TEORIJE UČENJA OPŠTA PSIHOLOGIJA 2

TEORIJE UČENJA OPŠTA PSIHOLOGIJA 2

KLASIČNO USLOVLJAVANJE

U partiji o klasifikaciji oblika učenja opisani su osnovni postupci pri stvaranju “nih uslovnih reakcija, kao i razlika izmedju klasičnog uslovljavanja i instrumen- g učenja (str. ). U fondu opšteg obrazovanja večine čitalaca nalaze se verovatno ta znanja o klasičnom uslovljavanju i Pavlovljevim opitima. Bojim se da su ta ja često površna, pa i pogrešna.

Veliko poglavlje posvećeno je činjenicama i teorijskim objašnjenjima ićnog uslovljavanja. Pavlov i sovjetski fiziolozi videli su u opitima sa klasičnim - ljavanjem pogodan metod za izučavanje opštih zakonitosti fiziologije više nervne tnosti. Pored toga, otkriće uslovnih refleksa uklapalo se u vrlo uticajnu reflek- ku teoriju psihičke aktivnosti, koju je 60-ih godina XIX veka počeo da razvija enov. Ovo učenje svojim energičnim materijalizmom suprostavljalo se idealis- 'm i religioznim shvatanjima. Mladi su ga zato rado prihvatali, a državne vlasti njivali opasnim zbog svoje revolucionarnosti. Po Sečenovljevom shvatanju svaka ihička aktivnost podstaknuta je spolja (izazvana je spoljašnjim dražima) i manifes- je se u spoljašnjem reagovanju, ukoiiko ovo nije sputano "centralnom inhibicijom" oju je Sečenov otkrio). Prema Sečenovu i ljudska misao je 3/4 refleksnog akta; 'ostaje samo motorno ispoljavanje, jer često čovek koji misli ništa ne dela. Pav- •ljevo otkriće "asocijativnih " ili uslovnih refleksa odlično se uklapalo u ovaj opšti fleksološki pogled na psihički život, i proširivalo je eksplanatorne sposobnosti ienovljevih idcja . Refleksološko shvatanje bilo je vrlo snažno (može se reći minirajuče) medju sovjetskim naučnicima sve do 70-ih godina.

Interesovanje za klasično uslovljavanje prenelo se i na zapadne psihologe. tina

psiholozi učenja u SAD su nekoliko decenija (od 40-Hi do 70-ih godina) više teresovanja imaii za instrumentalno ili operantno nčenje. Aiti, 70-ih godina veoma oživelo interesovanje za za klasično uslovljavanje - u izvesnim riovim opitnim rascima koji su bacili novo svetlo na mehanizme klasičnog nslovljavanja.

Literatura o klasičHbm uslovljavanju je tako obrfflna da mrslim da je jedan vek u loku celog svog života ne može celu pročitnti i savlađati. Kao i sa svakim vim otkrićem, tako se i sa otkrićem klasičnih mlovnih reakcija preterivalo. Mnogo Stošta u psihičkom životu pokušavalo se objasniti nslovnim reakcijama. Na pr. 'otson je smatrao da su navike jedinice iz kojih se izgradjuje čitava ličnost i koje redjuju ponašanje čoveka, a navike je on jedno vreme svodio na uslovne reflekse. ekoliko decenija psiholozi su govorili da se i sticanje reči i jezika zasniva na dasičnom uslovljavanju. Takva preterivanja se danas retko sreću. Istina, uslovne •eakcije mogu da utiču na kognitivni život čoveka - na primer u obliku stečenih averzija Ii simpatija za odredjene sadržaje ili odredjene načine mišljenja - ali je malo verovatno la se koginitivni procesi mogu svesti na mehanizam klasičnog uslovljavanja. Klasična leocijarivna psihologija je bila mnogo sposobnija da to učini nego što su to moderne esocijativne S-R teorije.

Medjutim, klasično uslovljavanje ima velikog značaja u sferi emocionalnog Svota - na pr., pri objašnjavanju emocionalnog vezivanja za majku i druge osobe, za

predmete i mesta, za sticanje strahova i bolesnih fobija, pa čak i za vezivanje izvesnih emocija za neke opšte i apstraktne principe, što je sve od velikog značaja za razvoj socijalnog i moralnog razvoja i razvoja ličnosti uopšte. Klasično uslovljavanje može da utiče i na rad autonomnog nervnog sistema i na rad pojedinih unutrašnjih organa koji su kontrolisani autonomnim nervnim sistemom. Novija istraživanja su pokazala da se i imune reakcije organizma mogu klasično uslovljavati. Takodje pri terapiji izvesnih nenormalnih oblika ponašanja (fobija) koriste se principi uslovljavanja, u obliku kontrauslovljavanja ( koje je opisano u članku o bihejvioralnoj terapiji u Zborniku 5 iz Opšte psihologije II). Da bi značajne primene klasičnog uslovljavanja pravilno izvršile nužno je dobro požnavanje osnovnih zakonitosti ovog fenomena, što često nije slučaj. Onaj ko ozbiljno izučava emocionalno uslovljavanje kod nastanka i lečenja fobija, recimo, biće iznenadjen koliko je uska veza laboratorijskih nalaza i kliničke prakse, pri čemu se znanja iz dva domena, eksperimentalnog i kliničkog, ne samo povezuju, već i uspešno dopunjuju i medjusobno obogaćuju.

PAVLOVLJEVIOPITI

Podsetićemo čitaoca na osnovne odlike Pavlovljevog početnog, osnovnog opita. Otkriće uslovnih refleksa je, u stvari, primer slučajnog otkrića. Dok je izučavao jedan sasvim drugi problem, Pavlov je "nabasao" na fenomen klasičnog uslovljavanja. Pavlov je godinama veoma uspešno istrživao problem varenja, i pri tome i početni proces varenja u ustima, naime salivaciju hrane na odredjene vrste gustativnih draži. Tom prilikom bilo je uočeno da ne samo hrana u ustima, što predstavlja pravu bezuslovnu draž za salivaciju, već i samo vidjenje hrane takodje izaziva salivaciju. Vidjenje hrane uvek prethodi ukusu hrane u ustima. Ali, uočeno je da i bat koraka čuvara koji donosi hranu počinje da izaziva salivaciju. Ovaj slučajan nalaz pretvoren je u sistematski opit, koji je već opisan:

Životinje, kod Pavlova to su uglavnom bili psi, navikavaju se najpre da mirno stoje u kaiševima, koji im onemogućavaju kretanje po prostoriji. Životinje se otimaju i bore protiv tog sputavanja aktivnosti, ali se najzad navikavaju (habituiraju) da mirno stoje u kaiševima.

Zatim se životinji u specijalnoj činiji, upravo ispred njuške izlaže hrana - tzv. bezuslovna draž (skraćeno BD). Najzad, u ključnoj fazi opita, zvuk metronoma (neutralna draž) počinje da i sama izaziva lučenje pljuvačke, odn. neutralna draž postala je uslovna draž (skraćeno UD).

Ovo je početni i osnovni opit. Iz njega Pavlov ne bi mogao da izvuče onoliko zaključaka o nervnim procesima u mozgu koliko je izvukao. U njegovoj labaratoriji je izvedeno mnoštvo opita, veoma raznovrsnih i složenijih od upravo opisanih. Brojni Pavlovljevi saradnici vršili su te opite i davali ideje za eksperimentalna istraživanja, ali je Pavlov, kao vrlo autoritativna osoba, upravljao velikim timom istraživača. U kasnijem izlaganju upoznaćemo se sa nizom složenijih opita izvršenih u Pavlovljevoj labaratoriji.

OSNOVNE "OPERACIJE" KOD KLASIČNOG U SLOVLJAVANJA

Najosnovnije "operacije" Najosnovnija operacija kod klasičnog uslovljavanjajeste davanje u paru dve draži - jedne tzv. neutralne (i nduće

"uslovne") draži i jedne tzv. bezuslovne draži, draži koja na urodjen način aziva jednu snažnu reakciju.

Shema uslovnog refleksa izgleda ovako

UD.....-. . . ...........Ro ili OR

BD BR (=UR)L«genda:

I I): je neutralna draž u odnosu na BR (bezuzlovnu reakcgu), ali i ona (na bezuslovan način) izaziva iz\esnu reakciju, koja se naziva "originalnom геаксџош" i označava Ro ("o" od "originalna") i koja je po svojoj prirodi najčešće tzv. "orgentaciona геаксџа", te se otud - označava sa OR.

_BD: je bezusJovna draž.BK: je bezusiovna геаксуа.

’UR: je uslovna reakсџа, Prema Pavlovjjevom shvataivu ona je istovetna sa BR, sem što je izaz>ana novom neutralnom draži.

Uočimo da uslovna draž nije neutralna u apsolutnom smislu, tj. da ona izaziva »dredjenu reakciju, najčešće "orijentacionu reakciju” kao što je čuljenje ušiju, ok- ■etanje prema izvoru draži itd. Ovu reakciju Pavlov je nazivao i "refleksom šta je to". Га reakcija se ne sastoji samo u upravljanju čula ka izvoru "neutralne" draži, već i u lizu unutražnjih promena (vazodilataciji i vazokonstrickiji, promeni pulsa, krvnog pritiska, promeni mišične napetosti, promeni EEG-a itd.), koji imaju veliki značaj za apažanje i saznanje spoljašnje sredine, te i za učenje uopšte i posebno za uslovljavanje.

Nije potrebno posebno objašnjavati da se neutralna draž naziva "uslovnom" eato što samo pod odredjenim uslovima izaziva reakciju koju je ranije izazivala samo BD. BR naziva se UR zato što je izaziva nova, ranije neutralna draž, a sada uslovna iraž. U ovoj definiciji pretpostavlja se da su uslovna i bezuslovna reakcija identične reakcije. Ovu Pavlovljevu pretpostavku kasnija istraživanja neće uvek opravdati. Uslovnom reakcijom nazivaćemo tad jednu izmenjenu ili čak novu reakciju koja je rezultat operacije uslovljavanja.

Opšti uslovi ispitivanja U prvo vreme Pavlov je davao izjave da on posmatra sve uslovnih refleksa draži koje "padaju" na organizam i sve odgovore na te

draži. Medjutim, Pavlov je morao da učini izvesne restrikcije, kako u pogledu draži, tako i u pogledu reakcija. Jedino tako je mogao da izvTši naučnu analizu stvaranja i nastajanja uslovnih refleksa. On je pokušao da eliminiše ili drži konstantnim sve draži osim dve - osim uslovne i bezuslovne draži. U tu svrhu je po Pavlovljevoj zamisli izgradjena "kula tišine". U prostorijama u kojima su se ispitivanja izvodila nikakvi spoljašnji zvuci i svetlosne draži nisu dopirale. Ostvarenje ovog uslova bilo je nužno, pošto svaka iznenadna spoljašnja draž remeti tok uslovljavanja (tzv. "spoljašnja inhibicija"), a ako je u

toku proces gašenja dovodi do tzv. "dezinhibicije" odn., do iznenadnog javljanja ugašenog uslovlnog refleksa.

Pre samog ispitivanja nužne su dve predradnje: (a) operacija životinje pri kojoj se ugradjuje fistula koja izvodi pljuvačku iz usta u jedno crevo ili sud u kome se onaskuplja i meri; (b) živoiinja se stavlja u kaiSeve koji sputavaju njeno kretanje; u početku se životinja opire takvom stanju, te uslovljavanje nije moguće. Posle izvesnog vremena životinja se navikne na sputavanje, te se sa ispitivanjem može otpoćeti.

Salivacija kao bezuslovna Kao što smo istakli, Pavlov je načinio restrikciju i u reakcijapogledu reakcije koju će posmatrati i meriti. Danas

sovjetski naučnici stavljaju više aparata na organizam pri ispitivanju uslovljavanja - po nekoliko fistula, nekoliko elektroda koje mere mišićne reakcije ili EEG. Pavlo\ se odlučio da izućava samo jednu reakciju - salivaciju. On saopštava i druga ponašanja životinje, no za izučavanje procesa us- lovljvanja njemu je bitna reakcija salivacije.

Izbor salivacije nije bio slučajan. On je bio bar trostruko uslovljen. (a) Pavlov je, pre nego što je prišao izučavanju uslovljavanja, dugi niz godina proučavao proces varenja i u sklopu ovoga lučenje pljuvačne žlezde. Tehniku fistule je u okviru tih istraživanja izgradio. U tim ispitivanjima prvi put je uočio "psihičku salivaciju", odn. uslovno reflektornu salivaciju. (b) Hrana, za razliku od bolnih draži, ne izaziva opšte, široke i teško merljive reakcije organizma. Zato je, prema sopstvenom mišjenju, on bio u prednosti nad Behtjerevim, koji je istovremeno, ako ne i ranije, počeo da izučava motorni odbrambeni refleks. (c) Pavlov je bio veoma zadovoljan izborom te sitne "tričave" žljezde, pošto ona, po njegovim rečima, ne dopušta nikakve subjektivne, antropomorflstičke interpretacije uslovnih refleksa. U ovom se ogleda veoma važan Pavlovljev stav prema "kognitivnim" i "psihološkim" objašnjenjima. O tom shvatanju Pavlova govoričemo detaljnije nešto kasnije.

RAZNOVRSNOST USLOVNIH IBEZUSLOVNIH DRAŽII ORGANIZAMA KORIŠĆENIH U OPITIMA SA KLASIČNIM U SLOVLJAVAN JEM

U Pavlovljevoj labaratoriji omiljene eksperimentalne životinje bili su psi. Medjutim, klasično uslovljavanje vršeno je na velikom broju životinjskih vrsta, počev od pljosnatih crva (planarija) pa sve do čoveka. Zapadni psiholozi su najčešće koristili goluba, pacova, morsko prase, zečeve, majmune.

U optima klasičnog uslovljavanja korišćene su raznovrsne bezuslovne i uslovne draži. Navešću neke. Pored već opisane salivacije na hranu (ili rastvor kiseline) treba pomenuti 1) podizanje noge (BR) na električni šok (BD); 2) zatvaranje očnog kapka pri čemu je BD vazdušni udar na oko ili električni šok u blizini oka; u zapadnoj psihologiji često je korišćeno zatavaranje treče očne membrane (tzv. niktirajuće membrane) kod zeca; 3) promena u galvanskoj reakciji kože pri čemu se kao BD koristi električni šok na kožu; 4) vazomotorne promene, pri čemu je BD šok ili toplotne draži; 5) blokiranje alfa ritma pri čemu je BD svetlosna draž itd. U toku izlaganja u ovoj partiji upoznaćemo i neke druge BD i UD koriSćene u obrascu klasičnog uslovljavanja.

Uslovna emocionalna Pošto je merenje nekih od opisanih BR i UR kod reakcija - UERživotinja skopčano sa izvesnim metodološkimteškoćama, danas se veoma često koristi jedna in-

г=0

irektnu metođa merenja uslovne reakcije - merenje efekata uslovne emocionalne ■kcije (UER) - na engleskom: conditioneđ emotional reaction, skraćeno CER. Ova eakcija nam pokazuje koliko uslovna emocionalna reakcija ometa neko drugo inašanjc. Količina tog ometanja (supresije) je mera jačine uslovne reakcije. Preciz- ije i konkretnije govoreći, postupak sadrži sledeće komponente:

(a) životinja najpre vrši neku instrumentalnu aktivnost, npr., pritiskuje polugu u Skinerovom kavezu odredjenom brzinom.

(b) U drugoj fazi opita vrši se klasično uslovljavanje emocije straha. Izlaže se jedna neutralna draž, najčešče neki ton, a ova draž se neposredno prati elcktrični šokom na noge. Faza klasičnog uslovljavanja može se vršiti u posebnom aparatu, ali i u aparatu u kojem se izvodi instrumentalna aktivnost, što je svakako jednostavnije.

(c) U trečoj, ključnoj fazi životinje vrše uobičajenu instrumentalnu aktivnost, a odjcdnom se izlaže ton koji je asociran sa električnim šokom. Pretpos- tavl ja se da če ton izazvati uslovnu emociju straha, a da će ova zaustaviti instrumentaino jx>našanja (pritiskivanje poluge). Izračunava se razlomak supresije po sledećoj formuli:

£Razlomak supresije R.S. = ^ + ^

A je broj pritisaka poluge u intervalu koji je neposredno prethodio javljanju uslovne draži. B je broj pritisaka poluge u vremenskom intervalu dok traje uslovna draž. A i B intervali su podjednako dugački. Npr., A može biti broj pritisaka poluge u intervalu od 1 minuta koji je neposredno prethodio javljanju uslovne draži; B može biti broj pritisaka poluge u toku jednog minuta trajanja uslovne draži.

Pretpostavimo da broj pritisaka poluge u toku jednog minuta pre pojave UD iznosi 10 (=A), a da je u toku trajanja UD broj pritisaka poluge isto toliki -10 (=B). To znači da uslovna draž nije dovela do smanjenja instrumentalne aktivnosti, a to dalje znaći da uslovljavunje emocionalne reakcije straha nije bilo.

Koliki je onda razlomak supresije. Zamenimo pomenute vrednosti u formuli za izračunavanje razlomka supresije.

. , _ = 1 = Q 5

(10+10) 2 U'D

Supresija od 0,5, dakle, oznaćava da uslovljavanja i supresije uopšte i nije bilo.Uzmimo suprotan slučaj sa maksimalnom supresijom. U toku jednog minuta pre pojave uslovne draži bilo je, reciomo, 10 pritisaka poluge. U toku trajanja UD ni jedan.0Dakle,(10+0) '

Kada je razlomak supresije ravan nuli imamo maksimalnu supresiju instrumentalne aktivnosti, što će reči da je uslovljena emocija straha vrlo snažna. Izmedju 0,5 i 0,0 leže ostali stepeni supresije.

Ovaj postupak merenja jačine uslovne emocionalne reakcije dobio je veoma široku popularnost u novije vreme. Najveći broj savremenih istraživanja emocionalnog uslovljavanja i uslovljavanja uopšte koristi tu indirektnu tehniku merenja uslovnih reakcija. No, neki psiholozi (istina retki) preporučuju oprez. Kod ove tehnike imamo interakciju dva motivaciona sistema (gladi i straha) ili medjusobno suprotstavljanje dve vrste reakcija (pritiskivanje poluge i spoljašnje emocionalne

reakcije). Takva interakcija svakako nije jednostavna stvar. No, činjenica je da je ova tehnika ispitivanja emocionalnog uslovljavanja postala najpopularnija i najčešća savremena tehnika ispitivanja uslovljavanja uopšte. Eksperimentalni psiholozi, dakle, ne sumnjaju u postojanje emocionalnog uslovljavanja. Ono je u osnovi njihove najčešće korišćene metode merenja uslovljavanja. Ovaj postupak se, npr., koristi u jednom od najvažnijih savremenih obrazaca klasičnog uslovljavanja - u opitima sa maskiranjem, koji će uskoro biti opisani.

!OSNOVNE VARIJABLE KOD KLASIČNOG USLOVLJAVANJA

Osnovne varijable kod klasičnog uslovljavanja su sledeće:

— priroda uslovne draži;

— priroda bezuslovne draži;— odnos UD i BD - vremenski odnds i odnos njihovih jačina; vremenski "dodir"

UDiBD— odnos UR i BR (tj. pitanje njihove oidentičnosti ili različitosti);— priroda i jačina BR

Sada ćemo, u kratkim crtama, razmotriti neke najvažnije osobine navedenih varijabli.

(1) Uslovna drai

Pavlov je tvrdio da svaka neutralna draž može da postane uslovna draž; potrebno je samo dati je više puta u paru sa bezuslovnom draži. Pored toga, potrebno je da neutralna draž ima izvesnu jačinu (da dostigne izvestan prag) da bi uslovljavanje bilo moguće. U Sovjetskom Savezu široko je usvojen tzv. zakon jačine ili snage; po tom zakonu ukoliko je uslovna draž jača, uslovljavanje je brže, a uslovna reakcija jača. No taj zakon važi samo do izvesne granice. Suviše'jaka uslovna draž onemogućuje uslovljavanje.

U zapadnoj literaturi "zakon jačine" nije opšte prihvaćen. Novija zapadna ispitivanja su metodološki usavršenija (upotreba tzv. faktorijalnog eksperimentalnog plana, o kome će biti reči kasnije). Rezultati dobijeni tim boljim metodama nisu jednodušni, no ipak opravdavaju uverenja da faktor jačine uslovne draži nije faktor učenja i uslovljavanja (već faktor delatnosti).

Zakon jaeine i nziološka Gornjc činjenice i razmišljanja nemaju samo za cilj da objašnjenja uslovljavanja utvrde empirijsko stanje stvari, već imaju i veliki značaj

za Pavlovljevo fiziološko objašnjenje uslovljavanja. Na osnovu jačine uslovne i bezuslovne draži Pavlov izvodi zaključke o jačini moždanih procesa koje izazivaju uslovna i bezuslovna draž, a na osnovu jačine tih nervnih procesa odredjuje zbivanja u kori velikog mozga (kretanje nervnih impulsa iz centra

manje jakog razdraženja ka centru jačeg razdraženja). Ta nervna zbivanja i kretanja osnov su stvaranja uslovno-reflektorne veze.

Izuzetci

l) šok i hrana kao uslovne Kao što smo istakli, klasično je shvatanje da uslovna draži

reakcija ne sme da bude suviše jaka. Potpunije rečeno,bezuslovna draž treba da bude jača i biološki značaj- nija od

uslovne draži da bi se uslovljavanje ostvarilo. Ipak, neka ispitivanja (još u Pavlovljevoj labaratoriji) su pokazala da snažne "bezuslovne draži" kao što su bolni

I električni šok, snažan ubod iglom u kožu ili hrana, mogu da budu uslovne draži. Pavlov } (1927.g.) navodi opit Jerofejeve u kome su kao uslovne draži upotrebljene električni | Sok ili snažan ubod iglom, a kao bezuslovna draž hrana. Šok (ili ubod) u početku izaziva bezuslovnu odbrambenu reakciju, ali posle izvesnog broja ponavljanja sve odbrambene reakcije se gube; nema čak ni promena u disanju i radu srca. Šok (ili ubod) počinje da izaziva salivaciju. Jedna bezuslovna draž preuzela je funkciju uslovne draži. Povodom ovog rezultata Pavlov uzvikuje: "Eto do čega dovodi prevodjenje nervnog razraženja sa jednog puta na drugi". U ovom komentaru ogleda se njegova koncepcija mehanizma uslovne reakcije, o kojoj čemo kasnije govoriti.

2) Opiti sa "slabim”, Postoje izvesni noviji sovjetski radovi koji klasičnom"bezuslovnim dražima” zakonu jačine postavljaju veoma nezgodna pitanja. U

opitu Stručkova (labaratorija Asratjana) kao uslovna draž upotrebljena je "jaka" draž - hrana, a kao bezuslovne reakcije" - pasivno dizanje Sape i hladjenje jednog mesta na koži, koje dovodi do vazokonstrikcije. Iako je ovde uslovna draž jaka, a bezuslovne reakcije slabe i biološki beznačajne, uslovljavanja je bilo; uzimanje hrane dovodilo je do dizanja šape i vazokonstrickije. Ovaj rezultat stvara teškoće ne samo "zakonu jačine" već i "principu potkrepljenja" koji su razvili neki zapadni psiholozi.

