Teorije i Koncepti Institucionalnih Promena 11

Специјалистички радТЕОРИЈЕ И КОНЦЕПТИ ИНСТИТУЦИОНАЛНИХ ПРОМЕНА

Увод

Под институцијама се подразумевају разнородни психолошки, правни, морално-етички феномени и њима одређене различите друштвене, социјалне и економске категорије. Оне се тичу друштвених односа и могу се дефинисати као правила игре у друштву, односно као скуп ограничења која структуришу политичку, економску и социјалну интеракцију. Оне се тичу друштвених односа и могу се дефинисати као правила игре у друштву, односно као скуп ограничења која структуришу политичку, економску и социјалну интеракцију. Институционални поредак у друштву обухвата формалне и неформалне институције чији је главни задатак да олакшају одвијање друштвеног живота. У формална правила убрајају се устави, статути, обичајно право, законски и други прописи. Формалне институције одређују политички систем (структуру власти, грађанска права, управљачку структуру), економску структуру (својинска права, уговоре), механизам и систем принуде, односно институције које обезбеђују њихово поштовање (судство, полиција). Кад су у питању неформалне институције оне обухватају скуп друштвених норми попут традиције, обичаја, моралних вредности, религијских веровања, као и све друге норме понашања усвојене током времена. Неформалне институције проистичу из искуства, традиционалних вредности и других фактора који утичу на субјективну перцепцију појединаца о свету у коме живе. Уколико су формална правила усклађена са неформалним, она ће међусобно позитивно утицати и јачати, а трансакциони трошкови ће бити нижи. Институције су, дакле, оквир унутар кога се одвијају устаљене интеракције између људи.

Њихова основна улога је да смање неизвесност и омогуће предвидивост одлука привредних актера успостављањем стабилне (мада не нужно и ефикасније) структуре људских интеракција. Као укупност правила понашања у друштву, институције обухватају: а) правила која одређују ко је овлашћен да доноси одлуке у одређеној области; б) које су акције допуштене, а које нису; ц) поступак који мора бити испоштован; д) информациону структуру која одређује количину, трошак и квалитет информација на основу којих учесници доносе одлуке е) мотивациону стуктуру, односно корист (награду) која ће припасти актерима зависно од њихових акција. Институционална правила ограничавају избор тако што неке активности изричито забрањују, неке обесхрабрују а на неке подстицајно делују. Ова правила одређују структуру подстицаја у економском животу. Од институционалних решења зависи висина трансакционих трошкова, односно које ће активности бити профитабилне, које ће организационе и управљачке форме у друштву преовладати, на који начин се врши координација економске активности и сл.

1


У раду се анализирају институционалне промене у процесу транзиције. У првом делу рада одређује се теорије и концепти институционалних промена. Други део посвећен је новој институционалналној економији и развоју, а у трећем делу разматра се о институционалним променама као претпоставке развоја малих и средњих предузећа и на крају износе се резултати трговинског истраживања на територији југоисточне Србије о кључним питањима изградње тржишне привреде.

1.1 Теорије и концепти институционалних промена

Интензивне институционе промене карактеришу развој трговине двадесетог века. Позиција појединих институција на трзишту се стално мења. Дешавају се промене које по својим ефектима имају револуционалан карактер са становиштва промета и читаве репродукције. Концептом зивотног века објасњавају се законитости институционалних промена. Свака институција трговине еволуира у свом зивотном веку. Сваки улазак нове институције на трзисте мења структуру трговине. Упоредо са тим, развијају се нове форме и средства конкуренције. Типицне институције трговине пролазе у свом развоју кроз следеће основне фазе:

иновације и увођења на тржиште убрзаног раста и евидентираног јачања трзисног учешћа зрелости са максималним тржишним учешћем опадања и нестајања са тржишта или поновне ревитализације

Тржишно учешће

Профитабилност Иновација Убрзан Зрелост Опадање и увођење раст

2


У свакој од ових фаза управљачки менаџмент ставља тежиште на различите сегменте стратегијоског управљања.

У фази увођења, основни задатак менаџмента је да генерише склоност потрошача ка новој трговинској институцији и да их стимулисе да користе нови “пакет понуде”.

У фази убрзаног раста тежиште се ставља на ширење (експанзију) на нова тржишта и нове линије асортимана.

У фази зрелости тежиште се ставља на сегменте са најстабилнијим растом и смањење трошкова пословања.

У фази опадања, тежиште је на одржавању позитивног кес флоуа (cash flow).Истрживања показују да се животни век институција трговине стално скраћује,

а то интензивира промене у структури трговине. На институционалне промене у трговини утиче велик број фактора различите природе и садржаја (цене, маржа, конкуренција…), па отуда и постоје различите парцијалне теорије институционалних промена у трговини које ћемо само споменути су:

теорија точка малопродаје теорија малопродајне хармонике теорија дијалектичких процеса теорија адаптивног понашања и природне селекцијеПомоћу наведених теорија могуће је добити одговоре на питања као што су:

Који су основни узроци опадања раста тржишног учешћа? Како се нови институционални формати позиционирају на тржишту? Који су основни правци за остваривање највећег успеха поједине институције итд, као и прогнозирати будуће промене појединих институција у трговини.

1.2 Теорије и концепти маркетинг менаџмента

Концепцијска филозофија маркетинга настаје у условима када се интензивније почињу испољавати проблеми пласмана производа. Класична производна оријентација замењује се протошачком односно маркетинг орјентисаном од стране потрошача. И у трговини са закашњењем од 20 год. Класична асортиманска (merčendajzing1) орјентација замењује се потрошачком (маркетинг) орјентацијом. Бројни су фактори условили настанак трговинског маркетинга. Две групе фактора посебно су имале значај за развој маркетинга и стратегијског управљања у трговини. Ради се о структурним променама у

1 Merčendajzing je svojevrsna procedura plasmana kojom se potrošaču skreće pažnja na proizvod, budi se u njemu želja za kupovinom i olakšava kupovina

3


индустрији и интензивним социјалним и економским променама. Промене у окружењу често називане револуционарним токовима и стим у вези тзв. “технолошка револуција”, затим “информациона револуција”, ”структурална револуција”, ”демографско-социјална револуција”, су извршиле снажан утицај на тржишне услове и позицију самих трговинских предузећа. Тржишно учешће и путеви његовог пораста добијали су све већи значај, па су и тако оријенитисана трговинска предузећа бивала све снажнија и профитоноснија.

Маркетинг концепт је филозофија и пракса планирања организовања и извршавања пословања заснованог на одлучној оријентацији према потрошачима и конкурентима са тежиштем на заједничке и координиране напоре читаве организације да оствари одговарајућу дугорочну тржишну позицију, мерену тржишним учешћем и оцењивану приносом на инвестирана средства.Стим у вези осмишљава се маркетинг стратегија, која треба да обухвата следеће сегменте:

тржишне циљеве и сегменте потрошача формате садржане у “пакету понуде” помоћу којих трговинска предузећа

планирају да задовоље потребе тржишних сегмената основе на које трговинска предузећа планирају да изграђују одбрањиву

конкурентску предност

Тржишни циљеви су уствари тржишни сегменти у чијем правцу трговинска предузећа планирају да фокусирају своје инвестиције и свој маркетинг-микс.Трговински (малопродајни) формати илуструју тип маркетинг микса (природа асортимана робе и услуга, политика цена, програм економске пропаганде и промоције, дизајнирање продајног објекта, његово уређење, излагање асортимана, локација, и сл.) којег трговинска предузећа комбинују у “пакету понуде”

Трговинска предузећа морају истовремено посматрати и своје потрошаче и конкуренте. Успешно трговинско предузеће задовољава потребе и захтеве потрошача на датом тржишном подручју боље од својих конкурената.Управљање тржишним учешћем нераскидиво је везано за стратегијски маркетинг. Зависно од тога према којим тржишним сегментима ће се усмеравати “пакет понуде”, односно ко су потрошачи датог трговинског предузећа, и са којим конкурентима ће то трговинско предузеће бити суочено на тржишту, примењиваће се и одговарајући модел маркетинг стратегије. Модел маркетинг стратегије је скуп, односно комбинација одређених инструмената маркетинг стратегије. Један од типичних модела маркетинг стратегије трговинског предузећа дат је кроз Шему 1. Важно је истаћи да листа инструмената није затворена и да зависи од конкретне позиције и карактеристика окружења трговинског предузећа што указује на то да маркетинг представља дугорочан и целовит план акција за усклађивање пакета понуде са потребама потрошача .

4


Иструменти маркетинг микса Очекивање потрошача

Шема 1: Типичан модел маркетинг стратегије трговинског предузећа

1.3 Теорије и концепти понашања потрошача

Већ смо навели да су модерна и успешна трговинска предузећа орјентисана на задовољење потреба и захтева потрошача. Промене у привредним токовима и конкурентској структури, промене у животном стандарду и повећању квалитета услуге и квалитета производа изазивају промене и код купаца. Савремена истраживања указују на то да постоје разлике у начину на који купци реагују у ситуацијама када се суоче са понудом продавца. Конкуренција али и избирљивост купаца намећу потребу да се учини напор у правцу разумевања промена и реаговања различитих профила купаца. Различити људи, различито се понашају па их сходно томе можемо и груписати на различите начине и у различите категорије. Једна од корисних класификација купаца направљена је на основу односа купца према окружењу и према свом послу. На основну односа према окружењу купце можемо поделити на затворене (интравертне) и отворене (екстравертне) особе. На

5

Физичке компоненте

Асортиман

Цене

Промоција

Услуге

Организација и персонал

Тржишни програм Тржишни сегмент

Конкуренција

Тржишна стратегија

Удобност у времену и простору

Атмосфера у објекту

Асортиман

Цене

Информације и интеракција

Услуге


основу односа према свом послу купце можемо поделити на оне који су оријентисани на задатак и на оне који су оријентисани на људе. Први се у обављању посла ослањају на стручност и процедуре, а други на социјалне контакте и сарадњу са окружењем. Имајући ово у виду, купце можемо сврстати у 4 категорије зависно од њиховог понашања

1. Тихи члан заједнице - фокусиран је на односе са другим људима и при томе повучен у себе. Са особама овога типа треба бити топло и пријатељски настројен и поштовати њихову спорост у доношењу одлука.

2. Друштвени тип - овај тип купаца има јаку потребу да се повезује са другим људима, да се истиче у друштву, прича о себи… Пред особама овога типа продавац мора себе представити у сјајном светлу, али се фокусирати на купца и његове успехе и признања од других чланова заједнице.

3. Аналитичар - особа затворена у себе и оријентисана на задатак којим се бави. Овакви купци захтевају доказе, тачне податке, методичну презентацију и потпуну аргументацију за сваку исказану тврдњу. У контакту са овим особама продавац мора бити стрпљив, логичан, не сме скакати с теме на тему и не сме пожуривати купца да донесе одлуку.

4. Директор - екстравертна особа оријентисана на задатак. У разговору са директорским типом личности, продавац мора бити свестан да та особа воли да доминира и да контролише ситуацију. Производ му се треба презентирати са аспекта користи које пружа у побољшању перформанси његовог предузећа.

6

Тихи члан заједнице Друштвени тип

ЕХТРАВЕРТАН

ИНТРАБЕРТАН

Аналитичар Директор


Ова и друге класификације купаца пружају продавцима корисне савете како да препознају и како да се опходе према различитим типовима купаца.

1.4 Интегрални модел трговинског менаџментаи нивои трговинског менаџмента

Трговинско предузеће треба посматрати као комплексни систем организовања који функционише у динамичком и моноструко условљеном окружењу, с циљем креирања економске вредности за његове власнике и за саме потрошаче. Сталне промене у окружењу опредељују прилике, опасности и ограничења за трговинска предузећа. Стога је неопходно да трговинско предузеће прецизно дефинише и истовремено реализује већи број циљева који су међусобно компатибилни и интегрисани. То захтева интегрални концепт трговинског менаџмента посебно у процесу управљања маркетингом, финансијама и персоналом. Интегрални модел трговинског менаџмента приказан је на Шеми 2. Његове главне компоненте су стратегијски, административни и оперативни менаџмент. У развијеном управљачком механизму треба да се прави разлика између стратегијске и административно-оперативно компоненте. Стратегијска компонента разрешава се у оквиру тзв. топ менаџмента трговинског предузећа. Помоћу ње се успоставља веза трговинског предузећа са окружењем. Други и трећи ниво су оперативно изврсног карактера. Обухвата две димензије: тржишну (оперативни менаџмент) и финансијску (административни менаџмент). Логично је да се на нивоу топ менаџмента разрешавају сва стратегијска питања. Ради се о дефинисању мисије, циљева, и конкретних стратегија раста и развоја трговинског предузећа. При реализовању појединих сегмената стратегијског менаџмента одређену активну улогу могу да имају и водећи из средњег менаџерског слоја.

