Mreža za održivi razvoj Srbije (MORS)

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i obaveze Srbije u domenu liberalizacije kretanja kapitala odnosno trgovine poljoprivrednim zemljištem

Analiza potencijalnih problema i predložena rešenja

U Beogradu, 15.12.2014.

1

Sadržaj: 1. Uvod 3.

2. Vladavina zakona i principi dobre uprave 4.

3. Šta je tržište zemljištem, i zašto je važno razvijati ga 6.

4. Tržište zemljištem u Republici Srbiji 7.

5. Zašto u Srbiji postoji otpor ideji prodaje poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima

9.

6. Zašto je potrebno promeniti Zakon o poljoprivrednom zemljištu

13.

7. Primeri zemalja koje u svojim zakonima imaju restriktivne režime za sticanje svojine nas poljoprivrednim zemljištema

14.

8. Socio ekonomski pokazatelji u Republici Srbiji

17.

9. Zaključak

20.

10. Literatura i izvori 22.

11. Dodatak 23.

2

1. Uvod

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), koji je Srbija potpisala sa Evropskom unijom 2008. godine, predstavlja signal jasne rešenosti države da svoje zakonodavstvo i praksu prilagodi tekovinama EU. To je takođe i neophodan uslov da jedna država pristupi procesu pregovora za priključenje EU, odnosno da započne proces izmena i dopuna postojećih i usvajanja novih zakona u okviru svih 35 poglavlja. Za Srbiju, koja se još uvek bori sa procesom tranzicije, jedan od najvećih izazova biće uspostavljanje tržišne ekonomije, odnosno prelazak sa kontrolisane na slobodnu trgovinu.To podrazumeva neuporedivo manji uticaj države na tržišna zbivanja, čime se podstiče konkurencija i preduzetnički duh. Zadatak državnih institucija jeste donošenje i sprovođenje takve zakonske regulative koja podstiče razvoj slobodnog tržišta, ali i otvorenost za komunikaciju sa građanima, kako bi se javne politike kreirale u skladu sa potrebama onih kojima su i namenjene. Državne institucije takođe treba da podstiču kontrolu i nezavisni monitoring svog rada, da neguju transparentnost i da ne rade na štetu građana. Ukratko, to znači vladavinu zakona i dobru upravu. To su oblasti u kojima Srbija, na žalost, još uvek ima velikih poteškoća. Dosadašnja iskustva država kandidata prilikom predpristupnih pregovora pokazala su da sam proces prilagođavanja zahtevima EU ide mnogo sporije, a time stvara i mnogo veće troškove, kada državne institucije ne sarađuju sa civilnim društvom. Upravo zbog toga, za process pregovora Srbije i EU po prvi put su date i zvanične preporuke da se insistira na većoj transparentnosti pregovora, da državne institucije i organizacije civilnog društva budu partneri, kako bi se iskoristili svi raspoloživi resursi i znanje. Na taj način, bilo bi mnogo lakše rešiti i mnogobrojne predrasude, poluinformacije i dezinformacije koje kod velikog broja građana u Srbiji stvaraju otpor i neraspoloženje kada god se pomene proces pristupanja EU.

Naime, izuzetno loša ekonomska situacija, kontinuirani pad životnog standarda, udruženi sa lošom upravom i problemima u implementaciji zakona, u Srbiji stvaraju društvenu klimu ispunjenu nepoverenjem, osećajem opšteg beznađa i grčevitim otporom bilo kakvim promenama, s obzirom da su dosadašnje promene u svesti građana povezane sa sve lošijim životom. U takvim uslovima, potrebno je građane neprestano informisati i edukovati ne samo o njihovim obavezama već i o njihovim pravima. Proces pristupanja EU je prvenstveno proces promene svesti građana koji su izašli iz jednog sistema (socijalističkog i do određene mere nedemokratskog) i sada treba da nauče pravila drugog (kapitalističkog i demokratskog).

3

Nedorečenosti u shvatanju i tumačenju demokratije nastaju zbog razlike između same ideje i oblika koji demokratija poprima kada se realno primeni kao koncept društvenog uređenja. Problemi shvatanja demokratije leže i u različitim nivoima na koji pojedinci shvataju i doživljavaju svoja individualna prava, odnosno da li su, i na koji način, upoznati sa svojim pravima. Po ovom pitanju, promena svesti u Srbiji potrebna je kako kod građana, tako i kod donosioca odluka i zaposlenih u državnoj upravi. To zahteva vreme i promišljen pristup, nikako se ne sme stvarati utisak prisile jer to dovodi do otpora. U konačnici, Srbiji se želi pomoći da postane uređena država, pa onda to mora biti urađeno uz puno uvažavanje njenih specifičnih okolnosti (naročito se u obzir mora uzeti specifična geo-politička situacija Republike Srbije) i dato dovoljno vremena da se stvari promene.

2. Vladavina zakona i principi dobre uprave

Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), a zatim i početkom pregovora sa EU, Srbija se, između ostalog, obavezala da će reformisati i depolitizovati državne institucije, koje u uređenom sistemu predstavljaju servis građana i rade u korist svih svojih građana, a ne povlašćenih pojedinaca. U ovom momentu, većini stanovnika Srbije, uključujući i zaposlene u javnoj upravi, ovo još uvek nije jasno, pa zato postoji vrlo izražen problem u domenu vladavine zakona i dobre uprave.

Dobra uprava podrazumeva da država: • postupa isključivo po zakonu; • stručno i efikasno odgovara na zahteve građana; • okrenuta je potrebama građana i njihovom ispunjavanju; • otvorena je i lako dostupna građanima; • prema građanima postupa sa uvažavanjem i pažnjom; • prihvata i ispravlja sopstvene greške; • ne nanosi štetu građanima; • jednako postupa sa građanima u istim ili sličnim situacijama; • ne diskriminiše građane (bez obzira na nacionalnu pripadnost, pol, rasu, boju kože,

etničko i socijalno poreklo, jezik, religijsko uverenje, stav i mišljenje, političko opredeljenje, pripadnost nacionalnim manjinama, imovinu, godine, seksualno opredeljenje, mesto rođenja, sposobnosti);

• ne zloupotrebljava svoja ovlašćenja; • nezavisna je i nepristrasna; • štiti privatnost podataka građana; • blagovremeno postupa po zahtevima građana.

4

Srpska svakodnevnica je ispunjena primerima neimplementacije usvojenih zakona, pogrešne ili parcijalne primene,proizvoljnog tumačenja zakona, zloupotrebe službenog položaja, što udruženo sa visokim stepenom korupcije, predstavlja najozbiljnije prepreke za uspostavljanje vladavine zakona i principa dobre uprave. S obzirom da se zakoni donose da bi zaštitili i garantovali prava,sasvim je jasno da svaka zloupotreba zakona, njihovo pogrešno ili proizvoljno tumačenje, zapravo predstavljaju narušavanje ljudskih prava, a bez vladavine prava nema ni govora o pravnoj državi. Problemi u sprovođenju zakona i principa dobre uprave, direktno bi se mogli odraziti i na segment SSP-a koji se odnosi na uspostavljanje slobodnog tržišta nekretnina (član 63 – liberalizacija kapitala), što podrazumeva i trgovinu zemljištem. U prilog tome govore i nepravilnosti koje su do sada uočene u procesu trgovine poljoprivrednim zemljištem u Srbiji (netransparentnost procesa, nedosledno sprovođenje postojećeg Zakona o poljoprivrednom zemljištu, zloupotrebe prilikom nadmetanja, podređen položaj malih poljoprivrednih proizvođača i sl.).

S druge strane postoji kolizija zakona, što ostavlja dodatan prostor za špekulacije sa poljoprivrednim zemljištem. Ustav, kao najviši pravni akt Republike Srbije, ime nekoliko članova koji se odnose na svojinska prava stranaca, državnu imovinu i poljoprivredno zemljište.

Svojinska prava stranaca Član 85. Strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnostima, u skladu sa zakonom ili međunarodnim ugovorom. Stranci mogu steći pravo koncesije na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa, kao i druga prava određena zakonom. Državna imovina Član 87. Prirodna bogatstva, dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. U državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava, u skladu sa zakonom. Fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđen zakonom. Prirodna bogatstva koriste se pod uslovima i na način predviđen zakonom. Imovina autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, način njenog korišćenja i raspolaganja, uređuju se zakonom.

