Граматика српског језика

Граматика српског језика

1. Граматика као наука

Граматика је наука која изучава правила употребе неког језика. Предмет граматике су гласови (фонетика и фонологија), врсте и облици речи (морфологија), правила творбе речи и стварање нових речи, синтагме и реченице и правила за њихово састављање (синтакса).

2. Основне језичке јединице

2.1 Глас

Глас (фонема) је најмања јединица говора. Глас нема значење али се гласовима се стварају речи које га имају. Реч може да садржи и само један глас, а заменом или додавањем гласова у речи стварају се нове речи.

У писаном језику сваки глас се означава посебним знаком. Овај знак се назива слово (графема).

2.2 Реч

Реч је један глас или скуп гласова којима је придодато неко значење.

2.3 Синтагма

Синтагма је скуп речи које се користе заједно и међусобно се допуњују у значењу, чинећи целину својим заједничким значењем и функцијом у реченици. леп дан, врло добра књига, брзо сакупљајући мрвице

2.4 Реченица

Реченица је скуп речи којима се изражава целовита мисао.

У писаном језику реченица почиње великим словом, а завршава се тачком знаком питања или знаком узвика.

Граматика српског језика

3. Гласови

Српски језик има тридесет гласова: А, Б, В, Г, Д, Ђ, Е, Ж, З, И, Ј, К, Л, Љ, М, Н, Њ, О, П, Р, С, Т, Ћ, У, Ф, Х, Ц, Ч, Џ, Ш. За писање српског језика могу се користити два писма ћирилица и латиница. Оба писма имају по 30 слова, с тим да се у латиници три гласа пишу комбинацијом два знака. У латиници гласови имају редослед: A, B, C, Č, Ć, D, Dž, Đ, E, F, G, H, I, J, K, L, Lj, M, N, Nj, O, P, R, S, Š, T, U, V, Z, Ž.

Упоредни преглед ћириличног и латиничног писма

Ћирилица Латиница

А а A a

Б б B b

В в V v

Г г G g

Д д D d

Ђ ђ Đ đ

Е е E e

Ж ж Ž ž

З з Z z

И и I i

Ј ј J j

К к K k

Л л L l

Љ љ Lj Lj

М м M m

Н н N n

Њ њ Nj nj

О о O o

П п P p

Р р R r

С с S s

Т т T t

Ћ ћ Ć ć

У у U u

Ф ф F f

Х х H h

Ц ц C c

Ч ч Č č

Џ џ Dž dž

Ш ш Š š

Гласови се стварају када ваздух струји кроз говорни апарат човека. Звучни гласови настају

треперењем гласних жица, а безвучни шумовима који настају проласком ваздуха кроз препреке

говорних органа.

Граматика српског језика

Говорни апарат чине плућа, душник и гркљан, гласне жице, ресица, усна и носна дуља,

предње (меко) и задње (тврдо) непце, језик, усне и зуби.

Гласове који се формирају проласком ваздуха кроз усну шупљину називамо оралним и то је

већина гласова српског језика. Гласопви М, Н и Њ се формирају тако што ваздушна струја

делом пролази и кроз носну шупљину па њих зовемо назалним гласовима.

3.1. Врсте гласова

Самогласници - вокали

Самогласници су гласови који могу да се певају и звуче као тонови. Они су звучни у могу се изговарати сами. Ови гласови су носиоци нагласка и слога у речи.

Самогласници су А, Е, И, О и У.

Глас Р може да има улогу самогласника и тада га зовемо слоготворно (вокално) Р. Примери: крст, првак, мрдати

Гласови Л и Н такође могу да буду слоготворни у речима страног порекла.

Приликом изговора самогласника језик се у усној дупљи може покретати водоравно и усправно. Водоравно може заузети предњи, средњи и задњи положај а усправно високи, средњи и ниски положај.

Према положају језика у усној дупљи смаогласници су:

И - високи предњи самогласник Е - средњи предњи самогласник А - ниски средњи самогласник О - средњи задњи самогласник У - високи задњи самогласник

Сугласници - консонанти

Сигласници су гласови који се не могу певати јер се при њиговом изговору говорни органи постављају у такав положај да представљају препреке проласку ваздушне струје.

