SEMINARSKI RAD, EKONOMIJA

Predmet:Ekonomija kapitala i finansiranje razvojaTema: Strategija dinamikog i ekonomskog rastaSADRZAJ

UvodPrivredni rast

Privredni razvoj

Predmet teorije privrednog rasta i teorije privrednog razvoja

Strategija dinamikog i ravnotenog ekonomskog rasta

Mogunosti postizanja brzog ekonomskog rasta

Optimalna stopa ekonomskog rasta

Potencijalna stopa rasta i faktori koji je odreuju

Postepen ili skokovit razvoj

Uravnoteen ili nezravnoteen ekonomski razvoj

Industrijalizacija i poljoprivreda u procesu ekonomskog rasta

Politika i metode industrijalizacije u savremenim uslovima

Zakljuak

http://www.maturski.orgUvodU ekonomskoj literaturi se veoma esto upotrebljavaju izrazi privredni rast i privredni razvoj kako u smislu da se ova dva pojma vrlo esto identifikuju, tako i u smislu njihovog kategorijalnog razlikovanja. Pojam privrednog rasta je ui od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta razvojaTematika privrednog razvoja se prevashodno rasprostire na istraivanje materijalne strane ivota i prouavanje proizvodnje, zaposlenosti, izvoza, uvoza i sl. Svojom aktuelnou ona zaokuplja ekonomsku misao, kako u visoko industrijalizovanim trinim privredama, tako i u nedovoljno razvijenim ekonomijama. Teorija i politika privrednog razvoja obuhvata istraivanje uslova ekonomskog napredovanja, sutine procesa rasta, karakter strukturnih promena u privredi pojedinih zemalja i posebno naine pomou kojih je mogue voditi politiku dugoronog podravanja privrednog rasta. Svaka nacija ima kao primarni cilj da joj je to bolji rast i razvoj. Iz godine u godinu, napredne privrede sveta akumuliraju znaajne veliline sofisticirane kapitalne opreme, pomeranju granice tehnolokigh znanja i dostignua i na taj nain stvaraju uslove za poveavanje bruto drutvenog proizvoda po glavi stanovnika.Manje vie je svima poznato da se svaki presedsedniki kandidat u svojoj promociji zalae za ekonomski rast, zato to je to dugorono najznaajniji inilac ekonomskog uspeha zemlje. Ekonomski rast predstavlja ekspanziju potencijalnog bruto drutvenog proizvoda neke zemlje. Drugim reima, ekonomski rast predstavlja irenj granica proizvodnih moigunosti nacije. im nacija ima ekonomski rast , granice proizvodnih moguniosti pomeraju se van. Valja znati da ekonomski rast nije samo apstraktna kategorija, ve je to veoma bitna kategorija i sa aspekta graana, zato to u smislu rasta autputa per capita, znai rast realnih plata i mogunost poveanja ivotnog standarda nacije. Prema tome , ekonomski rast pretpostavlja realan rast materijalne proizvodnje, odnosno rast realnog nacionalnog dohotka.1.Privredni rast Pridajui veliki znaaj razlikama izmeu pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja Kindleberger na primer uporeuje rast i razvoj sa rastom i razvojem oveka. Tako on privredni rast komparira sa fizikim rastom oveka to jest uporeuje ga sa poveanjem njegove teine i visine dok privredni razvoj poistoveuje sa fizikim napredovanjem koje je istovremeno praeno kvalitativnim razvojem mnogih njegovih psihofizikih performansi, intelektualnih potencijala, a pre svega sposobnosti njegovog adaptiranja promenljivim uslovima ivota i rada.Porivredni rast je agregatni proces koji govori o prosenom kretanju mnogobrojnih sektorskih promena. Stabilan privredni rast vana je pretpostavka lakeg reenja centralnog ekonomskog pitanja u svakoj zajednici koja se moe definisati kao nastojanje da se u to je mogue veem stepenu zadovolje rastue potrebe ljudi sa ogranienim resursima. Ako bi smo eleli da damo definiciju privrednog rasta onda bismo mogli rei da privredni rast podrazumeva poveanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije izraene kroz ukupno drutveni proizvod ( skup dobara i usluga ostvarenih u toku jednog perioda) u odnosu na broj stanovnika. Dok se ekspanzija definie na kratak period, privredni rast se odnosi na dug period. Ovaj trajni porast veliine je dan koristan ali nejasan, koji duguje svoj uspeh relativnoj jednostavnosti i relativnoj i veoma iluzornoj lakoi sa kojom se moe izraziti pomou jedne cifre. Drave se esto izraavale cilj svoje ekonomske politike kroz stopu rasta koja se poredi sa stopom rasta drugih zemalja u istom periodu, to je prikladno, ali to moe da dovede do najgorih konfuzija.Ukazujui na znaaj privrednog rasta Samuelson s pravom konstatuje da je privredni rast dugorono posmatrano najznaajniji faktor ekonomskog uspeha nacije. Po njemu sve ekonomski progresivne drave kontinuirano izdvajaju rastua sredstva za akumulaciju odnosno investicije ime se stvaraju uslovi za poveanje drutvenog proizvoda po stanovniku. Iz definicije privrednog rasta proizilazi da on u osnovi predstavlja poveanje agregatne ponude. On dakle nije apstraktna kategorija, ve veliina koja shvaena u smislu realnog rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika znai uveanje realnih plata, rast ivotnog standarda, porast akumulacije, i preko nje mogunost jaanja materijalne osnove proizvodnje u buduem periodu. Privredni rast se moe kvantitativno izraziti i to pre svega pomou stopa rasta, bruto drutvenog proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto drutvenog proizvoda po glavi stanovnika i slino.Privredni rast oznaava poveanje vrednosti nacionalne proizvodnje tokom vremena. Drugim reima, privredni rast znai uveanje realnog bruto nacionalnog proizvoda u odreenom periodu u odnosu na njegovu veliinu u prethodnom vremenskom intervalu. Sajmon Kuznetc privredni rast definie kao trajno poveanje dobara neophodnih za zadovoljenje individualnih i zajednikih ljudskih potreba, mereno veliinom proizvodnje po stanovniku. Akcenat na trajnom i neprekidnom uveanju proizvodnje po stanovniku je posebno znaajan, budui da on podrazumeva promenu strukture proizvodnje, izmenu u realnim odnosima cena pojedinih dobara, promena u kombinaciji proizvodnih inilaca kao i brojne izmene u nainu ivota.2.Privredni razvoj