Biološka uslovjjenost ili Dugo je u psihologiji vladalo uverenje da svaka neutral- pripremljenost na draž može da postane uslovna draž ako se daje u paru

sa bezuslovnom. Ta hipoteza nazvana je teorijom ek- ripotencijaliteta (podjednakih mogućnosti). Medjutim, protiv te hipoteze govore brojni nalazi, stari (kojima psiholozi nekad nisu znali pravi smisao) i noviji (od kraja fezdesetih godina).

U Pavlovljevoj laboratoriji pravljena je razlika izmedju prirodnih i veštačkih uslovnih draži. U prvo vreme Pavlov je koristio prirodne uslovne draži (npr., vidjenje hrane), a tek kasnije veštačke labaratorijske draži (Boldirev, 1904), kao što su zvuci, svetla, kucanje metronoma itd. Izgleda da je uslovljavanje sa prirodnim dražima lakše.

Razran navodi sledeći nalaz sovjetskog istraživača Birjukova (iz 1960. g.). Kada se kod zeca pri uslovljavanju upotrebi šum lišća kao uslova draž, uslovljavanje je veoma brzo - potrebno je samo nekoliko pokušaja. Naučena reakcija je trajna (traje pola godine i teško se gasi: čak 300 nepotkrepljenih ponavljanja UD ne dovodi do nestanka uslovne reakcije). Medjutim, kada se kao UD upotrebi zvuk metronoma uslovljavanje je daleko teže - potrebna su brojna ponavljanja (oko 100 ponavljanja).

Zapadni psiholozi su odavno poznavali slične pojave. Јоб početkom ovog veka Torndajk je govorio o "pripadnosti" (engl. belongincs) kao faktoru učenja: neke draži selakše povezuju negodruge. U njegovoj labaratoriji Bregmenova 1934. g. nije uspela da stvori uslovnu reakciju na "veštačkc" draži kao što su geometrijska tela. Odavno su poznati Valentajnovi opiti sa sopstvenom decom (iz 40-ih godina). Uslovljavanje na gusenicu je lako i brzo, a na naočari ili pozorišni durbin teško ili nemoguće. (Godine 1952. prof Borislav Stevanović je, kao i njegovi savremenici, izovakvih opita zaključio da u uslovljavanju nije sve tako "mehanički").

Etolozi su јоб u prvoj polovini ovog veka (30-ih g.) isticali da biološko nasleđje odredjuje ne samo stepen sposobnosti učenja, već i sadržaje koje jedna životinja može da

nauči. O tome smo govorili u "Psihologoji učenja, I deo" na 68. str. i 75-6 str., a o tome je autor pisao u članku "Bihejviorizam, "pun" i "prazan” organizam i biološke granice učenja" (preštampan u Zborniku 5, "Opšta psihologija" str. 101 i str 98-106).

Etološko shvatanje dobilo jesnažan odjek u psihologiji tek kada su ga potvrdili podaci dobijeni u ekspcrimentima u labaratoriji, dakle na podacima za koje su američki psiholozi bili "profesionalno pripremljeni". Revoluciju je doneo veoma kratak članak Garsije i Kelinga iz 1966. g. (Garcia and Koeling). (Interesantno je reći da je ovaj članak odbijen u nekoliko poznatih časopisa i da je štampan u jednom časopisu u kome nije bilo recenzija. Toliko su bila jaka "empirijska" i teorijska predubedjenja američkih psihologa). Opit Garsije i Kelinga več smo opisali ("Psihologija učenja, I deo, 68 str.), ali ovde ćemo ga prikazati ponovo. Radeći na pacovima Garsija i Keling su životinjama davali cive uslovne i dve bezuslovne draži: uslovna draž je bio saharinom zasladjeni rastvor vode i istovremeno složena audiovizuelna draž. Bezuslovne draži bile su šok na šape životinje i podvrgavanje X zračenju koje za 1-2 sata izaziva osećanje mučnine. Oni su utvrdili sledeće važne zakonitosti.

1) Ukus hrane se lako asocirao sa osećanjem stomačne mučnine, aii ne i za spoljašnje draži.

2) Spoljašnje draži (audio-vizuelne) su se lako asocifale sa averzivnom BD (električni šok na šape), ali ne i sa ukusom hrane. (Ne sme se prevideti da je moguće stvoriti averziju prema hrani i na osnovu spoljašnjih draži, Reč je o tome da je takvo uslovljavanje daleko teže i sporije.)

Dakle, ukus se lako asocirao sa unutrašnjim dražima mučnine, spoljašnje draži sa spoljašnjim averzivnim dražima. Ukus i trovanje su biološki povezane draži, te je njihovo povezivanje u eksperimentu bilo biološki pripremljeno ili uslovljeno. Za ovo govore i sledeća dva rezultata.

3) Sticanje averzije prema hrani stvoreno je iz samo jednog pokušaja. Postoji uslovljavanje iz jednog puta kod traumatskih emocionalnih uslovnih reakcija, ali obično su potrebna brojna ponavljanja za stvaranje uslovne reakcije.

4) Veoma je značajan i sledeći nalaz: sticanje averzije je moguće iako je BD vremenski odložena za nekoliko sati; u nekim opitima dva sata, u nekim 6 časova, u trećim čak 12 časova, a u jednom čak i 24 časa (kao što vidimo rezultati su nesaglasni u pogledu tačnog broja časova mogućeg odlaganja BD). U standardnim labaratorijskim ispitivanjima odlaganje nagrade ili kazne za poneki minut ima veoma negativno dejstvo na mogućnost učenja ili potpuno onemogučuje učenje.

Svi ovi nalazi zajedno zaista sugerišu da su neke draži biološki predodredjene da postanu uslovne draži za odmljene reakcije. Time je hipoteza ekvipotencijaliteta dovedena u pitanje.

Neki psiholozi pokušavaju da nadju biološki, adaptivni smisao ovakvih nalaza. Lakoća povezivanja ukusa i gastro-intestinalnih teškoća je evoluciono, biološki razumljiva. Životinje, naročito pacovi se hrane raznovrsnom hranom. Pacovi čak ne mogu da povrate lošu hranu. Gastro-intestinalne teškoče osećaju se sa zakašnjenjem od nekoliko sati. Zato je "priroda" (evolucija, selekcija) uredila stvari tako da se ukusi lako asociraju sa poremećajima u organima za varenje. Naravno to je jedno post hoc biološko teoretiziranje. Bitna stvar ostaje nerazjašnjena: kojim mehanizmom se takva lakoća asociranja objašnjava.

Garsijin opit je do sada ponovljen veliki broj puta i nema sumnje u ispravnost osnovnih nalza. U njegovu čast ustalio se i termin Garsijin efekat.

Nalazi Garsije i Kelinga veoma lepo nadopunjava sledeći nalaz. Izučavanja na jednoj vrsti prepelica, koje, kao i druge ptice, hranu biraju na osnovu vizuelnih utisaka, averzija se stvara na vizuelne, a ne ukusne kvalitete draži. U ovom slučaju "biologija" ili "priroda" nije pripremila vezu izmedju ukusa i mučnine, već izmedju vizuelnog utiska i mučnine. Tako

zahtevaju zakoni adaptacije i održanje jedinke i vrste (Wil- сохоп, Dragoin and Kral, 1971).Interesantna jesledeća demostracija nalaza iz prethodnog pasusa. Jedna vrsta leptira

sa specifičnim šarama na krilima (crno-žutim) je otrovna. Ali, postoji jedna vizuclno slična vrsta leptira koja nije otrovna. V kavez se zatvori izgladncla ptica i ne-otrovni leptir. I pored duge iscrpljujuče gladi, ptica neće napasti ovog leptira, koji svoj život ima da zahvali činjenici što vizuelno liči na drugu, otrovnu vrstu leptira. Verovatno da je ekspcrimentalna ptica u svojoj životnoj istoriji bar jednom pogrešila u izboru hrane.

Sumnje

Gornjim biološkim interpretacijama mogu se staviti izvesne zamerke. Navodimo dve takve zamerke.

1) Može biti da su životinje na osnovu svog prehrambenog iskustva naučile da povezuju ukuse sa stomačnim i crevnim teškočama, te da je u pitanju iskustvena, a ne biološka pripremljenost.

Medjutim, istraživanja na sasvim mladim organizmima su pokazala da i kod njih postoji Garsijin efekat - brzo stvaranje averzije prema otrovnoj vrsti hrane. Fenomen se sreče i kod pacova koji je star 1 dan (Grembeling and Domjan).

Medjutim, lično iskustvo može biti ipak od nekog uticaja. To nam sugeriše sledeća činjenica. Kod pacova averzija se stvara brzo na nove draži, koje životinja ne poznaje. Ako je BD dobro poznata vrsta hrane, uslovna averzija se teže stvara.

2) Ljudima je dobro poznato da poslc trovanja u ustima osećaju ukus hrane koju su jeli i koja je dovela do trovanja. Da li tako nešto postoji i kod životinja, posebno kod pacova? Pacov ne može da povrati hranu koju je pojeo (otud je on veoma oprezan pred nepoznatom vrstom hrane u prirodnim uslovima). Ali, da li neki ukus u ustima ipak postoji? Na to pitanje teško da možemo da damo empirijski odgovor.

Zapadni psiholozi su odavno poznavali slične pojave. Jož početkom ovog veka Torndajk je govorio o "pripadnosti" (engl. belongincs) kao faktoru učenja: neke draži se lakše povezuju nego druge. U njegovoj labaratoriji Bregmenova 1934. g. nije uspela dastvori uslovnu reakciju na "vežtačke" draži kao što su geometrijska tela. Odavno su poznati Valentajnovi opiti sa sopstvenom decom (iz 40-ih godina). Uslovljavanje na gtisenicu je lako i brzo, a na naočari ili pozorišni durbin teško ili nemoguće. (Godine 1952. prof Borislav Stevanović je, kao i njegovi savremenici, iz ovakvih opita zaključio da u uslovljavanju nije sve tako "mehanički").

Etolozi su još u prvoj polovini ovog veka (30-ih g.) isticali da biološko nasledje odredjuje ne samo stepen sposobnosti učenja, već i sadržaje koje jedna životinja može da nauči. O tome smo govorili u "Psihologoji učenja, I deo" na 68. str. i 75-6 str., a o tome je autor pisao u članku "Bihejviorizam, "pun” i "prazan" organizam i biološke granice učenja" (preštampan u Zborniku 5, "Opšta psihologija" str. 101 i str 98-106).

Etološko shvatanje dobilo jc snažan odjek u psihologiji tek kada su ga potvrdili podaci dobijeni u ekspcrimenlima u labaratoriji, dakle na podacima za koje su američki psiholozi bili "profesionalno pripremljeni". Revoluciju je doneo veoma kratak članak Garsije i Kelinga iz 1966. g. (Garcia and Koeling). (Interesantno je reći da je ovaj članak odbijen u nekoliko poznatih časopisa i da je štampan u jednom časopisu u kome nije bilo recenzija. Toliko su bila jaka "empirijska" i teorijska predubedjenja američkih psihologa). Opit Garsije i Kelinga več smo opisali ("Psihologija učenja, I deo, 68 str.), ali ovde ćemo ga prikazati ponovo. Radeći na pacovima Garsija i Keling su životinjama davali đve uslovne i dve bezuslovne draži: uslovna draž je bio saharinom zasladjeni rastvor vode i istovremeno složena

audiovizuelna draž. Bezuslovne draži bile su šok na šape životinje i podvrgavanje X zračenju koje za 1-2 sata izaziva osečanje mučnine. Oni su utvrdili sledeće važne zakonitosti.

1) Ukus hrane se lako asocirao sa osećanjem stomačne mučnine, aii ne i za spoljašnje draži.

2) Spoljašnje draži (audio-vizuelne) su se lako asocirale sa averzivnom BD (električni šok na šape), ali ne i sa ukusom hrane. (Ne sme se prevideti da je moguće stvoriti averziju prema hrani i na osnovu spoljašnjih draži, Reč je o tome da je takvo uslovljavanje daleko teže i sporije.)

Dakle, ukus se lako asocirao sa unutrašnjim dražiftia mučnine, spoljašnje draži sa spoljašnjim averzivnim dražima. Ukus i trovanjesu biološki povezane draži, te je njihovo povezivanje u eksperimentu bilo biološki pripremljeno iii uslovljeno. Za ovo govore i sledeća dva rezultata.

3) Sticanje averzije prema hrani stvoreno je iz samo jednog pokušaja. Postoji uslovljavanje iz jednog puta kod traumatskih emocionalnih uslovnih reakcija, ali obično su potrebna brojna ponavljanja za stvaranje uslovne reakcije.

4) Veoma je značajan i sledeći nalaz: sticanje averzije je moguće iako je BD vremenski odložena za nekoliko sati; u nekim opitima dva sata, u nekim 6 časova, u trećim čak 12 časova, a u jednom čak i 24 časa (kao što vidimo rezultati su nesagiasni u pogledu tačnog broja časova mogućeg odlaganja BD). U standardnim labaratorijskim ispitivanjima odlaganje nagrade ili kazne za poneki minut ima veoma negativno dejstvo na mogućnost učenja ili potpuno onemogućuje učenje.

Svi ovi nalazi zajedno zaista sugcrišu da su neke draži biološki predodredjene da postanu uslovne draži za određjene reakcije. Time je hipoteza ekvipotencijaliteta dovedena u pilanje.

Ncki psiholozi pokušavajuda nadju biološki,adaptivnismisaoovakvih nalaza. Lakoća povezivanja ukusa i gastro-intestinalnih teškoća je evoluciono, biološki razumljiva. Životinje, naročito pacovi se hrane raznovrsnom hranom. Pacovi čak ne mogu da povrate lošu hranu. Gastro-intestinalne teškoće osećaju se sa zakašnjenjem od nekoliko sati. Zato je "priroda" (evolucija, selekcija) uredila stvari tako da se ukusi iako asociraju sa poremećajima u organima za varenje. Naravno to je jedno post hoc biološko teoretiziranje. Bitna stvar ostaje nerazjašnjena: kojim mehanizmom se takva lakoča asociranja objašnjava.

Garsijin opit je do sada ponovljen veliki broj puta i nema sumnje u ispravnost osnovnih nalza. U njegovu čast ustalio se i termin Garsijin efekat.

Nalazi Garsije i Kelinga vcoma lepo nadopunjava sledeći nalaz. Izučavanja na jednoj vrsti prepelica, koje, kao i druge ptice, hranu biraju na osnovu vizuelnih utisaka, »verzija se stvara na vizuelne, a ne ukusne kvalitete draži. U ovom slučaju "biologija” fli "priroda" nije pripremila vezu izmedju ukusa i mučnine, već izmedju vizuelnog ■tiska i mučnine. Tako zahtevaju zakoni adaptacije i održanje jedinke i vrste (Wil- гохоп, Dragoin and Kral, 1971).

Interesantna je sledeća demostracija nalaza iz prethodnog pasusa. Jedna vrsta ieptira sa specifičnim šarama na krilima (crno-žutim) je otrovna. Ali, postoji jedna »izuelno slična vrsta leptira koja nije otrovna. U kavez se zatvori izgladnela ptica i ae-otrovni leptir. I pored duge iscrpljujuče gladi, ptica neće napasti ovog leptira, koji sroj život ima da zahvali činjenici što vizuelno liči na drugu, otrovnu vrstu leptira. Verovatno da je eksperimentalna ptica u svojoj životnoj istoriji bar jednom pogrešila c uboru hrane.

Gornjim biološkim interpretacijama mogu se staviti izvesne zamerke. Ifcrodimo dve takve zamerke.

1) Može biti da su životinje na osnovu svog prehrambenog iskustva naučile da jotezuju ukuse sa stomačnim i crevnim teškoćama, te da je u pitanju iskustvena, a ne

pripremljenost.Medjutim, istraživanja na sasvim mladim organizmima su pokazala da i kod ' Ifh

postoji Garsijin efekat - brzo stvaranje averzije prema otrovnoj vrsti hrane. Сккмпеп se sreće i kod pacova koji je star 1 dan (Grembeling and Domjan).

Medjutim, lično iskustvo može biti ipak od nekog uticaja. To nam sugerišečinjenica. Kod pacova averzija se stvara brzo na nove draži, koje životinja ne panje.

Ako je BD dobro poznata vrsta hrane, uslovna averzija se teže stvara.2) Ljudima je dobro poznato da posle trovanja u ustima osećaju ukus hrane *j«i jeli

i koja je dovela do trovanja. Da li tako nešto postoji i kod životinja, posebno «№ rocova? Pacov ne može da povrati hranu koju je pojeo (otud je on veoma oprezan jgsi. lepoznatom vrstom hrane u prirodnim uslovima). Ali, da li neki ukus u ustima

3«4oji? Na to pitanje teško da možemo da damo empirijski odgovor.Medj.utim, postoje "elegantni" opiti koji su jednu takvu mogućnost isključili. Jedan

tip opita koristi kao BD supstance koje vrlo brzo gube svoj prvobitni miris i ukus. U takvim slučajevima zaista se ne može govoriti o zaostatku ukusa u ustima. U drugom tipu opita temperatura draži je bitna karakteristika BD. Ona se u stomaku brzo menja, ?to govori protiv predložene hipoteze.

Praktična primena Garsijinih otkrića.Svoja otkrića Garsija je na slcdeći način praktično primenio. U izvesnim regionima

SAD vukovi su često napadali i ubijali stoku. Garsija je uspeo da vukovima "podmetne" otrovane životinje. Ovo iskustvo je doveo do vidne promene u ponašanju vukova. Napadi su postali redji. Snimljen je i jedan film koji demonstrira ovaj Garsijin efekat. Najpre je vuk pojeo otrovanu ovcu. Posle nekog vremena u veliki ogradjeni prostor stavljena je avca i vuk. Vuk se "zaleteo" rta ovcu, a ova se na smrt prepala. Ali, čim je vuk došao do ovce i osetio njen miris, on je stao, pa se zatim udaljio. Ovo ponašanje vuka ponavljalo se više puta. Takvo vladanje vuka ovca je "shvatila" kao igru, tako da je i sama istračavala pred vuka ne bojeći ga se više i "pozivajući" ga na igru.

Averzija prema hrani na osnovu imunoloSkih poremećaja.Psiholog Veljko Djurić je u nizu eksperimenata pokazao da anafilaktički šok može da

stvori averziju prema inače preferiranom ukusu saharina koji prethodi anafilaktičnom šoku (snažnoj imunološkoj reakciji).

Sticanje averzije prema odredjenoj hrani je u savremenoj psihologiji postao jedan od najčešćih obrazaca za ispitivanje klasičnog uslovljavanja. Istraživanja se vrše na životinjama, ali su averzije prema hrani ispitivane i kod ljudi.

Efekte trovanja hranom znamo iz svakodnevnog iskustva. Ako smo se otrovali od sendviča sa kobasicom, po prestanku svih fizičkih tegoba osetićemo gadjenje (želudac se refleksno "podiže" kao da tera na povraćanje) pri ponovnom vidjenju ili čak pri samoj pomisli na kobasicu. To se dešava iako nemamo nameru da ponovo jedemo u datom momentu kobasicu, dakle iako nam ne preti nikakva opasnost, iako ne očekujemo nikakve realne loše efekte, javlja se osećanje mučnine i gadjenja. Taj podatak ima veoma veliki teorijski značaj. On govori protiv kognitivnih teorija klasičnog uslovljavanja, koje se baziraju na postojanju očekivanja averzivne bezuslovne draži.

Seligmen je Garsijino otkriće uopštio teorijski (1970,1972) postavivši pitanje

postojanja opštih zakona učenja. On je razvio tezu o biološki pripremljenim, biološki nepripremljenim dražima i reakcijama (koje su se obično ispitivale u laboratorijama psihologa nčenja) i biološki kontrapripremljenim dražima i reakcijama, kod kojih je učenje teško ili nemoguče. On sam bio je inspirisan jednim ličnim iskustvom. Jedne većeri jeo je file minjon i sos Bernajz u društvu svoje supruge Keri i slušao Vagnerovu operu Tristan i Izolda. šcst sati posle toga osetio je u stomaku bolove i mučninu usled stomačnog grupa. Posle toga razvila se za izvesno vreme averzija prema hrani koju je jeo ("Fenomen sos Bernajz", kako neki govore) ali ne i prema sopstvenoj ženi U Vagnerovoj muzici. Seligmen se u ovom slučaju nije pozivao na kogniciju (saznanje da ga supruga Keri i pokojni Vagner nisu otrovali), već na biološki uslovljenu laku povezljivost stomačnih tegoba sa hranom.koju smo jeli.

U jednom anketnoni pregledu averzija kod Ijudi (Garb an.d Stunkard, 1974) od 696 ispitanih subjekata 38% je imalo bar jednu snažnu averziju prema nekoj vrsti hrane. Kod tih ispitanika averzija je nastala u 87% slučajeva na osnovu povezanosti fastrointestinalih teškoča sa hrariom. Interesantno je da je u nekim istraživanjima 21% subjckata imalo averziju prema nekoj vrsti hrane usled stomačnih teškoća, nprkos znanju da te teškoće nisu bile uzrokovane hranom, većsu se prosto "poklopile". Ovaj podatak takodje govori protiv kognitivnih teorija uslovljavanja, a u prilog »socijativnih teorija. Iz ličnog iskustva i iskustva nekih drugih ljudi znam da su pri teškirri anginama nekad stavljani oblozi od rakije i da se taj miris asocirao za teško /dravstveno stanje i dovodo do averzije prema mirisu rakije (manje prema ukusu).

Pacijenti koji primaju citostatike zbog karcinoma često gube apetit i svaka irana im postaje odbojna. Citostatici izazivaju osećanje mučnine, koje se asocijativno povezuje sa ukusom različitih vidova hrane.

U jednom ispitivanju obolelih od karcinoma napravili su rang listu omiljenih stadoleda. Oni koje su ocenjeni pre terapije citostaticima kao najukusniji davani su u aoku terapije. Na kraju, oni su postali najmanje privlačni.

Averzivna terapija. Ovaj oblik terapije korišćen je odavno (sistematski još лЈ 30-ih godina) za lečenje od alkoholizma. Nekad su uz omiljeno piće primani aeprijatni elektrošokovi, ali sve se više prelazilo na hemijsku terapiju. Postoje različite varijante te terapije. Jedna se sastoji u tome da se pije hemijska supstanca koja izaziva iučninu kada se konzumira alkohol. U drugom vidu ove terapije uzima se sredstvo fc>je izaziva mučninu i povraćanje, a od pacijenta se traži da mirišu ili piju alkohol. Tako se zaista i kod ljudi može namerno stvoriti averzija prema odredjenim mirisima i »kusima, no lečenje alkoholičara je daleko složenija stvar od sticanja privremenih »»erzija. Slične metode pokušavaju se u novije vreme i kod odvikavanja od duvana ili preteranog uzimanja hrane.