У ове гласове спадају: Б, В, Г, Д, Ђ, Ж, З, Ј, К, Л, Љ, М, Н, Њ, П, Р, С, Т, Ћ, Г, Х, Ц, Ч, Џ, Ш.

Сигласници се могу разликовати према звучности, месту изговора и начину изговора.

Подела према звучности

Звучни: Б, Д, Г, З, Ж, Ђ, Џ

Безвучни: П, Т, К, С, Ш, Ћ, Ч, Ф, Х, Ц

Неутрални: М, В, Р, Л, Н, Љ, Њ, Ј. Неутрални сугласници (познати као изразито звучни) названи су гласници (сонанти) јер при њиховом изговору гласнице трепера као и код самогласника.

Подела према месту изговора

Уснени (лабијални): П, Б, М

Усненозубни (лабиодентални): Ф, В

Зубни (дентални): Т, Д, С, З, Ц

Надзубни (алвеоларни): Л, Р, Н

Предњенепчани (палатални) меки: Ј, Љ, Њ, Ћ, Ђ

Предњенепчани (палатални) тврди: Ш, Ж, Ч, Џ

Задњенепчани (веларни): К, Г, Х

Граматика српског језика

Подела према начину изговора

Струјни (фрикативни), препрека је у виду теснаца и глас се формира струјањем ваздуха између препрека: Ф, С, З, Ш, Ж, Х

Праскави (експлозивни), приизговору се ствара поптуна препрека ваздушнојструји, која се нагло отклања: П, Б, Т, Д, К, Г

Сливени (африкате), препрекаје потпуна али се неотклања нагло већ постепено. Ови гласови су сливени од елемената два гласа: Ц, Ћ, Џ, Ћ, Ђ

3.2 Гласовне промене

Једначење сугласника по звучности

Једначењу по звучности подлежу шумни звучни и безвучни сугласници. Сонанти (В, Ј, Р, Л, М, Н, Љ, Њ), иако сами по себи звучни консонанти, не подлежу овој врсти једначења сугласника.

Већина звучних и безвучних сугласника чини звучно-безвучне парове, те сугласник захваћен једначењем прелази у свој парњак, у зависности од сугласника који му претходи: ако се испред безвучног нађе звучан сугласник, безвучни прелази у свој звучни парњак и обрнуто – ако се испред звучног нађе безвучни самогласник, он прелази у свој безвучни парњак. Три безвучна самогласника немају своје звучне парњаке: Ф, Х, Ц. Остали су:

вучни Б Г Д Ђ Ж З Џ

Безвучни П К Т Ћ Ш С Ч

Од једначења по звучности се одступа у три случаја:

Кад се Д нађе испред С или Ш (одступити, подсећи, надстрешница, представити, председник, градски, људски, судски, људство, судство, сродство, господство итд.) У осталим случајима (осим будчега – ген. од будшто) Д испред осталих безвучних сугласника обавезно прелази у Т: откопчати, претпоставка, потчинити, отчепити итд.

Донекле правило неједначења сугласника испред С важи и за Ђ. Нема једначења у речима: вођство, а боље је лођски него лоћски (Лођски, а не Лоћски устанак). Донекле се избор између -ђски и ћски оставља писцу на избор.

На саставу сложеница се одступа од правила једначења по звучности.

У речима страног порекла сугласничке групе често остају непромењене.

Једначење сугласника по месту творбе

Струјни зубни сугласници С и З ипсред непчаних сугласника прелазе у Ш и Ж. Сугласник Н се испред уснених сугласника Б и П мења у М.

Изузеци од овог једначења су:

- На саставу речиизмеђу префикса и основе које почиње гласовима Љ или Љ.

- На споју сложеница испред уснених сугласника Н остаје непромењено.

