ВИСОКА ШКОЛА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ

ВАСПИТАЧА

КРУШЕВАЦ

Тема:

Ставови родитеља у породичном

васпитању

Семинарски рад из Породичне педагогије

Ментор: Студент:

Крушевац, 2010.годинe

САДРЖАЈСАДРЖАЈ

1.Увод.............................................................................31.Увод.............................................................................3

2.Ставови-дефиниције, поделе....................................42.Ставови-дефиниције, поделе....................................4

2.1.2.1. Формирањеставова.......................................5Формирањеставова.......................................5

2.2.2.2. Деловање ставова..........................................Деловање ставова..........................................77

2.3.2.3. Ограничавање ставова..................................7Ограничавање ставова..................................7

2.4.2.4. Мењање ставова............................................Мењање ставова............................................88

3.Ставови3.Ставови родитеља у раномродитеља у раном детињству.................детињству.................99

4.Ставови родитеља,4.Ставови родитеља, класификација.......................класификација.......................1010

4.1.4.1. Са аспекта поделе власти..........................Са аспекта поделе власти..........................1010

4.2.4.2. Са аспекта поделе љубави..........................1Са аспекта поделе љубави..........................122

5.Ставови родитеља који негативно делују на5.Ставови родитеља који негативно делују на развојразвој личности...........................................................1личности...........................................................133

6.6. Зашто су ставови значајни за породичноЗашто су ставови значајни за породично васпитање?.................................................................1васпитање?.................................................................166

7.7. Закључак...............................................................18Закључак...............................................................18

8.8. Литература.........................................................19Литература.........................................................19

2

1.УВОД

Има много тренутака у нашим „ одраслим" животима када напросто завидимо деци када се безбрижно, али са пуним срцем играју.

Волели бисмо да можемо да се вратимо у године када је једино наша обавеза била да растемо и да се играмо. Када смо били сасвим мали, играли смо се сами, али временом за то нам је било потребно друштво, а највише смо волели када су се у том друштву нашли наши родитељи.

Није потребно много педагошке образованости да бисмо схватили колики значај у томе има партнерство оца и мајке са децом. Прве одрасле особе са којима се деца идентификују су управо родитељи.

Дешава се, међутим, да родитељи своју улогу своде на дисциплиновање и вербално учење детета.

Породица је још увек амбијент који детету пружа услове без којих нема доброг одрастања, а то су, сигурно љубав и заштита. Није оно само храна за тело, већ и за душу. Отац и мајка су најпожељнији савезници, пријатељи и партнери своје деце.

Родитељи који заједнички подижу своје дете, који једноставно делују на њега и делима и примерима, подједнако се осећају одговорним за његов развој.Они су први зидар целокупне дечје личности и од тога какав ће материјал уградити и како ће га уградити у личност свога детета у великој мери зависи будућност и родитеља и његовог детета.

Дете опонаша родитеља, прихватата његове ставове, моралне норме и према њима се управља. Уколико речи и начин његовог понашања не иду у истом смеру, дете је у почетку збуњено, а касније рецимо не придаје никакав значај, већ само добија начин понашања својих родитеља, јер примери привлаче дечију пажњу.

Пре свега са дететом најпре треба покушати на леп начин. Много се више успеха може постићи разговором, него придикама, принудом, присилом и батинама. Многи родитељи неће да се баве дететом, немају времена да се са њим разговарају, да га упуте, да га опомену, науче, него све решавају батином, јер је то најлакше, ту не треба мислити. Међутим, не треба мислити, али батина ништа не решава, него све још погоршава, код детета развија пркос, тврдоглавост, отпор, мржњу, а не формирају никакве позитивне црте карактера.

Родитељи јако много греше у поступању са децом, нарочито ако је дете нешто погрешило. Има родитеља који сматрају да не би требало бити нежан и пажљив према свом детету да се оно не би размазило, већ стално нешто приговарају, никад нису задовољни, узрујавају се за сваку ситницу. Ако су родитељи груби и дете ће њихово постати грубо и сурово. Ако дете никад не види осмех и задовољство на лицу оца и мајке и оно ће постати мрзовољно и намрштено.

3

Родитељи морају водити строго рачуна да не кажњавају своју децу када су узрујани, бесни и нервозни, већ морају да настоје да се савладају у највећој љутњи. Дете понекад треба укорити, а понекад и казнити за неке његове пропусте и грешке. Ради се само о томе, да казна не сме бити сурова, нечовечна, претерана, да не сме рушити људско достојанство. Некада је у оштар и тежак мајчин поглед велика казна детету.

Ако родитељи кажњавају и сузбијају неправилности у васпитном деловању на дете, онда га морају похвалити и наградити. Када учине нешто добро. Штавише, требали би, више похваљивати него кажњавати; јер су то средства која на дете делују много јаче. Родитељско признање, похвала награда, храбри дете, улива му нове снаге, бодри га и диже његову снагу, његове способности и полет.

Блиска околина, родитељи и наставници обично хвале и истичу за пример дете које је повучено и уздржано, које се не свађа, даје ''лепо васпитано''. Међутим, не мисли се на то да ће се такво дете касније у животу теже снаћи, да ће сваки сусрет са неправдом далеко болније примити и да ће се пред сваком агресивношћу повлачити.

Због тога се дете не сме држати ''под стакленим звоном", већ га треба пустити да расте у правим контактима и неизбежним конфликтима са осталом децом, јер кад одрасте то ће постати део живота који ће живети.

2.СТАВОВИ - ДЕФИНИЦИЈЕ,

ПОДЕЛЕ

„Став је стечена, релативно трајна спремност да се позитивно или негативно реагује на неки искуствени објекат".1

„Важност динамичке црте личности представљају ставови. Многи од ставова уз које су велике снажне емоције и ставови који се односе на друштвено важне појаве, представљају значајне факторе понашања, а према томе и значајне особине личности."2

Од става особе зависи како ће се она оценити неку идеју, појаву, да ли ће бити за или против. Од става зависи њено мишљење и акција. Ставови су динамичке црте личности. Представљају значајне факторе понашања, према томе и значајне особине личности.