Privredni razvoj je kompleksna kategorija koja obuhvata itav spektar, u kvalitativnom smislu vrlo razliitih drutvenoekonomskih promena, karakteristinih za proces kontinuiranih transformacija privrede i drutva. Pored toga to podrazumeva rast obima nacionalne proizvodnje u vremenu, odnosno pored sadraja koji karakterie kompleks privrednog rasta, fenomen privrednog razvoja obuhvata i sloenu strukturu, institucionalne, organizacione i tehnoloke promene privrede, koje omoguavaju da se uveana proizvodnja realizuje i distribuira u okviru nacionalne ekonomije i ire. Najsaetije, pojam privrednog razvoja obuhvata promene u obimu proizvodnje i sloene transformacije u kompoziciji i strukturi privrede.

Privredni razvoj je porast proizvodnje roba i pruanja usluga u nacionalnoj ekonomiji, to jest porast bruto nacionalnog proizvoda, uz istovremene strukturne transformacije i promene u funkcionisanju nacionalne privrede na njenoj optoj uzlaznoj liniji ekonomskog napredovanja. To je jedinstvo kretanja i razvoja, odnosno, to je najopti oblik funkcionisanja privrede. Za razliku od tehnikih sistema , veliki ekonomski sistem ( narodna privreda ) ne zna samo za kretanje u eljenom smeru. Svako njeno kretanje vezano je za istivremene brojne promene, to jest za razvoj. Te mnogobrojne i neprekidne transformacije su i kvantitativne i kvalitativne prirode. One oznaavaju uveanje svih elemenata narodne privrede ( mada ne u istoj proporciji ) i njihovo menjanje pod dejstvom je naunog i tehnikog progresa i izmena drutvenog i prirodnog okruenja. Privredni razvoj predstavlja sloen proces koga reprezentuje niz sukcesivnih promena u ekonomskoj strukturi , ali i izmene u svesti oveka kao najvanijeg inioca ukupne privredne dinamike. Nesumljivo, privredni razvoj predstavlja centralni makroekonomski fenomen.

Obeleja fenomena privrednog razvoja su brojne. U literaturi se sreu mnoge odrednice koje objanjavaju ovaj izuzetno kompleksan ekonomski, ali i drutveni fenomen. Jedno od mnogobrojnih prouavanja sutine kategorije privrednog razvoja, akcenat stavlja na sledee atribute: 1. razvoj je normativan proces, usmeren je na realizaciju odreenih ciljeva,

2. razvoj je multidimenzionalni proces, vezan je za sve aspekte ivota i potrebe ljudi i drutva na koji utie veoma veliki broj faktora,

3. razvoj je koherentan proces, ako je potrebno simultano ostvariti razliite ciljeve, neophodno je njihovo prethodno usklaenje.

Fenomen razvoja predstavlja svakako jedno od centralnih stremljenja ljudi u istoriji civilizacije. Njegovo ostvarenje, u krajnjoj instanci, je omoguilo opstanak i neprekidni prosperitet ljudske vrste na zemlji.Majkl Todar, profesor razvojnee ekonomije sa Njujorkog univerziteta zakljuuje da je razvoj istovremeno i fizika realnost i stanje uma pomou koga drutvo kombinuje drutvene, ekonomske i institucionalne procese stvara mogunosti veini stanovnitva da bolje ivi. Razvoj, po ovom autoru, poerazumeva najmanje sledee tri stvari:

1. poveanu potronju i bolji kvalitet hrane, bolje uslove stanovanja, poboljan stepen zdravstvenog stanja i vei nivo socijalne sigurnosti, 2. rast ivotnog standarda, obezbeenje veeg broja radnih mesta, boljeg

3.

obrazovanja, poklanjanje vee panje kulturnim i humanim vrednostima, koje e obezbediti poveanje ne samo nacionalnog bogatstva ve i rast individualnog i nacionalnog samopotovanja,

