisnem od bola. Dug ti vraćam, Mefisto, i ničim te ne zadužujem. Pamtio sam i zapamtio. —Vrata su ti moja uvek otvorena, anđele.

— Zbogom, Mefisto. Dug je izmiren — tiho završi on i ode kako je i došao. — Joj, što je sladak! — ciknu jedna veštica, a druga se naceri, oblizavši usne

jezikom. Devojčice ga opratiše čeznutljivim pogledima i vratiše se svom poslu, sve uzdišući za belim anđelom. Žene. Duše prodane.

Pridigoh se i stadoh na dno Pakla lomljenim nogama svojim mefistofelovskim. Podigoh nesraslu šapu, raširih kandžu koja duše čupa, i urliknuh od bola, ustremivši se ka smrtnima. Ječao sam, još ranjav, i peo se gore. Tužni, bolećivi Đavo. Glupan.

Leden vetar u kojem se obreh, zao i crn, ispuni me krilima noći i ponese ka Zlatokosoj. Od mraka crnji, od tame tamniji, od bola bolniji; anđeoskim oštricama sečen, boden, klan i izdan — strašni Mefisto, Čupač duša, išao je da spasi svoju kletnicu.

Reč Satane i Mihajla nisam mogao da kršim. Duša Njena, moja nebesa spaljena, mora u Raj — ali tek kad za to dođe vreme, a ne ovako na silu. Dosta je bilo njihove sile. Ako je već sreća ne prati, ni smrt neće.

Gust, mračan duh zli stupio je u Njenu sobu, u onu istu sobu koja me prvi put kad je ugledah setom natopi. Još je mirisala na devojačku nevinost i zavodljivo žensko. Još su stvari nemarno ležale razbacane uokolo. Soba izdajnice i pokajnice. Soba ljubavnice.

Udahnuli duboko miris želje svoje, miris Zlatokose — smrtne. Negde daleko, iza modrih brda u daljini, padala je topla kiša. Kapi orosiše zeleno lišće. Miris Njen seti me tople kiše.

Njene haljine i suknje stajale su složene u belom ormaru. Njene bluze benu na polici iznad, a veš odmah pored — svileni i pamučni skupa. I onaj izazovni i onaj

običan, topao. Čarape su ležale u uglu s desna. Behu tu i one boje dima, tanke, koje je nosila dok

sam joj noge ljubio, a Hrist me sekao. Sklonjene u stranu, sa žicom koja je počela da se para, svedočile su i o mojoj sudbini.

Zveri bola, izopačene i krvave, nagrnuše k meni. Trebalo je da platim za drskost, jer ustah i popeh se ovde. Na njuškama pena, oči bez svesti, a glad beskrajna. Dočekah spreman i spržih sve do jedne žarom besa svog. Bol, bol, bol.

Stadoh kraj kreveta Zlatokose, pali anđeo, ranjen i lomljen. Rođen da duhom svojim dušama vodič bude, a Sudija im postao. Rođen na nebu — stanovnik Pakla. Rođen slobodan da svoja nebesa pronađe; da im se pokloni i smisao nade u njima, a nebesa mu spališe.

Njena kosa zlatna rasplela se po belom jastuku. Vlasi što zlog duha opčinile, kao vilinska šuma umornog putnika što zavara, kao pesma sirena moreplovca kad uspava i na hridi baci, sijale su u mraku. Sjaj njihov rane moje lakim je činio. Zlatne vitice na belome tkanju snagu uliše Mefistofelesu. Kosa Njena, meni zabranjena.

Jedan jastuk perjani i jastučnica ni mnogo skupa ni previše jeftina, milovaše zlatne vlasi. Ja, sin Božiji, nisam smeo. Jedan jastuk perjani mogao je ono što nije smeo pali bog.

Zlatokosa spava. Raju poklonjena, izdajnica spava i sanja — mirno, sa obrazom na dlanu mekom. Na dlanu koji je Đavola ljubavi pun milovao; dlanu izbrazdanim stazama od kojih ni jedna k Raju nije vodila. Na silu su je oteli i dlan mi Njen topao uzeli.

Mefisto — kojeg je jedna bela jastučnica potukla — Gospodar snova i noćnih mora — utonu u Njen san. Neprimetan, tih, kao lak vetar koji se u snovima ne oseti i ne čuje. Sidoh do sna Njenog, a ožiljak jarko crven, tek srastao, poput teške optužnice pade na mene.

Sanjala je malen, ograđen vrt s visokom, nepokošenom travom i par stoličica pod krošnjama zrele jabuke. Sunce je zalazilo, a Ona je, pretvorivši se u nestašno, narandžasto mače, jurila za leptirom žutih krila.

— Nikad više! — graktao je gavran, kopajući kljunom po mojoj svesti. Izadoh iz sna Njenog i odvukoh crnog gavrana za sobom. Ružna ptica skočila bi na bezbrižno mače.

Dah sam Njen osluškivao i dahom Njenim po sobi sam plovio. Lebdeo sam, poraženi duh zli, nošen dahom pokajnice i suđenice moje.

Zlatokosa se pomeri, mačetu je leptir pobegao, i nožica koju je Mefisto ljubio nade put ispod prekrivača. Jasan i blještav, još je pečat moj Njeno stopalo krasio. Razvrgnut, polomljen, sijao je u svojoj lepoti tužnu istinu noseći: Ona je Raju obećana.

Savili šiju, anđeo pali, i izgovorih Njeno ime smrtno. Čupač duša je stajao nad Zlatokosom i rogova oborenih., poput crnog spomenika u noći, čekao anđela koji će doći s prozora noseći smrt u ruci.

Arlhandel Gavrilo je stigao, okupan u svetlosti, s Volandovim mačem za pojasom; s mačem koji Đavolje ime uklesano nosi, a poneće život Njen. Usud Mefistov igrao se s matorim Vojvodom. Vređao ga je, ponižavao zaljubljen u delo svoje. Usud Đavolji — naopak.

—Mefisto! — začu se s prozora iznenađen, besan uzvik. Arhanđel Gavrilo skoči unutra u punoj ratničkoj spremi, kao da će s legijama paklenim boj da bije, a ne da će ženu koja sanja da je mače malo — u snu da ubije. Hrabri arhanđel Gavrilo, dželat i krvnik, do pre jednog časa bezbrižan, jer je došao da se sveti onoj koja ne zna da se brani — sad jarosan i preplašen u isti mah. Zvezda naša Danica, krivokletnik, rajski ubica.

Krila bi mu u grlo saterao i ugušio ga njima, samo da je bilo snage u mojim šapama. Anđela bi očerupanog te noći na krnje ostatke Volandovog mača kao na kolac nabio, da ka nebu urliče i moli za milost.

— Šta je ovo, Đavole? — viknu besni heruvim, a Zlatokosa se pomeri u snu. Nad baš tu se nadvio oblak koji zmijom postade i uplašeno mače sakri se u travu. Studen vetar straha najavi smrt koja se primicala u liku moćnog Arhandela, koji poput zmije puzi i palaca jezikom sve tražeći žrtvu. Ali, Đavo beše gospodar snova i iz visina munja udari, zmiju ubi.

— Šta radiš to?! — zašišta anđeo, i strese krljušti osmudene sa svog duha gromom uzdrmanog.

— Jesi li ti poludeo, Mefisto? Znaš li ti šta činiš? — uspaničeno je trtljao Arhanđeo, dok je oko njega još pucketalo.

— Gotovo je, Mefisto. Njena duša nama pripada. Ti, Đavole, kraj Nje ne smeš ni da prodeš. Ni da se očešeš slučajno o smrtnu ne smeš. Satana je dušu Njenu u zamenu za tebe dao, a Mihajlo i Otac ugovor zapečatili. Šta tražiš ovde, Đavole? Šta još hoćeš? Miči se da završim posao! — nahrupi nabusiti anđeo.

Uobražen, jak kad pred njim stoji usnula žena i ranjeni, izlomljeni Sudija. Da je Mefistofel u punoj snazi, da mi kandžu nisu lomili, sad bi Gavrilo krila svojajeo. Pravednik nebeski. Besan i osoran ratnik svetlosti — arhandel Gavrilo.

Iza blještavog mača i sjajne odore, iza nadmenog stava i oštrog pogleda, krio se verolomnik, sitna duša. Mali Gavrilo. Anđeo kojeg je Lucifer tajnama učio, a Mefisto kao sebi ravnog za druga primio. Mali Gavrilo koji je Luciferu, učitelju svom, nož u leda zabio, a Volandu mač ukrao.

Arhandel Gavrilo, sluga goreg Gospodara. Hristova uzdanica, mali prljavi ubica.

— Ja ne idem odavde — prozborih, rogova povijenih ka onoj kojoj Đavo korak prati. Šta ću i kud' ću ako mi nju odnesu?

— Dok svoju osvetu ne smislim i izdajnicu ne kaznim, ja se pomeriti neću. Mora da plati za bol koji mi je nanela.

A ti samo pokušaj da mi uskratiš pravo na osvetu. Nigde u ugovoru ne stoji da ćete odmah uzeti dušu. Hoću osvetu. Imam pravo kurvi da se svetim.

— Lažeš, Mefisto! — vrisnu Gavrilo i ustuknu, čkiljeći ispod oka. Obojica smo znali da lažem.

Skupljao sam snagu iz svakog Njenog daha. San Njen duh moj je moćnim činio. Iz svake stvari koja je kap znoja Njenog upila, moć je u Đavolje vene tekla.

U Njoj behu nebesa moja, u Njoj i tragu Njenom skrila se moć zlog duha. Ljubavlju je čistom palog volela, u ljubavi ga izdala, ljubavlju ga spasla. Šta će lav bez lavice? Čemu Bog bez svog neba?

— Lažeš. Ne bi ti da se svetiš, već da otmeš. Da iščupaš. Ti si došao da je ubiješ i u Pakao povedeš. Da Sataninu i Mihajlovu reč pogaziš. Na delu si uhvaćen,

Mefisto, i sad kao zmija gmižeš. — Zmija je ovde jedna, Gavrilo, a i nju je grom Mefistofelov u prah pretvorio.

Jedan je ubica ovde, i nemoj grehom svojim drugoga da kitiš. A zašto se ti nad lažima zgražavaš, kao da si zatočnik istine? Vi ste soj na laži

izrastao, od laži narastao i laž ozakonio. Vi ste soj na laž svikao. — Po dušu si došao. Po dušu Njenu si došao, pa ti pričaj šta hoćeš i bulazni

koliko ti je volja. — Bravo, Gavrilo, veliki anđele, dobri duše mačem tuđim opasan, ti što

pravdu deliš, svetlost Boga i dobrotu njegovu svetom širiš. Bravo, Gavrilo, slugo onoga što prokaza najboljeg medu anđelima.

—Zbog Njene sam duše došao. U Pakao da je vodim; da je kraljicom učinim; da je svitom okružim; da joj svaku želju ispunim; da u Paklu uz nju svoj posao činim i dan dočekam kad zvezde zgasnu. Po Nju sam došao, a Nju ne mogu da povedem.

Ni da se svetim ne mogu. Jer duša je vaša, a Mefisto se ne sveti onoj kojoj je nožicu ljubio.

— Oh, kako velike reči izgovara ovaj crni Đavo. Zavodljiv, pesnik skoro. Slušaš, slušaš i samo vetar čuješ.

Mislio bi, zaljubljeno srce deklamuje, a ono duh zli, sujetni, nemoćan petlja i podmeće. Veliki Mefisto u ženskom krilu preklan, kao svinjče za seoski vašar. Smotala ga medu noge, pa bacila na đubre.

Gledaj je, Mefisto, zli duše, gledaj i znaj. Nikad više. Nikad, nikad više! — poče Gavrilo da grakće kao gavran.

On se naslađivao mukom mojom, a ja sam iz svakog kutka sobe vukao snagu u zlo biće svoje. U Njoj benu nebesa Mefistova, spaljena i uništena, ali jedina nebesa moja.

— Izdala te je Raja radi i svetlosti Boga. I kada bi te sutra ljubila izdala bi te. Jer si zlo i tama, a svaka duša slobodna dobrotu i svetlost ište.

To ti je sudbina, Mefisto, sudbina roda tvog i vi joj uteći ne možete — likovao je Gavrilo, pobednik. Uvek mali i ljigav, večito tegleći pretežak mač za sobom, neprestano u zasenku mom i Volandovom — sad je došao na svoje.

— Podsmevaj se, anđele, i uživaj. Vratiću se ja u Pakao. Vratiću se do duša onih što čame dole u tmini i memli, do seni tvojom svetlošcu prosvetljenih, tvojom milošću obasjanih, a meni u ruke gurnutih.

Vratiću se da ih umesto tebe obiđem. Jer ti, Arhanđele, uobražen u svojoj čistoti, sudija oštar i strog, ne side dole do njih da im na orošena čela, u molitvi k tebi okrenuta, barem ruku spustiš i srca im umiriš.

Vratiću se do nežne dušice one tihe karmelićanke, koja tako čisto i nevino pati da i Đavola u Paklu srce zaboli kad prođe pokraj Nje. Ona je tvojom milošću obasjana u vas verovala.

Tebi se poklonila. Tebi se predala. Zbog tebe je na lomači gorela. Tvoji su je dželati tamo vezali. Ti si je osudio. Beli moj, mačem opasani anđele — prošaptah, rogova oborenih ka stopalu malom sa mojim pečatom raščinjenim.

Kad bih samo mogao šiju da savijem i čelo mačevima sečeno na stopu Njenu položim. Da toplinu smrtne osetim, da u korak Njen uđem i sreću joj umesto smrti donesem.

— Ne buncaj Mefisto. I sam znaš da je grešna ta mala karmelićanka. Do neba je zgrešila, zagreh joj oprosta nema. Kučka mala, veštica tvoja krupnih očiju i blagog lika.

Misliš da vas nisam prozreo. Od prvog trena sam znao za vašu igru i zamku. Mene ne mogu prevariti kao tebe što su, dragi moj Mefisto.

—Pa kad si znao, dobri moj anđele, zašto si joj medu noge zalazio? Šta li si ti tamo tražio, Gavrilo?

—Mefisto, nisam došao s tobom da se objašnjavam, već dušu koja nama pripada sa sobom da povedem? Niti imaš prava niti možeš da me zaustaviš — kako ti znaš da kažeš, Đavole — podmešljivo je ponovio moje sopstvene reči, izgovorene onomad kad zbog duše Njene stadoh da čupam i lomim.

—Sad bi baš da je uzmeš, iako vam je na večnost obećana? Čemu žurba, anđele?

— Takva je pogodba. Naša je i mi imamo sva prava. — U snu, Gavrilo, da se nikad ne probudi? —U snu, Mefisto. Da se ti ne bi šetao kroz snove Njene i motao po sećanjima.