„Ставови су спремност формирана на искуству".3 - овом дефиницијом се жели нагласити да је битна карактеристичност ставова да су стечени у току индивидуалног живота.

1 Ховелка Н, Психологија, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства,1995.г.стр.90

2 Рот Н, Психологија личности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства,1974.г.стр.102

3 Грандић Р, Прилози породичној педагогији, Нови Сад, Савез Педагошких друштава Војводине, 2004.г.стр.234.

4

„Ставови нису наслеђем преузети него су научени, формирани у току живота".4

Ставови су праћени мање или више интензивним емоцијама. Могу бити позитивни или негативни, што значи да је особа повољно или неповољно диспонирана према предмету.

Од ставова родитеља зависи како ће се они опходити према детету и како ће га васпитати. Дакле, ставови родитеља утичу на понашање родитеља, а све то утиче на понашање детета. Родитељи својим ставовима уједно утичу и на целокупни развој личности свога детета.

Родитељи својим ставовима уједно утичу и на целокупни развој личности свога детета. Њихови ставови могу бити позитивни, што позитивно утиче на развој личности, патако и на многе црте самосталности,али и негативни што негативно утиче на развој целокупне личности. Као што су позитивни ставови различити, тако и негативни ставови варирају и различити су од особе до особе, од породице до породице.

Према једном критеријуму ставови се могу поделити на личне и социјалне, Лични ставови би били они који су карактеристични за појединце. На пример, став родитеља према свом детету.

Социјални ставови који су заједнички већој групи особа. Они су увек ставови према друштвеном систему уопште, према појединим нацијама, расама, према браку и породици, према систему васпитања итд.

Ставове бисмо могли одредити као тенденције да се било позитивно било негативно реагује на неку особу, предмет, ситуацију или институцију.

Навођењем да су ставови неурална и ментална спремност истиче се да ставови представљају трајну особину која има своју неурофизиолошку основу, да представљају диспозицију која се активира код појединаца, Постоји трајна неурална и ментална спремност која се у одговарајућој ситуацији манифестује у доживљају,и у акцији.

Да ставови имају директно деловање указује на то да ће од става који имамо зависити како ћемо оценити неку појаву, неку идеју и да ли ћемо бити за ову појаву и идеју или против њих.

Став може имати не само дерективни утицај, него и динамички. То значи, од става ће често зависити не само наша процена, наше мишљење него и наша акција.

Будући да ставови нису напросто знање о нечему него да представљају увек ангажованост за нешто или против нечега, ставови су праћени више или мање интензивним емоцијама.

2.1. ФОРМИРАЊЕ СТАВОВА

Можемо рећи да постоје три извора ставова.

4 Грандић Р, Прилози породичној педагогији, Нови Сад, Савез Педагошких друштава Војводине, 2004.г.стр.235.

5

Први извор представља социјалне и групне норме које појединац прихвата од друштва у којем живи и од група којима припада.

Други извор чини лично искуство и знање о појавама према којима постоји став.

Трећи извор су мотиви и трајне и карактеристике личности.

1. "Социјалне групне норме, то јест различита схватања одређеног друштва о појединим питањима и фиксирани начини понашања у вези са одређеним ситуацијама главни су извор ставова. Постоји велики број различитих социјалних норми које врше јачи или слабију присилу да човек треба да једе виљушком а не прстима, такође је друштвена норма, као што је и схватање неког друштва. Усваја их преко родитеља, пре свега, па онда преко учитеља и других одраслих особа са којима долази у контакт, преко другова с којима проводи време, преко организација (пионирских, омладинских, спортских ) у које је учлањен. Истиче се значај родитеља за формирање ставова, јер се велики број ставова формира већ у раном детињству. Друштво преко родитеља преноси тако на појединца још у његовом најранијем добу велики део својих принципа и схватања. Користећи различита средства: забрану, присилу, награђивање, убеђивање, поучавање - родитељи преносе на дете друштвене норме које су и њихове норме.

2. Други извор ставова представља појединачно лично искуство и знање. Да илуструјемо то на примеру. Према детету се упутио пас и залајао на дете. Оно се престрашило и почело да се плаши паса уопште. Оно сада има став према псима уопште. Међутим искуство и знање које појединац има о већини појава о којима има став редовно је ограничено искуство. Оно се обично заснива на малом и недовољном броју података за један општи суд, за генерализацију као што представља став. Зато ставови нису увек засновани на довољном знању о појавама, на потпуном познавању чињеница. Они нису увек логички засновани."5

Због тога што немамо довољно података да бисмо формирали став, у формирању ставова важну улогу има ауторитет. Много од онога што ми називамо чињеницама у ствари нису чињенице, него твдње, поставке оних који за нас представљају ауторитет. Каткат су такви ауторитети меродавни ауторитети и потпуно је оправдано прихватити њихове тумачење појава. Ми сами нисмо у могућности да објаснимо велики бррј појава и заузмемо став о различитим проблемима и питањима о којима друштвени контакти и друштвено активност приморавају човека да има ставове.

Али, веома се често формирају ставови на основу ауторитета и када то није оправдано.

Наиме, људи који представљају оправдани ауторитет једној области прихватају се као ауторитети у области за које нису компетентни и за које не могу представљати ауторитет. Као што се често формира став на основу неоправданог броја из недовољног броја података, тако се веома често формирају ставови на основу различитих ауторитета и онда када то није оправдано.

Веома важну улогу при формирању ставова на основу личног искуства играју такозвани трауматни доживљаји. Трауматични доживљаји су доживљаји који су изазвали јаку емоционалну реакцију. Споменути пример детета које се уплашило пса, па је заузело негативан став према псима уопште - пример је за трауматични избор ставова.