5

Zemljište Član 88. Korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini, je slobodno. Zakonom se mogu ograničiti oblici korišćenja i raspolaganja, odnosno propisati uslovi za koriščenje i raspolaganje da bi se otklonila opasnost od nanošenja štete životnoj sredini ili da bi se sprečila povreda prava i na zakonom zasnovanih interesa drugih lica. Detaljni uslovi za svaku tačku ponaosob propisuju se posebnim zakonima. Problem je što su ti zakoni napisani nepotpuno, tako da ostavljaju prostor za slobodno tumačenje, ili kako bi se reklo “za korišćenje rupa u zakonu”. Te rupe u zakonu se u Srbiji obilato koriste. Na primer, za precizno definisanje uslova i načina korišćenja zemljišta u državnoj svojini donet je Zakon o poljoprivrednom zemljištu koji zabranjuje stranim državljanima sticanje vlasništva na poljoprivrednom zemljištu. Međutim, privatizacijom poljoprivrednih preduzeća stranci su, registrujući svoju firmu kao domaću, već postali vlasnici i poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Takođe, Zakonom o privrednim društvima, stranci mogu da osnuju lokalno preduzeće koje može da stekne pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu, i tako indirektnim putem, preko svog zavisnog društva, mogu da steknu pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu, što se već događa.

To je, međutim,samo jedan deo problema. I u samom SSP-u, u članu 53. u poglavlju koje se tiče poslovnog nastanjivanja, kaže se da će Srbija privrednim društvima i državljanima Zajednice olakšati započinjanje poslovanja na svojoj teritoriji, odnosno da će u pogledu poslovnog nastanjivanja obezbediti položaj koji nije manje povoljan od položaja koji daje domaćim privrednim društvima.

Slobodna trgovina zemljištem predstavlja način da se dođe do potrebnog kapitala i da se on uveća. Međutim, dosadašnja praksa privatizacije bilo koje državne imovine u Srbiji bila je prepuna primera korupcije i zloupotreba. Prodaja državne imovine, kao i kreditno zaduživanje, imaju smisla samo ako se tako pribavljen novac upotrebi za pokretanje proizvodnje. Novčana sredstva koja su do sada ušla u budžet Srbije privatizacijom državne imovine, ili kreditima, često su završavala ili u džepovima pojedinaca, ili su usmerena u troškove javne potrošnje umesto u pokretanje proizvodnje. Zbog toga nije nimalo čudno što u Srbiji ideja prodaje zemljišta stranim državljanima, naročito poljoprivrednog, nailazi na tako žestok otpor.

3. Šta je tržište zemljištem i zašto je važno razvijati ga

Tržište zemljištem predstavlja jedan segment tržišta kapitala. Kapital, po svojoj definiciji, predstavlja vrednost koja se oplođuje. Kapital se javlja u dva osnovna oblika, a to su realni i novčani.

6

Pod realnim kapitalom podrazumevaju se trajna dobra koja imaocu stoje na raspolaganju radi oplodnje njihove vrednosti (stvaranja dobiti), i to :

1. Osnovna sredstva (zemljište, mašine, objekti, oprema i sl.), 2. Obrtna sredstva (sirovine, materijal, zalihe poluproizvoda i gotove, a neprodate

robe) Novčani oblici kapitala su :

1. Novčani krediti 2. Štedni ulozi 3. Komercijalni zapisi 4. Obveznice

Efikasno i funkcionalno tržište zemljištem ima veoma važnu ulogu u ekonomskom razvoju i rastu jedne zemlje. Razmena i kupovina zemljišta poboljšava produktivnost, pristup kapitala, tehnologije i znanja, i, samim tim, stimuliše ekonomski razvoj. U poljoprivredi, trgovina poljoprivrednim zemljištem omogućava njegovo racionalnije i produktivnije iskorišćavanje. Jednostavno rečeno, tako se omogućava da oni koji imaju znanje, sredstva i želju da se bave poljoprivredom lako i brzo dođu do osnovnog poljoprivrednog resursa, tj. obradivog zemljišta.

4. Tržište zemljištem u Republici Srbiji

Republika Srbija raspolaže sa 5,05 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega se 73% površina koristi na intenzivan način (u vidu oranica, voćnjaka , i vinograda), dok 29% poljoprivrednih površina čine prirodni travnjaci (livade i pašnjaci). Dominantan deo poljoprivrednih površina, 3,279 miliona hektara odn. 65%, koristi se u vidu oranica, od čega se oko 7% godišnje ne koristi (ostaje u vidu ugara ili neobrađenog zemljišta). Prema obimu i strukturi raspoloživih poljoprivrednih površina, Srbija spada u red evropskih zemalja sa povoljnim zemljišnim resursima, budući da raspolaže sa 0,7 ha poljoprivrednog , odn. 0,45 ha oraničnog zemljišta po stanovniku. Istovremeno, odnos površina oraničnog zemljišta i stalnih useva prema površinama livada i pašnjaka (71.29%) je među povoljnijima u odnosu na druge evropske zemlje. Ukupna površina zemljišta u državnoj svojini iznosi 896.427 hektara, ali je 471.869 izuzeto od davanja u zakup. Od ukupno 424.558 hektara oranica koje mogu biti predmet zakupa, 301.606 je u Vojvodini, gde je pod ugovorima trenuto 232.166.

7

Po najnovijem Popisu poljoprivrede iz 2012. godine, u Srbiji je registrovano ukupno 631.522 gazdinstva, koja koriste 3,437 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta i imaju prosečnu veličinu poseda od 5,44 ha. Među popisanim gazdinstvima 99,6% su gazdinstva fizičkih lica, i ona koriste 84% površina. Prosečna veličina poseda gazdinstva fizičkih lica iznosi 4,5 hektara, i značajno varira po regionima –od 2,1 ha u Jablaničkoj oblasti, do 10,0 ha u Srednjobanatskoj oblasti. Preostalih 0,4% gazdinstava su u posedu pravnih lica, koriste 16% površina i imaju prosečnu veličinu poseda od 210 ha po gazdinstvu. Prema podacima iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije 2014-2020, u Srbiji postoji vrlo razvijeno tržište zakupa i slabo razvijeno tržište prodaje zemljišta. Vlasnici zemljišta se uglavnom odlučuju za iznajmljivanje zemljišta, prvenstveno zbog nižih troškova transakcije, ali i zato što to nije trajno rešenje. Sem toga, neizvesna ekonomska situacija i nemogućnost pouzdanih predviđanja ekonomskih kretanja u Srbiji dodatno otežavaju razvoj tržišta prodaje. Zemljište se, naime, često vidi kao pouzdan izvor sredstava za život kada su drugi izvori prihoda neizvesni. Uspostavljanje jedinstvene baze nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije doprinelo je sigurnosti u prometu poljoprivrednog zemljišta. Međutim, neažurnost tih podataka i dalje predstavlja problem u prometu poljoprivrednog zemljišta. Proces restitucije još uvek nije okončan, i pre bilo kakvog ozbiljnijeg napretka u trgovini zemljištem, neophodno je vratiti poljoprivredno zemljište zakonitim vlasnicima. S obzirom da proces privatizacije nije okončan, zemljišta u državnom vlasništvu ima sasvim dovoljno da se proces restitucije izvede do kraja. Važno ograničenje razvoja tržišta zemljištem u Srbiji je i rasparčanost poseda. Prema podacima popisa poljoprivrede iz 2012. godine, prosečna veličina gazdinstva u Srbiji je 5,44 ha, a broj parcela koje ga čine je u proseku 6. Usitnjenost poseda povećava troškove obrade zemljišta, a time smanjuje i efikasnost poljoprivredne proizvodnje. Ovaj problem se rešava komasacijom. Komasacija zemljišta u Republici Srbiji je do 2006. godine bila sprovedena na 1,445 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, međutim od toga čak 77% čine poljoprivredne površine u AP Vojvodini, što znači da je ostatak Srbije u ovom momentu praktično netaknut ovom merom. Ono što Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije 2014-2020. na žalost nije pomenula je i da je dosadašnja praksa trgovine zemljištem u Srbiji pokazala da su mali poljoprivredni proizvođači u podređenom položaju, usled finansijske i organizacione nespremnosti da budu konkurencija korporativnim investitorima.

