Teorija sporta SKRIPTA

Висока спортска и здравствена школа

Теорија спорта

(Скрипта)

др Александар Гаџић

Београд, 2014.

2

Садржај

Наставни план и програм ........................................................................ 4 Предавање 1

Предмет и задаци теорије као науке ............................................................. 6 Културно-историјске подлоге за теорију физичке културе I део ................... 6

Предавање 2 Културно-историјске подлоге за теорију физичке културе II део .................. 8 Опште карактеристике културе ............................................................ 10 Опште карактеристике физичке културе I део ............................................... 10

Предавање 3

Опште карактеристике физичке културе II део .............................................. 11 Потребе у физичкој култури ............................................................................. 11 Вредности у физичкој култури I део ............................................................. 12


Вредности у физичкој култури II део .......................................................... 14 Стваралаштво у физичкој култури ........................................................... 14


Слободно време ................................................................................ 16 Вежбање и учење I део ............................................................................ 18


Вежбање и учење II део ............................................................................ 19 Моторно и вербално учење ............................................................ 21

Игра I део ...................................................................................................... 22

Предавање 7 Игра II део ..................................................................................................... 24 Такмичење ...................................................................................................... 25

Предавање 8 Физичко васпитање ................................................................................ 28

Физичко образовање ................................................................................ 29 Предавање 9 Школа и спорт …………….……............................................................ 32 Школа и спортско-рекреативна активност …………………….............. 34

Предавање 10 Спорт I део Дефиниција спорта ....………............................................................ 37 Савремени спорт …………………….............................................. 37

3

Систематизација спорта ……………………………………………. 38 Селекција …………………………………………………………….. 39

Предавање 11 Спорт II део Тренинг …………….............................................................................. 41 Техника …………………………............................................................ 43

Тактика …………………………………………………………………….. 44 Валоризација ……………………………………………………………... 44

Предавање 12 Рекреација I део Дефиниција рекреације ………………………………................................ 46 Програмски оквир …………………………………………………….. 47

Хуманитарни крос ……………………………………………………... 48 Предавање 13 Рекреација II део Истрајно трчање као спортско-рекреативна активност ....................... 49 Гол у спортско-рекреативној активности ……………………………… 50

Рекреативни спорт у Закону о спорту ……………………………… 50 Предавање 14 Жена у физичкој култури ……………………………………………… 52

Акције и манифестације у физичкој култури .................................. 53 Систем организовања ……………................................................ 54

Литература ..................................................................................................... 55

4

Циљ предмета Дефинисати спорт кроз различите периоде Изложити различите теоријске систематизације спорта Упознати динамику развоја спорта данашњице Усвајање нових знања и стицање стручних компетенција

НАСТАВНИ ПЛАН И ПРОГРАМ


Упознавање са планом и програмом рада Предмет и задаци теорије као науке Културно-историјске подлоге за теорију физичке културе I део


Културно-историјске подлоге за теорију физичке културе II део Опште карактеристике културе Опште карактеристике физичке културе I део


Опште карактеристике физичке културе II део Потребе у физичкој култури / Хијерархија потреба Вредности у физичкој култури I део


Вредности у физичкој култури II део Културне вредности Стваралаштво у физичкој култури


Слободно време Разноликост теоријских виђења Вежбање и учење I део Морфолошко-функционалне информације у вези учења


Вежбање и учење II део Моторно и вербално учење Игра I део Класификација игара


Игра II део Такмичење

5

Спортско и спортско-рекреативно такмичење Системи такмичења


Физичко васпитање / Физичко образовање Физичко вежбање, физичка вежба Структура физичке вежбе Систематизација физичких вежби


Школа и спорт Школа и спортско-рекреативна активност


Спорт I део Дефиниција спорта Савремени спорт Систематизација спорта Селекција у спорту


Спорт II део Тренинг Техника Тактика Валоризација


Рекреација I део Дефиниција Програмски оквир Хуманитарни крос


Рекреација II део Истрајно трчање као спортско-рекреативна активност Гол у спортско-рекреативној активности Рекреативни спорт у Закону о спорту


Жена у физичкој култури Акције и манифестације у физичкој култури Систем организовања

6

Предавање 1 Предмет и задаци теорије као науке

Културно-историјске подлоге за теорију физичке културе I део

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Предмет и задаци теорије као науке

Теорија (чисто сазнање, разматрање) - систем научних знања, тј. спознатих објективних законитости које дају могућност да се објасне и предвиде појаве у некој области. Објашњава међузависност односа изучаваног објекта. Помоћу својих метода усмерава правац истраживања и откривањем нових појава теорија указује на нове правце развоја. Тесно је повезана са праксом и развија се у оквиру конкретног животног и радног амбијента. Њен развој је у тесној повезаности са резултатима емпиријских истраживања.

Културно-историјске подлоге за теорију физичке културе I део Прве теоријске мисли већ у првобитном друштву - пренос знања, магијске игре, ритуали. Опстанак - подучавање ловним вештинама, надметања. Појава класног друштва и робовласништва, јављају се значајне разлике у васпитању (Египат, Кина, Индија, Грчка и Рим). Античка Грчка Процват науке, културе и уметности, погодни услови и за развој физичког вежбања а може се рећи и спорта. Олимпијске игре. Спартанско васпитање – строго војнички режим живота и рада од најранијег узраста. Платон – први указао на значај везе између интелектуалног рада и вежбања. Рим Главни акценат на забави ширих слојева – Хлеба и игара. Систем физичког вежбања и васпитања војничког карактера. Изградња огромних здања – трке кочија, борбе гладијатора.

Средњи век Слабљење Рима, појава Хришћанства – смањење значаја физичког вежбања. Витешки турнири су у значајној мери имали карактеристике спортских надметања (такмичари, тренери, тренинг, такмичења, правила, судије). Даљи пренос античке традиције такмичења – основа модерног спорта. Хуманизам и ренесанса

7

Појава хуманиста који инсистирају да се човек васпитава за овај свет. Франсоа Рабле, Мишел де Монтењ саветују физичко вежбање, игре. Леонардо да Винчи – својеврстан утемељитељ анатомије, физиологије, биомеханике. Јан Амос Коменски - вежбати тело као и дух јер је тело боравиште душе и њено оружје.

Борелини је увео математику у биолошку природу човека и означио кости као полуге, а за мишиће је пронашао и одговарајуће математичке обрасце. Жан Жак Русо – у телесном вежбању види средство да се развије и морална снага, а да би се изградио разум, прво треба изградити снаге којима ће управљати. Такође тражи увођење телесног вежбања на колеџима.

8


Културно-историјске подлоге за теорију физичке културе II део Опште карактеристике културе Опште карактеристике физичке културе I део

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Културно-историјске подлоге за теорију физичке културе II део

Крај XVIII в је период јачања капиталистичких односа и у том периоду васпитање буржоазије се одвија са елементима физичког вежбања. Термин „спорт“ потиче из старог енглеског језика, односно од 16. века је у употреби у овом облику, када је замени стари облик: диспорт, који је значио – кретати се ради уживања, разонодити се, забавити се.

Индустријализација и модернизација У овом периоду долази до јављања разних форми организовања спортских такмичења у радничким предграђима, суседним градовима, окрузима (фудбал, рагби, крикет, јахање...). Захваљујући технолошком напретку слободно време и разонода, некада привилегија виших друштвених слојева, постали су приступачни и ширим масама становништва.

Појава модерног спорта половином XIX в (Енглеска) Експанзија такмичења у урбаним срединама у разним спортовима (фудбал, рагби, крикет, трке коња итд.) доводи до стварања првих спортских клубова, претежно формираних на добровољној основи. Оснивају се и клубови затвореног типа, резервисани само за припаднике одређених друштвених слојева. У следећем периоду јавља се потреба за стандардизацијом правила, оснивањем спортских асоцијација (ФА Енглеске 1863 г., ФИФА 1904 г.), као и организацијом такмичења на свим нивоима.

Национални системи вежбања Немачки систем вежбања - највеће заслуге се приписују Фридрих Лудвиг Јану (1778-1852) - Реформатор у области физичке културе али и велики националиста.

9

Шведски гимнастички систем - Пер Хенрих Линг Шведски Краљ му је помогао да 1813. г. оснује Краљевски централни гимнастички институт у Стокхолму. Чешки (Соколски) систем Појавио се у Чешкој у вези са борбом словенских народа против германизације, ослобађањем и националним уједињењем. Идеју о оснивању дао Мирослав Тирш. 1864. г гимнастичко друштво је променило име у Соколско друштво. Идеја за назив је потекла из српских народних песама где је реч соко означавала све оно што је било срчано, јуначко и племенито. У Русији Октобарском револуцијом “почео” социјализам који је после II Светског рата захватио источни део Европе. Хладни рат (бојкоти ОИ у Москви и Лос Анђелесу) је период у коме долази до највећег мешања политике у спорт. Спорт се често користио као политичко средство (што је случај и данас). Различит систем организације спорта у различитим деловима света: Исток - државни систем / Запад - клупски и комерцијални У последњим деценијама XX века долази до периода снажног утицаја економских фактора, интензивног развоја спортске индустрије и индустрије спортских услуга, те растуће професионализације спорта. Медији Посебно значајно место у спорту „заузели“ су медији, који се појављују и као спонзори, сувласници. Утицај медија на правила, сатнице, креирање имиџа спортиста (клубова), присуствo спортиста у медијима. Спортска публика – верна, поуздана... Експанзија спортских канала, листова... Значајан развој науке у области спорта - систематизација научних области које се “укрштају” са спортом. ICSSPE (International Council of Sport Science and Physical Education) - начинио списак научних дисциплина - научни систем спорта. Транзиција - рефлексије на спорт (театарски спорт, спорт за личну употребу?) Први озбиљнији радови код нас из области теорије физичке културе јављају се после II Светског рата, 1947 г Бранко Полић, Јанко Лескошек. Нешто касније значајна имена су Лука Берковић, Миливоје Матић...

10

М. Благајац: ”Теорија физичке културе представља систем научних знања о физичкој култури, знања која су теоретски одраз праксе и која објашњавају поједине законитости развоја и функционисања подручја физичке културе.” Научно-теоријске спознаје и методолошки поступци у физичкој култури говоре у прилог томе да ова област располаже са довољно аутентичних знања да се третира као посебна научна дисциплина у систему научних знања о физичкој култури.

Опште карактеристике културе Један од основних и универзалних аспеката људске реалности од рада до спорта. ... Систем живота заснован на хијерархији вредности највиших појединачних и друштвених циљева које се разликују од културе до културе. Култура - сарадња међу људима, побољшање квалитета живота и остварења људских потенцијала. Уједињује појединце у групе и доприноси кохезији унутар групе, а диференцијацију према спољашњости групе. Културни амбијент је увек сложен. Култура као мера напретка друштва и човечанства уопште - слобода и равноправност свих.