У домену админстративног менаџмента утврђују се детаљни оперативни циљеви, планови и задаци предузећа. Он обухвата следеће 4 кључне активности:

7


Шема 2: Интегрални модел трговинског менаџмента

8

Екстерно окружење

ПотрошачиКаналиКонкуренцијаОстало

Корпоративна средства

КапиталЗапослениСредства - физичка

Стратегијски менаџмент

МисијаЗадаци и циљевиСтратегије

Административни менаџмент

Оперативни циљеви и плановиОрганизациона структураСтицање и развој средставаАдминистративне политике и процедуре

Оперативни менаџмент

Спровођење плановаКонтролисање и оценивање резултатаПредузимање корективних акција

Пословни резултати

Задовољавање потрошачаЛојалност потрошачаКонкурентска позицијаПрофитабилностЛиквидност

ПраћењеОценивањеКонтрола


развој детаљних циљева и оперативних планова за свако функционално подручје

дизајнирање одговарајуће организационе структуре предузећа управљање стицањем и развојем средстава и капитала предузећа развој и одржавање стандардних политика и процедура за ефикасно

управљање предузећем.

Оперативни менаџмент односи се на конкретну реализацију оперативних циљева и задатака. Функција оперативног менаџмента долази до изразаја у следећем:

управљању - реализацијом оперативних планова мерењу и оцени остварених пословних резултата предузимању корективних акција, неопходних за прилагођавање

оперативним плановима. Између ова 3 нивоа менаџмента треба да постоји одговарајућа уравнотеженост и међузависност. То значи да менаџери на сваком нивоу од председника компаније до менаџера продаје учествују са различитим уделом у процесу стратегијског, административног и оперативног менаџмента и више мање су одговорни за остваривање пословних резултата.

1.5 Пример модерног трговинског менаџмента

1.5.1 Како то ради “Маркс&Спенсер”

“Маркс&Спенсер” је компанија која је од свог оснивања 1884 год. па до данас остварила спектакуларне успехе и налази се на првом месту по кључним показатељима пословања међу трговинским компанијама у Великој Британији и у свету.Шта “М&С” значи на британском тржишту може се видети из следећег прегледа.

1. Величина - највеће трговинско предузеће на мало у Великој Британији, услужује преко 15 милиона потрошача сваке недеље.

2. Марка - целокупан асортиман продаје се под марком St.Michael. Ова марка је сироко позната као симбол квалитета и вредности

3. Тржишно учешће - “М&С” учествује са 16% на укупном тржишту одеће, 25% у промету чарапа, 33% у промету рубља, 50% у промету јастучница и женских папуча, а у промету хране је водећа марка у Великој Британији итд.

4. Добављачи - преко 800 компанија екслузивно производи St.Michael асортиман према унапред утврђеној спецификацији.

5. Запослени - “М&С” запосљава преко 60 000 радника.6. Активности изван Велике Британије - “М&С” има велики број објеката у

Француској, Белгији, Шпанији, САД…

9


7. Резултати - продајни објект “М&С” у улици Marble Arch у Лондону ушао је у Гинисову књигу рекорда по највећем промету по метру малопродајног простора. Последњих година компанија у просеку годишње отвори око 50,000 метара малопродајног простора.

1.5.2 У чему је тајна успеха “М&С” ?

Кључ успеха “М&С” је у јединственој филозофији у управљању и тржишном позиционирању, која је базирана на следећим кључним елементима:

КвалитетОд свога постојања па до данас компанија је своју пословну филозофију развијала на одржавању високог квалитета производа и у том погледу није било никаквог компромиса.

Вредност за новац Друга одредница пословне филозофије “вредност за новац” не испољава се у ниским ценама. Цене производа са марком St.Michael нису ниске, али у односу на квалитет у пуној мери репрезентују изузетно високу вредност за новац.

Међуљудски односиТрећа одредница јединствене пословне филозофије садржана је у сталном неговању и унапређивању добрих међуљудских односа. То се не односи само на запослене већ и на односе са потрошачима, добављачима, као и на субјекте друштвене заједнице у целини.

Оваква пословна филозофија довела је до тога да компанија ужива вредност веће од стварне у очима потрошача у односу на све остале конкуренте у Великој Британији

На крају да закључимо: трговина функционише још од првобитне заједнице и натуралне размене. Временом, мењало се окружење, а у складу сњим и трговина, односно њена структура и начин функционисања. Тако се стигло до функционисања трговине у савременим условима и до трговинског менаџмента. Трговински менаџмент по много чему специфичан и сложен у савременим тржишним условима. Данас је трговина у свету једна од најуноснијих и најатрактивнијих привредних грана (код нас и нама сличним могло би се рећи и једина привредна делатност која функционише). На сектор трговине стално се врши притисак за улазак на тржиште потпуно новихи и млађих предузетника спремних на већи ризик. Динамизам окружења и структура трговине условљава

10


еволуцију. Вишеструка примена модерне електронике омогућава раст продуктивности, ефикасније вођење политике асортимана, ефективнију комуникацију са потрошачима и на основу тога ефекасну примену маркетинг активности трговинског предузећа. Динамизам окружења и структура трговине условљава еволуцију трговинског менаџмента. Стога је сигурно да ће се у будућности развити поптуно нови концепт трговинског менаџмента.

1.6 Развој и функционисање трговине

Функционисање и развој трговине одвијали су се увек под снажним утицајем економског и социјалног окружења. Бројна истраживања указују на извесне законитости у савременим тржишним условима. По свом обиму и домету највећи значај имају следеће законитости:

интензивирање процеса интеграције и кооперације у свим фазама промета подизањем нивоа концентрације трговине.

Нестабилност субјекта промета у условима све оштрије конкуренције на тржишту, потенцирали су процесе интеграције и кооперације. Уз то је све више слабила позиција независних и малих трговинских субјеката на тржишту, а јачала улога зависних облика организовања промета. Ови токови довели су скор потпуне интеграције сфере промета робе и услуга. Као продукт изложених токова, али и интензивног раста и привлачења капитала, стално је подизан ниво концентрације трговине. На сцену ступају крупна трговинска предузећа са доминирајућом позицијом у каналима промета. Процеси инеграције и концентрације су условили масован промет роба и услуга, а њихови ефекти долазе до изражаја у следећа три правца функционисања трговине:

техници и технологији, организацији трговинских субјеката и трговинске мреже, у управљању у трговини на макро и микро нивоу њеног функционисања.Ефикасност и ефективност функционисања савремене трговине све више зависи

од примене научних достигнућа. Посебно треба истаћи да информатичка револуција дубоко продире у домен трговине и да ефекти њене примене највише долазе до изразаја, баш у сфери трговине.

Процеси еволуције организације трговине и трговинске мреже у развијеним привредама дошли су последњих 30 година до изразаја у следећим основним трендовима:

смањивању броја субјеката у промету, смањивању броја продајних и складишних објеката, порасту тржишног учешћа већих трговинских предузећа, порасту учешћа већих трговинских предузећа у укупним инвестиционим

улагањима у промету.

11


Промене у структури и организацији потенцирале су потребу развоја стратегијског приступа управљању у трговини на макро и микро нивоу. Макро ниво подразумева активну политику државе на развој трговине. Већа улога трговине у привредном развоју, потенцира потребу свестраног развоја трговинске политике и целовите примене достигнућа савремене теорије и праксе менаџмента у домену трговине.

1.7 Теорије и концепти трговинског менаџмента

Трговински менаџмент обухвата класичне управљачке функције анализе, планирања и контроле прилагођене предузећима у сфери промета. Он почива на сирокој теоријској и концептуалној основи. Окосницу трговинског менаџмента чине три категорије концепта и теорија:

Теорије и концепти институционалних промена Теорије и концепти маркетинг менаџмента Теорије и концепти понасања потрошача

2. Нова институционална економија и развој

У овом есеју намеравам да резимирам основне карактеристике нове институционалне економије, да опишем по чему се разликује од неокласичне теорије, а онда да применим њене аналитичке оквире (онако како ја то видим) на проблеме развоја.

Нова институционална економија је покушај да се инкорпорира теорија институција у економију. Па ипак, насупрот многим ранијим покушајима да се преокрене или замени неокласична теорија, нова институционална економија надограђује, модификује и проширује неокласичну теорију да јој омогући да се ухвати у коштац и носи са читавим спектром досадашњих и будућих захтева и знања. Оно што се добије и надогради преузима претпоставке реткости и конкуренције основе избора теоријског приступа који чини основу микроекономије. Оно што се напушта је инструментална рационалност-претпоставка неокласичне економије која ју је учинила теоријом без институција. Херберт Симон2 је прецизно резимирао импликације ове неокласичне претпоставке као следеће:

2 Херберт Александер Сајмон (енгл. Herbert Alexander Simon, 15. јун 1916. – 9. фебруар 2001.) је био амерички научник који се примарно бавио политичким наукама, а чија је област интересовања и истраживања обухватала когнитивну психологију, рачунарство, економију, руковођење, филозофију науке и социологију. За живота је објавио скоро хиљаду често цитираних радова што га чини једним од најутицајнијих научника 20. века

12

http://sr.wikipedia.org/wiki/20._%D0%B2%D0%B5%D0%BA

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%BD%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D0%B3%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D0%BF%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5_%D0%BD%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%90%D0%94

http://sr.wikipedia.org/wiki/2001

http://sr.wikipedia.org/wiki/9._%D1%84%D0%B5%D0%B1%D1%80%D1%83%D0%B0%D1%80

http://sr.wikipedia.org/wiki/1916

http://sr.wikipedia.org/wiki/15._%D1%98%D1%83%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BD%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA


Ако прихватимо вредности као дате и константне, ако постулирамо објективан опис света, као што стварно јесте и ако претпоставимо да су рачунске способности доносиоца одлука неограничене онда следе две важне последице. Прво, не треба да правимо разлику између стварног света и оног како га доносилац одлука види: он или она виде свет као што стварно јесте. Друго, можемо предвидети изборе који би били донети од стране рационалног доносиоца одлука у потпуности на основу нашег знања о стварном свету и без знања о виђењима доносиоца одлука или начинима рачунања (ми, наравно, морамо да знамо његове или њене функције корисности). (Симон, 1986, п.с 210)

У свету инструменталне рационалности институције нису неопходне; идеје и идеологије нису важне, и ефикасна тржишта и економска и политичка карактеришу економије.

У ствари, имамо непотпуне информације и ограничени ментални капацитет на основу којег треба да обрађујемо информације. Као последица, људи намећу ограничења на људску интеракцију да би се створиле промене. Не подразумева се да су институције које следе ефикасне. У таквом свету идеје и идеологије играју важну улогу у изборима и трансакциони трошкови резултирају имперфектним тржиштима.

Место одакле почети са институционалном теоријом, због тога, је обликовање претпостаке инструменталне рационалности. Још увек смо далеко од потпуног разумевања како мозак обрађује информације, али когнитивна наука је направила импресиван корак последњих година.

Појединци поседују менталне моделе помоћу којих интерпретирају свет око себе. Они једним делом потичу из културе произведене су преношењем знања, вредности и норми, са генерације на генерацију, које битно варирају између различитих етничких група и друштава. Они су делом стечени кроз искуство које је «локално» у односу на појединачну средину и због тога, такође, широко варирају између различитих средина. Због тога постоје велике разлике у менталним моделима и као резултат различитих опажања света и начина на који функционишe. Чак и формално знање које појединци стичу често садржи моделе који су међусобно у конфликту по којима интерпретирамо свет око нас.