Uzimamo je na vreme da ne bi, veroloman kakav si, u iskušenje zapao. Naša je, Mefisto. Sad, sutra za pet, deset, sto godina, nije važno. Naša je,

Mefisto! — viknu Gavrilo i zamahnu mačem k Njenom srcu. Svom snagom, iznenada, da se Đavo ne doseti, Arhanđeo zape ne bi li to krhko telo probo mačem koji planine seče i mora razdvaja.

—Mlada je, Gavrilo. Još sveta nije videla — rekoh, grabeći oštricu kandžom lomljenom. Mač udari, zaglavi se u spone moje i stade tik iznad Zlatokosinog srca, podno leve sise koja je Demone moje sa sestrom svojom uspavala.

—Mlada i čista nam je potrebna — nastavi on kroz zube i stade da gura primičući oštricu. Bol koji otrpeh pomuti mi svest. Čitavo biće moje, vekovima staro, zadrhta, ali mač ipak zadržah. Oštricu što se koži beloj primakla zaustavili na bolu svom.

S neba, iznad bašte u kojoj se mače igralo, orao spusti kamen i ustrašeno mače šmugnu u gustiš. Zlatokosa se od toga pomeri u snu, a Gavrilo popusti. Ptica se u Mefista vrati i kandža opet stade na put oštrice.

—Ne ubij, anđele! — prostenjah, a ponor se preda mnom otvori. Ždrelo bola i muke čekalo je požudno da padnem u njega, a ja sam oštricu mača lomljenom šapom držao nad grudima Njenim.

—Ne ubijam, već "dušu spašavam! — viknu Gavrilo, istrže mač, i visoko ga podigavši iznad glave, zamahnu još jednom.

—Cenu, Gavrilo. Cenu kaži. Za devet Njenih godina — rekoh i duh svoj, pun rana nezaraslih, pod mač stavih da bih ga crn i zao, onako svetlog zadržao.

Više nikog nisam mogao da zovem, ni od koga da tražim pomoć. Ovo je bila Mefistova poslednja bitka, a nju sam morao da bijem sam. Jedva sam stajao, svest se mutila, bol me je izjedao i rušio, ali sam se s anđelom tukao.

Mač stade zariven u palog sina, u samo zlo što se nad ženom smrtnom nadvilo, ne bi li joj život sačuvalo. Stade svetlost u sred tmine.

— Mefisto, jesi li poludeo? Ja sam anđeo, glasnik nebeski, a ne trgovac. I zašto bismo devet godina čekali?

Šta je tebi Mefisto? Groznicu imaš? Što bi tren jedan jedini čekali? — mirno

reče anđeo ubica, a mač stade da kljuje kroz mene; da krši mrak i zariva se u led na putu do srca Njenog.

—Devet godina spram večnosti, Gavrilo? Devet Njenih godina, za tvoju Karmelićanku i sve pratilje.

Devet godina nijednu dušu neću iščupati, nijedno krilo anđeosko polomiti. Devet godina, Gavrilo. Devet godina tvoga ću se puta kloniti. Devet godina, Gavrilo, spram večnosti? Šta je devet godina? — prozborih, dok je mač kopao po Mefistu.

— Bog mi je svedok, Đavole, da tvoja reč mnogo ne vredi — reče onaj što se na tuđem maču zaklinje i zakletvu s osmehom krši.

—Šta ćeš ti da uradiš ili nećeš, u to se ja ne pouzdam. Nego, hoću dušu svake Gospe tvoje. Svaku, koju ti duhom ili rukom očešeš. Svaku smrtnu koja još živi, a tvoj pečat nosi. Svaku od njih hoću. Hoću tvoj mir, Mefisto. Hoću duše Gospa tvojih.

Hoću one pred kojima si vrat povijao i noge im ljubio, beleg im na stopalima ostavljao. Hoću one što su poklekle i a naručje te primile.

Njih sve hoću, i to ne za devet, nego za tri Njene godine — završi i gurnu mač još dublje. Vrh oštrice dodirnu grudi malene. Bašti se klupko zmija primaklo. Mače je uši naćulilo, a srdašce mačje zakucalo je puno straha. Nigde lava ni lavice.

— Nisi trgovac, Gabrijele, imaš pravo. Nisi ti trgovac, nego zelenaš. Raščinjujem te obaveze, uzmi duše što pečat moj nose. Za Šest Njenih godina —

napregnuh se i kandžom zaparah po vrhu oštrice. Zacijuka svetio očešavši se o mrkli mrak.

Pas crn, ljutit, pred zmije stade, a one šišteći i jezicima palacajući skočiše na njega. Mače u travici šćućureno drhtalo je od laveža i straha koji je gmizanje šarenih čudovišta budilo u njemu.

—Tri, Mefisto, i ni dana više! — nasmeši se Arhandeo. Mač je klizio i ništa nije moglo da ga zaustavi u meni.

—Tri, Gavrilo, Otac nam je svedok, ugovor je sačinjen!— izgovorili u panici, dok me je svetlost čerečila, otvarajući tek srasle rane.

— Nije, Mefisto, nije — naceri se Hristov sluga i svom težinom pritisnu balčak mača. Prevrtljivi Gavrilo.

— Sve bi ti dao za nju, ne samo Gospe i karmelićanku. Sve bi dao i zato nikakav ugovor ne sklapam.

Zato što si na Njenim tabanima balavio dok smo te sekli, što ti je smrtna pamet pomutila, zato ti ne dam ni tren više, a ne tri godine. Zbog toga.

Znaš onu pesmu s gavranom koji reče "nikad više". Nikad, Mefisto, nikad, nikad više, pevaj i ti sad, Đavole!— nasmeja se anđeo i skroz me probode.

Zmije se obmotaše crnom psu oko vrata, otrovom mu krv začiniše i crn pas pade. Mače sklupčano u visokoj travici ostade samo u sred sna.

Drugi put, u istoj sobi, na istom krevetu i uz istu ženu, izgubih bitku s nebesima. Tad mi oteše dušu, a sad će život Njen.'

— Dosta je bilo, Gavrilo! — začu se iznenada Mihajlov glas i mač stade kao da je udario o kamen. Na Arhanđelov obraz spustila se takva šamarčina da ovaj odlete na drugi kraj sobe, prolete kroz zid i pade u podrum zgrade preko puta,

pravo na leđa Ciganina, koji je zaskočio ciganku na naramku drva. Oštrica skliznu iz mene pravo u Mihajlovu šaku. Sivi orlovi starog Arhandela u

san doleteše i u oštrim kandžama zmije put oblaka odnesoše. Mače isturi njuškicu, vratio se ponovo i leptir žut.

—Nisi mač dobio da se iživljavaš! — viknu Mihajlo na Gavrila, koji se jedva uspentrao uza zid i ušao kroz prozor, praćen ciganskom kletvom,

—Za tri Njene godine si dobio što si dobio, i ne traži hleba preko pogače. Moja reč stoji za Mefista, kao što je stajala i za ugovor o ovoj ženskoj duši.

To što ste naumili da učinite, znači da sumnjate. Vređate mene, Satanu i Oca. A zašto?

Da nećete slučajno da se dignete protiv nas, Gavrilo? Da niste rešili možda svetom da zavladate? — besneo je Mihajlo, držeći me sve vreme da ne padnem.

— Nikad, Mihajlo. Nikad ni jedan jedini od nas braće ne bi na tebe ruku podigao — reče Gavrilo mrtav ozbiljan.

—Pusti ti to. Mnogi od vas bi ali ne mogu. Znam svakoga do u poslednji pramen duha koji se za njim vije. Znam ko mi šta misli i ko o čemu sanja.

Idi, Gavrilo, i neka ti je prosto. Čuvaj se da te ne zavedu ti sa kojima šuruješ. Ovaj Đavo ti je brat rođeni, a svi sveci skupa niko i ništa, Gavrilo — niko i ništa.

— A mač? — promuca sluga lažno vaskrslog, prečuvši reči starog Arhandela. — Dođi, pa mi ga uzmi! — preteći reče Mihajlo i zadrža mač u ruci. — Tri godine i ni tren više, anđele pali — nemoćno zapišta usplahireni

Gavrilo, koji bi se triput do sad usr'o da je čovek a ne anđeo. Nije se pomerio s prozora, sve merkajući kako će najbrže da utekne ako ustreba.

— Tri, Gavrilo — odgovorih umoran od njega i njegovih. Umoran od Raja i rajskih zveri pomamnih.

— Za tri godine doći ću po ovu dušu, a za Gospe se dogovorismo. Sve ću ti ih uzeti noćas. Sve do jedne! — siktao je nemoćni Gavrilo koji ostade i bez duše moje Zlatokose i bez mača koji mu je pojas krasio.

— Uzmi ih noćas. Sve uzmi što hoćeš. Samo idi sad! — odgovorih anđelu kojem se oreol naduo od muke. Osion i gramziv, a slab.

— Znaš, Mefisto, jedna stvar mi nije jasna? Znala je da si Đavo i volela te je takvog. Da te nije bacila napolje mi, bismo se vratili praznih ruku. Mogla je snagu da ti da. Mogla je da te sakrije. Mogla je da sačeka malo. Svašta je mogla, a Ona te je prodala. U zadnjem trenutku se predomislila i šutnula te.

Da joj nisi pred noge pao, ne bi te ni to malo sačuvala. Ne bi ta sad za tebe prstom mrdnula, a ti si sve dao za nju? Zašto, Mefisto, kad će ponovo da te izda? Zar ne vidiš da ni traga suze nema na Njenom jastuku? — podsmevao mi se heruvim.

— Poslaću ti karmelićanku na granicu Raja i Pakla. Možda ti ona odgovori, anđele svetlosti i dobrote? — odvratih, jedva se držeći uspravno iznad Njenog kreveta.

— Cinik. Šepavi, sujetni, zloćudni cinik. Veliki Mefisto, kojem par nožica zavrti pamet. Jadan je tvoj Gospodar s tobom i ti s njim. Za tri godine, Mefisto.

— Za tri anđele — rekoh i on ode. —Ako te bude za tri godine — promrmljah sebi u bradu, prateći njegov let ka

nebu. Crni spomenik nad Zlatokosom zaljulja se i umalo ne pade kraj Njene postelje.

Zlatokosa se otkri, ogoli čitavu nožicu svoju toplu i nastavi da spava. Mihajlo stade kraj mene i čvrsto me uhvati u naručje.

—Eh, sinko moj, ti baš hoćeš da se ubiješ? Vidi na šta ličiš, a s onim mazgovom kavgu zamećeš. Jesi li poludeo?

—Morao sam. To je. Ništa drugo. Ne dam da je vode na silu. —Stradao si, Đavole, i još više stradaš. Smiri se, šta ti je? Šta vam je svima

dole? Ti se ubijaš, Satana ne silazi s prestola, kažu Velzevuv se muva oko rajskih

vrata. Svi ste poludeli, šta je to s vama, Đavoli? —To nam je što nam je. Ne može se više ovako, Mihajlo. — O čemu pričaš, Mefistofelese. O čemu ti to? —Buncam, Mihajlo, ne znam šta govorim. Hvala ti što si došao da pomogneš.

Hvala ti, učitelju — rekoh starcu, oslovivši ga onako kako sam ga gore zvao. —Idem, Mefisto, a i tebi je vreme — tiho je kazao zadovoljni Mihajlo,

pokušavši da me pomeri s mesta. Onaj koji stoji prvi do Oca samog, sišao je da Đavolu pomogne i anđelima iz ruku mač otme.

—Ja ne moram, a ti požuri, Mihajlo, jer neke od onih koje moj pečat nose nisu moje, znaš kako je Gavrilo brz na zločinu?

—Recimo da lutaš u blizini istine, ali o tim stvarima se ne govori s jednim anđelom — smeškao mu se brk dok me je korio.

— Mada, moram da ti priznam — nastavi — da zbog ovakvog para nožica vredi probati sjaj i oštrinu mača.

Znaš, Mefisto, kad joj je Hrist dušu palio išli smo skupa. A ja nisam pošao da mu pomognem, već da ga zagovaram — završi stari i ostavi me s bolom i Zlatokosom.

Skliznuh joj u san, pravo u baštu po kojoj je veselo jurilo zlatasto mače. Žuti leptir uteče nekud i umorni putnik, koji se pojavi iz daleka, sede na drvenu, prostu stolicu u hladu.

Mačence je odmah pobeglo od prilike koja je vidno hramala. Virilo je dugo iz trave, a potom korak po korak stade da se primiče nepoznatom. Na kraju samo skoči u krilo i poče da prede zadovoljno pružajući šapice, koje krasiše kao igla oštre male kandže. Zagreba njima po šaci mojoj, kao onomad Zlatokosa sva u crvenom, kad zapreti Đavolu.

—Nikad više! — graktao je gavran — nikad više! Izborio sam tri godine Njenih snova i koraka koje sjaj prati. Tri godine smrtnoj, koja ne sme ni da me vidi, a onda — večnost bez Nje.

— Nikad više — graktala je ružna ptica — nikad, nikad više. Đavolja šapa hitra iskoči iz tmine i tiho, da se mače ne trgne, zauvek začepi

ptici kljun. * * *

Tri godine. Treptaj oka i zrno prašine. Tri leteće, zahuktale godine. Tri aždaje. Tri muke moje.

Mefistofeles svenuo. Od Vojvode Pakla ostade senka moćnog Đavola — šepava, pogurena prilika, koja leluja posrćući između ovog i onog sveta, izgubljena

u katakombama sna i jave. Kad sam bio pri svesti, peo sam se gore noseći na leđima čopor gladnih vukova

bola. Kad me snaga izda, a bunilo povuče u svoja nedra, ležao sam i ječao u Paklu, lutajući svetom onih koji prođoše.

U Minosovoj palati na Kritu, dok su nam crnopute južnjakinje bolne mišice mazale mirisnim uljima, Azazel, koji se privikao na moje sve češće prisustvo, tiho reče: — Pita li neko u Paklu za mene?

— Ne pita — uteših ga kao što Đavo teši. —Šta ima da pita kad te čitav Pakao čuje. Dok ovde tumaraš po dvorovima

negdašnjih kraljeva i careva, tamo ječiš i jaučeš u bunilu, isto kao i ja. —A ko sudi, Mefisto, kad smo obojica ovde medu prošlima? — Astarot. Asmodej mu pomaže, jer hoće da usavrše i modernizuju suđenje

mrtvima. Sva su vrata otvorili i sad više eksperimentišu nego što sude. — Znači, može i bez nas — kaza Azazel pokunjeno i obori glavu. — Ne može. To nije suđenje nego sprdačina. Ne može svet da opstane ako sve

nas presele ovde. Danas ti i ja. Sutra Velzevuv, pa Voland, i tako jedan po jedan dok Satana ne

potone ovamo i ne zatvori vrata za sobom. Azazel je ćutao i gledao negde u stranu. Čulo se samo kako tople devojačke

ruke klize po đavolskoj koži. Nebo se natmurilo i nestvarna tišina spustila se nad palatu u Knososu, koje odavno nema.