Опште карактеристике физичке културе I део Игра и надметање - друштвено-културна потреба настала у прапочецима човека из којих су касније настали бројни облици спортске активности човека. Физичка култура са своја три подручја (спорт, физичко васпитање и рекреација) је значајан чинилац друштвеног живота и интегрални део културе свих категорија грађана. Полич истиче да прави људски смисао у спорту није у задовољавању потребе човека за кретањем, компензацији савременог начина живота, већ у проширивању и обогаћивању стварних физичких могућности човека. Физичка култура - стваралачка делатност у којој човек није само корисник датих вредности (вежбања), већ и творац нових које воде у нове спознаје човека.

11


Опште карактеристике физичке културе II део Потребе у физичкој култури Хијерархија потреба Вредности у физичкој култури I део

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Опште карактеристике физичке културе II део Физичка култура - сам назив настао као производ реакције хуманиста на “културу духа” коју је неговао средњи век. Бројне дефиниције - где је већина аутора настојала да нагласи психофизичко јединство човека. Начин живота човека модерног доба – где се физичка активност (спорт) јавља као “неутрализатор” лоших утицаја. Физичка култура - бројне делатности, институције јер по Матићу ради се о “кретној активности и њом створеним добрима” што подразумева све вредности створене њом и поводом ње.

Потребе у физичкој култури

Прве потребе везују се са процесом рада (разлика између човека и животиње). Потреба за опстајањем на људски начин - контрола услова и резултата рада. Потребе у сфери слободног времена. Потреба настаје у појединцу и из њега путем осећаја и жеље пулсира према социјалној средини као пољу њеног задовољења. Осећај недостатка нечега или некога постепено прелази у интелектом рационалније дефинисан предмет - жељу (желети нешто, некога). На релацији потреба - жеља, три су могућности: 1. жеља се може задовољити или одгодити задовољењем жеље разрешава се неравнотежа - настаје релативно мирна фаза - до следеће неравнотеже (импулса) која вибрира између потреба и нове жеље (спирала бескраја жеља). 2. жеља се одбацује - најчешће резултат накнадних сазнања да првобитна структура жеље није примерена задовољењу потреба - реорганизација односа међу компонентама жеље.

12

3. жеља се “задовољава” механизмима излаза из фрустрационе ситуације (потискивање, рационализација, агресија, компензација ...). У спектру људских потреба у физичкој култури доминантне су: - потреба за игром - потреба за кретањем (креативном експресијом) - потреба за борбом (надметањем) - потреба за лепим Такође постоје бројне неспецифичне потребе: - потреба за афирмацијом (веома важна) - потреба за доминацијом - потреба за групном идентификацијом - потреба за животом у групи Абрахам Маслов (1908-1970) - психолог, аутор теорије о хијерархији људских потреба. Познавање потреба омогућава :

- Израду оптималних критеријума за усмеравање људи у поједине спортске дисциплине

- Рационално програмирање тренига - Примену одговарајуће психолошке припреме - Употребу модела за хомогенизацију група итд.

Задовољена потреба иницира жељу за креирањем. Социјализација (социјалне потребе) - обогаћена комуникација се надопуњује култивацијом - пренос базичних културних тековина на појединца и индивидуализацијом - индивидуално деловање у подручју културе и друштва. Да би један облик социјалног деловања имао значајнијег ефекта он треба бити масован јер је масовност једно од основних обележја културације неке средине, а тиме и физичке (спортске) културе.

Вредности у физичкој култури I део У дефиницији вредности кључни појам је “пожељно”. Пожељно је оно што се оцењује да треба остварити. Вредности могу бити само оне норме које човеково свесно Ја прихвата као своје и настоји да их се придржава. Вредности - схватања о лично и/или друштвено пожељним начинима понашања, деловањем и пројектованим стањима друштва или појединца. Битан “регулатор” равнотеже вредности и понашања креће се у оквиру самопоштовања и самооцењивања и говори о конзистентности вредности, ставова и понашања.

13

Став - спремност да се на доследан начин реагује према објекту. Ставове не треба схватати толико широко да њима означавамо однос према најопштијим стањима. Вредности одређују који аспект неког објекта ће бити одлучујући за формирање става према њему. Промене у систему вредности = промене у ставовима. Многи ставови су укључени у системе вредности који су хијерархијски организовани. Вредности Материјалне и нематеријалне вредности у спорту. Материјалне: све физички створене вредности у спорту и ради спорта као што су спортски објекти, терени, награде (пехари, медаље, дипломе...). Нематеријалне: сва човекова достигнућа остварена у спорту и путем спорта, а која нису физички опипљива (рекорди, називи, протекли спортски догађаји...).

14


Вредности у физичкој култури II део Културне вредности Стваралаштво у физичкој култури

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Вредности у физичкој култури II део Културне вредности

Суштина вредности у физичкој култури - стваралачки активизам човека да кроз игру, спорт и обликовано кретање осваја одређена добра. Квалитет живота - богатији је са више естетских, етичких, социјалних и других културних вредности. У физичкој култури (спорту) се вредности не налазе само у головима, бодовима, медаљама или новцу... Вредност спорта се изводи из аутентичних потреба људи што захтева познавање спортског амбијента (друштвено-економски, политички, културни...). Посебно је важна потреба човека да физичком активности хуманизује нагонску природу човека и међуљудске односе. У оквиру система вредности треба имати у виду: 1. Вредности које су у основи друштвено-политичког система 2. Моралне норме - регулатори понашања 3. Спортске активности које су третиране као вредности по себи

Стваралаштво у физичкој култури

Комплексност феномена стваралаштва најбоље илуструје број дефиниције истог (преко 100!). Према Торансу - процес којим особа постаје свесна неког проблема, тешкоће или недостатка у знању, за које не може да нађе познато решење и ради тога тражи решења, поставља хипотезе, процењује, проверава и преиначава своје хипотезе и саопштава резултате. Компоненте стваралаштва у спортско-рекреативној активности: - Креативна перцепција (посебно код нових кретњи) - Оригиналност (нови кретни садржај, облик или метод рада) - Флексибилност (квантитет кретних структура)

15

- Стваралачка фантазија - посебно у спортским играма, нова мисаоно-кретна конструкција

- Флуидност идеја (што више идеја, облика, садржаја и метода спортске активности - Осетљивост за ново (плес, планинарење, скијање...) - Толеранција као фактор адаптације (спортске групе) - Искуствена отвореност - Креативна генерализација (подстицати слободу компоновања кретњи, тренинга,

програма рада...) - Креативна диференцијација (код селекције) Човек - неизмерни потенцијал, променљивост, адаптабилност... Значај подстицања стваралаштва - насупрот скоро свакодневној пракси забрана, казни, спутавања иницијатива ... Методичким поступцима омогућити учесницима спортске активности да буду успешни. Успешно извођење = већа мотивација Подстицати креативност и спремност за акцију Тражење решења увек треба да има предност насупрот тражењима изговора! Стваралаштво - друштвене околности у великој мери утичу на „квалитет“ и заступљеност стваралаштва уопште. Дехуманизован рад и положај обичног човека, несигурност, стрес, конформизам, пасивност... све су то чиниоци који су директни противници стваралачким способностима човека. Слобода - као карактеристика спорта је идеалан простор за очување стваралаштва.

16


Слободно време Разноликост теоријских виђења Целисходно и расположиво време Вежбање и учење I део Морфолошко-функционалне информације у вези учења

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Слободно време

Бројна теоријска виђења слободног времена. Бројне су и терминолошке недоумице: слободно време, ослобођено време, доколица, беспослица... Француски социолог Фридман га сматра временским интервалом у коме личност покушава да се изрази по сопственом избору. Слободно време – слобода у односу на активности које морају да се изврше. Слободно време:

минимум обавеза према другима

као рекреација

припрема за акумулацију енергије

време за самоусавршавање

симбол класног положаја или успеха

психолошка или емотивна потреба А.Р. Мартин у доколици препознаје способности за:

разоноду тела, свести и осећања

разоноду са другима

маштање, сањарење, рефлексију и медитацију

пажњу, гледање, слушање музике, поезије и уметности

општу релаксацију – психомоторна релаксација

за спавање Други француски социолог, Димаздије истиче да човек радом обезбеђује материјалну егзистенцију, а у слободном времену развија све своје способности за индивидуалност и обезбеђује услове за слободу личности.

17

Он истиче три најважније функције слободног времена:

1. одмарање 2. разонода 3. развитак личности

Димаздије разликује две врсте разоноде:

1. разонода која утиче на стил живота реалним, практичним активностима (путовања, игра, спорт...)

2. разонода која настаје фиктивним активностима у додиру са уметничким садржајима (читање, посета бископу, позоришту...)

Садржај, смисао и начин коришћења слободног времена су друштвено-историјски условљени и његове манифестационе форме варирају у зависности од карактера друштва током историје. Слободно време није производ данашњице и може се рећи да оно траје колико и човечанство. Слободно време је један од основних услова задовољавања специфичних – виших потреба човека. Оно што посебно издваја активности које се практикују у слободном времену јесте управо чињеница да су слободно изабране. Слободно време је везано за сваку животну доб, а његова сврха траје колико и човек уопште. Високоразвијена друштва испољавају трендове који мењају однос између рада и слободног времена:

скраћивање радног времена за бројне позиве

скраћивање радног века за више људи (вишег образовања)

растући значај слободног времена и његових садржаја У суштини грешка је изједначавати време које је слободно од рада и слободно време – што значи да већина радника нема тако много слободног времена.

Вежбање и учење I део

Знање – фундамент свих прошлих и текућих цивилизацијских вредности. Поред школе све актуелнији су други „извори“ учења (интернет, кабловска тв, друштвене мреже...), чији утицај тек треба да буде предмет озбиљнијих научних истраживања.

