TEORIJA KNJIŽEVNOSTI II

MATERIJAL

LIRSKA POEZIJA

Himna

Ehnaton, Himna Suncu

Tako divno sjaš na nebeskom vrhuncuti, sunce života, što prvo život zače.Na obzorju istočnomu zasjaši svu zemlju krasom svojim obaspeš.Lijepo si i snažno, nad carstvima lebdiš svima,tvoje zrake sav svijet grle što ga sila tvoja stvori.Daleko si, a zrake ti sve do zemlje stižu,na licu si sviju ljudi, ali puta ne mogu da ti slijede.Na počinak kada na zapadu legneš,sav je svijet u mraku ko u smrti;u snu leže ljudi glave ognjene,jedno oko drugoga ne vidi.Razbojnička srca tad izmilje,i zmijin se skot na ujed sprema. Svijet miruje, jer stvoritelj leže da počiva.Ranom zorom opet zasjaš i svijetlo nam daješ,tmina bježi ispred tebe,k svečanosti sva se zemlja sprema,ljudi se bude i ustaju,život ih je novi prožeo…Bezbrojna su tvoja djelaskrivena pred očima ljudi.O jedini bože, izvan koga nikog drugog nemastvorio si zemlju po mojoj si voljisamo ti i niko drugi;ljude, stada, i sve što je živo.Ti narode stvori strane,Etiopljane i Sircei Egipat, zemlju tvoju…Ja, sin tvoj, tebi služim, blagosiljam ti ime,Srce mi je puno tvoje snage i veličine. Biblija, Psalmi Davidovi, Psalm 8

1. Gospode, gospode naš! kako je veličanstveno ime tvoje po svoj zemlji! Podigao si slavu svoju više nebesa.2. U ustima male dece i koja sisaju činiš sebi hvalu nasuprot neprijateljima svojim da bi učinio da zamukne neprijatelj i nemirnik. 3. Kad pogledam nebesa tvoja, djelo psrta tvojih, mjesec i zvijezde, koje si ti postavio;4. Šta je čovjek, te ga opominješ, ili sin čovječji, te ga polaziš?5. Učinio si ga malo manjega od anđela, slavom i čašću vjenčao si ga;6. Postavio si ga gospodaro nad djelima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove,7. Ovce i volove sve, i divlje zverinje,8. Ptice nebeske i ribe morske, što god ide morskim putovima.9. Gospode, Gospode naš! kako je veličanstveno ime tvoje po svoj zemlji!

Jovan Ilić, Jedinom

Oče nebesni!Ti koji sjediš vrh zv’jezda gore,anđeli koga besmrtni dvore,kome se klanja svijet čudesni!

Nebo se topi u rajskoj pjesni,blagost Ti poju zemlja i more,o Tvojoj slavi sve tvari zbore,i mravak slabi ka’ i lav b’jesni,

Riječ gdje Tvoja božanska vlada,u Tebe jednog sve živo s’ nada.Tvoju i meni daj milost steći:

na sinjem moru, u noći tamnoj,vihoru b’jesnom, buri pomamnoj,ne klonut duhom, Tebe slaveći.

Oda

Kits, Oda slavuju 1.Srce boli, muči utrnulost snenaMoje čulo ko da kukute sam pio,Il iskapih mutan opoj, prije trenaKada sam u Letin zatvor uronio:To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,Već što me presrećnim čini sreća tvoja –Kad ti, lakokrila Drijado drveća,U nekom melodičnom spletuZelenila bukvi, i sjenki bez broja,Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu.

7Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!Nema naraštaja gladnih da te guše;I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,U stara vremena car i luda čuše:Možda taj poj k srcu tužnom put napraviRutinom, kad čežnjom za domom morena,Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;Taj što čarna okna zatravi,U pjeni pogubnih mora otvorena,U izgubljenim vilinskim zemljama.

Jovan St. Popović, Milovanu Vidakoviću

Mrtva kao živa, prezrena i tavna,gruvana bedom, kod slave beslavna,

muze te traže da ti grob ozračestarče Vidače. (…)

Ti sada dođe, drug mladeži vitke,narodnog čuvstva negujuć izbitke, izbitak - izdanakuskliknu ljubov i k narodnoj česti

put blagovesti. (…)

Bedno umrši! Za tolike trude umrši - umrliIzlivi pesne nek ti spomen bljude. bljude - čuvatiMirno počivaj: gde ne trče lesti lest - laskanje

navete plesti. navet - opadanje

Duh roda srpska, sudbinom spečaljen, spečaljen - stečengrob nek ti čuva nemarno udaljen,sinji ah! Grob tvoj, i leden i tavan,

čuvstvu nam ravan. čuvstvo - osećenje Milovan Vidaković – pisac prvih istorijskih romana. Bio je svojevremeno veoma popularan.

J. J. Zmaj, Oda praznoj kesi

Znam ja šta hoću. Ja se ne bunim.Lasno je pevat kesama punim.Tu mnoga muza ne bude lenja, tu lako nađe oduševljenja. Puna je kesa magnet najjači –Svakog privlači.

Al de u praznu kesu zaviri!tu nađi temu od’noj si liri!Poznaj se s praznom, zagrej se njome,(u kojoj buhe vratove lome) –šta? – Niko neće na posnu daću?Pa dobro, ja ću!(…) O prazna keso, kaz’ću svima,ti praviš ljude filozofima;ti divno daješ lekcije svakom,leći pa zaspat s praznim stomakom,besplatno snivat pivo sa penomi viršle s renom. (…)

Ditiramb

Katul, Živimo!

Živimo, Lezbijo, moja, uživajmo.Briga nas za riječi strogih starčina.Ne vrijede one ni prebijene pare.Briga nas, baš briga,za starkelje te stare.

Utone sunce u ugasnuće

i vraća se opet u svanuće.Al’ kad nas jednom pokrije tama,Svršeno je, draga, Zauvijek svršeno s nama.

Zato dok se vidiobaspimo se poljupcima. Daj mi odmah tisuću cjelova,a zatim sto.Pa tisuću na tisućui stotinu na stotinu. I kad ih nanižemo mnogo tisuća,izgubimo im broj.Počnimo iznovaod jedan.

Da onaj pakosnik,zavidan, bjedan,ne sazna koliko je bilo cjelova.

Jakobidu Lili, Mati

Zanosim se očarana.Zanosim se modrinama nebeskim,sunčanim sutonimai slatkim glasom svoje djecekad me iz sna budei kad u snu vidim plave očicei budna čujem tepanja te dječice.Uvijek kad me druge čežnje mame,zanosim se materinstvom; -smamljivijeg pijanstva nema za me.

(Anakreontika)

VinuKad vino pijem, moje zadrijemaju brige,pa čemu onda taj lelek i mukai sva ta žalosti huka?Htio ili ne htio umreti moram,pa zašto da proklinjem život?

Vino pijmo, što krasnu slobodu donosi,Kad vino pijem, ono mi brige odnosi.. Đura Jakšić, Mila

„Vina, Milo!“ orilo sedok je Mila ovde bila.Sad se Mila izgubila:tuđe ruke vino nose.

Ana toči, Ana služi –al’ za Milom srce tuži. (…)

Ko da igra? Ko da peva?

Ko da žedni? Ko da pije?Ko li brigu da razbije?Nema Mile, nesta ćeva!... ćev- veselo raspoloženje

Ana toči, Ana služi –al’ za Milom srce tuži. (…)

Elegija

Tibul, Na umoru u tuđini

O prokleta Smrti,ti Smrti crna,k sebi Te ruke,ledene,kosturne.

Bježi do mene,O Smrti prokleta!

Tu majke mi predrage nemada topli svoj pahpahne u spaljene mi kostii ponese ih u naručju svom,presvisla od žalosti.

Niti mi je sestra mila tu blizuda prelije moj prahmirisom asirskim.I ovijena u haljinu žalobnu,turobnu,tmurnu,jecajuć privine na ojađene grudimoju urnu.

Branko Radičević, Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću lisje žuto dole veće pada;zelenoga više ja nikadavidet neću!

Glava klonu, lice potavnilo,bolovanje oko mi popilo,ruka lomna, telo izmoždeno,a kleca mi staračko koleno!Dođe doba da idem u groba…

Zbogom žitku, moj prelepi sanče!Zbogom zoro, zbogom beli danče!Zbogom svete, nekadašnji raju, -ja sad moram drugom ili kraju! (…)

Aleksa Šantić, Jedna suza

Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te: -

U tvojoj bašti ja te vidjeh jučeGde bereš krupne raspukle granate. grant - nar

Mila ko zlatno doba posle tuče, tuča - gradU tihu hladu stare kruške oneSjede ti deca i zadaću uče.

Nad šerdrvanom leptiri se gone, šerdrvan - vodoskokI sjajne kapi, sa bezbroj rubina,Rasipaju se, dok polako tone

jesenje sunce. I ko sa visinaolovnih oblak po duši mi pade,najcrnji pokrov bola i gorčina.

I kobna mis’o moriti me stade:Što nisi moja, i što smiraj danane nosi meni zvijezde, no jade?

Što moje bašte ostaše bez granai slatka ploda što rađa i zrijena vatri srca? … Gdje su jorgovana

vijenci plavi? … Gdi je kletva, gdi je?...Vaj, vjetar huji,a ja mislim na te,I sve te gledam, kroz suzu što lije,Gdje bereš slatke raspukle granate.

Gete, Rimske elegije

IKamenje, kaži mi štogod, govor’te, visoke palate!

Ulice, recite reč! zašto si, genije, nem?Sve je prepuno duše sred svetih zidina tvojih,

večiti Rime; tek preda mnom ćuti još sve.Ko će mi šanuti na kom prozoru spaziću jednom

premilu čiji plam moju će krepiti krv? (…)

Epigram

Mercijal, Krivi izbor

Dom pjesnika Teodora baš jučeizgorje sav, do temelja gola.Ah, vi muze, i ti Apolone,vi svisnuti skoro od bola.

Da groznog li udesa! Zar sud bogovamože da bude tako okrutan i kriv?Jao, prekrasna izgorje ona kuća, a pjesnik ostade živ!

Volter, Epigram

Otrovnica jednog je dana

ljuta zmija ujela Frerona;opasna je, teška bila rana:od otrova uginu nam – ona!

Milorad Mitrović, Sigurna pesma

Kad god senat šta obećana veliku radost svijuja to odmah zabeležimu propalu veresiju. Epitaf

Epitaf na spomeniku Branka Radičevića:„Mnogo hteo, mnogo započeo,čas umrli njega je pomeo“.

Čuveni lakonski epitaf:„Javi Lakoncima, starče, da ovde u grobu ležimo,Slušajuć uvek silu njihovih zakona“.

Vrlo retko je šaljiv:„Ovde leže kosti moje,Ja bih voleo da su tvoje“. Idila

Teokrit, Jesen (odlomak VIII idile)(III v.p.n.e)

Ja i Amintih i krasni Eukrit krenusmo domu milog Frasidama, te se odmarasmo veseli tadalegavši na tle na jastuke od meke zelene sitei po svežemu lišću što se odreza s loze.Mnogi nam brjesti nad glavom i jablanovi šumjeli ozgo,a u blizini sveto romorilo vrelo što ključa (…)Od sunca pijani cvrčci u sjeni zelena lišćarevno se takmičili cvrkutom. Od nekud spolja dalekočuo se kreket vremenjačin iz gusta trnova grma.Pjevali ševa i češljugar, a grličin čuo se grgutDok su pčele oblijetale zujeć oko vrela. (…)

Horacije, Poslanica Pizonima (odlomak)

Ljudsku glavu da nešto sa konjskim sastavi vratomslikar, pa udove razne nakalemi, pa još na sve tošareno perje da doda, il’ nakazno da se od kukaizmetne gadno u ribu lepotica prava do struka –da li biste, gledajuć sve to, vi smeh savladali ljudi?Verujte meni, Pizoni, da potpuno slična bi bila slici ovoj i knjiga, gde kao u snu bolesnika zbrkane predstave niču, da niti glava, nit’ rep tu jednom odgovara telu. (…)

Epitalam

Vasa Živković, Mladoj nevesti

Raduj se mlada nevo!Već čarne tvoje vlasiod mirte venac krasi,zelene mirte splet.

Kićeni svati viču:„Odbi se vita grana od plavog jorgovana,odbi se s granom cvet“.

O vrat’ se, nevo, vrat’ se!Zar nisu seje mile dosta ti nežne bile? Kuda ćeš, vrat’ se, oj! (…)

Ne sluša lepa Femka, već belom rukom maše,Za njome veso’ jašeTaj ženik nevera.

O idi divna nevo,gde sreća za te cvati,i pesma nek te pratitvog ručnog devera. (…)

Narodna pesma

Odbi se grana od jorgovana,i lepa Smilja od svoje majke,od svoje majke i od svog roda.Vrati se Smiljo, majka te zove,majka te zove, košulju daje.-Bila me, majko, od pređe zvati,od pređe zvati, košulju davat,dok nisam stala uz milog kuma,uz milog kuma i uz devera,dok nije bio prsten na ruci,prsten na ruci, venac na glavi.

Glosa

J. J. Zmaj, Crnogorcu (modifikovana glosa)

Crnogorče, care maliKo te ovde još ne hvali?Mačem biješ, mačem sečeš,Mačem sebi blago tečeš.

Mnogi tražeć pustu slavuu sramni su bezdan pali:tebe slava sama traži,Crnogorče, care mali!

Ti slobodu tamo štitišna vrletni’ kamivali.Ko ti za to ime ne zna,ko te ovde još ne hvali!

Narodi se žure mati,a ti letiš da pretečeš;kad sloboda zajaukne,mačem biješ, mačem sečeš!

Sretna majka što te rodi,sretan narod što te ima:mačem sebi – al’ ne sebiblago tečeš – nama svima!

Madrigal

Jovan Dučić, Dubrovački madrigal

Večeras, Gospođo, u kneza na baluigraćemo opet burni vals ko prije,s radošću na licu minućemo salukao da nikad ništa bilo nije.

A zatim će doći veseli kadrili,muzika će strasno da bruji ko bura;gospođe će biti u mletačkoj svili,gospoda u ruhu od crnog velura.

Zatim će vlastela u zbore da tonu,mlađi o junaštvu, pesništvu i vinu,stariji o nebu, o starom Platonu,i o skolastici, svetom Avgustinu.

Mi ćemo međutim sesti u dnu sale u meke fotelje, ne slušajuć tezu,i napisaću vam hitro ko od šalejedan tužni sonet na vašu lepezu.