3. poveanje mogunosti ekonomskog i drutvenog izbora kroz oslobaanje pojedinaca i nacije od zavisnosti ne samo od drugih ljudi i drave ve i od snaga neznanja i nepotovanja sopstvene linosti.Predmet teorije privrednog rasta i teorije privrednog razvoja

Teorija privrednog rasta permanentno izuava kvantitativne relacije izmeu utroka i autputa, dok teorija privrednog razvoja istrauje ciljeve, faktore, kriterijume, pokazatelje, kao i strategije razvoja. Teorija privrednog rasta kvantificira doprinos inilaca koji determiniu dugoroni proizvodni potencijal pojedinih nacionalnih ekonomija, korostei pri tome najee kriterijume poput rasta realnog bruto nacionalnog proizvoda ili nacionalnog dohotka po stanovnikku. Proizilazi da teorija privrednog razvoja ima daleko kompleksniji pristup u istraivanju inilaca koji determiniu kljune makroekonomske promene i veliine u poreenju sa teorijom privrednog rasta. Teorija privrednog rasta razmatra probleme dinamike ravnotee i stim u vezi pokuava da definie adekvatan odgovor na osnovno pitanje na koji nain obezbediti uveanje realnog bruto nacionalnog proizvoda koji odgovara uslovima pune zaposlenosti. Ravnoteni rast je takav rast kod koga se sve promenljive u sistemu menjaju po istoj stopi. U optem sluaju postoji beskonano mnogo ravnotenih putanja privrednog rasta, pri emu predmet teoriskih prouavanja nisu samo karakteristike i atributi tih putanja, ve i precizno definisanje one putanje po kojoj e se sistem kretati pod datim pretpostavkama. Teorija privrednog rasta ima kristalno jasnu eleganciju, divljenja vrednu jednostavnost, savrenu preciznost. U trinim uslovima privreivanja bitna pretpostavka privrednog rasta je puno korienje proizvodnih faktora. Analogno tome, maksimalni proizvodni kapacitet neke privrede u datom vremenskom intervalu definie veliina i kvalitet proizvodnih faktora kojima ona raspolae. Zakljuak je pri tome krajnje jednostavan i veoma logian. Maksimalna stopa privrednog rasta se ostvaruje pod pretpostavkom realizacije najveeg mogueg poveanja upotrebljenih koliina proizvodnih faktora i/ili njihovog maksimalnog produktivnog korienja. Nasuprot tome, teorija privrednog razvoja ima daleko sloeniji pristup u istraivanju ekonomskih fenomena. Ona nastoji da to kompleksnije istrai uticaje pojedinih faktora na ispoljavanje najznaajnijih makroekonomskih promena, kao i da na osnovu takvih spoznaja omogui kreiranje najefikasnije makroekonomske politike razvoja. Ovako shvaen kompleks moe se oznaiti kao nastojanje da se utvrde najvaniji ciljevi proizvodnog razvoja svake zemlje, poev od strogo ekonomskih, pa sve do tehnolokih, sociolokih, etikih, kao i istraivanja promena iroke grupe faktora razvoja, koji mogu biti materijalni i nematerijalni, ekonomski i vanekonomski, privredni i drutveni, nacionalni i meunarodni itd.

Teorija privrednog razvoja u pravom smislu rei je relativno mlada nauna disciplina. Njen nastanak vezan je za ime engleskog ekonomiste Roja Horoda i amerikog istraivaa Izija Domera. Ova dvojica ekonomista su razvili poznate 4.

jednofaktorske modele rasta koji objanjavaju dugoronu ekonomsku ravnoteu i izgradnju privredne strukture koja za rezultat ima visoku i stabilnu dugoronu stopu privrednog rasta. Polazite njihovog istraivanja privrednog rasta je poznata funkcija proizvodnje, Y = F ( K, L ), pri emu je Y predstavlja koliinu proizvodnje, K utroak kapitala a L utroak rada. Smatrajui rad neogranienim faktorom, svoju panju su usmerili ka istraivanju znaaja promena utroka faktora kapitala. Kolinik veliine kapitala vrednost proizvodnje predstavlja proseni kapitalni koeficijent b, a kolinik prirasta kapitala i prirasta proizvodnje reprezentuje granini kapitalni koeficijent. Pod pretpostavkom konstantnih prinosa faktora, veliine graninog i prosenog kapitalnog koeficijenta su meusobno jednake, ime je analiza razvojne trajektorije u znaajnom stepenu uproena. Na osnovu Kejnsove jednaine tednje S = sY, pri emu je granina stopa tednje i neophodnog uslova ravnotee ( investicije = tednja ), oni su doli do ravnotene stope rasta r = s/b, danas gotovo antologiske relacije u razvojnoj ekonomiji. Na temelju ovog modela docnije su razraeni brojno neuporedivo sloeniji modeli privrednog rasta, a razvijene su i mnoge teorije privrednog razvoja.