Појединци праве изборе на основу својих менталних модела. Појединци уче и промене у менталним моделима потичу из резултата недоследних са очекивањима; али по Франк Хахн-овим речима постоји континуум теорија којих се агенти могу придржавати и на основу њих деловати а да се не сусретну са догађајима који их воде до промене њихових теорија. (Хахн, 1987, п. 324) Због тога не постоји ни једна одређена равнотежа која би се употребљавала, али вишеструке равнотеже могу се десити.

Непотпуне информације и ограничени ментални капацитет на основу којег треба да обрађујемо информације одређују трансакционе трошкове који чине формацију институција. Резултат није само рационалност постулата већ и специфичне карактеристике трансакција које спречавају учеснике да достигну заједничку максимизацију резултата у игри са нултом сумом. Трансакциони

13


трошкови расту јер су информације скупе и асиметрично дистрибуиране међу групама које их размењују. Трошкови мерења вишеструко вреднованих величина размењених добара или услуга или перформанси агената и трошкови примене уговора одређују трансакционе трошкове.

Институције су створене да смање несигурност у људској размени. Заједно са технологијом оне одређују трансакционе (и производне) трошкове. Човек који је направио пресудну везу између институција, трансакционих троскова и нео-класичне теорије је био Роналд Цоасе (1937 и 1960). Он је створио такву везу коју ни до данас нису разумели чак ни стручни економисти. Ја ћу је грубо изнети. Нео-класичан резултат ефикасних тржишта се добија једино када нема трансакционих трошкова. Ако су трошкови трансакције пак велики, институције су битне. Зато, услед издвајања великог дела дрзавних прихода за трансакције, институције и специфицна имовинска права су битне одреднице ефикасности трзиста. Цоасе је био (и јос увек је) забринут због предузећа и алокације ресурса у модерној тржишној економији; али његово схватање је кљуц расплетања замршеног клупка функционисања економије током времена, што је моја главна брига.

Како се овај институционални приступ уклапа у нео-класичну теорију? Он почиње са претпоставкама реткости и контуренције; види економију као теорију избора у условима ограничења, он користи теорију цена као суштински део анализе институција, такође види промене у релативним ценама као главну снагу наведене измене у институцијама.

Како овај прилаз модификује или проширује нео-класичну теорију? У циљу модификовања рационалности постулата, придодаје институције као критичко ограничење и анализира улогу трансакционих трошкова као везу између институција и троскова производње. Он проширује економску теорију уграђујући идеје и идеологије у анализу, обликујући политички процес као критични фактор у функционисању економија, као извор разлицитих функционисања економија и као објашњење неефикасних тржишта.

А проширићу ове последње речи неефикасна тржишта због тога што оне означавају важан допринос институционалне економије економији, економској историји и економском развоју. Цоасе је 1960. започео есеј расправом о томе да када не постоје трансакциони трошкови добијају се ефикасна неокласична конкурентна решења. То је због тога што конкурентна структура ефикасних тржишта води групе ка доласку до решења које максимизује тотални приход упркос институционалном уређењу без присуства трошкова. Сада до степена када се ови услови опонашају у стварном свету, они се опонашају јер је конкуренција довољно јака да путем арбитраже и информација апроксимира Цоасе-ове услове за нулте трансакционе трошкове и групе могу реализовати добит из трговине нераздвојиве у неокласичном аргументу.

Али информациони и институционални захтеви неопходни за постизање тог резултата нису велики. Учесници мора не само да имају циљеве, већ и да знају прави начин за њихово постизање. Али, како учесници знају прави начин за постизање својих циљева? Инструментални рационални одговор је да иако

14


учесници могу у почетку имати различите и погрешне моделе, уз помоћ информација и арбитраже учесника, они ће исправити почетне погрешне моделе, казнити оне који одступају од правила и водити преостале учеснике исправним моделима.

Још мањи имплицитни захтев модела науке-о-конкурентним-тржиштима је да, када су трансакциони трошкови високи, тржишне институције буду креиране да наведу учеснике да прикупе неопходне информације које ће их водити исправним моделима. Одатле следи не само да су институције креиране да би се постигли ефикасни резултати, већ и да се оне не могу занемарити у економској анализи јер имају важну улогу у функционисању економије.

Али ово су мали захтеви који се реализују веома ретко. Појединци обично делују на основу непотпуних информација и субјективно изведених модела, који су често погрешни; поткрепљеност информацијама је обично недовољна да би се исправили ови субјективни модели. Институције нису обично креиране да би биле друштвено ефикасне; чешће су оне, или бар формална правила, креиране да служе интересима оних који имају преговарачку моћ да стварају нова правила. У свету у којем не постоје трансакциони трошкови, преговарачка моћ не утиче на ефикасност резултата; али у свету у коме постоје трансакциони трошкови утиче---и она према томе обликује правац дугорочне економске промене.

Тешко је наћи економска тржишта у којима важе услови неопходни за ефикасност. Немогуће је наћи таква политичка тржишта. Због тога што је политика та која одређује и примењује имовинска права, не изненађује то што ефикасна економска тржишта представљају изузетке. Осим тога ако се економија једном нађе на «неефикасном» путу то доводи до стагнације која се може задржати (и током историје се задржавала) због природе трендова. Институционални тренд постоји због мреже спољашњих фактора, економија обима, и допуна које постоје са датом институционалном матрицом. У свакодневном животу појединци и организације са преговарачком моћи као резултат институционалног оквира имају велики значај у очувању система. Трендови се мењају (пример Аргентина-од раста до стагнације у протеклих 50 година или Шпанија од 50-их година XX века). Али преокрет је тежак процес о коме сви ми знамо веома мало—као пример су неуспели напори преокрета у централној и источној Европи. Разлог је тај што још увек знамо премало о динамици институционалне промене и посебно о међуодносу између економских и политичких тржишта. Али видећемо докле ће нас овај аналитички оквир довести.

Иституционална спознајна прича о дугорочној економској промени почиње утврђивањем промењених почетних услова који супротстављају различите групе појединаца. Како су се племена развијала у различитим физичким срединама она су развијала различите језике и, са различитим искуствима, различите менталне моделе да би објаснили свет око себе.До мере у којој су искуства била уобичајена за различита племена ментални модели су обезбеђивали различита објашњења. Језик и ментални модели формирали су

15


неформална ограничења која су дефинисала институционални оквир племена и била преношена са генерације на генерацију као обичаји, забране, митови који су створили оно што ми зовемо културом.

Са порастом специјализације и поделом рада племена су прерасла у државна уређења и економије; различита искуства и знања су веома брзо створила различита друштва и цивилизације са веома различитим степеном успеха у решавању основних економских проблема реткости. Разлог за то је очигледан. Сложеност средине која се повећавала са порастом независности људи и све сложеније институционалне структуре биле су неопходне да би се постигао успех у трговини. Такав развој захтевао је да друштво развије институције које ће дозволити размене у било ком времену и на било ком простору. Али до мере у којој је локално искуство стварало различите менталне моделе и институције респектујући њихов успех, вероватноћа да се створе неопходне институције да би се постигао успех у трговини је варирала. Суштина ове приче је учење које је неопходно организацијама да би опстале. Када би институционални оквири допринели великим зарадама због пиратерије, онда би успех и опстанак организација утицао да се преоријентишу на пиратерију. Када би пак продуктивност растуће активности имала највећу исплату, економија би расла. Не постоји гаранција да ће запажене исплате фаворизовати ове друге у односу на прве и заиста економска историја носи бројна сведочења о економском развоју која представљају изузетак. Дуг развој западног света од релативног заостајања у десетом веку до свог развитка, надмоћности и превласти до 18. века је настао не само због релативних неуспеха у остатку света(нпр. Кина и исламске земље) већ пођеднако и због различитог степена успеха на западу. Шта је кренуло наопако па је довело до неуспеха и што је још важније зашто је тешко то поправити? Објашњење захтева анализу институционалних потреба неопходних да би се остварила продуктивност као у модерној технологији.

Друга економска револуција која је почела у другој половини 19. века била је систематска примена модерних научних дисциплина у технологији и још шире у економским проблемима реткости. За оне економије које су могле реализовати свој потенцијал продуктивност је резултирала у високим стандардима који су били просто незамисливи ранијим генерацијама. Али да би се схватиле предности ове технологије захтева се основно реструктуирање економске активности и више од тога, читавог друштва. Економско реструктуирање укључује реализовање продуктивности на основу специјализације и поделе рада. Bхиле Цхандлер (1977) пронашао је кључне елементе ове трансформације за појединачне фирме, укупне трошкове економија које су координисане и интегрисане трансакционе трошкове-захтев економије широко реструктуирање укључујући развој државног уређења које ће се успоставити и применити законе неопходне за такву интеграцију.

Зашто је такво државно уређење тешко постићи? Обично поређење са теоријом игара разрешава дилему. Заједничка решења у теорији игара су вероватнија ако се игра понавља, када играчи поседују потпуне информације о ранијим деловањима других играча и када постоји мали број играча. Окренућу

16


мало причу; кооперацију је тешко постићи када се игра не понавља или постоји завршна игра, када играчи не поседују информације о другим играчима и када постоји велики број играча. Под таквим околностима добитак од несарадње обично надмашује добитак од сарадње.

Друга економска револуција створила је економски свет који одликују општа тржишта и све присутне карактеристике услова каснијих теоријских игара. Да би се они испунили неопходно је стварање институција које креирају правила и њихова примена да променом резултата наведу на заједничка решења.

Ова анализа тешко да је нова (иако се терминологија можда разликује). Карл Маркс је давно указао да су тензије између организационих императива и постојећих имовинских права били основни извор сукоба и промена. Марксова грешка била је што је он сматрао да је капитализам био тај који није био компатибилан са новом технологијом. У ствари флексибилност политичких и економских институција тржишних економија је била та која им је омогућила да се прилагоде, да реализују захтеве продуктивности друге економске револуције. И, иронично, били су нефлексибилност и ригидност планских економија ти који су их водили у пропаст. Али још увек има много захтева за подешавањем до друге економске револуције. То подешавање захтева потпуну друштвену трансформацију. Општа размена, специјализација и подела рада, значајно смањење трошкова информација и независност широм света захтевају потпуне трансформације у сваком аспекту друштвене организације. Урбанизација, свеприсутни спољашни фактори, несигурност проистекла из међузависности људи и радикална промена традиционалних функција већине основних организација свих ранијих друштава породице је произвела и наставља да производи дубоке модерне социјалне проблеме. Поново је флексибилност политичких и економских инстиуција западних економија та која је, веома лоше, пронашла замену традиционалној улози породице; осигурала појединце; и хватала се у коштац са спољашњим факторима, како факторима средине, тако и друштвеним, који употпуњују економску промену.

Тачно је у економском и друштвеном контексту да се модерни проблеми економског развоја морају узети у обзир. Основи захтев може се исказати сажето. Успешана развојна политика захтева разумевање динамике економских промена уколико тежи да има жељене последице. И динамички модел економских промена захтева као саставни део тог модела анализу државног уређења, јер државно уређење је то које одређује и примењује формална правивила.

Ми још увек нисмо близу таквог модела, али структура која прераста у нову институционалну економију, иако је некомплетна, сугерише на битно различите политике развоја било од политике економиста традиционалног развоја или неокласичних економиста. Економисти који су се бавили развојем су обично третирали државу или као спољашњег или доброћудног учесника у развојном процесу. Неокласични економисти су имплицитно претпоставили да институције (како економске, тако и политичке) нису битне и да би статичка анализа, која се

17


огледа у моделима алокативне ефикасности, требала бити водич политици; то је свођење цена на прави ниво елиминисањем размена и контроле цена. У ствари држава никад не може бити третирана као спољашњи фактор у развојној политици и свођење цена на прави ниво има жељене последице само ако је већ устаљен низ имовинских права и примена који ће затим створити услове тржишне конкуренције.

Пре него што кренемо даље веома је битно да направимо јасну разлику између институција и организација. Институције представљају правила друштвених игара или још формалније оне су ограничења осмишљена од стране људи која гради људска интеракција. Састоје се од формалних закона (статут, опште право и регулативе), неформална ограничења (конвенције, норме понашања, сопствена правила понашања) и примењене карактеристике од оба.