18

Све оно у понашању што није дато биолошким наслеђем стечено је учењем. Наше вештине и навике, знања, мотиви, емоције, различите особине, па и читава наша личност првенствено су резултат учења. Физичко вежбање Берковић – физичко вежбање је процес развијања вештина, навика и радне способности, те процес у коме се остварују и друге егзистенцијалне и есенцијалне потребе човека. Учење Радоњић – учење је релативно трајна и прогресивна промена понашања индивидуе која је резултат претходне активности (или је резултат претходног искуства, вежбања и праксе). Вежбање се истиче као значајан фактор учења. У спортској науци учење (нових вештина) и вежбање се третирају као процеси развијања вештина, навика и способности. Морфолошко-функционалне информације у вези учења Ретикуларна формација (мрежасто ткиво) – почетни интегративни центар за сензорне информације из периферије (рецептора) изазива будно свесно стање и усмеравање пажње на неки објекат што је битан услов меморисања. Њен задатак је да прима сензорне информације и разврстава их по важности. У четвртом слоју мождане коре се налазе нервне ћелије које су повезане са аферентним нервним влакнима (долазни сигнали из рецептора), а у петом слоју се налазе ћелије повезане са еферентним нервним влакнима (сигнали извршења моторне радње) – чине основу навика и вештина. Кора мозга се дели на четири режња: предњи, темени, слепочни и потиљачни. Предњи режањ је повезан првенствено са моторним функцијама. Многе зоне у можданој кори нису ни само сензорне нити моторне и већи део заузимају асоцијативне зоне чији задатак је да обједињују рад мозга у целини. Човек се рађа само са рефлексима и неким нагонским импулсима. Укупни капацитети човека се перманентно увећавају учењем, које је у интеракцији са наслеђем, сазревањем и факторима средине.

19


Вежбање и учење II део Начини учења Моторно и вербално учење Игра I део Класификација игара

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Вежбање и учење II део Начини учења

На основу сложености механизама учење можемо сврстати у:

1. једноставне облике (хабитуација, сензитизација, условљавање и механичко учење)

2. сложене облике (покушајима и погрешкама; учење увиђањем)

Једноставни облици учења:

Хабитуација (гашење или навикавање) – смањење синаптичке трансмисије нервних импулса између сензорних и моторних нерава која није последица замора – постепено губљење реакције на драж.

Сензитизација – повећана спремност организма да реагује на поновљену стимулацију.

Условљавање – везано за сазнања Ивана Петровича Павлова о учењу условљавањем које се састоји у формирању нових асоцијативних веза у кортексу; адекватна драж рефлексним путем доводи до реакције и назива се безусловна драж; условна реакција се јавља када првобитну индиферентну драж довољан број пута прати безусловна драж у интервалу од неколико секунди до неколико минута; давање безусловне дражи уз условну – поткрепљење; тиме се индиферентна драж оспособљава да изазове реакције као и безусловна драж чиме стиче карактер условне дражи.

Инструментализовано условљавање – до промене понашања долази под утицајем последица неке активности које се састоје од награде или казне; организам мотивисан потребом чија јачина је врло битна да би се неко понашање извело; Скинер – метода апроксимације: награђује се један

20

елемент који је део комплексног понашања, а када се он учврсти критеријум награде се повећава.

По Торндајку: поступци или понашања који доводе до повољног ефекта остаће у понашању, а они који до таквог ефекта не доводе, нестаће из понашања. - Потребно уважити и природне околности.

Гешталт теорија (припада когнитивним теоријама) – од испитаника се захтева не само стицање знања већ и трансформација одређених информација, критичка процена и истинитост датих чињеница уз стимулацију креативно истраживачке радозналости током учења.

Механичко учење – гради се на меморисању али и асоцијацијама ствари и збивања који су у неком односу. Повезивање више елемената који су изложени довољан број пута ради меморисања и иде логиком драж – реакција.

Торндајк дефинише најважније законе у области асоцијација:

1. закон фреквенције (број понављања и распоред у времену) 2. закон недавности (скорашњости) 3. закон ефекта (вредност или корист од оног што учимо)

Асоцијативне везе су чвршће уколико им претходи дуже вежбање. Сложени облици учења:

Учење покушајима и погрешкама; учење увиђањем – суштина увиђања је одговор на новонасталу ситуацију или однос елемената у њој; одговор је могућ само путем мишљења које добија статус варијабле диригованог покушаја и грешака (понављања и поткрепљења).

Лав С. Виготски се бави функционалним тумачењем учења помоћу свести коју, по њему, чине менталне функције:

Моторичност

Чулност

Памћење

Мишљење

Емоције Он сматра реч извором социјалног искуства и даје јој најзначајнију улогу у процесу људског учења. Виготски учење сматра непрекидним процесом мењања структуре и односа психичких процеса под утицајем нових искустава и сазнања. Жан Пијаже – творац теорије о учењу (теорија интериоризације) по којој је психички развитак човека одређен спољашњим чиниоцима и да човек учи тако што се спољашње радње преносе (интериоризују) у свест. Сматрао је да се развој деце одвија по тачно утврђеним стадијумима.

21

Моторно и вербално учење На основу садржаја учење може бити: моторно (сензомоторно) и вербално. Сам појам моторног учења односи се на процес формирања моторичке вештине која се може дефинисати као способност складног извођења неког моторичког задатка. Експерти из ове области сматрају да се моторичко учење одвија кроз три процеса: 1. Пријем информација 2. Централне операције (обрада информација) 3. Резултат (промена моторичких и менталних функција) Наравно, на поменуте процесе утицај врше разни чиниоци: пажња, меморија, доношење одлука, врста задатка, квалитет инструкција, повратне информације. Резултат успешног моторичког учења представља усвојена вештина. Бројни аутори сматрају да се стицање вештина одвија у три фазе:

Прва фаза – карактерише је грубо извођење покрета, покушаји и погрешке приликом извођења, слаба техника извођења као последица недовољно "прерађених" информација.

Друга фаза – карактерише је финија координација покрета, побољшање техничке изведбе као и ефикасности, и ако учење није у континуитету може доћи до стагнације.

Трећа фаза – карактерише је усвојеност технике извођења и у променљивим условима, у овој фази се јавља могућност антиципације. Међутим, и поред тога ако се дуже времена вештина не упражњава може доћи до њене несталности или губитка исте. Само просте моторичке вештине остају "стабилне" током целог живота човека (нпр. вожња бицикла).

Коменски сугерише „златно правило“ за ученике: све што се може, треба препустити чулима, по могућности истовремено више чула. Дуго времена се веровало да је за образовање јасних представа ученицима довољно показати неки предмет и да се он одмах у њиховој свести одражава као у огледалу. Међутим, јасно је да се представе могу образовати и на други начин – описом. Стварање представе о неком предмету је динамичан процес. При сваком даљем упознавању предмета, представа о њему постаје јаснија и садржајнија. На логици, пре свега, асоцијативног учења човеку је потребно обезбедити више могућности за разне видове спортског ангажмана – спортска такмичења, приредбе, презентације „нових“ спортских активности, рекреативни спорт као социјална комуникација.

22

Планирање – фактор успеха учења који има посебну важност у спорту. Периодизација – незаобилазни сегмент у технологији савременог тренинга; степеновани циклус интензитета и обима тренинга са циљем постизања највишег нивоа способности за најважније такмичење. Микроциклус временски кратка тренажна целина – неколико тренинга. Може да траје од 3 до 10 дана, најчешће су то једнонедељни тренинзи. Мезоциклус временски средње дужине, састоји се од неколико микроциклуса, најчешће траје око месец дана, али може да траје и до 4 месеца . Макроциклус временски дужа целина коју чини неколико мезоциклуса у оквиру којих је завршен полугодишњи или годишњи циклус тренинга. Полимакроциклус - «Олимпијски циклус»

Игра - класификација игара

Постоје бројна виђења и интерпретације феномена игре. Психоаналитичари сматрају да се кроз игру особа ослобађа вишка енергије, односно редукује насталу тензију и организам уводи у оптимално стање. За бихејвиористе она је облик истраживачког понашања – које задовољава потребу за истраживањем, добијањем нових информација. За неке теоретичаре, игра је начин да се задовоље потребе за надметањем. Бројни аутори су покушали да кроз спортске активности искажу своја тумачења игре, али ниједно од њих није могло да обухвати све разноврсне садржаје и облике понашања који су својствени ситуацијама у спортским играма. Изнад свега, игра је слободна активност која својим садржајем доноси задовољство. Кајоа игре класификује зависно од тога да ли у посматраним играма преовлађује такмичење, случај, претварање или занос:

Agon (такмичење) – у што је више могуће једнаким условима; подстиче на непрестану вежбу и тренинг људских способности и врлина; јавља се као чиста форма вредности појединца и служи за њено истицање.

Alea (случај, коцка) – играч нема утицаја на резултат; игра са судбином; негира рад, вежбање, стрпљење; игре на срећу јављају се само код човека.

Mimicry (претварање) – посебна врста игре где се особа претвара да је неко други; код деце имитирање одраслих; има све особине игара осим правила;

23

захтева стално измишљање (креативност) како би се посматрач опчинио; спортска представа.

Ilinx (занос, вртоглавица) – игре где се за тренутак пољуља стабилност перцепције и разуму се наметне нека врста уживајуће пометње; када се дете врти у круг, вртешке (roller coaster), тобогани и сви „адреналински“ спортови.

Кајоа поменуту класификацију допуњује категоријама:

Paidia – првобитна моћ импровизације и веселости, непосредна и разуздана кретња; дете које тражи пажњу – афирмацију.

Ludus – жеља за необавезном тешкоћом, радост савлађивања неке намерно створене препреке, тешкоће.

Игра по својој суштини није разонода појединца, она подразумева више учесника, а чији број опет, мора бити ограничен. Већина игара захтева организацију, сложене структуре, институције. Могу бити званичне, полузваничне, чак и тајне. Свака од наведених група нашла је одговарајућу форму у људској заједници:

Agon – спортови

Alea – кладионице, лутрије, коцкарнице

Mimicry – позориште, опера, карневали

Ilinx – вашари, неке традиционалне игре итд.

24


Игра II део Такмичење Спортско и спортско-рекреативно такмичење Системи такмичења

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Игра II део

Бројни ауторитети из разних области имали су различита виђења феномена игре, од „бесциљног трошења енергије“ до „нагонског вежбања активности које ће касније да постати битне за живот.“ Побуде као основ игре:

потреба за афирмацијом

жеља за изазовом

жеља за одмеравањем снаге, вештине, брзине... Културне особености разноликости игара у различитим поднебљима. Јохан Хуизинга – Хомо луденс (човек игре, 1938) – игра као основа културе. Спортске активности – могућност да се човек кроз игру креативно изрази и у ужива у забави. На основу понашања која се срећу у дечијој игри Лазаревић игру своди на:

1. биолошки аспект – јединка позитивно реагује на игру иако у њој не налази стварну утилитарно- егзистенцијалну функцију

2. психолошки аспект – активност која је сама себи циљ и која је извор и средство расположења и задовољавања извесних дечијих потреба

3. социјални аспект – интеракција ради интеракције; „размена“ емоција, расположења; утиче на интерперсоналне односе

У многим играма, посебно колективним могу да се испоље бројне позитивне особине личности (дружељубивост, иницијативност, солидарност...) и сузбију негативне (сујета, самољубље, себичност итд.). Зато више аутора с правом истиче да се управо у игри човек показује онакав какaв је: „Реци ми шта се играш, па ћу ти рећи ко си“ (Р. Кајоа).