Averzija prema mirisima. Neka novija istraživanja su pokazala da se averzije, rstem klasičnog uslovljavanja, lako stvaraju i prema mirisima. To je naročito ^zumljivo kada su u pitanju mirisi ћгапе, pošto su ukus i miris hrane usko povezani.

Neki drugi primeri "pripremljenosti". Neki istraživači su utvrdili da postoje i r—:ei slučajevi "pripadnosti" draži i odgovora ili "asocijatvne pripremljenosti" osim :c.h koji su do sada opisani. Tako je Lolordo (1979) pokazao da je kod golubova rz->go lakše usloviti vizuelne draži za hranu nego auditivne. Nasuprot tome, kada se t. rr>te averzivne bezuslovne draži, auditivne draži lakše postaju uslovne nego vizuelne Možda i *va "pripadnost" ima biološku i adaptivnu osnovu: ptice traže hranu na >?ovu vizuelnih karakteristika draži; vidno opažanje i hranjenje su biološki "rredisponirani", pripremljeni za povezivanje.

Novina draži Novina draži takodje utiče na lakoću uslovljavanja.Istina, izgleda ne uvek na isti način.

Spomenuli smo već da se averzija prema odredjenoj hrani lakše stiče ako je u лслдји

nova vrsta hrane, i obrnuto, ako je pacovima jedna vrsta hrane dobro poznata, juerzija se teže stiče ili se nikako ne stiče. Kao da pacov zna da je jedna vrsta hrane xôpasna, odn. dobra, pa eventualne telesne teškoće ne asocira sa tom vrstom hrane. vl. kada je hrana nova, izazvana mučnina se lako povesuje sa ukusom nove, dotle aswznate hrane. Kod pacova, koji se hrani veoma raznovrsnom hranom, postoji tzv. aeestiaonalna neofobija: strah od uzimanja nepoznate hrane. Praktičari znaju da je pacove i mišcve teSko otrovati zatrovanom hranom ako ona ima opažljiv nov, nepoznat miris i ukus.

Fenomen latentne inhibicije. Labov (Lubov, 1973.) je pre klasičnog uslovljavanja, dakle, pre davanja u paru UD i BD, izlagao veći broj puta samu UD, bez ikakvih posledica. Ovo "upoznavanje" sa UD dovclo je kod pacova do otežanog stvaranja uslovne vcze u glavnoj fazi opita. Izlaganje UD, drugiroi rečima, dovelo je do inhibicije klasičnog uslovljavanja.

Ovaj fcnomen dobio je tcorijski značaj sedamdesetih i osamdesetih godina. Teoretičari učenja su se mučili da ga objasne. On je zadavao mnogo problema čuvenoj Rcskorlinoj i Vagncrovoj tcoriji uslovljavanja i asocijatvnim teorijama uopšte. Kog- nitivno orijentisani teoretičar učcnja Mekintoš objašnjavao je ovaj fenomen time što životinje uče irelevantnost, beznačajnost ili nedostatak informativne vrednosti UD, te je otuda uslovljavanje otežano. Jer, po Mekintošu za uslovljavanje je bitno da životinja (i čovck) proccne da jcdna neutralna draž jeste rclevantna, da je od značaja, da nešto prcdvidja. O ovim teorijskim problcmima biče rcči kasnije.

2. Bezuslovna draž

Ovde, najpre, možemo da se pozovemo na ono što je već rečeno. Prema klasičnom shvatanju be/.uslovna draž mora da bude jača, snažnija i mora da bude biološki značajnija draž. Jedan od osnovnih principa uslovljavanja glasi: što je jača bezuslovna draž, brže je uslovljavanje i jača je uslovna reakcija.

Jačina 1U) Mcdjutim, kao što smo videli, izvesni opiti stavljaju usumnju, bar na prvi pogled, opisano klasično Pav- lovljevo

shvatanje (opiti Jcrofcjeve, Stručkova i drugih koje nismo naveli). Takodje, obično nc posloji objcktivna i precizna dcfinicija jačine draži te su zaključivanja o jačini BD ponekad u izvcsnoj mcri ad hoc i cirkularna.

Za "bezuslovne" draži koje je Stručkov koristio ne može se reći ni da su snažne, nili da su biološke značajne, a asocijacija je ipak stvorena. Stručkov je hipotezom o značaju redosleda draži i sumiranju razdraženja u centru drugoizložene draži pokušao da pomiri činjcnice do kojih je došao sa klasičnim "zakonom jačine". Med- jutim, moguće je i prostije objašnjcnje njcgovih rezultata: za asocijaciju nije nužno da drugoizložena draž bude prava bczuslovna snažna i biološki značajna draž.

Uslovljavanje EEG Tezu koju smo naveli u prethodnom pasusu potvrdjujuaktivnosti elcktrocnccfalografska ispitivanja: kada se zajedno

izlažu dvc ncutralne draži dolazi do "uslovljavanja EEG aktivnosti", odn. do "uslovljavanja alfa bloka". Npr., u jcdnom opitu (Džasper i Šagas, 1941) izlagane su u paru dve neulralne draži - jedna zvučna i jedna svetlosna draž. Svetiosna draž normalno izaziva promenc u aktivnosti okcipetalne (vizuclne) zone kore mozga. Posle nckoliko ponavljanja, sama slušna draž izaziva EEG promene u vizuclnoj kortikalnoj zoni. Ovaj fcnomen obično se naziva uslovljavanje EEG-a iii uslovljavanjem alfa bloka. Za nas je interesantno na ovom mestu to što se takvo "uslovljavanje" ne odigrava po "zakonu jačine": ni

jedna od dve draži nije snažna ni biološki značajna; dve neutralne draži se medjusobno asociraju, povezuju. Ne samo zakon jaćinc, već i zakon efekta (ili princip potkrepljenja) su ovde na teškom iskušenju.

Moramo dodati da se jcdan od velikana sovjeiske neurofiziologije, Anohin buni protiv toga da se upravo opisana asocijacija nazove uslovno-reflektornom u pravom smislu. Takva asocijacija ne pokazuje sve osobine uslovnih refleksa - brzo se sivara, za čas gasi, lako habituira. Porcd toga, kaže Anohin, ovde nemamo pravog potkrepljcnja, ncma prave snažnc i biološki značajne bczuslovne draži koja vrši potkrepljcnjc sivorenih veza. U opilima kao što jc opisani pokazuje se samo sposobnost nervnog sistema da stvara asocijacije, koje nisu dugotrajne i snažne i koje nisu prave uslovno-reflektoi ne veze.

Asocijacija dve neutralne Opitc sa EEG uslovljavanjem treba imati u vidu kada draži: senzornose raspravlja o senzornom preduslovljavanju (o kome

preduslovljavanje ćcmo govoriti u ovoj partiji). Izgeda da se u te dve vrsteopila stvara asocijacija dve neutralne draži - ne draži i

odgovora i ne asocijacijajedne neutrulne ijednesnažnedraži, većdveu priličnoj meri "ravnopravne" draži. Teorijski znaćaj činjenicc kao što su navedene je u tome što one protivreče S-R teorijama učenja, Pavlovljevom "zakonu jačine” i zapadnom principu potkrepljenja. Čini se da se asocijacija možeslvoriti prostim dodirom u vremenu, bez ikakvih dopunskih principa. U oblasti verbalnog ponašnja takva mogućnost je najočiglcdnija. Klasični asocijacionizam, koji je govorio o asocijaciji ideja ili prcdstava, pruža ovde najprirodnijc objašnjenjc.

Anohinovo tvrdjenje da kod uslovljavanja alfa bloka nemamo pravo uslovljavanje delom je jczički, semantički problem. Medjutim, Anohin pravilno ukazuje na razliku izmcdju veza u takvim opitima i veza u klasičnim opitima sa uslovljavanjem.

Asocijacija i uslorni refleksi Zaista, svako asociranje ne mora biti uslovno-refleksno povezivanje; pojam asocijacije je širi pojam od

pojma uslovne veze. Uslovni relleks je podvrsta asocijacije - jedan specijalni oblik asocijacije u kome se povezujcjedna retleksna reakcija sa jcdnom prethodno neutralnom draži.

Pavlovje najćcšće izjednačavao pojmoveuslovnog refleksa, "privremene veze" i asocijacije. U poslcdnjim godinama (u "diskusijama u sredu") on je davao i drugačije izjave - naime, tvrdio jc da jc asocijacija opštiji pojam, opštija pojava od uslovno- refleksne veze. Tog shvalanja se drže i neki sovjetski fiziolozi i psiholozi, kao što smo to već istakli (Sergcjev, Vacuro, ovde Anohin i neki drugi).

Otvorena pitanja Prclhodnoj diskusiji dodaćemo i ovaj otvoreni prob-lem. Pitanje uslovljavanja alfa bloka može se razrešiti na

naprcd opisani način. Ali za Anohina i njegovu definiciju uslovljavanja opiti Stručkova osiaju cnigmatični - jer u njima su izgradjene veze koje se ponašaju po klasičnim zakonima uslovljavanja, a ipak su kao bezuslovne draži upotrebljene "slabe" i biološki beznačajne draži. Da li trcba menjati klasična shvatanja o uslovljavanju? Ili opiti Slručkova uka/.uju na jcdan prelazni oblik asociranja ili, na opšte zakone asociranja koji nisu mogli da dodju do izraza u klasičnim opitima sa uslovljavanjem?

3. Odnos uslovne i bezuslovne draži

Vremenski odnosi UD i BD

Ovde možemo da razlikujemo dva odnosa:(a) odnos jačine uslovne i bezuslovne draži; tog odnosa se

ticala naSa prethodna diskusija, tako da taj problem ne moramo više da razmatramo,

(b) vrmenski odnos uslovne i bezuslovne draži.

Donja šema prikazuje nam različite vremenske odnose izmedj u uslovne i bezuslovne draži i odgovaraj uće vrste uslovnih refleksa:

Kod istovremenog uslovljavanja u doslovnom smislu UD i BD počinju zajedno. Prema većini nalaza ovo je veoma neuspešan obrazac uslovljavanja; po mnogima uslovljavanje je pod ovim uslovom nemoguće. Najizrazitije uslovljavanje imamo kod uslovljavanja unapred, kada vremenski razmak izmedju UD i BD nije velik. Manje uspešni oblici uslovljavanja su odloženi uslovni refleks i uslovni refleks na trag. Ova dva poslednja oblika uslovljavanja razlikuju se po tome što kod odloženog uslovnog refleksa UD traje do momenta pojave BD, a kod uslovnog refleksa na trag UD prestaje pre nego što se javi bezuslovna draž.

Odloženi uslovni refleks Po Pavlovu, da bi se,uslovni refleks nazvao odloženimpotrebno je da interval izmedju UD i BD bude veći od 5

sekundi. Pavlov je stekao uverenje na osnovu ispitivanja u njegovoj labaratoriji da je najpogodniji interval izmedju UD i BD do 5 sekundi. Unutar tog intervala on nije uočio razlike u lakoći uslovljavanja. Uslovljavanje sa interstimulusnim intervalom od 5 sec. on je nazvao istovremenim uslovljavanjem, misleći, u stvari, na ono što smo mi nazvali uslovljavanjem unapred sa kratkim intervalom izmedju UD i BD. Лко je vremenski interval veći od optimalnog intervala od 5 sekundi, Pavlov je primenjivao termin odloženi uslovni refleks. Ako bismo našli da je optimalni vremenski interval kraći (kao što to tvrde drugi autori) vremenske granice odloženog uslovnog refleksa morale bi da se pomere.

Stvaranje odloženog uslovnog refleksa je postpeno i sporo U početku stvaranja uslovne veze, salivacija se (u Pavlovljevim opitima) javlja neposredno posle javijeaja UD. Tek postepeno se početak salivacije vremenski pomerao ka momentu javljamje

UD

BDUD

BDUD

BDTJD

BDUD

BD

1. Istovremeno uslovljavanje

2. Uslovljavanje unapred

3. Odloženi uslovni refleks

4. Uslovni refleks traga

5. Uslovljavanje unazad

BD. Pavlov je ovo odlaganje tumačio stvaranjem posebnog oblika inhibicije - tzv. inhibicije odlaganja (koja predstavlja poseban oblik unutrašnje inhibicije).

Inhibicja odlaganja Ako bi se u trcnucima odlaganja iznenada pojavila nekaspoljašnja indiferentna draž, uslovna reakcija bi se odmah

javljala. Pavlov je tu pojavu tumačio inhibitornim dejstvom spoljašnje draži - koja u ovom slučaju inhibira inhibiciju, te usled toga omogućuje javljanje uslovne reakcije. Ovaj fenomen dezinhibicije sreče se i kod gašenja.

Da se kod odlaganja uslovne reakcije zaista radi o nekom inhibitornom procesu potvrdjuje činjenica da životinje u periodu odlaganja ponekad padnu u stanje sna, koje se od strane Pavlova takodje tumači procesom inhibicije. EEG nalazi takodje sugerišu (nikako ne dokazuju) postojanje inhibicije za vreme perioda odlaganja. Umesto alfa ritma EEG pokazuje jedan još sporiji ritam (4-7 talasa u sek.). Takav ritam javlja se i u periodima gašenja.

Uslovni refleks na trag Kod ovog oblika uslovljavanja u momentu javljanja BDviše ne postoji UD. Moguće je da je ostao samo neki trag

neposrednog pamćenja na UD i da taj trag stupa u asocijaciju sa BD. Otuda potiće naziv ovog oblika uslovljavanja.

Ovo uslovljavanje je još sporije i teže od odloženog uslovljavanja. Sovjetski autori objašnjavaju tu pojavu "zakonom jačine". Kad prestane dejstvo uslovne draži, odgovarajući nervni proces traje (perzistira) još izvesno vreme, ali je "jačina" tog nervnog procesa sve slabija i slabija. Drugim rečima, jačina "traga" je manja od jačine UD. Pošto brzina uslovljavanja zavisi od jačine UD, uslovljavanje na trag je sporije i slabije. Drugim rečima, uslovljavanje na trag je poseban oblik uslovljavanja, uslovljavanje na veoma slabo razdraženje u centru UD.

Uslovni refleks Može se povući razlika izmedju uslovnog refleksa nakratkoroćnog i dugoročnog kratki (kratkoročni) trag i uslovnog refleksa na dugi tra8a

(dugoročni) trag. Ovaj poslednji slučaj imamo ako je’trag" duži od 1 minuta, odn. kada je interval izmedju UD i BD veći od 1 minuta (Pavlov).

U Pavlovljevoj labaratoriji Feokritovje izgradio ustovni refleks na vremenski interval od 30 minuta. On je svakih pola sata davao psu hranu. Na kraju pas jesalivirao redovno svakih 30 minuta. I ovaj opit se obično klasifikuje u uslovne reflekse na trag, i to u uslovne reflekse na dugoročni trag.

Na navedene činjenice i objašnjenja možemo da damo dva komentara. Prvo, podsetimo se da brojna istraživanja ne potvrdjuju "zakon jačne" uslovne draži, te tumačenje uslovnog refleksa na trag na osnovu tog "zakona" ostaje pod znakom pitanja. Drugo, kako je još Klark Hal 1943. g. ukazao, objašnjenje "uslovljavanja na trag" tragom uslovne draži moguće je samo u slučaju kratkoročnog "uslovnog refleksa oa trag"; ne može se pretpostaviti da perseverativni trag uslovne draži traje pola sata, fcao što bi to zahtevale činjenice koje je u svom opitu dobio Feokritov. Hal pretpostavlja da se u takvim dugoročnim "slučajevima" dešava nešto drugo. Uzimanje, konsumacija hrane započinje u organizmu niz promena, koje se po nekoj pravilnosti smenjuju jedna za drugom. Za jednu takvu fazu unutrašnjih promena može da se ssocira uslovna reakcija. Prema tome, kod uslovnih veza sa dugim odlaganjem ne bi se trebalo govoriti o "uslovnom rcfleksu na trag", već pre o "uslovnom refleksu ciklične faze" (Hal).

Optimalni intervali zimedju Кло što smo istakli, Pavlov je smatrao da u okviru UD i BDintervala do 5 sekundi nema razlike u lakoći us-

lovljavanja. Klark Hal (1943. i kasnije) na osnovu analize izvesnih podataka dolazi do drugog broja: optimalni interval izmedju UD i BD iznosi 0.4« sec. No, drugi istraživači su našli kao najpogodnije druge vremenske intervalc. Do sada sakupljcni rezultati izglcda da ukazuju da ne postoji jedan opšti najpogodniji, optimalni vremenski interval.

Uslovljavanje unaziKl Uslovljavanje kod koga bezuslovna draž prethodi us-lovnoj nazivamo uslovljavanjem unazad. Već sama logika

nam kazuje da ovaj vremenski raspored UD i BD nije pogodan da UD postane "signal" za BD. Pavlov, Hal, Konorski i drugi istaknuti naučnici smatrali su ili da je ovaj obiik uslovljavanja sasvim nemoguć, ili da je rezultat pseudo-uslovljavanja. U vezi sa ovim poslednjim podsetimo se opita koji je izveo Grater još 1938. g., a koji smo opisali u partiji o senzitizaciji. Zavczani majmuni kojima je prvo izlagana iznenadna snažna BI) (npr., imitacija palacanja zmije), a tck zatim UD (ton), pokazivali su znake uslovljavanja. Mcdjutim, u kontrolnoj grupi od 2 šimpanze izlagana je samo BD. Životinje su u ovoj grupi reagovalc "uslovnom rcakcijom" straha kadgod bi im se po prvi put izložila UD (ton) ILI bilo koja druga neutralna draž. Te činjenice Grater je objasnio pscudouslovljavanjcm: davanjc BD senzitizira organizam tako da svaka nova ncutralna draž izaziva bezuslovnu reakciju. Na taj način se stiče lažan utisak o uslovljavanju. Uslovljavanje unazad u stvari je samo pseudouslovljavanje.

U novije vreme uslovljavanje unazad je predmet intenzivnog izučavanja u Sovjctskom Savezu. Istaknuto mesto u tom domenu zauzima labaratorija Asratjena i njegovih saradnika. Ova grupa naučnika došla je do shvatanja da uslovljavanje unazad pt«toji, ali da je izrazito samo pod odrcdjenim uslovima. Ispitivanja Asratjena i njegovih saradnika o uslovljavanju unazad uklapa se u šira teorijska pitanja. Jedno od takvih opštijih tvrdjenja je da se prilikom uslovljavanja uvek stvaraju dvosmerne veze ili asocijacije.

Dovsmerite uslovne v*ze Još 1924. gcxline veliki sovjetski fiziolog Beritašvili (iliBcritov) tvrdio je pos'tojanje dvosmernih veza, a samim tim i

da uslovljavanje unazad postoji. Pri uslovljavanju stvara se veza od centra uslovne draži ka centru bezuslovne draži, a isto tako i obrnuta veza od centra bezuslovne draži ka centru uslovne draži. Pod standardnim uslovima eksperimentisanja prva od ove dve veze dalcko je izrazitija i skoro potpuno maskira onu drugu. No, pod drugim uslovima mogučejevezu unazad učiniti izrazitijom. Giavni uslov ovde je odnos jačine UD i BD, odnosno odnos jačine razdraženja u centru UD i u centru BD. Ka što vidimo, klasični "zakon jačine" i ovde je impliciran, ali je i dopunjen. Ako je razdraženje u centru BD snažnije, manifestovače se uslovljavanje unapred i maskirače skoro potpuno obratnu vczu. Ako su dva razdraženja približno jednaka, postoji mogućnost da se obe veze, veza unapred i unazad, manifestuju. Drugim rečima, osnovni uslov za javljanje uslovljavanja unazad je jačanje uslovne draži ili slabljenje bezuslovne draži. odnosno, njima odgovarajućih razdraženja u kori mozga. Dodajmo, ipak, da večina zapadnih psihologa sumnja u fenomcn uslovljavanja unazad.

Dvosmerne veze u Dvosmcrcnc vcze su uobičajena pojava u ljudskomverbalnom iKcnju vcrbalnom učcnju. Ako smo naučili da engleska reč

"conditioning" znači "uslovljavanje", onda smo takodje u izvcsnoj mcri naučili i obratnu asocijaciju: da se "uslovljavanje" na engleskom kaže "condilioning". Primelimo da su i u verbalnom učenju asocijacije unazad često slabije nego asocijacije unaprcd. Izrcčenc teze su prcdmct izvesnog broja eksperimentalnih istraživanja u oblsti vcrbalnog učenja. U kontckstu uslovljavanja važno je to Sto tezao postojanju dvosmernih veza (i vcza unazad) kqednačava po jednom svojstvu uslovljavanjc i verbalno učcnje. U osnovi ovih činjcnica možda leže srodni, slični fiziološki mchanizmi

povezivanja.

Dodir ili kontigencija

Pavlov, njcgovi sledbcnici u Sovjetskom savezu i zapadni psiholozi su dugo verovali da je osnovni uslov stvaranja uslovnih reakcija davanje u paru, odn. dodir u vrenienu uslovne i bezuslovne draži. Oko 70-ih godina u SAD došlo je do velikog preokreta, koji je oživco interesovanja za proces uslovljavanja i dao polet brojnim istraživačima. Glavni "revolucionari" u ovoj oblasti bili su psiholozi Kamin (Kamin), Reskorla (Rescorla), Vagncr (Wagner), Mekitnoš (Mackintosh), Pirs i Hol (Pearce i Hall).

Reskorla jc u nizu opita ulvrdio slcdcču pravilnost. Ilustrovačemo je jednim zamišljcnim ckspcrimentom. Zamislimo da imamo dve grupe životinja (pacova).

I grupa živolinja dobija, recimo, 50 puta u paru uslovnu i bezuslovnu draž. Uslovljavanje se normalno odvija.

II grupa životinja takodje dobija 50 puta u paru UD i BD. Prema teoriji dodira očekivalo bi se da se i u ovoj grupi uslovljavanje normalno odvija.

Medjutim, u II grupu uvodi se jedna novina: 50 pula se pojavljuje sama BD, nenajavljena uslovnom draži. Ili: UD sc izlaže 50 pula bez propratne bezuslovne draži.

U II grupi uslovljavanja ncma. Zašto? U drugoj grupi Šok je 50 puta nenajavljcn uslovnom draži, ili UD u 50 pokušaja ne predvidja bezuslovnu draž. UD više nije prediktor bezuslovne draži, korelacija izmedju UD i BD ne postoji. To što je i u II grupi UD i BD data 50 puta u paru (kao i u I grupi) više nije od značaja. Dodir UD i BD nije prcsudan. Povezanost, korelacija, ili kako se još kaže kontingencija, su bitni za uslovljavanje. (U statistici postoji postupak za izračunavanje korelacije koji se naziva koeficijentom kontigcncije). Da bi do uslovljavanja došlo UD mora da ima prediktivnu vrednost.