8

Udruživanje u zadruge koje bi malim poljoprivrednicima omogućile ravnopravniji nastup na bilo kom tržištu, pa i na tržištu zemljištem, još je na vrlo niskom nivou. Uzrok je jednim delom niska svest samih poljoprivrednika o značaju udruživanja, što je posledica praktično nepostojećih programa edukacije i informisanja poljoprivrednika, odnosno neprilagođenosti postojećih programa njihovim realnim potrebama i nivou obrazovanja. Otežavajuća okolnost je i nejasna legislativa - novi Zakon o zadrugama čeka se duže od dve godine i za sada nema naznaka da će biti usvojen u skorije vreme. S druge strane, bankarski sektor još uvek nerado finansira male poljoprivredne proizvođače, ili to čini uz nepodnošljive kamate, pa u ovom momentu kupovinu i zakup zemljišta uglavnom mogu da obavljaju oni koji poseduju veliki početni kapital, što su obično poljoprivredne korporacije. Primera radi, Fond za razvoj Republike Srbije, koji između ostalog predviđa i finansiranje primarne i prerađivačke poljoprivredne proizvodnje, još uvek je nedostupan malim proizvođačima, jer zbog nepotpunih i nejasnih zakona, registrovana poljoprivredna gazdinstva ne mogu da koriste sredstva Fonda. Dodatno, prema Zakonu o privatnim preduzetnicima, vlasnici komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava imaju iste obaveze kao i preduzetnici, ali su im uskraćena prava koja preduzetnici imaju, konkretno korišćenje sredstava Fonda za razvoj. Istovremeno, poljoprivredne korporacije nesmetano koriste sredstva Fonda za razvoj, pa je i to još jedan primer kako se nepromišljenim pristupom mali poljoprivrednici potiskuju na margine i preti im nestanak.

5. Zašto u Srbiji postoji otpor ideji prodaje poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima

Neuključivanje zainteresovane javnosti u procese kreiranja javnih politika vrlo je izražen problem u Srbiji, pa toga nije pošteđena ni oblast poljoprivrede.

Nepostojanje jasne i redovne komunikacije Ministarstva poljoprivrede sa poljoprivrednim proizvođačima, njihovo izostavljanje iz procesa kreiranja agrarne politike, kao i nedovoljno i neprilagođeno informisanje o procesu pristupa Srbije Evropskoj uniji ima za rezultat veliko nezadovoljstvo među domaćim poljoprivrednicima i pogrešne pretpostavke da EU želi da uništi domaću poljoprivredu. U ranijim poglavljima smo već naveli da Srbija ima velike probleme u domenu vladavine zakona i dobre uprave, izraženu korupciju i zloupotrebe službenog položaja, kao i marginalizovan položaj malih poljoprivrednih proizvođača.

9

Sve su to razlozi što postoji veliki otpor kada god se pomene prodaja poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima. Tome doprinosi i činjenica da se ova problematika u medijima tretira kao izričit i beskompromisan zahtev Evropske unije, bez detaljnijeg objašnjenja o čemu se zapravo radi i koje mogućnosti stoje na raspolaganju Srbiji, odnosno da li i u kojoj meri ona mora da ispuni ovaj zahtev.

Najvažniji preduslovi za dobro funkcionisanje tržišta poljoprivrednog zemljišta su sigurnost prava na vlasništvo i zakup, jasne i jednostavne procedure, ranopravan odnos potencijalnih kupaca/investitora (domaćih i stranih), odnosno sprečavanje monopolskog i povlašćenog položaja određenih investitora. Nikako se ne sme dozvoliti, da zbog slabosti sitema, korupcije i zloupotrebe službenog položaja, pojedinačni interesi budu iznad opštih (javnih).

S obzirom da su mali poljoprivrednici u Srbiji već sada u neravnopravnom odnosu prema poljoprivrednim korporacijama, sasvim je realan njihov strah da, zbog nedostatka finansijskih sredstava, u slučaju slobodnog nastupa stranih kupaca praktično ne bi imali nikakve šanse u tržišnoj utakmici za kupovinu ili zakup poljoprivrednog zemljišta. Postoji i bojazan da će dolaziti do promene namene zemljišta. Tačno je da Srbija ima zakone koji to regulišu, ali izražen problem nesprovođenja zakona (o čemu je ranije bilo reči) stvara sasvim realnu mogućnost da zemljište bude kupljeno kao poljoprivredno (po nižim cenama), a onda iskorišćeno kao građevinsko. Ne treba zanemariti ni činjenicu da bi nagla prodaja velikih površina poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu mogla bi da dovede do naglog pada cena zemljišta (zakon ponude i potražnje), što Republika Srbija nikako ne bi smela sebi da dozvoli. Takođe, zbog slabe i neuređene zakonske regulative u oblasti zaštite životne sredine (poglavlje 27 je jedno od onih gde će biti potrebne najveće promene), i značajno nižih ekoloških taksi u odnosu na EU (što automatski znači i niže standarde), može se desiti da se umesto dobrih poljoprivrednih praksi, koje podrazumevaju i poštovanje ekoloških principa (što je u EU prioritet), koriste one prakse koje podrazumevaju niže troškove, ali loše utiču na životnu sredinu.

To ne bi bilo nikakvo iznenađenje jer se u Srbiji redovno događa da prilikom planiranja novih poslovnih poduhvata ekološki standardi uopšte ne budu razmatrani. Iako je tačno da Srbija ima prilično dobre zakone o zaštiti životne sredine, praksa je puna primera njihovog kršenja i nedostatka sankcija za počinioce. Jedan od uzroka otpora ideji prodaje zemljišta strancima je i dugogodišnja agrarna politika u Srbiji. Naime, u javnosti se uporno forsira ideja da je jedini isplativi način bavljenja poljoprivredom što veća površina koja se obrađuje. U prilog tome, u srpskoj javnosti se stalno

10

mogu čuti informacije kako je prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji tri puta manje od onoga u EU. Tačno je da je prosek gazdinstava u EU veći nego u Srbiji. Prema podacima Evropske komisije, prosečna veličina gazdinstva u EU (28) je oko 15 ha. Međutim, mnogo su bitniji podaci koji pokazuju koliko procentualno ima farmi određene veličine. Tako, 49,1 % svih farmi je manje od 2ha, 20,2 % je veličine od 2-5 ha, 10,9 % je od 5-10 ha, 7,5% od 10-20 ha i približno po 3 % za 20-30 ha, 30-50 ha, 50-100 ha i >100 ha.

Veličina farme u EU

Procentualna zastupljenost

< 2 ha 49,1 %

2-5 ha 20,2 %

5-10 ha 10,9 %

10-20 ha 7,5 %

20-30 ha 3%

30-50 ha 3%

50-100 ha 3%

> 100 ha 3%

Prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine u Republici Srbiji je 8% gazdinstava do 2 ha, 17,3% 2-5 ha, 18% 5-10 ha, 12,7 % 10-20 ha, 5,4% 20-30 ha, 5,9% 30-50 ha, 9,1% 50-100 ha i 23,6 > 100 ha. Po ovim podacima prosečno gazdinstvo u Srbiji je 5,44 ha.

Veličina farme u Srbiji

Procentualna zastupljenost

< 2 ha 8 %

2-5 ha 17,3 %

11

5-10 ha 18 %

10-20 ha 12,7 %

20-30 ha 5,4 %

30-50 ha 5,9 %

50-100 ha 9,1 %

> 100 ha 23,6 %

S obzirom da je na teritoriji EU skoro 50 % gazdinstava manje od 2 ha, jasno je da veličina poseda nije presudni faktor za razvijenu poljoprivredu. Problem u Srbiji nije toliko veličina poseda, koliko njegova rascepkanost. Takođe, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, ovih prosečnih 5,44 ha u Srbiji se obično sastoji od 6 odvojenih parcela. Uzrok nerazvijene poljoprivrede u Srbiji svakako nije veličina poseda, već loša agrarna politika, pa je nametanje stava da će prodajom i ukrupnjavanjem zemljišta srpska poljoprivreda procvetati u najmanju ruku neozbiljno. Tačno je i da su u Nemačkoj, Francuskoj i Danskoj veliki posedi zastupljeniji, ali je takođe istina da su u Italiji, Grčkoj i Španiji mala gazdinstva u većini. Ove tri države takođe imaju veoma dobro razvijenu poljoprivredu, ali se ona zasniva na nešto drugačijem pristupu od onog u Nemačkoj ili Danskoj. Zemlje koje imaju velike posede u većini, neguju intenzivnu poljoprivredu sa velikim ulaganjima i velikim državnim subvencijama kojima mi dugo nećemo moći da pariramo. Velike površine koriste se za gajenje monokultura (kukuruz, pšenica, soja, suncokret, šećerna repa) i njihovo gajenje jeste isplativo jedino na velikim površinama. Monokulture predstavljaju samo sirovine za stočarstvo ili za dalju preradu, pa je isključivo fokusiranje na takvu proizvodnju najmanje isplativo, a dugoročno izuzetno narušava kvalitet zemljišta. Potrebno je zato forsirati takvu poljoprivrednu proizvodnju koja je dugoročno održiva i koja ne iscrpljuje prirodne resurse preko njihove prirodne granice obnavljanja. Upravo tu postoji šansa za male poljoprivredne proizvođače. Mala gazdinstva koja su u Srbiji u većini takođe mogu da budu rentabilna i da podignu celu poljoprivredu, ako se podstakne udruživanje, razvoj kreditnih linija za poljoprivredu, zakup i izgradnja skladišta, pogona za preradu i pakovanje, obavezno povezivanje ratarske i stočarske

12

proizvodnje i slično, tako da mali farmer ima udeo zarade i iz dodatnih aktivnosti, a ne samo od proste proizvodnje sirovina. Upravo takav pristup ima i CAP (zajednička poljoprivredna politika EU), znači ne forsiranje samo jednog pristupa, već prilagođavanje pristupa postojećem stanju.