25

Обзиром на фазе развоја младих и активности у којима најрадије учествују игре могу бити:

функцијске (прва година живота) – неодређени покрети руку, ногу помоћу којих дете упознаје функције апарата за кретање, говор и др. чиме се припрема за каснију целисходну употребу

фикцијске (од 2 до 5 године) – дете опонаша начин живота и рада одраслих користећи предмете који најчешће симболичко значење

конструктивне (од 6 до 13 године) – почеци стваралачке активности детета; дете поставља и остварује своје замисли

озбиљне – имају своју тему, правила, простор; основна карактеристика надметање, тежња за успехом (први знаци спортских игара)

стваралачке – највећим делом одражавају разне догађаје и појаве из непосредне околине детета (дете их само измишља)

педагошке – све игре које се користе у педагошком раду (унапред одређеног садржаја, под надзором васпитача, тренера, наставника...); већина аутора их дели на елементарне и спортске игре

- елеметарне игре – једноставне, без чврстих правила, са могућношћу прилагођавања садржаја, најчешће су усмерене на усавршавање појединих моторичких квалитета; разне игре „хваталица“, оријентације, сналажљивости итд. - спортске игре – настале из елементарних али их разликују стандардизована правила, где се регулишу сви аспекти игре, играча, услова игре итд.; постоје бројне поделе спортских игара у зависности од критеријума поделе Игре нема без правила, а у спорту су подложна променама. По Каплану игра човеку пружа „микрокосмос света“ – ред и дисциплину, моралност, креативност и сарадњу која се слободно може пренети и на свет изван игралишта.

Такмичење

Генеричка потреба човека да развија, проверава и потврђује своје стваралачке способности из домена физичке културе најбоље се рефлектује кроз спорт. Под такмичењем се подразумева (уговорени) акт прецизног одмеравања одређених људских способности у складу са познатим правилима. Након такмичења победнику (победницима), по правилу следује признање (награда).

26

Постоји цео спектар мотива због којих се човек такмичи. У првом реду зависе од односа потреба и мотива. У том спектру су човекове потребе за: кретањем, игром, надметањем, афирмацијом, групном идентификацијом и наградом. Такмичење је и прилика за испољавање снажних емоција, стицање посебног осећаја лепоте и доживљаја узвишености, а ако се задовоље мотиви постигнућа и реализују лични потенцијали, онда такмичење постаје и полигон високог степена самоактуализације. Спортска и спортско-рекреативна такмичења Спортска такмичења представљају стандардизован систем вежбања агонистичког карактера којим се тежи усавршавању личности ради постизања максималних спортских резултата. Примарни циљ спортско-рекреативног такмичења јесте постизање ефеката који настају као последица самог ангажовања у такмичењу на психофизичком и социјалном плану, где су такмичење и резултат само средство да се исти остваре. Имајући у виду вредносне компоненте између спортских и спортско-рекреативних такмичења могу се утврдити следеће разлике: Врхунски спорт Рекреативни спорт 1. све подређено резултату 1. важно је учествовати 2. вежба – средство за постизање циља 2. вежба је циљ 3. такмичење – главни фактор 3. моторичка активност је подсећа на радне обавезе главни фактор (забава, игра) 4. уска специјалност 4. свестраност 5. стално подизање оптерећења 5. оптимална тренажна оптерећења 6. фаворизовање талентованих 6. сви имају иста права 7. селекција 7. доступност свима 8. стресне ситуације (тешки тренинзи, 8. без стресних ситуација утакмице, страх од повреде...) 9. тежи се рекордима и врхунским 9. тежи се мајсторству у складу са резултатима са могућностима актера Такмичење је и могућност за проверу и афирмацију нивоа и квалитета свеукупних способности човека (спортисте). Спортски ривал – услов (спортска неминовност) за креативну спортску изведбу и објективно мерило у процени сопствених могућности. Најдрагоценији стваралачки „поен“ спортисте треба бити тренутак када је успео да превазиђе себе, да победи властиту природу, покаже максимум човечности, солидарности и слободе. Једна од слабости спортског такмичења је фаворизовање победе по сваку цену, што искључује културне и хумане вредности. Спортско такмичење мора да руши баријере

27

између биолошке и друштвене природе човека са нагласком на „фер-плеј“ и спортски бонтон као исправан пут у свет културних вредности. Победе и порази су саставни део спортских такмичења и у раду са спортистима би требало пажљиво изграђивати уравнотежено прихватање и једног и другог исхода. Системи такмичења Поред бројних такмичења турнирског карактера, код нас се такмичења одвијају кроз три система:

1. лига систем и куп такмичења у организацији спортских савеза 2. систем школских такмичења 3. систем спортских такмичења радника

Посебно место у спортским такмичењима заузимају милионске социјалне групе класификоване по разним критеријума и категоријама означене као публика (гледаоци) и навијачи (посебне групе гледалаца које подржавају исти клуб). У спортском маркетингу на западу они се једним именом називају конзументи спорта. Преовлађујући приступ у у сагледавању феномена „конзумената спорта“ свакако је социјално-психолошки, иако се чини да то захтева свеобухватније сагледавање истог. Наиме, бројна истраживања су показала да није могуће направити једноставан архетип „конзумента спорта“ јер се ту ради о комплексно испреплетеним вредностима, ставовима и понашањима. Само неке од занимљивих категорија навијача су:

„Прави“

Рационални

Ирационални

Пасионирани

Дисфункционални... Хулигани – екстремно дисфункционална група људи која себе сматра „највернијим“ навијачима – потребно свеобухватно деловање свих сегмената друштва на спречавању и сузбијању свих облика агресивног понашања.

28

Предавање 8 Физичко васпитање Физичко образовање Физичко вежбање Физички развој Физичка вежба, структура физичке вежбе и систематизација физичких вежби

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Физичко васпитање

Физичко васпитање је током векова имало свој специфични развој који је увек зависио од степена развоја неког друштва. Историјски гледано још почетком 15 века физичко васпитање се уводи у италијанске школе. Французи Рабле и Монтењ су пропагирали неопходност физичког васпитања. Мало касније за исту ствар се залаже Џон Лок у Енглеској, што у школску праксу спроводи Томас Арнолд. Ј.А. Коменски у Чешкој види физичко васпитање као важан део педагошког процеса од најранијег узраста. П. Х. Линг успоставља основе гимнастике у Шведској, док М. Тирш развија чешки систем вежбања. Германски етнички простор „осваја“ гимнастика, потискујући игру и енглески компетитивни приступ физичком вежбању. Концепт физичког васпитања у нашим школама карактерише превелик фонд спортско-техничких знања која ученик, најчешће, неће моћи да користи. Физичко васпитање као планска и систематска активност у сагласности са осталим васпитно образовним подручјима, различитим формама физичког вежбања, доприноси развоју комплетне личности ученика, односно:

Развоју моторичких способности

Стицању моторичких навика и умења

Стицању теоријских знања Актуелни тренутак, који карактерише општи пад нивоа моторичких способности ученика, као и модерним начином живота све присутнија хипокинезија, указује на неопходност хитног деловања свих субјеката који суделују у процесу физичког васпитања. Тежиште рада би требало бити усмерено на оспособљавање ученика за активно учешће у откривању и развијању сопствених потенцијала, физичких способности и могућности да стечено знање примењују у стварном животу. Физичко васпитање треба да буде усклађено са стварним могућностима и потребама ученика уз уважавање материјалних услова у којима се одвија процес наставе физичког васпитања.

29

Данашње време које карактерише брз технолошки напредак, нарочито у подручју информационих технологија, поред бројних позитивних страна које олакшавају свакодневни живот, са собом носи доста опасности по психосоматски статус човека – а посебно омладине. Наиме, сасвим је сигурно да нови таблети, лап топ рачунари, мобилни телефони итд. значајно олакшавају извршавање свакодневних обавеза човека модерног доба, али са друге стране превелико ослањање (провођење времена „на мрежи“) на исте доприноси отуђењу човека и још израженијој хипокинезији. Подаци новијих истаживања код нас о стању физичких способности деце и омладине указују на слабе резултате и упоредна анализа са резултатима деце из појединих земаља ЕУ показала је да су резултати ученика из Србије већином испод просека. Овакво стање физичких способности можe бити последица чињенице да само 15% основних и средњих школа у Србији има фискултурну салу већу од 450 м² (Републички завод за спорт, 2010). Имајући у виду поменуте показатеље о стању физичких способности наших ученика и услове у којима се одвија процес наставе физичког васпитања, јасно је да програм рада у школама треба да буде много прикладнији и рационалнији. Такође треба да се усклади пропорција програмских садржаја у смислу заступљености рада на развоју способности и количини кретних информација. Са друге стране, рад педагога физичког васпитања треба да има значајнију примесу мотивације и подстицања ученика на рад применом разноврсних, и за ученике занимљивих садржаја и облика рада. Такође је веома важно да наставници (професори) физичког васпитања пруже довољно квалитетних информација ученицима о свим позитивним аспектима редовног физичког вежбања, што подразумева њихово константно усавршавање и учење. Физичко васпитање би требало да буде подручје физичке културе у коме се превасходно различитим формама физичког вежбања доприноси развоју комплетне личности ученика, а да се садржаји стриктно спортске оријентације практикују у спортским клубовима или за време ваннаставних активности.

Физичко образовање Образовање је процес стицања знања, вештина, навика где је посебно важно да се у том процесу у што већој мери овлада тим знањима, навикама и вештинама. Физичко образовање је део физичког васпитања, усмерено на стицање моторних знања, навика и вештина, а где се такође стичу и значајна теоријска знања о физичкој култури. Физичко вежбање

Физичко вежбање у суштини јесте више пута поновљена вежба, односно то је адаптивни

процес којим се у човековом организму изазивају одређене промене које воде ка

квалитативном мењању човекових психофизичких способности.

30

Физичка вежба Физичка вежба је специфично обликована човекова кретња одређена по форми и

карактеру предузета са унапред одређеним циљем – да се развију и усаврше, пре свега,

физичке способности.

Физички развој Под физичким развојем се подразумева процес мењања морфо-функционалних

својстава у току онтогенезе. Чине га процеси раста, диференцијације ткива и

функционалног сазревања човека.

Највећи интензитет раста дешава се за време интрaутериног живота, а након рођења

постепено опада. Физички развој је природни процес одређен факторима наслеђа и

широког спектра утицаја социјалне средине, што значи да се физички развој може

стимулисати, на пример адекватним процесом физичког вежбања.