Raskorla je ove ideje izrazio sledečim verovatnoćama:1) Ako je verovatnoča da UD najavljuje BD veća od verovatnoče da se BD javi bez

najave uslovnom draži - uslovljavanja će biti. Što je ta verovatnoča vcća, uslovljavanje je brže.

2) Ako je verovatnoća da UD najavljuje BD jednaka verovatnoći da se BD pojavi nenajavljena uslovnom draži - uslovljavanja neče biti.

3) Ako jc vcrovatnoća da UD najavljujc BD manja od verovatnoće da se BD pojavi ncnajavljcno od UD - uslovljavanja ne samo da neće biti, već će doči do inhibitornog uslovljavanja: UD ic sprečavati pojavu uslovne reakcije.Ако se u opitu koristi averzivna BD, uslovna draž će postati znak sigurnosti, znak da životinji za izvesno vreme ne preti opasnost od neprijatne bezuslovne draži.

Ovi opiti zaista su bili revolucionarni, zaprepašćujući: mozak pacova kao da je bio u stanju da iračunava korelacije izmedju draži. To je kio šok za teoretitičare učenja i posebno za Pavlovljevu teoriju dodira. Izvesni psiholezi nisu pacovu mogli da pripišu tako visoke kognitivne sposobnosti, te su u okviru asocijativnih teorija pokušali da objasne nove podatke. Tako je nastala čuvena tcarija Reskorle i Vagnera 1972. g. Drugi psiholozi su smatrali da je pozivanje na kognitivne principe nužno, te su se tako razvile moderne kognitivne teorije klasičnog uslevljavanja, kao što su teorije Mekintoša, Pirsa i Hola, Dikinsona. Po Mekintošu, npr., za uslovljavanje je nužno da životinje uoči da li je UD relevantna ili irelevantna (što znači isto što i tvrdjanje da UD ima ili nema prediktivnu vrednost). Kognitivni procesi u klasičnom uslovljavanju koncentrisani su u opažanja UD i proceni njene relevantnosti ili

irelevantnosti.

Maskiranje i biokiranje

Još u Pavlovljevoj laboratoriji izlagane su istovremeno dve draži različitog intenziteta i praćene jednom BD. Dolazilo je do uslovljavanja samo na jednu od te dve draži - na intenzivniju draž. Zaključak je bio da jača draž inhibira, maskira slabiju draž, tako da se ona ne uslovljava. Izgledalo je da životinje ne obraćaju pažnju (ne usmeravaju orijentacionu reakciju) na slabiju draž.

Kamin je želeo da proveri ovaj nalaz. On je izlagao istovremeno jednu vizuelnu draž i jednu auditivnu draž jačine 50 decibela. Samo je vizuelna draž postala uslovna draž. U drugoj varijanti opita on je pojačao auditivnu draž na 80 decibela. Tada su obe draži, vizuelna i auditivna postale uslovne draži. Očigledno je da intenzitet draži utiče na fenomen maskiranja. No, Kamin nije prihvatio tu "očiglednost". Na osnovu svojih istraživanja on je došao do sledećeg zaključka: jača draž se brže uslovljava od slabije draži, što je pokazano u nizu ispitivanja; prvo stvorena uslovna veza na jaču draž blokira stvaranje uslovne veze na slabiju draž. Tako je Kamin došao do ideje da maskiranje svede na mehanizam blokiranja. Po prvobitnoj ideji maskiranje bi se sastojalo u neobraćanju pažnje, opažajnom zanemarivanju slabije, manje intenzivne, manje uočljive draži. Blokiranje je, pak, sprečavanje jednog uslovljavanja prethodnim uslovljavanjem.

Blokiranje Blokiranje je verovatno najpoznatiji i najvišeistraživani fenomen uslovljavanja počev od sedamdesetih

godina. On je takodje revolucionarni fenomen, jer je njegovo izučavanje promenilo sliku o prirodi klasičnog uslovljavanja i dovelo do burnog razvoja novih teorija klasičnog uslovljavanja. Ideje koje su spomenute u prethodnom podnaslovu o kontingenciji sreću se i pri pokušaju tumačenja fenomena blokiranja. Da bi do uslovljavanja u opitima sa blokiranjem došlo, nužno je da jedna draž ima prediktivnu vrednost.

Opisaću sad jedan tipičan opit sa blokiranjem. Koriste se dve draži, draž A i B. Ове mogu biti različitog modaliteta. Kao bezuslovna draž koristi se električan šok na noge životinje, u ovom slučaju na noge pacova. Opit sadrži tri faze.

1) U prvoj fazi izlaže se samo draž A u paru sa bezuslovnom draži, recimo 18 puta. Draž A postaje uslovna draž.

Treba dati odmah jednu važnu napomenu. Ako se od samog početka daju istovremeno dve draži, A i B, i ove bivaju praćene bezuslovnom draži, obe draži postaće uslovne draži. Vredno je ovde dodati i Razranov rezime odgovarajućih sovjetskih nalaza (1971). Kada se dve draži izlažu u paru, kao što smo rekli, svaka od njih če postati uslovna draž. Medjutim, ako se dve draži izlažu u paru veliki broj puta, organizam prestaje da reaguje uslovnom reakcijom na pojedinačne draži, već reaguje samo na celinu dve draži. Razran je u ovakvim opitima video jedan poseban oblik učenja - učenje celine ili geštalta - što je na engleskom nazvao configuring. Posle ovih napomena prelazim na dalji opis opita sa blokiranjem.

2) U drugoj fazi opita izlažu se, recimo, 8 puta zajedno draž A i B i bivaju praćene električnim šokom.

3) U trećoj fazi opita izlaže se samo draž B bez BD, da bi se videlo da li je u drugoj fazi opita došlo do uslovljavanja, odn. da li je i B postala uslovna draž.

U kontrolnoj grupi ne postoji prva faza; odmah se započinje sa istovremenim izlaganjem draži A i B, koje su praćene averzivnom BD.

Tipični rezultati ovakvih opita su sledeći. U kontrolnoj grupi draž B, kao i draž A, *e normalno uslovljava. Medjutim, u eksperimentalnoj grupi draž B se ne uslovljava. Ta činjenica se objašnjava time što uslovna veza izmedju draži A i BD stvorena u prvoj fazi opita biokira novo uslovljavanje, uslovljavanje draži B. To dolazi otuda što draž A sama predvidja dolazak BD, tako da je draž B izlišna, redundantna; ona nema nikakvu prediktivnu vrednost; zato do uslovljavanja draži B ne dolazi. Mekintoš, kognitivni psiholog učenja, smatra da životinje čak i na nivou pacova moraju da procene da li je draž B relevantna ili irelevantna.

Ovi nalazi i ova tumačenja potvrdjena su sledećim dopunskim eksperimentima. Ako se u drugoj fazi opita u eksperimentalnoj grupi BD izmeni - na primer električni šok pojača, daje dva puta, ili čak smanji u intenzitetu, dolazi do uslovljavanja draži B. Ona sada prestaje da bude irelevantna, ona sada stiče prediktivnu vrednost, ona nagoveštava izvesnu novinu, promenu u BD.

Na osnovu ovakvih nalaza uzdrmana je klasična slika o uslovljavanju kao jeđnostavnoj asocijaciji po dodiru, gde je osnovni uslov učenja davanje dve draži u vremenskom dodiru.

4) Odnos uslovne i bezuslovne reakcije

Odnos izmedju uslovne i bezuslovne reakcije (odnos identičnosti, sličnosti ili različitosti) je, kao što ćemo videti, od ključnog značaja za teorije uslovljavanja. Na ovom mestu nisu nam eilj teorijska razmatranja, već empirijske činjenice, na koje ч-ijmo se kasnije pozivati.

Eksperimentalni podaci nam pokazuju da odnos izmedju uslovne i bezuslovne reakcije može biti razltčit.

(a) UK i HR mogu biti identične ili skoro identične.Kao šio znamo, Pavlov je svoja posmatranja ograničio na reakciju salivacije. Ta

okolnost u velikoj mcri je dopirnela da dodje do zaključka da su uslovna i bezuslovna rcakcija idcntične. Podudarnost uslovnc i bczuslovnc reakcije se najčeSće srcče kcxl autonomnih i emocionalnih reakcija, a salivacija je jedna autonomna reakcija. Pavlov jc utvrdio činjenice kao što su sledcče. Kad se kao bezuslovna draž koristisuva hrana salivacija jc obimnija, a takva je uslovnorcflektorna salivacija. Kada je kiselina bezuslovna draž, kvalitet bezuslovne rcakzije se mcnja: pljuvačka je obilna i retka. Uslovna reakcija salivacije,sličc iste takve kvalitete. Ukratko, kako se menja bezuslovna reakcija, tako sc menja i uslovna reakcija; uslovna reakciju je "kopija", "replika" l>ezuslovne reakcije. Ovo tvrdjcnjc sc, kao Sto smo videli, odnosi i na kvaliteti na krantitet reakcije.

Činjcnice kao što su navedcne bile su podloga za tzv. teoriju substitucije, za t<?zu da jc suština uslovljavanja u substituciji, zameni draži. Reakcije ostaju iste, a nazivaju se drugačijim imenima zato što ih izazivaju različite draži. Substituciju draži Pavlov jc smatrao činjcnicom; mi je nazivamo "teorijom" ili "hipotezom" zato što danas znamo i za drugačije činjenice. 1 danas se može smatrati činjenicom da ima oblika uslovljavnja gdc jc suštinska promcna u substituciji draži (kod autonomnih promena, npr.);ali tvrdjcnjcda jesvako uslovljavanjesubstitucija draži mora danas da senazove "teorijom" ili "hipotezom" a ta tcorija, po svoj prilici, može da se oceni kao pogrešna.

(b) Uslovna reakcija može biti deo bezuslovne reakcijeNcki rezultati nam pokazuju da su UR i BR kvalitetno iste, ali da je uslovna reakcija

kvantitativno slabija od bezuslovnc reakcije. Npr., u nekim ispitivanjima pokazalo sc da UR

ima manju amplitutudu, tj. da je manjeg intenziteta ili da ima duže vreme latencije.

(c) Uslovna reakcija se može razlikovati od l)ezuslovneOvaj slučaj najbolje mogu da nam ilustruju ispitivanja sa uslovljavanjem reakcija

očnog kapka. Bczuslovna reakcija očnog kapka, jc snažan, nagao trzaj očnog kapka; medjutim, uslovna reakcija zatvaranja očnog kapka na uslovnu draž (npr., na neki slabi ton) može da se sastoji od umerenog, ravnomernog, postepenog zatvaranja očnog kapka. Ni u jcdnom momentu pri kraju uslovljavanja UR ne predstavlja repliku BR; razlika izmcdju njih je kvalitativna.

(d) Uslovna reakcija je l’RIPREMA za liezuslovnuЈоб 1932. g. Vorner (Warner) se žalio da mu je, pri ispitivanju odbrambcHoe

uslovnog reflcksa kod pacova, veoma teSko da otkrije "pravu uslovnu reakciju". U njegovom ispitivanju pacovi su se nalazili u jcdnoj komori u kojoj su, posle jcdnog neutralnog signala, dobijali clektrični šok na šape sa poda. Bezuslovna draž, električni šok, izazivao je kod pacova besomučno skakanjc i trčanje i ubrzano disanje. Uslovna draž, medjutim, na kraju uslovljavanja izazivala jczaustavljanjedaha i napeto čekanje. UR njje replika HR; ona je prc priprema za bczuslovnu draž. Ponašanje životinja je često tako da eksperimentatori upotrebljavaju deskriptivne izraze kao što su "životinp kao da se priprema” za BD ili "životinja kao da očekuje Ш)" itd. Izraz "kao da očekuje’. "kao da se priprema" su u prvom redu deskriptivni izrazi, ali ih ncki teorietičan pretvaraju i u teorijske stavove i tvrdc da životinje zaista "očekuju" bezuslovnu draž. da se zaista za nju pripremaju; drugim rcčima, ponašanje životinje se od strane tak\li teorctičara objašnjava pojmovima kognitivne teorije ili instrumentalnim učenje« (putcm poikrcpljivanja). O tome će biti reči kasnije.

Naveščemo ovde jedno zapažanje američkog psihologa Lidela. On je izučavao odbrambeni uslovni refleks kod ovce (podizanje šape na šok), ali je, za razliku od Pavlova, posmatrao veči broj reakcija životinje. Na uslovnu draž prvo su se javljale promene u disanju i psihogalvanskom refleksu, pa tek nešto kasnije podizanje šape. Ove rezultate Lidel je shvatio na sledeči način: neutralna draž stekla je značenje opasnosti (šoka), postala jeznakza šok; ona izaziva najpreemocionalne reakcije (koje se manifestuju u promeni disanja i PGR), a uslovno dizanje šape dolazi tek posle tih emocionalnih reakcija. Naravno, to nije jedino moguće objašnjenje navedenih rezultata.

Zaključci

Iz napred rečenog je očigledno da je odnos jednakosti, sličnosti ili različitosti UR i BR od prvenstvenog teorijskog značaja. Taj odnos predstavlja test ispravnosti asocijalivnih i kognitivnih teorija. Otuda če o ovom problemu biti još dosta reči u partiji o prirodi uslovnih refleksa i teorijama uslovljavanja. No, nekad jasne i precizne empirijske i teorijske razlike danas su otupljenje postojanjem empirijskih nalaza o raznovrsnosti uslovnih reakcija i brojnim uslovima koji utiču na prirodu uslovnih reakcija. Zato ću ovde dati opšti pregled činioca koji utiču na oblik uslovnih reakcija.

1) Danas je dobro utvrdjena empirijska činjenica da postoje raznovrsne uslovne reakcije.

2) Trcba voditi računa o tome koji se sistem reakcija usiovljava, koje su vrste uslovne reakcije - da li su u pitanju emocionalne reakcije, reakcije pojedinih telesnih organa kojima upravlja autonomni nervni sistem, fizioioške reakcije organizma (kao što je, npr., hipoglikemija ili hiperglikemija), ili se uslovljavaju skeletne reakcije, pri čemu se životinje slobodno kreću po aparatu. Kod autonomnih i fizioloških reakcija postoji veča verovatnoća

da če UR biti replika BR, dakle da će postojati neki oblik supstitucije draži. Ali i kod skeletnih reakcija UR može u velikoj meri da liči na BR, kao u opitu Dženkinsa i Mura sa samooblikovanjem u kome su golubovi na različite načine kljucali osvetljenu okruglu ploču zavisno od toga da li je BD bila voda ili hrana- dakle UR bila je replika BR.

3) Priroda bezuslovne reakcije je jedan od najvažnijih determinanti uslovne rcakcijc, naročiio kod emocionalnih, autonomnih i fizioloških reakcija.

4) Novija istraživanja su pokazala da i od prirode uslovne draži zavisi priroda uslovne reakcije. Ncke uslovne draži dozvoljavaju izvesneskeJetne reakcije, druge ne dozvoljavaju. Oblik uslovne reakcije prilagodjava se i prirodi uslovne draži, bar u izvesnim slučajevima.

Navešću nekoliko ilustracija. U jednom opitu sa pacovima (Timberlake and Grant, 1975; Timerlake, 1980) BD je bila hrana, a UD je bila krajnje neobična draž; jedan drugi pacov koji je na jednoj podlozi (pričvršćen za nju) unošen u eksperimentalni aparat. Pacov nije lizao i grizao ovakvu uslovnu draž, kao što često čini sa drugim objektima koji predstavljaju uslovnedrači, vcčjoj jepristupao, njuškaojei upsotavljao socijalne kontakte. Očigledno, priroda uslovne draži odredila je i prirodu uslovne reakcije. Ovaj ekstremni slučaj pokazao je veoma dobro da i UD igra značajnu ulogu u formiranju uslovne reakcije. No, postoje i drugi opiti koji potvrdjuju tu činjenicu, a u kojima se koriste standardne labaratorijske draži.

Npr., Holand je 1977. g. (Holland) kao BD koristio hranu, a kao uslovne draa auditivne i vizuelne draži. Uslovna reakcija zavisila je i od toga da li je uslovna drai auditivna ili vizuelna. Autiditvna uslovna draž izazivala je kod pacova reakciju trzanja. nagli trzaj glave i stajanje ispred činije sa hranom. Vizuelna uslovna draž nije izazivala trzanje glave i opštu reakciju trzanja, a UR se prvenstveno sastojala u stajanju ispred činije sa hranom. Ovo se dešavalo kad je vizuelna draž bila difuzna. Kada je, pak. vizuelna draž bila lokalizovana i nalazila se na plafonu eksperimentalnog aparata, UR se često sastojala u stajanju na zadnjim nogama (težnja približavanja prema UD?). Kada je UD neki fizički pristupačan objekt, kao svetla kružna pločica u opitima samooblikovanja, onda se konsumatorna reakcija (ukoliko je BD bila hrana) upravlja na tu UD. Neki u ovom poslednjem slučaju, kao i u sličnim prlikama, govore o substituciji objekata na koje se usmerava UR koja je približna kopija BR. U kojoj meri će UR biti kopija BR zavisi od toga koliko UD dozvoljava iste reakcije.Setimo se psa koji je lizao sijalicu koja je signalisala pojavu hrane.

5) Ne treba zaboraviti još jedan činilac koji može da utiče na oblik UR. Očekivanje bezuslovne draži, hrane ili električnog šoka, izaziva odredjene reakcije. Kada pacov očekuje šok, on se povije, zgrči, prekine disanje itd. Kod životinja i ljudi električna averzivna draž izaziva ubrzano disanje i ubrzani srčani puls. Očekivanje te iste BD izaziva upravo suprotne reakcije.

Kao što vidimo, više činilaca utiče na prirodu uslovne reakcije. Jednostavnog odgovora nema. Ni Pavlovljeva hipoteza o supstituciji draži, ni kognitivna teorija o očekivanju i pripremi za dolazak BD ne može da objasni sve empirijske podatke o prirodi uslovne reakcijc koji su dobijeni u savremenim istraživanjima.

Teorija kompenzatorskih procesa

Kada govorimo o prirodi uslovne reakcije odn., o njenoj sličnosti sa bezuslovnom reakcijom, moramo spomenuti izvesne neobične činjenice i teoriju kompenzatorskih procesa.

Činjenice su slcdcće: kada se radi o uslovljavanju izvesnih fizioloških procesa, uslovna reakcija je nekud direktno suprotna bezuslovnoj reakciji. U nekim opitima averzivna

BD (clcktrični Šok) izaziva i kod životinja i kod ljudi ubrzanje pulsa, a UD nekad usporenjc puUa. (O objašnjcnju ovog nalaza govorićemo i kasnije). Injekcija epinerfina izaziva smanjeno lučenjc želudačnih sokova, a UD izaziva suprotnu reakciju: povećanje lučenja žeiudačnih sokova. Uinitrofenol izaziva povećanu potrošnju kiseonika i povcćanu temperaturu. UD izaziva upravo suprotne procesa. Iz poslednja tri primera se vidi da se i unutrašnji, fiziološki procesi mogu usioviti, o čemu će biti mnogo više reči u partiji o uslovljavanju autonomnih reakcija.

Nalazi kao što su napred navedeni sugerisali su Sigelu (Siegel) još sedamdesetih godina da se UD vezuje za kompenzatorske procese, procese koji ublažavaju, smanjuju dejstvo telesnih procesa koje izaziva bezuslovna draž. To, naravno, nekad može biti adaptivna reakcija. Ali, zašto se UD vezuje upravo za suprotne, kompenzatorske telesne procese, kakva je to "mudrost tela” i kojim mehanizmom se ona ostvaruje. ostaje nepoznato. No, iako objašnjenje ovog fenomena ne znamo, ostaje činjenica da UD nekad izaziva takve kompenzatorske procese. Ni jedna do sada opisana teorija uslovljavanja ne objašnjava ovakvu vrstu uslovnih reakcija, čak i ne spominje tu vrstu odnosa uslovne i bezuslovne reakcije. Moramo imati u vidu i tu činjenicu da je nekad, kada su u pitanju telesni, fizioloSki procesi, uslovlna reakcija direktna suprotnsost bezuslovnoj reakciji.

Sigelova teorija kompenzatorskih reakcija, odn. uslovnih reakgija kao kompenzatorskih reakcija, ne može biti opšta teorija uslovljavanja telesnih procesa. Razlog je prost; u nekim slučajevima uslovna reakcija izazvana nekim farmakološkim sredstvom ista je kao i bezuslovna reakcija. Npr., amfetamin kao BD izaziva povećanu aktivnost organizma; to čini i UD. Slično, uslovna i bezuslovna draži izazvane in- zulinom su identične. Postoji i slučaj da jedno isto farmakološko sredstvo bude temelj dve suprotne uslovne reakcije. Jedno antiholinergično farmakološko sredstvo izaziva a)širenje zenica i b) povećanu salivaciju. UD takodje izaziva Sirenje zenica ali i smanjenje salivacije. Za sada ne možemo da objasnimo ovakve fenomene.

Tolerancija na drogu Sigelova teorija postala je popularna zato što pokušavada da objašnjenje povećane tolerancije na dejstvo izvesnih

farmakoloških sredstava i droga. Po ovoj teoriji draži (situacije i radnje) koje prethode uzimanju i osnovnom dejstvu jedne droge postaju uslovne draži. Te uslovne draži izazivaju neke hipotetske kompenzatorske reakcije, koje smanjuju dejstvo droge. Osoba koja uzima drogu otuda mora da uzima sve više droge kako bi osetila njen pun efekat. Taj fenomen naziva se razvojem tolerancije na drogu. Ista količina droge ima mnogo snažnije efekte ako ne postoje uslovne draži koje izazivaju kompenzatorske procese koji smanjuju dejstvo droge. To se dešava kada se droga uzima pod neuobičajenim uslovima, u novim uslovima: u prisustvu drugih osoba ili u samoći, u durgoj prostoriji, drugoj atmosferi, drugom tehnikom itd.

Sigel navodi neke eksperimente sa životinjama koji potvrdjuju ove hipoteze. U jednom od takvih opita (Siegel, Hinson and Krank, 1979) pacovima je ubrizgavan heroin u vrlo specifičnim sredinskim uslovima. U jednom momentu opita pacovima je data veća količina heroina. Jedna grupa životinja dobijal je tu povećanu količinu heroina u istim sredinskim uslovima, a druga u sasvim novoj sredini. Smrtnost usled povcćane količine droge bila je veća u drugoj grupi, kod koje nisu postojale uslovne draži koje izazivaju kompenzatorske procese koji umanjuju dejstvo heroina.

Intervjui sa narkomanima su pokazali da nepovoljne reakcije na heroin često nastaju kada se droga uzima pod neobičnim okolnostima..