Да се ставови релативно веома лако формирају о различитим појавама иако нема довољно података за њихово формирање постоји више разлога. Један од 5 Рот Н, Психологија личности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства,1974.стр.104.

6

основних услова за брзо и лако формирање ставова јесте подударност става са економско - социјалне позиције, с класном позицијом појединца. Прихватајући неки став, стичемо одређене фиксиране стандардне за наше суђење и за наше понашање. Усвојени ставови нам омогућују да оцењујемо различите појаве и ситуације. Нормално, ми смо или сувише заузети или сувише комотни да уложимо напор, да бисмо одмеравали ове разлоге за или против, да бисмо предходно настојали да прикупимо различите податке у вези с неком појавом и да на основу процене тих података донесемо свој став.

3. "Веома важан избор ставова чине и наши мотиви и трајне особине личности. Потребе и жеље појединаца имају важну улогу у формирању ставова. Према друштвеном систему у коме добро живимо вероватно је да ћемо имати позитиван став. А према таквом друштву у ком не можемо задовољити наше жеље и амбиције вероватно је да ћемо имати негативан став.Психолошка истраживања показују да и трајне карактеристике личности,имају важну улогу у формирању ставова."6

Говорећи о формирању ставова, можемо споменути да и пропаганда представља важан подстицај формирању ставова. Док је формирање ставова при коме нема или бар не мора бити намерног наметања става, кад говоримо о пропаганди као о избору ставова, ми под тим подразумевамо свесно настојање да се утиче на мишљење и акције других особа. Вршећи пропаганду свесно и плански настојимо да се код особа на које се врши пропаганда формирање ставова који ће се изразити у деловању мишљења ових особа . Пропагада је, можемо рећи, свесно и планско настојање да се оформе ставови. Она може бити у интересу појединаца или ужих група - као што је то реклама - или у интересу већих група; као што је то пропаганда коју врши отворено или прикривено владајућа класа у поједином класном друштву.

2.2.ДЕЛОВАЊЕ СТАВОВА

Ставови имају значајан утицај на понашање људи. Ставове које једна особа усваја постају део њене личности, њеног ја. Наиме ставови су нешто што сматрамо делом себе самога. Ово нам може илустровати случај кад неко напада или хвали неку особу према којој ми имамо изразито позитиван став. Ми то схватамо као напад на нас или похвале нас самих.

Ако неко напада нашу децу или наше родитеље, негативно се на пример изражава о њима, ми то осећамо као напад на нас саме. Развој наше личности праћен је стално усвајањем и мењањем ставова. Развој наше личности и развој нашег ја великим делом се састоји баш у мењању ставова појединца.

Зато што ставови постају део личности, они утичу и на различите менталне функције; на перципирање, на сећање, на суђење, на мишљење, као што утичу и на акције. Њихов утицај на перципирање манифестује се пре свега у селекцији дражи. Имајући одређен став, или између могућих перцепција, бирамо оне које су у складу са нашим ставом. На пример, неко ко има негативан став према црнцима видеће на њима пре свега оно што је негативно.

Ставови делују исто тако на наше памћење и на наше сећање. Брже се учи и боље памти оно што је у складу с нашим ставовима, а теже се учи и слабије се памти оно што није у складу с нашим уверењем.

6 Рот Н, Психологија личности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства,1974.г.стр.105.

7

2.3. ОГРАНИЧАВАЊЕ СТАВОВА

Ставови се не мењају ни брзо ни лако; они показују снажан отпор према мењању. У психолошкој литератури наводе се три главна разлога отпорности ставова према промени: селективни карактер перципирања и сећања, избегавање ситуације које би могле утицати на мењање ставова и социјални притисак да се усвојени ставови задрже непромењени.

Селективни карактер перципирања и сећања, који отежавају мењање ставова, огледа се у томе што постојећи ставови утичу на то како ћемо запажати нове ситуације. Под утицајем ставова запажа се управо оно што је у складу с нашим ставом. Ако се вратимо на раније пример који смо навели, можемо рећи да се показало да неко ко има негативан став према црнцима и тај став оправдава тиме што су, по његовом мишљењу, црнци уопште склони лењости, увек запажа неког неуредног и нечистог црнца, а неће му пасти у очи уредан и чист црнац. Он исто тако неће обратити пажњу на то да има и белаца нечистих, неуредних и лењих.

Други моменат који подржава одржавање ставова јесте избегавање упознавања с подацима који би могли променити постојећи став. На пример неко ко има негативан став према нечему изолује се од података који би могли утицати на промену става.

Трећи фактор који утиче на одржавање постојећих ставова јесте социјални притисак. Наиме ставови се, по правилу, подударају са ставовима групе којој припадамо. Ова група критикује и осуђује ставове који нису у складу са ставовима групе, врши,дакле,притисак на то да се ови ставови не одрже а прихватају њени ставови. Група релативно лако успева да се повинујемо том притиску, јер код људи постоји потреба да га околина прихвата и подржава. А околина подржава појединца обично само дотле док се ставови тог појединца слажу са ставовима околине. Кад се ставови појединца почињу да разилазе са ставовима групе, тада околине појединца критикује, осуђује и одбацује. Да би одржали свој положај у групи, човек и несвесно тежи да његови познаници, његови пријатељи и његова околина буду у праву, да његови ставови буду правилни, да се сам сложи са тим ставовима и да задржи и одржи ставове које је прихватио као непромењене.

2.4. МЕЊАЊЕ СТАВОВА

У процесу мењања објекат става остаје исти, али се мења или садржај појединих компоненти става,или правац става, или и једно и друго. У свим тим ситуацијама можемо разликовати две главне врсте промене става.