Граматика српског језика

Палатализација

Задњенепчани сугласници К, Г и Х испред самогласника Е и И прелазе у предњенепчане сугласнике Ч, Ж и Ш. Сугласник Ц испред И прелази у Ч. Палатализација се врши и испред непостојаног А.

Изузеци када се палатализацијa не врши:

- У присвојним придевима на -ин који су добијени од именица које се завршавају на -ка, -га и -ха.

- У хипокорситицима и речима од мила.

Сибиларизација

Задњонепчани сугласници К, Г и Х прелазе у зубне сугласнике Ц, З и С ако се налазе испред самогласника И.

Изузеци када се сибиларизација не врши:

- У личним именима: Анки, Олги, Десанки.

- У именицама, у групама цк, зг, сх, тк, ћк и чк: патки, тезги, коцки, мачки.

- У речима у којима би се променом значење учинило нејасним или би се и оно променило: сека - секи (не сеци), бака - баки (не баци), лутка - лутки (не лутци).

- У именицама женског рода које означавају географску или националну припадност: Јапанки, Ужичанки, Словенки.

- За неке речи су дозвољени дублети: битки - бици, кћерки - кћерци, маски - масци, Пожеги - Пожези.

Јотовање

Ненепчани сугласници испред гласа Ј прелазе и непчане: Д у Ђ, Т у Ћ, Л у Љ, Н у Њ, З у Ж, С у Ш. Уснени сугласници П, Б и М и збноуснени сугласник В, испред самогласника Ј, прелазе у групе ПЉ, БЉ, МЉ и ВЉ.

Примери: тврд+ји = тврђи, брз+ји = бржи, бел+ји = бељи, црн+ји = црњи грм+је = грмље, сув+ји = сувљи, глуп+ји = глупљи

Непостојано А

Самогласник А нестаје у неким облицима речи. Оно је названо непостојано А. најчешће се јавља у номинативу једнине и генитиву множине именица мушког рода (двојац - двојца - двојаца, гњурац - гњурца - гњураца, момак - момка - момака, борац - борца - бораца), у генитиву множине неких именица женског и средњег рода (девојка - девојака, вишња - вишања, сестра - сестара, писмо - писама, једро - једара) и у придевима мушког рода у номинативу једнине (миран, ведар, кадар, чудан)

Изузеци: непостојано А се не јавља у генитиву множине именица које се завршавају на А а чија се основа завршава на сугласничке групе ст, зд, шт и жд: башта, ласта, бразда

Прелазак Л у О

Глас Л на крају слога или на крају речи прелази у самогласник О. У именицама које се у номинативу једнине завршавају суфиксом -лац Л прелази у О у свим падежима осим номинатива једнине и генитива множине.

Изузеци: неваљалац - неваљалца, зналац - зналца

Упрошћавање сугласничких група и губљење сугласника

Граматика српског језика

Када се два иста или слична сугласника нађу један поред другог, они се стапају у један. Често, овој промени претходи једначење сугласника. Губљење сугласника се јавља и код сугласничких група које су тешке за изговор (-стн-, -стк-, -стб-, -ћски). Сигласници Д и Т се губе испред сливених сугласника Ц, Ч, Ђ и Џ.

Примери: беззуб > безуб, петдесет > педесет, предци > преци, радостна > радосна, отца > оца, сладоледџија > сладолеџија

Изузеци: - сугласник Ј се удваја у суперлативима придева и прилога који почињу гласом Ј (најјачи, најјаснији, најјужнији, најјаднији - у неким сложеницама не долази до упрошћавања (ваннаставни, транссибирски) - правило се не примењује ако би се упрошћавањем значење учинило нејасним или би било промењено (отцепити, потчинити, отчепити) - у неким речима страног порекла (спортисткиња, протестни, телефонисткиња)

3.3 Акценти

Слог

Целина од једног (самогласник) или више гласова који се изговарају једним артикулационим покретом зове се слог. Њега чини самогласник, сам или са једним или више сугласника.