6. Zašto je potrebno promeniti Zakon o poljoprivrednom zemljištu U prethodnim poglavljima identifikovali smo nekoliko jasno izraženih problema koji direktno ili indirektno utiču i na tržište poljoprivrednim zemljištem. To su :

• Slabost državnih institucija i nedostatak kontrole, svakodnevni primeri zloupotreba i korupcije - problemi u domenu vladavine zakona i principa dobre uprave

• Nepostojanje stabilne i kontinuirane agrarne politike što dovodi do podređenog

položaja malih poljoprivrednih proizvođača

• Neuključivanje ili nedovoljno uključivanje zainteresovane javnosti u kreiranje javnih politika, prvenstveno kao posledica otpora državnih institucija ali i inertnosti građana

Razvoj tržišta zemljištem je neophodan kako bi se resursi koristili na najefikasniji način i da bi se omogućilo investiranje u razvoj poljoprivredne proizvodnje. Slobodno tržište podrazumeva podsticanje zdrave konkurencije između privrednih subjekata, dok vladavina zakona i principa dobre uprave podrazumeva da nema ni favorizacije, ali ni diskriminacije ni jednog učesnika tržišne utakmice.

Prema zahtevima SSP, Srbija mora da dozvoli slobodno kretanje kapitala i to je sa ekonomske tačke sasvim opravdano (videti poglavlje br. 3). Takođe, SSP propisuje da u domaćim zakonima nigde ne sme biti decidirano navedeno da je sticanje svojine nad poljoprivrednim zemljištem zabranjeno samo na osnovu činjenice da je neko strani državljanin, kao što je trenutno slučaj u važećem Zakonu o poljoprivrednom zemljištu. Međutim, svakoj od zemalja članica EU ili zemalja kandidata ostavljeno je na slobodnu volju kako će urediti domaće zakonodavstvo po pitanju opštih uslova za sticanje svojine nad poljoprivrednim zemljištem. To konkretno znači da zakon mora da bude tako napisan da spreči bilo kakvu zloupotrebu u procesu sticanja svojine nad poljoprivrednim zemljištem, ali i da može da propiše vrlo stroge uslove ko uopšte i pod kojim uslovima dolazi u obzir kao potencijalni kupac/korisnik poljoprivrednog zemljišta (primera radi, u Danskoj ne možete postati vlasnik zemlje ako nemate određeni stepen obrazovanja i dokaz da u selima živite 25 godina bez prekida).

13

Promena Zakona o poljoprivrednom zemljištu Republike Srbije mora da bude takva da: 1) predvidi i spreči svaku vrstu špekulacija (uključujući i favorizaciju ili diskriminaciju određenih investitora, promenu namene zemljišta, nepoštovanje ekoloških standarda), 2) doprinese ravnopravnom položaju svih privrednih subjekata na tržištu zemljištem (pomogne malom poljoprivrednom proizvođaču), i 3) omogući učešće zainteresovane javnosti u donošenju i sprovođenju Zakona i da na taj način poveća transparentnost i omogući nezavisnu kontrolu. Ovde takođe mora da bude naglašeno da isključiva promena Zakona o poljoprivrednom zemljištu neće biti dovoljna. Ono što je možda još važnije je obezbediti njegovu doslednu implementaciju i stalnu kontrolu, kako bi se sve zloupotrebe sprečile i sankcionisale. S obzirom da je Zakon o poljoprivrednom zemljištu taj čija je reč poslednja u bilo kom slučaju u koji je uključeno korišćenje poljoprivrednog zemljišta, ne sme se dozvoliti da se kao do sada zakon zaobilazi i da se tumači proizvoljno. To se rešava samo čvrstom i doslednom kontrolom i sankcijama za sve one koji pokušaju da zloupotrebe zakone zarad lične koristi. Promenama zakona nikako ne treba sprečiti razvoj tržišta zemljištem, već omogućiti da zemljište dođe u ruke onih koji zaista hoće da ga koriste za poljoprivrednu proizvodnju, i to u skladu sa dobrim poljoprivrednim praksama. Takođe, zakon treba da omogući evoluciju i domaćih institucija, ali i javne svesti, ne samo po pitanju trgovine zemljištem, već i o pravom značenju vladavine zakona i principa dobre uprave. Ovaj predlog podstaknut je primerima nekoliko zemalja iz bivšeg istočnog bloka koje su sada članice EU. Njihovi zakoni su pre pristupanja bili daleko restriktivniji od trenutnog zakona Republike Srbije. Više o tome u narednom poglavlju. 7. Primeri zemalja koje u svojim zakonima imaju restriktivne režime za sticanje svojine nad poljoprivrednim zemljištem

Problemi i otpori opisani u prethodnim poglavljima nisu nikakva novina za EU niti karakterišu samo Srbiju. Slično se dešavalo i tokom procesa pridruživanja Evropskoj uniji Poljske, Letonije, Litvanije, Estonije, Mađarske, Češke i Slovačke. Te zemlje su takođe morale da naprave prelaz sa kontrolisane na slobodnu privredu i bile su opterećene mnogim teškoćama na koje nailazimo i u Srbiji.

Ove države su imale vrlo restriktivne zakone po pitanju sticanja svojine nad poljoprivrednim zemljištem. Tokom predpristupnih pregovora, zemlje kandidati zahtevale su mogućnost da zadrže

14

postojeću domaću legislativu koja zabranjuje stranim državljanima kupovinu poljoprivrednog zemljišta ili šuma, i nakon pristupanja EU. Ove zabrane smatrali su neophodnim kako bi sačuvale socio-ekonomsku strukturu domaćih poljoprivreda od šokova koji bi mogli nastupiti kao posledica razlika u cenama zemljišta i prihoda u odnosu na ostatak EU, kao i problema na domaćim tržištištima ruralnih kredita. Očekivalo se da će kombinacija ovih faktora dovesti do masovne prodaje zemljišta stranim državljanima. Češka, Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska, Poljska i Slovačka dobile su prelazni period kako bi za to vreme mogle da urede domaće zakone u skladu sa zahtevima slobodnog kretanja kapitala. Poljska je dobila 12 godina za ovaj postupak, a ostale zemlje po sedam godina. Dogovoreno je takođe i da će sredinom tog perioda biti obavljena revizija, kako bi se utvrdilo da li vreme potrebno za prilagođavanje zakona i društvene svesti treba produžiti ili skratiti. Srbija se, međutim, nalazi u nešto drugačijoj poziciji prema EU. SSP koji smo mi potpisali nam, za razliku od prethodno pomenutih država, propisuje obavezu liberalizacije kretanja kapitala. U pitanju je međunarodno važeći i obavezujući pravni dokument koji je vrlo teško menjati ili osporavati. S druge strane, kako ova mera stupa na snagu od 2017. godine, oblast domaćeg zakonodavstva je još uvek moguće urediti kako bi se izbegle eventualne štetne posledice nepripremljenosti domaćeg tržišta, institucija i privrednih subjekata za slobodno kretanje kapitala.Oblast liberalizacije kapitala je u predpristupnim pregovorima smeštena u okvir poglavlja 4, ali ne sme se čekati da ovo poglavlje dođe na red pre nego što se preduzmu potrebni koraci. Centar za istraživanje evropskih politika (Center for European Policy Studies CEPS) je 2009. godine (pet godina nakon pristupanja 7 novih država Evropskoj uniji) objavio studiju o tranzicionim ograničenjima novih država članica po pitanju zabrane prodaje poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima. Analiza se zasnivala na podacima o kretanju socio-ekonomskih pokazatelja u 7 novih država članica (u daljem tekstu NDČ7) - Češka, Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska, Poljska i Slovačka - u odnosu na iste socio-ekonomske pokazatelje za 15 dotadašnjih članica (EU 15 u daljem tekstu) - Austrija, Belgija, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal, Španija, Švedska i UK. Obuhvaćen je period od nekoliko godina pre i nekoliko godina posle pristupanja novih država EU. Po ovom dokumentu, u NDČ7, uprkos zabrani prodaje poljoprivrednog zemljišta, došlo je do velikog rasta prinosa, prihoda i produktivnosti poljoprivredne proizvodnje, pa su ti pokazatelji značajno veći nego pre pristupanja EU. Takođe se i subvencije uvećavaju u NDČ7. Subvencije EU poljoprivrednicima su, pored porasta produktivnosti, izazvale snažan rast cena zemljišta u NDČ7.

