- Општесловенски карактер рада Ћирила и Методија и њихових ученика потврђен је у великим тековинама њихове делатности: словенско писмо, словенски књижевни језик, словенска црква и словенска књижевност.

- За рад Словенске браће и њихових ученика везан је настанак словенске преводне и изворне књижевности. Најпре су превођене богослужбене књиге потребне за свакодневни црквени обред: Јеванђелистар, Псалтир, Апостол, одабране црквене службе, Стари завет...

- Оригинално стварање је започело у моравско-панонском периоду, а добило пун замах у другом, бугарско-македонском периоду. Најзначајнији изворни списи су о Ћирилу и Методију. (Панонске легенде)

- Основни жанрови култне књижевности код Словена су: житије, похвално слово и служба.

- Најстарија филолошка расправа је О писменима, чији се аутор назива Црноризац Храбар.

- Српскословенски језик је основни али не и једини језик којим се код нас писало у средњем веку. У Србији је као и у др. земљама Источне Европе владала диглосија, тј. упоредо с књижевним, српскословенским, коришћен је и народни језик (који се у науци назива старосрпским).

- Писмо Кулина бана је најстарији споменик народног језика, из 1189. г.

- Српска редакција као и бугарска, руска и др. редакције старословенског језика представљају варијанте заједничког књижевног језика православних Словена у средњем веку и потоњим вековима, све до епохе стварања нових књижевности.

- Прве српскословенске књиге заслужују пажњу не само због језика, већ и као књижевни и уметнички споменици. Мирослављево јеванђеље је најлепши српски ћирилски споменик средњег века. Григорије Дијак је први радник на нашој старој књизи чије нам је име познато.

- Византијска културна оријентација била је пресудна у свим областима културног живота па и у књижевности. Српска књижевност у средњем веку представља саставни део државног и црквеног живота. Готово је сва религиозна, али није сва црквена; није стварана само по манастирским ћелијама. Црквени људи нису били главни носиоци културног живота у Србији средњег века.

- По примеру византијских царева и чланова царске куће, српски владари су били добри познаваоци уметности. Поред владара иницијатори културе били су и великаши. Своје место у ширењу културе имале су и жене.

- У периоду од 12. до 15. в. наши владари су уз наш књижевни језик знали и др. језике. Стварали су библиотеке. Круг читалаца је проширен на нижу властелу, свештеничку и чиновничку децу, трговце и занатлије. -Књиге, мада ретке, биле су лепе, често прави уметнички предмети. Писане су на пергаменту и хартији добрим мастилом, лепо повезане. Украшаване су орнаментима, иницијалима и минијатурама.

- Појмом стара српска књижевност обухваћена је обимна преводна књижевност и оригинална књижевност која се развила на тлу тог наслеђа.

- Наша средњовековна преводна књижевност, иако само делимично сачувана, показује велико богатство и разноврсност. Обухвата библијске списе, апокрифну литературу, хагиографију, црквено беседништво, наративну прозу у коју спадају романи, приповетке и басне, затим историографију, правна дела и др. видове учене књижевности.

- Међу многобројним преведеним делима најважнији је Роман о Александру (Александрида). Спада у најчитаније и најутицајније књиге нашег средњег века и многи мотиви из ње су ушли у усмену традицију. Био је лектира владара и ратне властеле.

-Српска средњовековна књижевност почиње са Савом Немањићем и Стефаном Првовенчаним. Обојица су написали житије о свом оцу, Стефану Немањи.-На целу преднемањићку историју пао је вео заборава.

- Немања је за време своје владавине подигао велики број цркава и манастира, међу којима су најпознатији Ђурђеви ступови и Студеница. Манастири су постајали мала национална језгра која су израстала у културне центре и расаднике књижевне делатности. Од српских манастира посебну улогу имао је манастир Хиландар у Светој гори, кога су основали Стефан Немања и његов син Сава, а који је кроз векове сачувао континуитет свог духовног зрачења.

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Студеница

- У књижевној делатности Св. Саве сустичу се три основна вида књижевности немањићког доба: биографски, литургијски и правни. Сава је зачетник нашег средњовековног законодавства. Од њега потичу први манастирски устави, типици.

Свети Сава (око 1175–1235)

Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Номоканон (Крмчија), а сигурно да је учествовао у стварању Немањине Хиландарске повеље. То је, иначе, први изворни текст старе српске књижевности написан на српскословенском језику, први спис у коме Срби говоре о себи као народу.

Живот господина Симеона је прва српска биографија, уводни део Студеничког типика. То је једина хагиографије без чуда. Наратор и сведок смрти је син Немањин. Смрт је приказана као кулминација живота који је од почетка окренут Христу.