Границе слогова у речи

Када је у речи на првоме месту сугласник а за њим самогласник, граница између слогова је испред сугласника а иза самогласника: ле|по|та, ле|ди|на, ли|ва|да, ла|ко|ћа, ку|ћа, ли|па, си|па|ти, на|ли|ти, се|ки|ра, цр|ве|но итд.

Када се у средини између самогласника нађе сугласник, граница слога је увек испред њега: стре|ла, при|лог, А|ница, И|ван, А|вала, И|лија итд.

Када се у средини речи нађу два или више сугласника, они у зависности од њихове природе и од дужине самогласника у претходном слогу, или сви чине саставни део наредног слога, или су једни од њих део претходног, а други део наредног слога.

Струјни сугласници се везују са сугласником иза њих, и зато скупови сугласника са неким струјним на првом и било којим другим сугласником на другом месту улазе у састав другог слога: зве|зда, ла|ста, зви|ждати, мо|згати, безду|шни, послу|шно, гро|жђе, ли|шће, уда|хнути, кро|фна итд.

Прави сонанти (в, ј, л, љ и р) повлаче са собом у целину слога остале сугласнике испред себе. Отуда, када је у средини речи скуп сугласника, у коме је на другом месту неки прави сонант, уколико и на првоме месту није исто један од тих гласова, сви сугласници тог скупа припадају наредном слогу: му|дрост, је|два, по|длост, ме|мљив, хра|нљив, зе|мља, ма|чји итд. Међутим, ако су оба сонанта истог места образовања, онда је граница слога између њих, као нпр. у речи трам|вај.

Ако се испред било какве групе сугласника налази дуг слог, комплетна група сугласника улази у други слог: Па|вле, а|лва, пра|вда, же|дна, мá|чка итд. У случају да је у тој групи сугласника на првом месту сугласник ј, он и иза дугог самогласника припада првом слогу: мај|ка, гај|де, мај|чин, сјај|но итд.

Акценат (нагласак)

Често се у речи поједини гласови (увек самогласници) истичу снагом и висином (тј. јачином и тоном) од осталих гласова. Ово истицање (наглашавање) назива се акценат. Слог у коме се налази овај наглашени самогласник назива се акцентовани слог.

Од акцента речи често зависи и њено значење. Примери речи истог облика којима различит акценат даје различито значење: грд (временска непогода) и град (велико насељено место), дуга (природна појава после кише) и дуга (придев у женском роду), сала (множина именице сало), и сала (дворана), купити (скупљати) и купити (узети за новац) итд.

Граматика српског језика

Подела акцената

Наш стандардни акценат заснива се на систему новоштокавских говора - четири акцента и неакцентовани квантитети. Од четири акцента два су кратки а два дуги. По природи су двојаки: једни су силазног а други узлазног карактера, па се зато и зову: краткосилазни, дугосилазни, краткоузлазни и дугоузлазни.

Акценти се означавају на следећи начин:

краткосилазни: а�

дугосилазни: а�

краткоузлазни: а̀

дугоузлазни: а́

Напомена

Не треба мешати знак за дугосилазни акценат и угласти знак дужине (циркумфлекс) који изгледа као обрнуто латиничко слово v (^) изнад продуженог самогласника. Више о томе у одељку за правопис (овде линк).

Послеакценатска дужина

Ненаглашени слогови могу бити такође дуги и кратки.

Ненаглашене дужине могу бити на било ком слогу иза акцента, а испред акцента их нема, а означавају се цртом изнад самогласника у продуженом слогу: ā.

Место акцента у речи

Наглашене једносложне речи могу имати само силазни акценат, било кратки или дуги: па�с, ја�з, га�д, гла�д итд.

С изузетком неких сложених и страних речи, нагласак никад није на последњем слогу: ба�ба, ж̀ена, ма�јка, к̀олено, у̀здāрје итд.

Акценти унутрашњих слогова у речи могу бити само узлазни.

Проклитике

Речи које се изговарају заједно са наредном речју, чинећи с њом акценатску целину, називају се проклитике.

Енклитике

Енклитике чине изговорну целину с претходом речју и наслањају се на њу (ПИТА те, ЗАШТО си).