Ако је промена у складу са постојећим ставовима, говоримо о конгруентној или сагласној промени. На пример, под утицајем нових искустава, раније позитиван став према превентиви постаје сазнајно утемељенији, емоционалнији интензивнији, акционо отворенији и одлучнији. Или, када умерено позитиван став ученика према предмету после добијамо одличне оцене постане израженији позитиван, кажемо да је дошло до конгруентне промене става према том предмету. Уколико промена у некој компоненти или особини става није у складу са ранијим ставом, реч је о неконгруентној или несагласној, неподударној промени. На пример, после непријатног искуства са

8

наставником неког предмета позитиван став према том предмету може се променити у негативан став. Ако нека особа или група према којој смо имали позитиван став почне да чини ствари које су супротне нашим очекивањима, расте вероватноћа да ћемо променити став према тој особи или групи.

До мењања ставова може доћи спонтано, услед промена у животним околностима, искуству, потребама и аспирацијама особе, али и намерно, под утицајем планских акција појединих особа, групе или друштвених институција и организација. Циљеви разних врста пропаганде, нпр. економске, политичке, културне, здравствене и сл., јесу мењање одређених ставова људи. Мењање ставова је '' саставни део социјализације и ресоцијализације''.7 Важну улогу има и у психотерапији.

3.СТАВ0ВИ РОДИТЕЉА У РАНОМ ДЕТИЊСТВУ

Највећи значај за формирање личности обично се придаје породици и највише је и проучавана улога породице. Многи истраживачи личности сматрају да су услови породичног живота у првим годинама детињства одлучујући за то каква ће се личност формирати и каква ће личност бити у току живота.

"Дете је отац човека"8 - наглашавају ови аутори заједно с Фројдом. Овом формулацијом желе да истакну да рано детињство више од свега другог одређују каква ће бити личност одраслог човека.

Између искуства у току првих година живота детета наглашавају се ставови родитеља према исхрани, навикавању на чистоћу и према дечјим потребама и захтевима.

Има, на пример доста стручњака који сматрају да је за нормалан развитак детета и за складно развијену личност,каснијег одраслог човека важно да дете буде дојено. Прерано прекидање дојења сматрају неки аутори, може имати негативне последице за развој личности, као што негативне последице постоје ако се не доји дете уопште. Постављена је тврдња да је вероватно да ће деца која су довољно дуго дојена постати личноти с позитивним особинама, да ће бити знатно социјалнија него деца која нису дојена. Нарочито психоаналитичари наглашавају дечје искуство из првих година живота у вези са исхраном и указују на то да недовољно пажња према деци може бити узрок комплекса, то јест трајних начина неадекватног реаговања који, кад су изразити, отежавају прилагођавање личности. Услед неправилног поступања при исхрани малог детета може доћи, тврде психоаналитичари, до такозваног оралног комплекса. Овај комплекс се манифестује или у пасивности и претераној зависности од других, или у агресивности или, најзад , у затворености, повучености.

Други важан доживљај из периода раног детињства за који се наводи да има велики утицај на формирање личности јесте навикавање на чистоћу. Правилно и у право време започето навикавање на чистоћу представља - опет по мишљењу психоаналитичара важан моменат за успешан развој личности. Непријатано и тешко

7 Ховелка Н, Психологија, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства,1995.г.стр.93

? Рот Н, Психологија личности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства,1974.г.стр.157.

8

9

дечје искуство у првим годинама живота у вези с навикама на чистоћу (пре свега у вези са обављањем нужде ) остављају трајну склоност неуредности и прљавштини, или обрнуто - трајну и претерану тежњу за чистоћом. У овим доживљајима је извор, према психоаналитичком учењу, такозваног аналног карактера то јест личности коју карактеришу педантност, шкртост и тврдоглавост, што у ствари опет представља последицу неправилног невикавања на чистоћу.

Трећи важан доживљај из периода раног детињства представља став родитеља према дечијим потребама и захтевима; дисциплина коју родитељи захтевају од деце. Истиче се да претерано строга дисциплина може изазвати претерану потребу за признањем од стране околине, да може довести до напријатељског става не само према родитељима него и према целом друштву. Сувише крути принципи, посебно у вези са сексуалним импулсима код детета, могу изазвати рапидно(нееластично ) понашање и стално осећање кривице. Али исто тако и недоследна и недовољна дисциплина може имати негативне последице. Могу се као сталне особине створити колебљивост, неодлучност и недовољна самоконтрола. Претерано мажење детета и претерана брига за њега могу формирати себичност, неодговорност, претерану осетљивост и неспособност да се поднесе неуспех. Ако родитељи, а нарочито мајке, из претеране бриге нешто стално наређују или стално забрањују, стварају се особине личности, као што су: недостатак иницијативе, зависност од других и спремност за потчињавање било чијем вођству.

Поред ових момената, доста се често у литератури наглашава да важан утицај на розвој личности има положај детета у породици у односу на осталу децу, наиме, да ли је дете старије или млађе, да ли је јединац или није јединац. Наводи се да су старија деца, ако је у породици више деце, обично озбиљнија него млађа деца, да их више привлачи оно што интересује одрасле, да су затворенија, мање дружељубива, мање ведра. Млађа деца су веселија, ведрија и безбрижнија. Указује се на то да нарочито јединци показују слабије прилагођавање средини, мању сигурност у себе, слабију емоционалну уравнотеженост. Међутим, доносе се веома озбиљне сумње у овакве поставке. Амерички психолог Терман је на основу извршених испитивања показао да јединци не морају имати негативне особине него што их имају деца која нису јединци. Какве ће особине дете имати не зависи од тога да ли је дете јединац или није, већ од поступака према детету и од његовог васпитања.

Док је раније у првом реду наглашена важност исхране и посебно дојења, навикавања на чистоћу и врсте дисциплине, данас се истиче да је за позитиван развој личности најважније задовољити потребе детета за љубав и осећања сигурности и постојање хармоничног односа између родитеља.