Strategija dinamikog i ravnotenog ekonomskog rasta

Mogunosti postizanja brzog ekonomskog rasta

Stopa rasta najveeg broja zemalja u razvoju u dosadanjem ekonomskom razvoju nije prelazila stopu demografskog rasta. U takvim uslovima to znai stagnaciju per capita dohotka. Tek posle drugog svetskog rata dolazi do znaajnijih napora da se ubrza privredni rast, razbije tendencija i relativne i apsolutne stagnacije, te smanji ekonomski i tehnoloki jaz izmeu razvijenih i nerazvijenih zemalja. Porast per capita dohotka dosta je ogranien zbog visoke stope demografskog rasta. Ova stopa se procenjuje na oko 2% proseno godinje, mada ima zemalja u kojima je ova stopa nekoliko puta via. Ova stopa per capita dohotka je i dalje niska, jer ne osigurava:

1. Veu potronju i irenje domaih trita,

2. Veu ponudu i formiranje domae akumulacije,

3. Veu stopu investicija i

4. Pokretanje veih (internih) snaga razvoja koje ve zapoeti rast mogu da odre i dalje razvijaju.

U tehnolokom procesu s jedne strane, uz sve veu relativnu zaostalost i ograniene mogunosti razvoja, uz oite ograniavajue faktore razvoja, postavlja se pitanje ostvarivanja potrebne i kogue stope rasta tih zemalja.

Optimalna stopa ekonomskog rasta

Optimalna stopa rasta je poeljna stopa koja treba da najbolje odgovara ciljevima razvoja jedne zemlje. Cilj nedovoljno razvijenih zemalja mogao bi se koncipirati na ovom planu, postizanje u toku jedne generacije (35 do 50godina) nivoa drutvene5.

proizvodnosti rada, odnosno per capita dohotka, koji je prihvaen kao donja granica razvijene industriske zemlje sposobne za vlastiti samostalni dalji ekonomski rast. U proseku uzeto, zavisno od razvijenosti zemlje, to bi znailo da bi donja granica stope rasta per capita dohotka mogla biti 4% godinje, a gornja granica 6%.

U odnosu na per capita razvijenih zemalja nerazvijene bi trebalo da bar udvostrue postojee stope rasta. U cilju smanjena ekonomskog i tehnolokog jaza razvijenih i nerazvijenih zemalja stopa od 4% moe se smatrati minimalnom i poeljnom stopom rasta per capita dohotka, stope ekonomskog rasta zemalja u razvoju.

Potencijalna stopa rasta i faktori koji je odreuju

Potencijalna stopa ekonomskog rasta je ona maksimalna stopa koju je mogue ostvariti uvaavajui date objektivne determinante i faktore rasta. To je, znai, takva stopa koju je mogue postii uz maksimalno angaovanje proizvodnih i prirodnih resursa u privredi. Kao mogue stope rasta radilo se o poeljnoj, nameravanoj stopi, ovde se radi o takvoj stopi rasta koja je determinisana objektivnim uslovima i datim mogunostima rasta. Osnovne determinante mogue stope rasta su: stopa mogue akumulacije (tednje),

efikasnost i struktura investicije,

rast i struktura stanovnitva,

struktura privrede,

dopunska akumulacija iz meunarodnog finansiranja u prvim fazama razvoja,

efikasnost institucija privrednog, finansijskog i javnog sistema,

obrazovni i kulturni nivo stanovnitva.

Dosadanja analiza poveanja mogue stope akumulacije pokazala je da se ova stopa stopa moe poveaati na nekoliko naina:

1. Povenje udela akumulacije u nacionalnom dohotku i smanjenje ostalih obima potronje, 2. Poveanje marginalne stope akumulacije iznad prosene stope,

3. Smanjenje i presecanje daljeg odliva akumulacije iz ovih zemalja u razvijene industrijske zemlje, bilo po nepovoljnim spoljnotrgovinskim uslovima, po obavezama po uzetim meunarodnim zajmovima, ostacima kolonijalne vlasti, finansijske zavisnosti, tehnoloke zavisnosti i sl.

Uz neznatne napore u navedenom pravcu rauna se da se postojea stopa akumulacije od 5% moe poveati na 10 do 15% nacionalnog dohotka.

Produktivnost uloenih sredstava (investicije) su drugi odluujui faktor stope rasta. Ovaj faktor je sa svoje strane determiniran nizom drugih faktora, kao:

strukture investicija,

stopama iskorienosti kapaciteta,

snadbevenosti trita investicionim robama, udelu spoljne trgovine i uvozne opreme,

kvalifikovanosti kadrova, tehnike i tehnoloke tradicije idr.

Svi navedeni faktori determiniu produktivnost investicije ili visinu kapitalnog koeficijenta. Kod zemalja u razvoju kapitalni koeficijent kree se od 2,5 do 5, a kod razvijenih industriskih zemalja od 0,8 do 1,2, to je gotovo dvostruko nie.6.

Prema navedenom, ne samo stvarna ve ni potencijalna stopa interne akumulacije ne zadovoljava ni donju granicu potrebne stope rasta. Usled navedenog nastaje i potreba za meunarodnim kapitalom koji kod veine ovih zemalja uestvuje sa 30 do 40% u nacionalnoj akumulaciji i 25 do 30% u bruto investicijama ovih zemalja.