Morfin je snažan analgetik. Mcdjutim, u toku upotrebe njegovo dejstvo slabi: dolzai do povećane tolerancije na morfin, te se za ublažavanje bola moraju uzimati veće količine

droge. Medjutim, neki podaci ukazuju da se osetljivost na morfin povećava kada se uzima pod sasvim novim okolnostima.

Sigelova hipoteza daje nam interesantna objašnjenja nekih fenomena, ali ona je još samo uvek jedna hipoteza - i svakako interesantna hipoteza. Medjutim, činjenica jeste da su u domenu telesnih, fizioloških procesa uslovne reakcije nekad slične ili identične bezuslovnim reakcijama, ali nekad sasvim suprotne. Teorija kompenzatorskih procesa ne može biti opšta teorija uslovljavanja fizioloških reakcija. Pored toga još uvek ne znamo zašto se nekad za uslovne draži asociraju upravo kompen- Biorski lelcsni procesiSAMOOBLIKOVANJE (engl.: autoshaping)

Samooblikovanje je čudna vrsta opita: eksperimentator želi da stvori klasični uslovni refleks, a sama životinja - golub - pretvara ga u opit instrumentalnog učenja. bez ikakve nužde, verovatno zahvaljujuči prirodi draži koje su "biološki pripremljene’ za kljucanje.

U klasičnim opitima instrumentalnog (operantnog) učenja golubovi su imali da nauče da kljucaju jedno okruglo "dugme” (pločicu) na zidu Skinerovog kaveza kako bi dobili zrno hrane kao nagradu. Oni su to učili sporo. Skiner je zato upotrebio metod aproksimacije: svako približavanje kružnoj pločici je u početku nagradjivao. Zatim je podizao kriterijum nagradjivanja: tek kad bi životinja (golub) kljucala zid, dobijala je nagradu. Na kraju hrana je davana tek kad bi golubovi kljucali okruglu pločicu ili "dugme". Ovaj postupak naziva se metodom aproksimacije ili oblikovanja.

Opiti sa samooblikovanjem daju nam sasvim drugačiju sliku o ponašanju golubova. Draži koje treba da se kljucaju su osvetljene kručne pločice. One se po svoj prilici uklapaju u šemu objckata koje golubovi po svom genetskom programu teže da kljucaju - te ih i kljucaju iako to eksperimentator od njih ne zahteva. Otuda se govorio samooblikovanju: životinje same oblikuju svoje ponašanje kljucanja.

Opit Branuna i Dženkinsa Prvi opit ove vrste izveli su Braun i Dženkins 1968. g.(Brovvn and Jenkins). Otada je ovaj tip opita izvršen bezbroj

pula. Eksperimentatori su opit zamislili kao opit klasičnog uslovljavanja. Glub je boravio u eksperimentalnom aparatu; jedna okrugla ploča je bila osvetljena u toku 8 sekundi i nagoveštavala je dolazak BD - hrane. Očekivalo se da će se životinja koncentrisati na mesto na kome se pojavljuje činija sa hranom. Neočekivano golubovi su počeli da kljucaju, bez potrebe, osveljenu ploču. Kao što je rečeno, priroda draži verovatno tu igra odredjenu ulogu. No, poznato je da i draži drugačijeg izgleda i kod drugih životinja koje pretskazuju hranu izazivaju delimične akte konzumacije hrane. Tako u jednom (sovjetskom) opitu pas je lizao sijalicu čije je paljenje označavalo dolazak hrane.

Tendencija kljucanja osvetljene okrugle ploče kod goluba je tako snažna da mu može doneti i štetu, ali on sa kljucanjem neće prestati. To sugeriše neku biološku uslovljenost reakcije, o kojoj smo govorili nešto ranije.

Opit Ilersta i Dženkinsa Herst i Dženkins su 1974.g. (Hearst and Jenkins) izvelisledeći interesantan opit. Aparat i detalji u aparatu prikazani su na sledećoj slici:

Komora je bila dugačcka 182 cm, a široka 46 cm. Na sredina komore nalazila se činija sa hranom, koja je posle uslovne draži izlagana samo 4 sekunde. Nije, dakle, bilo mnogo vremena za hranjenje. Na prednjoj strani komore nalazila se okrugla pločica, a ista takva pločica nalazila se i na zadnjoj, suprotnoj strani aparata. Os- vetljenje pločice na zadnjoj strani nije bilo povezano sa davanjem hrane. Osvetljenje okrugle pločice na prednjoj slrani bilo je signal da će se činija sa hranom pojaviti (na sretlini aparata). Očekivalo bi se da čc golubovi stajati u blizini činije i pri pojavi svetlosne UD odmah pritrčati činijici kako bi uzeli što više hrane. Ponašanje golubova je bilo iracionalno. Kad bi se na prednjoj strani komore pojavila svetlosna UD, oni bi brzo trčali da kljucnu okruglu osvetljenu pločicu, pa zatim brzo trčali nazad do činije sa hranom. Pri tomc bi nckad i zakasnili. Kljucanje je konzumatorna reakcija (reakcija uzimanja hrane). Tcndencija kljucanja specifične UD bila je toliko snažna da je nadvladala zakon efekta. Verovatno se ovde radi o jednoj biološki snažnoj tendenciji.

Opit Vilijamsovih Vilijamsovi su ovaj fenomen pokazali u još izarazitijemvidu još 1969.g. (D.R Williamsand H. Williams). Pošto su

životinje jcdnom naučile da kljucaju (bez potrcbe) UD, oni su uskraćivali nagradu uvek kad bi živolinja kljucala UD. To kažnjavanje nije pomoglo. Tendcncija kljucanja UD bila je iracionalno jaka.

Opit Dženksa i Mura Dženks i Mur izveli su 1973.g. (Jenkins and Moore)jedan interesantan opit koji baca donekle svetlo na prirodu

kljucanja UD, a ima vrlo značajne implikacije i za Pavlovljevu hipotezu supstitucije draži. Ovi ekspcrimentatori su delaljno posmatrali način kljucanja UD. Koristili su dve vrste bezuslovnih draži: vodu i hranu. Kada golub kljuca hranu on to čini na spccifičan način: sa poluotvorenim kljunom i naglim trzajem glave. Vodu pije drugačijim pokretima: kljun je, pošto uzme vodu, zatvoren, pokreti su blagi i na kraju ?olub blago zabacujeglavu unazad. Eksperimentatori su zapazili da pokreti kljucanja l'D imitiraju, repliciraju pokrete prema bezuslovnoj draži. Kada je BD hrana, oni kljucaju UD istim pokretima ka što kljucaju zrna hrane. Kada je BD voda, pokreti pri kijucanju UD sasvim podscćaju na pokrete pijenja vode. Uslovne reakcije su u ovim opitima kopija bezuslovnih reakcija. Kod goluba u opitima ove vrste, izgleda, važi Pavlovljcva teza o supstituciji draži. Kao što je rečeno i kao što ćemo još videti, ona ne važi u svim situacijama i kod svih životinja.

PAVLOVLJEVA TEORIJA USLOVLJAVANJA

Pitanja o kojma ovde želimo da raspravljamo postaće mnogo jasnija ako u Pavlovljevim shvatanjima izdvojimo tri aspekta:

(a) teoriju uslovljavanja na bihejvioralnom nivou, na nivou ponašanja;(b) fiziološku teoriju uslovljavanja;

(c) opštu teoriju ponašanja i opštu fiziologiju više nervne delatnosti (v.n.d.) zasnovanu na mehanizmu uslovljavanja.

(а) Shvatanje uslovljavanja na nivop ponšanja

Pavlovljeva shvatanja koja pripadaju ovom nivou posmatranja i razmatran; već smo opisali govoreči o teoriji supstitucije i teoriji dodira. Ovde ćemo se osvrn samo na nckoliko detalja iz istorije učenja o uslovnim refleksima, što će baciti potpuniju sliku na Pavlovljcve koncepcije o prirodi uslovljavanja i uslovnih refleksa.

Kao što znamo, prva zapažanja o uslovnom refleksu nastala su u okvirr Pavlovljevog dugogodišnjeg studiranja procesa varenja. Devedesetih godina Pavlov sasvim slobodno upotrebljavao fzraz "psihička sekrecija" i ovu suprotstavlj "refleksnoj sekj eciji". Npr., on je govorio o dcjstvu "misli, želja i osećanja koja pas i na digestivnc organe’ (1897.g.). Krajem 90-ih godina primećuju se promene u pravc* objektivnog tretmana uslovnih refleksa, koji će kasnije postati dominantna karakteristika Pavlovljeve orijcntacije. Tako je već 1898.g. iz disertacije svog učenika Vulfsona Pavlov izbrisao rečcnice ka što su: "uloga psihe u lučenju pljuvačke je, naravnaj nepobitna:’ "psiha odlučuje radom pljuvačnih žljezda, pravcći izbor izmedju prib- vatljivih i ncprihvatljvih materija". Termin "Uslovni refleks" Pavlov počinje đa' upotrebljava tck od 1903.g.

Borba protiv "dušista" Ncšto ranije (1901.g.) Pavlovje započeo borbu protitzv. "dušista", tj. protiv svojih saradnika koji su pokuša da

uslovne rcflckse tumače pomoću psiholoških antropomorfističkih pojmova. Iz diskusija Pavlov je stekao duboko uvcrenje da su psihološka objašnjenja (koja sc pozivaju na misli, želje, osećanja itd.) potpuno sterilna i nepotvrdljiva, te se zato odlučio za objcktivni i fiziološki pristup izučavanju novog fenomena. U zbirci članaka koja je kod nas prevedena pod nazivom "Uslovni refleksi" (1935.g.) Pavlov je na sledečl način pisao o diskusiji sa svojim saradnikom "dušistom" Snarkskim. "Snarski je preuzeo analizu unutrašnjeg mchanizma uslovljavanja stavljajući se na subjektivn« tačku gledišta, tj. vodcči računa, po analogiji sa ljudima, o pretpostavljenom un- utrašnjem svetu pasa, o njihovim idcjama, oscčajima, željama. Tada se u labaratorij* desila jcdna ncuobičajena pojava: duboko neslaganjc nastalo je kod nas u tumačenjc ovih pojava, tako da nam nikakav kasniji opit nijc omogućio da dodjemo do ma kakvor zajedničkog zaključka. Doktor Snarski ostao je kod subjektivnog tumačenja pojava,| medjutim, užasnut fantastičnošću i jalovošću jedne takve tačke gledišta želeo sam da pronadjem drugi put da izadjem iz ovog teškog položaja. Posle produbljenog proučavanja predmeta i prave intelcktualne borbe odlučio sam se da pred tzv. psihičkim nadražajima ostanem u uiozi čistog fiziologa, tj. da se ponačam kao objektivan posmatrač i eksperimentator koji uzima u obzirsamo spoljašnje pojave i njihove odnose." (str. 11). Lako je uočiti da je sukob u Pavlovljevoj labaratoriji bio replika nešto ranijeg sukoba u zapadnoj psihologiji, sukoba izmedju antropomorfističkog i objektivnog prisutpa izučavanju ponašanja životinja, sukoba koji se završio pobedom objcktivne orijentacije u vidu Iôjd Morganovog kanona štednje. Ovu platformu do njcnih krajnjih granica razvili su kasnije američki bihejvioristi. Pavlovljev pristup sasvim je blizak toj bihejviorističkoj platformi, na šta je ukazivao i sam Pavlov. Jedno mesto iz "Lekcija" može da nam ilustruje to tvrdjenje: Pavlov

pristupa izučavanje ponašanja životinja "posmatrajući tačno kakva draž pada na životinju u datom momentu, i, zatim, kako životinja reaguje na tu draž u obliku pokreta, ili, kao što je to bilo u mom slučaju, u vidu sekrecije". Jedinu razliku izmedju svog pristupa i pristupa američkih psihologa (bihejviorista) Pavlov vidi u tome što se za razliku od njegapsiholozi ne interesuju za fiziološke precese koji su osnova ponašanja, dok je to za njega prcdmet ccntralnog interesovanja.

Borba protiv psihološkog tumačcnja uslovnih refleksa, borba pritiv "dušista", ostala je trajna orijentacija Pavlova i njcgovih najbližih saradnika. U Pavlovljevim osnovnim delima može se naći puno izjava da u uslovnim refleksima nema ničeg "vanfiziološkog", što ćc rcći da nema ničeg psihološkog, kognitivnog. Ovde ćemo navesti samo dva takva mesta.

Jcdan od podnaslova u Pavlovljevom osnovnom i najpotpunijem delu "Lekcijeo delatnosti hemisfera velikog mozga" (Lckcii o rabote boljših polušarii golovnogo mozga", 1927) nosi naziv: "Signalizacija jeste refleks".

Signalizacijn jeste refleks Verovatno da je time Pavlov hteo da kaže da je uslovnireflcks, čija je bitna karakteristika "signalizacija", u pravom

smislu refleks, iako je stečcn. Izraz "signal", "signalni sistem", "signalizacija" se zadržao u Pavlovljcvoj školi. Dozvolićcmo scbi da posumnjamo u to da je izraz 'signalizacija" ("signal”) pogodan tcrmin da izrazi prirodu uslovnih refleksa kako ih je Pavlov shvatio. U svakodncvnom govoru i psihološkoj nauci "signal" pretpostavlja postojanje dve draži ili dva objckta u odrcdjcnom odnosu i shvatanje, kogniciju tog odnosa. Saobraćajni signal nam unapred kazuje na šta ćemo na svom putu naići, tako da možcmo da se priprcmimo za nastupajući situaciju.

"Signal" i "znak" Pavlov nije smatrao da se kad uslovljavanja radi oshvatanju odnosa izmedju UD i BD i o očekivanju BD kada se

javi UD. To stanovište razvio je kasnije Tolman u svojoj kognitivnoj teoriji ečcnja. Jedan od ključnih pojmova Tolmanove kognitivne teorije je "znak", termin koji ima značcnja podudarno se terminom "signal". Pravo uvercnje Pavlova, sudeći po duhu njcgovog učcnja u "Lekcijama", nije da UD ukazuje životinji na dolazak BD, tako da se ona pripremana očekivanu sutuaciju, večda UDjednostavno izaziva jednu reakciju koja ima adaptivnu vrednost u momentu javljanja BD. Npr., zvuk kao uslovna draž mehanički, automatski, bez ikakve kognicije, bez ikakvog očekivanja, tj. bez ičeg *vanfiziološkog"izaziva obilno lučcnje rctkc pljuvačke koja ima tu adaptivnu vrednost da razblažuje kisclinu koja se daje kao BD.

Pravi smisao"signalizacije" Zaključimo: Pavlovljeva "signalizacija" nemauobičajeno značenje tog termina. Upotreba te reči može da da

lažan kognitivan prizvuk njcgovim tvrdjenjima.Drugo mesto koje ovde želimo da navedemo su završni redovi drugog poglavlja iz

"Lekcija". Oni če potvrditi gornja tumačenja suštine Pavlovljevog stanovišta iz 'Lekcija"."Zašto ne bismo smatrali da je nastajanje uslovnih refleksa čisto fiziološka jojava. Mi

vršimo niz spoljašnjih dcjstava na nervni sistem psa i na osnovu njih se akonilo obrazuje nova ncrvna veza, nastaje odredjcno zatvaranje nervnih veza. Posle oga, kao što je napred pokazano, pred nama je tipićni reflektorni akt. Gde je tu onda nesto za neka vanfiziološke odnose? Zašto uslovni refleksi i njihovo obrazovanje ne >i bili fiziologija nego nešto drugo? Ja ne vidim da ima osnova da se o tim stvarima nisli na drugi način..." Kao što smo već rekli, to "vanfiziološko" je po svoj prilici lcognitivno" i "psihološko". Ovi poslednji pojmovi i njima odgovarajući procesi, sudećio navedenim rečima, nemaju mesta u objašnjenju uslova refleksa.

Jedna komparacija Kao i zapadni naučnici, i Lojd Morgan, Pavlov je htda izgna iz svoje nauke jalovi antropomorfizam i s>

jektivna tumačenja. U tom je bio u pravu. Ali, Tolmanova teorija učenja pokazi nam kako jc moguće izgraditi kognitivnu tcoriju na objcktivan način. Termini kao < su "znak", "očekivanje" itd. imaju čisto objektivno, precizno značenje,alisu posadrža kognitivni. Time nečcmo da tvrdimo da uslovne reflckse treba tumačiti Tolmanov kognitivnom teorijom, već želimo da ukažcmo da se danas antropomorfizam psihološko (kognitivno) tumačenje ne moraju izjednačavati.

Jedna kritička primedba Živcći u vreme kada ovakve metodološke distinkcinisu postojale, Pavlov je usvojio jedno jednostavno

objcktivnističko i fizioloSko stanovište kojc u sebi nosi teSke probleme. M'ožemo da se složimo sa Pavlovljcvim tvrdjenjem da ništa "vanfiziološko" ne postoji kod najpros- tijih fcnomcna uslovljavanja. Ali, Pavlov se ne zadržava samo na najprostijia fenomenima uslovljavanja; on ima pretenzije da objasni mehanizmom uslovljavanja cclokupno ponašanje organizama i skoro celokupnu višu ncrvnu delatnost. Tu više nc može da govori da ništa "vanfiziološko" nc postoji. Kad se čisto "fiziološkom' pridružuje i "psihičko'"? Kad mchanizam prelazi u kogniciju? Odgovor na to pitanje nije samo Pavlovljev problem, ali je i njegov.

(b) Fiziološka teorija uslovljavanja

Detaljno razmatranje fiziologije uslovnih rcfleksa nije predmet našeg izlaganja. Ovde možemo da prikažemo samo najosnovnje fiziološkc ideje o stvaranju uslovniL reflcksa i logiku (mclodologiju) takvih objašnjcnja.

Pavlovljevi "zakoni Spomenuli smo već Pavlovljevu bihejviorističku plat-ponašanja" i psiholozi formu - posmatranje draži i reagovanja na te draži, kac

i utvrdjivanje veza, zakona ponašanja u odredjenim situacijama. Zahvaljujući lakvoj orijentaciji, zakoni ponašanja koje je otkrio bili su svesrdno prihvaćcni od zapadnih psihologa bihejvioristički orijetisanih i stavljeni a temelj njihovc nove psihologije. Pri tome, zapadni psiholozi nisu usvojili i Pavlovljevr flziološke hipoteze i tlziološka značenja pojcdinih pojmova. Npr., pojam "inhibicije' kod Pavlova se odnosio na realno postojcći ncrvni proccs; kod amcričkih bihejviorista taj pojam je označavao samo izvesne zakonc ponašanja, inhibiciju jednih rcakđja od strane drugih. Drugim rečima, termin "inhibicija" najčešće je imao status intervcnišuoe varijable ili, ponckad, i status hipotetskog konstrukta sa minimalnim, veoma "stidljivim’ fiziološkim značenjcm.

Medjutim, Pavlovljcv cilj je bio upravo proučavanje "zakona više nervne delatnosti" (v.n.d.). Zato je on na osnovu činjcnica i zakona ponašanja izgradio sisten hipotetskih konstrukata sasvim odredjenog flziološkog sudržaja. Do tih fizioloških pojmova i hipoteza Pavlov nijc došao na osnovu dircktnih fizioloških ispitivanja ncrvne aktivnosti, vcć putem zaključivanja na osnovu podataka ponašanja. Dircktne fiziološke i ncurološkc intcrvcncijc bilc su retkc. Naravno, danas se za Pavlovljeve sledbenike, posle ogromnog razvoja ncurofi/iološke tchnike, to više ne može reći Uvid u nervne proccse je zahvaljujući modcrnog tehnici, mnogo ncposrcdniji.

"Zatvaranje nervne veze" Osnovna šcrna Pavlovljcvog fiziologiziranja mogla bi seovako prikazati. Dvc različite draži "padaju" na organizam -

jcdna ncutraSna draž i jcdna bezuslovna draž koja izaziva bczuslovnu reakciju. U počctku

ncutralna draž nc izaziva bczuslovnu reakciju. Posle izvesnog broja ponavljanja ona to čini. Jcdna nova vcza jc stvorcna u ponašanju organizma. U osnovi tc pojave ponašanja mora da lcži jcdna stvorcna nervna veza - veza izmedju ccntra uslovnc i ccntra bezuslovnc draži. Moralo jc, dakle, da dodjc do "probijanja" nove ncrvne veze. Ta veza nije jcdnom za uvck utvrdjcna; bcz ponavljanja ona se gubi. Zato se ta ncrvna veza naziva "privremenom nervnom vezom". Ovaj pojam postaće sinonim sa pojmom asocijacijc, pa čak i sa pojmom uslovnog rcficksa. Probijanje ncrvne vcze, spajanje dva nervna centra u korteksu naziva se i "zatvaranje" nervne veze.

Grafički se ova teza možc prikazati na slcdcći način. Suština uslovljavanja na fiziološkom nivou je zatvaranjc ncrvnc vcze izmcdju dva scnzorna centra, centra uslovnc i centra bczuslovne draži.

c П) je ccnlar uslovne dni/i; c BDjc ccnlnr be/uslovne draži. c BR je motorni cenlar HR. Isprekidana linija prika/.uje "privrenienu ncrvnu ve/u", пм kojoj poćisa uslovna reakcija.

Osnovne fiziološkc idcjc Pavlova su bilc ove. Svaka draž stvara u odgovarajućim ncrvnim ccntrima oj>njište razdraženja. Ognjštc jačeg razdraženja kao da ima svojstvo da "privlači" impulse iz suscdnih zona mozga. U "Lekcijama" umesto izraza "privlači" Pavlov najčcšćc govori da su nervni impulsi iz susednih zona "upravljeni" u ccntar jačcg razdražcnja. Idcja "privlačcnja" i "iscrpljivanja" je jedno vremc bila šire rasporstranjena. (Npr., i Mck Dugal jc zastupo takvo jednoshvatanje.) Danas se takva tvrdjcnja moraju shvatiti kao f1}>iirativni način opisa, kojima treba dodati ono "kao da" - ncrvni proccsi sc ponašaju "kao da centar jačeg razdraženja privlači ncrvnc impulse izsuscdnih zona ncrvnog sistcma."

Ix>kalizai-ija uslovnili Obično sc Pavlovu pripisujc čvrsto uverenjc da su us- refleksa lovni rcllcksi korklikalnc prirode. Pri tome se previdja

da jc on na to stanovište naknadno došao, tek posle nekih opita u njcgovoj laboraloriji. U "Lckcijama", on naginje tczi o kortikalnoj lokalizaciji uslovnih rcflcksa, ali napominjc da to pitanje trcba smatrati otvorenim. Pavlovljcvi slcdbcnici su sc čvršćc držali idcjc o kortikalnoj lokalizaciji uslovnih rcllcksa od samog Pavlova.