Организације су учесници: групе појединаца везаних заједничком жељом за постизањем циљева. Оне укључују политичка тела (политичке партије, сенат, градско веће, агенције); економска тела (предузећа, трговинске савезе, породичне фарме, кооперативе); социјална тела (цркве, клубове, атлетска удружења); и образовна тела (школе, факултете, центре за стручну обуку). Ове дефиниције поштују пет правила која објашњавају основне карактеристике институционалне промене.

1. Континуирана интеракција институција и организација у економском окружењу, које карактерише реткост и конкуренција, представља кључ економске промене.

2. Конкуренција приморава организације да стално улажу у обучавање и дошколовавање да би преживеле. Врсте способности и знања које појединци и њихове организације захтевају ће обликовати запажање о шансама и изборима који ће битно променити институције.

3. Институционални оквир условљава врсте особина и знања да би се максимизирао добитак.

4. Запажања су изведена из менталних конструкција учесника.5. Економије обима, допуне и мрежа спољашњих фактора институционалне

матрице чине институционалне промене преовлађујуће растућом. Разрадићу ове поставке. Економска промена је свеприсутни, континуирани, растући процес који је последица избора појединаца и предузетници организација је чине сваки дан. Док је огромна већина ових одлука рутинска (Нелсон и Wинтер, 1982) неке укључују промену постојећих «уговора» између појединаца и организација. Понекад поново склапање уговора може бити постигнуто у оквиру постојеће структуре имовинских права и политичких правила; али понекад нове форме уговора захтевају промене у правилима. Обично постојеће неформалне норме понашања воде променама, али ће понекад такве норме постепено бити модификоване или ће нестати. У оба случаја институције се постепено мењају. Промене се дешавају јер појединци увиђају да би прошли боље реструктуирањем (политичким или економским). Извори промењених перцепција могу бити егзогени на пример промена у цени или квалитету конкурентног производа у другој

18


економији која мења запажања предузетника у датој економији у вези профитабилних прилика. Али основни извор промена је учење по предузетницима организација. Док је неко учење резултат радозналости, стопа учења ће одразити интензитет конкуренције међу организацијама. Конкуренција је свеопшта последица реткости и организације у економији ће учити да би опстале. Али степен може да варира и варира. Ако нема конкуренције као резултат монополске моћи, жеља за учењем ће опасти. Стопа учења одређује брзину економске промене, начин учења одређује правац економске промене. Начин учења је функција очекиваних резултата разних врста знања и стога ће одражавати менталне моделе учесника и најбрже се на маргини огледа тежња за очувањем структура у институционалној матрици. Као што је напоменуто раније ако институционална матрица награђује пиратерију (или још општије редистрибутивне активности) више него продуктивне активности, онда ће се настојати да се учи пиратерији. Промена је типично растућа, одражавајући континуирани, свеопшти развој запажања предузетника организација у контексту институционалне матрице коју карактерише мрежа спољашњих фактора, допуне и економије обима међу постојећим организацијама. Штавише како организације дугују своје постојање институционалној матрици, оне ће бити стална интересна група да би осигурала вечност институционалне структуре и тако осигурала свој развојни пут. Револуције се дешавају када се појаве организације са различитим интересима (обично као резултат незадовољства учинком постојећих организација) и основни сукоб између организација над институционалном променом не може се изгладити у оквиру постојећих институционалних оквира.

Једно је описати карактеристике економске промене; друго је преписати прави лек да би се побољшало функционисање економија. Једноставно не знамо како да трансформишемо болесне економије у успешне али неке основне карактеристике институција нам дају наговештаје.

1. Институције су сачињене од формалних правила, неформалних норми и њихових примењених карактеристика и оне су мешавина правила, норми и примењених карактеристика које одређују перформансе економије. Док формална правила могу бити промењена преко ноћи, неформалне норме се мењају постепено. Пошто су норме те које обезбеђују основну «легитимност» било ког скупа формалних правила, револуционарна промена никад није толико револуционарна као што то њени покретачи желе и учинак ће се разликовати од очекиваног. Чак штавише друштва која су усвојила формална правила другог друштва (као што су земље латинске Америке усвојиле устав Северне Америке) имаће веома различите учинке у односу на земљу из које су их усвојили јер ће и неформалне норме и примењене карактеристике бити различите. Закључак је да трансфер формалних политичких и економских правила успешних западних

19


тржишних економија у земље трећег света и источноевропске економије није довољан услов за добро функционисање економије. Приватизација није довољан услов за решавање слабих економских резултата.

2. Политике су те које обликују фухкционисање економије јер оне дефинишу и примењују економска правила игре. Због тога суштина развојне политике мора бити стварање државних уређења која ће креирати и примењивати ефикасна својинска права. Нажалост, истраживања у новој политичкој економији (нова институционална економија примењена на државна уређења) се углавном фокусирају на САД и друге развијене земље. Док ми знамо пуно о особинама државних уређења у земљама трећег света, имамо мало теорија о таквим уређењима. Знамо чак мање о последицама радикалних промена институционалних оквира у земљама централне и источне Европе. Па ипак особине институција описане у претходним поглављима указују на следеће:

a) Политичке институције биће стабилне само ако су подржане од стране организација у чијем је интересу њихово одржање. Због тога је битан део политичке/економске реформе стварање таквих организација.

b) За успешну реформу битно је променити и институције и уверење система јер су ментални модели учесника ти који ће обликовати изборе.

c) Развој норми понашања које ће подржавати и озаконити нова правила је дуготрајан процес и у одсуству таквих измењених норми државна уређења ће бити нестабилна.

d) Док економски развој може да се оствари у кратком року са аутократским режимима, дугорочни економски развој захтева развој владавине права и очување грађанских и политичких слобода.

e) Неформална ограничења норме понашања, конвенције и правила понашања су неопходан (али не и довољан) услов за добро функционисање економије. Друштва са нормама повољним за економски развој ће некад просперирати чак и са нестабилним и лошим политичким правилима. Кључ је степен до кога се примењују лоша политичка правила. Знамо веома мало о развоју идеолошких система и последичним неформалним ограничењима иако је јасно да религије чине основну компоненту идеолошких система.

Адаптивна пре него алокативна ефикасност је та која би требала да буде водич политици. Алокативна ефикасност је статички концепт са датом групом институција; кључ за наставак са добрим функционисањем економије је прилагодљива институционална матрица која ће се подесити у случају технолошког развоја и демографских промена као и у случају шокова система. Основна карактеристика је стварање стабилног државног уређења са комплементарним нормама. Успешни политички/економски системи су развили такве карактеристике током дугог временског периода. Знамо веома мало о томе како створити такве системе за кратко време или заправо да ли их је могуће створити у кратком временском периоду. Какогод није сигурно да ли су државна уређења која ће произвести алокативну ефикасност увек прави лек за болесне

20


економије. Ефикасна државна уређења за које је уочено да су неправедна изазваће политичке реакције које ће зауставити или окренути ток ефективних реформи. Не постоји већи изазов са којим се данас суочава научник друштвених наука од развоја динамичке теорије друштвене промене која ће испунити многе празнине у досадашњим анализама и омогућити нам да разумемо адаптивну ефикасност.

3. Институционалне промене као претпоставка развоја малих и средњих предузећа

Искуства у управљању развојем малих и средњих предузећа (МСП), њихов број, позитиван утицај на раст друштвеног производа и националног дохотка, високо релативно учешће запослених МСП у укупном броју запослених у високоразвијеним земаљама, на једној страни, и недостатак финансијских средстава и времена, као најважнијих производних ресурса

У нашој земљи, на другој страни, указују да стратешки циљ Србије треба да буде управљање развојем МСП. Држава директним и индиректним мерама подршке утиче позитивно на окружење МСП–а како би се обезбедило испуњење напред дефинисаног стратешког циља. Окружење за МСП представља: држава влада, локална управа, привредне коморе, универзитети, институти, разне асоцијације и фирме које се баве консалтингом, едукацијом и пружањем других видова помоћи. МСП се удружују у асоцијације и формирају своје клубове. Рад се посвећује снимању односа окружења према управљању развоја МСП и антиципирању неких предлога за развој оптималног интеракцијског односа МСП–а и окружења. Закључци који се изведени, добијени су генерализацијом, дедуктивном методом анализе писаног материјала, интервјуом, бенцхмаркинг анализом и компаративном анализом са развијеним земљама.

3.1 Улога и значај малих и средњих предузећа

Привреду бивших социјалистичких земаља, укључујући и СФРЈ, карактерисао је, са једне стране, релативно висок степен концентрације производње, капитала и радне снаге у малом броју великих предузећа и, са друге стране, апсолутно и релативно маргинални значај малих и средњих предузећа (МСП). Њихов мали број и безначајни допринос укупном привредном развоју је један од основних структурних проблема наведених земаља. У економској литератури овај проблем добио је назив "социјалистичка црна рупа." Сва

21


истраживања тржишне структуре привреде у високоразвијеним земљама указују да је уравнотеженост између великих, малих и средњих предузећа битан фактор усклађеног привредног развоја и степена њене ефикасности а, такође, и услов оптималне искоришћености производних капацитета. Стога је у транзиционом периоду бивших социјалистичких земаља, поред власничке трансформације, важан и процес структурног усклађавања привреде према величини предузећа. На висок степен концентрације у индустрији СРЈ, у односу на величину тржишта и степен развијености, утицали су бројни економски и неекономски фактори наслеђени из претходног периода. Економско–политички услови привређивања, карактер власништва (доминација државне и друштвене својине) и развојне стратегије индустрије, са приоритетима на производњи хране, енергије и сировина, у периоду егзистирања СФРЈ, погодовали су развоју већих индустријских капацитета. Процес концентрације производње, капитала и радне снаге снажно је подстицан административно–политичким мерама државе и политичког апарата владајуће партије. Формирању крупних предузећа допринели су начин и структура средстава за финансирање инвестиција (бесповратно буџетско финансирање до 1954. године, кредитирање из средстава ДИФ–а до 1965. године, инострани кредити током седамдесетих година). и распад СФРЈ знатно је допринео високом степену концентрације индустрије на територији СРЈ. То се првенствено односи на предузећа у енергетско–сировинским гранама која су покривала целу територију СРЈ, као и на југословенски оријентисана предузећа чији су организациони делови у великом броју били лоцирани у другим областима који су распадом СФРЈ остали у отцепљеним републикама. Због тога су се поједини индустријски капацитети у СРЈ, не својом вољом, већ због усвојене и примењене стратегије развоја, нашли у монополском или дуополском положају (железаре–црна металургија; природни монополи: вађење нафте и природног гаса и рудници; производња деривата нафте и гаса; производња дувана; производња путничких аутомобила; производња телевизора и друге електронске опреме, производња неких прозвода беле технике и др.). Најчешћи примери чистих монопола у СРЈ јављају се у јавним делатностима, међу јавним предузећима у државној својини на републичком и локалном нивоу: електропривреда, пошта, телеком, јавна комунална предузећа. Она имају моћ, иако су под државном регулативом, да утичу на цене, на обим производње својих производа и услуга, за које, по правилу, не постоји одговарајући облик супституције, немају конкуренцију, док је тзв. Експлицитна цена улаза (напр. висока инвестициона улагања) представљала баријеру уласка других привредних субјеката на њихова тржишта. С друге стране владајући апарат и ствара монополе како би могла да контролише и утиче на пословање предузећа. Са отвореним процесом власничке трансформације у правцу јачања приватног сектора у привреди СРЈ, либерализацијом прописа за оснивање и рад нових приватних предузећа, променом развојне стратегије и конципирањем нове активне економске и развојне политике, који ће довести до повећања општег нивоа развијености

22


индустрије, створиће се основне претпоставке за покретање нових процеса, супротно пракси у бившој СФРЈ. Очекује се да ће он омогућити успешно превазилажење наведеног проблема у структури организације индустријске производње Србије и Југославије. (у високоразвијеним земљама постојали су и постоје антимонополски закони). 2) Супротно бившим социјалистичким земљама, високо учешће малих предузећа у структури привреде високоразвијених земаља и њихово интензивно повећање почев од 1970. године, указује на економске предности које проистичу из њихових техничко–технолошких и економских карактеристика. Најважније предности МСП су:

боље коришћење материјалних и људских ресурса; већа флексибилност и динамичност на подстицање који долазе са тржишта