Sonet

Petrarka, Sonet 4

Što se više približuje meta, aDan kada se razrešimo zemnog jada - bI brzi bol vremena - bole zada- bSve vidnije taštine su ovog sveta. a

Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta! aO ljubavi ne zborimo više sada. bZlo života ko sneg dođe i otpada. bMi ćemo se osobodit svih tereta. a

I mir tu je: jer ni nade biti neće - cNade koja sve nas vara tako večno: d

Dušu, osmeh, suze - sve što život kreće! c

Mi vidimo da je često zalud muka eDa lečimo ono što je neizlečno dI da zalud uzdiše se, zalud kuka! e

Šekspir, Soneti

I

Od najlepših bića potomke želimo aDa ruža lepote nikada ne mine bJer vremenom, kad kroz zrelost sagorimo, aNek nežni naslednik za naš spomen brine. b

Ali ti, još zanet sjajem u očima, cGorivom svog bića hraniš svetlost svoju dTvoriš glad i tamo gde obilja ima, cSvirep – prema sebi, dušman svome soju. d

Ti koji si svetu sada ukras viti eI jednistven vesnik raskošne proleti fSahranjuješ u svoj pupoljak sve biti, eOd tvog tvrdičluka pustoš svetu preti. f

Sažali se na svet, o tvrdico, sada gDa ne nosiš u grob to što svetu spada. g

Stevan Raičković, U proleće

Iz korova glavu pomaljam: o trave a Hvala vam da vedrom leku i skloništu. bJa se opet vraćam u svet gde me ištu: bBleda zamka nade, ljubav, slamka slave. a

Štrči mi iz loga gle čitav stub tela: cVeć sam sav otkriven i povratka nema. dKrišom oko bacam u dalj gde se sprema dNemi doček gvožđa, zida, stakla bela. c

Na rastanku: miris me oblači eI zelena ruka tetoši i draga. fJa silazim, biljni svete, sa tvog praga. f

Ali: kad se opet trujno oko smrači eNa porugu svetu u tarve ću leći gPa bilo to živinski, kukavički, pseći. g

Gazela

Safet-beg Basagić, GazelPesničko ime - Mirza

1. Iznad mene vedro nebo ko pučina plava, a

Ispod mene ravnim poljem talasa se trava. a

Oko mene po đulbašči cvate šarno cvijeće. bA preda mnom rumeni se malvazija prava. a

Pokraj mene za trpezom sjedi moje zlato cKroz pô oči na me gleda ko kad srna spava. a

U daljini prate frule veselih pastira dBleku janjad i ovaca, riku telad, krava. a

Pijem vino, gledam dragu i mirišem cvijeće, eSlušam frulu kako stado divno natpjevava. a

Budućnost me ne zanima, za prošlost ne marim. fOboje je za me sanak, a sadašnjost java. a

Živi, Mirza, i uživaj dok te sreća služi, gDa te s jutra od kajanja ne zaboli glava! a

2.Dođi, Azra, ne plaši se, - dođi bliže amo! Jedno drugom svoja čuvstva da ispovijedamo.

Dođi bliže, - ne plaši se, zlatokrila vilo! Da oduška milovanju jedan časak damo.

Sjećaš li se, ah, imade već godina dana Pogledima svoja srca kako otkrivamo.

Sati, dani i mjeseci u nepovrat grede Kako se mi zagledamo, a još se ne znamo.

Vrijeme je upoznat se i otkrivat misli, Ako nije još vrijeme da se cjelivamo.

Stih do stiha evo Mirza gazel ti naniza, I kasidu nizaće ti - samo dođi amo!

Rubaija

Safet-beg Bašagić

Zbirka poezije i burence vina, aKomad suha kruha, nijema tišina, aA ja i ti sami, oko nas pustinja. bTo je carstvo, a ne kruna od rubina! a

Zora je, ustaj draga, izvore moje sreće. a Pij, i sviraj na harfi, kraju se život kreće. aNi oni dugo ne žive što dugo spavati mogu, bA oni koji su bili, nikad se vratiti neće. a

Haiku

Basmo (japanski)Ove sam godine vidio nešto ljepše od cvijeta."

„Vilina kosa je obavila kofu koga bunara.Dajte mi vode“

*Tvoj osmeh lažni 5Ko strela brza neka 7 Ubi me danas 5 EPSKA POEZIJA

Ep

PRIMERI:

Junački ep, Ep o Gilgamešu

Gilgameš, pobedonosni junak,sagradio je zid oko Uruka.Visoko kao breg diže se sveti hramu utvrđenom gradu.Čvrsto, kao od tuča, leži nasuti temelj.Pod zaštitom uzvišene kuće,U kojoj prebiva bog neba,daleko se pruža žitnica grada,prekrasno spremište. Sjajnom belinom blista u svetlukraljevska palata.Ceo dan stoje stražari na bedemima,a i noću bdiju ratnici.Samo jedna trećina Gilgameša je čovek,a dve trećine bog. S divljenjem i strahom gledaju građani njegov lik,po lepoti i snazi nikada mu nisu videli ravnog.

(…)Mučno se uspinju dalje sve do vrha brda,gde bujni kedrovi okružuju kuću bogova.U zaslepljujućoj belini sija sveti tron boginje Irnini.Tada se začu strahovito dahtanje,a drveće zašumi.Videše samog Humbabu kako dolazi.Šape je imao kao lav,a telo pokriveno bronzanim ljuskama,na nogama jastrebova kandže,na glavi rogove divljeg bika,a rep i ud rasplođavanjazavršavali su zmijskim glavama.„Ustani, Enkidu!

Šamaš, bog sunca, neka nam pokloni život!“Oni odapnu strele, bace i praćke.Sve se ovo odbi natrag,on ostade nepovređen. Sad stoji pred njima.Već je uhvatio Enkidua svojim kandžama.Pogođen pade Humbaba,a Gilgameš mu odrubi glavus ljuskastog vrata. Zatim uzeše moćno telo i odvukoše ga u polje. Baciše ga pticama da ga proždru. Na visokoj motki odneše glavu s rogovimakao znak pobede. (…)

Religiozni ep, Dante, Božanstvena komedija

Pevanje prvo

Na pola našeg životnog putanađoh se u šumi gde tama prebiva,jer noga sa staze prave zaluta.Ah, teško je reći mučninu što skrivata šikara šumska gustana koju i pomisao strah izaziva!Tako je mučna da je šala smrt pusta,Al’ da bih kaz’o šta se tu zgodi,O drugom će zboriti moja usta.Ne znam šta bi da noga tamo hodi,san veliki me je tako obuzeoda zaboravih kuda pravi put vodi. (…)//Susret sa Vergilijem i Beatriče, koji će mu pomoći na putu kroz Pakao, preko Čistilišta do Raja. Ona mu daje uputstva za putovanje i hrabri ga. Dante je pita Beatruče kako je bez straha sišla sa visina u limb, koji je deo pakla.//

„Vidim da tvoja duša da sazna ište,Pa reći ću ti ukratko“, ona odvrati,„zašto se ne plaših doći na ovo stratište. Treba se samo one stvari bojati koja može čoveka zlom da umori,a ostale nije tako strašno upoznati.Bog me takvu u svojoj milosti stvorida vaša nevolja ne može ništa meniniti plamen tog pakla može da me sagori.Na nebu bi žao jednoj plemenitoj ženizbog tih prepreka koja ti pomenupa su i božji nalozi bili ublaženi. (…)Dođoh sa mesta što moja blažena duša steče…//hrabri ga da krene na put, govori mu da ima zaštitnice na nebu…

Paklena vrata:

„KROZ MENE SE IDE U GRAD BOLAN I PROKLET,KROZ MENE SE IDE U VEČNU MUKU PAKLENU,

KROZ MENE SE IDE MEĐU IZGUBLJENI SVET.PRAVDA MOG UZVIŠENOG TVORCA POKRENU;BOŽJA MOĆ ME STVORI ZA KAPIJU OVOM JADUUZ PRAVU LJUBAV I MUDROST UZVIŠENUPRE MENE NE BI STVARI U OVOM GRADUŠTO VEČNE NE BEHU, PA I JA VENO TRAJEM.VI ŠTO ULAZITE – OSTAVITE SVAKU NADU“. Te reči što zrače mračnim sjajem,Videh iznad jednih vrata,Pa rekoh: Učitelju, one me plaše, priznajem“.A on će meni kao osoba što sve shvata:„Ovde treba sumnju odbaciti pre svega;Neka te malodušnost ne hvata…“

Romantičarski ep / spev, Bajron, Čajld Harold

Nešto potpuno novo u tadašnjoj književnosti. Glavni junak je bez iluzija, sit je sveta, luta usamljen, ponosan, skeptičan smrknut, ciničan; u stalnom je sukobu sa okolinom; jedinu utehu mu pruža lepota prirode i mesta na kojima su nekada vođene bitke za slobodu. Putovanje je samo okvir za iznošenje misaono-osećajnog stava pesnika. Prožetost setom i tugom, jer je doba viteštva prošlo.

Drugo pevanje

U Grčkoj

92Dom želi srce što od doma pođe,Ako tko nježan grio mu ognjište;Al’ usamljenik neki ovdje dođeI bliže zemlje svom srcu ne ište. Nije to vedro društveno poprište,Al’ taj kog tuge razdražuju valiI svoj ne želi dom, neka poište Kraj svetog Delfa gdje obronci pali,Il’ dol gleda gdje Grk i Pars umirali.

93Nek u taj svet kraj dođu takvi ljudi,Nek pustim čarom putnik mirno krene,Ostatke štedi – posleno ne žudiNakazit slike, već iznakažene!Te stijene nisu za to tu stavljene:Ostatke poštuj, davno poštovane,Da naše zemlje ime sram ne krene,Da cvetaš gdje ti mladost razvi grane,Da ti časna ljubav sladi žića dane.

97Moram li opet potonut u ruljii slijedit sve što Miru tražit gadno?Gdje buka ori, a smijeh glasan krulji,Neiskren, lice da prazno, neskladno,A duši da je duplo lomno, jadno?

Niz obraz im se silom - smijeh nakazi,Skrit prkos hini radost goropadno;Smijeh dube brazde kud će plač da plaziIl’ zlo skritim grčem usne iznakazi.

LIRSKO-EPSKE VRSTE

Balada

Narodna pesma, Ženidba Milić Bajraktara /o zlosrećnoj nevesti/

Mili bože, čuda velikoga, kad se ženi Milić bajraktare,on obiđe zemlju i gradove od istoka pake do zapada,prema sebi da nađe đevojke:glavit junak svakoj mane nađe (…)

-vojvoda Maleta mu preporuči devojku, on sakupi svatove i krene-otac devojke, Vide Maričić ih dočekuje i prima…-devojka je deveta ćerka. Prethodnih osam su udavane, ali su sve devojke rada urokljivog i sve su stradale na putu od strele.

Kad su bili gorom putujući, stiže urok na konju đevojku…/-traži od devera da stanu/

…nek me skinu sa dobra konjica,nek me spuste na zelenu travu;ljuti me je zaboljela glava,jarko me je omrznulo sunce,a crna mi zemlja omiljela…-spuštaju je, ona umire; sahranjuju je…-Milić dolazi kući, govori majci šta se dogodilo…

No starice, moja mila majko,brzo trči dvoru bijelome,pa mi steri mekanu postelju,ni dugačku ni vrlo široku,jer ti dugo bolovati neću…/-Milić umire; majka ostaje sama da žali i sina i snaju…

Fransoa Vijon, Balada obešenih

Čujte me, o braćo, vi sutrašnji ljudi,milostivo srce imajte za nas,jer, praštajuć nama ovaj život hudi,bog i duši vašoj podariće spas. Gledajte, visimo tu šestoro nas; naše gojno meso, avaj! sada gde je?Trulo i proždrano odavno već sve je,a prah i pepeo biće naše kosti,stoga nek zlu našem niko se ne smeje,

već nek boga moli da nam grehe prosti!

Ako vas zovemo, vi se ne gnušajtešto nas pravda smače radi dela zlih,jer svi ljudi nisu jednaki, vi znajte,i greše jer pamet luda je u njih; zato molite se u ovaj čas tihskrušeno vi sinu Marijinom sjajnomda nas štiti svojom milošću beskrajnom,i da nas sačuva od paklene zlosti.Mrtvi smo, mir dajte našem telu vajnom; i molite boga da nam grehe prosti!

Ispirala kiša nas je mnoge dane,i pržilo sunca žestokoga plam;oči su nam kljunom iskopale vrane,iščupale bradu i obrva pram;nikad, nikad vetar mira ne da nam;već nas po svom ćefu ljulja na sve strane,čas tamo, čas amo, kao suve grane;ko naprstak nas će tice svud izbosti,nek se svako našeg života okane,i molite boga da nam grehe prosti!

Hriste, čija milost celim svetom vlada,sačuvaj nas grešne od ognjenog ada:niti smo dužnici, niti radi gosti,ne smejte se braćo radi našeg jada,već molite boga da nam grehe prosti! Milorad Mitrović, Don Ramiro(umetnička balada)

IDon Ramiro konja jašeu mladačkom, bujnom žaru,a pita ga sedi sluga:„Kuda tako, gospodaru?“

„Kroz sumračak, pogle, starče,eno dvora sure stene,tu boravi draga moja i poziva noćas mene“.

„O, ne idi, o, ne idi!“ –sedi starac brižno cvili:„Njeni preci sa tvojimaU mržnji su uvek bili“.

/-on ipak odlazi; vraća se ujutru

„Ti si starče imo pravo, -zaseda me tamo srela,al’ sad zato gavran kljujenekoliko mrtvih tela“.

IIDon Ramiro konja jašeu mladačkom, bujnom žaru,a pita ga sedi sluga:„Kuda tako, gospodaru?“

„Kuda tako? Da se svetimnevera mi srce smrvi,ja sam željan sedi starče,ja sam željan njene krvi“.

„O, ne idi, o, ne idi!“ –opet starac brižno zbori:„Tvoja mržnja, čim je vidišU ljubav će da se stvori“. (…)

„Ti si, starče, imo pravo,ja za mržnju ne znam više, usne njene, njene oči,mač osvete polomiše“.