15

Smanjivanje jaza između NDČ7 i EU15 je najočiglednije kad su u pitanju prinosi. Za neke poljoprivredne proizvode, kao što su žitarice u centralnoj Evropi i mleko u svim NDČ7, prosečni prinosi u novim državama članicama su gotovo isti kao prosečni prinosi u EU15. Iako razlike između NDČ7 i EU15 vremenom nestaju, a u nekim državama je taj proces ubrzan, još uvek opstaje jaz između NDČ7 i EU15 u smislu cene zemljišta, prihoda i subvencija. Uprkos povećavanju tržišta, cene zemljišta u NDČ7 ostaju značajno niže nego u EU15. Ista je situacija sa prosečnim prihodom po glavi stanovnika i dodatoj vrednosti po poljoprivredniku. Ispostavilo se i da razvoj društvenih stavova i političkog protivljenja u vezi sa vlasništvom stranih državljana nad poljoprivrednim zemljištem nije ujednačen. U Poljskoj je nestao negativan odnos prema vlasništvu stranih državljana nad poljoprivrednim zemljištem. Istraživanja pokazuju da je u 1999. godini gotovo 90% poljoprivrednika bilo protiv dopuštanja stranim državljanima da kupuju poljoprivredno zemljište. Međutim, do 2004. godine samo 30% poljoprivrednika je izrazilo taj stav. To ukazuje na to da u poljskim ruralnim oblastima i dalje postoji protivljenje dopuštanja stranim državljanima da kupuju poljoprivredno zemljište, ali mnogo manje. Nasuprot tome, istraživanje u Mađarskoj je 2007. godine otkrilo da još uvek postoji jako protivljenje potpunoj liberalizaciji tržišta zemljištem i da više od 90% ispitanika poljoprivrednika želi da produži period zabrane jer smatraju da su mađarski poljoprivrednici nisu dovoljno konkurentni i da bi ukidanje zabrane dovelo do povećavanja cena zemljišta, usled čega bi se naglo pogoršao status mađarskih poljoprivrednika. Zaključak je da su faktori na kojima se zasniva bojazan NDČ7 da bi moglo doći do (masovnog) preuzimanja zemljišta od strane stranih državljana (ako ne bi bilo zabrane prodaje) postali manje važni, ali nisu u potpunosti nestali. Ako bi se ispostavilo da je puna liberalizacija neostvariva zbog političkih razloga u procesu srednjeročne revizije, preporuka je da treba da se razmotre umerenije promene.1

1 Detaljna analiza socio-ekonomskih pokazatelja za 7 novih država članica, i njihovo poređenje sa istim pokazateljima u EU priloženo je u dodatku. Analiza je preuzeta iz studije: Johan F.M. Swinnen and Liesbet Vranken, „Review of the Transitional Restrictions Maintained by New Member States on the Aquisition of Agricultural Real Estate“, Centre for European Policy Studies (CEPS)&Centre for Institutions and Economic Performance (KICOS) University of Leuven (KUL), 2009

16

Ono što je važno je da je poljoprivreda u ovim zemljama napredovala uprkos činjenici da strani državljani nisu mogli da kupuju poljoprivredno zemljište. Zakup im je bio dozvoljen, tako da je to, zajedno sa merama zajedničke agrarne politike koje su počele da se primenjuju u ovim zemljama od momenta kada su postale punopravne članice EU, bilo sasvim dovoljno da poljoprivredna proizvodnja počne da napreduje, da se domaći proizvođači i institucije prilagođavaju novim uslovima poslovanja, i da se društvena svest lagano menja. 8. Socio-ekonomski pokazatelji u Republici Srbiji

Rezime i zaključci analize izneti u prethodnom poglavlju (kompletna statistika i objašnjenja su u dodatku), bave se državama koje, slično Srbiji, potiču iz bivšeg socijalističkog ili komunističkog uređenja, i problemi koje su one morale da rešavaju prilikom procesa pristupanja EU veoma su slični onima koji muče Srbiju. Upravo zbog toga, smatrali smo da je logično da upotrebimo isti princip, odnosno da uporedimo neke socio-ekonomske pokazatelje u Srbiji sa istim pokazateljima za EU. Cilj je da se pokaže da postoji veliki ekonomski jaz između Srbije i EU u ovom momentu,čak i veći nego što je bio slučaj sa 7 novih država članica u momentu njihovih pregovora. BDP po glavi stanovnika (u evrima) Bruto domaći proizvod (BDP) je indikator koji pokazuje ukupnu vrednost proizvedene robe i usluga u jednoj nacionalnoj ekonomiji. Ovo je jedan od najboljih pokazatelja ekonomske snage i razvijenosti jedne zemlje. Ako uporedimo BDP po glavi stanovnika u Srbiji sa prosecima EU 28 i EU 15, primetićemo izuzetno veliku razliku (Tabela 1) . Takođe, vrlo je velika i razlika BDP po glavi stanovnika između Srbije i NDČ7, dakle zemalja koje su postale članice EU pre 10 godina (Tabela 2). Tabela 1.

EU-28 26 438.0

EU-15 30 613.2

Srbija 4133.6

17

Tabela 2.

Češka 13 910.0

Slovačka 13 644.0

Poljska 10 607.0

Mađarska 10 039.0

Estonija 14 466.0

Letonija 12 318.0

Litvanija 12 367.0

Srbija 4133.6

Stopa rasta BDP-a Ekonomija jedne zemlje koja je u razvoju (poput naše), mora svake godine da raste i jača. Kod već razvijenih zemalja, stopa rasta nije velika, ali mora da bude konstantna, jer u ekonomiji ne napredovati znači nazadovati. U Srbiji, na žalost, poslednjih par godina stopa rasta BDP-a je negativna. To znači da se ukupna proizvodnja dobara i usluga svake godine smanjuje, što sasvim dobro ilustruje probleme sa kojima se Srbija suočava, a time i izuzetno podređen položaj domaćih privrednih subjekata u bilo kakvoj tržišnoj utakmici sa privrednim subjektima iz inostranstva (Tabela 3). Tabela 3.

EU-28 1.6 %

Srbija -3.6%

Stopa nezaposlenosti Problem nezaposlenosti u Srbiji je izuzetno izražen. Poređenjem sa prosecima u EU, vidimo da je u Srbiji nezaposleno duplo više radno sposobnih ljudi nego u EU (Tabela 4).

18

Takođe, u odnosu na NDČ7, stopa nezaposlenosti je dvostruko, a negde i trostruko viša u Srbiji (Tabela 5). Tabela 4.

EU-28 (2014) 10%

EU-15 (2013) 11.2%

Srbija (2014) 20.8 %

Tabela 5.

Češka 7.1%

Slovačka 12.35%

Poljska 11.3%

Mađarska 7.1%

Estonija 7.5%

Letonija 10.7%

Litvanija 12.4%

Srbija 20.8%

Udeo poljoprivrede u ukupnom BDV-u Bruto dodata vrednost (BDV) je indikator koji pokazuje doprinos svake pojedinačne privredne grane ekonomiji jedne zemlje, i kao takav posredno služi za ocenu BDP-a. BDV je značajan jer se prema njemu meri i produktivnost, odnosno efiksanost rada, što zavisi od broja radnika i radnih sati u određenom periodu i važno je za analizu rasta ekonomije, konkurentnosti i standarda. Udeo BDV-a poljoprivrede u ukupnom BDV-u, značajno je veći u Srbiji nego u EU (Tabela 6).

19

Objašnjenje je jednostavno - što je neka zemlja siromašnija, to je veći udeo poljoprivrede u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti, odnosno to znači da su slabo razvijene ostale privredne grane. Činjenica da se poslednjih godina udeo BDV-a poljoprivrede u ukupnom BDV-u u Srbiji smanjuje, na žalost, ne znači da se razvija industrija. Prema dostupnim podacima, najveći doprinos ukupnom BDV-u daje sektor trgovine i usluga (i on se stalno povećava), a takav rast, na žalost, znači zavisnost od uvoza i zaduživanja. Tabela 6.