1‘avlov i njcgovi slcilbcnici su pokazivali tcndcnciju da u mchanizmu uslovnih rcllcksa vidc osnov celokupnog ponašunja i celokupne fiziologije više nervne delatnosti. Možc sc rcči da jc u njihovim naučnim programima uslovni rcflcks bio i ključ rešenju svili psiholoških problema. Naravno, u tako širokoj upotrcbi tcrmin "uslovni rcllcks" jc dobijao ncšlo Širc i ncodredjcnijc značenje. U tim teorijskim proširenjima "uslovni rcflcks" jc dobio i svoj psihički aspekt i postao osnova za razumevanje psiholoških pojuvu. U lakvim lcorijskim zahvatima tcrmin "uslovni refleks" počeo je da /.nači, bar ponckad, isto šlo i "privremenu vezu", asocijucija, pa čak i pojava strogo determinisunu, za razliku od "nenaučno" shvačenih

,110 'х\

slobodnih aklivnosti. No, u takvim Ivrdjcnjima sc srečcmo sa jcdnom vcoma opštom teorijom, koja je započeta 60-ih godina XIX vcka od sirane Scčcnova - sa tcorijom koja se naziva rusku ili svojetska relleksološka teorija iii školu.

Još u "Lckcijama" srečcmo višc mesta u kojima Pavlov deklariše opšti značaj učcnja o refleksima i uslovnim rcflcksima. Navcščcmo samo dva takva mesta:

"...Osnovnc ncrvne reakcijc kako životinja tako i ljudi su urodjene rcakcije u vidu rcflcksa... Cclokupna ncrvna dclatnost organizma nadgradjuje se na tom fun- damcnlu koji sačinjavaju rcllcksi." (22. str.)

"Na laj način sa uslovnim rcfleksima predajc sc u ruke fiziologa ogromni deo fi/.iologijc višc ncrvnc dclalnosti, a možc bili i cclokupna fiziologija više nervne dclalnosli" (32. slr.).

TIPOVI KLASIČNIH USLOVNIH REFLEKSA

Da bi diskusije o prirodi uslovljavanja bile što bolje zasnovane na empirijskim podacima ircba razlikovati nekoliko vrsta uslovnih refleksa. Neka opšta tvrdjenja mogu da va/c samo za pojcdine vrstc uslovnih reflcksa, dok za druge ne važe ili važe samo polovično. Npr., Pavlovljeva teza o substituciji draži može važiti samo za neke lipovc uslovljavanja. Takodjc prisustvo instrumentalnih ili kognilivnih komponenata možc bili raz.ličilo kod različitih vrsta uslovnih rcflcksa.

Navcščcmo ovdc klasifikaciju koju jc 1964. g. dao američki psiholog Grunt na simpo/ijumu koji jc kasnijc publikovan u knjizi "Katcgorije Ijudskog učenja" (1964.g.).

Gran ra/.likujc 4 vrste klasičnih uslovnih refleksa:

( 1 ) Pavlovljcv A li|>;

( 2 ) Pavlovljev B lip, ili Votsonov tip;

( 3 ) Scn/.orno prcduslovljavanjc;( 4 ) Voljno ili insiruisano uslovljavanje (uslovljavanjc uz instrukciju kod Ijudi).O v i m l i p o v i m a m i č c m o d o d a l i j o š j c d a n :

( 5 ) K l a s i č n i o d b r a m b c n i u s l o v n i r c l l c k s .

Napomenimo odmah da su, po našcm sudu, treći i četvrti gore navedeni tipovi uslovljavanja sumnjivi tipovi, tj. postavljamo pitanje da li se kod tih vrsta učenja zaista radi o uslovljavanju.

PAVLOVLJEV "A" TIP USLOVLJAVANJA

Ovaj tip reprezentuje klasično Pavlovljevo uslovljavanje salivarne sekrecije. Na priloženoj Šcmi prcdstavljene su draži koje je Pavlov upotrebio i reakcije koje je životinja vršila.

UD -------------------OR

(тсиопотУ""—(okretanje, čuljcnje uJiju)

BD ------------------ ^^-BR = UR(hrana) (1- salivacija

2. pristupanje činiji

3. uzimanje hrane u usta4. žvakanje

5. gutanje itd.)Za deskripciju

i teoriju uslovljavanja dobro je da seovde razgraničedvevrste reakcija: (a) autonomna salivarna reakcija, rcakcija glatkih mišića kojom upravlja autonomni nervni sistem;(b) reakcija glatkih mišića, koji su kod čoveka pod kontrolom "volje". Upravo ove poslednje reakcije ukazuju na postojanje očekivanja, odn. kognitivnih komponenata u ponašanju, naročito ako se živolinji dopusti veća sloboda kretanja. Dalje, te skeletne mišićne rcakcije se lako mogu instrumentaino uslovljavati. Uslovi za instrumentalno uslovljavanje postoje u ovom tipu opita:

(a) životinja je gladna;(b) vrši niz radnji (uzimanje, žvakanje, gutanje hrane),(c) koje dovode do zasićenja, do redukcije gladi, tj. do potkrepljenja u Halovom

smislu;*

(d) otuda navedene reakcije mogu biti (u ovoj situaciji klasičnog uslovljavanja) instrumcntalno naučene.

Ukratko Pavlovljcv A tip uslovljavanja nije metodološki i teorijski čist i jednostavan tip uslovljavanja. Zahvatljujući postojanju i zadovoljenju motiva, s jedne strane, i postojanju različitih vrsta reakcija,sadrugestrane, mugućesu, pored klasične uslovnc komponcnte, i instrumcntalni i kognitivni oblici učenja.

PAVLOVLJEV "B" TIP USLOVLAVANJA ILIVOTSONOV TIP USLOVLJAVANJA

Kod ovog lipa uslovljavanja radi se o slicanju autonomnih uslovnih reakcija. Navešćemo kao ilustraciju dva istraživanja: (a) opit Klajtmana i Krajslera (1927.g.) koji su sarno ponovili jedan opit is Pavlovljeve laboratorije i (b) Votsonovo ispitivanje emocionalnih uslovnih reakcija.

(a) Klajtman i Krajsler su upotrcbili Pavlovljevu metodologiju: životinja je naviknuta da mirno stoji u kaiševima; hirurškim putem ugradjena joj je fistula koja izvodi pljuvačku iz usta. Ali, bezuslovna draž ovog puta je bila sasvim drugačija; subkutana inekcija morfina.Ova bezuslovna draž je kod psa izazivala sledeće simptome: obilno lučenjc pljuvačke, teško disanaje, povračanje, drhtanje, opšte znake mučnog stanja.

Posle nekoliko ponavljanja, samo dovodjenje u eksperimentalnu prostoriju i ubod iglc izazivao jc sve gorc opisane simptome. U ovom slučaju izglcd ekspcrimen- talne prostorije uz ubod igle bila je ncutralna, odn. uslovna draž.

Šema uslovnog rcflcksa ovog tipa izglcda ovako:l.!D ----------------------------- Ro

(soba, priprema injck- odbrambcne reakcijccija, ubod) ' \ na ubod

BD-------------------------BR = UR(morfin) (obilna salivacija,

teško disanje,povraćanjc, drhtanje, opšti znaci mukc)

Ovaj tip uslovljavanja izglcda čist, jeilnostuvan tip, bez komplikacija prethodnog Pavlovljcvog A tipa.

( 1 ) Ne postoji nikakav motiv, tc ni zadovoljcnjc motiva (potkrepljenje).( 2 ) Skeletne mišićne reakcijenc igraju nikakvu značajnu ulogu,ako ih uopštc ima.( 3 ) Reakcije koje se stiču su autonomne reakcije, nad kojima nemamo nikakvu

konlrolu i kojih nckad nismi ni svesni.Iz ovih činjcnica i/.lazi da ovde ne postoji moûćnost instrumentalno« učenja.

Klasično uslovljavanjcse u ovoj ckspcrimcntalnoj situaciji javlja u svom najprostijcm, čistom vidu.

( 4 ) Uslovne reakcijc ovdc izgledaju kao potpuna replika bezuslovnc rcakcije, bar u kvalitativnom pogledu. Pavlovljcva tcza o substituciji draži kao suštini uslovljavanja ovde se čini opravdana.

( 5 ) B u d u ć i d a n i k a k v c m o l i v a d j c i p o l k r c p l j c n j c u o v o j s i i u a c i j i u s l o v l j a v a n j a

n c m a . a s o c i j a c i j a k o j a s c u o p i i u s i v a i a m o ž c s c l u m a č i l i p r i i u ipoitKlodirn.P a v l o v l n ' v a l c o r i j a s u h s i i i i n ц с i d o i l n a , k a o š l o s m o v i i l c l i , s l a b o s l o j i u P a v l o v l j c v o m

Л l i p u u s l o v l | ; i v ; m | . i " n ) i п i n . i k s i m a l n i " d o n i c n v a A n j a j c o v a j v i d n s l o v l |.1 \ ; i м j . i N a š a

i a n i ) n Uv;i o u M i > v l | i i v n i i | t i к и о v c o m n p i n n i l i v n o m o b l i k u и О с п р , ili, kako jc jcdan naučnik rckao, "vcoma glupom obliku učcnja”, nalazi svoju najbolju ilustraciju upravo ovdc.

(b) Votsonovo ispitivanje emocionulno}* uslovljavanja

"Slnčaj" malog Alberta Ispitivanjc Votsona i Rajncrovc iz 1920. g. danas je vcćklasika psiholoSkc litcrature, koja jc poznata svima koji su

prošli srednju školu. Mali Albcrt, donisko detc od 11 mcscci, vodjen je najpre u zoološki vrt. Tu se moglo konstatovali da se on ne boji životinja kao šio su miš, zec, pas, majmun itd. Eksperimcntalno ispitivanjc uslovljavanja emocijestraha jc teklo na sledeći način.

(1) Albertu se pokazivao beli pacov; on ga se nijc plašio i pružao jc rukc prema njcmu (znak lcndcncijc približavanja).

(2) Iza dctinjih lcdja se izncnada proizvodio snažan zvuk. Prema Votsonu jak zvuk je jcdna od tri draži kojc na urodjcn, bczuslovan način izazivaju strah (Tri draži su: jak zvuk, gubljenjc podlogc i bol.).

(3) Poslc 3-4 ponuvljanja detc počinje da sc boji samoga pacova.(4) Nc samo da se uslovna emocionalna reakcija straha brzo stvara, već se i vcoma

široko generalizuje: dclc počinjc da sc boji lekara u belm odelu, drugih bclih životinja, krzncnog mufa itd.

Ksirakteristike i ziiiičiij Ovdc nijc mcsto da dctaljnijc govorimo o značaju emocionalnog uslovljiiviinja cmocionalnog uslovljavanja za čovckov mcntalni život

i zdravljc. Istaći ćcmo samo nekoliko ideja, a pre svega podvuči još jednom karaktcrisiičnc osobinc togoblika učenja.

(1) Emocionalno uslovljavanjc je vcoma br/.o.

(2) Vcoma se sporo i lcško gasi; nažalost, gašcnjc jc nckad skoro ncmoguće;

(3) Uslovna emocionalna reakcija se lako i široko generalizuje.Zahvaljujući ovim osobinama cmocionalnog uslovljavanja, čovck lako stiče nove

emocionalnc vczc, naročito onc ncgalivnc, kao Slo su antipatije, kompleksi, l'obije. PoSto je uslovljavanje jedan snažan i primitivan oblik učenja, emocionalne u'akcijc na taj način stcčcnc nc mogu sc eliminisati racionalnim ubcdjivanjem, već samo isto tako snažnim i primilivnim posupkom. Postoje dva takva postupka:

(iiu4‘n je i nizHslovljavanje gašenje i razHslovljavanje. Gašenje se, kao Sto čitalac uslovnih

emocioniilnih vcrovatno zna, sastoji u islaganju uslovne draži bez renkcija be/.uslovnc draži. Na taj način Pavlov je uspcvao da lako

ugasi reakđju salivacijc, a drugi istraž.ivači veliki broj ili ugih rcakcija. Ali. kaoSi« rckosmo, cmocionalnc rcakcijcsc vcoma tcško gase. Ako t'ovcka koji ima Ibbiju od zatvorcnog prosiora stavimo vi.<c puta u malu prostoriju bez ik.ikvih losih poslcdica po njcga, on ćc svaki pul u njoj do/.iveti strah, a to je već ilovoljna lo.ša poslcdica. I hcz realnih loših poslcilica Ibbija čc sc uporno održavati.« p a š c n j c l a k v i h c m o c i o n a l n i h r c a k c i j a j c n c m o g u ć c i l i b a r n c c l i k a s n o .

Razuslovljavanje је daleko uspešniji način eliminisanja nepđzeljnih reakcija. Mogli bismo da kažcmo da se mchanizam razuslovljavanja, u svojim različitim vidovimai varijantama, nalazi u osnovi mnogih savremenih oblika psihoterapije.

Razuslovljiivanje Termin koji bolje ukazuje na prirodu razuslovljvanja jekontrauslovljavanje. Isprva je za uslovnu draž (npr., pacov u

Votsonovom opitu) vezana jedna negativna reakcija koju želimo da eliminišcmo. Princip razuslovljavanje se sastoji u tomeda se za istu uslovnu draž veže jedna nova, jača i pozitivna reakcija, tako da ubuduće uslovna draž izazove tu drugu pozitivnu,a ne prethodnunegativnu emocionalnu reakciju. U osnovi razuslovljavanja je, ka što vidimo, sukob dve nespojive reakcije (tzv. interferencija reakcija), sukob u kome nova pobedjuje staru reakciju. (O razuslovljavanju videti detaljnije u članku o bihejvioralnoj terapiji, u Zborniku 5, Opšta psihologija).

Prethodno izlaganje ilustrovaćemo opitom Džonsove (1924.g.); dete se plašilo zeca. Stečeni strah od zeca eliminisan je na sledeći način. Zec je pokazivan detetu na velikom rastojanju dok je ono bilo hranjeno u prisustvu odrasle osobe.

Opit Meri Kaver Džons Dva momenta su ovde bitna. Uslovna draž (zec) iz- (Jones), I924.g.lagana jc u "slabom intenzitetu”, tako da je tendencijaizazivanja negalivne emocionalne reakcije manja, slabija.

Drugo, hranjenjc i prisustvo odrasle osobe izazivaju prijatne emocije. Nc zaboravimo da te prijaene eniocije postoje istovremeno sa dalekim zecom, te da se po principima klasičnog uslovijavanja, vezuju za zeca. U daljem postupku zec se veoma postupno približava dctetu, dok se detc na isti način hrani. Na kraju, dete prestajc da seboji zeea i kada jeon sasvim blizu, kada tiema odrasiih osoba i kada ne dobija hranu. Pozitivneemocije postepcno su nadvladalc ncgativne.

Ubod iglom izaziva sulivaciju Sovjetska naučnica Slulskaja (1928.g.) izvela je ekspcrimcnt sličan ranije opisanom opitu Jerofejeve. Kao us^ lovna draž upotrebljen jc ubod igle.

Ubod jc kod bebe izazivao odbrambene reakcijci znake bola. Ali... ubod igle je bio praćcn hranom. Poslc većeg broja ponavljanja ubod prestaje da izaiva odbrambene reakcijc i počinje da izaziva otvaranje usta. Verovamo da jemehanizam samodavanja inckcijenekedroge sličanovom mehanizmu; neprijat* nost uboda blcdi pred prijatnošću kcga sledi. Slično je i sa neprijatnim ukusom lekn koji brzo uklanja јоб ncprijatnijc siraptome.

Ovaj oblik učcnja spominjali smo govoreći o osobinama bezuslovne draži i uslovljavanju EEG lalasa (alfa bloka). Ostaje nam sad da taj oblik učenja preciznije definišemo i potpunije

prodiskutujcmo.Opiti scnzornog prcduslovljavanja sadrže tri faze.

I fazaDve ncutralne draži, npr., zvuk i svctlo, daju

se više puta u prau. Taj postupak se šematski možc prikazati na sledeči način:

UDi --- ORi(zvuk) -BD2 --— OR2

(svetlo)Uslovne draži izazivaju samo odgovarajuče

orijcntacione reakcije ORi, čul- jcnje ušij u, окгсиапје glavc pream izvoru zvuka i td.; OR2 okretanje glave prema izvoru svetla i slično. Dodajmo odmah da u toku ponavljanja UDi pokatkad stiče sposobnost da izaziva OR2 - u naScm primcru zvuk zvona izaziva okretanje ka izvoru svetla.

II f a z aJedna od uslovnih draži iz prve faze se daje u

paru sa jednom bezuislovnom draži, npr., sa šokom koji izaziva odbrambenu reakciju podizanja noge. Pretpostavimo da smo u II fazi upotrebili UD2 (svetlo). Posle izvesnog broja ponavljanja svetla i šoka, svetlo če, po principima klasičnog uslovljavanja, početi da izaziva dizanje noge. Ova faza opita možc se grafičk'i prikazati na slcdeći način:

ud2—----OR2(svctlo) ' (okrctanje ka izvoru svetla)BD - - BR

(žok na nobu) (dizanje noge)

III fa zaPosle završene II faze opita po prvi put se

izloži UDi. Iako nikada nije bila rana sa bezuslovnom draži, zviičua draž (UDi) već pri prvom davanju izaziva dizanje noge. Uzork ovoj pojavi moramo da tražimo u prvoj fazi opita. Vratimo se zato njoj.

Rezultat treče fazc opita nam pokazuje da je u prvoj fazi stvorena asocijacija izmedju dve draži, dve u vclikoj meri "neutralne draži, dve draži bez posebnog biološkog značaja. Ta činjenica ima trostruk teorijski značaj.

(a) Pošto nema nikakvih motiva ni

njihovog zadovoljenja (otud ni potkrepljenja u Halovom smislu), opili ove vrste govore protiv tzv. teorija potkrepljenja (videti poglavljc o Teorijama učcnja).(b) U prvoj faziopita uspostavljasevczaizmedjudvedraži podjednakejačine, od kojih ni jedna nije snažna ni biološki značajna draž. Taj aspekat opita govori protiv klasičnog "zakona jačine".

(c)Pošto neutralne draži ne izazivaju nikakve jače reakcije (sem orijen- tacionih), izgleda da su zbivanja u prvoj fazi opita prvenstveno senzorne prirode. Veliki broj autora tumači senzorno preduslovljavanje kao S - S asocijaciju (Tolman), ili kao "senzornu integraciju" (Beritašvili).

VOUNO USLOVUAVANJE ILI USLOVUAVANJE UZ INSTRUKCIJU

O"voljnom uslovljavanju" govori se zato što je reakcija koja se uslovljava po svojoj prirodi voljna reakcija. Reackija koja se stiče nije izazvana nekom bezuslovnom draži, već ispilanik dobija instrukciju (otud drugi naziv ovog obliak uslovljavanja) da pri pojavi odrcdjcne draži vojno izvede drcdjcnu radnju.

Tokopita Ulogu uslovne reakcije igra neka nenametljiva draž -npr., slaba svetlosna draž, ponekad sa periferije

vidnog polja, Ulogu bezusloven draži takodje preuzima neutralna draž, npr., slab zvuk zvona. U instrukciji se od ispitanika traži da čim čuje zvono izvrši odredjenu radnju, npr., da zatvori dcsno oko. Proces "uslovljavanja" se sastoji u tom što posle izvesnog broja ponavljanja neupadljivS'svetslosna draž počinje da izaziva na jedan prilično automatski način "uslovnu reakciju" zatvaranja očnog kapka.

Prva ispitivanja ove vrste izveo jc Pavlovljev saradnik Ivanov-Smolenski jo< 1933. g. Kao "uslovnc" i "bezuslovne" draži on je koristio slabe svctslosne i zvučne draži. a kao "bezuslovnu reakciju" pritiskivanje jedne gumcne lopte (slične nekadašnjim automobilskim trubama). Ispitivanja su vršcnja na deci. Mnogi sovjetski ispitivači koristili su postupak Ivanova-Smolcnskog, dok su zapadni ispitivači najčežče koristii: odrasle ispitanike i reakciju zatvaranja očnog kapka.

Neka ispitivanja su pokazala da postoje izvesne razlike izmedju pravog uslovljavanja i "voljnog uslovljavanja". Npr., u jednom ispitivanju "voljna uslovna reakcija" sestvarala br/.o, u nckoliko pokušaja, nijc bilo postupnog naprcdovanja u njenoir. izgradjivanju, vcč se ponašala po principu "sve iii ništa", nekad je u toku ponavljanj^ opadala, a mogla se, naravno, i voljno potisnuti. Ovakvi nalazi namcću pitanje da Ii« ovde zaista radi o slicanju uslovnc rcakcijc. No, mora se dopustiti i mogućnost da "voljno uslovljavanje" jeste uslovljavanje, ali sa ncšto drugačijim karakteristikairî Podsetimo se, npr., činjenice da je emocionalno uslovljavanje po nckim osbinar . različito od uslovljavanja salivarne i nckih drugih reakcija. Ovakvo razmišljar . postavlja daljc, opštijc pitanje: šta

ćemo uzeti kao kriterijum "uslovne rcakcije", ak c ne tipičnc karaktcrislike pojavc i zakona njenog nastajanja i ncstajanja. Da bismo dva oblika učcnja podveli pod jcdnu zajcdničku vrstu najveći broj osobina treba da irr « zajednički. To, mcdjutim, nije slučaj kod "voljnog uslovljavanja". Zašto bismo a pojavu onda nazivali "uslovnom rcakcijom"?Posiojc izvesni razlozi koji govoreza to da se "voljnc uslovnc rcakcije" tretir; .

kao pravc uslovnc rcakcijc. Najubcdljiviji argumcnt jc to što sc onc odvijaju d automaiski, bc/svcsnc konlrolc. Ispitanicičcsto nisu u sianju da saopšte šta sezap u ckspcrimcnlu zbivalo, kakvi.su

biliodnosi izmcdju dra/.i, na kojc su dražioni u srv rcagovali nd. Takvipodaci nam sugcnsu da Jpak postoji jccfan oblik učcnja ili mož.samo oblik rcagovanja koji je jcdnak ili sličan uslovljavanju po tome žto se reakcije automatski odvijaju i asociraju hcz i/.ra/itc svcsti i kontroie subjckta.

Usiovi uspešnog opita Da bi sc uspcšno izveo opit "voljnog uslovljavanja"ispitanik ne smc da zna cilj cksperimenta, ne sme un-

aprcd da budc upo/.nat sa svim dražima koje će biti upotrebljene u ispitivanju, obično mu se pa/.nja usmcrava na nckc sporcdne pojavc, daju se periferne i nenametljive draži. Rczultat takvih cksperimcntalnih okolnosti je "asocijacija" koja se bar po svojoj automatičnosti približava pravoj uslovnoj rcakciji.