4.СТАВ0ВИ РОДИТЕЉА , КЛАСИФИКАЦИЈА

Родитељи својим ставовима доприносе структури детињства ''Ја" („Селфа"). На тај начин се код индивидуе развија схватање о томе какво треба да буде.

4.1.СТАВОВИ РОДИТЕЉА СА АСПЕКТА

10

ПОДЕЛЕ ВЛАСТИ

Ауторитативан став

Потиче из старе патријархалне породице у којој је глава породице отац, а подела послова је таква да омогућује доминацију мужа и потчињеност мајке, док су деца у потпуној власти родитеља. Родитељи су високо захтевни и имају чврсту контролу над децом и ниску топлину. Ауторитативни став се огледа у контроли родитеља која се односи на задатке који се постављају деци, како би их интегрисали у породици и друштву својим захтевима, надгледањем, дисциплином и супростављањем дечијој непослушности као и контролом детињих импулса.

А родитељи постављају строга правила и очекују да се она поштују. Довољно је да је само један од родитеља ауторитативан да то негативно утиче на развој како девојчица, тако и дечака. Ауторитативност у васпитању деце само делимично прикрива одсутност здравих родитељских осећања. А родитеље одликује захтевање послушности и недостатак критичности према одраслима и уопште непостојање критичког вредновања информација. Пласирајући деци оно што они сматрају исправним, а што је у складу с његовим властитим убеђењима што у многим случајевима њихово инсистирање на раду и дисциплини постаје терет детету. Одрасли су при таквом васпитању неприкосновени ауторитети у чије се одлуке не сумња. Дете се ауторитатарних родитеља плаши и из страха се њима у свему покорава.

Такви родитељи имају заповедничко држање, обично су крути, емоционално сиромашни, веома строги, а понекад и агресивни. Од детета се захтева да буде тихо и дисциплиновано, да не показује емоције (поготово у јавности). Родитељи сматрају често да управо таквим васпитањем пружају детету прилику да очврсне и развије се у зрелу, јаку и самосталну особу, али догађа се управо супротно. Деца ауторитативних родитеља често постају срамежљива и повучена, несамостална и зависна о неком ауторитету, а понекад и остављају утисак хладне особе јер су научена да не показују емоције. Други смер према којем може поћи дете ауторитативних родитеља је агресивност, да би напакостило родитељима и од њих извукло и минималну емоцију, па макар се та емоција звала љутња.

Ауторитативну личност је увек нечега страх. А то је бојазан за своје ''Ја", сумња у могућност пуновредног остваривања себе у животу, међу људима. Ауторитативан родитељ сам страхује ( мада потиснуто ) од туђег мишљења, од веће вештине живљења, бољег успеха других људи и има неповерење у своје властите способности. „Такав родитељ је несигуран у себе, ту несигурност преноси на дете својим крупним васпитним начелима,смањује дететову слободу и онеспособљава га за живот, уместо да подстиче све његове способности и да га осамостали".9

Демократичан став

Продукт је савременог друштва, у коме се постиже правна и економска једнакост и равноправност у родитељској одговорности и од стране брачног партнера. Демократичан став је супротан ауторитативном и огледа се у поштовању дететове личности и подједнаком обраћању свим његовим развојним функцијама, као и у

9 Новковић Милица, Породични буквар, Београд, КУБ 2001..год.69.

11

изградњи равноправности међу свим члановима породице. Такав родитељ се не користи васпитним начелима „батина је из раја изашла" (Да је добра, у рају би остала), није агресиван и нема заповедничко држање.

Родитељ са оваквим ставом су познате и позитивне и негативне особине свога детета, знајући да и за једне и за друге и сами имају доста заслуга и пропуста, као и др. чиниоци. Лични пример им је основно средство у деловању на децу.Ови родитељи се природно понашају пред дететом, смеју се, певају, разговарају мирним тоном, али када то зависи од ситуације, могу и повисити тон у разговору, бити намргођени, показати своју забринутост или нерасположење. Не устручавају се да признају када су погрешили или када нешто не знају. Демократске ставове могу имати само уравнотежене и зреле личности, које реалистично оцењују стварност, преузимају одговорност на себе и своје потомке. Нису егоцентрични, суверени, патетични и оптерећени предрасудама.

Родитељи успевају да доведу у равнотежу јасна ограничења са интимном породичном атмосфером. Они дају смернице, али не намећу круту дисциплину; објашњавају своје поступке и дозвољавају деци да имају утицај на доношење великих одлика. Такви родитељи уважавају утицај самосталности своје деце, али од њих захтевају високи стандард одговорности према породици, друговима и широј заједници. Подстиче се и цени одговорност. Дете оваквих родитеља се не затвара у себе, говори отворено о својим успесима или неуспесима које је доживело у сукобима са вршњацима,добијају похвале за све оно што су правилно урадили, док им се на грешке указују без омаловажавања и обесхрабрења.Код деце оваквим начином васпитавања омогућује се нормалан развој самосталности и самопоуздања, деца се осећају слободно и заштићено те постају самостални млади људи.

4.2.СТАВОВИ СА АСПЕКТА ПОДЕЛЕ

ЉУБАВИ

Топао став

Овај став се огледа у правој, истинској родитељској љубави када дете код родитеља наилази на разумевање свих својих психичких потреба, на поверење и добронамерни став према себи. Прихватање подразумева труд родитеља да се дете развије у зрелу, самосвесну личност, пружајући му подршку, активно се укључује у његове активности, препознајући његове потребе и захтеве и адекватно одговарајући на њих. Топао став се изражава у систематском храбрењу детета, указивању поверења од стране родитења и у показивању љубави. Родитељи често разговарају са дететом, образлажући своје поступке.Ретко кажњавају а више хвале.Прихватају нормално приближавање детета.