или од нове технологије. Брже реагују на промене тражње изазване технолошким и коњуктурним променама: примену нових материјала И технолошких поступака; промену производних програма у време пада коњунктуре; брзо реагују на захтеве тржишта у погледу квалитета производа и проширивању асортимана производа; брзо реагују на праћење нових модних трендова и др; велика прилагодљивост променама, која је резултат развоја иновативне активности и способности предузетника за брзу примену иновација (производа, процеса, сировина и услуга), нове технологије, кноw– хоw и запошљавања стручних кадрова; улагањем у нову производњу И стручне кадрове, већом специјализацијом производње, бржим технолошким променама и применом савремених метода управљања обезбеђују већу ефикасност и конкуретност на домаћем и иностраном тржишту; доприносе расту физичког обима производње, ДП и НД; смањују потребу за увозом, јер се претежно оријентишу на домаће изворе сировина и енергије, чиме позитивно делују на стање спољнотрговиског биланса земље; често користе нус продукте и отпатке великих фирми, као своје сировине, чиме смањују еколошке загађивање природне средине; обезбеђују самозапошљавање чланова породице и ангажовање сопствених средстава за финансирање производње; доприносе отварању нових радних места и расту запослености у привреди, услед развоја кооперантских односа са великим фирмама, њиховог великог броја и често наглашеног радно–интензивног карактера производње; апсорбујући радну снагу отпуштену услед модернизације, аутоматизације и компјутеризације, доприноси бржем развоју, структурним променама и прилагођавању великих компанија; смањујући степен незапослености ублажавају социјалне напетости и представљају важан амортизер потенцијалних друштвених проблема; утичу на платежно способну тражњу и одржавање одређеног нивоа потрошње становништва; због своје организационо– производне и технолошке флексибилности, као и малог броја запослених радника, банкротство или ликвидација ових предузећа не доводи до социјалних проблема и потреса.Ови и други разлози указују на неопходност пружања помоћи МСП од стране државе, директном интервенцијом или мерама индустријске политике, на такав начин да се не угрози њихова аутономност а да се подстакне предузетништво и

23


динамичан развој. Државе развијених земаља примењују бројне мере за подстицање МСП, често међусобно веома различите. Ове мере, по правилу, се остварују посредством одређених државних органа (најчешће агенција) који пружају директну помоћ малим предузећима. Посебни облици подстицаја остварују се мерама економске и индустријске политике.Мере директне подршке и помоћи углавном се односе на:

1) пружање консалтинг услуга и помоћи у руковођењу 2) одржавање курсева и семинара за стручно оспособљавање кадрова из

области предузетништва, менаџмента и административних послова (књиговодства, правне И пореске регулативе и др.)

3) публикацију одређених приручника и упутстава 4) смањивање административних поступака и пружање помоћи при оснивању

предузећа 5) пружање услуга и погодности при обезбеђивању локација, куповини

земљишта, куповини и изградњи објеката за обављање делатности и др 6) пружање пословних информација и савета, бесплатно или по приступачним

ценама 7) пошто малим и средњим предузећима приступ тржишту капитала често није

могућ, у неким земљама држава формира посебне фондове или банке за финансирање почетног капитала и пружање гаранције приватним банкама за доделу кредита малим предузећима. a) У оквиру мера макроекономске политике главни вид подршке односи се

на унапређење и одржавање конкурентске способности предузећа. Од мера из области пореске политике најчешће се примењују:

1) ослобађање пореза на добит у целости или до одређеног износа у почетној години рада

2) пореске олакшице у виду смањивања пореске основице за: а) реинвестирану добит у нову технологијуб) промоцију и подстицање извоза и ц) школовање кадрова

3) ослобађање пореза за новозапослене раднике одређених врста занимања и година старости, порески кредити за трошкове И&Р.

У области кредитно–монетарне политике веома је заступљена пракса одобравања кредита по нижим каматним стопама од важећих на тржишту капитала, умањење сопственог учешћа и дужи граце период. У неким земљама отварање предузећа за производњу производа из области високе технологије подстиче се бескаматним кредитима, државним субвенцијама или директним државним финансирањем посебних програма. Међутим, и поред свих наведених предности које се односе на МСП, треба имати увиду да успешне велике корпорације у високоразвијеним земљама света, кроз кооперантске односе, представљају основне полуге привредног развоја, имају лакши приступ екстерним изворима финансирања, мању зависност од финансијских институција и већу економску самосталност.

24


Такође, већа постојаност повећава могућност приступа кредитима намењених ризичним улагањима и могућност повезивања са државним сектором. Наша велика предузећа, која би остала после завршетка процеса власничке трансформације, морала би претходно да претрпе потпун реинжињеринг, који првенсвено подразумева њихову финасијско производну консолидацију, дефинисање новог савременог управљачког концепта и избор менаџерског кадра, који би својим ентузијазмом, знањем и идејама реализовао усвојени концепт. (Данас у СРЈ 1130 великих предузећа, која чине мање од 2% укупног броја предузећа, запошљава око 57% радника и остварује око 87% губитака у привреди).

3.2 Улога државе у управљању развојем МСП-а

Слично као у високо развијеним земљама, држава у Србији и СРЈ треба директно и индиректно да помаже развој МСП. Директна помоћ државе огледа се, пре свега, у системским променама, доношењу закона, оснивању агенција за развој МСП–а, које имају задатак да пружају консалтинг услуге, стручнуо–техничку, економску и правну помоћ, истражују факторе који повољно и неповољно утичу на развој истих, мере њихов утицај и предлажу држави ефикасна решења и оптималне системске промене. Такође, држава треба да подстиче оснивање и развој Центара за мала и средња предузећа при универзитетима, колеџима и високим школама, а мерама макроекономске и развојне политике посредно да стимулише њихово оснивање, раст и развој, посебно у сфери материјалне производње. Да би управљање развојем МСП у нашој земљи било успешно, поред наведеног, Влада мора претходно да обезбеди политичку, правну и економску стабилност земље, да гарантује правну сигурност својине и да изврши системске и институционалне промене. Економска стабилност земље подразумева ниску стопу инфлације, релативно стабилан курс националне валуте, фискалну и монетарно–кредитну политику која стимулише развој МСП, враћање поверења у банкарски систем, ефикасан оперативан банкарски систем, усклађено и ефикасно функционисање платног промета итд . Системске промене се огледају у промени законске регулативе која би се позитивно одразила на развој МСП. Законска реформа подразумева либерализацију, унификацију и хармонизацију домаће законске регулативе са законском регулативом ЕУ. Влада има две могућности и то: да у склопу постојећих закона укључи нове чланове који подстичу развој МСП или да предложи нов Закон за управљање МСП. (Управо је из скупштинске процедуре повучен Закон МСП, што наводи на закључак да се Влада тренутно определила за први концепт, који захтева превише времена, имајући у виду да се у овом моменту у оптицају налази преко 30 закона који се директно и индиректно односе и на развој МСП).

25


Институционалне промене подразумевају и преиспитивање рада већ постојећих институција и формирање нових које ће позитивно утицати на остварење стратешког циља. Постојеће институције, ово се нарочито односи на привредне коморе, биле су, а и сада су неефикасне и не испуњавају циљеве због којих су основане. (Усвојен је Закон о привредним коморама).Главни недостатак наших привредних комора представљао је непостојање одговарајућег менаџмент концепта, недостатак стратегијског управљања и стручног кадра који би све ово требало да осмисли и реализује. Услед наведеног, коморе и остале институције система, морају да претрпе потпуни реинжињеринг– радикалну промену система и процеса. У формирању Агенције, као посебне институције за управљање развојем МСП, у овом моменту су у оптицају два паралелна концепта. По првом концепту Влада је уредбом основала Централну агенцију за развој МСП и три регионалне, чији је задатак да врши едукацију постојећих и потенцијалних предузетника и трансфер финансијских средстава намењених развоју МСП. (Агенције су биле повезане са Фондом за развој и у сарадњи са њим су под повољним условима давале кредите). Наведене агенције су основане средином године и још нису почеле да дају прве позитивне резултате, а усвојен је и спроводи се и други концепт у развоју институција за управљање развојем МСП. У сарадњи и уз помоћ Европске агенције за реконструкцију (ЕАР) треба да се формира републичка Централна агенција за развој МСП, чији је задатак да координира и усмерава укупне активности у сфери развоја МСП. На регионалном нивоу предвиђа се формирање седам агенција, као самосталних правних лица. Њихов задатак је развијање приватног предузетништва на одговарајућем подручију. У оснивању регионалних агенција могу да учествују локална управа, привредна комора, бизнис клубови, финансијске институције и слободне невладине организације (Закон о агенцијама је усвојен). Агенције имају задатак да едукују и пружају консалтинг услуге, стручно-техничку, економску и правну помоћ, услуге пословне информисаности, истражују факторе који повољно и неповољно утичу на оснивање и развој истих, мере њихов утицај и предлаже држави оптимална решења и оптималне системске промене. (У прве две године се агенције финансирају углавном из донација, а после би у зависности од успешности пословања требало да постану самостална предузећа.) На основу досадашњег паралелног концепта формирања агенција не зна се, а не може се ни наслутити, да ли је већ формирана Централна агенција главна и за овај други концепт и шта ће бити са већ формираним регионалним агенцијама. Оне још увек егзистирају.

3.3 Однос универзитета према МСП

26


Функционисање и развој универзитета у односу на МСП анализирано је на основу важећих наставних планива и програма факултета економског усмерења. Анализирани су наставни планови и програми следећих државних универзитета: Економски факултет Београд, Ниш, Крагујевац и Суботица и приватних универзитета: Европски универзитет за интернационални менаџмент и бизнис–ЕУ Београд и Универзитет "Браћа Карић." На основу свеобухватне анализе презентирамо само важније закључке: државни факултети су се показали као статични, нефлексибилни и неадаптибилни, јер углавном, тек у последње време приступају оснивању смерова за менаџмент. У оквиру тих смерова један или два предмета се односе на управљање малим и средњим предузећима. Изузетак представља Економски факултет у Крагујевцу који има посебно усмерење – Предузетништво на смеру Општа економија и смер Менаџмент (основан пре пет година). Проблем је да на подсмеру предузетништво нема уписаних студената, што је резултат, између осталог, и недовољног маркетиншког приступа у управљању развојем факултета. Ниједан државни факултет нема формиран Центар за развој МСП (ЦМСП). Економски факултет у Београду је, у претходном периоду, предузимао неке акције у том смеру, а недавно је формирао Центар и усвојио концепцију његовог развоја.

Друга два приватна факултета од свог оснивања, Браћа Карић (1992.) и ЕУ Београд од пре десет година (признат од стране државе у 2000.год.), имају посебне факултете за мали бизнис и за предузетништво. Посебни проблеми државних факултета представљају велики број студената и мали број наставног кадра професора и асистената. (На Економском факултету у Београду један професор опслужује преко хиљаду студената. На неким факултетима важи правило, усвојено статутом, један професор један предмет). Проходност студената из године у годину се погоршава (у просеку само око 30% студената завршава студије), а просек студирања износи преко 8 година. Наставни планови су, по правилу, неадаптибилни и не прате савремена кретању економској теорији и пракси. Често су резултат и односа снага редовних професора. На државним факултетима још увек није уведено управљање системом квалитета и у складу са тим анализа, мерење и побољшање њихових најважнијих процеса. (Ово се нарочито односи на анкетирање сатисфакције заинтересованих страна, како би се утврдиле могућности за побољшање процеса и повећала њихова ефикасност.) Педагошки и техничко–технолошки методи извођења наставе, по правилу, су застарели, уз одсуство чвршће повезаности економске теорије и праксе и др. Наведени проблеми углавном не важе за приватне универзитете.

Њихови наставни планови и програми прилагођени су стандардима ЕУ, конципирани су тако да могу да одговоре потребама формирања савременог менаџера за МСП. Рад са студентима обавља се у малим групама и у непосредном контакту са професорима. (Велики број професора је ангажован са државних факултета у чијем формирању нису учествовали приватни факултети.) На овај начин се акценат ставља на индивидуални развој, али се, такође, води рачуна о принципима уклапања у тимски рад и развијања интерперсоналних

27


вештина. У току студија стручна пракса студената је обавезна И организује се у земљи и иностранству. Шта би требало урадити на државним факултетима да би се помогло развоју МСП? Прво, треба да се формирају смерове за предузетништво И менаџмент на којима би се образовали стручни кадрови, који ће касније управљати развојем МСП–а. Друго, треба да се формирају Центри за МСП, који би били повезани са Агенцијама. У односу са њима Центри би имали експертску улогу. Такође би, у директној комуникацији са МСП, помагали у: управљању, решавању проблема, истраживању и образовању.