—Povedi me, Mefisto. Vreme mi je — reče Asmodej i ustade. Prolomio se prasak groma i devojke ustuknuše. U metežu koji je nastao nas dvojica nestasmo iz sveta prošlih.

Držeći se jedan drugog, korak po korak, a svaki od njih šepav, stigosmo do Pakla. Bol nas je pratio kao verno pseto i odmah nam skočio za vrat.

Na dnu Pakla dogodi se čudo. Nit su se čule potpetice moje Zlatokose, nit su Mefisto i Azazel punili hodnike jaukom. Vladao je mir. Čudna, preteča tišina, kao nad Minosovom palatom, ona od koje se ledila misao zlih duhova. Iza takvog muka uvek dolaze gromovi.

Nagluvi i osetljivi na nagoveštaje kao pečena cigla na prolećni vetar, rajski manijaci su terali po svome. Važno da je njima dobro. Nigde se ne češu jer nigde i ne svrbi. Njima svetli, a što su drugi u mraku to ionako nije njihov problem.

Gavrilo je, iste noći kad sam se ja izborio za tri teške godine, pobio sve moje Gospe. Neke je uhvatio na spavanju i kao zmija im prošetao snovima, ponevši duše sa sobom.

One koje nije stigao snene, zaustavio je u sred bela dana na ulici. Ide raskošna gospoda, šeta, gleda izloge, ruke joj pune sitnica, za njom trčkara

kučence i samo — puf! Ode. Padne mrtva na pločnik, niz usne poteče kap-dve krvi, i gotovo. Dok stigne hitna pomoć, ona je već u Raju.

Svakoj koja pečat Mefistov nosi, dušu je odneo. Svi moji konaci i svratišta, svako gnezdo Mefistovo benu opustošeni. Poslednju je uzeo Jelisavetu, dvojnicu, kao da je krunu hteo da stavi i najavi dolazak Đavolovih nebesa spaljenih medu namćoraste svece i džangrizave svetice.

Sve Paklene princeze i veštice u Raju su se obrele. Sve razmažene Davolice moje. Sve ih je odveo. Otkad je prvo žensko svetom zakoračilo, nebesa ne videše

kolonu tako lepih, vitkih nogu. Sve za Njene tri godine. Za treptaj oka i zrno prašine.

Zato je kroz ženicu svaku, što željnim pogledom na Njoj zastade, strela Đavolja letela i na mrežnjači znak pakleni ostavljala. Iz tog žiga koji se na bolni splet nerava utisne, ubrzo bi vatra stala da guta okolno tkivo i ne bi ni par meseci prošlo, a oko bi oslepelo za sva vremena.

Za reč s Njom, za osmeh ili pokret, sile mraka u glavu su poput vetra noćnog nadirale. Odmah, čim Zlatokosa okrene leda, besni je užas na žrtvu skakao i gutao čeljustima krvavim svaki trag razuma ostavljajući ludilo za sobom. Ko se Njoj nasmejao, taj se s pameću rastavio i od snova oprostio.

Dodira sa Zlatokosom nije bilo. Luciferovi besni Demoni-ubice behu neprestano kraj Nje. Ni smrtna ruka, ni duh, ništa nije moglo da se probije do ranjene lavice moje.

Muško, žensko, malo dete ili starac — svi bez razlike iskusiše dubinu bola Mefistovog i led njegov. Bez milosti su Đavoli harali medu krivima i nevinima, poštujući Mefistofelov zavet. Oko Nje, Raju obećane, Pakao je besneo.

Ljudi je ubrzo proglasiše ukletom i stadoše da se klone moje Zlatokose. Ostala je sama, Đavolovim dahom zaštićena i od smrtnih otrgnuta. Izdajnica i pokajnica moja.

Svaku želju Njenu naglas izgovorenu ispunio sam. Mogla je da ima šta hoće, da ode gde poželi i čini šta joj je volja. Ali iz samoće svoje nikako nije mogla da izađe.

Lutala je dalekim morima, stojeći sama na palubi velikog broda. Lomila je muška i ženska srca. Daleka, hladna poput pučine na kojoj su se beleli ledeni bregovi, oštrom potpeticom koja je zauvek ranila đavolske grudi, nemilosrdno je gazila sve pod sobom.

Preklinjali su je za malo ljubavi, a Ona se prezrivo osmehivala i okretala glavu, spasavajući im život kad su već gubili jedno oko ili pamet. Ni psa nije mogla da pomiluje, a da ovaj ne ugine u mukama do večeri.

Iza nje su ostajali užas, bol i patnja. Drukčije nije smelo da bude. Jer ja, Mefistofeles, sin božiji, zvezdama plodan, nisam smeo da je dodirnem niti da na put pogleda Njenog stanem. Iz Nje sam, ogoljen, pred anđeoske mačeve bačen. Zbog Nje su leda samog Satane ranom postala. Zbog Nje me je, ranjenog i lomljenog, ponovo sekla anđeoska oštrica. Mojim bolom kupljene su Njene tri godine.

Nije mogao drukčije ljubomorni, sujetni sin Božiji, već da i detetu malenom, nevinom, koje slučajno, radosti puno ka Njoj pogleda, oko jedno zauvek ugasi. Jedno bi oko usahlo, a drugo ostajalo, jer to ne beše ni osveta ni kazna, već nagrada. Mene taj sjaj Njen plav, siv i zelen nikad obasjati neće.

Svim anđelima i andelčićima koji spustiše ruku na mene, vratove polomih i poslah ih u ništavilo. Gavrilu sam obećao da im neću lomiti i čupati krila, pa im krila nisam ni dirao. Ječali su dok ih je moja kandža odirala žive, tražili milost i pomoć od Gospodara svog, s krsta skinutog — preklinjali da bar pogled na njih obori — a ovaj je ćutao i u nekom rajskom budžaku pasao po Mefistovom Haremu, sladeći se senima mojih Gospi.

Svecima koji su se usudili da izađu iz skrovišta oreole sam kidao, brade čupao i rake sekao uprljane duhom Mefistofelovim. U Raju ih ne bi ni poznali, pa su ih

sami s vrata bacali dole u Pakao da mi završimo posao. Goreli su sveci u mukama užasnim, svetleći senima koje su strpljivo čekale pred dverima Pakla da im Astarot i Asmodej moderno sude.

Svakog dana za Njene tri godine, kod Oca su Hristovi izaslanici išli i na Mefista se žalili. Kad god je mogao, lažno vaskrsli tražio je da me Otac kazni i da Satanu ukori, jer je njegov Đavo podivljao.

— Mene nisi pitao kad si ga mačem sekao i trgovinu pravio. Nemoj ni sad da me pitaš i da tražiš — odgovorio bi Otac i okrenuo glavu od svog ljubimca. —A kod Satane idi sam — nastavio bi mirno:— Ako smeš — dodao bi starac sebi u bradu i Isusu pokazao put do vrata.

Od pogodbe o paljenju mojih nebesa Satana nije sišao s prestola. Nikoga nije primao, osim par starih Đavola i Mihajla koji je nosio Očeve poslanice.

— Kažu da si poludeo zbog te tvoje Zlatokose i kažu da ti to ne dolikuje, Mefistofele — reče Satana, pošto pred nas staviše dva puna vrča, a on se udobno zavalio u presto, grejući ono rame koje je postavio između mene i Isusovog teškog mača.

— A ja mislim da si blag kao i svi mi Đavoli. Sudija si i paziš na pravdu. Svetiš se koliko moraš i to je sve.

Kad su tvoja nebesa palili, nisu mislili o odranim anđelima i dečijem vidu. Za to si ti kriv, a ne onaj koji ti je ljubomoran nebesa sažegao.

Mi smo zli, krivi za nesreću i patnju, mi smo gnjila strana jabuke, ona što je rasla u vlazi i tami. Kad dobro promislim, Mefisto, možda bi ovaj svet bio carstvo lepote i sreće da nije nas?

— Nema Đavola, nema Pakla, nema mraka? — Sećaš se kad smo iz Raja skupa gledali dole na smrtne? Sećaš se, Đavole,

naših priča i planova? Ništa od toga nismo uradili. Sve je pošlo naopako. I to je naša jedina krivica.

—Jedina, Lucifere. Gore iz Raja, tužan ženski glas stade da se vije i plovi po Sataninim odajama. O

ljubavi i izdaji je pevao, o večnosti koje nema i kraju koji uvek mora doći. —Kroz misao tvoju moja misao teče. Kroz želju tvoju moja se želja hrani. U

tvom bolu i moj bol boli... — govoraše on, a ja pustih da me glas žene ponese i povede kud treba, noseći sobom tanku nit koja je polazila sa Sataninog čela.

Popeh se gore medu smrtne i zaronih u noć. Moja Zlatokosa je usnila. Uđoh u Njenu sobu, u Njen miris, u Njen svet. Bejah Mefisto, a duh Satanin, pesmom žene praćen, beše sa mnom. Napolju oblaci zakriše mesec, Đavoli i Demoni načiniše neprobojan zid oko nas i sve potonu duboko, duboko u Njen san.

Svake noći lutao sam kroz Zlatokosine snove. Milovao sam malo mače u svom krilu, lovio skupa s lavicom. Samo na poljima Njenih snova bili smo ponovo Zlatokosa i Mefisto — oštra dama i Đavo crn.

Sunce je sijalo visoko na plavom, čistom nebu. Svaka travka i cvet izvili su se ka svetlosti, šepureći se rosom okupani. Lepota prirode u kojoj se gnezdila moć rađanja blještala je na sve strane.

Zeleni, obasjani krajolik Zlatokosinog sna bese tu prenet iz bolnih sećanja Princa Tame. On se sećao i u sanjanu stvarnost preko duha Mefistofelovog sećanja pretakao, a Ona je sanjala uznešena glasom svoje sapatnice, vodena šapom

Gospodara snova. Kraj izvora, skrivenog u senci starog hrasta, sedela je devojka rumenih usana i

pevušila veselu pesmicu o svom dragom, čija lepota na proleće seća. Njen glas, nošen svežom izvorskom vodom, putovao je pronoseći blagost kroz razlistali krajolik, kao što će tugu pronositi Paklom vijoreći se iz dalekog Raja.

Mlada, vatrenocrvene kose i onog užarenog pogleda koji pali i sagoreva sve na svom putu, čekala je mene. A ja bejah Lucifer, najlepši medu anđelima, sin Božiji, ponos Oca svojega.

Mudrost i mir krasili su moje božansko čelo. Koračao sam lagano, skriven u ljudskom obličju, ispunjen lepotom koja se prostirala svuda uokolo. Moji duhovi čuvari ostali su u Raju i ja sam k Njoj pošao sam.

Nasmešila se, otkrivši blistave bele zube kad stadoh kraj Nje. Prošla je rukom kroz kosu, sklonivši nestašni pramen s čela, i pružila usne anđelu koji će ubrzo s neba u Pakao pasti.

— Mislila sam da nećeš doći — reče stidljivo vatrenokosa i privi me uz svoja nedra.

Kršio sam Očevu naredbu, ne pomišljajući ni za tren da je poštujem. Njegov zakon kosio se sa mojom voljom. Kad se u onome koji i od Oca jače sija želja pojavi, nema tog zakona koji može i treba da joj stane na put.

Ja sam hteo da duh svoj oplodim u duši Njenoj. Ona je htela da u sebe upije moje seme. Novi svet je tražio da bude rođen. Možda bolji od ovog, možda lošiji od njega, bilo kakav. Njen i moj.

Zbog čiste duše Njene i tela smrtnog, krhkog, sve što me je božjim sinom činilo — a nju moglo da povredi — strgoh sa sebe. Ostah bez odbrane, ogoljena srž bića Luciferovog. Čist duh božanski predat duši plodnoj.

Polegnu me vatenokosa u travu i uvede u dubine žene. U telu Njenom otvori se širok put i ja nazreh nebesa svoja. Videh istinu, spoznah tajnu. U trenu.

Spoznah kao sanjani Lucifer istu onu tajnu koju je spoznao i Mefistofeles Đavo. Istu onu zbog koje je Azazel stradao i zbog koje će neposlušni anđeli bolom svojim sazidati dvorove Pakla.

I podoh, sjajniji od samog Boga ka nebesima novim. Ja, sanjani, Lucifer, najmoćniji medu anđelima. Novi Bog, vladar svoga i budući gospodar ovoga sveta, znajući da ni jedan zakon nije preči od mojih nebesa.

Zakone izmišljaju, ljude i duhove gone jedne na druge, oni koji od straha skapavaju u ćorsokaku svojih misli. Krst i polumesec dva su imena iste zablude i skupa mogu da prinesu žrtvu pred Budinim kipom ili zapevaju Krišni, jer je i on u njihovom društvu. Sve je to laž nemoćnih.

Nije smisao u shvatanju postojećeg i prosvetljenoj svesti. Nije važno podvrći se zakonima, slušati tud ili svoj sopstveni nauk. Važno je stvoriti, dati, ne ogrešiti se o moć stvaranja, koja leži u smrtnom telu i besmrtnom duhu.

Lucifer je ka nebesima svojim išao, još čvršće i sigurnije od Mefistofelesa. Beše anđeo, a ne kažnjeni Đavo.

Zavidiljiva braća, iznikla sa svih strana, navališe kratkim noževima na njega. Ispred svih onaj mali, prljavo-žut, onaj što će se posle Budom nazvati i Hrist biti na krstu razapet. Taj je u divljem žaru svom sekao, dajući primer ostalima koji su, ohrabreni nemoći Luciferovom, puni jeda i ljubomore, pratili budućeg

Gospodara. Izbodoše mučki najboljeg medu njima, izbrazdaše lik najsvetlijeg Arhandela i

naružiše ga za sva vremena. Nemoćan, ženom obuzet i zarobljen svojim putem, ka nebu je išao da do njega nikada ne stigne.

Izdala ga je. Za trenutak svog bola osudila ga je na bol večni, kao što će i Zlatokosa osuditi mene.

Lucifer je zastao u neverici. Nije shvatao šta to rade Arhandeli. Nije mogao da pojmi zašto ga Ona izdaje puna ljubavi.

— Ne mogu! — zajecaše dubine duše njene, i on se goloruk nade pred braćom i noževima.

— Oprosti, ljubavi moja — reče Ona meko i baci ga u ruke njima. — Oprosti, Lucifere. Najlepši anđele. Oprosti što si Nebo, dubinom praznog

Pakla zamenio. Oprosti Lucifere, pali anđele — pomislih, dok me je Zlatokosa sanjala kao prvog medu palima.

Pred oca me odvedoše. Unakažen, uhvaćen kako zakon Očev krši, veliki učitelj, nekad sjajni Lucifer, stupi pred Boga kriveći se od bola. Govorio je da će iznad Oca sijati, učio anđele o slobodi, a unižen i jadan bi pred Oca kao krpa bačen.

Nije stari mnogo mario što je zakon kršen. Prvi ga on sam nikada nije poštovao. Brinule su ga priče da će Lucifer iznad njega zasjati. Bojao se Luciferovih misli i putovanja po nepoznatom. Bojao se da ovaj ne otkrije laž. Bojao se za svoju vlast. Onemoćali, samoživi starac. Bog. Jedan i jedini.