III -Opet ide; starac ga odvraća, jer će ga dočekati zaseda i zlotvori; on ipak dolazi; -kad svane, vraća se konj, krvav, bez gospodara…

Sevdalinka

TESANJ GRADE, MOJ VELIKI JADETesanj grade, moj veliki jade,U tebi mi moj alkatmer raste.Ubrat' ću ga ako mi ga dadu,Kupit' ću ga ako ga prodadu.Ako mi ga i tako ne dadu,Ja ću ići gradu pod bedeme;Sav ću bedem suzam' pokapati,Sevdahom ću svijet opasati,Uzdahom ću maglu rastjerati,A Tesanj ću jadom zapaliti!Neka gore svi redom dućani,I mescema gdje kadija sudi;Pa ću ukrast' dragu ispred dvora.Odvest' ću je u goru zelenu,Gdje se ljubi golub s golubicom,Da je ljubim, da dane ne gubim!

Bugarštica

Popijevka od Svilojevića

Ali side divojka misecu govoriti,neboga divojka,

„Kaži meni, lipi misec koj’ dohodiš s istoka,jesi videl v Carigradu moga mlada Svilojevića,

zaručnika moga?

Je li i sad u životu, a da su ga izgubili?“Ali side jasan mesec to divojki govoriti,

zaručnici mladi:„Jesam vidil pred včerom u lipome Carigradu,i hoću ti istinu, nut’ divojka, kazivati,

gizdava divojko!Tako mi se ne mrčati kako istinu kazivati:car je činil preda se nut’ junaka dozivati,

car sileni turski,tere side govoriti mladome Svilojeviću:„Da imaš li istinu, Svilojević, kazivati,

Moj sužnju nevoljni,što te hoći zmožan car, ja sadaha opitati“.Ali nasta Svilojević silnu caru govoriti,

caru čestitomu: „Tamo mi se gvožđa moga i neovlje oprostiti,Hoću ti ja istinu, gospodine kazivati,

moj sileni care!“ (…)

(Pita ga koji je ono bio junak, sede brade do pojasa, koji je pobio silnu Tursku vojsku. Svilojević kaže da je to bio Marko Kraljević. Pita za još neke junake i Svilojević mu odgovara: jedan je bio Sekula, drugi, koji je krenuo na samog cara, bio je sam Svolojević.Car ga pita kojom smrću želi da pogine, da izabere. On bira da pogine od sablje, od janičara…. Ali, oni mu odvežu ruke i on pobegne, ubijajući mnoge Turke… Ostavlja jednog ranjenog, da javi caru kakvog su sužnja izgubili.)

Romansa

Vojislav Ilić, Ljubavna priča o don Nunecu i dona Klari

U Sevilji cveta ruža,udovica dona Klara,a tu ružu žarko ljubi,don Nunenc od Alkantara.…I na danu i na noćion o njojzi samo sniva;on je zove tako nežno,al’ ona se ne odziva.

Već dve noći kako pevadon Nunec od Alkantara,al’ kad pade treće večesmilova se dona Klara.…A kad svanu treća zora,on poljubi dona Klaru,i zabaci ruse kose,i udari u gitaru. …A kad svanu treća zora,On poljubi dona Klaru,I zabaci ruse kose,

I udari u gitaru…

//peva šta je bilo do tada, ponavlja stihove…// Sklopi oči, zlato moje,Odmori se, slatko lane,Ja ću stražar da ti budem,Dok rumena zvona svane.

Tako peva mlado momčeu ljubavnom svome žaru,al’ i ona sad se diže,i udari u gitaru:

„U Sevilji cveta ruža,udovica dona Klara,al’ tu ružu ne poznajedon Nunec od Alkantara.

On je slušo o lepoti,al’ joj nije vido lica:o hidajgo, o hidalgo, ja sam njena sobarica“.

Zasmeja se nestašnica,nasmeja se i on blago,i prošapta ljubeći je:„Pa, najposle, što mu drago“.

Poema

Crnjanski, Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,ali, iza gora, zavičaj već slutim,gde ću smeh, pod jablanovima samim,da sahranim.

I ovde, proletnje večeza mene je hladno,kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.A, gde oblaci silaze Arnu na dnoi trepte, uvis, zelenila tvrda,vidim most sto vodi, nad vidikom,u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,što u reci, rascvetan kao krin, blista,znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružnoi vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,verno i tužno,senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,u nebesa čista.

I, tako, već slutimda ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.I, tako, već živim,zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,a da sam to hteo, u onoj gori,poznao grožđe, noć, i terevenku,i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,oči su mi mutne od neke bolje, duge.I, tako, bez bludi,na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,ali, iza gora, zavičaj već slutim,gde ću smeh, pod jablanovima samim,da sahranim. (…)

Puškin, Bronzani konjanik

Nad zamračenim Petrogradom Dah novembarski bio hladom. Uznio talas Nevi zloj Vodu po rivi popločanoj, Ko bolnom kada nespokoj Smeta da bude miran i svoj. Već bješe kasno, bješe mrak;Na okna nalet kiše jak I silnog vjetra plač iz mraka. Nekako baš u času tom Vrati se mladić u svoj dom... Jevgenij! De-de, tog junaka Zovimo ovim imenom! Šik je, a uz to, duhu mom Odavno blisko, što je zgodno;*(…)U Kolumni je junak našSa službom skromnom i sa stanom,Živi povučen, sam i stranoZvuče mu priče o prošlom -Tituli, lozi, rodu svom. (str. 307.)(…)Stiže Jevgenij, pokisao, U dom... Svuče se i snu rad Leže da spava; ali, tad, Poče da svrdla zla misao O tome da je, sirot on, Prepušten sebi - znači, svom Imenu mora da nagradi Ugled i zvučnost, čast i čest...

BAJKA

Ruska narodna bajka, Divlje guske

Živeli čovek i žena i imali ćerku i malog sina. -Kćeri moja - reče majka jedanput – mi idemo na posao, a ti čuvaj bratića! Ne

izlazi iz dvorišta, budi pametna, kupiću ti maramu. Otac i majka odoše, a devojčica zaboravi šta su joj naredili. Stavi bratića na

travu kraj prozora, a samo otrča na ulicu i tamo se zaigra. Divlje guske proleteše tuda, dohvatiše dečaka i odnesoše ga na krilima. Vrati se devojčica, kad ima šta da vidi: bratića nigde nema! Uplaši se, stade da

juri tamo-amo, ali njega nema, pa nema! Dozivala ga je, plakala, govorila da će je zlo snaći kad se majka i otac budu

vratili. Ali se brat ne odaziva.Istrča ona u polje i spazi u daljini divlje guske koje uskoro iščezoše u mračnoj

šumi. Tada se ona doseti da su joj one odnele brata. O divljim guskama su odavno kružili loši glasovi. Govorilo se da one kradu i odnose malu decu.

Devojčica pojuri ne bi li ih kako dostigla. Trčala je, trčala, kada ugleda jednu peć.

-Peći, peći, reci mi kuda su guske odletele? A peć joj odgovori:-Ako pojedeš moj raženi kolačić, reći ću ti.-Raženi kolačić da jedem! Kod mog oca ni pšenični se ne jede… I peć joj ne htede reći. Otrča devojčica dalje, kad ugleda jednu jabuku. -Jabuko, jabuko, reci mi kuda su divlje guske odletele? -Ako pojedeš moju divlju jabuku, reći ću ti.-Kod moga oca ni pitome jabuke se ne jedu…-i jabuka joj ne htede reći. Otrča devojčica dalje, kad ugleda – teče mlečna

reka, a obale joj od kaše--Mlečna reko, obale od kaše, recite mi kuda su guske odletele?-Ako pojedeš moju kašu sa mlekom, reći ću ti.-Kod mog oca se ni pavlaka ne jede…I još dugo bi još morala da trči preko polja i luta šumom da srećom ne naiđe

na ježa, kog htede udariti nogom. Ali, uplaši se da je ne ubode. Upita ga: „Ježiću, ježiću, nisi li video kuda su

odletele guske?“ -Eno tamo – pokaza joj on. Potrča ona. Odjednom ugleda kolibicu na kokošijoj nozi, sa jednim

prozorčićem, a koliba se oko sebe okreće. U kolibici stara baba Jaga prede kudelju. A na klupi sedi bratić, igra se zlatnim

jabukama.Devojčica uđe i kolibu. -Zdravo, bako.-Zdravo devojčice. Zašto si došla?-Po mahovini sam hodala, po močvarama gazila, haljine sam pokvasila, te

dođoh da se ogrejem.-Sedi i kudelju predi.Baba Jaga joj dade vreteno i ode. Devojčica poče da prede, kad odjednom

istrča ispod peći mišica i reče joj: -Devojčice, devojčice, daj mi kašicu, a ja ću ti nešto reći. Devojčica joj dade kašicu, a mišica joj reče: -Baba Jaga vodu u koritu greje. Opraće te, ošuriti, u peć staviti i pojesti.Devojčica sedi ni živa ni mrtva, plače, a mišica joj opet reče:-Ne čekaj, uzmi brata i beži, a ja ću za tebe kudelju ispresti. Devojčica uze brata i pobeže. A baba Jaga priđe prozorčiću i upita:

-Devojčice, predeš li?Mišica joj odgovori:-Predem, bako, predem…Baba Jaga vodu u koritu zagreja i pođe po devojčicu. Kad, u kolibi nikog

nema. Baba Jaga povika:-Guske divlje, letite u poteru!Sestra brata odnese!... Sestra sa bratom dotrča do mlečne reke. Kad spazi divlje guske zamoli:-Rečice, majčice, sakrij me!-Hoćeš li da pojedeš moju kašu? Devojčica pojede kašu i zahvali. Reke je sakri ispod svoje obale od kaše.Divlje guske je ne opaziše i proleteše pored nje.Devojčica sa bratom opet potrča. A divlje guske se vratiše i pravo na nju

kretoše. Šta će sad? Eto nevolje! Kad, odjednom, ugleda ona jabuku…-Jabučice, majčice, sakrij me!-Hoćeš li da pojedeš moju divlju jabučiću?Devojčica brže-bolje pojede i zahvali. Jabuka je zaštiti svojim granama i

lišćem sakri.Divlje guske je ne opaziše i proleteše pored nje.Devojčica opet potrča. Trči, trči, još joj je malo do kuće ostalo. Tada je divlje

guske opaziše, zagakaše, krilima je udaraju i brata joj iz ruku otimaju.Dotrča devojčica do peći:-Pećice, majčice, sakrij me!-Hoćeš li da pojedeš moj ražani kolačić?Devojčica dograbi kolačić i strpa ga usta, a sama se sa bratom u peć sakri.Divlje guske su letele, letele i veliku graju dizale, ali se baba Jagi vratiše bez

sestre i brata.Devojčica zahvali peći i zajedno sa bratićem otrča kući.A majka i otac tek što se behu vratili.

ROMAN

Doživljeni govor

Flober, Madam Bovari

Ona je ponekad pomišljala da su to ipak najlepši dani njenog života, medeni mesec, kako se to kaže. Da bi se osetila ta strast, trebalo bi otići u one daleke zemlje sa zvučnim imenima gde su prvi dani braka dani najslađeg lenstvovanja. U poštanskim kolima, iza zavesa od plave svile, penjete se polagano strmim putevima, slušajući pesmu, koja se razleže po planini uz zvonca na kozama i potmuli šum vodopada. Kad sunce zađe, udišete na obali zaliva miris limunova; zatim, uveče, na terasi letnjikovca, sami, isprepletenih prstiju, gledate zvezde i kujete planove. Njoj se činilo da izvesna mesta na zemlji stvaraju sreću, kao što neka biljka raste samo na izvesnom zemljištu, a svuda drugde slabo uspeva. Oh, zašto ona nije mogla da se nalakti na balkonu kakve švajcarske kuće ili da zatvori svoju tugu u kakvoj škotskoj vili, s mužem u fraku od crnog baršuna s dugim paševima i u mekanim čizmama, sa šiljatim šeširom i narukvicama!

Ona bi možda poželela da nekome poveri sve te stvari. Ali kako da izrazi ono neshvatljivo nespokojstvo koje menja svoj oblik kao oblaci, koje se kovitla kao vetar? Za to su joj nedostajale reči, prilika, odvažnost.

Da je, međutim, Šarl to hteo, da je slutio, da je njegov pogled jedan jedini put izašao u susret njenim mislima, njoj se činilo da bi se neko iznenadno obilje odvojilo od njenog srca kao što zrelo voće padne s grane čim mu se prinese ruka. Ali što je čvršća bila prisnost u njihovom životu, sve se više u njenoj duši stvarala neka ravnodušnost koja ju je odvajala od njega.

Šarlov razgovor bio je bezizražajan kao ulični pločnik, i u njemu su se nizale redom najobičnije misli, u svom svakodnevnom ruhu, ne izazivajući nikakvo uzbuđenje, nikakav smeh ni sanjarenje. Dok je živeo u Ruanu, on nikad nije bio toliko radoznao, govorio joj je da ode u teatar i vidi pariske glumce. On nije znao ni da pliva, ni da se mačuje, ni da gađa iz pištolja, a jednog dana nije mogao da joj objasni neki jahački izraz koji je ona bila našla u nekom romanu.

Nije li, naprotiv, trebalo da jedan muškarac zna sve, da se ističe u mnogostrukim delatnostima, da svoju ženu upozna sa silama strasti, prefinjenostima života, sa svim tajnama? A ovaj ovde niti koga šta uči, niti šta zna, niti štogod želi. On je mislio da je ona sretna; a ona ne podnosi tu njegovu tako ustaljenu mirnoću, tu njegovu spokojnu tromost, pa i samu sreću koju mu je poklanjala.

Govorili su o najpre o bolesniku, zatim o vremenskim prilikama, o velikoj hladnoći, o vukovima koji noću jure po poljima. Gospođici Ruo nije bilo nimalo zabavno na selu, pogotovu sada, kad je gotovo sama imala da vodi brigu o imanju.

Unutrašnji monolog

Tolstoj, Ana Karenjina

Ana sjede u kola u još gorem stanju od onog u kom je bila odlazeći iz kuće. Sa pređašnjim mukama sad se sjedinilo osjećanje povređenosti i odbačenosti, koje joj se jasno pokazalo pri susretu sa Kiti.