Значајније смањење моторичке активности најнеповољније се одражава у периоду

интензивног раста и развоја (предшколски и школски узраст). У току физичког развоја долази до периода убрзаног развоја (од 6-7 године и од 11-14 године), али и до неравномерности развоја код деце истог узраста (хронолошка и биолошка старост).

Структура физичке вежбе

Физичка вежба представља сложену структурну целину. Сви покрети у физичкој вежби

међусобно су условљени и повезани. Обзиром на карактер тих веза и утицаја може се

говорити о следећим структурним карактеристикама вежбе:

Кинематичка

Динамичка

Ритмичка

Кинематичка структура:

просторне (положај тела и трајекторија кретања)

временске димензије (трајање вежбе и темпо кретања) Динамичка структура:

унутрашње силе (активне силе мишића, пасивне силе зглобно везивног ткива)

спољашње силе (сила тежине тела, реакција подлоге, отпора спољашње средине итд.)

Ритмичка структура: Ритмичка структура подразумева периодичност извођења покрета. Основно обележје ритма кретања јесте правилно наизменично смењивање напрезања и опуштања. Систематизација физичких вежби

Постоји велики број систематизација које су засноване на различитим критеријумима. У

већини систематизација аутори полазе од доминантне улоге у оквиру физиолошких,

психолошких, педагошких и других аспеката.

31

Прву систематизацију код нас урадио је Полич 1949. године:

вежбе снаге

вежбе брзине

вежбе окретности

вежбе издржљивости Све ове вежбе могу се даље делити у зависности од критеријума. На пример вежбе снаге могу се поделити према карактеру мишићног напрезања (динамичке и статичке вежбе), према брзини извођења (вежбе експлозивне снаге и максималне снаге), према локалитету деловања (вежбе снаге руку, ногу, трупа...). Према Лескошеку све вежбе се деле у четири групе:

1. помоћне вежбе – вежбе обликовања 2. основне (елементарне):

манипулативне (бацања, дизања, вучења, хватања итд.)

локомоторне (трчање, пливање, веслање итд.) 3. технички примењене – адаптиране, где су елементи кретања технички дотерани 4. плесне – уметничке форме кретања, где се изражавају емотивна стања у

одговарајућем ритму

32


Школа и спорт

Школа и спортско-рекреативна активност

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Школа и спорт

Спорт је врло погодно тло за учење и спортски педагози свесно и несвесно стварају и контролишу своје окружење за рад које константно треба да се унапређује у смислу неговања другарства, поштовања, одговорности, поверења, бриге за другог и других етичких вредности. Правилно (усмерено и вођено) бављење спортом позитивно утиче на анатомско-физиолошке, биохемијске, моторичке и психо-социјалне карактеристике детета. Кроз доживљај игре и спортских активности дете активира своје стваралачке потенцијале, а наставник (тренер) има могућност да вештим педагошким вођењем усмери дете ка свеукупном циљу васпитног деловања – свестрано развијеној личности. Спорт са својим специфичним карактеристикама (такмичење, специјализација, стална тежња за постизање спортских резултата, јачина испољених емоција итд.) и динамичким окружењем има јединствену улогу у васпитању. Спорт својим богатством садржаја, разноврсности такмичарских ситуација, емоција пружа могућност за остваривање бројних васпитних утицаја, односно развој:

Морално-вољних

Интелектуалних

Здравствених

Естетских

Радних … На основу резултата више домаћих и иностраних истраживања, у којима су доказане чврсте везе између моторичких и когнитивних (интелектуалних) способности, може се рећи да стручно вођено бављење спортом може да утиче на развој тих способности. Наиме, у ранијим истраживањима аутори су дошли до сазнања да извођење сложенијих кретних структура, а којима већина спортова обилује, након већег броја понављања доводи до стварања нових синапси у мозгу човека (везе између неурона). У процесу одрастања, учења и стицања искуства долази до мењања неуралних мрежа на тај начин што опстају и јачају синапсе које се користе (вежбају), док оне које се слабије користе нестају. Процес сталног стварања и елиминисања синапси кулминира

33

изградњом фине структуре веза и стабилизацијом процеса сазревања у раном одраслом добу1. Истраживања су показала да се у току прве две декаде живота човека дешавају значајне промене у броју синапси (Слика 1). Оваква сазнања указују да није случајна подударност тзв. сензитивних периода за развој већине моторичких способности са периодима интензивније синаптогенезе Слика 1. Густина синапси

а) по рођењу б) са 6 година в) са 14 година

Са друге стране, стицање кретних умења и навика такође подразумева интелектуалну компоненту у процесу учења, као и каснију примену научених елемената у такмичарским условима где је потребно брзо изабрати најбоља решења. Да би школа „ушла“ у спорт потребно је знати да учење представља свесну, намерну и циљно усмерену активност ради стицања знања и умења. Човек стиче нова знања свакодневно, свесно и несвесно, током целог живота. Свако учење доводи до нових сазнања, па тако и у учењу нових вештина битних за одређени спорт, спортиста стиче нова сазнања не само о техници извођења неке кретње (вежбе) већ и о смислу, значају, утицају на организам исте и сл. Стицање вештина За вештине (умења) најпростије се може рећи да су то увежбане радње, које могу бити менталне (читање, решавање задатака...) и физичке (пливање, скијање...). Према једном гледишту вештина је извођење (радње, кретње) које се, када је научено, може реализовати прилично тачно, уз мало или нимало обраћања пажње на делове целине. Усвајању већине физичких вештина мора да претходи процес стицања исте. Тај процес почиње спознајом како се нешто ради, затим се прелази на увежбавање и на крају се усвојена знања могу сматрати практично применљивом вештином.

1 Huttenlocher, 1979; преузето од Weinberger, Elvevåg, & Giedd, 2005

34

Стицање навика Навике представљају аутоматизована умења (вештине), односно радње (моторичке или менталне) које су знатно увежбаније од умења али са нижим степеном свесности. Навика се ствара увежбавањем умења до нивоа аутоматизованог извођења. Моторичке навике су дакле стечени механизми настали увежбавањем до нивоа моторичког аутоматизма. Усавршавање моторичких навика може да се оствари вежбањем истих моторичких образаца у различитим условима и начином извођења.

Школа и спортско-рекреативна активност

Обзиром да је један од основних задатака физичког васпитања стицање и развијање свести о потреби здравља, као и чувања здравља, јасно је да са ученицима треба радити на јачању свести о физичкој култури као интегралном делу живота. Једино на тај начин активно учешће у физичкој активности може да постане део њиховог животног стила. Рад на стицању позитивних животних навика, као што је навика редовног физичког вежбања, је дуготрајан и комплексан процес у коме најистакнутију улогу треба да имају педагози физичке културе. Према новијим подацима2

само половина ученика основних школа се бави рекреацијом три пута недељно. Као главне разлоге небављења рекреативним вежбањем ученици су навели непостојање навике, недостатак времена, недостатак финансијких средстава и непостојање услова за укључивање у неки облик вежбања у близини становања. Све наведено оставља значајне негативе последице по здравље нације, које се огледа у проблемима гојазности, лошег држања тела, равних табана, деформитета кичменог стуба и слично.

Наведено упућује на питање: шта се дешава са десетинама хиљада свршених ученика и студената који су прошли кроз организовано физичко васпитање (образовање) у трајању 12 (13) година? Одговор се можда налази у подацима Института за јавно здравље Србије - Др Милан Јовановић Батут3, према којима само једна четвртина одраслих становника Србије вежба више од три пута недељно. Још су алармантнији подаци поменутог института везани за неке показатеље здравственог стања нације, где на пример 18% деце и омладине узраста од 7 до 19 година спада у групу предгојазних или гојазних особа, затим више од 10% основаца и више од 17% средњошколаца имају неки деформитет кичменог стуба... (Табела 1.)

2 Ангажованост у рекреацији грађана Републике Србије, ФСФВ, БУ, 2010

3 Здравствено-статистички годишњак Републике Србије за 2008. годину. Институт за јавно здравље Србије Др Милан

Јовановић Батут, 2009.

35

Табела 1. Систематски прегледи ученика основних и средњих школа,Србија, 1997– 2007.

Када се на горе наведене податке дода и тај да су болести срца и крвних судова, које се у бројним студијама доводе у директну везу и са недостатком физичке активности, убедљиво најчешћи узрок смрти у Србији (у преко 57% случајева), јасно је да апсолутно нема времена за губљење!

Све је више показатеља да деца часове физичког васпитања у школама доживљавају као нешто непријатно, досадно или као неку врсту принудне активности. Често се постављају и превисоки захтеви у односу на реалне могућности детета уз изостанак оптималних педагошких подстицаја деце. Међутим, потребно је рећи да у данашњој школи, постоје и позитивни примери приближавања и прилагођавања спорта деци од првог до четвртог разреда основне школе. Наиме, Пројекат „Спорт у школе“, који финансира Министарство омладине и спорта уз пуну подршку Министарства просвете, науке и технолошког развоја је пример на који начин и којим садржајима треба децу привући и укључити у спорт. Планом и програмом Пројекта „Спорт у школе“ предвиђени су следећи садржаји: природни облици кретања (пузање, ходање, трчање ...), технике базичних спортских дисциплина гимнастике и атлетике и игре које имају доминанту улогу у односу на остале спортске садржаје.

36

Игре које се примењују одговарају узрасту деце и примењују се разне врсте игара и то: елементарне игре, штафетне игре, најjедноставнији облици спортских игара. Познато је да се деца овога доба радо такмиче желећи да одмере своје способности. Зато су у овоме узрасту примерене игре на прелазу из елементарних дечијих ка спортским, у оквиру којих се изражава борбеност и часно залагање за остваривање успеха. Нарочито су применљиве игре штафетом које развијају смисао за колектив и улогу сваког појединца у њему. Један од начина да се утиче на подизање заинтересованости и ангажованости ученика на часовима физичког васпитања могао би да буде трећи час слободнијег (спортско-рекреативног) типа – у смислу већег избора садржаја (разни полигони спретности, штафетна такмичења, спортске игре по избору...) где би већу улогу о избору садржаја имали сами ученици. На крају, треба истаћи да сви актери васпитнообразовног процеса треба да створе услове и окружење у коме ће часови физичког васпитања постати место позитивних искустава, игре и радости на које ће ученици увек радо да долазе.

37


Спорт I део

Дефиниција спорта

Савремени спорт

Систематизација спорта

Селекција

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Дефиниција спорта

Термин спорт потиче из старог енглеског језика, односно од 16. века је у употреби у овом облику, када је заменио стари облик: disport, који је значио – кретати се ради уживања, разонодити се, забавити се.