3.4 Анализа односа локалне управе и МСП-а

Анализа односа локалне управе и МСП вршена је на основу емпиријске анализе трендова досадашњег развоја наведеног односа у неколико градова Србије. Раст НД пер цапита, шесдесетих и седамдесетих година, утицао је на развој свих видова потрошње. У том периоду оснивају се и развијају велика индустријска предузећа. Њихов развој позитивно је утицао на убрзани развој и осталих предузећа, кооперативе гиганта. Поједина велика индустријска предузећа су била носиоци привредног развоја читавих региона, па и Југославије у целини. Данас се она, заједно са својим кооперантима, налазе у великим тешкоћама. Највећи проблем у овом моменту је: како обезбедити потребна финансијска средства за покретање њихове производње и развој и запослење економског и технолошког вишка запослених радника економски еродираног друштвеног сектора? С друге стране, наведени проблеми и недостатак финансијских средстава и подршке за неопходне инвестиционе пројекте, који обезбеђују даљи потребни технолошки развој, утицали су, у последњих неколико година, на стварање и нагли развој МС приватних производних и непроизводних предузећа. У том смеру деловао је и процес приватизације. (У последњој деценији број МСП повећан је у СРЈ за четри пута, са 18075 у 1990. на 74430, утврђено је према броју предатих завршних рачуна. У структури укупног броја, удео МП повећан је на 95,4%, а средњих и великих на 3,4%, односно 1,2. Око 88,5% МП налази се у приватној својини, 20% средњих и 6% великих. Око 48% средњих предузећа налази се у друштвеној и 30% у мешовитој својини, а великих преко 50% у друштвеној и државној и 40-45% у мешовитој. Учешће МП у ДП Србије износило је 1998. око 40%). Емпиријска анализа у различитим градовима Србије указује да се јављају два случаја. Први случај је карактеристичан за неразвијене градове (нпр. Крагујевац са ДП од око 560 ДМ по становнику и НД који је у 1999. износио 50% просека Југославије) у којима постојећа приватна предузећа нису у могућности да апсорбују технолошки вишак запослених друштвених предузећа града. Други случај је карактеристичан за развијеније индустријске центре Југославије у којима је индустријска традиција, повезана са природном инвентивносћу локалних

28


кадрова, резултирала развојем предузетништва већ у раним 70-тим годинама (Чачак, Г. Милановац, Крушевац). Велики број МСП апсорбовала су технолошки вишак запослених из великих државних предузећа. Шта у овом моменту може да уради локална управа? У ранијем периоду системски закони били су потпуно неповољни за локалну управу и нису остављали довољан маневарски простор и слободу акција локалној управи. Сва финансијска средства прикупљена фискалним и парафискланим инструментима сливала су се у центар државе, док је локална управа добија њихов мањи део. (У жаргону овај процес назван је београдизација Србије.) У надлежности локалне управе била је, а и сада је, само комунална делатност. Сви видови контроле и инспекције још увек припадају републичкој и савезној управи. Са великим оптимизмом очекиван је закон о локалној управи који је, како је обећавано, требало да обезбеди већи степен аутономије локалној управи. Међутим, у предлогу новог закона, који је повучен из скупштинске процедуре, нису предвиђена значајнија финансијска средства, а самим тим и проширење економске самосталности локалне управе. У међувремену скупштине појединих градова основале су посебан Фонд ради обезбеђења средстава и других услова за подстицај развоја МСП. Средства Фонда додељују се у виду кредита и користе у складу са одређеним правилима (у којима нису доминантни економски критеријуми) према програму и финансијском плану Фонда. (Фонд града Крагујевца располаже врло скромним средствима и до сада је расподељено само 50000 динара. До сада су дата само два кредита за развој приватног предузетништва. Фонд Града Чачака је празан и досада није дат никакав облик кредита И субвенције МСП). Међутим, локалне управе градова, углавном су схватиле, да мора да успоставе чвршће везе са МСП–а . У том првцу до сада су предузимане следеће мере:- формирани су ресори за МСП и при њима савети за развој приватног

предузетништва;- локална управа директно учествује оснивањем регионалних агенција за

МСП-а;- снима се постојеће стање и то: снимају се неискоришћени капацитети

државних предузећа, који се могу уступити другима на коришћење уз одређену накнаду; доносе се и усвајају планови за изградњу нових индустријских зона и уређење и доградњу вец постојећих; врши се анализа и груписање предузећа према делатностима и према својини, како би се утврдиле дефицитарне гране И како би се оптимално, планираном акцијом, различитим субвенцијама, помагала предузећа дефицитарних грана и производа; анализира се пословање приватних предузећа и успоставља се планска интеракцијска веза са најуспешнијима, итд.

Поред наведених мера, локална управа треба да:- иницира успостављање интеракцијске везе предузетника са Фондом за

коришћење грађевинског земљишта како би се омогућило да се обавезе према Фонду могу измирити у више рата и граце периодом, не рачунајући цену прикључака за електричну енергију и остале комуналије. (У овом

29


моменту само доприноси Фонду у Крагујевцу износе око 50000 ДМ, без прикључака);

- изнађе могућност за изградњу индустријске зоне и хала које би се приватницима давале на коришћење уз економско прихватљиву закупнину;

- уради програме за оснивање и развој МСП. Ово се нарочито односи на градове код којих су се проблеми великих индустријских гиганата решавали према специјалном програму Владе (пр. Застава), како се не би догодило да радници и њихове породице који су добили отпремнину (за сваку годину радног стажа 200 ДМ), после неколико месеци, када потроше отпремнину за личну потрошњу, постану социјални случајеви града. Програми треба да се односе на предузећа– један човек.

- при локалној управи треба да формира канцеларија за помоћ при оснивању новог предузећа, која би прикупила сва потредна документа. Обавезно треба смањити број тражених докумената. (Сада је потребно прибавити преко 30 докумената и дужина периода оснивања предузећа је преко 6 месеци).

3.5 Улога финансијских институција у управљању развојем МСП

У претходном десетогодишњем периоду могућности за добијање инвестиционих кредита која су користила МСП биле су ограничене. У овој години су пословне банке, НБЈ, Влада, Фонд за развој Републике Србије и агенције за развој МСП Владе, на основу програма фонда, обезбеђивали средства за кредитирање појединих предузетничких подухвата и развојних програма. Анализом конкурсног материјала уочава се да су различити приоритетиу кредитирању, различите минималне висине кредита, различите каматне стопе и различити периоди добијања кредита.

Републички фонд за развој најсолвентнијих пословних банака, Влада у сарадњи са НБЈ, Фонд за развој и пословне банке обезбедили су средства у висини 100 милиона ДМ, како би позитивно утицали на покретање производње предузећа за која њихове пословне банке гарантују да имају позитиван бонитет. Пословне банке су обезбеђивале половину тих средстава.

Приоритет је производни програм са извозном оријентацијом. Међутим, услови за добијање кредита су изузетно неповољни; хипотекарни кредит, минимални износ кредитне подршке је 100000 ДМ, рок враћања је само шест месеци, уз каматна стопа 9%. Од свих пословних банака само је Новосадска банка давала кредите.

Републички фонд за развој је, самостално или преко владиних агенција, такође кредитирао привреду. Услови за добијање кредита су доста повољни и различити, а зависе од нивоа развијености региона. Приоритети се дефинишу у зависности од специфичности региона и од усвојене регионалне политике Владе. (За Крагујевац су приоритети били следећи: запослени групе Застава који покрећу

30


предузетнички подухват, пољопривредна домаћинства, занаство и домаћа радиност и МСП) Кредити су се давали са роком враћања од 1до 5. година, са граце периодом 6 до 12 месеци и каматом од 5% на годишњем нивоу за неразвијена подручија (Трговиште, Бујановац,...), до 9% за остала (Крагујевац). На овај начин Влада је желела да помогне, како развоју неразвијених региона, исто тако и оснивању (до 300000 ДМ) и развоју (до 150000 ДМ) МСП. У високоразвијеним земљама изузетно је популарно крадитирање МСП преко микрофинансијских организација. Микрофинансијске организације су се развиле седамдесетих година у циљу кредитирања најугроженијих слојева становништва. Циљеви микрофинансирања су различити: преструктурирање привреде од непродуктивних ка профитабилним привредним делатностима: од великих непродуктивних гиганата ка профитабилним МСП; развој неразвијених региона; омогућује се лицима којима су класични кредити недоступни или неповољни да обезбеде почетне предуслове за развој приватног бизниса, едукација лица који желе да се баве бизнисом у областима рационалног, ефикасног, економичног и одговорног пословања, које је засновано на принципима тржишне економије. Организација и принципи пословања микрофинансијске организације су иста као и код свих осталих финансијских организација. Активности које обављају микрофинансијске организације су следећи: активности додељивања кредита, едукација и организација кадрова у оквиру одговарајућих курсева за микрофинансирање, консалтинг активних и потенцијалних клијената и повезивање клијената у циљу сигурнијег, профитабилнијег пословања, раста и развоја. У првој фази пословања микрофинансијска организација се финансира из средстава донација, у другој из средстава која су добијена од донатора под повољним условима и средстава добијених на основу профитабилних активности, док се у трећој фази трансформише у тржишно профитабилну организацију.Процес одобравања кредита је исти као и процес одобравања кредита код било које друге финансијске организације и подразумева следеће фазе: прикупљање података на стандардизованим формуларима, обраду пројекта (техно-економску анализу изводљивости пројекта) и процену карактера клијента. Услови давања кредита и обезбеђење повраћаја кредита су доста блажи, а висина кредита креће се од 500 ДМ до 5000 ДМ, са унапред дефинисаним граце периодом и повољном каматом. Кредити се често дају и без камате зависно од унапред дефинисаних циљева. Пракса пословања микрофинасијских организација се показала врло успешном, и у зависности од интересовања високоразвијених земаља света за донације, било би добро формирати исте на територији Србије. У Србији почетком 2001. године пословала је само једна микрофинасијска организација – (Microfins из Београда; годишња камата је око 30%).

31


3.6 Анализа циљева и заједничких акција асоцијациа приватних предузетника

Закључци анализе постојећег стања и рада асоцијација вршени су интервјуисањем челних људи удружења, анализом њихових статута, а закључци о њиховима акцијама изведени су анализом њихових писаних извештаја са састанака. Различити су стратегијски циљеви удруживања и на основу анализе главног стратегијског циља може се уопштити да постоје три типа удружења приватних предузетника.

Први тип удружења обично је основан од стране кооперативних, производних предузећа. Њихов стратешки циљ оснивања је заједнички, организовани наступ на тржисту. Удружења су изузетно снажна, броје до 25 чланова, без намере за даљу експанзију. Чланице удружења се одликују следећим карактеристикама: наглашена инветивност, опредељеност према развоју и расту, огромно производно искуство. Разлози за формирање ових удружења су: обезбеђење пласмана и успешан трансфер заједничких и појединачних производа на домаћем и иностраном тржисту; трансфер потребног материјала и компоненти за обављање појединачне и заједничке производње;оснивање заједничких предузећа; управљање заједничком производњом и заједнички организовани, управљачки маркентишки оријентисани наступ на домаћем и страном тржишту.

Друга врста удружења обухвата велики број чланица преко 100 и представљају огранак републичког удружења УНИЈА Србије. Основни разлог оснивања овог удружења је формирање хомогене целине која ће заједнички, удружено, организовано и управљачки наступати и формирати свој однос у окружењу према другој страни (државним органима и институцијама и другим институцијама–наглашено је финансијским институцијама) и према датим условима и настајућим проблемима, борити се, бранити и штитити своје интересе. Основни стратешки циљ овог удружења је: квалитативни И квантитативни развој удружења–масовност и јачање унутрашњих интеракцијских веза између чланица, како би се остварили остали стратешки, тактички и оперативни циљеви и решили други проблеми. Удружење је организовано у хомогене целине; фирме су груписане према делатностима, а први члан у групи је уједно и њен координатор.