-Da, kući! – reče ona, sad više in e misleći na to kud ide.“Kako su me gledale, kao nešto strašno, neshvatljivo i zanimljivo. O čemu on

može sa takvim žarom da priča onom drugom? – razmišljala je gledajući dvojicu pješaka. – Zar se drugome može govoriti ono što osjećaš? Ja sam htjela da ispričam Doli i dobro je što nisam ispričala. Kako bi se ona radovala mojoj nesreći. Ona bi to sakrila; ali, glavno osjećanje bila bi radost što sam kažnjena za ona zadovoljstva na kojim mi je zavidjela. Kiti, ta bi se još više radovala. Kako je prozirem svu! Ona zna da sam, više nego obično, bila ljubazna s njenim mužem. I ona je ljubomorna i mrzi me. I još me prezire. U njenim očima ja sam nemoralna žena. Da sam ja nemoralna žena, ja bih mogla natjerati njenog muža da se u mene zaljubi... kad bih htjela. Pa i htjela sam. Evo ovaj je sobom zadovoljan”, pomisli ona za debelog rumenog gospodina koji ju je, dolazeći joj u susret, pozdravio podižući sjajni šešir sa ćelave glave, misleći da mu je poznata i koji se potom uvjerio da je pogriješio. “Mislio je da me poznaje. A poznaje me tako malo kao i bilo ko drugi na svijetu. Ja samu sebe ne poznajem. Ja znam svoje apetite, kako kažu Francuzi. Eto, njemu se prohtjelo tog prljavog sladoleda. To oni sigurno znaju”, mislila je gledajući dvojicu dječaka koji su zaustavili prodavca sladoleda, koji je s glave skidao kačicu i krajem ručnika otirao znojno lice. “Svima nama se hoće nešto slatko i ukusno. Nema bombona, onda prljavi sladoled. I Kiti takođe: nema Vronskog, onda Ljevina. I ona mi zavidi. I mrzi me. I svi mi mrzimo jedni druge. Ja Kiti, Kiti mene. Eto, to je istina. (...) “Da, i nema ničeg smješnog i veselog. Sve je odvratno. Zvoni na večernje, i ovaj trgovac se tako pažljivo koristi! – baš kao da se boji da što ne ispusti. Čemu te crkve, zvonjava i ta laž? Samo zato da bi se sakrilo da mi svi jedni druge mrzimo kao ovi kočijaši što se tako zlobno napadaju. Jašvin kaže: on mene hoće da ostavi bez košulje, a i ja njega. Eto, to je istina!” (...)

“Da, na što sam ono poslednje tako fino mislila? Nastojala je da se sjeti. ... Da, na ono što kaže Jašvin: borba za opstanak i mržnja – to je jedino što povezuje ljude. Ne, uzalud idete – u mislima se obrati društvu u kolima sa četiri konja, koje je, očigledno, išlo izvan grada da se proveseli. – Neće vam pomoći ni pas kojeg vodite sa sobom. Od sebe nećeti pobjeći”. Bacivši pogled na onu stranu kud je gledao Petar, vidje polumrtvog pijanog radnika čija se glava klatila, kojeg je stražar nekud vodio. “Prije bi onaj mogao”, pomisli ona. “Grof Vronski i ja takođe nismo našli to

zadovoljstvo. Mada smo mnogo i očekivali od njega”.i ana prvi put sad usmjeri onu jarku svjetlost, pri kojoj je ona sve vidjela, na svoje odnose s njim, o kojima je ona ranije izbjegavala da misli. “Šta je on u meni tražio? Ne toliko ljubav koliko zadovoljenej taštine”. Sjećala se njegovih riječi, izraza njegovog lica, koji su podsjećali n apokornog lovačkog psa u početku njihove veze. I to je sad sve potvrđeno. “Da, u njemu je bio trijumf zbog taštog uspjeha. Razumije se, bilo je i ljubavi, ali veći dio bio je ponos zbog uspjeha. On se mnome hvalisao. Sad je to prošlo. Nema čime da se ponosi. Ne ponosi se, već se stidi. Uzeo je od mene sve što je mogao i sad mu više ne trebam. Sad se mnome opterećuje i nastoji da ne bude sa mnom u nečasnim odnosima. ... Taj hoće sve da zadivi i veoma je zadovoljan sobom”, pomisli ona gledajući rumenog trgovačkog pomoćnika koji se vozio konjem iznajmljenim iz menjaža. “Da, u meni više nema one slasti za njega. I ako odem od njega, on će se u dubini duše radovati”.

To nije bila pretpostavka – ona je to jasno vidjela pri ovoj prodornoj svjetlosti koja joj je sad otkrivala smisao života i ljudskih odnosa.

“Moja ljubav postaje sve strasnija i samoljubivija, a njegova se sve više gasi i eto zbog čega se razilazimo”, nastavljala je da razmišlja. “I tu pomoći nema. Za mene je sve samo u njemu i ja zahtjevam da mi se on sve više i više predaje. A on sve više i više hoće da ode od mene. (...) ako on, ne voleći me, po dužnosti bude dobar, nježan prema meni a ne bude onog što ja hoću – to je onda čak hiljadu puta gore od mržnje! To je – pakao! A to i jest ovo. On me već dugo ne voli. A gdje se završava ljubav, tamo počinej mržnja. Ove ulice uopšte ne poznajem. Nekakva brda, i sve kuće, kuće... I u kućama sve ljudi, ljudi... Koliko ih je, nema broja, i svi mrze jedan drugoga...

Džejms Džojs, Uliks

Da jer on nikada nije učinio tako nešto nikada nije zatražio doručak u krevet s dva jajeta još odonda u hotelu Siti arms kada se pravio da je bolestan i govorio kao bolesnik prenemagao se ne bi li postao zanimljiv onoj matoroj veštici gospođi Riordan i verovao da je uspeo da je obrlati a ona nam nije ostavila ni cvonjka sve je dala za mise za pokoj nje i njene duše cicija jedna nad cicijama pa njoj je bilo žao i da da 4 penija za špiritus pričala mi je o svojim boljkama umela je ta bez kraja i konca da naklapa o politici i zemljotresima i o kraju sveta daj bar da se pre toga lepo provedemo sačuvaj me bože kad bi sve žene bile takve da gunđaju protiv kupaćih kostima i dekoltiranih haljina sve se bojim da bi neko od nje zatražio da to obuče mislim da je bila pobožna zbog toga što je nijedan muškarac ne bi dva puta pogledao nadam se da nikad neću postati takva čudo jedno da nije tražila od nas i da pokrijemo lica ali bila je školovana žena nema šta stalno je trtljala gospodin Riordan ovo pa gospodin Riordan ono sigurno je jedva dočekao da je se oslobodi i onaj njen pas stalno je njuškao moje krzno i pokušavao da mi se podvuče pod suknju naročito onda kad ipak dopada mi se to što je ljubazan prema takvim starim ženama i prema konobarima i prosjacima takođe on se ne pravi važan ni zbog čega ali nije uvek takav a šta ako bi se ozbiljnije razboleo svakako je bolje odmah ih poslati u bolnicu gde je sve čisto samo što bih sigurno morala da ga ganjam mesec dana a onda bi se tu nacrtala neka bolničarka pa bi se on ukopao i ostao tamo sve dok ga ne izbace ili neka kaluđerica kao na onoj njegovoj ogavnoj fotografiji ma ta je kaluđerica isto koliko i ja da jer oni su takvi slabići i cmizdravci kad su bolesni treba im žena da ih leči i kad im poteče krv iz nosa prosto da pomisliš tragedija eto i onaj na Skaut cirkularu što je izgledao kao da umire kad je uganuo nogu na izletu hora na Šugarloufu onog dana kada sam nosila onu haljinu (…) ma bio je on kod neke vidim mu ja to po apetitu ali baš me briga nije to ljubav jer bi inače pošandrcao misleći na nju znači možda je neka od onih noćnih frajli ako je stvarno bio tamo dole a tek ona priča o hotelu smislio je gomilu laži da prikrije svoje delo te zadržao me Hajns te koga sam ono sreo a da sećaš se Mentona i koga još samo da se setim ono krupno bebasto lice tek što se oženio a

švrlja s nekom devojkom video sam ga na Pulsovoj predstavi živih slika i okrenuo mu leđa a on se odšunjao i nikom ništa ali jednom je bio toliko drzak da je počeo da mi se udvara pa se hvalisao sav pun sebe uh one njegove vodnjikave oči takvog mamlaza ja u životu nisam srela i to mi je advokat (…)

NESVESNA MOTIVACIJA

PRIMER:

Džejms Džojs, Portret umetnika u mladosti

Prijatno je bilo ležati na prostirci pred kaminom, nasloniti glavu na ruke i misliti… on zadrhta kao da mu je ledena prljava voda došla do kože. Ružno je to bilo od Velsa da ga ramenom gurne u široki jarak zato što nije hteo da trampi svoju malu burmuticu za Velsov otrcani zreli kesten, četrdesetostruki pobednik. Kako je voda bila hladna i prljava. (…)

Jednom je on prao ruke u kupatilu hotela Viklou i njegov otac je posle toga povukao zapušač lancem i prljava voda je tekla kroz otvor na umivaoniku…

Kad se setio toga i beline kupatila, osetio je da mu postaje hladno, zatim toplo. Oseti da mu je lice sasvim hladno. Pomislio je da lice mora da mu je belo zato

što je osećao da je tako hladno. (…)Pitao se da li je i poslužiteljeva kecelja vlažna i da li su sve bele stvari hladne i

vlažne. (…)Nije voleo Velsovo lice. Vels ga je gurnuo ramenom u široki jarak dan pre

toga zato što nije hteo da trampi svoju malu burmuticu… Bilo je ružno učiniti tako nešto, to su rekli svi drugovi. A kako je voda bila ledena i kaljava. A neki je dečak jednom video velikog pacova kako skače u mulj.

Hladno blato iz jarka mu je pokrilo celo telo; kada je zazvonilo zvono …, on oseti kako mu se u odelo uvlači hladan vazduh iz hodnika i stepeništa.

/Nakon toga dospeva u bolnicu – belo

Nakon više od 150 stranica:Nakon mnogo godina, razgovor sa upravnikom, sveštenikom u jezuitskoj školi

koju je pohađao. Sveštenik mu nakon završetka jedne školske godine nudi da pristupi jezuitskom redu. Takvu ponudu dobijaju samo retki, možda jedna ili dve osobe. Stiven se seća kako je svojevremeno maštao o tome, zamišljao sebe kao sveštenika i sl. polaskan je pozivom, razmišlja o prednostima. Ostaje dogovor da razmisli, jer je to životno važna odluka.

Izlazi od sveštenika, rukujući se sa njim. //Ruke sveštenika su bile hladne, vlažne i bele.

/…Mislio je o svojim nastavnicima / sveštenicima kao o ljudima koji žustro peru svoja tela hladnom vodom i nose čisto hladno rublje… i sl…

Pluća su mu se nadimala kao da udiše topao, vlažan, nesnošljiv vazduh i opet je mirisao vlažni topoli vazduh koji je lebdeo nad ustajalom zelenkastom vodom u kupatilu u Klongousu ((gde je bio kao dečak))

Ali… Neki nagon, koji su sećanja probudila, jači od vaspitanja ili pobožnosti, oživljavao je u njemu…, nagon tanan i neprijateljski, i naoružavao ga protiv ustupaka. Hladnoća i red tog života odbijali su ga.

//Racionalizuje da to nije život za njega, ta rana ustajanja, mise, molitve, post… Da ne želi da se odrekne svoje slobode…

Odbio je. Zašto?

Ruke sveštenika su bile bele, hladne i vlažne - to ga podseća na detinjstvo i neprijatnost tog osećaja, nesvesna asocijacija ga odbija i zato ne prihvata poziv da postane jezuita. Hladno i vlažno ga podsećaju na događaj kad ga je drug gurnuo u

vodu (bio je mokar, bilo mu je hladno; voda je bila prljava), nakon čega se razboleo i dospeo u bolnicu (belo).

To je nesvesna reakcija na ove čulne kvalitete. Svoje odbijanje on posle racionalizuje željom za slobodom, devojkama i sl. ali je ovde zapravo dominantna nesvesna motivacija.

TRAGEDIJA

PRIMERI:

PRIMERI:

Sofokle, Antigona

PrologPojava prvaU svitanje. Iz dvora na desna vrata dolazi Antigona, pa za njom Ismena.

AntigonaIsmena mila, sejo moja rođena,da l’ znadeš za jad kako što zbog Edipajoš Div (Zevs) ga ne učini nama živima:ta nema bede, niti jada ikakava,ni nečasno ni ružno ništa što ti jameđ tvojim ne videh i mojim jadima.Pa i sad opet kakvu, kažu, naredbuPoglavar celom gradu ovčas izdade?Da l’ znadeš, da l’ ču šta? Li ne znaš da se zlo za mile naše sprema k’o za dušmane.

Ismena O milim vest još nikakva, Antigona,ni vesela ni tužna meni ne stiže,bez oba brata otkad nas dve ostasmo,što jedan drugog u dan jedan ubiše.A otkad noćas vojska ode argivska, Od tada ništa više nisam čula ja,ni da sam srećnija a ni nesrećnija.(…)Govori joj o Kreantovoj zabrani i da će ona, uprkos tome, sahraniti brata.

Treća pojavaPrva stajaća pesma

HorMnoge sile postoje na zemlji,al’ nijedna kao čovek silna:čovek plovi i po sinjem moru,a prati ga južnjak nepogodani valovi zapljuskuju burni.On i Zemlju, najvišu boginju,međ bozima večnu neumornu neprestano u duboko ore,ralo mu se veruga po brazdi,a konji ga svakog leta vuku.

(…)I govoru i vetrnoj mislidovio se i državnom redui odbrani od mraza nemilai strenca dažda plahovitapronalazač svih puteva – čovek.bez pomoći ne gre u budućnost.Od smrti samo ne izbaja leka,A pronađe ustuk teškoj bolji.Nad požudom kao mudrost nekuIma svoju stvaralačku snagu,Sad zlu hodi, a sad hodi dobru.Božju pravdu drži l’ ko i zakon,biće dika svojoj otadžbini, a sramota kad zlu drsko krene.Ne prišao mom ognjištu takavI ne bio nikad s moje strane!