Хладан став

Супротан је топлом. Ту се не показује љубав, поверење, не даје се охрабрење. Огледа се ниском контролом и ниском топлином. Често се изражава кроз незаинтересованост или интерно-индиферентан однос родитеља. Родитељи су одбојни

12

према детету, не прихватају његово приближавање, често га физички кажњавају, а ретко хвале, мало разговарају са дететом и не образлажу своје поступке. ''Сви проблеми дечјег понашања у основи проистичу из недостатка љубави", каже енглески педагог Александар Нил. Када су захтеви много већи од могућности детета оно губи веру у себе и своје способности и постаје несигурно.У таквој ситуацији дете се никад не сме напуштати и игнорисати, поготово кад је запало у кризу, доживело неуспех и када су му помоћ и подршка, чврст ослонац и савет драге особе најпотребнији.

5. СТАВОВИ РОДИТЕЉА КОЈИ НЕГАТИВНО ДЕЛУЈУ НА РАЗВОЈ

ЛИЧНОСТИ

1. Претерано заштитнички став

Родитељи свим и свачим спутавају дечије осамостаљивање, чине га зависним, готово неспособним да постепено преузима одговорност и иницијативе. Такво дете постаје превише опрезно, послушно; затворено у себе, без жеље за самосталном акцијом, без вере у своје могућности. Није добро ако такви родитељи преузимају на себе оно што би дете у кући требало да уради, каткад заједно са њим уче, превише му помажу у решавању домаћих задатака или узимају „приватне учитеље". Дете је просто збуњено, не зна како да се постави када му мајка каже „То ти нећеш моћи" или „ Дај мени, ја ћу то брже".Уместо да га похвале, подрже у свакој иницијативи и настајању, макар ишло са много проблема и са мало резултата.

Најгоре је што су овакви родитељи чврсто уверени да је њихова превелика брига за дете посебно врлина, да су много бољи од ''тамо неких" који не воде рачуна о својој деци.

Учитељи најпре упознају овакве родитеље; они су први у школи али не да сарађују и питају већ да траже објашњења и дају примедбе, да се не слажу и одмажу. Са њима је тешко сарађивати, још је теже утицати да се промене. Нису ретки случајеви да у великој брзи од наставника траже посебан третман и много боље оцене за своје дете и ''истеривање правде" на вишим инстанцама.

"Оваквим ставом ствара се социјално слепо дете".10

Тако је дете, услед претеране бриге и пажње којом га родитељи обасипају, спутано да се навикава на све оне несташлуке, грубости, агресије и шале карактеристичне за дете и да зависно од ситуације, на одговарајући начин реагује. Деца су усамљена, превише

10 Ђорђевић Милутин, Како успешно васпитавати, педагогија и психологија за родитеље, ИП Градина Ниш.1994.,102.

13

стидљива и немају довољно храбрости и самопоуздања. Зависна су од одраслих, уплашена, несигурна, веома колебљива и револтирана.

2. Претерано строг став

Родитељи захтевају од детета да се понаша по строго утврђеним правилима која превазилазе његов узраст и његове способности.Тако потпуну послушност постижу или сталном критиком и придикама или физичким казнама.

Дете се временом „дисциплинује и навикака да без поговора извршава добијене задатеке. Формира се осећање слепе послушности. Бежање од те слепе послушности је дечје ''пражњење" у школи на улици, па ће као такво малтретирати своје вршњаке, правити разне испаде све до деликветног понашања.

Има доста случајева да дете у тој слепој послушности акумулира отпор, бес, гнев и незадовољство и у једном тренутку све експлодира и потпуно откаже послушност, ражести се, спремно је на све и уопште се не може препознати.

Најтежа је ситуација када се ''експлозија" деси начујно, дете се повуче у себе, постане неуротично и несигурно, што редовно изазива назадовање у школи или чак бежање од куће.11

Да би поједини родитељи што мање били овакви, потребно је сагледати узроке таквог (строгог) односа и понашања:

1. прихватали су негативно искуство својих родитеља које је, по њима било успешно,

2. по природи су перфекционисти, траже „длаку у јајету" и увек су да није то најбољи начин васпитања у породици

3. брига о детету им представља терет па је велика строгост начин да свако зна своје обавезе и нико никога на мора да контролише,

4. нису задовољни собом, свим оним што су постигли па то назадовољство проширују на дете,

5. на радном месту тешко долазе да изражаја па то компензују строгошћу према детету и брачном другу, тако су ''неко и нешто"

6. нервозни су, неуротични, па им ''завођење реда" у породици олакшава личну ситуацију: нема расправа, нема дечјег немирлука, непослушности и буке, која им, иначе, посебно смета,

7. међусобни односи у породици су оптерећени неповерењем, наразумевањем и честим сукобима, па је строгоћа начин да се заведе какав -такав ред.

Поред родитења који имају овакав став у породичном васпитању дете постаје несигурно,страхује, спутаван му је развој иницијативе и самосталности.

3. Недоследан став родитеља11 Продановић Љубица.Лунговић Вера;Сарадња са породицом,Београд,Нова Просвета,1990.год.стр.29

14

Овакав став родитеља збуњује дете и изазива код њега несигурно понашање. Деца су по природи радознала и воле да знају одговоре на многа питања. Недоследни родитељи често својој деци дају различите одговоре, на дечје ''Зашто?", неретко одговарају са кратким и јасним ''Зато!". Недоследност родитеља подразумева опречност у начину опхођења према деци. Понашање родитеља не зависи умногоме од самог детета, већ од других спољашњих утицаја који остављају траг на расположење родитеља.Такво понашање условљава збуњеност и конфузију код деце јер она не могу знати да ли ће бити награђена или кажњена за одређене поступке.Она се препуштају судбини, не водећи много рачуна на друштвене последице које могу сносити за своје поступке.

Дете у појединим случајевима није сигурно да ли је добро разумело, да ли тата баш то хоће? Оно живи у страху од његовог сталног погледа, неизвесне реакције и казне, и када може, чак избегава сусрет и разговор са њим.