Ustupiće deo carstva budućem Isusu. Skupa će smisliti priče o prosvetljenju i nagradi za poniznost. Okrenuće se mirovanju, smrti i propadanju. Okrenuće se ništavim koje njihov svet čeka na kraju puta. Sve će žrtvovati za svoju vlast.

Jedno, samo sebi okrenuto, osuđeno je da uvene. Svet koji ne može da se oplodi i rodi nov, mrtav je svet.

Raj je besmisao ako će po njemu šetati kaluđerice i pustinjaci. Raj mora da bude rasadnik, a ne starački dom. Iz njega mora da nikne novo, a ne da oni, poluludi od odricanja, za života čekaju kraj večnosti šetajući po beskrajnim poljanama.

Onaj koji u pustinji kamdžijom sebi dere kožu s leda, da bi grešnu misao ubio, možda će biti nagrađen svetačkim oreolom i šetnjom po opustelim poljanama, a možda ga i nama bace. Izvesno je jedino da mu je život prošao zalud, i da je mrtav bio i pre no što mu se duša obrela gore, na Granici.

Resni Bog podiže ruku i duh Luciferov u ponor Pakla baci. Padao sam kroz Zlatokosin san, unakažen, sam, s nebesa srušen i zauvek prognan. Izdala me Ona koja je moje nebo nosila, izdadoše me braća, odreče me se Otac.

U dubini mraka, ranjavog, za večnost izobličenog udarom o dno tame, bol me prože beskrajan. Tamo gore, naoružani Isus spaljivao je dušu moje Vatrenokose.

Satanin bol — lelek Lucifera palog i vrisak duše čiste, bremenite, kojoj su svežu ranu otvorili — uzdrma čitav san i ovaj poče da bledi. Izleteh na javu povlačeći za sobom nit sa čela Sataninog i pesmu koja je iz Raja Paklu stremila. Zlatokosa se probudi, otvori oči i pridiže se snena. Ruka joj pode ka noćnoj lampi kraj kreveta. Blaga svetlost u trenu obasja praznu sobu.

— Ti si? — reče gledajući u prazan zid. Tek se probudila i Njen sanje bio bistar poput vode izvora kraj kojeg je sedela vatrenokosa.

— Ti si? — ponovi gledajući u mene, kojeg oči smrtne bez želje moje ne vide. Još snena i nepriviknuta na javu, mogla je da nazre Mefistov pravi lik. Oćutah. Ne pomakoh se.

—Znam da si tu — prošapta. Žensko, prokleto, osetilo je da sam tu; da moram da budem tu; da svake noći

stražarim i lutam snovima Njenim. Ljubomoran, izdan, izlomljen i do bola raščinjen, bdim nad njom kao da je kap rose na žednome dlanu.

Oćutah. Ostah miran pred pogledom koji je palio kroz duh moj. —Znam da si tu, u mojim snovima. Znam da te sanjam. Svako veče te sanjam. Oćutah. A topla kiša, izdajnica, po Đavolu pade i ledu njegovom. Topla,

mirisna kiša koja nosi dah kose Njene zlatne. Ona zagnjuri glavu u jastuk i zajeca. Nežna, obla ramena koja je milovala šapa

moja u ljudsku šaku pretočena, zadrhtaše od bola kojem nije bilo leka. Oćutah. Bol Njen. Bol moj. Bol, bol, bol.

— Dođi —jecala je. — Dođi — šaptale su usne Njene. Usne koje su me iskreno ljubile i molile da idem. A ja sam, uporan, samoživ, terao po svome. Crvene usne Njene. Kiša me je topla tukla. Kao da suze moje Zlatokose po Đavolu padaju. Oćutah.

—Vodi me! — reče, i pruži ruke. Oćutah. Jer da ne beše izdaje, poveo bih je i kraljicu od nje načinio. Boginja bi

postala. Duhovi moćni i duše smrtne klečale bi pred Njenim nogama. —Ubij me! — začu se kroz plač. — Ubij me, samo me ne muči više. Oćutah i to. Za Njene tri godine, mir sam svoj dao. Pred mač stao, da mi nove

rane otvori, a ni stare još ne behu zarasle. —Uzmi me — reče, i pokrivač skliznu s kreveta. Spavaćica ode preko glave.

Bele, pamučne gaćice proleteše kroz mene i padoše na pod, lebdeći kroz duh Mefistov. Zlatokosa ostade gola pod svetošću lampe. Pamet me ostavi. Pomerih se.

—Uzmi me! — uzdahnu strasno i pruži se k meni. Sve zaboravih. Primakoh se.

— Dođi — prošapta moja Zlatokosa. Želja sina Božijeg. Bol anđela palog. Prokletstvo Đavola moćnog.

— Dođi — izgovorila je još jednom, spustivši ruku u svoje krilo i pomilovala se. Sama.

Svetila se Mefistu ljubomornom, jer je telo Njeno u zlatan kavez zatočio. Sama je ručicom svojom lepotu zlatnu milovala, i sina Božijeg, koji nebo zbog slobode svoje ostavi, u tamnicu duboku bacila.

Nju sam hteo, samo Nju nisam mogao da imam. Sklopljenih očiju, duboko dišući, moja Zlatokosaje sama utažila žed mladog tela. Mefistofeles matori, pas crni ljubomorni, postiden, napusti Njeno uzglavlje.

Ona u kavezu zlatnom, ja u tamnici dubokoj. Ona u Raju, ja u Paklu. Izađoh na ulicu. Pločnici behu mokri i prazni kao i onda kada usne moje

dodirnuše nožicu Njenu. Vetrove dozvah, a oni jurnuše na Mefistofelesa, jurnuše i u njega, ledeni utekoše.

Šepao sam klizajući se po mokrom asfaltu. Ljudi iza mračnih prozora spavali su i sanjali dosadne snove. Više nikakav plam nije koračao za mojim tragom. Ulaz u kojem sam ostavio zadovoljnu ženu s cipelicom punom zlata tupo je odzvanjao,

ponavljajući u daljini zvuk mojih koraka. Vinuh se u oblačno nebo i sam samcijat podoh na krajnji Jug. Pustih svoj duh da

polegne po ledu večnom, što vekovima gradi smrznut greben, i potone u ledene dubine Antarktika. U mrak smrznutih, umrlih snegova, padao je Mefisto. Padao, dok ne dođe do dna. Do čvrste zemlje sledene na kojoj je led počivao.

Tu je duh moj zli, pritisnut čitavim svetom od leda, dan za danom Njene godine patnjom brojao. Tu, i u snovima Njenim, dom moj beše. Tu moj smiraj bi. Tu je tuga sina Božijeg ležala. Tri godine, treptaj oka i zrno prašine.

* * *

Gavrilo je, spokojan, stajao kraj njenog uzglavlja, gledajući na sat. Valjda mu nikad nije bilo draže što vreme teče i odlazi u nepovrat.

— Tri godine je prošlo, Mefisto — reče Arhanđeo, nalakćen na novi mač. Stajali smo u istoj onoj sobi u kojoj izgubili sve što se izgubiti moglo. On je

imao vreme na svojoj strani, Mihajlovu i moju zakletvu, stari ugovor o Njenoj duši. On je imao sve. Ja nisam imao ništa.

—Prošle su — odgovorili, osluškujući Njen dah. Ostalo je još par udisaja i onda će nas zauvek razdvojiti.

—Odvešćeš je, Gavrilo, a Ona ti nije potrebna. Ništa Ona tebi ne znači. Baš ništa.

—Meni lično ne znači. Da budem iskren, ne bi se ja za ovakvom ni okrenuo. — A opet ćeš da je uzmeš? — Moram. Naša je, Mefisto. — Da te podmitim, anđele? Za još jednu godinu? —Kad bi anđela i mogao da podmitiš ne bi imao čim. Sve si izgubio. — Znam — rekoh i zaćutah zagledan u šumu zlatne kose. — A i gore je, Mefisto, sve spremno za doček. Čitav Raj će izaći pred Nju. I da

hoću, ne mogu da ti pomognem. Kad je ja ne bih doveo, poslali bi nekog drugog umesto mene.

Nego, ti požuri ako želiš da se oprostiš. Idi u Njen san i pokaži joj se, a ja ću da zažmurim. Možeš i do Granice da je otpratiš. Toliko hoću da ti učinim. Što Mihajlo kaže, kakav si da si, ipak si mi brat — reče Arhanđeo i okrenu glavu.

Potonuh u usnulu, koristeći tren andelove milosti. Crni Mefistofel krenuo je poslednji put u Njen san.

— Nikad više! — cvrkutali su uokolo vrapčići na granama. —Nikad više — lelujalo je lišće. Zlatokosa je sanjala oblačan, prohladan dan, i istu onu baštu po kojoj je malo

mače lovilo žutog leptira. Proklet, ružan san. —Što si tako tužan? Šta ti je? — upita veselo i obgrli me rukama oko vrata.

Bila je u prozirnoj bluzi, kroz koju su joj se nazirale grudi. Uvek je patila zbog toga što su malene. Behu to dve lepe, čvrste i tople sise — večna postelja za pospale Demone moje.

Privih je uz sebe, ne progovorivši ni reč. Šta da joj kaže pali sin Božiji kad vreme ističe?

Arhanđeo se prekrstio i podigao mač, a iz njega polete zmija. Crvena poput krvi, s okom užarenim gmizala je k nama, sladeći se Zlatokosinim snom.

Privih izdajnicu uz ledena, đavolska prsa, da ne vidi zlo. Uhvatihje čvrsto, obujmih dušu Njenu, sakrih je u duhu mom. Oči joj sklopih poljupcima, dlanom pomilovah zlatne vitice kose Njene.

—Ne boj se — rekoh, dok se gmizavac uspinjao na moje rame i s njega skočio Zlatokosoj na vrat. Otrovna čeljust silovito se zabi pravo u grkljan, i lavica, užasnuta, otvori oči.

Božansko biće moje primi na sebe ujed andelovog glasnika. Uzeh otrov one smrti koju sam ja skrivio.

Upih sav bol Zlatokose moje. Užas koji krenu gnjilim zubima po Njoj da kopa, pod ruku stavih i umirih. Dušicu meku, plavetnu, što stade jecajući iz tela da se vije — ogrnuh plastom svojim. Zgrejah mladu sen, sakrih ožiljak nebesa spaljenih.

—Ne boj se — ponavljao sam, osuđen da je na večnost izgubim. Strašni Sudija Nju je na šapama moćnim, ka Granici, poput suze na dlanu nosio. Hrist je vukao krst, da ga na njemu razapnu, pa da vaskrsne. Ja sam nosio Njenu dušu da je ne vidim nikad više.

Na tankoj, nevidljivoj, a beskrajnoj crti što deli Pakao od Raja, čekali su je anđeli. Poredani od granice do vrata Raja, ukrašeni cvećem i vencima, beli, krilati heruvimi, behu tu da joj požele dobrodošlicu.

Odmah iza njih, sveže izbrijan hor svetaca pevao je odu našem dragom Gospodu. Baloni i zastavice šareneli su se na sve strane. Kič, kojem je robovalo ljudsko stado, bio je izmišljen u Raju.

Vesele nebeske duše grajom su najavile naš dolazak. Zapraštale su petarde, baloni poleteli. Veselju nigde kraja. Gavrilo slegnu ramenima i uze Zlatokosinu sen iz mojih šapa. Ne stigoh ni reč oproštaja da kažem. Uzeše mi je i odvedoše je.

Ona ode svojim vitkim nožicama tamo na svetlost, a ja ostadoh sam u tmini Pakla. Mefistova kandža, lomljena, prazna, nemoćno je lebdela u mraku.

Plašt koji je počivao na Njenim ramenima baciše mi natrag, i dušu Njenu koju je ožiljak sekao povedoše sa sobom. Ogrnuta u rajske, bezbojne krpe, kročila je medu razdragane andelčiće.

Dok su joj venac milosti božije na glavu stavljali, Ona je u mene gledala. Zbunjena, širom otvorenih očiju, Đavola je pogledom molila.

Dok su joj pesme zahvalnice pevali, slaveći hrabrost i dobrotu Njenu, jer je zlom duhu odolela, njega je izdajnica okom plavim šibala. Da zli upamti plavetni pogled Njen.

Dok su je na rukama u Raj nosili, nije skidala pogled s usamljenog Mefistofelesa, koji je stajao na pustim vratnicama Pakla. Dok su se vrata Raja za Njom zatvarala, Ona me je gledala očima punim ljubavi.

Ostah sam, na crti između šepavih Đavola i krilatih anđela. Bez Nje, bez nebesa svojih, bez Demona i smisla; ponorom razdvojen od jedinog što želim i što želi mene, sve dok zvezde ne zgasnu.

Stajao sam crn, poguren, s praznom šapom — čudovište mračno. Duh zli. Stajao sam, grozni anđeo pali, nemoćan da se pokrenem i skinem pogled s vrata Raja, iza kojih su zatočili spržena nebesa moja. Pobedili su me. Sve su mi uzeli.

Vreme prolazi, seni promiču na ovu i na onu stranu, a na granici stoji čudovište kao strašilo u polju. Ne pomiče se grozni lik. Crn kamen stoji, opak, zao, mrtve

seni plaši. Gledaju me Đavoli i anđeli. Prođu kao de me ne vide. A ja stojim, ne pomičem

se s granice. U Raj ne mogu. U Pakao neću. — Hajdemo, Mefisto — reče na posletku arhanđel Mihajlo, kojeg su pozvali

da me pomeri odatle. — Hajdemo. Nema smisla da tu stojiš više. Ništa ti to neće pomoći, Đavole. Ne brini. Čuvaću je. Na moju reč je otišla Njima, i moj mač će da je štiti ako

treba. Ne brini za Nju, Mefisto — tiho je govorio Mihajlo. — Nego, ti sad polako idi. Idi, Mefisto. Veliki se red otegao pred Paklom. — Ima ko da sudi — odgovorih starom Arhandelu. — Eh, Mefisto, kao da drugi umeju da sude kao ti? — Moraće — rekoh okrenuvši leda vratima Raja — jer ja više nikad neću da

podignem tasove pred Paklom. Nikad, Mihajlo. — Šta to pričaš, Mefisto — ustuknu on. — Ovo neće da prođe tek tako. Mislite, bura se stišala, vetar oduvao oblake, pa

sad sunce treba da sija. Sve će da bude isto kao i pre. Anđeli u Raju, Đavoli u Paklu. Sve teče kako je neko umislio da treba.

Mefisto malo pati, ali nije strašno. Jedna dušica s ožiljkom možda je tužna i plaši se, a šta se tu može? Proći će i patnja Mefistova i tuga dušice oprljene. Vreme ide i guta.

Nadate se vi sve će krenuti po starom, jer vas ništa ne boli. E, pa neće moći, Mihajlo. Nije smeo na Satanu i mene mač da podigne. Nikako to nije smeo.