Šekspir, Kralj Lir

Prvi činScena prvaSvečana dvorana u dvoru kralja Lira(ulaze Kent, Gloster i Edmund)

KENT: Mislio sam da kralj više voli vojvodu od Olbanija nego vojvodu od Konvala.GLOSTER: Tako nam je uvek izgledalo; ali sad, pri podeli kraljevine, ne vidi se kog vojvodu on najviše ceni, jer su delovi tako ravnomerni da se njih dvojica, ni s najpažljivijim ispitivanjem ne bi mogli odlučiti koji da izaberu. (…)

Lir sa porodicom

LIR: Sada, naš tajni otkrićemo smer. //najbolji deo kraljevine daće ćerci koja ga najviše voli.//Dajte mi tu mapu. Podelili smo, znajte,Natroje kraljevstvo, i čvrsta nam je voljaStresti brige i trud sa naše starostiDajući ih mlađim snagama, da lakšeMilimo smrti. Naš zete od Konvala,I ti, ne manje dragi zete od Olbanija,Ovog časa trajnu javljamo odlukuO mirazu kćeri nam, da budući sporSprečimo. Vladari Francuske, Burgundije,Takmaci za ljubav najmlađe nam kćeri,Zaljubljeni, davno na našem su dvoruČekajuć’ odgovor. Kaž’te, kćeri moje(Pošto se sada lišavamo vlasti,Poseda zemlje i državnih briga),Koja nas od vas ponajviše voli,Da bismo tako najveći dar daliTamo gde priroda i zasluga traži.Prvenče naše, govori ti prva.GONERILA: Oče, draži ste mi no što kaže rečDraži od vida, sveta i slobode,Ne manje no život zdrav, častan i lep;Volim vas više od najređeg blaga,

Kol’ko ikad dete voli ili otac Doživi – dah je jadan, a reč nema;Jer ja vas preko svake mere volim. (…)REGINA: Od iste sam građe k’o i sestra moja;Cen’te me po njenoj vrednosti. OsećamU rečima njenim i svoju ljubav pravu;Samo je ipak podbacila: kažem,Neprijateljica sam svih drugih radosti,Najdragocenijih u oblasti čula,I smatram da sam jedino srećna još U ljubavi prema vašem veličanstvu.

//KORDELIJA – odlučuje da voli i ćuti, jer ljubav je plemenitija od jezika… Kaže da kada se uda voleće i muža, a ne samo oca; i muž će imati pola njene brige, ljubavi i dužnosti. Bira iskrenost…Otac joj kaže neka joj onda iskrenost bude i miraz i ništa joj ne daje…

Rasin, Berenika

(soba carske palate)

…Raskoš ova.Ja vidim, Arzase, za tebe je nova.U samotnom miru te odaje sjajneTit od sveta često skriva svoje tajne.Tu, kada od dvora svog se slobodi…

(Tit naređuje kralju Antiohu da prati kraljicu Bereniku na njenom putovanju)

Vi, koga odanost samo veže za nju,Kralju, s njim budite u njenom stradanju,Nek Vas Istok vidi s kraljicom zajedno,Nek to bude slavlje, a ne bekstvo bedno.Prijatelji uvek budite, a meneSvaki vaš razgovor nek uvek spomene.Eufrat će vaša dva carstva da združiSenat, kojim bruji

(Antioh o Titu)

… Što mi vernost prezre zbog hladnoće Tita,Kraj njega, koji me zasenjuje, slavan,Svaki drugi sjaj je u Rimu ništavan,No Istok, mada mu i tu ime sjaji,Ni moju joj slavu neće da zataji.

INTERTEKSTUALNOST

T. S. Eliot, Pusta zemlja

*Ali iza sebe tek ponekad čujem kako minuZvuci truba i motora što odnećeGospodina Svinija gospođi Porter u proleće.

*When of a sudden, listening, you shell hearA noise of borns and hunting which shall bringActaeon to Diana in the spring

(Kada iznenada, slušajući, čuješ Zvuk rogova i lova što doneće Akteona Dijani u proleće…)

*A iznad antičkog kamina bio je prikazan –Kao da se prozor otvorio na šumsku scenu // šumski prizor–Preobražaj Filomele koju je varvarski kralj Tako surovo silovao; pa ipak, tamo je slavujIspunjavao pustinju svojim nepovredivim glasom,A ona je još plakala, i svet sa njom, //i još svet proganja„Dživ, dživ“ za prljave uši…

*April je najsvirepiji mesec, što rađa,Jorgovan iz mrtve zemlje, meša Uspomenu i želju, uzbuđuje Zamrlo korenje proletnjom kišom.

*Kakvo se korenje prima, kakve grane rastu Iz ovog kamenog smeća? Sine čovekov,Ne možeš ni da kažeš, ni da naslutiš, jer znaš samoGomilu slomljenih slika u koju bije sunce,A mrtvo drvo ne daje zaklona, ni cvrčak olakšanja,Ni suhi kamen traga vode. SamoIma hlada ispod ove crvene stene (Dođi u senku ove crvene stene) (…)

*Kada je Lilin muž bio demobilisan, ja sam joj rekla-Nisam baš birala reči, u lice sam joj rekla,

POŽURITE MOLIM VAS VREME JE

Albert ti se vraća, doteraj se malo. Zaželeće da zna šta si uradila sa novcem koji ti je daoDa namestiš zube. Preda mnom ti je dao. Povadi sve, Lil, i namesti nove,Rekao je, baš tako je rekao, ne mogu više da te gledam.Ni ja, reko’, zamisli samo jadnog AlbertaProveo je četiri godine u vojsci i sad hoće dobro da se provede,Pa ako ga ti ne razonodiš, naći će se druge, rekla sam.A, to li je, rekla je. Tako nešto, rekla sam.Tek da znam kome imam da zahvalim, rekla je i pogledala me u oči.

POŽURITE MOLIM VAS VREME JE

Ako baš hoćeš, ti teraj i dalje ovako, rekla sam.Druge će moći, kad ti ne možeš. Ali ako te Albert ostavi, nemoj da kažeš kako ti nisam rekla.Treba da se stidiš, reko’, što izgledaš tako stara.(A tek joj je trideset.)Šta mogu, rekla je i snuždila se,To je od onih pilula koje sam uzela da se oslobodim, rekla je. (Već ih ima petoro, i skoro je umrla sa malim Džordžom.)Apotekar mi je rekao da će sve biti u redu, ali ja više nisam ona ista.Ti si prava budala, rekla sam joj. Šta, onda, ako Albert neće da te pusti na miru,Zašto si se udavala ako ne želiš da imaš dece? POŽURITE MOLIM VAS VREME JE

I tako, te nedelje, Albert je bio kod kuće, imali su kuvanu šunku,Pozvali su me na večeru da je sladimo onako vruću.

POŽURITE MOLIM VAS VREME JE

POŽURITE MOLIM VAS VREME JE

Laku noć, Bil.’Ku noć, Lu. ’Ku noć, Mej. Laku noć.Ta. Ta. ’Ku noć. ’Ku noć.Laku noć gospe, laku noć, slatke gospe, laku noć, laku noć.

*Ko je onaj treći što stalno ide pored tebe?Kada brojim, tu smo samo ti i jaAli kada pogledam niz beli putUvek vidim još nekog kako ide pored tebeNečujan, u smeđem ogrtaču, zakukuljenNe znam da li je to čovek ili žena-Ma ko je to sa tvoje druge strane?

Esej

Mišel de Montenj, O samoći

-Valja imati ženu, decu, imanje, a iznad svega zdravlje, ako se može; ali ne valja se vezivati za njih tako da naša sreća od njih zavisi. Treba zadržati jednu odajicu iza dućana isključivo za sebe, potpuno slobodnu, da bismo tu obezbedili sebi pravu nezavisnost, glavno utočište i samoću. Tu nam valja voditi uobičajen razgovor sa samim sobom, i to tako isključivo ličan da u njemu ne bude mesta nikakvoj vezi niti dodiru sa spoljašnjošću, i valja pričati sam sa sobom i smejati se kao da nemamo ni ženu, ni decu, ni imanje, ni domaćinstvo, ni poslugu, tako da, ako bi se desilo da ih izgubimo, za nas ne bude novo što smo ih lišeni. Mi imamo dušu koja se može okretati ka sebi; ona sebi samoj može praviti društvo… Ne plašimo se dosadne dokolice u samoći, jer: „U samoći budi sam sebi ceo svet“ (Tibul).

Vrlina, veli, Antisten, dovoljna je sama sebi; bez pravila, bez reči, bez dela.(…)Sokrat kaže da mladi treba da uče, zreli ljudi da se trude da valjano rade, starci

da se povuku iz svih civilnih i vojnih poslova, i da žive po svojoj volji, bez obaveze na bilo kakvu određenu dužnost.

Ima priroda kojima ova pravila o povlačenju bolje odgovaraju nego drugima.

…Ne smatram filozofa Arkesileja manje vrednim zato što znam da se služio srebrnim ili zlatnim posuđem, prema mogućnostima koje mu je pružalo stanje njegove imovine i više ga cenim zato što je ovu koristio i izdašno i sa merom, nego da je se odrekao.

Znam do kojih granica dosežu naše prirodne potrebe; a kada vidim da je siroti prosjak pred mojim vratima često vedriji i zdraviji od mene, ja se postavljam na njegovo mesto, pokušavam da uđem u njegovu kožu. Pa pronalazeći tako u mašti i druge primere, lako se odlučujem da se ne užasavam od onog što čovek niži od mene prima sa tolikim strpljenjem.

Jovan Hristić, Elegija o antikvarnici

„Imaju knjige svoju sudbinu" kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi, što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što su ih napisali i nikom više, do onih koje su nekad bile potrebne svima, da vrlo brzo ne budu potrebne nikome.

To su tužne knjige. Čovek ih gleda - nema potrebe da ih uzme u ruke - i nehotice misli na one koji su ih napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto? Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestali da pišu, posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa; ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim potrebne, koje bismo mogli i pročitati, ali isto tako i ne pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati, jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati.

Nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Kao na groblju, tu spadne sve: i sjaj, i bogatstvo, i slava, i pokaže se go kostur književnosti, on bez čega se ne može, i ono bez čega se može. Prošle kroz mnoge ruke, knjige kao da započinju nov život u antikvarnici, neki pravi i stvarniji život, život u „drugoj instanci" o kojoj je govorio, koju je čekao, ali nije sasvim dočekao Žid. Nije sasvim, jer već nedeljama vidim jednu njegovu knjigu kako stoji na polici antikvarnice, i čeka. Rasečena je od korica do korica, što znači da je prošla prvu instancu; ali nemam utisak da je mnogo čitana, što znači da drugu nije dočekala. Nije dočekala ni treću, jer je došla i ostala u antikvarnici. Zaželeo sam da je kupim, iz poštovanja prema piscu koji nam je nekad toliko mnogo značio, ali koga je vreme, kao i tolike druge, gotovo sasvim ispraznilo.

Da sam bogat, kupovao bih po antikvarnicama samo takve knjige, one koje više nikome nisu potrebne. Šta bih sa njima? Ne znam. Stavio bih ih u neku sobu u koju niko ne ulazi (kao i hleb, knjigu je grehota baciti), i tako ih poštedeo dugog i ponižavajućeg čekanja mogućeg kupca. Kakva bi to biblioteka bila! Da sam američki milioner, od nje bih stvorio institut za proučavanje književnosti - tačnije rečeno, školu za sve one koji osete da ih obuzima (kako je govorio Dositej) „črezvičajni svrabež knjigopisanija". U običnim školama, učimo kako se uspeva-one koji nikada neće uspeti; ovde bi se oni što bi i mogli uspeti učili tome kako izgleda neuspeh, što je daleko korisniji nauk. Ne znam da li se stvaranje može naučiti (trebalo bi prvo raspraviti je li ono što nazivamo stvaranjem uopšte bilo kakvo stvaranje), ali ako se može, onda nas njemu neuspeh uči koliko i uspeh, ako ne više.

U ovoj školi, profesori - koji, za razliku od profesora drugih visokih škola, ne bi smeli da pišu ništa - govorili bi svojim učenicima otprilike ovo: „Vidite, mladi čoveče, sve ove knjige napisane su sa čvrstim uverenjem da govore nešto veliko i

značajno. Vremenom, našle su se na policama raznih antikvarnica u svetu, i tu ostale, jer više nikome nisu govorile ništa. Danas samo znamo ono o čemu one ćute. Svaki čovek koji drži do sebe mora da pročita desetak takozvanih velikih knjiga; ali bi svaki pisac morao da pročita i bar desetak ovakvih knjiga, knjiga koje su zaćutale i pre nego što su počele da govore. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog toga da bi naučio najveću mudrost pisanja, mudrost koja nije u tome kako se pišu dobre knjige, jer to, pravo govoreći, i nije mudrost - Valeri je govorio kako nam je to dato, ili nije dato, i mi tu nemamo nikakvog udela - već kako da ima obzira prema svojim knjigama, kako da ih nikada ne izloži beskrajnom poniženju da mesecima, pa i godinama stoje na policama antikvarnica, a da ih niko ne pogleda. Nemojte biti surovi prema knjigama koje pišete, i onima koje mislite da napišete. Nemojte misliti na biblioteku Britanskog muzeja, mislite na antikvarnice.

Izdali ste knjigu ili dve, ali to još ne znači da ste pisac. Svako može da izda knjigu ili dve, na svetu ima sasvim dovoljno izdavača, nekom se može učiniti da mu je potrebno baš ono što vi pišete. Ali postali ste pisac onog dana kada na polici antikvarnice više ne ugledate svoju knjigu, koja je juče ili prekjuče dospela tamo. I nemojte nikada zaboraviti: nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Nema pouzdanijeg i nepodmitljivijeg učitelja".

Milena Jesenska, Nije dobro očekivati nešto (Narodne novine, 22. avgust 1926.)

Da li vam je ikada palo na pamet da u stvari ne radimo ništa drugo već čitav život provodimo u radosnom iščekivanju nečega i da ne možemo da živimo ako ništa ne iščekujemo? Zimi iščekujemo proleće, opevamo lepotu toplih večeri i letnjeg sunca na obali. Leti planiramo zimski odlazak na skijanje, sa prijatnom radošću i skrivenim zadovoljstvom zamišljamo toplotu naložene peći, stonu lampu i drage knjige, razna zimska uživanja na snegu i magiju sivog neba, punog magle. Iščekujemo haljinu koju ćemo dobiti, koncert koji ćemo slušati, grad koji ćemo videti i susret koji je pred nama. Kada sam bila devojčurak, s radošću sam iščekivala život. Očekivala sam da će odjednom, naglo da se nešto otvori i život počne. Da se otvori, na primer, zavesa i život dođe. Nije došlo ništa, odnosno došla je gomila stvari, ali to nije bilo to. Nekako to nije bio život. Nisam ni primetila da više nisam devojčica, ali da još uvek s radošću iščekujem život, da i dalje čekam da on dođe. Odavno je sve to bio život. Bio je to život, stvari i događaji koje sam sa radošću iščekivala, a koji su prolazili jedan za drugim a da nikada nisu bili ni blizu lepoti radosnog iščekivanja - postajali su divni tek u sećanju na njih i iščekivanju da se ponove.