Постоје бројне дефиниције спорта које са различитих аспеката посматрају тај комплексни феномен. Тако поједини аутори акценат стављају на игру, други на такмичење, трећи опет на селекцију итд. Једна од једноставнијих дефиниција говори да спорт представља стандардизован систем вежбања агонистичког карактера којим се тежи усавршавању личности ради постизања максималних спортских резултата.

Савремени спорт Спорт су одувек карактерисали игра, такмичење, забава, снажне емоције, неизвесност исхода... Међутим, појавом телевизије и стварањем спортских канала, спорт је постао продукт масовних потреба. Спорт постаје друштвено значајан јер обухвата велики број људи који се директно баве спортом, као и велики број оних који су у спорт укључени индиректно. У својој основи спорт је усмерен на буђење и задовољавање потреба за афирмацијом и постизањем спортских резултата. Основни принцип у спорту све више постаје селекција, односно правовремени избор талентованих појединаца и њихово подвргавање дугогодишњем процесу специјалних, напорних припрема. Спорт у савременом свету све више постаје подручје надметања и међународног престижа. Као такав изазива све веће интересовање посматрача, комерцијализује се и

38

професионализује и постаје значајан фактор политичког, културног, локалног и националног престижа. Спортска делатност је постала рад, веома напоран рад. Константни и напорни тренинзи, такмичења чине да врхунски спортисти за једно значајно време (време трајања спортске каријере) свога живота спорт виде као најважнију ствар. За то време они живе у свом свету такмичарских очекивања, стално изложени ризику неуспеха, тако да поред бројних афирмативних атрибута спорт за последицу може да има и:

Ремећење „нормалног“ начина живота

Излазак из породице и вршњачке групе

Отежано постизање зрелости и „социјалног идентитета

Скучени контакти са људима

Скучен и једнодимензионалан избор вредности и професије

Систематизација спорта Комплексна структура спорта навела је бројне теоретичаре да се позабаве његовом систематизацијом. Курелић своју систематизацију заснива на мултиплом критеријуму који у основи има манифестне и лако препознатљиве карактеристике спорта и услове у којима се он проводи. Тако поменути аутор, поред спортских игара, препознаје: атлетске, гимнастичке, борилачке, наутичке, клизачке, смучарске, коњичке, циклистичке и ваздухопловне спортове. Мраковић спортове класификује на следећи начин:

1. Моноструктурални спортови - где доминира стандардна структура цикличног и ацикличног типа чије се постигнуће може објективно мерити. Код тих спортова физикални циљ је увек савладавање простора у различитој средини властитим апаратом за кретање (атлетика, бициклизам, пливање, смучање, веслање).

2. Полиструктурални ациклични спортови - где доминирају ациклична кретања, а

резултат је по правилу бинарна варијабла. Кретање се изводи у директној борби с партнером кроз кретање ради симболичке (и стварне) деструкције противника (бокс, џудо, карате, мачевање, рвање, стони тенис, тенис).

3. Полиструктурални комплексни спортови - где је основно обележје комплексни систем кретања цикличног и ацикличног типа са основним циљем погађања одређеног циља у простору вођеним или баченим пројектилом и у којима резултат по правили зависи од кооперације чланова тима (кошарка, одбојка, фудбал, рукомет, рагби, хокеј на леду, хокеј на трави, ватерполо).

4. Полиструктурални конвенционални спортови - где је основна сврха кретања да се достигне неки естетски критериј извођењем кретања задатих претходним договорима (ритмичко спортска гимнастика, уметничко клизање...).

39

Лескошек дели спорт на:

Рекреативни

Регистровани (аматерски, врхунски, професионални)

Школски Наведене поделе указују на потребу да се уради поједностављена систематизација приближна Лескошековој, а која препознаје две врсте спорта:

1. Спорт за личну употребу (рекреативни спорт) и

2. Репрезентативни спорт

Селекција Селекција подразумева низ програмираних поступака високе предиктивне моћи у избору спортисте, како би се адекватним тренингом припремали за остваривање високих спортских резултата. Добра селекција значи осмишљен поступак који поузданим мерним јединицама обезбеђује рангирање спортиста и њихових особина, које ће се адекватним тренингом мењати како би се најрационалнијим путем дошло до пројектованог стања. Када се говори о селекцији за улазак у спорт могу се препознати два облика избора. Први има облик спонтане селекције – тежиште је на откривању талената уз стручну опсервацију али без систематске анализе и праћења. Друга селекција има карактер организоване (планске) селекције уз активнији ангажман селектора – тежиште је на систематском тражењу и утврђивању потенцијала који се нису још снажно испољили уз континуирано праћење развоја. Поред слекције, за улазак у спорт битни су и критеријуми за останак у њему и прелазак у следећу узрасну категорију на путу ка сениору (или професионалцу). Селекција постоји и у систему квалификовања екипа за највећа спортска такмичења преко система квалификационих сусрета (најчешће се ради о географским квотама). У селекцији је битно препознати релевантан сет способности које су од значаја за одређени спорт, као што су:

степен зрелости моторичког система (максимализује се у 12 години)

врх кинестетичког анализатора у 14 години

ниво спретности је на врху између 12-14 године

брзинска својства која су максимална до 14 године (реакције и фреквенције).

40

Селекција треба да се темељи на:

1. поузданим мерењима 2. адекватна спортска статистика 3. добро организована информатика

Поред свега треба имати на уму и следеће чињенице:

многе људске особине од којих зависи успех у спорту не мењају се линеарно

утицај времена вежбања на развој неких способности је неједнак

вежбање мења ниво особина и способности, али и њихов квантитет и међусобне односе

особе са вишим почетним нивоом способности на крају одређене фазе вежбања постићи ће виши ниво способности од оних код којих је почетни ниво био нижи

највећи релативни напредак постижу особе чији је почетни ниво способности био у оквиру оптималних амплитуда

жељени ниво способности значајних за неки спорт може се очекивати ако стимулације циљају механизме који то обезбеђују

процесе вежбања треба започети у складу са хронолошком старости коју тражи одређени спорт, како би се вероватније постигао пројектовани циљ.

Општи аспекти селекције везани су за:

здравствени статус

психосоматски статус

социопедагошке аспекте

организационо-техничке аспекте

етичке димензије селекције

41


Спорт II део

Тренинг

Техника

Тактика

Валоризација

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Тренинг

Према Курелићу тренинг је нарочит спортско-педагошки и рекреациони процес усмерен на усавршавање функционалних, посебно моторичких могућности организма, као и других компоненти личности са циљем постизања што бољих резултата у одређеном спорту, а у ширем смислу и циљем корисног учинка на здравље и основне радне способности човека. Тренинг моторичких способности гради се на механизмима адаптације коју имају сви живи организми. Феномен адаптације подразумева промене у више подручја:

Анатомских (морфолошко прилагођавање)

Функционалних (промене мишићног, нервног, дисајног и кардиоваскуларног система)

Биохемијских (биохемијске модификације)

Когнитивних (мотивациона структура, процеси учења итд.)

Конативних (бројне варијације социјалних понашања) и других особина и способности човека

Већ после првог општег одговора организма на кретни стимуланс следи реакција разних функција и органских система које су у њему непосредно ангажоване – што значи да је драж (стимуланс) достигла праг интензитета.

Дражи нижег интензитета које не допру до прага дражи не могу да активирају процес адаптације. Опет, дражи које знатно прелазе праг дражи воде брзом замору и појави претренираности. Могућности адаптације нису неограничене и крећу се унутар граница утврђених генетским потенцијалом сваког спортисте. Из тог разлога тренинг треба градити на законитостима екстрагенетске адаптације. Данас се говори о два типа екстрагенетске адаптације:

42

1. Метаболичка – кардиореспираторно и биохемијско прилагођавање

2. Епигенетска – укупне стабилне промене у дужем времену тренирања

Процеси адаптације заснивају се на механизму хомеостазе, односно динамичке равнотеже свих биолошких процеса. Спољним и унутрашњим стимулансима та равнотежа може бити нарушена. Организам у настојању да сачува равнотежу активира разне механизме метаболичког прилагођавања што временом доводи до епигенетског прилагођавања. Оваква прилагођавања гарантују високу стабилност под разним оптерећењима, тј. Према оним стимулансима који би код нетренираних особа брзо довели нежељених промена унутрашње средине. Бројни стручњаци из области спорта ова прилагођавања називају суперкомпензација. Суперкомпензација представља повећану радну способност која се јавља током опоравка и означава потпуну спремност спортисте за нове напоре (Слика 2). Слика 2. Појава суперкомпензације

Поред обима и интензитета тренинга,тренажни учинак у великој мери зависи и од учесталости надражаја (тренинга), где је важно да се они догоде у време када у организму постоје позитивне функционалне промене изазване претходним тренингом. У погледу хронологије адаптивних промена постоји сагласност о три фазе:

1. Непосредни ефекти – биохемијске и физиолошке промене до којих долази одмах по обављеној вежби

2. Ретенциони ефекти – последица систематски понављаних стимулација, у основи

су то пластични процеси и повећана хормонска активност

43

3. Кумулирани ефекти – сума потпуно уобличених биохемијских, физиолошких и хормоналних промена остварених тренингом

Данас планска и систематска тренажна активност није могућа без познавања бројних законитости везаних за телесне али и умне способности и карактеристике човека. Због тога право на звање спортског стручњака (спортског педагога) стичу само они који на темељу савремених сазнања примењују одговарајуће тренажне стимулансе који у себи садрже све аспекте деловања (функционални, моторички, морфолошки, биохемијски, когнитивни, конативни, социјални итд.) на човека као интегрално биће.

Техника

Техника (у физичкој култури) је појам везан за најрационалнији и најефикаснији начин решавања одређеног кретног задатка (вежбе) и представља фундаменталну компоненту спорта. Прилично скромни резултати наших спортиста на међународној сцени у бројним спортовима у којима техничка премоћ углавном значи и победу, указују да многи тренери недовољно познају суштинске процесе моторног учења. Сведоци смо постојања великог броја спортских школа у којима није заступљен адекватан и квалитетан дидактички рад. Спортски педагози треба да имају на уму да се спортска техника учи строго по дидактичким процедурама. Основу технике чине покрет и кретања карактеристични за одређену спортску дисциплину и представљају релативно стабилне односе између битних елемената и карактеристика дате вежбе (редослед мишићног напрезања, усклађеност односа временских и просторних карактеристика итд.) Битно је напоменути и да стандардна техника не искључује могућност индивидуалних одступања уз услов да се битније не наруши основа конкретне кретне структуре. У практичној реализацији било које технике истовремено се испољавају две, по резултату сличне, али по механизму различите појаве – стабилизација и стандардизација, као и две њима противуречне појаве – варијабилност и индивидуализација. Стабилизација представља степен овладаности техником који спортисти омогућује да у већем броју узастопних покушаја оствари циљ. Стандардизација подразумева доследно извођење такозваних обавезних параметра датог кретања с обзиром на такмичарски стандард. Варијабилност се изражава кроз неизбежне промене појединих параметара чак и при идеалној изведби неке технике јер се ниједно кретање у поновљеном извођењу не може поклопити са претходним, већ се увек јављају одређена одступања.