EU-28 1.8%

Srbija 11.3 %

Sa ovakvim ekonomskim pokazateljima naša privreda nema nikakve šanse da bude konkurentna, pa nepromišljen i nepripremljen ulazak u tržišnu utakmicu sa privrednim subjektima iz EU može da ima karastrofalne posledice. 9. Zaključak Poljoprivredno zemljište predstavlja ograničen prirodni resurs koji se najvećim delom koristi za proizvodnju hrane. Odgovorno upravljanje prirodnim resursima podrazumeva njihovo održivo korišćenje, odnosno neiscrpljivanje preko prirodnih granica obnovljivosti. Od ekonomske i agrarne politike jedne zemlje zavisi kako ona želi da postupa sa sopstvenim resursima i na koji način želi da ih koristi. Ukoliko želi da osigura da resursi budu korišćeni na ekonomski najisplativiji način, i da omogući održivi ekonomski i društveni razvoj, onda mora da vodi računa da u trci za brzom zaradom ne napravi dugoročnu štetu. Zakon koji reguliše određenu oblast mora biti kreiran na takav način da uzme u obzir ne samo ekonomske već i sociološke faktore, da predvidi apsolutno sve situacije koje mogu da se dese, i da propiše mehanizme, odnosno procedure za sprečavanje problema, njihovo rešavanje i sankcionisanje. Zakon o poljoprivrednom zemljištu u ovom pogledu ne treba da bude nikakav izuzetak. Zakon mora da propiše opšte uslove sticanja svojine nad poljoprivrednim zemljištem koji će sprečiti špekulacije, i omogućiti da zemljište dospe u ruke onoga ko će ga zaista koristiti za

20

poljoprivrednu proizvodnju, i ko će tako ograničenom resursu kao što je zemljište, pristupiti sa dužnom pažnjom. Tu se prvenstveno misli na poštovanje ekoloških standarda. Neophodno je takođe obezbediti transparentnost i nezavisni monitoring procesa prodaje državnog zemljišta, i uključivanje svih zainteresovanih strana u donošenje odluka. Proizvodnja hrane je pitanje od nacionalnog značaja, pa odluka o načinu korišćenja ograničenih resursa za proizvodnju hrane u jednoj zemlji ne može biti doneta bez široke i sveobuhvatne rasprave u koju će biti uključene sve zainteresovane strane. Da bi tržišna utakmica na tržištu zemljištem bila pravedna potrebno je da privredni subjekti budu u što ravnopravnijem položaju. Usvajanje takvih zakona koji će sprečiti povlašćen položaj ili diskriminaciju određenih investitora, i njihova dosledna primena, samo je jedan deo rešenja ovog problema u Srbiji. Drugi je pomoć malim poljoprivrednim proizvođačima. U svakoj državi koja prema domaćoj poljoprivredi ima ozbiljan i dobronameran stav položaj malih poljoprivrednih proizvođača je izuzetno važno pitanje. Cilj Srbije jeste privredni razvoj, ali takav razvoj koji će, dugoročno posmatrano, doneti korist celom društvu. Sem toga, u okolnostima u kojima se Srbija trenutno nalazi, proces tranzicije nije ni izbliza okončan, i ekonomske reforme moraju da idu ruku pod ruku sa društvenim reformama, odnosno sa edukacijom i osvešćivanjem svih građana. Društvene reforme takođe podrazumevaju i razvoj kontrolnih mehanizama, ne samo u okviru samih državnih institucija, već i od strane zainteresovane javnosti. Ni jedan zakon, pravilnik ili uredba, ma koliko dobri ili utemeljeni bili, neće imati nikakvu svrhu ako se loše primenjuju.

dipl.ing Stela Strsoglavec Nataša Vukmirović Konsultant za održivi razvoj Predsednica Upravnog Centar za obrazovanje odraslih “Educa humana” odbora Link plus Kolarčeva 5/33 Nede Spasojević 1/8 11000 Beograd 11076 Beograd 060 60 222 03 063 711 43 89

21

10. Literatura i izvori

1. Johan F.M. Swinnen and Liesbet Vranken, „Review of the Transitional Restrictions Maintained by New Member States on the Aquisition of Agricultural Real Estate“, Centre for European Policy Studies (CEPS)&Centre for Institutions and Economic Performance (KICOS) University of Leuven (KUL), 2009

2. Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024.godine,

Službeni glasnik RS, broj 85/14, 2014.

3. Miroslav Prokopijević, Tržište kapitala u Srbiji, zbornik Instituta za evropske studije, 2006.

4. http://ec.europa.eu/agriculture/statistics/factsheets/pdf/eu_en.pdf

5. http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/

22

11. Dodatak

CENTRE FOR EUROPEAN POLICY STUDY (CEPS)

Centre for Institutions and Economic Performance (LICOS)

University of Leuven (KUL)

Johan F.M. Swinnen and Liesbet Vranken

Review of the Transitional Restrictions Maintained by New Member States on the Acquisition of Agricultural Real Estate Final Report

23

Pregled tranzicionih ograničenja na kupovinu poljoprivrednog zemljišta u novim državama članicama (NDČ7) – Konačni izveštaj

8. Socio-ekonomska struktura poljoprivrednog sektora: Razvoj i poređenje sa EU

8.1 Nezaposlenost i BDP

Ako posmatramo opšte ekonomske indikatore, uočavamo da se nivo nezaposlenosti u većini novih država članica (NDČ7) može porediti sa nezaposlenošću u starim državama članicama (EU15), osim Poljske i Slovačke. U tim državama stopa nezaposlenosti je duplo viša (Tabela 15). Razlika između stope zaposlenosti u EU15 i NDČ7 značajno se smanjio od 2001. godine. Posebno se u baltičkim državama stopa nezaposlenosti smanjila i sada je i manja od proseka u EU15. BDP novih država članica je još uvek niži nego u starim državama članicama. Međutim, razlika se vremenom smanjuje. Posebno se u baltičkim državama vremenom smanjuje razlika u BDP baltičkih država i EU15. Dok je 1998. godine BDP baltičkih država iznosio oko 30% BDP starih država članica, 2005. godine se već povećao na 50% i više BDP starih država članica.

8.2 Udeo poljoprivrede u zaposlenosti i bruto dodatoj vrednosti

Udeo poljoprivrede u ukupnoj zaposlenosti i bruto dodatoj vrednosti u NDČ7 smanjio se u poslednjoj deceniji i sada se približava nivou u EU15.

Sredinom 1990-ih godina, udeo poljoprivrede u ukupnoj zaposlenosti bio je mnogo višo u sedam novih država članica nego u EU15. U Estoniji je udeo poljoprivrede u zaposlenosti bio 10%, u Letoniji 18%, a u Litvaniji i Poljskoj 19%. U Češkoj, Mađarskoj i Slovačkoj udeo je bio manji od 10%, ali i dalje veći nego u starim državama članicama gde je iznosio 5% 1995. godine. Deset godina kasnije, udeo poljoprivrede u ukupnoj zaposlenosti značajno je smanjen u svim novim državama članicama, a u Češkoj, Estoniji, Mađarskoj i Slovačkoj magnituda je uporediva sa starim državama članicama (Tabela 16).2

Sličan razvoj se uočava u udelu bruto dodate vrednosti poljoprivrede, uključujući lov i ribolov, u ukupnoj bruto dodatoj vrednosti. U novim državama članicama, učešće poljoprivrede u bruto dodatoj vrednosti je veća nego u starim zemljama članicama (EU15), ali razlika se smanjuje. U 1995, udeo poljoprivrede u bruto dodatoj vrednosti iznosio je 2,7% u EU15, dok je u Češkoj

2 Prema statistici Eurostat, udeo poljoprivrede u zaposlenosti nije se promenio u Poljskoj između 1994. i 2004. godine, s tim što Poljaci beleže pad od 5% ukupne zaposlenosti u poljoprivredi. Prema nacionalnoj statistici, ukupan broj zaposlenih u poljoprivredi smanjio se čak do 30% između 1994. i 2004. godine. To bi značilo da se udeo poljoprivrede u zaposlenosti smanjio između 18.3% i 13.6% u zavisnosti da li se ukupna zaposlenost računa prema podacima Eurostat ili nacionalnoj statistici.

24

Republici iznosila 5% i 5,7% u Litvaniji, državama sa najmanjim i najvećim učešćem poljoprivrede u bruto dodatoj vrednosti . Do 2005. godine, ove akcije su bile 1,8% u EU15, a 2,9% u Češkoj Republici i 5,7% u Litvaniji (Tabela 17).