Nekada mi izgleda da čovek živi na ivici provalije u koju se survava sadašnjost. Tačno znamo prošlost i uzalud se bavimo njom, u nemogućnosti da je promenimo. Znamo i budućnost i njom se bavimo uzalud u nemogućnosti da je pretpostavimo i njom ovladamo. Jedino o čemu ništa ne znamo jeste sadašnjost, danas popodne, ono u čemu smo sada. Štedimo prošlost i pravimo planove za budućnost, ali trošimo sadašnjost na tako nesrećan način da skoro ne shvatamo da je ona život i to jedini život. Kuvamo, na primer, čaj i izgleda nam da je to tek tako, kao intermeco između nečega što je bilo i što će biti. U stvari, to nije tek tako, upravo to je život. Ništa drugo nije život. Neslavan je, običan i pun razočarenja, mada, u stvari, postoji samo jedno veliko razočarenje - to je večno sedenje u čekaonici, čekanje brzog voza koji nikada neće doći. Ali ovaj proplanak, pun vresova, peska i jadnih borova sa svetlošću u riđim krošnjama, čudnovato je lep, a ti, blesavo, glupo srce ne misli na muškarca koji te suviše ili premalo voli, ne misli na novi kaput sa postavom od prošle godine, na obaveznu prijavu poreza, već samo na proplanak. Misli na njega apsolutno, obuhvati ga celovito, sve ostalo izbriši osim pogleda na njega, ne budi tužno, ni srećno, ni puno želja, to su sve besmislice, budi prisutno, današnje i uči, bože moj, uči da vidiš samo ovaj trenutak i iscedi iz njega sve što u njemu postoji. Nauči da prekineš lanac tog ljudskog ređanja događaja u kojima su strah, nesigurnost, bol,

nezadovoljstvo, želja, već jednostavno: budi! Nikada ti niko neće nadoknaditi to što ti je pobeglo iz ruku, a današnjem bolu ćeš se sutra smejati. Nikada još nisi živelo nešto što sutra ne bi videlo u drugačijem svetlu, a prekosutra u još drugačijem; osloni se na to da sve što izgleda strašno ozbiljno, u stvari, nije tako. A zbog te strašne ozbiljnosti sa kojom shvataš svoje lične brige, lakomisleno zaboravljaš na trenutak koji je upravo sada i jedino je on strašno ozbiljna, nepovratno izgubljena i nezamenljivo uništena stvar u tvom životu.

Autobiografija

Čarli Čaplin

Rođen sam 16. aprila 1889. u osam sati uveče na Ist Lejnu, Vulvort. Ubrzo zatim preselili smo se na Vest Skver, ulica Sent Džordža, Lembet. Po rečima majke, moj svet je bio srećan. Naše okolnosti su bile umereno luksuzne; živeli smo u tri ukusno opremljene sobe. Jedna od mojih najranijih sećanja tiče se majke, koja bi svako veče, pre nego što bi otišla u pozorište, došla da ušuška mog brata Sidnija i mene i onda ostavila na brigu kućnoj pomoćnici. U mom svetu od tri i po godine, sve su stvari bile mogućne; ako bi Sidni, četiri godine stariji, mogao da izvede opsenarstvo i proguta novčić da bi on malo kasnije izašao na njegovom temenu, i ja sam mogao da učinim isto; tako sam progutao pola penija i majka je bila primorana da zove doktora. …

Moje poimanje romase u dobi od šesnaest godina baziralo se na pozorišnom posteru koji je prikazivao devojku koja stoji na steni dok joj vetar mrsi kosu. Zamišljao sam sebe kako igram golf sa njom – igra koju inače prezirem – kako šetam po orošenim dolinama, prepušten snažnim osećanjima, zdravlju i prirodi. To je bila romansa. Ali, mladalačka ljubav je nešto drugo. Ona obično sledi tipiziran način. Zbog jednog predela, nekoliko reči (obično glupih), čitav aspekt života se menja za nekoliko minuta, priroda nam se smeši i otkriva svoja skrivena zadovoljstva. To je ono što se i meni desilo.Bilo mi je skoro devetnaest, već sam bio uspešni komičar u Karnovoj družini, no, nešto je nedostajalo. Proleće je došlo i otišlo, susreo sam se sa prazninom u toku leta. Dnevna zaduženja sam doživljavao kao nešto ustajalo, moju okolinu turobnom. Nisam mogao videti ništa u mojoj budućnosti, samo prisustvo tupih, prosečnih ljudi od kojih se neću nimalo razlikovati. Biti zauzet poslom koji služi za preživljavanje više nije bilo dovoljno. Život je bio ropski i nedostajalo mu je čarolije. Postao bih melanholičan i nezadovoljan. Nisam mogao izdržati ni sopstveno društvo, a kamo li nekog drugog. I naravno, desilo se ono očigledno: zaljubio sam se. Tih dana smo nastupali u nekoliko mjuzikholova za veče, putujući od jednog do drugog u privatnom autobusu. Jedva sam i primetio igračko-pevačku trupu koja je nastupala ispred nas. Ali, dok sam stajao iza kulisa indiferentan i apatičan, jedna od devojaka se okliznula tokom igre, na šta su se ostale počele kikotati. Jedna od njih me je pogledala da bi videla da li i ja uživam u vicu. Iznenada sam bio obuzet velikim smeđim očima koje su nestašno svetlucale, a pripadale vitkoj gazeli sa lepo izvajanim ovalnim licem, opčinjujućim ustima i divnim zubima – to je bilo nalik udaru struje. … Bio je to početak. Do petka sam je pitao da li bi želela da me vidi u nedelju. Nasmešila se: „Čak ne znam ni kako izgledaš bez tog crvenog nosa!“ Igrao sam pijanca u komediji…(Nedelja)Tokom čekanja sam shvatio da je nisam uopšte video bez šminke. Počeo sam da gubim viziju njenog izgleda. Ma koliko pokušavao, nisam se uopšte mogao setiti. Obuzeo me je blagi strah. Možda je njena lepota bila lažna! Iluzija! Svaka mlada devojka običnog izgleda koja bi sišla sa tramvaja bacala me je u ponor očajanja. Hoću

li biti razočaran? Da li me je prevarila moja sopstvena mašta ili njena pozorišna šminka?

U tri minuta do četiri, neko je sišao sa tramvaja i krenuo ka meni. Srce mi je potonulo. Izgledalo je razočaravajuće. Turobna pomisao da bih mogao provesti celo po podne sa njom, pretvarajući se da imam entuzijazma, bila je već neizdrživa. Svejedno, podigao sam šešir i mahnuo; pogledala me je i produžila. Hvala bogu da to nije ona.

A onda u tačno minut posle četiri prišla mi je mlada devojka koja je sišla sa tramvaja i zastala kraj mene. Nije imala šminke, izgledala je lepše nego ikada… „Evo me“, reče ona.

Danijal Defo, Robinson Kruso

Rođen sam godine 1623. u gradu Jorku, u dobroj porodici, ali ne iz toga kraja, jer mi otac beše stranac iz Bremena. On se bio nastanio najpre u Halu, stekao lepo imanje trgovinom, po akad je prestao da se njome bavi, preselio s eu Jork, gde se bio oženio mojom majkom. Njena rodbina, ugledna u tome kraju, zvala se Robinson: otuda i moje ime Robinson Krojcnar…

Imao sam dva starija brata, od kojih je jedan, kao potpukovnik engleskog pešadijskog puka u Flandriji, kojim je ranije komandovao slavni pukovnik Lokhart, poginuo u bici kod Denkerka protiv Španaca. Šta se sa mojim drugim bratom zbilo, nikad nisam doznao, kao što mi otac i mati nikad ne doznaše šta se sa mnom zbilo.

Kako sam bio treći sin u porodici, a nisu me davali na zanat, glava je počela rano da mi se puni neobuzdanim mislima. Otac je hteo da se posvetim pravničkom pozivu, ali sam ja ludovao za morem, i taj moj zanos tako se jako sukobljavao sa očevom voljo, pa i sa njegovim zapovestima, i preklinjanjima i odvraćanjima moje majke i drugih prijatelja, da čovek mora pomisliti da je u mojoj naravi bilo nečeg kobnog, nečeg što je težilo nesrećama koje su me očekivale…

Gete, Poezija i stvarnost

Dvadeset osmog avgusta 1749. u podne, kad je otkucalo dvanaest, došao sam na svet na Frankfurtu na Majni. Položaj zvezda bio je srećan; Sunce je stajalo u znaku Device i prolazilo kroz podnevak tog dana; Jupiter i Venera posmatrali su ga prijateljski; Merkur nije bio neljubazan; Saturn i Mars držali su se ravnodušno; samo je Mesec, koji baš tad beše ušao u uštap, delovao snagom svoje opozicije, tip pre što je i njegov planetarni čas bio nastupio. On se, dakle, protivio mome rođenju…Ovo dobro znamenje, koje su astrolozi kasnije uspeli da ocene kao vrlo srećno po mene, bilo je verovatno uzrok što sam se održao u životu, jer sam usled babičine neveštine došao na svet gotovo mrtav i tek posle mnogo nastojanja postiglo s eda ugledam svetlost dana. Ova okolnost, koja je ukućanima zadala mnogo brige, koristila je, međutim, mojim sugrađanima, jer ju je moj ded, predsednik opštine, uzeo za povod da u opštini postavi porođajnog lekara i osnuje, ili obnovi, babičku školu, što je mnogima koji su se posle mene rodili bilo od koristi. Kad se sećamo najranijih dana detinjstva, dolazimo često u priliku da pomešamo ono što smo od drugih čuli sa onim što zaista znamo iz sopstvenog, neposrednog saznanja. Ne upuštajući se, dakle, u neko podrobnije razmatranje ovog pitanja, što, uostalom, ničem ne bi vodilo, počeću time da sam svestan da smo stanovali u nekoj staroj kući…

Dnevnik

Andre Žid, Dnevnik

Sa Pjerom. Penjemo se na šesti sprat jedne kuće u ulici Mesje-le-Prens, u potrazi za prostorijom u kojoj bi se mogao sastajati naš kružok. To je, visoko gore, jedna velika soba, koju još uvećava odsustvo nameštaja. Levo od vrata tavanica se spušta koso kao na mansardama. Sasvim dole, jedna vratanca vode na tavan, koji se pruža duž kuće, pod crepovima krova. Naspram vrata, kroz prozor visok taman toliko da se čovek može na nj nalaktiti, pogled se pruža, preko krovova Medicinskog fakulteta, preko Latinskog kvarta, na nedogledno prostranstvo sivih kuća, na senu i Notr-Dam, u zalasku sunca, i sasvim u daljini, na Monmartr, koji se jedva nazire u večernjoj magli što se spušta.

Pa sanjarimo obojica o siromašnom studentskom životu u takvoj sobi, s imetkom tek tolikim da obezbedi slobodan rad. A pred nogama, pred svojim stolom, Pariz. I zatvoriti se tu, sa snom o svom delu, i izići otud tek s njim završenim.

Onaj Raskoljnikov uzvik, dok stoji ponad Grada, na uzvišici groblja Per Lasež: „A sad… da se nas dvoje ogledamo!“

8. maj

Treba raditi sa mahnitim žarom, iz jednog daha i tako da čoveku ništa ne odvraća pažnju; to je pravi način za jedinstvo dela. A onda, kad ono bude završeno i dok pisanje miruje, treba se baciti na čitanje, proždrljivo, kao što valja posle takvog posta, i do kraja, jer valja sve upoznati. I ideje će se opet uskovitlati; treba ih pustiti; jedna će ubrzo prevladati; onda se opet dati na pisanje. Za vreme stvaranja odlučno prestati bilo šta čitati. Čitanje je kod mene uzrok preterane zbrke, ono mi sve ideje uzburkava odjednom u glavi. Nijedna ne prevladava, ili bar ne zadugo. A to kolanje ideja isuviše mi pokazuje koliko su one tek relativne. Kad čovek radi, ideja s kojom se uhvatio ukoštac treba da mu je jedina. Treba da veruje da radi u apsolutnom.

8. oktobar

Beline po više od mesec dana. Dodijava mi govoriti o sebi; dnevnik je koristan o svesnom, voljnom i teškom duhovnom napredovanju. Čovek želi da zna dokle je stigao. Ali ono što bih sad rekao bilo bi prežvakavanje o samom sebi. Intiman dnevnik zanimljiv je naročito kad beleži buđenje ideja; ili čula, u pubertetu; ili pak, najzad, kad čovek oseća da umire.Nema više drame u meni; ima samo uzburkanih ideja. Nemam više potrebe da ispisujem sebe.

(…)

Bojazan da ne budem neiskren muči me već više neseci i sprečava me da pišem. Biti savršeno iskren…

Kafka, Dnevnici

1914.

Onomad, kad sam opet jednom u redovni čas izlazio iz lifta, pade mi na pamet kako moj život, sa svojim danima što se uniformišu sve dublje u pojedinosti, liči na one radove za kaznu kad učenik prema veličini svoje krivice mora deset puta, sto puta ili još više puta da napiše istu, bar u tom ponavljanju besmislenu rečenicu, samo što je kod mene u pitanju kazna za koju je rečeno: ''onoliko puta koliko izdržiš''.

Kad bi bilo mogućno otići u Berlin, osamostaliti se, živeti od danas do sutra, pa i gladovali, ali pustiti da sva snaga slobodno kulja, umesto ovde štedeti ili bolje reći otuđiti se od svega i utopiti u Ništa! Kad bi F. htela, kad bi mi pomogla!

Roditelji su, izgleda, našli lep stan za F. i mene, ja sam zaludno tumarao unaokolo celo jedno lepo popodne. Hoće li me još i u grob položiti, posle srećnog života koji su mi oni stvorili svojim staranjem.

Vratio se iz Berlina. Bio vezan kao neki zločinac. Da su me sa pravim okovima posadili u neki kutak i preda me postavili žandarme, pa samo na taj način dopustili da posmatram, ne bi bilo gore. I to je bila moja veridba...

(Posle raskida veridbe)Sve više raste moja nesposobnost da mislim, posmatram, utvrđujem, da se prisećam, da govorim, doživljavam; skamenjujem se, to moram konstatovati. Moja nesposobnost raste čak i u kancelariji. Ako se ne spasem bežeći u neki rad, ja sam izgubljen. Znam li to onako jasno kao što jeste? Ja se ne krijem, ne povlačim od ljudi zato što hoću mirno da živim, već zato što hoću mirno da propadnem.

31. julNemam vremena. Opšta mobilizacija...Pa ipak, slabo sam pogođen svom tom bedom i odlučniji nego ikad...Ali pisaću uprkos svemu, bezuslovno, to je moja borba za samoodržanje.