Трећи тип удружења има за основни циљ удруживања стварање елите, али само у првој години удруживања. Касније се, кад мало ојачају и кад се стекне поверење у остале чланове удружења, тај циљ претвара у удруживање услед јаког, сопственог економског интереса. Сва удружења имају Управни одбор. Остали стратешки, тактички и оперативни циљеви и делатност су исти или слични за сва удружења.Да би обезбедила успешан развој и раст својих чланица, удружења би требало да ураде следеће:

32


- морају да буду независни од владе, владиних институција и политичких партија. Интиресантно је да искуства показују да се приватни предузетници пре опредељују за политичку варијанту, него за заједнички економски интерес удружења. У нашим условима то је и разумљиво, јер припадност некој партији омогућује и даје примат при задовољењу економских интереса;

- да формирају свој заједички wеб–сајт који би давао корисне, основне информације о свим чланицама; врсти производа који производе, броју запослених; производном програму итд.;

- да формирају заједничку базу података у којој би се налазиле све информације о предузећу, а које не представљају пословну тајну за то предузеће; информације о производном програму; броју запослених, производним капацитетима; намери да се шире, добављачима, итд.;

- да преко интернета испитају веб сајтове других удружења у високоразвијеним земљама света и да покушају да се повежу у кластере и дистрикте;

- да са одабраним предузећима из одабраних кластера и дистрикта ураде бенцхмаркинг;

- да на нивоу Србије формирају заједички тим експерата правника, који би испитали законе ЕУ и на основу те анализе, поштујући специфичности наше земље, предложе држави стандардизацију, хармонизацију и синхронизацију уредби и закона са законима ЕУ;

- да се повежу са мултидисциплинарним тимом експерата, независних од владе и владиних институција, који би имали саветодавну улогу и који би, са аспекта интереса управљањем развоја МСП, указивали председништву предузетника на рационалне друштвено–економске мере;

- да формирају на нивоу Србије председништво предузетника, (један представник предузетника региона) потпуно назависног од владе и владиних институција, које би првенствено имало задатак да преговара са владом о правним, фискалним, кредитно - монетарним и другим решењима.

4. Институције и њихова улога у процесу транзиције

Неокласични модел карактерише неоспоран оптимизам. Привреде конвергирају ка њиховој заједничкој дугорочној трајекторији раста и само баријере могу омести то кретање, посебно оне наметнуте приватним предузетницима. Унутар таквог аналитичког оквира, централне тачке економске политике усмерене на елиминацију тих баријера у тразиционим привредама биле су: либерализација, приватизација и демократизација (тзв. транзиционо тројство.), подржане политиком. Важингтонског консензуса. (стаблизација цена, заоштравање буџетског

33


ограничења, уравнотежење буџета, успостављање макроекономске контроле путем монетарне политике, и стабилан, али слободан, девизни курс). Иако на кратак рок могу да се јаве потешкоће и значајни социјални трошкови, примена ове политике неизоставно воид одрживом расту. Веза је потпуно јасна: раст започиње и конвергенција је загарантована.Искуство транзиционих привреда не уклапа се у овај модел. Са становишта успеха у процесу трансформације ове земље можемо разврстати у три групе:

прву групу чине земље код којих је економски раст имао облик Ј-криве. Ове земље (Пољска, Словенија) су након почетног, релативно кратког економског опадања успоставиле стабилну путању раста према.ујући ниво производње из 1989. године;

другу групу чине земље код којих су перформансе раста имале облик у-криве. Код ових земаља (Словачка, Мађарска, Чешка) иницијални економски пад био је много више изражен али крајем последње декаде двадесетог века долази до потпуног економског опоравка и достизања нивоа друштвеног производа пре транзиционог процеса;

и најзад, трећу групу чине земље код којих економски раст прати путању л-криве.

Код ових земаља пад производње у иницијалној фази транзиције био је праћен спорим и то само делимичним опоравком. Према расположивим подацима овој групи, између осталог, припадају и земље југоисточне Европе. Пад производње у овим земљама био је велики и до 2000. године ове земље нису успеле да достигну ниво производње из 1989.Све земље у транзицији укључујући и оне најуспе.није (попут Пољске и Словеније) у иницијалној фази суочиле су се са неочекиваним али изузетно снашним падом друштвеног производа. Трајање и дубина рецесије са којом су се суочиле земље у транзицији довели су у питање сврсиходност економске политике конципиране у складу са принципима тзв. Вашингтонског консензуса. Као најчешћи аргументи против примене оваквог концепта у литератури се наводи:- да овај приступ у потпуности занемарује иницијалне услове;- да не поклања довољно пажње чињеници да метод којим се тржиште уводи

детерминише начин његовог функционисања у будућности;- да занемарује комплексност економског система, тј. повезаност економије,

политике и културе;- да у потпуности занемарује важност институција, формалних и неформалних

правила и механизама њихове реализације;- да неокласична теорија која се налази у основи Вашингтонског консензуса

пренаглашава важност тржишта а занемарује присутност тржишних грешака;- и на крају, као важан приговор истиче се да ништа не говори о социјалним

трошковима његове примене.Изненађујући резултат у процесу транзиције допринео је јачању теоријског приступа који наглашава важност институција за успешно функционисање тржишне привреде. Под институцијама се подразумевају разнородни психолошки,

34


правни, морално-етички феномени и њима одређене различите друштвене, социјалне и економске категорије. Оне се тичу друштвених односа и могу се дефинисати као правила игре у друштву, односно као скуп ограничења која структуришу политичку, економску и социјалну интеракцију. Институционални поредак у дру.тву обухвата формалне и неформалне институције чији је главни задатак да олак.ају одвијање друштвеног живота. У формална правила убрајају се устави, статути, обичајно право, законски и други прописи. Формалне институције одређују политички сyстем (структуру власти, грађанска права, управљачку структуру), економску структуру (својинска права, уговоре), механизам и систем принуде, односно институције које обезбеђују њихово поштовање (судство, полиција). Транзициони процес подразумева напуштање формалних институција социјалистичког система и увођење нових, потпуно прилагођених потребама тр.и.не привреде. Развој институција тржишне привреде, међутим, не исцрпљује се само у промени формалних правила. Нова формална правила суочавају се са неформалним институцијама које су резултат старих вредности и навика и одраз прошлости. То значи да промена формалних правила неће бити довољна за остваривање жељеног циља уколико није праћена адекватном променом у моделима понашања економских актера. То намеће потребу да креатори промена уваже чињеницу да неформална ограничења обликују понашање економских субјеката и да је за њихово усклађивање потребан знатно дужи временски период. У теорији је готово једнодушно прихваћено мишљење да колико год је те.ко променити или изградити нове формалне институције, још је много теже променити и изградити неформалне институције које се односе на норме, обичаје односно спонтано усвојена правила понашања. Наслеђене навике пона.ања које су се формирале кроз раздобље од скоро пола века створиле су специфичну културу понашања која је резистентна на брзе и нагле промене. Формална правила могу се променити само под условом да су институционалне промене конзистентне. Рецимо, спровођење програма приватизације предузећа без веродостојне за.тите својинских права представља пример неконзистентне промене формалних правила. За отклањање несклада између формалних и неформалних институција изузетну важност има доступност информација о извршеним променама и нарочито јачање подстицаја у циљу привикавања на нова правила. У процесу транзиције др.ава има посебну одговорност за промовисање новог институционалног поретка. Уколико владајућа елита користи политичку моћ за остваривање својих циљева, уз опструкцију начела владавине права, уместо конзистентне институционалне инфраструцтуре ствара се арбитрарно стање које појачава неповерење економских субјеката у сврсисходност ових промена. Предвидива последица овог стања је појава сиве економије, корупције, губитак ентузијазма и сл. Релативан успех програма трансформације у земљама централне Европе у поређењу са искуством земаља југоисточне Европе може се објаснити наслеђеном структуром неформалних правила. У овим земљама, са знатно дужим периодом централно-планског управљања привредом и оскудним искуством у развоју тржишне привреде, много је израженији сукоб формалних и неформалних правила.

35


4.1 Кредибилитет институција и институционалних промена

У најширем смислу речи институције су трајни обрасци понашања који се понављају при одређеним условима и према којима се одвијају одређени друштвени процеси. Као што је већ речено ови "обрасци могу бити засновани на обичајима, моралу, верским заповестима, правним заповестима, договорима, уговорима, а могу чак и на сујеверју, претпоставкама или предрасудама". Ту долазимо до корелације између економије и културе као основе дру.твеног живота. Култура преко душтвених институција невидљиво и немерљиво. утиче на економски живот. Она опредељује садржај, значење и утицај институција на материјалну основу друштва. У транзиционом процесу тај утицај може бити од посебног значаја за глобална кретања у конкретној земљи или региону. Економске проблеме, њихове узроке и решења за њих често треба тражити у институционалној структури друштва. Непостојање одређених институција и њихово нефункционисање или неадекватно деловање узрокује тешкоће у савладавању чисто економских проблема какви су раст производње, раст запослености, раст обима инвестицја и др. Зато одговори на питања која се односе на политику, демографију, образовање, правни систем, комуникације, толеранцију и сл., у тим земљама имају нарочито економско значење. Промене у њима представљају значајан део транзиционих процеса којима се ствара посве нови друштвени амбијент који убрзава и олакшава економске процесе и промене.

Начин на који институције обликују друштвене процесе испољава се као кључна детерминанта развоја сваког друптва. У сфери економије начин на који институције утичу на акумулацију економски релевантног знања и имплементацију иновација, тј. дифузију нових технологија, производа и процеса, обја.њава добар део разлика у стопама раста међу земљама. Институције које подстичу иновације и раст знања представљају један од најснажнијих покретача развоја, а институционални подстицаји који омогућују брзи технолопки напредак представљају кључну компоненту динамичке ефикасности. Обрнуто, блокирање институционалних могућности стварања иновација и њиховог апсорбовања јесте најче.ћи узрок заустављеног развоја, регресије система или њихове дезинтеграције. Кључни изазов за земље у транзицији је трансформација институционалног поретка, односно његово прилагођавање захтевима тржишне привреде. Препоруке неокласичног модела по коме наслеђене формалне институције треба у потпуности разградити а уместо њих пресликати институционална решења која су афирмисана у индустријски развијеним земљама нису дале очекивани резултат. Искуство земаља југоисточне Европе показује да пресликавање капиталистичких институција пре него што се прихвати и њима одговарајући систем вредности

36


неминовно ствара сукобе и отежава формирање тржишних институција. Брзо и некритичко преузимање решења из развијених привреда доноси више штете него користи, са врло неповољним импликацијама на дугорочни привредни и друштвени развој. Стога не чуде резултати истраживања која показују да становници ових земаља губе ентузијазам при процени тренутних епохалних збивања и почињу са носталгијом да се сећају про.лости. Тако П. Бејаковић7 наводи да је истраживање спроведено у Хрватској показало да су становници ове државе изразити поборници социјалне државе и сна.не регулације привредне активности, те да је код њих присутан опортунизам и изразито неповерење у институције. Овакви ставови само делимично се могу објаснити наслеђем планског система. Неповерење у институције представља и одговор на неуспехе у првим годинама транзиције и појаву да је слом социјализма донео неусумњиве користи само неким групацијама. Половичност реформи допринела је да током деведесетих у овим земаљама опстану готово сви негативни механизми из претходног раздобља (доминација државне својине, патерналистичка држава, финансијска недисциплина и сл.). Бројна истра.ивања која су се бавила испитивањем ставова становништва Србије према променама које су наступиле преласком у нови политички И економски систем показују да је однос према претходном систему изазивао оштре поларизације: од његовог безрезервног одбацивања до носталгије и признања да је имао неке позитивне стране. С Гредељ наводи истраживање које је обухватало и питање предности старог система у поређењу са новим где је велика већина испитаника изјавила да је претходни систем боље омогућавао задовољавање основних животних потреба (73%), здравствену заштиту (72%), дечју заштиту (74%), заштиту од криминала и насиља (75%), могућност запослења и решавања стамбеног питања (78%), сигурност радног места (76%) и примања (80%). Посебно је интересантан податак да 1/5 испитаника као пожељну промену означила "повратак у социјализам".8 Истраживање спроведено на територији југоисточне Србије показује да 1/3 испитаника изражава слагање (потпуно се слаже, односно углавном се слаже) са тврдњом да после сваке промене ствари у друштву су лошије него пре тога .