25

Tabela 16. Udeo poljoprivrede u ukupnoj zaposlenosti u EU15 i NMS7

26

8.3. Produktivnost radne snage

Produktivnost radne snage u poljoprivredi (Agricultural labour productivity - ALP) meri se proivodnjom po poljoprivredniku. Promene u ALP od početka tranzicije izražene su u Tabeli 18. Kao i većina indikatora produktivnosti, razvoj ALP se razlikuje u novim državama članicama. Uprkos snažnom padu u ukupnoj proizvodnji (vidi Tabelu 19), proizvodnja po poljoprivredniku je značajno porasla u toku prve decenije tranzicije u novim državama članicama poput Mađarske, Češke i Slovačke. Dramatično smanjivanje korišćenja radne snage u poljoprivredi izazvala je rast produktivnosti rada u poljoprivredi u tim novim državama članicama (vidi Tabelu 20). Zvanični podaci o zapošljavanju pokazuju prosečno smanjivanje korišćenja radne snage od 35% tokom prvih pet godina tranzicije. Najveće smanjivanje bilo je u Mađarskoj (57%) i Češkoj (46%). Isti proces dogodio se u Estoniji, državi koja se rano i radikalno reformisala, gde se korišćenje radne snage smanjilo za 58% u prvih pet godina reformi, takođe izazivajući povećanje produktivnosti rada u poljoprivredi. U drugim novim državama članicama poput Poljske, Letonije i Litvanije, ALP je opala odmah nakon reformi, ali je došlo do oporavka i rasta nakon prvih pet godina. Otad je rast produktivnosti rada dosledno pozitivan. U skorije vreme, rast ALP se nastavlja u novim državama članicama, s daljim odlivom radne snage iz poljoprivrede. U nekim državama, poput Mađarske, Slovačke, Češke, Estonije i Litvanije, rast produktivnosti rada je veoma jak (između 7% i 20% prosečno godišnje). Treba obratiti pažnju da je u svim tim državama značajan deo poljoprivrede organizovan kroz velika poljoprivredna preduzeća. U državama u kojima dominiraju individualna gazdinstva, kao u Poljskoj i Letoniji, rast produktivnosti rada je manji – reflektujući veoma različit model upravljanja radnom snagom na oba tipa farmi (vidi na primer Dries & Swinnen, 2002 and Swinnen et al, 2005).

Poređenje sa EU15 U baltičkim državama i Slovačkoj, bruto dodata vrednost po zaposlenom bila je samo 7% nivoa starih država članica 1995. godine. Situacija je bila nešto bolja u Češkoj i Mađarskoj gde je sredinom 1990-ih godina bruto dodata vrednost po zaposlenom bila 12% odnosno 21% nivoa u EU15. U Poljskoj, državi gde dominiraju individualna gazdinstva, bruto dodata vrednost po zaposlenom bila je 70% nivoa u starim državama članicama.

Smanjuje se jaz između dodatoj vrednosti po zaposlenom u starim i novim državama članicama. Međutim, još uvek se uočavaju velike razlike. U baltičkim državama i Češkoj, udeo dodate vrednosti po zaposlenom je još uvek manja od 20% nivoa EU15 2005. godine. Situacija je bila nešto bolja u Mađarskoj i Slovačkoj, gde je bila 46% odnosno 29% nivoa u EU15.

27

28

8.4

29

Prinosi i produktivnost zemljišta

Promene u prinosima su prikazane u Tabeli 14 za tri petogodišnja perioda. Brojke u tabelama su pregledi rasta prinosa za odabrane poljoprivredne proizvode: žitarice, šećernu repu i mleko.

Prosečni prinosi su se smanjili tokom prvih pet godina posle reforme u svim NDČ7. Kao i u slučaju produktivnosti rada, nakon početnih posttranzicijskih godina, prinosi su brzo počeli da rastu (uglavnom od treće godine tranzicije nadalje). Prinosi u poljoprivredi rastu, u proseku, 3.2% godišnje u drugoj polovini 1990-ih godina u centralnoj Evropi. Sličan, ali izraženiji obrazac prinosa može da se posmatra u baltičkim državama. Međutim, u drugoj polovini sredine 1990-ih godina prinosi počinju da rastu, u proseku za 3.8% godišnje. Posle 1999. godine prinosi i dalje rastu u novim državama članicama, iako se stope rasta razlikuju. Rast prinosa je veći (3.6% prosečno godišnje) u centralnoj Evropi, dok je nešto niži (3.1% što je pad u odnosu na 3.8% u prethodnom periodu) u baltičkim državama.

Poređenje sa EU15 Do 2006. godine, prinosi u baltičkim državama iznosili su manje od 50% od nivoa EU15. Međutim, u državama centralne Evrope, a naročito u Češkoj, Mađarskoj i Slovačkoj, uspeli su da ostvare veće prinose. To ne iznenađuje ako se uzme u obzir činjenica da su u tim državama veliki deo poljoprivrednog zemljišta još uvek koristila velika poljoprivredna preduzeća koja su uglavnom bila direktni naslednici ranijih zadružnih ili državnih farmi. Ta velika poljoprivredna preduzeća su uglavnom specijalizovana za intenzivnu proizvodnju na primer žitarica čime svode na minimum rizike s kojima se suočavaju i profitiraju od proporcionalne uštede u troškovima povećavanjem nivoa proizvodnje. U Češkoj, prinosi pšenice su čak 91% nivoa EU15, a to znali da je prosečan prinos pšenice bolji nego u Austriji (Tabela 22).

Proizvodnja mleka po kravi je u svim novim državama članicama blizu prosečne delimične produktivnosti u EU15. Ne samo da su u zemljama centralne Evrope proizvođači relativno efikasni u odnosu na EU15, nego i baltičke države su u tom smislu uspešne. U Estoniji i Litvaniji prinosi mleka iznose 87% odnosno 97% prosečnih prinosa u Eu15 (Tabela 15). Relativno visoka produktivnost proizvodnje mleka po kravi je naročito važna za baltičke države s obzirom na značaj sektora mlekarstva u njihovim nacionalnim poljoprivrednim sektorima.

30

31

32

33

8.5 Rezime

U novim državama članicama došlo je do velikog rasta u prihodima i produktivnosti poljoprivredne proizvodnje, uprkos zabrani prodaje poljoprivrednog zemljišta. Prinosi i produktivnost rada uvećali su se u velikoj meri prethodnih godina u poljoprivredi NDČ7. Produktivnost, prihodi i profit u poljoprivredi NSČ7 su značajno veći sada nego pre pet godina, pre pristupanja EU.

Rast produktivnosti u poljoprivredi i prihoda rezultat su kombinacije faktora, kao što su poboljšanje tržišnih faktora, poboljšanje institucija, investicije u lancu ishrane, prelivanje efekata rasta opšte ekonomije, i tako dalje.

Jaz između NDČ7 i EU15 u smislu prihoda i produktivnosti značajno se smanjio prethodnih godina. Različiti socio-ekonomski indikatori, kao na primer produktivnost u poljoprivredi, nezaposlenost, BDP, udeo poljoprivrede u BDP i zaposlenosti, pokazuju da razlike između NDČ7 i EU15 vremenom nestaju, a u nekim državama je taj proces ubrzan.

Smanjivanje jaza između NDČ7 i EU15 najočigledniji je kad su u pitanju prinosi. Za neke poljoprivredne proizvode, kao što su žitarice u centralnoj Evropi i mleko u svim NDČ7, prosečni prinosi u novim državama članicama su gotovo isti kako prosečni prinosi u EU15.

Nasuprot tome, uprkos povećavanju tržišta, još uvek postoji značajan jaz u smislu prihoda po glavi stanovnika i produktivnosti rada u poljoprivredi (dodata vrednost po poljoprivredniku) između NDČ7 i EU15.

9. Zaključci

Zabrana prodaje poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima uticala je na efikasnost razmene i raspodele zemljišta, i rasta produktivnosti. Međutim, uticaj je ublažen zbog nekoliko faktora.