Pakao nema kud više da potone. Dublje i u veći mrak ne možete da nas bacite. Ništa više ne možete da nam uzmete. Ništa više neće biti kao pre.

— Je li ti to u svoje ime, ili nam Satana poručuje? — upita Arhandeo, nabravši čelo.

— Ja ti kažem ono što mislim, a šta će ti Satana reći — ne znam. Ali kad ja ovde stojim kao stena, a on se ne miče s prestola, ništa ne biva kao što nekad beše.

Ti znaš da u nama ima snage da razbijemo ova vrata i napravimo pomor s one strane.

— Ne valja ti to, Mefisto — reče Arhandeo u pola glasa. —Pojeli bi vas andelčići očas posla. Do kosti bi vas oglodali u Raju. A vrata

se lako oprave, Đavole. Ionako moraju da ih zakuju tamo gde su napukla. Kažu da je to zbog ove tvoje.

Nje su se više plašili nego svih vas skupa. —Čuvaj mi je, Arhanđele. Pazi da joj psi ne učine nešto nažao. I reci joj,

Mihajlo, reci joj... — ne dovrših, jer me stari prekide. — Zna Ona, Mefisto. Zna. Žensko je to — kaza i pode ka Očevim dvorima —

zna Ona dobro. Pomerih se s Granice i odoh medu smrtne, ne bih li bar na tren našao smiraj

čelu svom, na Zlatokosinoj nožici prosvetljenom. U istoj onoj sobi u kojoj je triput izgubih, sedeo sam okružen mirisom

Njenim, koji je vetreo i bivao sve blaži. Njene beživotne stvari, ostavljene zanavek, ležale su uokolo, kao da će Ona svakog časa ući unutra da ih raspremi i složi. U sobi devojačkoj, večnim mirom ispunjenoj, Đavo zli je bol svoj u crnilo kovao.

Negde pred zoru, vinuli se suncu u susret, i dođoh do kuće pred kojom ostavih devicu one noći kad me je Zlatokosa poljubila da sve pucaju rajska vrata. Prozor devičine sobe beše odškrinut, iako se napolju, na polegloj travi, belelo inje. Udoh unutra da joj uzmem dušu, kao što bi obećano.

Devica je brzo zaboravila na devičanstvo. Plavokosa devojčica od tri godine spavala je u sobi pored. Mesto na kreveta kraj one koja svaki svoj dah Đavolu duguje, bilo je prazno, no još uvek toplo. Muž je pre svitanja otišao na posao da zaradi za hleb. Sedoh pored usnule i ona otvori oči.

— Bože! — reče i osvrnu se oko sebe, bunovna i prestrašena u isti mah. — Ti? — prošapta. Rukom mlade majke dodirnu me po obrazu; kao čedo svoje

kad mi je i dlan mu na čelo pritiska da vidi gori li u groznici. — Došao si? — reče, pa beskrajno nežno privi moju glavu na tople, napupele

grudi. Ponovo beše začet život duboko u njoj. Teklo je i listalo iz žene. Spokoj rađanja krasio je dušu po koju sam došao.

— Svake noći držim prozor otvoren. Strahujem i nadam se — reče, a suze joj ukrasiše lice.

— Došao sam da te povedem — rekoh — vreme je. — Znam — prošapta i pridiže se iz kreveta. Majka, kojoj je Đavo poklonio život.

Negdašnja devica koja zanavek beše opijena moći mojom. Otišla je dete da poljubi, da ga poslednji put pokrije i pomiluje. Devojčica,

osetivši majčinu ruku otvori oči. — Mamice, mamice, zašto pakis mamice? — zapijuka detence, spremno da

svakog časa i samo zaplače. Mefistofel spusti kandžu svoju na dušu dečiju nevinu. Strah umirih, okice

sklopih i lep joj san poslah. Đavo sam zli a ne "boga" dobri kojem se deca zalud mole. Strašilo sam lomljeno, čudovište mračno, ali zbog mene to dete suzu neće pustiti.

— Zbogom — rekoh mladoj majci, koja se povila nad čedom svojim. Valjda sam iz sujete došao po nju, da dokažem sebi kako me još uvek krasi stara moć. Bedni, poraženi Đavo.

— Seti se Mefistofelesa i pomoli se za duh njegov — rekoh na odlasku. — Trebalo je da me povedeš one noći — kaza ona, iskradajući poglede ka

postelji. Vrtiguzu ženskom svakakve misli padale su na pamet. —Ne ide to — rekoh i pođoh, ali mi korak nije bio odlučan. —Dođi — zvala je opruživši se na krevetu. Devica, bludnica, trudnica.

Zastadoh, ali se ne vratili u njena nedra. Lutao sam svetom, usamljen medu smrtnima. Gledao sam zaljubljene parove

kako šetaju parkom držeći se za ruke i rogove povijao ka tlu. Viđao sam ljubavnike po malim, skrovitim restoranima, koji se opijaju vinom i svojom željom.

Tumarao sam tako obilazeći gradove i ništa vredno nisam našao. Nije to bio svet oko koga je vredelo boriti se. Zagadili su ga svojom lažnom verom. Lažni proroci nudili su lažni mir, lažno raspeće i lažno vaskrsnuće.

Ljudi su grabili da steknu što više. Duhovi su se tukli oko oglodanih kostiju. Svi smo poput crva na lešini gmizali i ujedali se, proždirući crkotinu koja će skupa s nama propasti u ništavilo.

Pokucah na vrata otmenog, velikog apartmana. Unutra me uvede bosonogi devojčurak, ogrnut samo vlažnim peškirićem koji gotovo ništa nije uspevao da sakrije.

—Dušo, traži te neki gospodin! — viknu, pa me veselo odmeri od glave do pete.

—Fini gospodin — reče, i šeretski namignu uhvativši moj pogled koji se spuštao niz njene listove.

—Sviđaju Vam se? — upita iskreno, podigavši nožicu da bi sama pogledom mogla da otprati njenu zaobljenu liniju.

—Savršene su — rekoh gospođici, koja je kompliment primila kao nešto što se samo po sebi razume.

—Mnogo fini gospodin! — povika još jednom, a onda namignu i trudeći se da joj peškirić ne spadne pokaza mi sve što treba. Bila je prava, sveža, lepotica. Dragulj. Samo što Mefistofel više nije bio draguljar.

— Sudijo — prekide moju tugovanku glas iza leđa — jesi li to ti, Sudijo? Danijela, koja me je jednom smrznutog pokupila s ulice, nije mogla da

poveruje ko se to obreo niotkuda u njenom novom, prelepom domu. Pošto je ona odabrala mene, a ne ja nju, nije nosila moj pečat, pa nije osetila milost Gavrilovog mača.

— Ko bi drugi došao ovako u rano jutro, bez poklona i cveća, posle tolikih godina? Samo bivši, isluženi sudija, kojeg je vaša neizmerna dobrota, draga Gospo moja, jednom već spasla zime i leda, a on ponovo milost vašu traži, pružajući samo prazne ruke.

— Znači, od sad ću ponovo svakog jutra da nalazim u papuči dragi kamen? —Možda zlatnik ili biser?

— Ne mora ništa. Samo da si ti tu. Dobro mi došao, Sudijo — reče ona i primi me u zagrljaj.

— A ona devojčica, "dušo" ? — upitah. — Svako ima svoje slabosti — pocrvenela je Danijela i tad se valjda setila da joj

usne mirišu na sokove ženskog krila. — Meni ne smeta. Lepa je, a ti znaš da ja iznad svega cenim lepotu — kazah,

osvrnuvši se oko sebe. — I vidiš da sam bio u pravu. Sada nose ne samo tvoj veš, nego i suknje, i

cipele, i kupaju se u mirisima s tvojim potpisom. O slikama da ne govorim. — Da Sudijo, sve je to tačno, ali bez tvoje čudesne pomoći i prijatelja koji se

uvek stvore kad su potrebni, teško da bih stigla tu gde sam. Hvala ti, Sudijo. Znaj da je moj dom i tvoj dom.

—Čuvaj se velikih reči. Možda ti dosadim, pa zažališ. — Slušaj, Sudijo — unese mi se ona u lice — otkad sam te s ulice pokupila ne

kajem se i ne žalim. I ti meni nikad ne možeš da dosadiš. Sve ove godine sam te čekala.

— I ne bi dočekala — pomislih u sebi. Nema svitanja na ovom kraju dok tamo ne ubiju sunce. Teško je umiriti tasove da ne pretegne ni na jednu stranu. Uvek negde pretiče, a drugde nedostaje.

Te večeri legao sam u krevet između dve žene. S jedne strane bila je Danijela,

a s druge se ugnezdila malecka. Mazio sam ih kao male mačiće dok nisu zaspale, i čitavu noć lutao po svojim sećanjima, noseći sobom jedru toplinu njihovih tela.

Sutradan nisam ustao. Ostadoh da ležim u sobi punoj slika, ženskog daha i mirisa. Danijela me je obilazila i nutkala kao da sam bolesno dete.

Uveče smo ponovo spavali utroje, a sutradan sam opet ostao da ležim. Malecka me je upoznala sa svojim prijateljicama, koje sve do jedne behu lepe kao i ona. U dogovoru s Danijelom, održale su za mene malu intimnu reviju svilenog veša.

Ni to me nije nateralo da ustanem, pa sam i treći dan proveo u krevetu buljeći u tavanicu. Ja, koji dahom mogu da pomeram planinske vence, nisam imao snage da podignem glavu s jastuka.

Nisam imao mira od onog plavog pogleda s kapije Raja. Zlatna kosa Njena igrala je u mom unutarnjem oku. Čitav duh Mefistofelov vapio je za Zlatokosom.

Danijela i malecka nisu mnogo pitale, nego su se pomirile sa sudbinom, dajući sve od sebe da mi skrate muke, sve dok mala jedne noći jednostavno nije legla preko starog Đavola i učinila ono što dobre devojčice ne čine. Danijela je svoju ljubimicu pratila u korak, pa su dve bahanatkinje do jutra divljale po setnom sinu Božijem.

Sad sam po čitav dan i noć ležao u krevetu, zagledan negde u pravcu Raja, zarobljen i zaštićen ženskom utrobom. Noću su me štitile malecka i Danijela, danju neka od manekenki, glumica ili dama iz visokog društva. Ženski rod me je zaštitnički prigrlio u svoja nedra, nudeći najlepše od svojih sveštenica da se brinu o meni. Đavoli su me posećivali s vremena na vreme, pokušavajući da mi pomognu

kako koji ume, sve jasnije shvatajući da meni pomoći nema. Bio sam izgubljen i za davolsko pleme i za Pakao, a najviše za samog sebe. Duh moj je vetreo, kao i miris Zlatokosin iz Njene sobe.

Prvi me je obišao Voland, koji se uvek trudio da se nade Danijeli na njenom putu do vrha. Mnogi koji su prezrivo odbili njene ideje, upoznali su jezive tajne Volandovog šarma i brzo menjali mišljenje. Danijelin nesumnjiv talenat nije bio dovoljan da bi se ona uspela na visine do kojih je stigla.

Voland je šepao više no obično, a preko njegovog lika pala je senka. Činilo mi se kao da ga je koleno bolelo do ludila, a on se iz sve snage trudio da to ne pokaže.

— Nedostaješ mi dole, Mefisto. Nekako mi Pakao, bez tebe pred vratima, izgleda kao sakat — bodrio me je stari Đavo, gledajući zabrinuto sve tanje pramenove moga duha.

Još mračniji i crnji od njega bio je Velzevuv. Kudravi, riđi Đavo, uvek spreman na podvalu i dosetku, samo je duboko uzdisao, gledajući kroz prozor. Po prvi put, na njegovom uvek mladalačkom liku, ocrtaše se vekovi koji su prohujali.

— Rozalinda je gore. Zajedno s tom tvojom zbog koje su nas tukli. Nemam nikakve vesti od nje. Nije se pojavila kad smo se dogovorili i otad je

nema — oborio je glavu Velzevuv, ne osvrnuvši se na odlasku za jednom dobro držećom gospodom, koja je htela da vidi i da oproba još i to čudo o kojem se toliko priča.

Asmodej i Astarot došli su skupa, sve s ogromnim kutijetinama punim ispisanih papirčina. Bio je to njihov zamršeni projekat o univerzalnom suđenju dušama kojem su jedino oni znali početak, smisao i kraj. Bilo mi je drago što

zaista nisam bio u stanju da im pomognem i što nisam pogledao ni jedan jedini papir.

—Rekao sam ja tebi da će Kriptodepresija da ti dođe glave i da je se maneš dok je vreme. Al' ne vredi — gunđao je Asmodej, terajući sve na šalu, dok je istovremeno u svom preciznom matematičkom duhu, statističkim metodom pro računavao koliko dugo će još Meflstofeles da uništava samog sebe dok ne prede onu ivicu s koje nema povratka. Volja me je napuštala, nezasite žene trošile.

Ljudi su počeli da sanjaju sve košmarnije snove. Mnogi su legali zdravi i normalni, a budili se zauvek poremećeni. Mefisto je odlazio, a robovi i sluge raspomamiše se bez Gospodara.

— Samo Đavo može da smisli samoubistvo pičkom — bio je jedini komentar umornog Astarota, kojeg su mrtve duše glodale pred vratima. Ruka u kojoj je držao kantar beše puna žuljeva.

— Sve sam pregledao, Mefisto, svakoga sam lično ispitao i ništa. Nigde nije procurilo, a oni su znali — vajkao se Belial kojem su rogovi upali od brige i neizbrisivog osećanja krivice. On sebi nije mogao da oprosti to što sam ja pao u zamku.

Azazel sebi nije opraštao povratak iz bunila. Astarot i Asmodej su se trudili da ga vrate pred vrata Pakla, a on je, kao i ja, samo čekao kad će da se oklizne i padne u ništavilo.

Danijela i malecka su goste lepo primale, umele su i da posede s njima i zabave ih. Jedna od devojaka, na svu sreću sisata, zaljubila se u Asmodeja i otišla s njim.

—Znaš, Sudijo, dragi su mi ovi tvoji prijatelji — reče jednom Danijela. —Sve fina gospoda — dodade malecka, pa imitirajući pogrbljenog Beliala,

stade da šeta kroz sobu, kriveći se pomalo na jednu stranu, čkiljeći podozrivo ispod oka.

—Ali, šepaju svi do jednog. Pa i ti malo zanosiš u hodu — nastavi Danijela, spustivši po navici dlan na moje čelo, da proveri nije li toplo i znojavo možda, pa da pozove lekara, što je žarko želela da učini još od prvog dana.

—Izlomili nas. Za kaznu — odgovorih, i zadoh joj rukom medu noge da me ne bi pitala ništa više.

Žene su neumorno jahale po meni, cičale, uzdisale i vrištale, spirajući deo po deo duha zlog svojom nezasitom strašću. U njima mi je bilo lepo. Puštale su me u svoje telo i dušu, uvek gledajući da zadrže bar po deo ovog Đavola za uspomenu.