4. Сувише попустљив став

Родитељи допуштају детету већу слободу и не захтевају од њега да се круто придржава правила понашања, али то не треба да се схвати као попуштање дечјој вољи и флексибилно примењивање правила.Узимају у обзир и ситуацију и особине личности детета, са узрастом смањују ограничења па и поткрепљују осамостаљивање детета.

Попустљиви родитељи су пасивни када треба да поставе ограничења или да узврате, нити имају јасне циљеве за своју децу верујући да им треба омогућити да се развијају у складу са природним склоностима. Детету се све дозвољава, готово да нема забрана, па се може довести у ситуацију да се осећа занемареним и невољеним. Мада родитељи сматрају да изостанком забрана подстичу самосталност,греше,јер тако код детета развијају несамосталност или чак у неким случајевима агресивност.А изостанак забрана користе само да би се дете осетило вољеним и у центру пажње и бриге.Обликује се размажено дете, које је по својој суштини веома несигурно.

5. Хладан и незаинтересован став

Овај став је сличан и ставу презапослених родитеља. Огледа се у недостатку љубави од стране родитеља.Дете је агресивно и осећа потребу за уништавањем ( деструктивност) и потребу за кидисањем ( агресивност).

6. Став презапослених родитеља

Један од ставова родитеља који могу да угрозе нормалан емотивни развој детета и нормалну социјализацију, односно прилагођавање на живот и друштву је и колебљивост, која се често јавља код презапослених родитеља. Мајка, оптерећена послом на радном месту и код куће, нема довољно времена и стрпљења. Њено расположење је често промењиво. Када се са посла врати уморна и нервозна изгрдиће и

15

казнити своје дете и због неког безазленог поступка који у нармалној ситуацији не повлачи никакву казну. Или ће, да би могла да обави неке кућне послове, дозволити детету да се нечим забавља, што му иначе не дозвољава. Отац одвише заузет својим послом, врло мало времена проводи са својом децом. Пошто их ретко виђа, дозвољава им да раде шта хоће, да им се буквално пењу по глави.

После извесног времена, када више не може да издржи, истућиће их због ситнице. Из овако колебљивих ставова родитеља, дете тешко може научити шта сме, а шта не сме, постаје збуњено и несигурно, почиње да страхује да ли га воле.

Психолози сматрају да родитељи својом презаузетошћу обично желе да нађу оправдање за своје поступке у васпитању деце. Због недовољне педагошке образованости често бригу о детету могу препустити странцима, а то значи и јачем утицају стране културе. На тај начин матерњи језик и култура свог народа не усвајају се у довољној мери. У великим и сталним плановима за што већом зарадом, родитељи заборављају да су деци потребнији него висок стандард у каснијим годинама. Ови родитељи своје одсуствовање од куће и бављење дететом надокнађују великом бројем играчака, испуњавањем његових и непотребних жеља, обећавањем ''свега и свачега" што је по њима и најважнији услов за развој детета. Када је код куће такав родитељ је уморан или опседнут својим бригама на послу, не може да се опусти и препусти ни за часак, како би створио топлу породичну атмосферу која је детету неопходно потребна.

Што је дете млађе, то су родитељи у већој обавези, не само да му обезбеде основне услове за живот већ и да му посвете неопходну пажњу да би се оно, са што разноврснијом активностима, свестрано развијало. То захтева и одређено време у току дана, када би родитељи и дете заједно програмирали његову активност, која ће се потом остварити у присуству родитеља, уз друге чланове домаћинства или у друштву дететових вршњака.

Ако родитељи немају времена да се више баве дететом због своје презаузетости оно ће дуже времена бити препуштено самом себи и стихијском утицају свих других чинилаца. Неће бити пасивно, већ ће у својој доколици обраћати пажњу на све оно хто је упадљиво, узбудљиво и не захтева већи напор.

6. ЗАШТО СУ СТАВОВИ

ЗНАЧАЈНИ ЗА ПОРОДИЧНО ВАСПИТАЊЕ?

Детињство је диван сан човековог живота који се само једном доживи.Оно је корен тог живота и из њега воде многи путеви.Којим ће путем дете кренути зависи од оних који га одгајају и васпитавају.Од родитеља зависи у какве ће све положаје долазити у току свог развоја.Тамо где је породична клима повољна за развој детета,где дете има могућност да испољи своја осећања и мишљење,оно се развија у сигурног и самосталног човека који се не плаши ничег новог и нема потребу да слепо следи друге.већ се слободно користи својим могућностима.

Детињство,током целог живота,у човечијој свести остаје једна пријатна оаза,отпорна према другом времену и простору и као неосвојива тврђава одолева сви врстама заборава. Ако као одрасли покушамо да посматрамо да посматрамо свет дечијим очима,ми се по правилу враћамо свом детињству,и успевамо неким својим

16

поређењем да разумемо дете,његове поступке и његова схватања. А када се постане родитељ,свету свог детињства чешће се враћамо и упоређујемо поступке својих родитеља са својим поступцима.Поред великих сличности и опонашања својих родитеља неки млади родитељи у потпуности преносе свет свог детињства на своје дете.Данас,родитељ је упућен не да даје поуке шта је он радио и како је радио,већ да сагледа проблеме и потребе да би правовремено био у стању да помогне свом детету да оно прнађе најсигурнији свој животни пут.

Родитељи који заједнички подижу дете,који јединствено делују на њега и подједнако се осећају одговорним када у развоју настану тешкоће,који имају увид у резултате рада и понашање свог детета,и тако свој утицај усмеравају према његовим могућностима и захтевима су родитељи који имају добар став у васпитању свог детета и могу се надати мирнијој и срећнијој старости. Родитељи служе детету као узори за његово прилагођавање животу,а тај модел понашањакоји се обликује код куће,никада се не губи потпуно,па је утолико улога родитеља у васпитању одговорнија и значајнија,а њихова љубав за њега прва школа.