2. avgust Nemačka je objavila rat Rusiji. - Posle podne plivalište.

Mihail Bulgakov, Dnevnik Majstora

1923.

6. novembarUtorak. Veče.

Nedavno je od mene otišao Kolja Gladirevski; on me leči. Nakon njegovog odlaska pročitao sam loše napisanu, nedarovitu knjigu Mih. Čehova o njegovom velikom bratu. I čitam majstorski napisanu knjigu Gorkog Moji univerziteti.

Sada mnogo razmišljam i nekako jasno sam počeo da shvatam – trena da prekinem da se smejem. Pored toga – u književnosti je čitav moj život. Nikakvoj medicini nikada se više neću vratiti. Nesimpatičan mi ej Gorki kao čovek, ali kako je to ogroman, silovit pisac, i kakve strašne i važne stvari govori o piscu.

Danas sam oko pet bio kod Ležnjeva, i on mi je saopštio dve važne stvari: prvo, o tome da je moja priča Psalam (u Nakanune) izvrsna „kao minijatura“ („ja bih je štampao“) i 2, da Nakanune svi preziru i mrze. To me plaši. Plaše me moje 32 godine i godine bačene na medicinu, bolesti i slabost. Iza uveta imam idiotsku izraslinu … već je dva puta operisana. Iz Kijeva su pisali da počnem sa rendgenoterapijom. Sada se bojim da ne preraste u zloćudno. Plašim s eda će bezumna, slepa bolest prekinuti moj rad. Ako me ne prekine uradiću bolje od Psalma.

1924.

8. januar

Danas je u novinama: bilten o stanju zdravlja L.D. Trockog.Počinje rečima: „L. D. Trocki je 5. novembra prošle godine bio bolestan od gripa…“, završava se: „odmor uz potpuno oslobađanje od svih obaveza, za vreme ne manje od 2 meseca“. Komentar ovog istorijskog biltena je suvišan.Dakle, 8. januara 1924. g. Trockog su izbacili. Šta će biti sa Rusijom, samo Bog zna. Neka joj je u pomoći!

Danas je bila večerinka kod Borisa. Žena i ja samo što smo se vratili. Bilo je veoma veselo. Pio sam vino, i srce me ne boli.Červonec je 3,6 milijardi.

9. avgust

Moskvom su krenuli autobusi. Linija: Tverska - Centar – Kalančevska. Za sada ih ima samo nekoliko. Veoma su dobri. Masivni i u isto vreme elegantni. Boja je braon, a ramovi (zastakljeni) žuti. Jednospratni su, ali ogromni…

26. avgustUtorak

Danas mi je dan propao zbog lekara. Bio sam na pregledu kod prof. Martinova povodom moje gadne izrasline iza uveta. Kaže da ne veruje da je zloćudna i zakazao mi je rendgen. Uveče sam u prolazu video N, a zatim sam se obreo kod S… i proveo veče kod njega.

12. septembarPetak

Blistav, sunčan dan.

Novost: ovih dana su se u Moskvi pojavili potpuno goli ljudi (muškarci i žene) sa trakama preko ramena „Dole stid“. Ulazili su u tramvaj. Tramvaj su zaustavili, narod je bio revoltiran. U Kini tutnji građanski rat. Ne pratim tu oblast u novinama, znam da su „imperijalistički grabežljivci“ umešani u ovo, zbog toga je u Odesi (!) osnovano društvo „Dalje ruke od Kine“.

26. septembarPetak

Samo što sam se vratio iz Boljšoj teatra s Aide, gde sam bio sa Ljubov Jevgenjevnom. Tenor Viktorov se neverovatno dere. Ceo dan sam u potrazi za novcem za sobu Ljubov Jevgenjevnom. Pozajmili smo, uz priznanicu, od Jevgenija Nikitiča.U Moskvi je nekoliko dana sunce, toplo. Iz Peterbugra i dalje stižu pojedinosti o poplavi, koja je zadesila veliki i zlosrećni grad pre nekoliko dana. Skoro je istovetna kao i poplava iz 1824. g.

Putopis

Gete, Putovanje po Italiji

Trijent, 11. septembra ujutru.

Pošto sam ravno pedeset časova proveo budan i stalno nečim zabavljen, prispeo sam ovamo sinoć u osam, odmah otišao na počinak, i sad sam ponovo kadar da nastavim pripovedanje. Devetog uveče hteo sam još da nacrtam svoje prenoćište, poštansku stanicu na Breneru, zajedno sa okolnim predelom; ali nije mi pošlo za rukom, nisam pogodio pravi karakter i vratio sam se upola mrzovoljan.

(…)Adiđa sad sporije teče i na mnogim mestima stvara široke peščane sprudove.

U polju, pored reke i na brežuljcima, sve je tako gusto i izmešano zasađeno da čovek misli da jedno drugo mora uništiti vinogradi, kukuruz, dudovi, jabuke, kruške, dunje i

orasi. … Žene sa prikupljenim kikama, muškarci golih grudi i sa lakim gunjevima, krasni volovi koje teraju kući s pijace, natovareni mali magarci, sve to liči na kakvu sliku Hajnriha Rosa, oživelu i punu pokreta. A kad padne veče … čovek se u svetu ipak oseti kao kod kuće, a ne kao lutalica ili prognanik. Uživljavam se u to osećanje, kao da sam ovde rođen i vaspitavan pa se sad vraćam s Grenlanda, s lova na kitove…

… Kad bi moje ushićenje zbog svega ovoga čuo neko ko živi na Jugu ili dolazi s Juga, taj bi me smatrao veoma detinjastim. Ah, ja sam odavno znao ono što ovde iskazujem, znao sve vreme što sam ga pretrpeo pod onim namrgođenim nebom, i sada sam voljan da ovu radost osetim kao izuzetak u kojem bi, kao u večitoj prirodnoj neophodnosti, vazda trebalo da uživamo.

Verona, 16. septembra

Amfiteatar je, dakle, prvi značajan spomenik iz starog veka koji vidim, i tako je lepo očuvan!kad sam ušao u njega, a još više kad sam obilazio okolo po ivici, izgledalo mi je čudno što posmatram nešto veliko, a ipak, zapravo, ne vidim ništa. Sem toga, ne treba ga gledati praznog, nego onda kada je prepun ljudi… Svoje potpuno dejstvo imalo je to samo u najdavnija vremena, kada je narod još više bio narod no što je sada. Jer ovakav amfiteatar je, zapravo, napravljen za to da se narodu imponuje i da se narod obmanjuje. …

Veronajne treba pohvaliti zbog održavanja ovog spomenika…

Verona, 17. septembra

Samo ću ukratko pomenuti slike koje sam video, dodajući nekoliko zapažanja. Ja na ovo čudesno putovanje nisam krenuo da sebe obmanjujem, nego da u dodiru sa predmetima upoznam sebe; pa zato sasvim iskreno sebi kažem da se ne razumem mnogo u sliakrevu umetnost i njegov zanat. Moja pažnja i moje razmišljanje se mogu odnositi samo na praktičnu stranu, na predmet i na način njegove obrade u opštim crtama.

San Đorđo je galerija dobrih slika, koje su sve sa oltara; ako i nisu jednake vrednosti, ipak su bez razlike dostojne pažnje. Ali nesrećni umetnici, šta su sve morali da slikaju! I za koga! Umetnici su se gadno namučili da neke beznačajnosti učine zanimljivima. …

Narod je ovde vrlo živahan i uskomešan, a naročito izgleda u nekim ulicama u

kojima se jedni do drugih nalaze radnje i zanatlijski dućani. Tu s epred prodavnicom ili radionicom ne nalaze vrata; ne, nego je kuća otvorena celom širinom, pa pogled dopire do dna prostorije i vidi sve što se u njoj dešava. Krojači šiju, obućari izvlače konac i kuckaju, svi upola na ulici; štaviše, radionice čine jedan deo ulice. Uveče, kada se upale sveće to izgleda veoma živopisno. …

Noću tek počinje pravo pevanje i galama. Svuda se razležu najčudniji zvuci. Blaga klima daje i sirotinji ovako naglašeno osećanje života…

Danas sam, šetajući po gradu, na više mesta posmatrao odeću i ponašanje ljudi, a naročito srednjeg staleža, koji se vrlo često sreće i pokazuje jako zaposlen. Svi oni u hodu mašu rukama. Lica iz viših staleža, koja u izvesnim prilikama nose mač, mašu samo jednom, jer su navikla da im leva miruje.

Iako narod veoma bezbrižno obavlja svoje poslove i zadovoljava svoje potrebe, ipak vrlo oštro opaža sve što je strano. Tako sam prvih dana mogao primetiti da je svako zagledao moje čizme, pošto se njima, kao skupom obućom, ovde ne služe čak ni zimi. Sada, kada nosim cipele i čarape, niko me više ne posmatra.

Rastko Petrović, Ljudi govore

-Ostrvo Veće ili Manje – upita ogaravljeni čovek, nasmešen samo za trenutak.

-Ima li ribarskih naseobina na oba?-O, Manje je samo lovište gospodina markiza. Na Većem ima jedno dvadeset

kuća.-Mogu li večeras preći tamo?-Svakako. … Ja vam savetujem da ostanete do sutra ovde. Selo je malo i

siromašno ali ćete sa gostionicom biti zadovoljni...… Pristajemo uz sasvim kratak molo na koljima. Čovek će ostati u čamcu da

istovaruje; žena me vodi. Slobodno zagazim za njom, jednom nogom do članaka.-Ovuda je krčma.Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute. Između kuća

i obale kratke razgrađene avlijice obrasle u korov, sa bačenim koševima za ribe, razbijenim bocama, kokočima i mačkama. Kuće su jednostavne, zidane u srednjem veku, iza njih je uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve. Pred svakom kućom sede starice, starci, mlađe žene i ribari. Deca pretrčavaju između njih. Na jednoj kući piše: haza de huespedes. Ova je dvospratna i pred njom jedna klupa i više stolica. Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju.

-Ovo je moja mala – kaže žena za devojčicu koja joj se baca oko suknje.-Kako se zoveš? -Huana.-Da li si valjana, Huana?-Kako se kaže?-Da, gospodine. …Čujem da govore žene sa druge strane ulice. –Odakle dolazi? – pitaju

poluglasno zidarevu ženu.-Samo će da prenoći. Zanima se za ribe. Možda je došao zbog bacanja novih

mladica u jezero. -Kako ste ga doveli?-Mislim da ga moj muž već davno poznaje: valjda iz Toleda. …

… Idem jednim krajem ulice. Ulica prelazi u put između maslinjaka i vrlo brzo dovodi do kapija zamka. Zamak se više ne vidi, zaklonjen poludivljim parkom. Kapija je otvorena i ja produžavam kroz park nemajući namere da dođem do zamka. Levo, na proplanku čovek čuva dve krave.

Bajron, Čajld Harold

Drugo pevanje

U Grčkoj

92Dom želi srce što od doma pođe,Ako tko nježan grio mu ognjište;Al’ usamljenik neki ovdje dođeI bliže zemlje svom srcu ne ište. Nije to vedro društveno poprište,Al’ taj kog tuge razdražuju valiI svoj ne želi dom, neka poište Kraj svetog Delfa gdje obronci pali,Il’ dol gleda gdje Grk i Pars umirali.93Nek u taj svet kraj dođu takvi ljudi,Nek pustim čarom putnik mirno krene,Ostatke štedi – posleno ne žudiNakazit slike, već iznakažene!

Te stijene nisu za to tu stavljene:Ostatke poštuj, davno poštovane,Da naše zemlje ime sram ne krene,Da cvetaš gdje ti mladost razvi grane,Da ti časna ljubav sladi žića dane.

NARATOLOGIJA

PRIMERI:

Mihail Bulgakov, Život gospodina de Molijera

Jedna babica koja je svoju veštinu izučavala u porodilištu Doma božijeg u Parizu kod čuvene Lujze Buržoa, prihvatila je 12. januara 1622. godine od ljupke gospođe Poklen, u devojaštvu Krese, prvo dete, nedonošče muškog pola.

Da mi je pošlo za rukom da poštovanja dostojnoj primalji objasnim koga prihvata, ona bi, sa sigurnošću to mogu da tvrdim, nanela nekakvo zlo novorođenčetu, a samim tim i Francuskoj.

I evo: na meni je anterija sa ogromnim džepovima, a u ruci mi nije čelično, već guščje pero. Preda mnom trepere voštane sveće i mozak mi je zapaljen.

- Milostiva – kažem – opreznije okrećite dete, ne zaboravite da je rođeno pre vremena. Smrt tog deteta mogla bi da bude nenadoknadiv gubitak za vašu zemlju!

- Bože moj! gospođa Poklen će roditi drugo!- Gospođa Poklen nikada neće više roditi takvo dete i ni jedna druga gospođa

još nekoliko stoleća takvoga neće roditi.- Zapanjujete me, milostivi gospodine!- I sam sam zapanjen. Imajte na umu da ću vas se za tri stoleća, u dalekoj

zemlji prisećati samo zbog toga što ste u rukama držali sina gospodina Poklena.- U rukama sam držala i mnogo znatnije bebe. - Šta podrazumevate pod rečju – znatan? Ovo detence će postati čuvenije od

vašeg kralja Luja XIII koji sada vlada, ono će postati znamenitije i od sledećeg kralja, a tog kralja će, milostiva, nazvati Luj Veliki ili kralj-sunce! Mila moja gospođo, postoji daleka zemlja, ne znate je – to je Moskovija. Nastanjena je ona ljudima koji govore jezikom tuđim za vaše uho. A u tu zemlju uskoro će prodreti reči onoga, koga ste maločas prihvatili. Nekakav Poljak, dvorska luda cara Petra Prvoga, istina ne sa vašeg, već sa nemačkog jezika, prevešće ih na varvarski jezik.

(…)I tako, jasno vam je da će Rusi saznati za tog čoveka, koga prihvatate, već u

ovom (17.) stoleću. O, vezo vremena! O, tokovi prosvete! Reči deteta biće prevedene na nemački jezik, prevešće ih na engleski, na italijanski, na španski, holandski… Na danski, portugalski, poljski, turski, ruski…

- Zar je moguće, milostivi gospodine?- Ne prekidajte me, milostiva! Na grčki! Na novogrčki, hteo sam reći. Ali i na

starogrčki. Na mađarski, rumunski, češki, švedski, jermenski, arapski!- Gospodine milostivi, vi me zapanjujete!- O to sve još nije ništa. Mogao bih da vam navedem desetine pisaca

prevedenih na strane jezike, a da oni pri tom ne zaslužuju da budu štampani ni na maternjem jeziku. Međutim, ovoga će ne samo prevoditi, već će i o njemu samome početi da pišu komade i desetak će ih napisati samo vaši sunarodnici! Takve komade će pisati i Italijani, a među njima i Karlo Goldoni, koji je i sam rođen, kako se to govorilo, uz aplauz muza, a i Rusi.