"Voijna uslovna reakcija" Izvcsni autori su skloni da u "voljnoj uslovnoj reakciji" kao pojjrešna reakcija vidc samo pogrešnu reakciju u opitu reakcionog

vremena. U opitima vremcna reakcije ispitanikobično dobija isntrukciju da prilisne taster čim sc pojavi odredjena zvučna ili svctlosna draž. Cesto su ispitanici u toj mcri pripremljeni (tzv. motorni stav) da izvrše zadatu reakciju, da bilo kaja druga iznenadna draž možc da "otkači" pripremljcnu reakciju. Čitalac će vcrovatno i sam uočiti sličnost ove situacije sa fcnomenom pseudouslovljavanja koji se zasniva na scnzitizaciji organizma, mada mchanizam nastajanja "senzitizacije" u ova dva slučaja nijc isti. Prcma hipotezi koju ovdc opisujcmo, "voljna uslovna reakcija" jeste autoinatska reakcija, ali nc prava uslovna rcakcija, već pogrešna i prevremeno izvršeua reakcija. Ta prcvrcmcnosl i pogrešnost stvara privid uslovne rcakcije na "uslovnu draž". Primctimo, da bi ova hipotcza otpala kada bi tzv. "uslovna draž", usled ponavljanja stekla pojačanu tcndcnciju da "otkačinjc" "voijnu uslovnu reakciju".

Z a k Ij u č a k Navcdcnc činjcnicc i razlozi nisu dovoljni da nas ubedeni u jcdnu od prcdlož.cnih hipotcza. Izglcda da će

problem voljnog uslovljavanja morati i daljc da ostanc pod znakom pitanja.

KLASIČNI ODBRAMBENI USLOVNI REFLEKS

Grantovim tipovima uslovnih rcflcksa mi smo dčdali ovaj peti tip. Prvi je Behtjerev izučavao odbrambcni uslovni rcilcks, istovremcno (ako ne i ranije) kada je Pavlov započco ispitivanjc uslovnogsalivarnog reflcksa. Posle neutralne draži životin- ja dobija šok na nogu, koji izaziva rcakciju otimanja i podizanja noge. Posle izvesnog broja ponavljanja uslovna draž sama počinje da izaziva podizanje šape.

Bchtjcrcvljcv tip uslovljavanja ncki autori svrstavaju u klasično. a drugi u

instrumentalno uslovljavanje. U klasično uslovljavanje svrstava se zato što šok izaziva reakciju koja se uči. Sa drugc strane, u nckim opitima podizanje šape je sredstvo izbcgavanja šoka, tc sc otuda ovaj oblik uslovljavanja svrstava u instrumentalno uslovljavanje. Ova dvojna klasifikacija jc razumljiva kada se ima u vidu da postoje dva kriterijunia za razvrstavanje: iza/.ivanje ili spontanost pokreta i instrumentalnost odgovora.Medjutim, pri odlučivanju da li da se odbrambeni uslovni refleks klasifikuje kao klasični ili instrumcntalni, trcba imati uviduda|x»stojerazličitepodvrsteodbram- benih uslovnih refleksa. Mi smo izdvojili, za* našc svrhc, tri podvrste -dve ekstremne i jednu prclaznu.

Tri podvrste odbrambenih (l)I’rva podvrsta. Uovoj podvrstibczusl(wna draž,šok, uslovnih refleksa se nikako nc možc izbcći. Šok sledi uslovnu draž bilo

kako da organizam reaguje. Npr., uslovna draž može da izazove podizanje šape, ali tom radnjom sc šok ne može izbcči. Drugim rečima, naučena uslovna reakcija nije sredstvo postizanja nekog cilja. Ovde, dakle, nedostaje osnovna karakteristika instrumcntalnog učenja. Zalo ovu podvrstu odbrambenih uslovnih rcllcksa možemo nazvati klasičnim uslovljavanjem.

(2) Druga podvrstaDruga podvrsta predstavlja prelazan slučaj, koji se može s podjednakim

pravom klasifikovati kako u klasično tako i u inslrumentalno učenje. Šok, bezuslovna draž, se ne može izbet:i, ali se može prekinuti.

U opitima ove vrste uslovna i bczuslovna draž se daju istovremeno ili skoro istovremeno. Bezuslovna draž sc uvek dobija, bez obzira šta životinja čini. Ali, dok šok dcjstvuje, ako životinja nekoliko sekundi drži visoko podignutu nogu, šok se prekida. Podizanje nogc je kao što vidimo, instrumentaina komponenta.

(3) Treća podvrstaU ovoj podvrsti živolinja može da izbegne neprijatnu bezusiovnu draž ako

izvršiodredjenuntdnju. Npr., akona uslovnu dražpodignc nogu izbeći če šok na nogu. Iako u početku opita šok izuizva reakciju dizanja šapc, ova vrsta opita sc danas najčešće klasifikuje u instrumentalno učcnjc i ima poseban naziv: sticanje reakcije izbegavanja (engleski: avoidance learnign), o čcmu če biti više govora u sledeeem poglavlju.

Kao što smo vcč istakli, samo se kod prvog oblika uslovljavanja može govoritio klasićnom obliku uslovljavanja, pošto reakcija koja se stiče nije instrument postizanja nekog cilja. Druga podvrsta je prelazni slučaj, dok je treča podvrsta pretežno instrumentalni oblik učenja. Kažcmo "pretcžno", pošto i u tom obliku učenja postoji u ranoj fazi jedna karakterislika klasičnog uslovljavanja - bezuslovna draž izaziva reakciju ko\a sc uč\. No, \ tumatenju we vteće podvvsle uslovljavanja najčešće su vum&itiw'yA VAVj.V.vcv'vsvVtna /:д '\WsVv \\«\tt\Vv\\uo - oYVyi&vv\e\\\c, xva osnoNU такот

efekta ili principa potkrcpljenja (u zapaOtnom smisTu).

USLOVLJAVANJE DRUGOG I VIŠEG REDA

Frolov je (u Pavlovljevoj laboratoriji) izlagao u vremenskom dodiru zvuk metronoma (UDi) i hranu (meso). Zvuk metronoma počeo je posle izvesnogvremena ponavijanja da izaziva lučcnjc pljuvačkc. Ovaj vid uslovfjavanja nazvan je uslovljavanje prvog reda.

U drugoj fazi opita Frolov jc izlagao u paru jednu vizuelnu draž (crni kvadrat) sa metronomom. Vizuelnu draž nazvaćcmo UD2.

U trećoj fazi opita izlagana jc samo UD2 - crni kvadrat. Pokazalo se da i UD2 izariva lučenje pljuvačke (manje obilno), iako nikad ta draž nije bila davana u paru sa hranom, Ovaj fenomcn nazvan je uslovljavanjem drugog reda. Svoju stečenu sposobnost da izaziva salivaciju UDi jc "podarila" jednoj drugoj neutralnoj draži, UD2 - zato što je sa njom izlagana u paru.

Opšta šema uslovljavanja drugo reda izlgcda ovako:

I l'azaUDi stečcna uslovna reakeijaBD ——BR odn. UR

II fazaUD2UDi—----*UR

III faza - tcst faza: izlaže se samo UD2Veliki broj opita, klasičnih i modernih, pokazuje da i UD2 izaziva uslovnu

reakciju.Kod uslovljavanja trečeg reda uvodi se IV i V faza opita:

IV faza

UD3

UD2------------->UR

V faza je test faza: izlaže se samo UD3 da se vidi da li je i ona stekla spoeobnost da izaziva uslovnu reakciju.

Treću, četvrtu i ncku višu fazu uslovljavanja je teško postići, ali neki nalazi sugerišu jednu takvu mogućnost. Takve uslovne reakcije, pored toga što se teško stiču, lako se gube.

Pavlov je smatrao da je uslovljavanje drugog reda "krhka" pojava. Medjutim, novija islraživanja Rcskorle sa saradnicima u toku sedamdesetih godina pokazala su da je fcnomen uslovljavanja drugog reda "rohustan" fenomen. To je potvrdjeno U različitim opitnim obrascima uslovljavanja i sa različitim životinjama.

Kod uslovljavanja drugog reda postoje iste zakonitosti kao i kod uslovljavanja prvog reda: što je jača BD uslovljavanje je brže, vremenski odnosi draži i interval izmedju dve draži su isti kao kod uslovljavanja prvog reda; delimično potkrepljivanje usporava učenje itd. N0, i pored toga Reskorla je na osnovu svojih rezultata tvrdio da je po svojoj prirodi uslovljavanje drugog reda drugačije od uslovljavanja prvog reda, naime, da je ono S-R tipa, a nc S-S tipa.

Uslovljavanje (Јгицоц reda i Scnzorno prcduslovljavanje je skoro identično sa us- senzorno preduslovljavanje lovljavanjcm drugog reda po samom postupku. U oba

fenomcna bitno je davanje dve neutralne draži, UD2 i UDi u paru. Razlika jc samo u tomc što sc to davanje u paru dve neutralne draži kod senzornog preduslovljavanja daje u prvoj fazi opita (pre samog uslovljavanja -

otuda i naziv fenomena), a kod uslovljavanja drugog reda u drugoj fazi opita, nakon procesa uslovljavanja jedne od neutralnih draži (UDi).

Interesantna je činjenica Sto se ova dva fenomena od strane nekih psihologa tumače sasvim različito. Svi se slažu da senzorno preduslovljanje sugeriSe S-S asocijaciju ili kogniciju. Reskorla, mcdjutim, smatra da je uslovljavanje drugog reda S-R tipa. Za to govori sledeči tip opita:

II faza: UD2

UDI -----------* UR

III faza je ključna: UDi se daje u paru sa jednom novom BD, BD2. Ako je u prvoj fazi BD bila hrana koja izaziva salivaciju, BD2 je, recimo, elektirčni Sok koji izaziva podizanje noge. Šematski izraženo:

UDiBD2 —-------* BR2, odn. UR2 (dizanje noge)

IV faza je test faza: izlaže se samo UD2. Da li če ona izazvati lučenje pljuvačke ili podizanje noge? UD2 je asocirana sa UDi kada je ova izazivala salivaciju. Ako je suStina učenja kod uslovljavanja drugog reda u stvaranju S-R veza, UD2 treba u IV fazi opita da izaziva salivaciju. U medjuvremenu UDi počela je da izaziva drugu reakciju; podizanje noge. Ako je suština učenja u stvaranju S-S veze, onda BD2 u IV fazi opita treba da izaziva podizanje nogu. To isto predvidja i kognitivna teorija očekivanja - ako UD2 signališe dolazak UDi, a ova ima "smisao" šoka, onda UD2 treba da izaziva podizanje nogu.

Rcskoriini rezultati su pokazali da BD2 izaziva salivaciju, a ne podizanje noge, što govori da se kod uslovljavanja drugog reda radi o S-R asocijaciji. Ovaj tip opita prvi je izveo Konorski sa svojim saradnicima. Sličrre opite (sa promenom vrednosti bezuslovne draži) Reskorla je izvršio sa uslovljavanjem prvog reda i dobio suprotne rezultate - rezultate koji su govorili za S-S asocijaciju ili kognitivnu teoriju, a protiv S-R teorije. Ti Reskorlini naiazi su u suprotnosti sa nekim ranijim nalazima, o čemu će biti reči u partiji o tcorijama klasičnog uslovljavanja.

Treba dodati da je Rešot (Rashot) 1977.g. u opitnom obrascu samooblikovanja dobio rezultate koji su u neskladu sa Reskorlinim sudom da je uslovljavanje drugoe reda S-R tipa. N0, obrazac samooblikovanje je toliko specifičan da je teško ovaj nalaz uzeti kao snažan argument protiv Reskorlinog tvrdjenja. Ako bi Reskorlino mišljenjc bilo tačno, to bi značilo da pod nekim uslovima učenje može biti S-R tipa, što je, kac što ćemo videti, od značaja za teorije uslovljavanja.Značaj uslovljnvanja dnigog Često se kaže da čovek u svakodnevnom životu retko reda u svakodnevnom životu srcće snažne, biološki značajne bezuslovne draži, koje

izazivaju značajne reflcksne reakcije. Otuda sledi da klasično uslovljavanje nc igra naročito značajnu ulogu u čovekovom

I faza:UDi^

svakodnevnom životu. Ali, l'enomcn uslovljavanja drugog rcda proSiruje značaj klasičnog uslovljavanja. Mnogc neutralne draži povczane su sa primarnim bezuslovnim dražima, a one stiču sposobnost da kontrolišu ljudsko ponašanje i da potkrepljuju sticanje novih oblika ponašanja.

Navešču dva tipična primera, kakvi sc sreću u psihološkoj literaturi.

Snažna grmljavina (BD) na urodjcn način izaziva snažnu emociju straha. Grmljavinu obično prethodi sjaj munjc (UDi), koja bi sama po sebi mogla da bude estetski lepa pojava. No, pošto munja stalno prethodi grmljavini, ona i sama počinje da izaziva strah. Ali, nckc drugcdraži (UD2) obično prethode pojavi munje: natušteno vreme, smračenje, olujni vetar itd. Usled povezanosti sa munjom i ove draži počinju da izazivaju strah. Takvo se objašnjenjc dajc; no, upravo pomenute vremenske promene takodjc prethode i samoj grmljavini. te nisam siguran da je primer sasvim umesan.

Čovek doživi nezgodu u liftu; lift sc zaglavi izmedju spratova i on sat iii dva ne može da izadjc iz njega. Covek doživi panični strah. Dotlc neutralni lift (UDi) i sam počinje da izaziva strah. N0, to nije sve. Liftovi se obično nalaze u visokim zgradama (UD2), tc i ove počinju da izazivaju strah, istina u manjoj meri.

Sekundarno potkrepljenje i Sckundarni potkrcpljivač (pojam o kome ćemo dosta sekundarni potkrepljivači govoriti u partiji o instrumentalnom učenju) jeneutral-

na draž koja je usld davanja u paru sa bezuslovnom draži stekJa sposobnost da i saina vrši potkrepljenje. Kao što ćemo kasnije videti, sekundarni potkrepljivači imaju sposobnost da učvrščuju nova ponašanja, da održavaju već stečene i da podstiču izvesna ponašanja. Ovde mi se čini važnijom jedna druga njihova osobina. Uslcd povczanosti sa privlačnim ili odbojnim dražima, neutralncdraži isamcpostaju privlačneiodbojne-te na taj načinodredjuju ponašanje ljudi. Navcšću kasnije kao primer za to novac. Novac omogućuje zadovoljenje mnogih želja i pruža mnogo zadovoljstva, te i sam poslaje privlačan, a neki ljudi ga beskrajno obožavaju i sve rade da bi ga imali što više, više nego što im je potrebno. Način odevanja, ili upolrebljavani mirisi osobe koju smo snažno voleli dopadaju nam se i kod drugih osoba. Mcsta na kojima smo diživeli nesreču dugo nas straše, a mesta na kojima smo doživeli divne trenutke izazivaju kod nas prijatne emocije.

Sekundarni potkrepljivači, kao što ćcmo videti, mogu naslati klasičnim uslovljavanjcm, čisto asocijativnim mchanizmom, ali i uz učešće kognicije. N0 sekundarni potkrepljivač nije isto što uslovni refleks drugog reda. Ovi fcnomeni su samo slični: počivaju na istom mchanizmu sticanja i imaju slična dejstva. Kod uslovnog refleksa drugog reda jedna uslovna draž (UDi) prenosi svoju sposobnost na drugu uslovnu draž. To nijc slučaj kod sekundarnih potkrcpljivača. Ali, zajedničko sekundarnom (nekad se naziva i uslovjrim) potkrcpijivaču i uslovnoj draži drugog reda je <10 možeda služi kao potkrepljivač za dalje učenje, pri čemusekundarni potkrepljivači imaju i još neka druga dejstva koja smo opisali u prethodnim redovima. Zapadni psiholozi su daleko više pažnjc posvctili sckundarnim potkrepljivačima nego uslovnim dražima drugog reda.

Za adaptciju organizma podjcdnako je bitno adckvatno reagovanje na spol- jašnju situaciju koliko i uztjržavanje od reagovanja - inhibiranje prirodnih ili naučcnih rcakcija. To je nekad posebno značajno za socijalni život čoveka.

Učenje da se uzdrži od reagovanja, da se reakcija inhibira, naziva se inhibitorno učenje. Učenjc da se inhibira uslovna reakcija naziva se inhibirotno uslovljavanje. Kod takvog uslovljavanja UD postaje znak da se BD neće pojaviti.

Pavlovijevo izućavanje U Pavlovljevoj labor&toriji velika pažnja obraćana je inhibicijeinhibitornim proccsima. To nije čudo, pošto je svakoreagovanje Pavlov objašnjavao medjudejstvom dva

različita tlziološka procesa: raztjraženja (ekscitacije) i kočenja (inhibicije). Spoljašnja reakcija je algebarski zlur jačine procesa ekscitacije i inhibicije.

U Pavlovljevo vreme nije postojala tehnika da se procesi inhibicije u mozgu direktno ispituju. O proccsima inhibicijc Pavlov je zaključivao na osnovu objektivnih činjenica reagovanja (ponašanja) organizama. Pavlovljevi pojmovi inhibicije su samo fiziološki hipotetski konstrukti. Na osnovu reagovanja organizama na odredjene draži Pavlov je zaključivao na kom mestu u mozgu se stvara ognjište inhibicije, kako se inhibicija širi po kori velikog mozga, ili se pak ograničava na jedno mesto, kako uzajamno dejstvuju proccsi inhibicije i ekscitacije itd.

Zapadni psiholozi usvojiii su činjenice o ponašanju koje je Pavlov otkrio u vezi sa inhibicijom rcakcija, kao i neke njegove pojinove koji se odnose na inhibieiju. ali su tim pojmovima dali značenje ili status intervenišućih varijabli: ti pojmovi predstavljali su opis ponašanja organizama. Pavlovljeve fiziološke hipoteze o procesima ihibicije (do kojih je Pavlovu najviše stalo) "stavljeni su na stranu".

Jednu ilustracija Gonja tvrdjcnja ilustrovaču jednim primerom. Pas Scnalazi u jednoj prostoriji. Vrata su otvorena. Od te

prostorije put vodi do drugc prostorije u kojoj je pas više puta hranjen. Pas "zna" cL je u drugoj prostoriji hraha. Naravno, pas je gladan. Ali, pas je naučio da u onoj drug prostoriji neće naći hranu ako ne sačeka jedan zvučni signal. Ponašanje psa, dok čeki zvučni signal, izgleda ovako: on nemirno skakuće, "cupka" u mestu; podje napred se vrati; nckad cvili i laje; oblizuje se i salivira - ali nikako ne napušta polazr.;. prostoriju. Pavlov i njegovi sledbenici bi pretpostavili da se u mozgu životinje razv i proces inhibicije, koji sputava trčanje psa ka prostoriji sa hranom. Nekad bi pretpostavljali u kom dclu mozga se Vazvija taj inhibirotni proces. To mora da je veor, lokalizovan i specifičan proces inhibicijc, jer je pas veoma aktivan dok čeka zvu> signal. tj. vrši različite motorne i autonomne radnje i reakcije.

Zapadni psiholog u ovoj situaciji bi rekao da je trčanje ka drugoj prostcna kod psa zaista inhibirano. Ali, inhibicija ovde za njega prosto znači opis ponašan -ii životinja ostaje u istoj prostoriji sve do pojave zvučnog signala. iako njeno ponaš^r e pokazuie da je vrlo motivisana da dođje do hrane. To je opis ponašanja. A ко е e objašnjenje tog ponašanja? Ono može biti različito. Neko će se pozvati na г.». asocijativne principe, ncko na inhibitorno uslovljavanje, neko na kogniciju psa. Ucć Jt prednost ovog poslednjcg načina tJcfinisanja pojmova: opis ponašanja i tumaće-.e ponušunja su razdvojeni. Ono što pou/dano znamo jeste ponaSanje organizma. Tumačenja mogu bili različita i mogu se vremenom menjati.

Istraživanja inhibicije u Istraživanja inhibitornih proeesa u PavlovljevojI’avlovljevoj laboratoriji laboratoriji pokazuju izuzetnu sistematičnost i raz-

novrsnost. U toj laboratoriji pronadjena je većinaopit- nih obruzuca za ispilivanje inhibitornih procesa i reakeija. Zapadni psoholozi su usvojili te opitne obrasce i počev od 70-ih godina njima dodalijoš neke nove postupke.

Spoljašnja i unutrašnja Pavlov je razlikovao više oblika inhibicije. Pre svega, inhibkija treba podvuči razliku izmedju spoljašnje (bezuslovne)

i unutrašnje (uslovne) inhibicije.Uslovnu inhihicja. Kada se u toku stvurunju jedne uslovne reakcije, recimo salivacije na

zvuk metronoma, iznenada izloži jedna neutrulna draž, koja izaziva relleksno izvesne telesne reakcije, doči će do prekida u izvodjenju uslovne reakcije, do prekida salivacije, na primcr. Neutralna draž ima urodjenu sposobnost da izazove fiziološke i refleksne reakcije koje ometaju uslovljavanje i vršenje uslovne reakcije. Ona je takodje van samog procesa uslovljavanja. Zato se govori o spoljašnjoj Ш urodjenoj inhibiciji.

Unutrušnja inhibicija. Postoje različiti oblici unutrašnje inhibicije po Pav- lovu. Ti različiti oblici unutrašnje inhibicije stvaraju se u različitim tipovima opita, i upravo po tipu opita dobili su svoje nazive.

(1) Pre svega treba pomenuti opite sa gašerijem uslovne reakcije. Kada se kod već stvorenog uslovnog refleksa UD uzastopno više puta izlaže bez BD, dolazi do slabljenja i najzad do nestanka uslovne reakcije. To postepeno nestajanje uslovne reakcije Pavlov je nazvao procesom gušenju. Pavlov nije smatrao da je to izostajanje uslovne reakcije rezultat gubljenja, nes.tajanja stvorenih uslovnih veza, već da jedan aktivan proces inhihicije sputava izvršenje uslovne reakcije. Tu inhibiciju nazvao je unutrušnjom inhibicijom, tačnije rečeno inhibicijom gušenju. Za to svoje shvatanje lmao je bar dve vrste razloga.

Kada usled gašenja UD viSe ne izaziva UR iznenada se izlaže jedna nova neutralna draž - a UR se odjednom javlja. Pavlov smatra da je spoljašnja draž (slično kao kod spoljašnje inhibicije) izazvala inhibiciju inhibitornih procesu - dezinhibiciju - te se otud ugašena UR odjenom ponovo javlja.

Druga činjenica na koju se Pavlov pozivao je fenomen spontanog obnavljanjao kome ćebiti reči u partijiogašcnju). PoštoseUR jednom ugasi, pušta se da prodje izvesno vreme, recimo 24 sata. Kada se posle takve jedne pauze ponovo izloži UD ronovo će doći do pojave UR. Pavlov je pretpostavio da su nepotkrepljena ponavljanja UD dovela do stvaranja unutrašnje inhibicije. No, ova se vremenom spontano ra>ipu. Otuda je moguće spontano obnavljanje. (Uočite jednu cirkularnost u ovom argumenlu: svojstvo rasipanja unutrašnje inhibicije zaključeno je na osnovu fenomena *c« 'ntanog obnavljanja; zatim se taj fenomen objašnjava rasipanjem unutrašnje in- icije. Opasnost od takve eirkularnosti uvek pomalo preti kod hipotetskih loških konstrukata.)