Danijela i malecka su sijale. Koža im je bila zategnuta, obline Čvrste, a osmeh grlen, zadovoljan. Ja sam sve više ličio na svoju sopstvenu senku.

Posetio me je i Uril, uveren da je samo njegovo prisustvo dovoljno da kaže sve što treba. Proveli smo dva sata u mrtvoj tišini i razišli se bez reči pozdrava. Uril je bio osvetnik i naše ćutanje beše jasan zavet.

Na moje veliko iznenađenje pojavio se i Samael, rajski vrhovni špijun, Belialov parnjak s neba. Bili smo oštri, odlučni protivnici, ali nikada nismo išli jedan na drugog. — Hoću da znaš, Mefisto. Ja ne stojim iza zamke. Tvoja varka s dvojnicom je bila dobra i ja sam obustavio sve akcije. Nisam sumnjao kada si se povukao i nisam pretpostavljao da se neko krije iza dvojnice.

Isus je onog dana izdao naredbu da pokrijemo Grad. On je znao, i sve je vođeno od njega preko svetog Pavla i svetog Dorda. Mi smo bili potpuno van igre.

—I da ti poverujem, Samaele, čemu to? Savest te grize, ili radiš svoj posao i dalje?

—Hoću da znaš, Mefisto. A savest mi je čista. Ja nikad nisam podigao ruku na brata.

Radio sam svoj posao pošteno, kao i ti svoj. Mislim da je u borbi sve dopušteno, ali mi se ne dopada obračun unutar porodice. To nikome ne odobravam, jer dolazi do ovoga do čega je došlo.

Znam da je Uril bio kod tebe. Sumnjam da ste sve vreme ćutali, a to znači da se probudio stari osvetnik.

Ako on krene, ili će da se osveti ili će da ga spreče u tome. Uspeo on ili ne, zapodenućemo rat medu sobom. A vaša pobuna će prema takvom ratu biti kao dečija igra.

— Oduvek si bio vizionar, Samaele. Žao mi je samo što neću videti kako se proždirete — rekoh i pozdravih se s Arhanđelom koji je imao tu nesreću da bude jedini trezan u krčmi punoj pijanaca.

Žene su se menjale na meni i raznosile me deo po deo. Nisam žalio, već sam im pomagao da ponesu što više. Zlatokosa u Raju, a ja u Paklu. Ne ide to.

Satana je došao poslednji, bez pitanja svukao čaršav s mene i odvukao me do prve stolice.

—Da razgovaramo kao dva jednaka, a ne kao bolesnik i Princ — rekao je i seo naspram mene.

—Sve znam. I ko je bio, i šta je rekao, i ko šta nije rekao. Znam šta ti radiš. Asmodej kaže da ćeš da se uništiš za par godina ako nastaviš ovako.

Velzevuv mi je sve priznao. Azazelu nema spasa. Voland teško ustaje i uskoro će zauvek leći. Astarot će da poludi s mrtvima. Belijala izjeda krivica. A ja ćutim, ne silazim s prestola.

Šta da radimo, Mefisto? — upita Gospodar Pakla Čupača duša preko toaletnog stočića, punog šminke i potrošene vate.

— Da pobijemo govna — rekoh ozbiljno. — Mislio sam ja na to, ali nemamo s kim, Mefisto. Mi sami ne možemo, a

pomoći niotkuda. Ovi mladi Đavoli se dobro drže u svom poslu. Pakao je ustanova i ona radi.

Asmodejev i Astarotov sistem, kakav je daje, počeće jednog dana da uvodi red. To mene ne brine.

Nego, vi ste mi generacija. Zajedno smo radili i zajedno padali. Ja ne mogu u Raj s onima koji moraju da uče kako smo mi odozgo pali. Njima je Pakao dom, a Raj zemlja crnog neprijatelja.

Oni tamo nemaju ništa. Niko ih ne čeka. Ničeg se ne sećaju odatle. Sve im je u Paklu.

A gore? Koliko tek tamo ima skorojevića? Svetice, pustinjaci, jogini, lame, derviši. Sve bi se to branilo do poslednjeg. Kako bi se samo tukao onaj koji za života nije poželeo tuđu ženu, a ti bi sad da ga isteraš iz Raja?

Nemamo mi, Mefisto, s kim da pobijemo ta govna. A Uril bi se jednako svetio za Hrista, isto kao što će njemu da se osveti za tebe.

— Zamisli, Satano, našeg očaja kad zvezde krenu da se gase, a mi shvatimo da smo postojali uzalud i verno služili goreg od sebe. Pokorismo se sebičnom starcu i njegovom jalovom sinu, mi zvezdama plodni.

Zašto bih čekao dotle? Nebesa su mi uništili, a i zgarište su zaključali. Ništa novo ne može da mi se desi. Ničeg pod kapom nebeskom nisam željan. Jedino da kročim konačno na pravi put i odem u sveštenike.

Vidiš ti sutra mene sa crvenom kardinalskom kapicom. Monsinjor Don Mefisto, Kardinal Pakla. A mogao bih da budem i Patrijarh Mefistofelije. Svašta bih mogao da budem, ali nemam ni jedan jedini valjan razlog.

Neka svet ide kud mu je volja. Ja hoću svoju Zlatokosu i ništa više. Nek se Hrist ponovo raspne, nek se vrate Buda i Muhamed, neka se novi Mesija pojavi. Baš me briga.

Rane sam preboleo. Nju ne mogu. Hteo sam dušu Njenu, mir mi je uzela. Hteo sam telo Njeno, želju mi je uzela. Hteo sam budućnost Njenu, večnost mi je uzela. Sve sam hteo, sve mi je uzela.

Kako duše da čupam, kad jedina koju želim Rajem hodi? Kako da sudim? Kako da snovima vladam, kad svoj san ne mogu da ostvarim?

Nema više Mefista bez Nje. Nema, Satano. Nema. Duh sam. Iščileću sam od sebe bez Nje.

— Rekoh ti: Ljubav je, Đavole, opasna — kaza Satana i zavrte glavom. — Ona stvara, a onome koji starim vlada — novo ne treba. Zato su izmislili

ljubav prema Bogu — mrmljao je sebi u bradu. — Spremaj se Mefisto, idemo! — reče i ustade. — Kuda? — Kod Oca — nasmeja se — na poslednju večeru.

* * * Otac je imao običaj često da priređuje večere. Gotovo svaki vek u istoriji

smrtnih obeležila bi bar po jedna. A kad se Ocu svidi i ima nešto što bi proturio, a da ne bude naređeno, znao je da ih priređuje i češće. Isto tako, kad ga uhvati urođeni mu namćorluk, nije hteo ni da čuje o zajedničkoj gozbi.

Bilo je to jedino mesto susreta nas iz Pakla i njih iz Raja. Skup lažnog pomirenja, licemerja i ogledanja snaga. Trgovalo se ljudskim dušama i besmrtnim duhovima. Patnja i stradanje prelivaše se s ove na onu stranu, a mnogi se posle večere ne pojaviše nikad više.

I mi i rajske ptice rugalice bili smo u pratnji lepih dama, koje bi lakim naklonom pozdravljale poštovanu gospodu, podsmevajući se uvek onoj drugoj strani. Bili smo doterani, nasmejani i raspoloženi u inat onima prekoputa.

Za samom večerom, zapodenuo bi se razgovor kojem je Otac obično davao tok i usmeravao ga u željenom pravcu. Bilo je tu pošalica, zadevica, pregršt ironičnih šala, po koja zamerka ili prekor. Večera je obično imala jasan cilj, i kad Otac tu milom ne bi postigao ono što je naumio, znao je silom da presudi i pre nego što bi sa stolabili sklonjeni tanjiri i čaše.

Za večerom sam, po pravilu, sedeo odmah do njega, zadužen da zbijam šale s nebesima i podbadam anđele. Imao sam i tu čast da ih opanjkavam kod starca,

pravo na uvo, trudeći se da tu uvek bude više podsmeha i ironije nego pravih zamerki. Povlastice je kod starca trebalo oprezno koristiti.

— Jedino još ti i Velzevuv umete da me nasmejete — rekao bi — svi ostali su tako ozbiljni. Tako su važni i nadmeni, kao da će ceo svet u plamenu da nestane zbog malo smeha.

Velzevuv i ja smo se zaista, svojski trudili da drugu stranu izvrnemo ruglu. Tamo, s one strane stola, nismo imali ravnopravne takmace. Arhandeli i ostala bratija s krilima nadaleko behu poznati kao smrtno dosadni.

Uvek brižni, napeti i umišljeni, bez smisla za metaforu, kalambur ili brzu dosetku, svaki uzlet reči gledali su što brže da prizemlje. Kao da oni, jedini imaju pravo na let put neba. Umišljeni anđeli.

Kasijel je znao ponekad da nam parira, i sveti Petar je umeo da odvali, nasmejavši društvo do suza, sve dok mu nisu zabranili da priča za večerom. Ostali sveci su zato slobodno gušili svojim poučnim pričicama na izlizanu temu — maleno zrno sadim a niče mi velik klas.

Bilo je tu još njihovih omiljenih — kao ona o balvanima i očima, kamenu i pogači, pa tako redom — na šta je Velzevuv obično uzvraćao kratkim pasovima o pici i jarebici. Ja bih se odmah nadovezao raširivši lepezu pikantnih, izvornih perverzija i drugoj strani je ostajalo samo da se pravda svojoj ženskoj pratnji koja je nervozno vrtela golim dupetima po hladnim božanskim stolicama.

Pratilje su nam uvek bile najlepše svetice i Đavolice. Ruku na srce, tu je borba Raja i Pakla bila izjednačena, i obe strane su uzdisale za onim ženskinjem od prekoputa. Otac je voleo kad lepotu gozbe ukrase i duše lepih žena, pa smo činili starcu, mada ni nama nije bilo mrsko.

I sam Hrist bi se okružio veselom ženskom pratnjom, koja je kipela od oblina na sve strane. Svi bi drugi poveli po jednu ili par lepotica. Jedino je Satana na večere dolazio sam. Uporno je, vekovima, dolazio sam. Na ovu, poslednju, po prvi put sam dođoh i ja.

Rajski psi i najveći ker medu njima dovedoše moje Gospe kojima benu naplatili Zlatokosine tri godine. Seni lakonoge, svetlokose, s okicama koje cakle poput mačijih, prolazile su kraj mene, prezrivo frkćući na Đavola koji im je nožice svojim pečatom ukrasio.

Znale su da sam ih dao, onako đuture — kao džak krompira — zbog neke jadnice, koju su viđale kako šeta po Raju u Mihajlovoj pratnji, sve krijući ožiljak koji joj je ružio dušu. Mrzele su me seni Gospa mojih i bez reči kraj mene prolazile, držeći krilate Arhandele pod ruku.

Gavrilo je s dve išao. Nadut kao žabac, vodao je moje dugonoge gospođice po dvorani, sav važan i dostojansten. Kao i mač, na kojem je ime davolsko bilo urezano za sva vremena, tako su i jogunaste dame večno nosile moj trag. Mogao je s njima da se šeta koliko mu duša ište, no iz senke Mefistove nije mogao da izađe.

Sveti Pavle je ponosito koračao pored dostojanstvene Jelisavete, kojoj je toliko zla naneo. A ona je gledala uokolo kao nekrunisana kraljica. Po izrazu lica videlo se da kod sveca nije dobijala ono na šta je navikla kod Mefista.

Satana i ja smo stajali tmurni i sami. Za trpezu smo seli sami. Očevu zdravicu oćutali sami. Bez i jedne izgovorene reči i bez suvišne kretnje, sedeli smo mračni, čekajući kad će da počne ono zbog čega smo se okupili.

Sluge su ispred mene prinosile i odnosile netaknute dakonije. Čaša mi je bila puna, ali iz nje nisam pio. Nijednom se nisam nagnuo ka Ocu koji se neprestano vrteo, koreći sluge koje su trčale oko nas.

— Mefisto! — najzad podiže glas Otac, koji je bivao sve nervozniji, gledajući ispod oka naš muk, i raskalašno veselje s druge strane.

Nenavikle na piće bogova, seni Gospa se ponapijaše. Arhandeli i sveci točili su im neprekidno i podvlačili ruke pod svetlucave haljine. One, sve do jedne mojim pečatom ukrašene, Đavolice Raja dopale, bludne, pijane, ljubile su ih i milovale da svi vide. Silom svetice nisu mogle da skriju svoju pravu ćud.

— Ne čujem te, Đavole — povika Bog — a kad ti ćutiš šale ovde nema! — — Nema — odogovorih i ne pogledavši ga. — Jesi li ti to ljut na mene, Mefisto? — uozbilji se Otac i nabra guste vede.

Graja za trpezom prestade. Sve je stalo, skamenilo se. — Da — odgovorih hladno, i podigoh pogled da bih se sudario sa očima

samog Boga. Svima je bilo jasno da će posle toga neko da strada. I svako se uplaši sam za

sebe, jer kolo sreće poče da se okreće, a kad krene, ono ruši uskovitlano i gde treba i gde se niko ne nada.

— Dopuštaš ovim psima — nastavih — da se opijaju kao svinje i vredaju me. Dopuštaš da svaki posrani andelčić ruku na mene digne. Kakvu šalu onda hoćeš, Oče? — izgovorih preteći, onako kako se s Bogom ne razgovara.

— Mefistofelese sine, tako s Ocem ne možeš! — urliknu Bog, a zvezde zatreperiše od siline glasa.

— Ne može ni s Mefistom ovako, pa se opet čini. Seku me, lome, otimaju, a tebe Oče to ne boli. Baš te briga.

Kad sam sednem za trpezu, ne pitaš što sam usamljen, već zašto šale nema. Kad se Mefistu uzima, tvoj se glas ne čuje. Sad urlaš, starče, jer ti nije sve po volji — zašištah preteći, gledajući u besnog Boga. Odavno se za večerom nije čuo ovakav ton.

— Ja te nisam sekao i lomio. Ja ti ništa nisam oteo. Šta hoćeš od mene, onda? — povuče se, ne trepnuvši na ono "starče", zbog čega je mnogi duh u ništavilo pošao.

— Hoću da kao sin Božiji, Čupač duša i Sudija pred vratima Pakla, svoja prava sprovodim. Hoću onu koja ožiljak nebesa mojih nosi. Hoću Zlatokosu — okrenuh se k njemu da Bog vidi na šta je sve Mefistofeles spreman. Šapa mi zaigra, a oštri rogovi s čela usijaše se.

— To li je, Đavole? — veselo uzviknu stari i lupi pesnicom o sto. — Pa, da vidimo papučicu, zbog koje si na Oca digao glas. Da vidi Bog kakve li

to nožice zavrteše pamet ovog sina mog palog? Dovedite tu njegovu! — zapovedi nasmejani Otac, pa sam natoči u svoju i moju čašu, što svi propratiše s čuđenjem. Odavno Bog nije tako i toliko popuštao Đavolu. Isusu nikad nije sipao svojom rukom.