44

Индивидуализација произилази из мањих или већих одступања од стандардне технике а условљена је личним особеностима спортисте. Може да се оствари у два правца:

1. Типска индивидуализација – прилагођавање специфичним особеностима спортисте

2. Лична креативност спортисте

У циљу техничке стандардизације потребно је уважити низ методолошких захтева. На примеру једне спортске игре то би били:

Елементе технике изводити на основу рационалних биомеханичких структура

Елементи технике се изводе са незнатним варијабилитетом успешности у свим условима игре (терен, временски услови, однос публике...)

Све елементе изводити у складу са тактичким потребама

Све елементе изводити у складу са доминантном играчком функцијом (местом)

Све вежбе се изводе без битнијег одступања На крају, обука свих техничких елемената мора да пређе у фазу усавршавања што подразумева увежбавања у ситуационим условима.

Тактика Тактика представља имплементацију пројектоване игре (спортског наступа) тренера која, антиципирајући реалну снагу противника, активира механизме своје екипе (спортисте) који имају изгледа на успех. У суштини тактике ради се о предузимању унапред смишљених мера како у фази напада, тако и у фази одбране, за које се екипа (спортиста) припремила ради стицања оних предности које воде остварењу постављеног циља. Спортисти (индивидуално или тимски), за време својих наступа, се углавном налазе у офанзивној или дефанзивној фази из чега проистичу категорије тактика напада и тактика одбране. У тимским спортовима, а у складу са задацима који стоје пред члановима екипе и екипом у целини, тактика се може посматрати као индивидуална и колективна.

Валоризација

Валоризација представља протоколисан поступак извођења оцене о спортском учинку спортисте или екипе у целини. Оцену, на бази релевантних података, доноси тренер или одговарајући спортски стручњак. То је уобичајен облик рада који следи после неких тренинга и после сваког такмичења.

45

Валоризација треба да буде: јавна, документована, рационална, објективна и подстицајна. Адекватно вредновање је значајан показатељ минулог рада, али и својеврстан тест целокупног система планирања, тренажних процедура, опоравка, такмичарских постигнућа и других обeлежја везаних за спортски успех. Рационално управљање тренажним процесима тешко је замисливо без озбиљне евалуације и валоризације, а у данашње време кључну улогу у тим поступцима има систем информација. Важност релевантних информација у спорту одавно је препозната и у нашој земљи, тако да се Завод за спорт и медицину спорта Републике Србије више од 50 година бави прикупљањем и документовањем најновијих стручних достигнућа у области спорта. На основу богате документација омогућено је стварање норматива за процену морфолошког, функционалног и моторичког статуса спортиста у многим спортовима.

46


Рекреација I део

Дефиниција рекреације

Програмски оквир

Хуманитарни крос

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Дефиниција рекреације

Реч рекреација потиче од латинске речи re-creare, што значи поново стварати (обновити, освежити), а када се тој речи дода назив спортска, препознају се процеси освежења, јачања стимулацијама осмишљеним моторичким кретањем. Све бројнији садржаји спортске рекреације пропагирају свој позитиван утицај на човекове психофизичке способности. Последњих неколико декада документовани су бројни негативни утицаји савременог начина живота на психосоматски статус човека. У огромној већини истраживања недостатак физичке активности се наводи као један од главних разлога разних поремећаја (или обољења) код људи. За највећи број људи рекреација представља активност која:

1. Продужава одржавање нивоа и квалитета особина, способности и моторичких знања

2. Спречава процесе прераног пада особина, способности и моторичких знања

3. Компензује поремећаје изазване једноличним процесом рада

4. Спречава отуђење човека од себе и од других

Рекреација, као подручје физичке културе, била је предмет разних теоретских погледа и дефиниција, које су увек биле у складу са степеном научних сазнања одређене епохе и углом посматрања рекреације. Ипак, суштину спортско рекреативне активности чине спортски и други кретни садржаји испуњени креативним емоцијама, који се ради социјалне комуникације, очувања здравља, вишег нивоа свеукупних способности човека, забаве и разоноде упражњавају иднивидуално или колективно, по правилу у слободно време.

47

У развијенијим земљама света лансиран је покрет Спорт за све (Sport for all), па тако стручна група Европског савета прецизира да се појам спорта у садржај спорта за свакога треба схватити на модеран начин, односно као слободну, спонтану физичку активност која се упражњава у доколици, а чији ефекти су опуштање, забава и развијање. На основу наведеног могу се формулисати следеће функције спортске рекреације:

Усмереност на оптимизацију психосоматског статуса човека

Физички активан, здрав и културан начин живота

Препознавање сопствених циљева и система вредности

Спортску рекреацију карактерише специфична структура програма примерених потребама и интересима свих узраста и нивоа способности. Подручје спортске рекреације развија читав спектар програма, покрета и акција као што су: „Дан изазова“, „Спортски дан“, „Дан пешачења“, „Аеробик“, „Фитнес“ и многи други. Спортско рекреативне активности одвијају се кроз: програме спортско рекреативних центара, клубова, туристичко рекреативних организација и индивидуално – што је вероватно и најбоље усклађено са истинским потребама човека.

Програмски оквир Говорећи о програмима у спортској рекреацији може се рећи да се ту ради о систематизованом и операционализованом скупу садржаја који се пласирају у јавност. Значи, ради се о мисаоном и делатном пројекту са којим носилац излази на тржиште. На том тржишту, спортско друштво – клуб, пословни центар, управо обезбеђују конкурентност, стручни престиж и материјалну егзистенцију. Обично су успешни они који корисника и његове потребе стављају у први план. Следе предлози (према проф. др Милутину Николићу) могућих програма спортске рекреације:

Програми „култивисања“ моторичких (физичких) способности – спортски центри

Програм – увођење у свет спорта – разне спортске школе (школице)

Програм превенције – здравствено специјализоване установе

Програм терапије вежбањем – кинезитерапија

Програм за инвалиде – спортске игре и такмичења инвалидних лица

Спортски вртић – активности за предшколску децу и њихове родитеље

Релакс програми – нестандардизовани садржаји

Програм такмичења – такмичарска активност као мотивациона активност за разне групе грађана (радничке спортске игре, сеоске олимпијаде итд.).

48

Хуманитарни крос Раније су већ поменути негативни утицаји савременог начина живота на психосоматски статус човека и сасвим је неоспорно да је потребно човека „вратити“ култивисаној кретној активности. Зато треба учинити покушај и у простору психосоцијалних димензија личности – јачањем мотивације личне афирмације, групне идентификације, живота и рада у групи и слично. Подстицати хуманије односе међу људима, сарадњу, разумевање, толеранцију и уграђивати те вредности у младу личност од најранијих дана. У психосоцијалној структури човека налази се сложен систем латентних хуманих димензија које треба подстицати и омогућити човеку прилику да испољи своја хумана понашања. Постоје бројни мањи и већи примери људске солидарности (од добровољних давалаца крви, новца, па до донатора органа). При томе треба имати у виду да човек има потребу да се лично идентификује са одређеном хуманитарном акцијом (беџ, значка, мајица...). Нажалост, у данашње време, постоје бројне угрожене групе становништва – од особа са инвалидитетом па до веома сиромашних људи. Хуманитарна акција каква је хуманитарни крос може бити покренута у циљу помагања (прикупљања средстава) било којој групи угроженог становништва. Приликом организовања овакве акције потребно је упутити писмо о иницијативи свим релевантним факторима (спортским друштвима, клубовима, спортским центрима, здравственим институцијама итд.) Уз писмо иде плакат, летак, обавештавање медија. Потребно је изабрати погодно место за одржавање кроса – по могућности у туристичком месту или његовој близини (због смештаја), јер та места углавном имају довољно зеленила у урбаном делу. Сваки учесник треба да добије учеснички беџ (и мајицу). Разгласом се саопштавају основне информације о кросу (број учесника, награде, имена спонзора итд.). Сама трка се организује по стандардним спортским правилима, за сваку категорију посебно (800м, 1600м и 2400м). Победницима следе медаље (значке) и награде обзиром на остварени пласман. Након доделе награда треба одржати програм разноврсних спортско-рекреативних активности како би се дружење и упознавање наставило.

49


Рекреација II део

Истрајно трчање као спортско-рекреативна активност

Гол у спортско-рекреативној активности

Рекреативни спорт у Закону о спорту

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Истрајно трчање као спортско-рекреативна активност

Трчање је најраспрострањенији облик кретања у спорту, а по својим могућностима утицаја свакако је један од доминантнијих стимулуса за побољшање кардиоваскуларног система човека. Погодности трчања су вишеструке:

Биомеханичка једноставност кретања

Доступност сваком човеку

Могућност прецизног дозирања

Потпуна слобода (у избору места, времена и дужине стазе)

Могућност откривања и потврђивања стваралачких способности

Могућност самоактуализације (програмирање, управљање, контрола вежбања)

Одсуство наглих покрета који могу бити ризични (посебно за старије од 40 год.) Да би се појединац самостално бавио истрајним трчањем као видом рекреативне активности потребно је да има основна знања о овој активности. Пре свега, потребно је урадити лекарски преглед. Уколико је лекар дао ''зелено'' светло, треба одредити адекватан ниво оптерећења. Најједноставнији показатељ кардиоваскуларног оптерећења је вредност пулса. Само адекватни стимуланси (дражи) могу да изазову жељене реакције, при чему ти стимуланси морају бити одређеног трајања и броја понављања у датим временским интервалима. Оптимализација оптерећења у трчању, уз знања о висини прага дражи, претпоставља и знања о максимално дозвољеном оптерећењу. Вредности пулса које представљају праг дражи (Fp) долази се на следећи начин:

Потребно је одредити пулс у стању мировања (Fm)

Израчунати вредности максималног пулса; Fmax = 220(225) - године старости

Израчунати разлику између Fmax- Fm и помножити је са константом 0.30

50

Добијени резултат треба сабрати са вредности пулса у стању мировања Fp = Fm + 0.30 x (Fmax – Fm) што представља вредност прага дражи

Ипак, до оптималних вредности се долази увећавањем ових вредности за 15-20%. Оваква сазнања указују да је потребно индивидуално одређивање интензитета оптерећења, односно да препоруке за групно трчање треба узимати са резервом.