Postepen ili skokovit razvoj

Pred zemlje u razvoju esto se z teorijjskim razmatranjima tempa i strategije razvoja postavlja dilema: postepenog (sukcesivnog) razvoja ili skokovitog razvoja (big puch). Ako bi se postepeni razvoj posmatrao sa aspekta sporog razvoja ili gotovo stagnacije koja ne osigurava dugoroni rast per capita dohotka, onda se takva alternativa apriori moe odbaciti. Tu nema dileme za zemlje u razvoju. To je gotovo svaki rast per capita dohotka ispod 1 do 2% godinje. S druge strane u koliko se pod rapidnim i skokovitim razvojem shvate takve maksimalne stope rasta koja se eventualno moe i postii, ali tek po cenu veoma velikih i dugotrajnih napora i rtve koju veina stanovnitva nije spremna bez prinude da podnese, onda ni takva razvojna politika ne dolazi u obzir. Kao najefikasnija i najracionalnija metoda razvoja obzirom na uslove i potrebe razvoja nerazvijenih zemalja, mogao bi se prihvatiti izvestan oblik brzog skokovitog razvoja. Takav brz ekonomski razvoj omoguili bi neki novi momenti u svetskoj konstalasiji snaga i uslovima razvoja kao: 1. Vee mogunosti primene najnovijih tehnikih otkria u zemljama u razvoju i skraenje vremena primene. Prelazak iz primitivne u modernu industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju moe se izvriti u toku nekoliko decenija. 2. Osnovna zabrana pokretanja ekonomskog razvoja veine nerazvijenih zemalja, ostaci kolonijalizma i strane dominacije, uglavnom su uklonjeni. Nestankom te osnovne zabrane prestaje ili nestaje velikim delom i proces odliva kapitala i vika rada iz ovih zemalja u razvijene zemlje.

3. Savremeni tehniki i tehnoloki razvoj prirodne uslove stvara realno sve manje znaajnim

4. Demografski faktor , ekspanzija stanovnitva. Poseban pritisak na ubrzanje privrednog razvoja vre vikovi agrarnog stanovnitva koje uzrokuje stalan proces fragmentacije poljoprivrednih poseda i stagnaciju ili padanje poljoprivredne proizvodnje. 5. Pod potrebnom stopom investicija podrazumevali smo onu stopu koja treba da omogui stvaranje potrebne stope ekonomskog rasta od 6 do 8%.

6. usko i nerazvijeno domae trite je znaajan ograniavajui faktor brze industrijalizacije paralelno sa ekonomskim razvojem i porastom per capita dohotka, porastom domae ppotronje stanovnitva razvijae se i domae trite.

To bi bili osnovni faktori na koje svaka zemlja mora raunati u svim sluajevima kad eli da pristupi ostvarenju brzog i skokovitog privrednog rasta. Uravnoteen ili nezravnoteen ekonomski razvoj

Problemi ouvanja ekonomske i monetarne ravnotee (ostvarivanje visoke stope rasta uz 7.

ouvanje relativne stabilnosti novca i ravnotee u platnom bilansu) javljaju se sve otrije, kako pred razvijenim industriskim zemljama tako i pred zemljama u razvoju. Usled toga je u ekonomskoj i razvojnoj politici svake zemlje jedan od osnovnih proklamovanih ciljeva. Pristalice uravnoteenog ekonomskog razvoja insistiraju na gotovo proporcionalnom razvoju svih sektora privrede uz ostvarivanje potrebne:

trine neravnotee,

monetarne ravnotee,

platno - bilansne ravnotee,

strukturne ravnozee.

Ve je uoena tendencija i gotovo zakonitost da ostvarivanje brzog privredng rasta obino vodi raznim disproporcijama i naruavanju trine, monetarne i platno-bilansne ravnotee. Upravo iz tog razloga osnovni cilj razvojne politike svake zemlje danas postaje ostvarenje visoke stope ekonomskog rasta, a ne ostvarenje ravnotee. Dovoljno je uz visoku stopu rasta ouvati dozvoljenu , tolerantnu stopu nestabilnosti.

Mada se mogu diferencirati razne vrste neravnotee u ekonomskom razvoju jedne zemlje, kao: monetarna, trina, platno-bilansna, interstrukturska, budetska, regionalna i drugesve emo ih svrstati u dve grupe:

1. Strukturna neravnotea i 2. Trina neravnotea.

1.Pod strukturnom neravnoteom, podrazumevaju se one neusaglaenosti koje nastaju u strukturi same privrede u odnosima izmeu pojedinih sektora privrede. Privreda bi se nalazila u punoj strukturnoj ravnotei tek onda kad se razmene meu sektorima tek onda kad se razmena meu sektorima i unutar samih sektora ostvaruje bez ostatka i uz puno korienje kapaciteta. Ostvarivanje pune strukturne ravnotee vredelo bi samo znai za privrede zatvorenog, autarhinog tipa. U jednoj dinamikoj privredi kakva je svaka privreda danas ostvarenje potpune strukturne ravnotee je neizvodljivo.

2.Ravnotea u odnosima ponude i tranje robnih i kupovnih fondova na tritu u obimu i strukturi je trina ravnotea. Ovu ravnoteu je lake postii ak i uz postojanje strukturne neravnotee, u svim sluajevima kad postoji dovoljno elastina spoljna trgovina koja popunjava ili oduzima robne fondove na tritu prema formiranim kupovnim fondovima.