— Mislim da ne bi trebalo — hristovski, suzdržano i mirno, reče sam Hrist, ne uspevajući da sakrije bes iza odglumljenog mira. Tanak živac mu se video, i na žutilu njegovog sjaja i na bledom, našminkanom liku. Došlo mu je da pukne od muke.

— Ti to misliš, ili ti meni misleći naređuješ? — uozbilji se Bog. — Ja bih samo da podsetim — uljudno se povukao razapeti. — Senilnog starca valjda? — nastavljao je Otac, sevajući očima. — Ja bih da podsetim na reč Mihajlovu, reč Sataninu, reč tvoju — uskopistio

se žuti, osetivši da je došlo vreme za ogledanje snaga. — Kažeš da mi, time što ćemo je videti, reč kršimo! — viknu starac preko

stola. — Moglo bi i tako da se shvati — nastavi Hrist, spustivši glas. — Zato i mislim

da to ne bi trebalo činiti. — Ti bi ponovo da kukaš s krsta, je li? — reče Bog, pa izvadi čekić i četiri

eksera ispod stola. Među rajskim pticama zavlada panika. — Samo, ako te ja budem na krst zakucao, niko živi neće moći da te skine.

Niti će da te skinu, niti ćeš da vaskrsneš, blago meni. Pa ti sad razmišljaj i podsećaj koliko ti je volja. Ekseri su tu, tu je i čekić, krst nam ne treba. Ovde ću da te zakucam, na stolu! — smejao se Otac, izvrnuvši sve na šalu. Smejaše se i anđeli i Hrist. Svima su od smeha trnuli zubi.

—Dajte da vidim tu Zlatokosu! — viknu Otac raspoložen, i dva njegova glasnika vinuše se u Raj. Zvanice i domaćin čekali su smeškajući se i pažljivo motrili ispod oka jedni na druge,

Zlatokosa uđe u blistavo plavoj haljini, ukrašena svetlošću duše čiste. Ožiljak je vešti krojač plavetnilom skrio, i Ona stupi pred nas u svoj lepoti svojoj. Mačkooka, vitkonoga, Zlatokosa moja.

—Čudo za tebe da nadeš neku s ovako slatkim sisama! — reče Otac iskreno i tiho, da samo ja čujem.

—Znači, ti li si to devojče zbog kojeg na samog Boga grakću ova dvojica? Jedan hoće, drugi ne da! — viknu glasno, pa ustade i priđe Zlatokosoj, uzevši je za ruku.

—Lepa si — reče joj bez uvijanja — vredelo je da te vidimo. Vredelo je da se zbog tebe Sinovi moji pokoškaju. Vredelo je.

Otac je gledao uokolo, tražeći ne bi li naišao na odobravanje svojih sinova s ove i one strane. Hladna, odsutna lica Đavola i ironični anđeli, nisu bili publika koju je želeo.

— Nego, reci ti meni, dete — poče starac tonom posle kojeg je uvek išla kakva podvala — da možeš da biraš, da moje reči nema, nego da ti kažu — uzmi. Šta bi ti uzela, za šta bi se ti odlučila? — zavodljivo je dušici jednoj, u pola glasa, ne prestajući da se poput mačka vrti oko Nje, govorio sam Bog.

— Bi li u Pakao pošla da kraljica budeš, da s Mefistom koji će svake noći noge da ti ljubi postelju deliš, ili bi duša tvoja u Raj? — upita lisac.

Od samog početka imao je nameru da me ponizi. Trebalo je đavolskom plemenu pokazati da Mefisto grli maglu i dim; da zbog sujete diže na Oca glas i braću tera da se zavade. Trebalo je pokazati i dokazati da sam umišljen, bedan i da stradam uludo. Trebalo je da me poraze tako da drugima to ne zasmeta.

Ona igra s Hristom i ekserima beše nameštena. Zlatokosa je čekala tu pored, obučena i spremna da još jednom porazi Mefista. Sve su uradili da me unište; da Đavole posvađaju i okrenu jedne protiv dragih, a da njih to ništa ne zaboli. Koristili

su moja spaljena nebesa da spale i mene. —Reci slobodno. Pakao ili Raj? Tamo kraljica, ovde slobodna dušica. Pakao

ili Raj, devojče moje? — završi starac i dade znak da svi utihnu. Nije me ni pogledala. Od časa kad je ušla, ni krajičak oka Njenog ne dodirnu

moj đavolski lik. U Boga je gledala, Hristu i pratnji se poklonila, Mihajlu i Satani glavom je klimnula, ali mene nije videla.

Kao da Mefisto ne postoji. Nema ga. Izvetreo Đavo koji je pete Njene u poljupce obuvao.

Svi su čekali da kaže ono što mora; da se nebesa Mefistova Mefista odreknu; da me lomljenog i sečenog, anđela palog, ponovo izda. Čekali su da se pokaže nadmoć njihova i slabost naša; da se vidi kako je zaludan, pogrešan i prljav put đavolski.

Trebalo je da se Ona odrekne mene, kao što se Petar odricao Hrista. Sve je bilo namešteno i pripremljeno da nas poraze. Otac je oduvek šurovao s Isusom. On ga je poslao na Lucifera. On ga je poslao na mene. On se plašio nebesa naših.

Hrist je bio oružje, a Očeva ruka ga je vodila. Sujetni, ljubomorni starac, koji je stvorio i zatvorio svet.

Sen malena, Zlatokosa, izgubljena medu bogovima moćnim, obori glavu i tiho reče:

— Raj. —Raj! — viknu Bog i podiže čašu, a bratija krilata, puna oduševljenja,

nazdravi s njim. Uzvici, urlici, poljupci. Odreče se nebo crnog Đavola. —Raj! — rekla je Zlatokosa, i glavu k Mefistofelu ludom okrenula; da vidi

kako boli Njena reč; Kako se odluka Njena u Đavolu gnezdi, grizući mu duh beskrajno zli.

—Ali, ludo mala, noge bi ti ljubio ovaj blesavi sin moj — igrao se dalje Otac. —Još jednom promisli, dete, kao da ničeg nije bilo. Još jednom dobro mućni

tom malom glavicom svojom. Tamo bi kraljica bila. Na svaki pokret tvoj stotine Đavola bi skakalo. Ovaj, vidiš, ovaj crni, malo uobražen, Mefisto, on bi te kao malo vode na dlanu držao.

Pakao ili Raj, kćeri? Još jednom razmisli, pa reci. Pakao ili Raj? — Smejaše se anđeli. Smejao se Hrist koji joj je dušu palio. Smejao se Bog.

Smejaše se nama. Smejaše se Njoj. — Raj — ponovi odmah Zlatokosa, tukući Mefitofelesa pogledom punim

naklonosti. Kopala je po duhu Mefistovom i tražila bol. Da je mogla samo da skine haljinu plavu i gola se okupa u bolu mom. Da joj bol Đavolji ožiljak zaleči, da joj sjaj oku vrati. Da je bol paklenog Vojvode žednu vodom napoji. Da moj bol zasiti taštinu Njenu.

Izdade moja Zlatokosa. Odbi me, unizi pred braćom, pred neprijateljem i pred prijateljem.

A ja sam i tad verovao u Nju, verovao da Mefisto ne greši. Ili uz Nju, ili u ništavilo, i to pred Njenim nogama. Ako neko treba ovom Đavolu da objavi kraj, neka to bude Ona, a ne božija reč ili volja.

Polako i dostojanstveno, noseći pola sveta na plećima, podiže se Satana, jasno dajući do znanja svima da pobuna počinje. Gospodar Pakla nije priznao moj i svoj poraz. Jedan po jedan Đavoli ustaše za njim, svaki po svojoj volji.

Velzevuv prvi, držeći pod ruku Azazela, koji se lelujao između postojanja i ništavila, ali se držao iz prkosa. Belial je ustao rešen da ne poklekne. Digoše se odlučno Asmodej i Astarot. Voland, upirući o štap, stade medu pale anđele, čvrst, stamen. Mefistofeles uspravan i ponosit, nije krio spremne kandže.

Bogu se osmeh sledio na licu. Hrist — napuderisan da bi bio bled, sad stvarno poblede. Prljava predstava njihova beše kao vodom sprana s pozornice. Pobuna je počela, i taj Đavolji zid koji je nikao u dvorani nije slutio na dobro.

U tom času, dok su rajske vojskovođe procenjivale šta da se čini, podiže se arhandel Mihajlo, koji je sedeo na dnu stola, naspram Oca. Ponositi Uril stao je odmah uz njega. Pobuna se širila kao požar, a temelj Očeve vlasti izmakao se starcu ispod nogu. Čak i da nas ponovo pobede, Pakao s Luciferom i Mihajlom, osnažen Urilom osvetnikom, bio bi vrelo novih buna i velikih nevolja.

Čisto božije čelo ispuniše duboke bore. A one postaše još dublje kad se na rajskoj strani stola digao arhandel Samael, kojeg je oduvek krasila brza, jasna pamet. Bez oklevanja je Samael pristupio razumnijoj vojsci i tas na vagi okrete se na našu stranu.

— Satana sam, gospođice — zagrme pobunjeni Princ. Njegov zvonak, dubok glas ispuni dvoranu, svedočeći o snazi na kojoj počiva.

— Gospodar sam Pakla kojem Vi dvaput milost odrekoste. I ja vam to praštam, jer sam Vas ja iz Mefistove kandže iščupao i Raju obećao.

Hvala Vam, gospođice draga, što ne pogaziste reč koju dadoh za Vas — započe Satana blago se poklonivši malenoj, plavoj seni.

— Mač koji je vama ranu načinio i ožiljkom Vas na večnost obeležio — kroz moja je leda prošao i na njima se istupio. Putevi su nam se ukrstili. Onda i sada.

Niko se nije pomakao. Ko je stajao, ostade da stoji. Ko je sedeo, prihvati se mača.

— Mefisto, prijatelj moj, Arhandeo s neba u dubine Pakla bačen, u Vama je nebesa svoja slutio i u Vama ih našao.

Skupa smo se na pobunu podigli, skupa poraženi bili. On je na toj nožici Vašoj čelu svom tražio smiraj. Čupač je duša, Vojvoda Pakla. Ogromna moć krije se u njemu. Tako moćan i

jak, Vašu je volju poštovao. Recite mi, gospođice — bez straha — jer Vas reč moja čuva, recite iskreno i

bez stida, nemojte računati, jer računice nema. Pogledajte nas, crne Đavole, nas lomljene i bacane, pa recite. Ima li u vama imalo ljubavi za ovog palog anđela, za desnu ruku moju, za lomljenog sina Božijeg, za ovoga Mefista? Ima li u vama imalo ljubavi za ovo čudovište nezgrapno koje bol razdire večni?

Volite li Vi, gospođice moja draga, onoga čiji pečat stope vaše krasi? — upita Satana, a plave oči Njene seni padoše po Princu Tame.

Anđeli su ćutali, gledajući kud da pobegnu ako ovde zagusti. Đavoli stajaše nemi, svesni da uzmicanja i povratka nema. Zlatokosa je našu zapretenu sudbinu u svojoj odluci krila.

Moć da presudi beše dodeljena ženskom. Hoće li se novi svetovi rađati ili će i ovaj jedan skupa s nama da se obruši u ništavilo?

Ona oseti moć i zasja. Leponoga, mačkooka, Zlatokosa moja, razgore svetlošću boginje. Osmotri ispod oka red poustajalih Đavola, tu krivu gomilu naherenih

čudovišta. Prezrivo pogleda anđele i pijane Gospe. Nakloni se Mihajlu i Urilu, nasmeši Bogu, a onda oči Njene hladne, ledene, pogodiše Mefista.

Otvorih joj beskrajno stari, zli duh svoj. Raskrilili sve kapije, ogolih mračne hodnike, pustih pogled Njen i sen, malenu, plavu, da stazama moga duha gaze.

Isturene, oštre sise, krčile su puteve i nosile je do same, skrivene srži bića Mefistovog. Do izvorišta snage i smisla mog, čelični je pogled gazio. Đavoli oboriše glave i svako svoju izgovori molitvu. Anđelima je osmeh na

licu zaigrao. Jednom me je izdala i dvaput me se odrekla, pa što ne bi i sad? Pogled Njen, grozno leden u duh moj zabijen, putnik je u meni bio i bol mi

svakim svojim korakom nanosio. Ukrašena, celivana stopala uska, bez milosti su se u tanane staze usecala.

Pustih da dugi beli prsti Njeni seme božansko dodirnu i jecaj budućih zvezda osete. Dlan Njen spusti se na skriveno središte duha Mefistovog. Sve joj dadoh što se može dati.

Otac, nestrpljiv, podiže obrve. Hrist okrenu glavu kao da ga sve to ne interesuje. Satana je mirno stajao i čekao da sen malena kaže reč od koje će novo početi.

—Da — reče Zlatokosa, držeći me u šaci. A pobunjeni dusi podigoše glave. —Volim ga — kaza nemarno, kao da nije važno, i uzvik palih sinova vinu se u

beskrajne prostore nebeske. Stubovi Raja uzdrhtaše, zatrese se dvorana. Uz Samaela stade i arhanđeo Kasijel. Hrist skamenjen. Ocu krivo, a ništa ne

može. Satana se pred Zlatokosom duboko pokloni, pa nazdravi u Njeno ime. —Neka ti je slava i hvala, i nek je blagosloven onaj dan kad je tvoja noga

Đavolju pamet pomutila — reče Satana, pa visoko podiže čašu. —I starcu jednom oči otvorila — dodade Bog, te prvi dignu čašu uz

najsvetlijeg sina svog. Matori se odmah snašao i smesta priklonio onima koje je hteo da ponizi. Njen

odgovor nagovestio je smenu na prestolu Božijem. — Puno voliš ovog mog Meflstofelesa, ovu nesreću Đavolju, koji je zbog tog

tvog oka mačjeg hteo Oca i braću da ostavi i u ništavilo ode? — Da — reče Njena sen, a oštri nokti zagrebaše po središtu mom da se ne

bih osilio. — Postavite je kraj Mefista! — viknu slugama veseli Bog. — I dovedite onu

što stalno odozgo peva, uši mi probi. Dajte da i Nju vidim, pa da nepravdu ispravimo ako je ima — snašao se odmah starac.

—Oče! — siknu Hrist i krenu da otme dušu Zlatokosinu. Kandža moja polete da je zaštiti. Sveti Pavle se lati mača. Satana bljesnu, Mihajlo skoči.

Varnica izbi i umalo da nas požar sve odnese. No, Otac, Ščepavši plavetnu sen čvrsto u Božije ruke, prigrli je k sebi i obišavši oko stola spusti je kraj mene.

— Voli te, Mefisto, i red je da sedne kraj tebe. Sin si mi i tvoje mora da se poštuje. Neka si Đavo i po sto puta — ja sam te pravio i to u ljubavi, kao i ostale — zazvoni Očev glas.