Гол у спортско-рекреативној активности Вероватно најчешћи облик спортско-рекреативне активности, а самим тим и спортско-рекреативног такмичења, код нас (а и у свету) јесте фудбал. Управо то и јесте разлог зашто су аспекти спортског, односно рекреативног такмичења сагледани кроз феномен фудбала. Наравно, фудбал је игра у којој је главни циљ дати гол више од противника. Са подједнаком страсти то желе врхунски светски асови, играчи аматери, као и деца на импровизованом терену у парку. Гол више у фудбалу значи победу и јављање осећаја пријатности – спортске дражи коју спортисти увек желе да доживљавају изнова. Значај гола у фудбалу је и митски - најбољи голови свих времена, најбржи гол, најлепши гол, најконтроверзнији... Постоје и бројне варијанте игре међу рекреативцима: игра на мале и велике голови, ''Викторија'', фудбал на песку, на тениском терену... Све наведено указује на потребу да се у више спортских игара нагласак стави на рекреативни аспект активности, затим да се подстичу и немоделирани системи такмичења, као и да се успостави систем такмичења где доминирају спортске игре које носе вишеструку добробит за човека.

Рекреативни спорт у Закону о спорту Релативно скоро Србија је добила нови Закон о спорту (2011) којим се уређују права и обавезе спортиста и осталих физичких лица у систему спорта, али и општи интерес, потребе и интереси грађана у области спорта. Између осталог, у члану 3. Законодавац каже: Спорт за све (рекреативни спорт) јесте област спорта која обухвата бављење спортским активностима ради одмора и рекреације, унапређивања здравља или унапређивања сопствених резултата, у свим сегментима популације.

Да би могао да функционише у простору физичке културе, спортско друштво – клуб (укључујући и рекреативне), са становишта Закона треба да обезбеди пословну, стручну и материјалну егзистенцију како је то прецизније одређено чланом 33. у којем се каже: Спортска организација може обављати спортске активности и спортске делатности ако има обезбеђен простор, односно спортски објекат, спортску опрему, ангажоване спортске

51

стручњаке и одговарајућу унутрашњу организацију и финансијска средства, ако учествује у спортским такмичењима.

Концепција новог Закона о спорту се заснива на хуманом, слободном и добровољном бављењу спортом једнаке доступности свим грађанима без икаквих облика дискриминације. Подручје рекреације, поред осталих спортских сегмената, спада у општи интерес у области спорта, што је наведено у члану 114. Закона о спорту:

Унапређење рекреативног спорта, промоција и подстицање бављења спортом свих грађана Републике Србије, а нарочито деце, жена, омладине и особа са инвалидитетом.

Међутим, очигледно је својеврсно запостављање рекреације као важног подручја физичке културе. И поред тога што је сврстана у општи интерес у области спорта, рекреација по начину финансирања, како је Законодавац предвидео сврстана је у посебне програме где се средства додељују по јавном позиву – тј. одобравају се ако је поднет годишњи извештај за претходну буџетску годину у складу са уговором о реализовању програма и ако су остварени очекивани резултати. На нивоу локалне самоуправе, рекреација има истакнутије место јер се у члану 137. између осталог каже да локална самоуправа обезбеђује буџетска средства за:

1. Подстицање и стварање услова за унапређење спорта за све, односно бављења грађана спортом, посебно деце, омладине, жена и особа са инвалидитетом.

2. Изградња, одржавање и опремање спортских објеката на територији јединице локалне

самоуправе, а посебно јавних спортских терена у стамбеним насељима или у њиховој близини и школских спортских објеката, и набавка спортске опреме и реквизита

3. Организација спортских такмичења од посебног значаја за јединицу локалне самоуправе

4. Спортски развој талентованих спортиста и унапређење квалитета стручног рада са њима

и друго.

52


Жена у физичкој култури

Акције и манифестације у физичкој култури

Систем организовања

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Жена у физичкој култури У досадашњем историјском развоју друштва жена је била симбол мајке, супруге, домаћице, али у задњих неколико декада жена је афирмисала своје вредности као научник, уметник, спортиста, државник... Еманципована жена у развијеном свету је већ нешто што се подразумева, па тако постоје жене на најодговорнијим положајима у тим друштвима, од места премијера државе па до највиших положаја, у некад типичним „мушким“ професијама, војсци и полицији. Подручје физичке културе је значајан сегмент људске делатности где човек може да задовољи неке од својих друштвених потреба. Чињеница је, међутим, да те потребе у овој делатности чешће задовољавају мушкараци него жене (у многим срединама). И поред евидентног напретка, положај жена у спорту, још увек није на задовољавајућем нивоу. Бројни су фактори који лимитирају активније учешће жена у спорту, од недостатка слободног времена, родне типизације, па до релогиозних уверења. У више истраживања је потврђено да су жене мање физички активне и да се мање баве спортом. Недовољна заступљеност жена у спорту посебно је очигледна када је реч о управљачким структурама, техничком и судијском особљу. Награде у врхунском спорту су мање код жена него код мушкараца. Са девојчицама и женама у спорту чешће раде неадекватно едуковани тренери, а понуда спортова је ограничена. Евидентан је недостатак женских спортских узора и недовољна, често и неадекватна медијска презентација спортисткиња, чему доприноси чињеница да у спортском сектору мушкарци доминирају и као новинари, уредници, репортери и сниматељи4 .

4 Ђорђић, В., и Тумин, Д. (2010). Презентација женског спорта у медијима. Нови Сад: УЖРК „Војводина“ и Комисија

„Жене и спорт“ ОКС.

53

Свакако да је потребно радити на мењању постојећег стања, на пример, побољшањем кадровске структуре, стварањем услова за веће укључивање жена у спорт, спортску едукацију и преузимање активне улоге у свим сегментима спортске делатности. Поред наведених чињеница, запажа се и недостатак акција везаних за промоцију вредности и циљева у физичкој култури који су више усмерени ка жени. Сигурно је да многе жене имају и амбиције за врхунска достигнућа у спорту, али је сасвим сигурно да исти, ако не и већи, број жена на спорт гледа као начин да се постигне лепо обликовано тело, оствари лепота покрета, доживе бројне социјалне интеракције итд.

Акције и манифестације у физичкој култури

Несумњиво да данашње време, време разних промена и реформи треба промене и у домену физичке културе. Неке од тих промена најављене су у раније поменутом Закону о спорту, у коме законодавац каже да: Свако има право да се бави спортом. Бављење спортом мора бити хумано, слободно и добровољно, здраво и безбедно, у складу са природном средином и друштвеним окружењем, фер, толерантно, етички прихватљиво, одговорно, независно од злоупотреба и циљева који су супротни спортском духу и доступно свим грађанима под једнаким условима без обзира на узраст, ниво физичких сопсобности, степен евентуалне инвалидности, пол и друго лично својство.

Обичном грађанину је потребно приближити вредности физичке културе и омогућити непосредно учешће бар у некој спортској активности и на тај начин га анимирати на редовно вежбање. У нашој земљи постоји више спортско-рекреативних организација које су покренуле известан број акција и манифестација које су потписивањем друштвених уговора добиле и посебан друштвени третман. Неке од њих су: Олимпијске сеоске игре Србије, Дан пешачења: ходај (трчи) ради здравља, СПРЕТ – Систем спортско-рекреативних такмичења града Београда, Сви на снег, Дан породичне рекреације, Фитнес фестивал и др. Овакве акције и манифестације доста су помогле у побољшавању односа према физичкој култури, привлачењу већег броја учесника у програмима, изградњи објеката физичке културе, школовању новог аматерског кадра итд. Када се говори о акцијама и манифестацијам у физичкој култури треба навести организациони модел који претпоставља:

1. Потписивање Уговора којим се акције и манифестације од интереса за Републику институционализују као део јединственог система физичке културе.

2. Иновација постојећих акција и манифестација на темељу иницијатива које долазе од стручњака и стручних институција.

3. Креирање нових акција и манифестација по унапред познатим и јединственим критеријумима друштвене релевантности.

4. Мандат Одбора усалашен са мандатом скупштинских органа који га конституишу.

54

Систем организовања

Бројни су фактори који одређују развој физичке културе у некој средини. Поред општих друштвено-економских, политичких и културних, ту су и посебни: спортски објекти и пратећа инфраструктура, средства уложена у спорт, стручни кадрови и др. У целини гледано, физичка култура код нас, одвија се:

Спонтано (индивидуално или групно на отвореним и затвореним спортским објектима) и

Институционално (спортски клуб,спортске установе,образовне установе, туристичко-угоститељске организације и др.)

Међу основне носиоце физичке културе могу се сврстати следеће организације и институције, а које дају значајан допринос развоју физичке културе код нас својим деловањем:

Васпитно-образовне организације (предшколске установе, основне и средње школе, високе школе и факултети) путем физичког васпитања и спорта доприносе оспособљавању и свестраном развоју омладине.

Наставне и научне институције у физичкој култури (заводи, институти, факултети) школовањем и оспособљавањем кадрова за све активности у физичкој култури и научноистраживачким радом.

Друштвене организације за физичку културу (спортска друштва и клубови) једним делом су оријентисане на спортско-такмичарске активности, а другим делом на спортско-рекреативне и друге активности.

Професионалне спортске организације (клубови, фитнес центри и др.) и поред јасне усмерености на остваривање профита, њихова активност је усмерена и на остале функције спортског стваралаштва (васпитне, комуникативне и др.)

Туристичке и рекреативне организације добијају све већу улогу обезбеђивањем разноврсних садржаја прилагођених разним потребама и захтевима корисника.

Војска и полиција реализацијом специфичних садржаја и улоге које им је друштво поверило.

Месне заједнице спровођењем квалитетних садржаја доступних свим категоријама становништва (излети, кросеви и др.).

Предузећа и установе пре свега кроз систем гранских спортских игара.

Медијске куће пропагирањем правих вредности у спорту.

55

Литература

1. Николић, М. (2003). Увод у теорију физичке културе. Београд: Виша школа за

спортске тренере.

2. Живановић, Н. (2000). Прилог епистемологији физичке културе. Ниш: Графика Галеб.

3. Милојевић, А. и Комленић, М. (2009). Сензо-моторно учење. Теме, 4, 1295 – 1300.

4. Здравствено-статистички годишњак Републике Србије за 2008 годину. (2009).

Институт За Јавно Здравље Србије ,,Др Милан Јовановић Батут”

5. Ђорђић, В., и Тумин, Д. (2010). Презентација женског спорта у медијима. Нови Сад: УЖРК Војводина и Комисија „Жене и спорт“ ОКС.

6. Закон о спорту. (2011). Службени гласник Републике Србије 24/2011.

Documents

Teorija sporta SKRIPTA