U dosadanjim istraivanjima ovog problema izdiferencirani su neki faktori strukturne neravnotee:

1.Visoka stopa ekonomskog rasta dovodi obino do velikih i naglih strukturnih promena koje je teko sinhronizovati i usmeriti u tom smislu da se u potpunosti izbegnu disproporcije u razvoju. 2.Savremena tehniko-tehnoloka revolucija i primene novih pronalazaka dovodi do poveanja granice optimalnog kapaciteta, to u uslovima ogranienog i uskog domaeg trita dovodi do disproporcije. Ova pojava e doi do jaeg izraaja u koliko su prisutni sledei faktori:

- nii per capita dohodak,

- manji broj stanovnika,

8.

- tranja domae robe na svetskom tritu elastinija,

- manje uee svetske trgovine u nacionalnoj privredi.

3.Izraene visoke oscilacije u godinjim stopama investicija su jedan od znaajnih faktora strukture neravnotee.

4.Nizak nivo organizacije i integracije privrede, slaba trina povezanost proizvodnje dovode do slabljenja samoregulirajueg mehanizma trita i njegovog delovanja na oscilacije nastalih strukturnih disproporcija.

Drugi oblik neravnotee u ekonomskom razvoju je trina neravnotea. Ovaj oblik neravnotee uslovljen je, odnosno potenciran delovanjem sledeih faktora: 1.Deficitno finansiranje razvojakoje obino vodi inflaciji, uz znaajno odstupanje kupovnih od robnih fondova

2.Velike fluktacije u kretanju poljoprivrednih proizvoda dovode do neravnotee robnih i kupovnih fondova na tritu. Udeo poljoprivredne proizvodnje u nekim privredama zemalja u razvoju kree se oko 50%, a u nekim i do 90%, ime fluktacije u poljoprivrednim proizvodima dovode do fluktacija u celoj privredi.

3. Promene u tranji i u cenama primarnih proizvoda na svetskom tritu prenose se u smislu neravnotee na trite nerazvijenih zemalja. esta dominacija u spoljnoj trgovini samo ili jednog dva proizvoda osetljivost ovih zemalja ini izuzetno visokom.

Sve navedeno ukazuje da bi u procesu razvoja jedne zemlje insistiranje na trinoj i strukturnoj ravnotei vodilo opadanju stope rasta i usporavanju procesa industrijalizacija ovih zemalja.

U pitanju uravnoteenog ili neuravnoteenog privrednog razvoja moe se zakljuiti sledee:

1. Odravanje striktne i permanentne strukturne i trine ravnotee nije mogue u nerazvijenoj privredi koja je krenula putem ubrzane industrijalizacije.

2. Insistiranje na striktnoj i permanentnoj ravnotei ne bi bilo korisno sa gledita efikasne strategije ubzanog privrednog razvoja, odnosno rezultiralo bi u umereno postepenom razvoju.

3. U politici ubrzanog privrednog razvoja nedovoljno razvijenih zemalja ne radi se o dilemi izmeu uravnoteenog i neuravnoteenog razvoja, nego o dilemi izmeu dozvoljene i nedozvoljene neravnotee. Trebalo bi da se odredi krajnja granica dozvoljene neravnotee kod koje e se tetne posledice neravnotee izjednaiti sa pozitivnim i stimulativnim efektima neravnotee.

4. Teorija bilansiranog razvoja u istom obliku zahteva strogi simultani razvoj komplementarnih delatnosti, tj. apsolutno i permanentno oteanje strukturene i trine ravnotee.

5. Odreivanje take maksimalne (kritine) neravnotee i regulisanje razvojnog procesa u skladu sa tim granicama nije mogue bez integralnog planiranja. Sam trni mehanizam ne moe automatski regulisati razmere neravnotee. Jedino se zajednikim delovanjem plana i trita mogu kontrolisati i regulisati razmeri neravnotee u skladu sa zahtevima brzog i efikasnog razvoja nerazvijenih zemalja.

Industrijalizacija i poljoprivreda u procesu ekonomskog rasta

U teoriji ekonomskog rasta odnos izmeu industrije i poljoprivrede je jedan od

9.

osnovnih i spornih problema. Osnovno pitanje koje se namee jeste pitanje optimalnog odnosa izmeu stope rasta industrijske i poljoprivredne proizvodnje. U vezi s tim postavlja se i pitanje optimalnih proporcija investicija u ove dve oblasti u raznim fazama razvoja. To je jedan od primarnih zadataka u razvojnim planovima i politici razvoja nerazvijenih zemalja. Poljoprivreda je dominantan privredni sektor u gotovo svim zemljama u razvoju.

Velike mogunosti koje postoje u nerazvijenim zemljama u pogledu mogueg poveanja poljoprivredne proizvodnje dale su povoda mnogim zapadnim ekonomistima za gledite o prvenstvenoj ulozi koju treba dati razvoju poljoprivredne proizvodnje u razvojnoj politici nedovoljno razvijenih zemalja. Stav o prvenstvenom razvoju poljoprivrede sastoji se uglavnom, odnosno obrazlae se kroz sledee argumente:

1. Optimalna kombinacija proizvodnih faktora u uslovima nerazvijenih zemalja favorizuje prema toj koncepciji radnointezivne metode koje imaju najiru primenu u poljoprivredi.