Табела 1После сваке промене у друштву ствари су лошије него пре тога:

Фреквенције %Уопште се не слаѕем 97 16.6

Углавном се не слажем 124 12.2Не одлучан сам 166 28.4

Углавном се слажем 121 20.7Потпуно се слажем 76 13.0

Без одговора 584 100.099.00 10

594

37


Н = 594, Без одговора = 10

Однос испитаника према развоју тржишне привреде илуструју подаци дати у табели бр. 2. Кад је у питању развој тржишне привреде, свега 1/3 испитаника као најважније издваја приватизацију и спровођење структурних промена у привреди. Податак да само 22,1% испитаника издваја приватизацију као најважнији корак у развоју тржишне привреде показује неповерење према приватном сектору. При томе приватизацију не треба схватати уско као трансфер државне имовине појединицима и правним лицима, већ је треба схватити као меру којом се успоставља и развија приватни сектор, те ствара основа за развој осталих институција тржишне привреде. Искуство земаља у транзицији показује да се процес трансформације бивших социјалистичких привреда не може остварити без промене својинских односа. Процес приватизације је неопходан инструмент за успостављање основних институција тржишне привреде и друштва заснованог на тржишним принципима. Несхватање значаја приватизације за развој тржишне привреде делимично представља последицу наслеђа претходног система али и реакцију на бројне злоупотребе које су се јавиле у иницијалној фази транзиције. Уместо повећања ефикасности привређивања и стварања основе за развој тржижне привреде, приватизација се не ретко претварала у поступак прерасподеле оскудних ресурса у корист привилегованих слојева.

Табела 2За развој тржишне привреде најважнија је:

Фреквенције %Приватиѕација 130 22.1

Ниска инфлација и стабилност донаће валуте

144 24.5

Слободна трговинска размена са иностранством

164 27.9

Реформе банака и предузећа 54 9.2Прилив страног капитала 86 14.7

Укупно 587 100.0Без одговора 7

594 Н = 594, Без одговора = 7

Наравно, приликом анализе резултата емпиријског истра.ивања, попут наведеног, треба уважити и економске, политичке и културоло.ке специфичности региона на коме живе испитаници. У том контексту подручје југоисточне Србије, на коме је истраживање вршено, има одређене специфичности:- економска неразвијеност наслеђена из претходних периода развоја и

економско заостајање тога региона у односу на друге регионе у земљи;

38


- те.ке економске и социјалне последице из првих година транзиције које су погодиле овај регион. Нагло повећање незапослености, драстичан пад личног и друштвеног стандарда и губљење вере да ће до побољ.ања економске ситуације убрзо доћи, од посебног су утицаја на ставове испитаника о реформама и тржишној економији;

- оно је подручје емиграције. Тешкоће у спровођењу транзиције и њени почетни проблеми додатно су допринели демографском пра.њењу овог простора, погоршању старосне структуре становништва и погоршању његове демографске и социјалне слике.

- неразвијеност економске и сваке друге сарадње између овога и суседних региона (који припадају другим државама), која је условљена међу државним односима који су се развијали на подручју Балкана после другог светског рата. Из тога следи одсуство шире и чвршће економске сарадње и повезаности подручја југоисточне Србије са својим географским окружењем због чега негативне последице трпе сви на Балкану.

Све ове и друге специфичности подручја југоисточне Србије чине услове живота људи на овом простору посебним. Свакако да су они од значаја и када су у питању њихови ставови о друштвеним и економским променама у контексту процеса транзиције. Доза неповерења према тим променама, која је очигледна, узрокована је реалним економским стањем као и последицама почетног процеса реформи које се већ спроводе у овом делу Србије. Финални резултати реформи, који би економско и социјално стање битније променили на боље, још су далеко. У томе треба тражити и објашњење да се код становништва у том крају, па и другим деловима Србије и другим балканским државама, још увек високо вреднује оно што је некада било. Дакле, систем вредности који је развијан у периоду социјалистичког развоја, који је појединцу пружао економску и социјалну сигурност, макар то било на нижем нивоу и на краћи рок.

4.2 Даљи правци развоја институција

Након десетогодишњег искуства очигледно је да су за успешну транзицију бивших социјалистичких привреда у тржишне одлучујуће институционалне промене, које мењају структуру подстицаја у друштву, стварају услове за ефикасну алокацију ресурса и обезбеђују услове за раст и развој. Саставни део ових промена је конципирање и изградња правног система. Када је у питању функционисање привреде од законодавства се очекује да јасно дефинише и штити својинска права, успостави правила за размену ових права, постави правила за улазак и напуштање економских активности, подстиче конкуренцију јачањем тржишне структуре и корекцијом тржишних грешака. У оквиру овакве свеобухватне реконструкције нужно је спровести дерегулацију у свим оним областима у којима је у претходном периоду дошло до претераног сужавања и ускраћивања права економских актера.

39


Транзиција подразумева усвајање правних прописа који ће подржати изградњу институција својствених тржишној привреди. Међу њима нарочито су важни они који се односе на развој тржишта капитала (регулација хартија од вредности, берзи и инвестиционих фондова, начина њиховог функционисања, овлашћених учесника и сл.), конституисања тржишта радне снаге уз реформу радног законодавства и колективног преговарања. Како је у свим бившим социјалистичким земљама важило правило непотпуног остваривања правно важећих устава и закона, разумљиво је наглашавање важности начела владавине права у овим земљама.

Успостављање и функционисање правне државе сматра се циљем од највећег стратешког значаја за успешан прелазак из једног у други систем. У случају непостојања или непо.товања овог начела у друштву се испољава правна несигурност која угро.ава нормално функционисање тржишне привреде, слаби подстицаје за ангажовањем и рационалном употребом оскудних ресурса и увећава трансакционе трошкове.

Важан сегмент транзиције је редефинисање улоге државе у привреди држава уместо директне улоге власника и контролора производње мора да преузме индиректну регулаторну улогу у подстицању и прилагођавању економске активности. Уместо прешироко конципираних економских функција, карактеристичних за претходни период, нужно је њихово сушавање и прилагођавање потребама тржишне привреде. Свеобухватни механизам државног интервенционизма мора бити демонтиран и замењен новим формама интервенционизма у којем постоје транспарентна правила игре, која стимулишу конкурентност, инвентивност и креативност. Нова улога државе подразумева повећање функција тржишта, тако што се тржишту препушта обављање функција које су раније биле искључиво у рукама државе. Проблеми ових земаља у изградњи тржишне привреде враћају државу и њене економске функције у само средиште теоријских и емиријских истраживања. У том смислу, разматрају се облици државне интервенције који су оправдани и пожељни. На првом месту су оне функције које држава врши у модерним тржишним привредама и које, као оправдане, прихвата чак и либералистички концепт. У развијеним тржишним привредама држава обезбеђује институционалну структуру привреде и елиминише несавршености које настају као резултат слабости у функционисању тржишне привреде. Мада постоје несугласице о питању ширине економске функције државе, готово једнодужно је прихваћена улога државе у производњи јавних добара, зажтити дружтва од спољних удара, области социјалне заштите, регулисању природних монопола и вођењу економске политике. Улога државе је незаменљива када је у питању заштита појединаца од различитих врста ризика, као што су незапосленост, социјална сигурност радно неспособних, социјално осигурање и помоћ социјално најугро.енијим слојевима становништва. Поред ових функција, држава у периоду транзиције има још активнију улогу.

Наиме, да би се улога државе у бившим социјалистичким земљама ограничила на наведене функције, потребна је не само коренита економска и

40


политичка реформа, него и реформа комплетног државног апарата и средстава његовог утицаја на економску активност. У периоду транзиције улога државе је незаменљива када је у питању изградња институција. Она мора да иницира и активно помаже развој нових институција примерених тржишној привреди. Отклањање раскорака између формалних и неформалних институција, а самим тим и ефикасна примена формалних правила, захтева постојање ефикасне и кредибилне државе.

Држава, такође, мора да обезбеди одговарајуће институционалне оквире која ће поспешити развој приватног сектора и обезбедити правну сигурност. Посебно место припада мерама које подстичу конкуренцију, која представља основу тржишне привреде. Она снижава трансакционе трошкове, алоцира ризик на субјекте који су спремни да га преузму и даје праве подстицаје за инвестиције.Утврђивање оптималног степена државне активности мање је важно питање од начина на који се ове функције обављају. Кључно питање у процесу транзиције није само у редуковању улоге државе, већ много више у редефинисању функција државе и у промени средстава и циљева интервенисања. Изградња тржишшне привреде у великој мери зависи од способности и спремности државе, пре свега као економског субјекта да се мења и да се одрекне својих досадашњих функција и да преузме оне које су својствене демократском друштву тржишне оријентације. Од суштинске важности је очување кредибилитета државе јер неорганизовано повлачење државе може довести до појаве да ауторитет државе буде узурпиран од стране моћних интересних група које теже максимизирању сопственог богатства уместо укупног друштвеног благостања.

41


Закључак

У области инстуционалних промена у процесу транзиције подразумева постојање универзалних правила игре, чија је делотворност потврђена у развијеним тржишним привредама, која треба без икаквог прилагођавања применити у свим земљама које изграђују тржишну привреду. У земљама у транзицији то значи што је могуће брже напуштање старих институционалнх решења и уместо њих, изменом формалних правила пресликавање институционалног поретка, уз очекивање да ће произвести исте ефекте које имају у срединама у којима су развијени. Искуство балканских земаља у транзицији јасно показује све недостатке овог приступа. Мада је неспорна потреба развоја тржишних институција, приликом конципирања институционалних промена и промене формалних правила морају се уважавати неформалне институције чију садржину одређују обичаји, традиција, историјско наслеђе и сл. Еволутивна природа институционалних промена намеће потребу уважавања специфичности средине у којој се оне одвијају. Ово нарочито важи за балканске земље за које је дуги низ година било својствено одстуство демократских традиција и институција, и јака укорењеност ауторитарног политичког понашања. Развој институција тржишне привреде у овим земљама може да се оствари пре као последица структурних иновација, које ће проузроковати динамичке трансформације, него тренутном заменом постојећих институција неким испланираним новим институцијама. Конзистентан приступ промени институција предупређује појаву институционалне инерције и смањује висину трансакционих трошкова који нужно прате институционалне промене.

42


Литература

1. Др Стипе Ловрета, Трговински Менаџмент, Београд, 1995 год.2. Проф. др Славица Јоветић, Проф. др Милан Илић Економски факултет

универзитета у Крагујевац 2001 год.3. Достић, М. Предузетништво и менаџмент у малом бизнису, Аутор, Сарајево

1996 год. Милан Илић, Оцена степена концентрације и монополске моћи у индустрији, монографија: Стртатегија развоја и структурне промене у условима транзиције, Економски факултет универзитета у Крагујевцу и Економски факултет универзитета у Нишу 2001 год.

4. Петровић, П. Пословна политика, Мала предузећа–основ адаптибилне стратегије извоза, Пословна политика 2001 год.

5. Савић, Љ. Тржишне структуре у југословенској индустрији, Економска индустрија, Београд 2000 год.

6. Бејаковић П., Значење усклађености формалних и неформаних инсититуција као чимбеника господарског развоја и дру.твене стабилности, округли сто .Институционализам. Институт за јавне финанције Загреб

7. Гредељ С. “Вредносно утемељење блокиране трансформације српског друштва”, у: Рачји ход Србија у трансформацијским процесима., ред. М. Лазић, Београд, 2000 год.

8. Пројс У., Улога правне државе у трансформацији посткомунистичких друштава, Правна држава порекло и будућност једне идеје. Д. Баста, Д. Милер, Правни факултет у Београду 1991 год.

9. Рикаловић Г., Институционална инфраструктура, транзиција ка тржишној привреди и приватизација. Институционална инфраструктура у транзицији ка тржишној економији., Институт дру.твених наука. Центар за економска истраживања, ред. Д. Шуковић, Београд 1994 год.

10. Становчић В. Како рехабилитовати друштвене институције, Призма ЦЛДС Београд.

43

Documents

Teorije i Koncepti Institucionalnih Promena 11