Neće samo u vašoj zemlji, već će i u drugim zemljama početi da podražavaju njegove komade i pišu obrade tih komada. Naučnici raznih zemalja napisaće detaljna proučavanja njegovih dela i potrudiće se da korak po korak prouče njegov tajanstveni život. Oni će vam dokazati da će ovaj čovek koji sada u vašim rukama jedva da daje znakove života, uticati na mnoge pisce budućih stoleća, pa između ostalog i na takve – vama nepoznate, ali zato meni dobro poznate – kao što su moji sunarodnici: Gribojedov, Puškin i Gogolj.

Mihail Bulgakov, Majstor i Margarita

Jednom, u proleće, dok je sunce nezapamćeno pržilo sa zapada, kod patrijaršijskog ribnjaka u Moskvi pojavila su se dva građanina. Jedan od njih, u sivkastom letnjem odelu, bio je malena rasta, uhranjen, gole, ćelave glave; svoj pristojni šešir u obliku piroške nosio je u ruci, a brižljivo izbrijano lice krasile su mu neprirodno velike naočari u crnom rožnatom okviru. Drugi – plećati, riđkasti, razbarušeni mladić s kariranim kačketom zabačenim na potiljak – imao je na sebi kaubojsku košulju, bele pantalone kao ižvakane i crne platnene patike. (…)

Da, treba uočiti prvu čudnovatost ove strašne majke večeri. Nigde nije bilo žive duše…

(Pojavljivanje treće osobe…) Bio je to građanin gotovo hvat visok, ali uskih ramena, neverovatno mršav i lica, molim obratite pažnju, podrugljivog.

(Berlioz objašnjava Ivanu zašto je poema koju je napisao loša)Visoki tenor Berliozov razlegao se alejom i što je više Mihail Aleksandrovič

zalazio u neprohodne oblasti u koje se, bez bojazni da će slomiti vrat, može upustiti jedino obrazovan čovek – pesnik je saznavao sve više i više interesantnih i korisnih informacija…

… O pojavi neznanca, trećeg…Kasnije, kada je, otvoreno govoreći, bilo već dockan, razne ustanove dostavile

su svoje izveštaje sa opisom tog čoveka. upoređivanje tih izveštaja mora svakako da nas zapanji. U jednom od njih kaže se da je taj čovek bio niskog rasta, da je imao zlatne zube i da je hramao na desnu nogu. U drugom – da je taj čovek bio ogromnog rasta, da su mu zubne navlake bile od platine, da je bio hrom na levu nogu. Treći lakonski saopštava da osobenih znakova taj čovek nije imao.

Mora se priznati da nijedan od ovih izveštaja ne vredi ništa.Pre svega: ni na jednu nogu opisivani nije hramao, a rasta nije bio ni malog ni

ogromnog, već je jednostavno bio visok. … Mora se priznati da je stranac već prvim rečima izazvao kod pesnika

odvratnost, dok se Berliozu gotovo dopao…

(Tokom razgovora o Kantovim dokazima za postojanje Boga Ivan kaže):-Tog Kanta bi trebalo, pa još za takve dokaze, strpati u Solovke barem na tri

godine! – potpuno neočekivano izvali Ivan Nikolajevič.

Ivan usredsredi pažnju na mačka i vide kako taj čudni mačak prilazi tramvaju, koji je stajao na stanici, kako bezobzirno upada preko reda ispred žene koja ciknu, kako se hvata za šipku i čak pokušava da doturi kondukterki novčić kroz prozor koji beše otvoren zbog sparine.

To što je čino mačak do te mere zbuni Ivana da je ostao kao skamenjen kod bakalnice, a tu ga ponovo, ali daleko više, zapanji ponašanje kondukterke. Ova je, čim spazi mačka kako pokušava da se ugura u tramvaj, tresući se od besa, stala da viče:

-Mačkama zabranjeno! S mačkama zabranjeno! Silazi, ako ne, miliciju ću da pozovem!

(Poplovksi izlazi iz stana broj 50, nakon neprijatnog i negativnog iskustva koje je tamo doživeo…)

Nekakav maleni stariji čovek, neobično tužnog lica, u starinskom odelu od sirove svile i s tvrdim slamnatim šeširom sa zelenom trakom, peo se stepeništem i zaustavio pored Poplavskog.

-Dozvolite da vas upitam, građanine – s tugom zapita čovek u sirovoj svili – gde je stan br. 50?

-Gore… (…)

Poplovski odluči da proveri preko ovog čovečića, onaj prokleti, stan. Znači, ako se raspitivao gde se taj stan nalazi, znači dolazi u njega prvi put. Dakle, on se sada uputio pravo u šape onoj kompaniji što se ugnezdila u stanu br. 50. Poplovskom je nešto govorilo da će taj čovečić vrlo brzo izaći iz toga stana. … U taj mah, visoko gore, neko zalupi vrata. „To je on ušao…“ - pomisli Poplovski, dok mu je srce zamiralo.

Ipak, morao je da pričeka duže nego što je pretpostavio. Stepenište je, iz nekih razloga, sve vreme bilo pusto. Čulo se dobro i najzad, na petom spratu, lupiše vrata. Poplovski se ukoči. Da to su njegovi koračići. „Silazi…“ Otvoriše se i vrata na spratu niže. Koračići utihnuše. Ženski glas. Glas tužnog čoveka, da, to je njegov glas… Kaza nešto kao: „Pusti, Hrista radi…“ Uvo Poplavskog je ulovilo ženski smeh. Brzi i čili koraci naniže. I evo, promakoše leđa žene. Ta žene, s torbom od gumiranog platna, iziđe kroz prolaz u dvorište. A koračići onoga čovečića začuše se ponovo. „Čudno! On se vraća natrag u stan! Pa da nije i sam iz iste bande? Da, vraća se. Evo, opet se gore otvoriše vrata. E pa, šta ćemo, pričekaćemo još malo…“

Ovom prilikom nije morao dugo da čeka. Škripa vrata. Koračići. Koračići prestadoše. Očajnički krik. Koračići brzi, sitni, naniže, naniže, naniže!

Poplovski je dočekao. Krsteći se i nešto mrmljajući, prolete tužni čovečić bez šešira, s potpuno sluđenim licem, izgrebanom ćelom i sa svilenim mokrim pantalonama.

…

A sa čovečićem su se odigrao veoma neprijatan slučaj. Čovečić je bio bifedžija i zvao se Andrej Fokič Sokov.

Sledi opis istog događaja iz perspektive Sokova.

Otvorila mu je prelepa gola devojka sa ožiljkom na vratu. On želi da se sretne sa umetnikom. Pozivaju ga u njegovu sobu. Tu je čudno osvetljenje, kao u crkvi, u kaminu gore drva, iako je vreo prolećni dan. U sobi uopšte nije bilo toplo, naprotiv.

-Kada kaže da je bifedžija, ovaj mu kaže da ih je neko prevario, da sir ne treba da bude zelen, već beo. Ovaj se brani da su mu poslali ribu druge svežine. Mađioničar kaže da postoji samo jedna svežina; a to je prva.

Pokušava da sedne, slomi stolicu i on čašu vina prospe na sebe. Uleće sova u sobu.

-Došao da se žali, jer je dobio mnogo lažnog novca, pa je na gubitku bife. Kada ovaj kaže da je siromašan, raskrinkava ga glas iz druge sobe, kaže gde drži pare (u štedionici i pod podom). Glas iz susedne sobe kaže da će ovaj umreti za devet meseci, od raka jetre, kažu i kliniku i sobu. Posle smrti će mu srušiti kuću a pare predati Državnoj banci.

Artista mu predlaže da priredi bogatu gozbu, popije otrov i ode na onaj svet sa zvucima muzike, polupijanim lepoticama i veselim drugovima.

-Razvije novine, tu su opet pare. Odlazi, a onda se vraća po šešir. Devojka Gala se čudi kako je došao bez mača. Beretka se pretvori u mače i izgrebe ga. On trči niz stepenice…

Magrarita Nikojalevna i njen muž, samo njih dvoje, zauzimali su čitav gornji sprat prelepe vile sa baštom, u jednoj od uličica u blizini Arbata. Čarobno mesto! Svako se može u to uveriti ako poželi da ode do te bašte. Neka mi se obrati, ja ću reći adresu, pokazauću mu put, vila je očuvana do danas.

Rilke, Zapisi Maltea Lauridsa Brigea

JUČE je moja groznica popustila, a današnji dan počinje kao proleće, kao proleće na slikama. Pokušaću da izađem i odem u Nacionalnu biblioteku, svome pesniku, kojeg toliko vremena nisam čitao, a kasnije ću možda moći da prođem polako kroz park. Možda će biti vetra nad velikim jezerom, čija je voda toliko stvarna, pa će naići deca koja će u njega pustiti lađe crvenih jedara i gledati ih.

Danas to nisam očekivao, izašao sam juče tako hrabro kao da je to najprirodnije i najjednostavnije. Pa ipak, opet se pojavilo nešto što me je ponelo kao hartiju, zgužvalo me i odbacilo, pojavilo se nešto nečuveno.

Bulevar Sen-Mišel je bio pust i prostran i lako se išlo niz njegov lagani nagib. Prozorska krila gore otvarala su se uz staklen zveket, a njihov sjaj je leteo kao bela ptica nad ulicom. Prođoše neka kola svetlocrvenih točkova, a dalje dole neko je nosio nešto svetlozeleno. Konji su pod svetlucavim amovima trčali po tamno poprskanom kolovozu, koji je bio čist. Vetar je bio uzbuđen, nov, blag, i sve se penjalo: mirisi, uzvici, zvonjava.

Prošao sam pored jedne od onih kafana u kojima uveče sviraju lažni Cigani odeveni u crveno. Iz otvorenih prozora se nemirne savesti izvlačio mamuran vazduh. (…)

POSTOJI jedno biće koje je potpuno neškodljivo, kad ti padne u vidni krug jedva ga primetiš i odmah ga zaboraviš. Ali čim ti nevidljivo na neki način dospe u sluh, ono se tamo razvija, tako reći izlazi iz jajeta, i viđeni su slučajevi kad je prodiralo do mozga i u tom organu pustošeći uspevalo, nalik na pseće pneumokoke, koje prodiru kroz nos.

To biće se zove sused. Ja sam, otkako ovako tumaram, imao bezbrojne susede; gornje i donje, desne i

leve, ponekad sve četiri vrste istovremeno. Mogao bih prosto napisati istoriju mojih suseda; to bi bilo životno delo. Doduše, to bi bila više istorija bolesnih pojava koje su u meni izazivali; ali njima je zajedničko sa svim sličnim bićima da se mogu dokazati jedino prema poremećajima koje izazivaju u pojedinim tkivima.

Imao sam neproračunljive susede i veoma redovne. Sedeo sam i pokušavao da iznađem zakon onih prvih, jer bilo je jasno da i oni imaju neki zakon. I kad oni tačni jednom uveče ne bi došli, zamišljao sam u živim bojama šta im se moglo desiti i ostavljao sam sveću da gori i strahovao sam kao kakva mlada žena. Imao sam susede koji su otvoreno mrzeli, i susede upetljane u žestoku ljubav; ili bih doživeo da se kod njih usred noći jedno naglo preobrati u drugo, i onda se, naravno, na spavanje nije moglo ni misliti. (…)

Balzak, Evgenija Grande

U izvesnim palankama ima kuća čiji izgled uliva melanholiju, sličnu melanholiji koju izazivaju najmračniji manastiri, najusamljenije pustare ili najsu-mornije razvaline. Možda se zaista u tim kućama nalazi sve troje u isti mah: i

manastirska tišina, i mrtvilo pustare, i ostaci razvalina; u njima je tako malo života da bi stranac pomislio da u njima niko ne stanuje, kad ne bi najedanput uočio bled i hla-dan pogled kakve nepomične ličnosti, čije se upola kaluđersko lice pomaljalo na prozoru kada se začuju nepoznati koraci. Ova melanholija ogledala se i na jednoj kući u Somiru, na kraju jedne strme ulice koja vodi u zamak, u gornjem kraju varoši. Ova ulica, sada gotovo uvek pusta, leti topla, zimi hladna, mestimice mračna, odlikuje se zvučnošću svoje kaldrme od šljunka, uvek čiste i suve, svojom tesnoćom i iskrivudanošću, tišinom svojih kuća, koje pripadaju staroj varoši i nad kojima se dižu gradski bedemi. Kuće, stare tri stoleća, još su čvrste, iako su drvene, i njihovi raznoliki izgledi doprinose originalnosti, zbog koje se ovaj kraj Somira i preporučuje pažnji starinara i umetnika.

Dikens, Velika očekivanja

Strašan čovek, sav u grubom sivim odelu, sa teškim gvožđem na nozi. Čovek bez šešira, poderanih cokula, i sa nekim dronjkom obavijenim oko glave. Čovek koji je bio sav iskvašen vodom, pokriven blatom, ohromljen kamenjem, izranjavljen oštrim kremenjem, ožaren koprivom i izgreban trnjem; čovek koji je hramao i drhtao, gledao iskolačeno i režao; a zubi mu cvokotali u glavi kad me je ščepao za bradu.

„Oh! Nemojte me zaklati, gospodine“, mislio sam u velikom strahu. „Molim vas nemojte to učiniti gospodine“.

„Reci mi svoje ime!“ – reče čovek. „Brzo!“„Pip, gospodine“.„Još jednom“, reče čovek iskolačivši oči na me. „Glasnije!“„Pip. Pip, gospodine.“„Pokaži mi gde živiš“, reče čovek. „Pokaži mesto!“Pokazah tamo gde leži naše selo…Čovek se zagleda u mene za trenutak, zatim me okrete glavačke i isprazni mi

džepove. U njima ne beše ničeg do parčeta hleba. Kad je crkva došla na svoje mesto – jer one j bio tako brz i snažan da ju je izvrnuo naopačke preda mnom, tako da sam video toranj ispod svojih nogu – kad je crkva na svoje mesto došla, kažem, sedeo sam na visokom nadgrobnom spomeniku i drhtao, dok je on halapljivo jeo hleb.