Prvo, ograničenja nisu u potpunosti ograničila aktivnosti stranih državljana u poljoprivredi i ruralnih tržišta zemljištem novih država članica, zbog sledećeg:

- Postoje izuzeci u ograničenju prava stranih državljana na sticanje svojine nad poljoprivrednim zemljištem. U načelu, strani državljani koji su stupili u brak sa državljanom ili državljankom nrkr od NDČ7, ili oni koji su se u određenoj novoj državi članici najmanje tri godine bavili poljoprivredom, živeći u toj državi, imaju pravo da kupe poljoprivredno zemljište. Međutim, izuzeci se razlikuju od države do države. Na primer, u Litvaniji, Slovačkoj i Estoniji, ne postoji ograničenje za kupovinu poljoprivrednog

34

zemljišta kad su u pitanju strane firme. U Mađarskoj ne postoji zabrana svojine nad zemljištem za intenzivno stočarstvo (na primer fizička infrastruktura i zemljište na kojem se ona nalazi, bez okolnog zemljišta), ali postoji zabrana za pravna lica.

- U nekoliko država su se pojavili „neformalni dogovori“. Iako je teško doći do reprezentativnih informacija, izgleda da su takvi dogovori mnogo bitniji od slučajeva kada su strani državljani zvanično kupili zemljište, i da mogu da budu dosta različiti.

- Najvažnije, nema zabrane davanja poljoprivrednog zemljišta u zakup stranim državljanima. Ovo je najznačajniji faktor jer je zakup zemljišta veoma važan, ne samo u NDČ7, nego i u EU15. Štaviše, zakup zemljišta je najvažniji za velika porodična gazdinstva i korporativna gazdinstva u NDČ7. To su tipovi gazdinstava gde bi se očekivala pojava stranih investicija.

Drugo, zabrane su samo jedan u nizu faktora koji sputavaju funkcionisanje tržišta zemljištem u NDČ7. Postoji nekoliko drugih prepreka, pored zabrane, koje utiču na razvoj tržišta zemljištem, a time i na njegov potencijal za prenos zemljišta od najmanje produktivnih do najproduktivnijih korisnika. Drugi važni faktori uključuju sledeće:

- Privatizacija državnog zemljišta i/ili završetak procesa reformi u toj oblasti su se nastavili. U gotovo svih sedam novih država članica, značajan deo poljoprivrednog zemljišta i dalje pripada državi i biće subjekat planiranih procesa privatizacije i restitucije. Stoga, ono često ostaje zatočeno u određenom, ponekad neefikasnom, obrascu korišćenja zemljišta.

- Razvoj tržišta zemljištem još uvek je pod uticajem visokih troškova transakcija u vezi sa promenama u raspodeli i prenosu vlasništva, zbog problema susvojine, visokih troškova povlačenja zemljišta iz velikih korporacija koje obrađuju zemlju, a koji proističu iz problema fizičkog pristupa zemljištu i identifikacije fizičkih granica.

Treće, dok su zabrane ograničile direktne koristi od stranih investicija, poljoprivreda NDČ7 je već imala značajnu korist od velikih stranih investicija u prehrambenoj industriji. Strane investicije u poljoprivredi (i povezana korist) bile su ozbiljno ograničene kroz zabranu sticanja svojine nad poljoprivrednim zemljištem. Međutim, bilo je velikih stranih investicija u prehrambenoj industriji i agrobiznisu u novim državama članicama.

Sve to je imalo značajne pozitivne efekte “prelivanja” na farmama kad su strane kompanije uvele tehnologiju, know-how, kapital u lanac ishrane, što je doprinelo rastu investicija, produktivnosti i kvalitetu proizvoda u poljoprivredi NDČ7.

Četvrto, došlo je do velikog rasta produktivnosti u poljoprivredi NDČ7, kao i u razmeni i preraspodeli zemljišta, uprkos zabrani. Nejasno je koliki bi rast bio u produktivnosti i tržištu zemljištem da je liberalizovano vlasništvo nad poljoprivrednim zamljištem u NDČ7.

- U svih sedam novih država članica, uočava se veliko povećanje cena poljoprivrednog zemljišta (zakup i prodaja) od 2000. godine, a pristupanje EU je pojačalo ovaj efekat.

35

- Subvencije EU poljoprivrednicima su, pored porasta produktivnosti, izazvale snažan rast cena zemljišta u NDČ7.

- Male parcele su skuplje od velikih, a njihova cena se značajno povećala, i to više od cene velikih parcela, verovatno zato što su promenile namenu.

- Zakup je i dalje dominantan oblik razmene zemljišta. Iako su broj i volumen privatnog zemljišta i dalje relativno mali, naročito s ulaskom u EU, prenos zemljišta kroz privatnu prodaju i poklon je značajno porastao, a broj i volumen prodaje javnog zemljišta se vremenom smanjio.

- Prinosi i produktivnost su porasli zbog kombinacije faktora, kao što su poboljšani faktori tržišta, poboljšane institucije, investicije u lancu ishrane, efekat prelivanja kao posledica rasta opšte ekonomije, i tako dalje.

Faktori na kojima se zasniva bojazan NDČ7 da bi moglo doći do (masovnog) preuzimanja zemljišta od strane stranih državljana (ako ne bi bilo zabrane prodaje) postali su manje važni, ali nisu u potpunosti nestali.

Prvo, jaz između NDČ7 i EU15 u smislu prihoda, produktivnosti i cene zemljišta značajno se smanjio prethodnih godina.

• Različiti socio-ekonomski faktori kao što su produktivnost u poljoprivredi, nezaposlenost, BDP, udeo poljoprivrede u BDP i zaposlenosti, pokazuju da vremenom nestaju razlike između NDČ7 i EU15, i to ubrzano.

• Produktivnost, prihodi i profit u poljoprivredi NDČ7 su značajno veći sada nego pre pet godina, pre pristupanja EU. Takođe se i subvencije uvećavaju u NDČ7.

• Takođe i cena zemljišta raste u NDČ7, smanjuje se jaz u odnosu na EU15.

Drugo, još uvek opstaje jaz između NDČ7 i EU15 u smislu cene zemljišta, prihoda i subvencija. Uprkos povećavanju tržišta, cene zemljišta u NDČ7 ostaju značajno niže nego u EU15. Ista je situacija sa prosečnim prihodom po glavi stanovnika i dodatoj vrednosti po poljoprivredniku.

Treće, ispostavilo se da razvoj društvenih stavova i političkog protivljenja u vezi sa vlasništvom stranih državljana nad poljoprivrednim zemljištem nije ujednačen.

• U Poljskoj je prethodnih godina nestao negativan odnos prema vlasništvu stranih državljana nad poljoprivrednim zemljištem. Istraživanja pokazuju da je u 1999. godini gotovo 90% poljoprivrednika bilo protiv dopuštanja stranim državljanima da kupuju poljoprivredno zemljište.

Međutim, do 2004. godine samo 30% poljoprivrednika je izrazilo taj stav. To ukazuje na to da u poljskim ruralnim oblastima i dalje postoji protivljenje dopuštanja stranim državljanima da kupuju poljoprivredno zemljište, ali mnogo manje.

36

• Nasuprot tome, istraživanje u Mađarskoj je 2007. godine otkrilo da još uvek postoji jako protivljenje potpunoj liberalizaciji tržišta zemljištem i da više od 90% ispitanika poljoprivrednika želi da produži period zabrane jer smatraju da su mađarski poljoprivrednici nisu dovoljno konkurentni i da bi ukidanje zabrane dovelo do povećavanja cena zemljišta, usled čega bi se naglo pogoršao status mađarskih poljoprivrednika.

Ako bi se ispostavilo da je puna liberalizacija neostvariva zbog političkih razloga u procesu srednjeročne revizije, treba da se razmotre umerenije promene.

Najefikasniji predlozi za promene biće oni koji imaju ograničen uticaj na društvene i političke okolnosti, i koji će biti najefikasniji u posticanju ekonomske koristi.

Dva su predloga u vezi s tim:

• Povećati minimalnu veličinu poljoprivrednog zemljišta koju strani državljani i pravna lica mogu da stiču pravo svojine bez ograničenja. Treba da se razmisli i o “estonskom modelu” što podrazumeva da stranci bez ograničenja mogu da kupe do 10 hektara zemlje.

• Dozvoliti stranim državljanima i pravnim licima da stiču pravo svojine nad poljoprivrednim zgradama i zemljištem na kojem su one sagrađene bez ograničenja.

Oba predloga mogu da rezultiraju značajnim ekonomskim efektima, jer bi to omogućilo državljanima i pravnim licima zainteresovanim u investiranje u NDČ7 da ulažu kombinovanjem zakupa i vlasništvom nad zemljištem, kao što mnoga gazdinstva čine u EU15, a takođe i u NDČ7.

Oba predloga treba da imaju minimalni efekat na veličinu zemljišta u vlasništvu stranih državljana u NDČ7, jer će ih još uvek sprečavati da kupuju stotine i hiljade hektara.

37