Служба Светом Симеону је прва служба, од које почиње развој наше литургијске поезије

Стефан Првовенчани (1165–1227), средњи син Немањин, владао од 1196. до 1227.

Живот и подвизи Светог Симеона (око 1216.г.) прва је наша целовита и самостална биографија

„... његов ум се диже у висину као неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се истргао и у висину узлетео да дође до онога бесмртнога и светога источника.“

Жича

- Теодосије, монах манастира Хиландара

Живот Светог Саве Живот Петра Коришког

- Доментијан, угледна личност у светогорском монаштву, први је биограф Св. Саве

Живот Светог Саве (1254)

- Од Маричке битке (1371) до пада Смедерева (1459) књижевност чини посебну целину, раздобље у многоме различито од претходног, немањићког доба.

Кнез Лазар

Грачаница

Деспотица Јелена, жена Угљеше Мрњавчевића, а после смрти монахиња Јефимија (око 1349 – после 1405) прва је српска песникиња.

Туга за младенцем Угљешом, најстарији текст Јеленин угравиран је у позлаћене сребрне плочице на сасвим малом диптиху, украшеном бисером и драгим камењем. Ту иконицу, којом је њен син дарован на крштењу, послала је на гроб синовљев. На спољашњим странама иконице дала је да се уреже запис, настао између 1368. и 1371. Пун је бола и нежности. Не заборављајући мртве родитеље, она своје мисли упућује своме умрлом сину кога не може да прежали. Млада мати се исповеда да, поред све своје вере, не може да не жали за чедом. У старој српској књижевности је то први пут да једна жена отворено и директно говори о материнском осећању и своме детету.

Она прецизира да Србији треба помоћ светих ратника и војника. Сећа се како ју је кнез свесрдно примио на двор. Она се не обраћа Исусу, већ светитељу кога је знала и у чијој породици продужава да живи, и утолико су њене речи дирљивије и интимније. Иако изразито исповедан, тон записа је достојанствен и господствен. Похвала је рађена у време када су Лазареви синови, Стефан и Вук, ратовали за Бајазита против Монгола на челу са Тамерланом.

Завеса за царске двери у Богородичиној цркви у Хиландару

Похвала кнезу Лазару (1402) на покрову за ћивот са моштима кнеза Лазара у Раваници. На црвеном атласу је извезен текст златним концем и уоквирен бордуром са мотивима лозице и лишћа. Текст је изразито песнички и родољубив. Указавши на врлине кнеза као човека и владара, уз дивљење његовој храбрости да изађе у сусрет непријатељу његове земље и хришћанске цркве, радије спреман да погине него да се преда, Јефимија му упућује страсну и дугу молбу за помоћ.

ЉубостињаКнегиња Милица

- Средњовековна Србија је имала кратко раздобље сјајне обнове у доба деспота Стефана Лазаревића (1377–1427, владао 1389–1427). Био је просвећени владар, књигољубац и мецена, писац. За само неколико година, обнављјући земљу, градећи палате, цркве и школе, реформишући војску и законе о рударству и трговини, млади српски деспот ће подићи једну од економски најстабилнијих земаља тадашње Европе. У својој задужбини у цркву Св. Тројице у Ресави (Манасији) основао је јединствену преписивачко-преводилачку школу, опремио је изванредном библиотеком и у њој окупио водеће интелектуалце свог времена.

Мермерни стуб на месту смрти деспота Стефана Лазаревића у дворишту цркве у Марковцу

Кула Небојша

Манасија

Похвално слово кнезу Лазару

Слово љубве, песничка посланица, добро осмишљен текст и очигледно дуго рађен. О томе сведочи и акростих. Настала је у тренутку када је деспот веровао да може живети у љубави с братом Вуком, песма је ведра, а њену ведрину појачава његово слављење природе и позивање младића и девојака на љубав. Мотив духовне и чулне љубави се дивно уклапају. Сензуални елементи и световни тон чине дело оригиналним и новим у нашој средњовековној књижевности. У деспотовом делу је први пут с великом слободом и полетом опевана радост од природе и љубави.

Натпис на косовском стубу

- Писао је у време кад је у нашем културном животу расло интересовање за историју и античке писце. Световни елементи дошли су у његовим делима до пуног израза.

Живот деспота Стефана (1431) Повест о словима

- Константин Филозоф, избеглица из Бугарске, у Србију је дошао вероватно 1411. г; живео је у Београду све до деспотове смрти. Умро је после 1439. г.