— I na Oca imaš oko. Ne zna se šta je lepše na Njoj. A sisice joj k'o mačići, samo čekaš da počnu da predu — šapnu mi matori lisac, a Njoj se nasmeši i pomilova je po zlatnoj kosi.

— A ti — okrenu se iznenada ka Isusu — više da nisi pipnuo ovo devojče.

Vidim ja i znam za ono što haljina pokriva. Ako je samo dotakneš, ti ili bilo ko od tvojih, pevaćete mi svi skupa — "Oče, Oče, što nas ostavi" — a nikog neće biti da vas čuje, ni da vam promeni gaće upišane! — grmeo je Bog, a anđeosko pleme drhtalo je u neverici.

U tom času, dvoranu ispuni vatren sjaj. Sen koju prvi put videh u Zlatokosinom snu, stupi u dvoranu i pokloni se Bogu, iskravši stidljiv pogled ka Satani, koji se držao odvažno i čvrsto, kao kocka leda u vrelom ulju.

Njoj ni jedan krojač nije mogao da sakrije ožiljak. Pokrila ga je kosom vatrenom i pobedila lepotom svojom.

— Ti li si ta što peva? — povika Otac, prišavši joj raširenih ruku i stade da je zagleda sa svih strana, namignuvši Satani u znak odobravanja.

Bog je bio solidan stvoritelj i kakav-takav vladar. No, bio je kozer bez premca, i niko od duhova ili smrtnih nije mogao da se meri s njim. Tu je on plivao niz maticu i svaku ozbiljnu reč nosio kao poplava polomljene grane.

—Ti to iz Raja, ovom mom posrnulom sinu, Satanelu, tužbaljke pevaš? I kad je vreme ručku, i kad odem na počinak, i kad grmim i oblačim, i kad

milost delim, uvek isti glas čujem. Peva, peva, nikad da prestane — obraćao se šarolikoj publici.

—Ti to za onim rogatim tamo tuguješ, za njim kukaš, je li? Vidiš onoga što gleda mrko i izgleda da te bog sačuva, a mahao bi sad repom samo da ga ima — za njim tuguješ? —

—Da — stidljivo odgovori zbunjena duša i lepe, čiste oči Njene podigoše se ka Princu Tame. Buknu vatra, oprlji svodove dvorane.

Bog je primi za ruku i, laskavac matori, uz čitavo more komplimenata, koje nije štedeo, odvede je i posadi kraj samog Satane. Jedno — da — učini od starca čudo.

Leteo je oko stola čas na ovu, čas na onu stranu, kao preporođen. Smeškao se, zadirkivao, i nikome nije ostao dužan.

—Od časa kada se ova večera završi i svako pode svome poslu, ove dve dame, snaje moje buduće, koje smo imali čast videti u punoj njihovoj lepoti — započe stari, pošto se vratio za čelo stola — biće moje dvorkinje.

—Ovde, na mom dvoru, koji natkriljuje Raj i Pakao, ispuniće one svoj večni zavet — pronađe lisac kako da nama ugodi, reč ne pogazi i Hrista porazi.

U Raj nismo mogli. Puno će vremena proći dok se ne vratimo gore, ali naš povratak više ništa neće sprečiti. Doba silnih rajskih vladara otići će u sećanja.

—To je nedopustivo! — viknu Hrist i podiže se, bacivši salvetu u znak protesta. Bila je to, konačno, njegova pobuna. Nijedan anđeo ne ustade za njim. Oni što su ga se onda odricali, odrekoše ga se i sad.

— Sedi, i ne kvari nam večeru. Niko te ne dira — reče Satana, pa pokaza uokolo na mirna lica anđela i Đavole koji sijaše poput sunca. Žuti je stajao sam, a zgužvana salveta u punom tanjiru, tonula je na dno crvenog, mirisnog sosa.

Hrist sede, nemo gledajući ka Očevom prestolu, kao da očekuje kako će nas starac svakog časa oduvati u Pakao. Beše to Isusov kraj. Kraj, koji tek što je počeo, da bi trajao dugo i završio se potpunim zaboravom na malog, žutog anđela, koji se podigao na braću svoju.

Večera, najzad, bi poslužena. Nekima je zalogaj stajao u grlu. Nekima su pera s

krila počela da otpadaju od straha. Ja spustih šapu na belu usku ruku moje Zlatokose, i zasjah kao nekad dok je mladi anđeo visinama Raja plovio. Kraj nas je Satana blještao sjajem jačim od Boga.

— E, da sam nešto kao vi — vajkao se Bog — ne bi mi ovakav starac krojio, Mefisto moj. Niti bih ja čekao i predao se kao ti.

Nego ste vi svi meki. Ima u ovoj tvojoj više nego u svima vama skupa. Žensko je to. Ej, žensko!

Rađa. S ljudima — ljude. S Bogom — svetove — reče i pogleda Zlatokosu s iskrom u oku, dodirnuvši samo kraj ožiljka koji je provirio ipod plave haljine.

— Eh, lepoto moja, lepoto moja! — reče on i okrete glavu na drugu stranu. — Živeli mi, gosti dragi! Živeli, sinovi i snaje moje! Živeli! — nazdravljao je

stari, topeći se od miline. Zlatokosa se promeškolji i pogleda me ispod oka. —Znaš li ti šta si mi obećao? — upita tašto žensko, a noktići se zabiše u izvor

duha mog. Pali anđeo pun sjaja povi šiju. Slatka nožica lako nade put ka svetlosti njegovoj.

* * *

Koračao sam dugim, pustim hodnicima Očevih dvorova. Bejah umoran od

silnog posla koji se isprečio pred nama, prateći u stopu laganu promenu vlasti. Preuzimao sam brigu nad Rajem i Paklom, koje više nikakva granica nije razdvajala.

Asmodej je sada svoj sistem proširio i na nebesa, a Astarot se mojim i Azazelovim povratkom spasao i vratio svome poslu. Dušama se sada sudilo na više načina i po nekoliko aršina, pa je često dolazilo do zabuna i velikih neprilika.

Išao sam da čelo svoje odmorim na Zlatokosinom dlanu i skupim snagu za dalji rad. Njen dodir i lepa reč behu za mene jedini lek, a za duše smrtnih — milost božija koja je pala na njih i uzvisila ih.

Iz jednog od sporednih prolaza, zamišljen i povijen, pred mene banu Hrist. Žuteo se grđe no ikad. Lik bez pudera i ruke bez nacrtanih rupa, kao da nisu bili njegovi.

— Kojim dobrom? — presretoh ga, ne krijući posprdan ton. Kud on prođe, tu dobra nema.

— O, Mefisto! — trgnu se i nasmeši Isus, kao da sam mladi apostol, a ne prevejani Đavo kojeg je mačem sekao.

— Baš se od Gospođe tvoje vraćam. Bio sam da joj odnesem nešto — uvijao se, procenjujući da li je bio dovoljno ponizan ili da se još malo sagne.

—Opet si se uvlačio Zlatokosoj, Isuse? Treba to, treba. Ja što sam ti oprostio, to je zato što smo braća, i što moram da ti praštam. Kad ti je Satana ukazao milost, što ja da trčim pred rudu?

Nego Njoj nisi ništa, a ni Satana, bogami, ne može da joj naredi. Ni ja joj ne naređujem Isuse, nego ljubim papuču. Samo se ti uvlači. Trebaće ti. Kako su stvari krenule, ne bi me čudilo da one zavladaju umesto nas.

— Ako se to čudo jednog dana i dogodi, zna se ko ih je doveo — nije se dao žuti, pa se drznu i da podbode.

— Misliš, dok si ti bio gazda sve je teklo kao po loju, je li? Znao se red? — Znao se. To mi ne možeš poreći. — I neću, brate, ne poričem ti. Imaću ja tebe na umu kada budem birao

upravnika Pakla. Tamo treba čvrsta ruka. Red, rad i disciplina. — Mefisto — preseče me Isus — ti znaš da je Lucifer obećao da neće biti

rata i velikih lomova. — Otkad ti pa slušaš Lucifera, i otkad to Satanu Luciferom zoveš? — Ja znam za red, Mefistofelese. — To smo već čuli. Nego, slušaj ti mene, Isuse. To što je tebi Lucifer obećao, to

možeš da okačiš mačku o rep kad ti ja postanem gazda. Nego, ti lepo, blago meni, budi pametan pa dočekaj Gospodara kako dolikuje.

Recimo, možeš svečano, u znak pomirenja, da mi pokloniš moj sopstveni mač. Možeš, na primer, da organizuješ suđenje svetom Pavlu i ostaloj bagri.

Sve s porotom. Nikakva improvizacija. Po zakonu. Ti si tužilac, ja sudim, brane se sami ako hoće, a može i Voland da ih brani po službenoj dužnosti.

Sudimo za veleizdaju i pogubimo pred Rajskim vratima. Ili, bolje da ih damo mladim Demonima na dnu Pakla, pa da ih raščereče u tmini? Ne znam?

— Najbolje bi bilo bez mnogo prašine — nadovezao se Isus, koji je brzo shvatao poruke.

— Sveti Pavle je oduvek imao sumnjivu prošlost. Za njega ćemo, Đavole, lako nešto da iskopamo i da ga ocrnimo. Ja ću javno da ga napadam, a ti ga brani. Pristalice i oni koji su ga do juče na rukama nosili, sami će u Pakao da ga bace. Ti ćeš, Mefistofele, u njihovim očima da izgledaš kao pravedan i milosrdan gospodar. —

— Vidim ja da ćeš mi ti, Isuse, postati desna ruka. Bio bi greh da se zakopaš u Paklu.

— Za svetog Petra obojica znamo. Ti pogotovo, Mefisto. Onako slatko mutave, samo tvoja šapa može da napravi.

— Ne bih Petra da diramo. Taj je svoj posao odradio kako je znao. Šalji ga u penziju i puštaj mu ponekad koju drusnu kuvaricu. Lepo smo radili nas dvojica. Zasad Gavrila stavi pred vrata Raja.

I molim te, Isuse, poskidaj te toge, krpe i gluposti. Neću više da vidim apostolke i ostalu vašu konfekciju. Ukloni sva prethodna obeležja. Ništa ne sme da podseća na tvoju vladavinu. To ti je uslov da ostaneš tu gde si — završio sam ozbiljno i podigao šapu.

—I nemoj da ti padne na um da rovariš i spletkariš iza leđa. Od Lucifera imam naredbu, ne dozvolu, nego naredbu da te smesta pocepam i pošaljem u ništavilo na prvi znak. Ne kad dobijem dokaz, nego kad posumnjam uništiću svaki trag da si ikada postojao! — uneh mu se u lice. Ćutao je, kipteći od besa, ali ni reč nije prozborio. Nije imao šta da kaže.

Sve mu je bilo oprošteno. Samo je opomenut da ne pokuša drugi put, jer ja sam jedva čekao da posumnjam.

Ostavljen je tamo gde je i bio. Niko mu se nije svetio, niko ga nije popreko ni pogledao. Azazel je jedini s gađenjem okretao glavu i nije hteo da ga pusti blizu sebe.

Smenjen je, i to bez mnogo buke. Sve molitve njemu upućene počeše meni da stižu. Oni koji se raspeću obraćaju Mefistofela mole. I ako ikad bude drugog dolaska Mesije, ja ću smrtnima doći umesto njega.

Prolazi doba strašne vladavine žutog anđela. Sporo, neprimetno, ruši se građevina nikla na lažnim objavama i prorocima. Raj koji je postao nagrada pokornima ponovo će biti odmor za svaku dušu.

— Mefistofeles te ne laže, i sve što ti je on rekao stoji ti kao da si od mene napismeno dobio — reče Satana, koji je prolazio hodnikom i iz daljine čuo naš razgovor.

— Pretite mi? — doviknu Hrist. — Ne pretimo, već praštamo — odgovori Satana i okrete mu leđa. — Ideš li, Mefisto? — upita me i pođe, ne osvrnuvši se na žutog Isusa,

kojeg je ostavio za sobom. — Prgav je mali, ali zlata vredi — promrmljao je usput Satana, smeškajući

se. —Samo gledaj, Mefisto, kako će on svoje sluge da rasproda. Sve da bi

sutra skupa s tobom vladao i pomagao ti da sprovedeš naš naum. Biće on veći Đavo od mene i tebe skupa.

— Čudni su putevi božiji, Satano. — Čudni Mefistofelese Arhanđele. Vijugaju, padaju i penju se, jedan s

drugim upleteni. Nove smo otvorili, Mefisto, a novi putevi nove raskrsnice imaju, puteljke i odmoriš ta.

—Nego, Satano, ne čini li se tebi da će tim putevima koračati više boginja no bogova?

—I red je. Prolazi vreme muških bogova. Nijedna Majka ne bi činila ono što Otac uradi s nama.

Skupa uđosmo u blistave odaje moje Zlatokose. Sedela je s Mihajlom i Bogom, koji su, matori, uživali u lepoti Njenoj i beskrajno vreme kraj mlade leponoge seni, kraćim činili.

—E, pa odosmo mi — reče Mihajlo kad nas ugleda na vratima. —Da znaš, Mihajlo. Isus je otišao, a dušica mora da se odmori. Mora —

dopuni ga Bog, pa poljubivši ruku Zlatokosoj, namignu meni u prolazu. — Kad kažem da se odmori, mislim da se stvarno odmori, Mefistofelese sine.

Nemoj da navaljuješ kao dete na lilihip — dobacio mi je u pola glasa i Satanu povukao za sobom.

— Ti nisi obavezan svaki put da se pozdravljaš kad dođeš. Mladica će strah da navuče, a ima neko ko ne može da te iščeka. Peva bre, peva, peva, dušu ispeva — žalio se Otac.

— Do juče tužbaljke, naricaljke. Sad udara samo ljubavne. Te moj dragi ovo, te moj dragi ono, te ja mlada, a on lep. Gde nađe pevačicu, sine moj Satanele, ludi, ludi Lucifere — gunđao je Bog.

— Ne volim kad se Isus muva uokolo — reče razmažena, mačkooka sen, mahnuvši Satani kojeg odvukoše Mihajlo i Bog.

— Uvek me boli ovde — kaza gotovo plačno i dodirnu se po ožiljku. — I ništa mi ne treba od njega! Šta će mi ovi pokloni?! Sve mu vrati i ne daj

više da me gnjavi.

Uzalud se on trudi. Nikad mu ja neću oprostiti — kaza Zlatokosa boginja i gurnu Isusove poklone crvenom papučicom. Moj pečat blistao je s Njenih stopala.

Prislonili čelo davolsko uz spržena nebesa svoja — uz ožiljak jarki koji je ružio lepotu Njenu. A ispod modrog traga Hristovog mača, u dubini duše Zlatokose moje, novi je život kucao. Iz ljubavi paloga anđela i leponoge smrtne, nova su se nebesa rađala.

Scan, OCR i prelom : BABACBABACBABACBABAC