2. U nerazvijenim zemljama postoji velika mogunost poveanja poljoprivredne proizvodnje bez velikih kapitalnih ulaganja, poboljanja alata i agrotehnike, uvoenjem kvalitetnog semena, selekcionirane stoke i sl.

3. Primena principa komparativnih prednosti i s tim u vezi poloaj nerazvijenih zemalja u meunarodnoj podeli rada takoe se istie kao razlog za prvenstveno mesto koje treba dati poljoprivredi u razvojnim programima tih zemalja.

4. Istorijski razvoj sada razvijenih zemalja pokazuje da je industrijska revolucija mogla dobiti pun zamah tek kada je proizvodnja u poljoprivredi dostigla odreen relativno visok stepen.

Na potrebu ubrzane industrijalizacije nerazvijenih zemalja ukazuju sledei faktori:

Za poveanje poljoprivredne proizvodnje u postojeim prirodnim uslovima kojima i dalje podlee poljoprivredna proizvodnja, za njenu punu modernizaciju, neophodno je prethodno postii dovoljni stepen industrijalizacija.

Latentna nezaposlenost karakterie najvei broj zemalja u razvoju, posebno je izraena na selu. U uslovima demografske ekspanzije kao jedina mogunost apsorpcije poljoprivrednih vikova i smanjenja latentne nezaposlenosti ostaje intezivniji put ka industrijalizaciji.

Preterana zavisnost i visoka osetljivost privreda od fluktacija na svetskom tritu koju ostvaruje inostrana razvojna politika i nepovoljna izvozna struktura zemalja u razvoju javlja se kao ograniavajui faktor stalnom i stabilnom ekonomskom razvoju ovih zemalja. Industrijalizacija predstavlja jedino efikasnu metodu diversifikacije i privredne i izvozne strukture, vee stabilnosti nacionalne privrede i poboljanja poloaja u meunarodnoj razmeni.

Propulzivni efekti industrijske proizvodnje na celu privredu su daleko vei u odnosu na poljoprivredu. Stepen tehnoloke povezanosti je daleko vei u odnosu na poljoprivrednu proizvodnju.

Bri porast industrijske od poljoprivredne proizvodnje gotovo je zakonitost razvoja. Dakle jedino industrija moe biti vodei pokretaki sektor u procesu ekonomskog razvoja. U onim zemljama u kojima je zabeleen proces ubrzane industrijalizacije zapaene su visoke stope privrednog rasta. Iako zbog niskog udela10.

industrije u ukupnom drutvenom proizvodu visoka stopa industrijskog rasta nije mogla da neposredno osetnije utie na formiranje ukupne stope rasta, ipak je ubrzana industrijalizacija bila onaj motor koji je mogao dinamizovati celokupno privredno kretanje.

Postoje odreeni faktori koji odreuju potrebnu stopu rasta poljoprivrede bez koje bi u procesu ubzranog industrijskog razvoja dolazilo do velikih disproporcija.

Porast potronje i tranje hrane, to je neminovan proces usko vezan za porast stanovnitva, porast percapita dohotka i veu elastinost tranje prehrambenih proizvoda u odnosu na ostvareni dohodak,

Potreba poveanja izvoza poljoprivrednih proizvoda da bi se poveao uvozni kapacitet. Uvozni kapacitet je , posebno u poetnoj fazi industrijalizacije gotovo jedna od osnovnih determinanti realne akumulacije odnosno stopa rasta. To s druge strane zavisi od izvoza poljoprivrednih proizvoda koji ine od 65 do 80% izvoza zemalja u razvoju.

Proces ubrzane industrijalizacije u prvoj fazi obino se oslanja na raspoloive poljoprivredne sirovine. Pri tome udeo prehrambene industrije u ukupnoj industrijskoj proizvonji kod veine zemalja kree se od 20 do 40%, a udeo tekstilne koja uglavnom apsorbuje domae sirovine i zapoljava veliki broj radnika.Politika i metode industrijalizacije u savremenim uslovima

Pored dileme o vodeoj ulozi industrije odnosno poljoprivrede u privrednom razvoju nedovoljno razvijenih zemalja koja jo nije skinuta sa dnevnog reda ni u graanskoj ekonomskoj teoriji ni u ekonokskoj politici, druga jo jedna aktuelna dilema je izbor optimalnih puteva, smerova i metoda industrijalizacije. Stavovi o strategiji nedovoljno razvijenih mogu se podeliti uglavnom u dve grupe.

Prva strategija se zasniva na planu da u prvoj fazi industrijalizacije nerazvijenih zemalja trebalo bi razviti laku industriju, a tek u zavrnoj fazi bi dola na red bazina industrija a posebno industrija kapitalnih dobara. Takva koncepcija industrijalizacije podudara se sa argumentacijom o prednostima radnointezivne tehnike u uslovima nedovoljno razvijenih zemalja. Druga koncepcija industrijalizacije nerazvijenih zemalja polazi od strateke uloge koju ima bazina industrija u procesu industrijalizacije i preporuije razvoj bazine industrije istovremeno ili ponekim shvatanjima i pre preraivake industrije.