Међусобни односи родитеља имају велики утицај на дете,пре свега на његову емоционалну стабилност.Дете користи родитеље као узор за своје понашање и прилагођавање у животу. Ако му родитељи нису добро прилагођени,дете има слаб узор за имитацију у понашању.Основни модел понашања,који се формира у кући никада не изчезава потпуно,мада се модификује у животу.

Ако се родотељи не слажу у нечему,а нарочито ако се неспоразум односи на дете,треба да избегну нервозне расправе.Нарочито се при томе треба чувати повлађивања детету.Ако је један од родитеља дозволио детету нешто,други родитељ не сме томе да се противи.Веома је важно да родитељи буду доследни и да имају заједнички језик,да ускладе своје ставове у односе на дете.Ако тога нема дете ће увек тежити да се приклони попустљивијем родитељу. Породица у којој постоји дружење између родитеља и деце ,средина у којој су остварени добри породични односи и сарадња,где постоји воља да се задовоље потребе детета,створени су услови да оно буде прилагођена личност.

Пут до дечије душе родитељи морају да осете.Само они који су осетили пут до дечије душе знају и како и када требају поступити,којим стимулативним мерама подстицати децу,шта њихова деца желе и могу.Сваком детету треба посебно приступитијер је свако дете личностза себе.Захтеви које родитељи пред децу постављају морају одговарати њиховим узрасним могућностима. Дете тражи сигуран и чврст ослонацјасан захтев и став,али исто тако тражи признање за свој труд,тражи да се поштује,цени.Основно и најефикаснија превентива и корективна мера је у дисциплиновању,и развијању радних,хигијенских и културних навика као и указивање поверења.Лични пример је најефикаснија васпитна мера.Још је и Џон Лок истицао:"поруке остају без плода ако се не потврђују примером".А "навике које се стварају у детињству пре него што се разум развио",истиче Жил Пајо,"тако се дубоко укорењују да их је врло тешко искоренити".12

И као што ниједан ток није прав,тако и васпитање и најмилијег не иде увек право и без проблема.

12 Глигорић Нада,Свет Детњства,Краљево Културни центар,1984.год.стр.9.

17

7.3АКЉУЧАК

Бити родитељ свом детету не подразумева само биолошку спону,љубав и најбоље намере.Родитељство је таленат,педагошка образованост,дар...

И поред силне љубави,родитељски поступци некада нису у складу са изворним нагонима самог детета.Када виде своје дете да сиса прст,родитељи га грде и ударе,а њему је тада потребан загрљај.Често видимо родитеља који нуди свом малишану играчку да би појео све оно што је он замислио или родитеља који плаши своју девојчицу страшним вуком који ће је појести ако не покупи играчке.

Широк спектар осећања(љубав,мржња,одбојност,нежност.) у васпитним поступцима најверније одражава ставове родитеља у породичном васпитању.

Ставoви се могу мешати и бити у комбинацији са другим ставовима.И сами родитељи и деца не могу бити "чисти"типови који су описани у теоријском делу.Нпр.затворен и јак васпитни став оба родитеља и хладан васпитни став мајке код девојака проузрокује емоционалну нестабилност.

Родитељи у својим васпитним ставовима препознају и следе два елемента родитељства:прихватање и чврсту контролу.Родитељи који прихватају своје дете негују топао став према њему.Они се труде да дете развију у зрелу,самосвесну,асертивну личност.Активно се укључују у активности детета,препознају његове потребе и захтеве и адекватно одговарају на њих.

Чврста контрола или контрола понашања односи се на задатке које родитељи постављају деци.Родитељи се супротстављају дечијој непослушности и контролишу детиње нагоне. Дете дисциплином интегришу у породицу и друштвену заједницу.

Родитељски ставови на дете имају далекосежне последице и као што је сам став условљен типом родитеља тако и примењен став у васпитању обликује тип детета.Ово је,може се рећи,двосмеран процес.

Особине детета последица су родитељских поступака који утичу на бројне сегменте живота.Тако ставови обликују емоционално стабилну или емоционално нестабилну личност;утичу на социјалну прилагођеност,на школски успех код детета итд.

Ако се дете од почетка нађе у оковима строге дисциплине и гвоздених правила о којма се не дискутује,логично је да ће као одрастао човек бити склон да се "стапа" у ствове шире заједнице или групе,поготово оне која је на власти.

18

Затворено васпитање у коме дете нема слободу да мисли својом главом,васпитање где се дете не понаша по својој вољи узрокује то да ће дете увек да се прилагођава туђим очекивањима.

Наравно,постоје и они родитељи који никад не постану својој деци "далеки" и неразумљиви,са децом сарађују и гаје топао,демократски однос.Они воле своју децу и труде се да им не постављају сва решења "на тацни",већ дозвољавају свом детету да до њега дођу сама.

8. ЛИТЕРАТУРА

1) Ховелка Н, Психологија, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства,1995.г.

2) Грандић Р, Прилози породичној педагогији, Нови Сад, Савез Педагошких друштава Војводине, 2004.г.

3) Рот Н, Психологија личности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства,1974.г.

4) Новковић Милица, Породични буквар, Београд, КУБ 2001..год.

5) Ђорђевић Милутин, Како успешно васпитавати, педагогија и психологија за родитеље, ИП Градина Ниш.1994.г.

6) Продановић Љубица.Лунговић Вера;Сарадња са породицом,Београд,Нова Просвета,1990.год.

7) Глигорић Нада,Свет Детињства,Краљево Културни центар,1984.год.

8) Стојковић Душанка,Станојевић Марина,Дасукидис Весна,Породична играоница,Смедерево,ИКОМО,1991.год.

9) Попповић Б.,”Увод у психологију морала”,Научна књига,Београд.1977.год.

19