11.Zakljuak

Naj jdnostanije , privredni rast predstavlja poveanje vrednosti proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije. Drugim reima, privredni rasst je uveanje realnog bruto nacionalnog proizvoda posmatrane privrede u duem vremenskom intervalu. Ubrzanje privrednog rasta izvanredno je sloeno i u osnovni je spor proces u svakoj nacionalnoj privredi. Podaci o stopama rasta bruto nacionalnog proizvoda u pojedinim zemljama u duem vremenskom periodu takav stav ubedljivo potvruje. Daleko najvei broj danas razvijenih zemalja u toku poslednjih dve stotine godina imao je prosenu stopu rasta bruto nacionalnog proizvoda u iznosu od 2 do 3%. Kad se ima u vidu rast bruto nacionalnog proizvoda per capita, cifra se kree izmeu 1 i 2%. Zbog toga je u dugom roku veoma znaajno, na prvi pogled, mala razlika ustopama privrednog rasta pojedinih zemalja.

Pored toga to obuhvata promene u obimu proizvodnje, pojam privrednog razvoja se protee i na objanjenje sloenih transformacija u kompoziciji i strukturi privrede, kao i objanjenje karaktera promena udela pojedinih razvojnih faktora u rastu nacionalne proizvodnje. Jednom reju, fenomen privrednog razvoja podrazumeva, pored rasta koliine dobara, promene u relativnom odnosu pojedinihrazvojnih faktora, kao i brojne druge promene, tehnolokog, organizacionog, institucionalnog pa , ak, i politikog karaktera. Sve ovo upuuje na zakljuak da je privredni razvoj daleko kompleksnija pojava u odnosu na privredni rast, jer pored poveanja realnog bruto nacionalnog proizvoda podrazumeva i sloene transformacije strukture privrede, koje doprinose rastu ivotnog standarda, kao i promene u raspodeli stvorenog dohotka.

Teorija privrednog rasta izuava kvantitativne relacije izmeu upotrebljenih faktora i dobijenog autputa i ima za cilj to preciznije izraavanje prirode i inteziteta delovanja pojedinih faktora na rast drutvenog proizvoda. Teoriija privrednog rasta ima kristalno jasnu elegaanciju, divljenja vrednu jednostavnost, savrenu urednost. Ona se takoe bavi istraivaanjem kljunih problema dinamike ravnotee i s tim u vezi pokuava da precizno odgovori na pitanje kako ostvariti nivo bruto nacionalnog proizvoda koji odgovara uslovima pune zaposlenosti.

Razvojna makroekonomija se bavi istraivanjem faktora koji opredeljujue deluju na privrednu dinamiku koristei pri tome podatke i injenice koje odlikuju privredni prosperitet jedne zemlje. Meutim, upotreba podataka ima smisla jedino pod uslovom primene relevantne makroekkonomske analize, to jest iskljuivo pod pretpostavkom poznavanja logike ponaanja pojedinih ekonomskih subjekata i privrede u celini. Zato istraivanje kljunih pitanja privrednog rasta i razvoja podrazumeva kompetentnu retrospektivu stavova najvanijih ekonomskih kola i analizu njihovih poruka kad je u pitanju ekonomski prosperitet nacije. Bez takvog aspekta svako istraivanje privrednog rasta ide u pragmatizam i nedozvoljivi redukcionizam. Logika oblikovanja osnovnih makroekonomskih agregata, ukljuujui i veliinu nacionalne proizvodnje moe se predstaviti pomou meusobnih veza etiri institucionalizovana sektora: stanovnitva, privrede, drave i inostranstva. Veliina proizvodnog potencijala neke privrede moe se grafiki predstaviti pomou krive12.

proizvodnih mogunosti. Ukupna privredna mo svake nacionalne ekonomije je ograniena raspoloivou proizvodnih faktora. Privreda e biti u stanju da pomeri vlastitu krivu proizvodnih mogunosti udesno od kordinatnog poetka iskljuivo pod pretpostavkom poveane upotrebe proizvodnih resursa ili zahvaljujui korienju efikasnije tehnologije. Meutim, imajui u vidu injenicu da je polazna pretpostavka prilikom korienja krive proizvodnih mogunosti kao vanog analitikog instrumentarija razvojne makroekonomije stav o postojanju maksimalne angaovanosti proizvodnih faktora, proizilazi da je pomeranje krive proizvodnih mogunosti na vii nivo posledica iskljuivo delovanja kompleksa tehnolokih promena. Pojam makroekonomske efikasnosti podrazumeva proizvodnju sa najmanjim trokovima. On se u razvojnoj teoriji upotrebljava u svojstvu kriterijuma optimizacije alokacije ogranienih ekonomskih resursa i najee se prouava u kontekstu pretpostavki i poruka Pareto koncepta optimuma. Najkrae reeno, radi se o stanju u nacionalnoj ekonomiji kada ne postoji nain da se boljom organizacijom i li novom kombinacijom faktora proizvodnje povea alokativna efikasnost.

Literaatura

Dr arko Risti Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja aak 2006

Dr Ilija M. Risti Tehniki progres i privredni razvoj Kragujevac 1999

Dr Slobodan Cvetanovi Teorija i politika privrednog razvoja Ni 2000

Dr Jovo Jednak Ekonomija Beograd 2006http://www.maturski.org13.