(2) Diskriminativnu unutrašnja inhibicija. U ovom opitnom obrascu koriste але neutralne draži NDi i ND2. U nizu pokušaja NDi je stalno praćena bezuslov-draži, a ND2 nije nikad pračena bezuslovnom draži. Organizam nauči da na UDi

reaguje uslovnom reakcijom, a da na UD2 ne reaguje uslovnom reakeijom. Podsetimo se Pavlovljcvih opita u kojima je pokušavao da nauči psa da ralikuje krug od elipse. Pojava kruga bila je uvek praćena hranom, a pojava elipse nikada. Pri takvom postupku pas je naučio da razlikuje krug od elipse i da različito reaguje na krug i elipsu. UDi, koja izaziva UR, obično se obeležava sa UD+, a UD2 koja nikad ne izaziva UR, označava se sa UD-, Zato što pretpostavljeni proces inhibicije dovodi do različitog rcagovanja na UD+ i UD- govori se o inhibiciji razlikovanja ili diskriminacije.

(3) Inhibicija odlaganja. Sa ovim oblikom inhibicije upoznali smo se kad smo govorili o odloženom uslovnom •refleksu. Inhibicija odlaganja sprečava preranu pojavu uslovne reakcije i odlaže je pred sam početak BD. Ako se za vreme tog odlaganja izloži iznenada jedna nova neutralna draž, ona če izazvati trenutno javljanje uslovne reakcije. Ova činjenica sugerisala je Pavlovu da se za vreme odlaganja UR

u nervnom sistemu zaista odvijaju inhibitorni procesi, koji suptavaju manifestaciju naučene uslovne reakcije. Naravno, i ovde se može govoriti o fenomenu inhibicije inhibicije.

(4) Uslovna inhibicija ili uslovni inhibitor. U jednom tipu opita Pavlov je koristio dve neutralne draži - NDi i ND2. Ove draži su ialgane na dva načina.

Prvi postupak: UDi je uvke praćena bezuslovnom draži - npr., zvuk metronoma hranom. Posle izvesnog broja ponavljanja UDi počinje da izaziva UR - mctronom salivaciju. NDi postala je UD+.

Drugi postupak: zajcdno se izlažu dvc neutralne draži. NDi (koja je veš postala UD+) i ND2. Ali, kadgod su ove dve draži davane zajedno izostajala je BD. Npr., kadgod je zvuk metronoma davan u paru sa jednom svetlosnom draži hrana nije dobijana. Pod tim uslovom ND2 postajc UD-, UD+ je već počela redovno da izaziva UR (salivaciju), ali kada se UD+ da u paru sa UD- uslovna reakcija se ne pojavljuje. Iz ovih činjenica se zakijučuje da je ND2 postala uslovni inhibitor uslovne reakcije. U naScm prevodu čuvenog Bikovljevog "Udžbenika fiziologije" uslovni inhibitor je preveden kao uslovna kočnica.

U zapadnoj psihologiji se kao najvažniji postupci za inhibitorno uslovljavanje najčešćc navode poslednje opisani Pavlovljev postupak (naziva se nekad "sekundarnim metodom" inhibitornog uslovljavanja) i postupak difcrencijalne inhibicije.

Negativna kontingencija i Ovim Pavlovljevim postupcima treba dodati i onaj koji inhibicija je formulisao Reskorla (1969.g.), a koji je opisan u

ranijem tekstu pod podnaslovom "Dodir i kontingencija". Ako jc verovatnoća da BD bude najavljena uslovnom draži inanja od verovatnoće da se BD pojavi ncnajavljeno uslovnom draži, doći če do inhibitornog uslovljavanja. UD postaće UD-. Uočite da se prcma ovoj formulaciji UD nekad javlja pre BD, ali da joj češće ne prethodi. I taj uslov je dovoljan za inhibitorno uslovljavanje. Naravno, ono ćebiti dalc?kobržeako UD nikad neprcthodi BD. Reklismoranijeda UD-postaje znak sigurnosti u situacijama kada je BD averzivna.

U današnjoj dominirajućoj kognitivnoj atmosferi često se ističe da jedna neutralna draž može da posiane uslovni inhibitor samo ako se izlaže u ekscitatornom kontekstu, tj. ako se u datoj situaciji, bilo u kom vidu, daje i BD, koja je u negativnoj korealciji sa UD. Tek u tom kontrastu draži koje su praćene BD i draži koje to nisu može jedna ncutralna draž steći vrcdnost uslovnog inhibitora. Ova ideja potiče od Reskorle (1969.g.). Prema njegovom mišljenju samo izlaganje jcdne neutralne draži.као kod latcntne inhibicije, neće, zapravo, stvoriti nikakav inhibitorni potencija! za tu neutralnu draž. PokuSaj kasnijcg usiovljavanja sa tom draži biče doista otežan, ali ne zbog njenih inhibitornih svojstava. Znamo da se prema Mekintoševom mišljenju takva jedna draž ignoriše zato što se procenjuje da je irclcvantna. i upravo zbog toga ona tcže postaje signal bezuslovne draži u kasnijem uslovljavanju.

Neki zaključci Napominjcmo još jednom da većina zapadnihpsihologa pod inhibitornim uslovljavanjem ili us-

lovljavnim inhibotorom podrazumeva smo izvcsnc oblike ponašanja. Kako se ta inhibicija oslvaruje - asocijativnim putcm, sukobljavanjcm različitih asocijativnih tendencija ili kognilivnim putcm - ostaje otvorcno tcorijsko pitanje.

Do sada smo govorili o uslovnoj inhibiciji i inhibitornom uslovljavanju i učenju u kontckstu klasičnog uslovljavanja. Imaju li ti nalazi neki opštiji smisao. van uskih

laboratorijskih uslova. Svakako. Kao Sto se princip klasičnog uslovljavanja sreće u različirtim domenima ponašanja (u sl'cri emocionalnog života, u domenu autonom- nt)g i imunološkog reagovanja, u oblasti psihopatologije), tako se i princip uslovne inhibicijc možc primenili na različitc situacije Ijudskog ponašanja. Pre svega kod kažnjavanja. Kod ka/.njavanja avcr/.ivna ka/.na (averzivna BD) obično izaziva strah koji sevczuje za odrcdjcncokolnosti. Dctc koje scopeklo na peglu ili koje je protresla struja kadaseigralo saelektričnim instalacijama, izbcgava usvomslcdećcm ponaSanju takve draži - inhibira tendcnciju pristupanja tim objcktima. U sfcri socijalnog i moralnog života takodjc nalaz.imo u dcjstvu princip inhibicijc. Razne kazne - batine, oduzimanje igračaka, socijalno neodobravanje, uskraćivanje pažnje i ljubavi - vezane su za odredjene okolnosti, za odrcdjcne draži. Npr., za mrgodni izraz roditelja Ш đrugova ili za vcrbalno izražcno ncodobravanje odredjcnog ponašanja. Takve "draži", koje mogu da budu praćene neprijainim posledicama, izazivaju strah, a ovaj sputavanje, inhibiciju ncpožcljnog ponaSanja. Verbalno izražena načela, u ime kojih se kažnjava, postaju "naučeni inhibitori" odredjenih ponašanja. Kada se kasnije u soeijalnom i moralnom razvoju ta načcla usvoje kao sopstvena unutraSnja načela, njih čovek u sebi nosi" naučene inhibitorc" ncpožcljnih ponaSanja, "unutrašnjeg policajca'' kako se to nckad kaže.

OSNOVNA SHVATANJA O PRIRODI KLASIČNOG USLOVLJAVANJA

Klasične teorije učcnja velikim dclom su izgradjene na osnovu analize klasičnog uslovljavanja i intsrumcntalnog učcnja. Otuda ih srećemo i ovde, pri raz- matranju prirode klasičnog uslovljavanja.

(1) Najosnovniji sukob postoji izmedju asocijationističkih i kognitivnih teorija usiovliavanja. Prema prvom shvatanju UR je prost asocijativni oblik učenja. Postoje dve varijante asocijativne tcorije: S-S tcorija i S-R tcorija. Prvu je zastupao Pavlov. Ovaj teorijski sukob, kao što ćcmo videti, podstakao je brojna istraživanja.

(2) Drugi teorijski sukob. u okviru asođjativnih teorija, je sukob teorija dodira i teorija potkrepljenja. U olbasti klasičnog uslovljavanja ova dilcma proizveia je manje diskusija i lstraživanja nego u drugim oblastima psihoiogije učenja.

Prikazaču sada deteljnijc osnovna shvaianja UR.

(1) Asocijativna teorijaOperacionalno gledano klasično uslovljavanje je prost oblik učenja. Dajemo

dve draži u paru, UD i BD. Rcakciju koju jc ranijc izazivala BD počinje da izaziva i UD. Sasvim prost fcnomcn. Ali, šta se zbiva u orgunizmu za vreme tog na izgled prostog obiika učenja? Ni do danas ne znamo tačan odgovor i pored neverovatno velikog broja istraživanja. Postojc različile teorijske pretpostavke.

a) Asocijativna S-S teorija. Iako jc l’avlov smalrao da BD mora biti biološki zna.čajna draž, iako je smatrao da je klasični UR vcoma adaptivna pojava, on je bio čist teoretičar dodira. UD izaziva u odgovarajućem senzornom centru kore velikog mozga ognjište razdraženja. Koji sckund kasnijc to čini i BD, ali ona stvara mnogo jače ognjište razdražcnja na nckom drugom mestu kore velikog moz.ga. Na neki način nervni impulsi iz munje snažnog centra razdraženja (UD) dolaze do centra jačeg razdraženja. Usled ponavljanja ovog zbivanja probija se "privremena nervna veza”, ili, drugim rcčima, stvara se asođjaciju izniedju dva senzorna centra u kori velikog mozga. (Još 1908. Politirev je pokušao da uslovi dckortikovanog psa, ali bez uspeha. Otuda je Pavlov

smalrao da se UR stvara u kori vclikog mozga. Zahvaljujuči Pav- lovljcvom autorilctu ovo jc shvatanjc dugo dominiralo kod sovjetskih naučnika. Tridesetih godina Poltirev jc uspco da uslovi dckortikovanog psa. Danas, kao što ćemo videti, sovjctski fiziolozi govore o uloz.i podkornih struktura pri izgradnji UR).

Pavlov je bio protivnik kognitivnističkih, "subjektivističkih" objašnjenja UR.Možda zato šlo su prvi pokušaji takvih objašnjcnja bili potpuno antropomorfistički i bazirani na analogiji sa Ijudskim svesnim doživljavanjima. Zato se Pavlov borio protiv "dušista" i često ponavljao da u UR nema ničeg vanfiziološkog.

Rešen da govori samo objektivnini jezikom i jezikom pretpostavljenih fizioloških procesa, Pavlov nije bio sklon da postavlja psihološka pitanja. Npr., šta se dešava kada je radražen centar UD, a posebno centar BD? Kada razdraženje iz centra UD predje u centar BD, bcz prisustva spoljašnje BD, da li se pri tome javlja neka pedstava? Pavlov o tome nije govorio, ali je jedan od najpoznatijih njegovih sledbenika, Hikov (čija je "Fiziologija" kod nas višc puta izlazila 50-ih i 60-ih godina) predstavio je na jednom mestu Pavlovijcvo učcnja na slcdeči način: uslovna draž izaziva predstavu hrune (ova verovalno dogovara razdraženju u centru BD), a predstava zatim izaziva uslovnu salivaciju. Da li bi sam Pavlov pristao na takva jezik? Dalje, upravo opisano gledištc danas prcdstavlja jcdnu varijantu kognitivnog shvatanja UR. Kakav je odnos takve kognitivne teorije i l’avlovljeve asocijativne teorije S-S tipa?

Da bi se UR stvorio nužno je da životinja bude motivisana npr., gladna i nužno je da dobije BD, npr., hranu. Ali, sve jc to nužno samo zato da bi se izazvala reakcija salivacije, koja se zatim čisto po vremenskom dodiru asocira za neutralnu draž. zaUD (na osnovu jedne S-S asocijacije)!

Napomena: obično se sa S-S označavaju kognitivne teorije. No, ovde smo prisiljeni da govorimo o S-S asocijuđji. O tom pitanju se diskutuje u pratiji o teorijam^ učenja.

b) Asocijutivnu S-R teoriju. Kao što smo vidcli, Pavlov je smatrao da se bitn^ asocijacija stvara u kori vclikog mozga izmedju dva senzorna centra (S-S asocijaci i ili veza). Mcdjutim, posloji principijclna mogućnost da se asocijacija stvara izmedju jednog senzornog i jednog motornog centra. Tu ideju su branili mnogi psiholozi i fiziolozi. Navešćcmo u jednom odeljku empirijskc podalke koji snažno sugerišu takvu jednu mogućnost.

(2) Kognitivria teorijaU klasičnorfi uslovljavanju postoji slcd dve draži, UD i BD. Pri tome je BD

biološki značajnija draž. Verovatno je i psihološki značajna. Tolman je pretpostavio da organizmi u siluaciji klasičnog uslovljavanja zapažaju, opažaju i uče taj sled dogadjaja, dakle, Učc jcdan vremenski odnos - ukratko, vrše jednu kognitivnu radnju. Na osnovu očekiVanja oni se priremaju za dolazak BI) kada se pojavi UD. Najsnažniji podaci za tu teoriju su oni koji govorc da sc UR razlikuje od BR i da je UR neka vrsta pripreme za dofazak BD. O tim podacima ćemo detaljnije govoriti kasnije. Šta više, Tolman je pretpostavljao da životinje, naročito razvijcnije, očekuju BD odredjenog kvaliteta. To pokazuju opiti u kojima se draž mcnja (smanjuje, ili zamenjuje nekom drugom). Ponašanje životinja nam jasno ukazuje na znake iznenadjenja i, pri negativnim promenama, nezadovoljstva i agresije.

Mcdjutim, sam Tolman jc f 949.g. dozvolio mogučnost više ohlika učenja, čak i čisto asocijativnog, koje bi moglo da važi sa klasično uslovljavanje.

Postoji i jcdna druga varijanta kognitivne teorije: teorija predstava (zastupa je Bandura, poscbno King - "irnagc approach"). Prema ovoj UD izaziva predstavu bezuslovne draži, a ta predstava uslovnu reakciju. Pitanje je samo šta je u ovoj teoriji kognitivno! UD pukim asocijativnim mchanizmom izaziva javljanje predstarve bezuslovne draži. Ova može biti prosta kopija BD i može

sasvim spontano, nenaučeno, reflcksno da izazovc uslovnu rcakciju (predstava hranc, poznato je, izaziva spontano lučenje pljuvačkc). Odgovor koji bi se mogao dati glasi: javljanjc predstava je važna evoluciona tekovina, koja oslobadja organizam od robovanja sadašnjem trenutku, koja ga povezuje sa prošlošću i usmerava ka budućnosti - te otud ova teorija zaslužuje naziv kogntivne teorije.

Argumcnl ima snagu. Ali, ovdc je impliciran jedan težak filozofski, čak metafizički prohlem, problem odnosa svesnih, psihičkih procesa i fizioloških telesnih proccsa. Po čemu se upravo opisana teorija razlikuje od ranije opisane Pavlovljeve teorije, posebno od Bikovljevog prikaza Pavlovljcve tcorije. Razdraženja iz centra UD sc širi u ccntar BD. To jc razdražcnje u kori velikog moâ. Po Pavlovu ono dalje izaziva bezuslovnu motornu rcakciju ili žljczdanu reakciju. Ali, da li to razdraženje u kori velikog mozga ima i svoj psihički ekvivalent? Ne izaziva li ono predstavu? Pavlov seodlučioda takva psihološka pitanja nepostavlja.ali seona nameču drugima. Kakva je ra/.lika izmedju tvrdjcnja a) da razdraženje u centru BD izaziva reakciju i tvrdjenja b) da predstava BD izaziva reakciju (mišića ili salivarnu)? Ne počiva li predstava nužno na razdražcnju u centru BD? U čcmu bi onda bila razlika izmedju ove druge varijante kognitivnc tcorije i Pavlovljcve tcorije? Da li nekad razdraženje u centru BD iza/.ove predstavu, a nekad ne? Lako jc odlučili se da se ne govori o prcdstavama. Ali, to je bežanjc od problema, a ne njcgovo rešavanje ili bar postavljanje - pošto odgovor upliće i mctafizičke stavove o odnosu svcsli i tela (mozga).

Introspektivna iskustvo nam pomaže da problem još više zamrsimo. Prema asocijativnoj teoriji UR čovck bi trcbalo da svesno doživi na sledeći način: opazi UD i spontano, hez njegove namere, hez ikakvog očekivanja, automatski kod njega se javi neka reakcija. On nije akter, već posmutrač onog što mu se dcšava. Npr., opazi jednu UD i počinje da doživljava strah. fli, vidi hranu od kojc se pre tri dana otrovao i njemu se "di/.e stomak", povraća niu se, iako ne očekuje da će kolač ponovo u/eti da pojedei da će ponovo biti otrovan. Takvih slučajeva ima i o njima ćemo govoriti. Oni bi potvrdjivali asocijativnu teoriju uslovljavanja. Medjutim, nekad čovek očekuje da se, pošto se pojavi UD, njemu nešto loše dogodi, pa to očekivanje dovodi do neprijatnog osećanja ili straha. Dalje, introspckcija nam kazuje da se nekad posle pojave UI) javlja predstava BD (predstava opasne situacije), a nekad da se predstava ne javlja, već se emoeionalna iii neka druga rcakeija automatski javlja. Otkud ova razlika? Ako ideja da uvek mora postojati razdra/.enje u eentru BD ima neku osnovu zašto se onda neki put predstava BD javlja, a nekad ne? Teško je odgovoroti na ova pitanja - a psiholozi se, razumljivo, i ne trude da ih često postavljaju.

Korisno je uporediti dve varijante kognitivne teorije - teoriju očekivanja i teoriju predstava. Tolman (kao i njegovi sledbeniei) del'inisali su očekivanje objektivno, operacionalno, na osnovu spolja vidljivih S i R varijabli. Ovaj pojam je nužan da bi se neka ponašanja organizama objasnila. Pri tome se uopšte ne upušta u pitanje svesti i sadržaja svesti koje životnje ili deca mogu iniati. Te pojave nisu pristupačne našem saznanj u. Medjulim, kada se govori o predstavama, odmah se nameće analogija sa Ijudskim svesnim doživljajiam. No, mi ne možemo znati da li i mačke, psi ili pacovi imaju svesno doživljene predstave. Naučnik o tomc ne može, niti treba da raspravlja, jer nema nikakvu empirijsku osnovu /а to. Privatno o tomc može da mašta. Istina, "predstava" se može definisati potpuno ohjektivno. U tom smislu "predstava" je prihvatljlva u objektivnoj nauci. Aii, tcorija predstava kod klasičnog uslovljavanja imala je u vidu, po analogiji sa čovckom, upravo svesni doživljaj predstave. Ako je još neko sklon "ezoteričnom načinu mišljenja" i idealističkom romantizmu, može reći ako jedan svestan proces izaziva telesne promene - predstava hrane izaziva lučenje pljuvačke - te tako "duh vlada nad materijom". No, predstava ne niče iz praznine; ona je rezultat jednog fiziološkog procesa - ona je jedno psihofizičko stanje, i to psihodzičko stunje uioie da izazove jednu teiesnu reakciju.

(3) Teorija jiotkrepljenjaPrema leoriji potkrcpljcnja da bi učio organizam ireba da је motivisan i da odredjena aktivnost,

koja se uči, dovodi do pozitivnih efekata, naime do zadovoljenja motiva ili redukcije nagona (Hal). Teorija je dinamičnija i više povezana sa teorijom evolueije nego teorija dodira.

Zakon efekta i princip potkrepljenja su prvenstveno uočljivi kod instrumntal- nog učenja ili učenja putem pokušaja i pogrešaka.Mcdjutim, teoretičari potkrepljenja, prvi medju njima Klark Hal, pokušali su da i klasično uslovljavanjeohjasne principom potkrepljenja (redukcija nagona) ili principom efekta. Postojc dve varijante ove vrste ohjašnjenja.

l) Prema Halu(IVpostulat njegovogsistcma)dabisejedna rcakcijaasocirala za prisutne ili prcthodcče draži nužno je da nju brzo sledi redukcija nagona (ili "nagonskih draž.i"). Takav uslov postoji u klasičnom us- Jovljavanju, iako naučena reakcija nijc instrument postizanja nekog cilja, već jednostavno reakcija. Postoji sled: Ul), salivacija, redukcija gladi. A to je osnovni uslov učenja prcma Halovoj teoriji potkrepljenja.2) Drugi izvor poikrcpljcnju u k/asičnom uslovljavanju je ovaj: vrSenje UR ima neki pozitivan efekat, inia uduptivnu vrednost. Kada je hrana suva, obilna salivacija poma/e \

tVVdUC; kaU je BD kiselina,obilna i retka pljuvačka smanjuje bolne senzaćijc u ustima; uslovno zat-varanjc očnog kapka smanjujc neprijatnosl vazdušnog udara u oko itd. U tom pozitivnom el'ektu vidi sc i razlog nastanka uslovnc reakcije; kada ne bi imalu adaptivnu vrednost, UR se ne bi ni razvio. Ovu tezu je teže odbaciti ncgo prethodnu Halovu.

3) Pavlov i drugi sevjctski fiz.iolozi čcsto su tvrdiii ncšto što je blisko teoriji potkrepijcnja. As«ciranjc dvc ncutralnc draži, kao kod senzornog predus- iovijavanja, za njih nije pravi uslovni rellcks. O ovom možemo da govorimo samo onda kada je 1Ш biološki značajnu druž. Onda UR ima aduptivni smisuo. lako ovo nijc eksplicitna tcorija potrkepljenja, tu ipak ncšto "mirišc" na idcju o z.akonu cfckta. Dodajmo tome, da je u svojim poznim islraživanjima majmunskog ponašanja (rcSavanja probiema) Pav- lov dao tumačenja koja su skoro idcntična sa Tornadjkovim zakonom efekta.

Prikazaćemo sada nckoliko grupu podutuka koji govore za ili protiv neke od navedenih teoriju klasičnog uslovljuvanja. Govoriču o

1) podacima koji sugcrišu asocijativnu i jednostavnu S-R vezu kao osnovu uslovnc rcakcijc2) Navešču zatim podatkc koji sc suprotstavljuju prethodnim i koji govore ili

u prilog jcdne S-S tcorije uslovljavanja ili čak u prilog kognitivne teorije ponašanja i klasičnog uslovljavanja

3) Analiziraćcm« podatkc koji g®v*rc za i protiv teorija potrkepljenja.

4) Navešču i podatke o verhalnom i seinantičkom uslovljavanju kod Ijudi, koji sugerišn kognitivne komponente u procesu uslovljavanju i učešće kore.

5) Navešću raz.novrsnc pocJatke koji govore o dejstvu kognicije na tok klasičnog uslovljavanja, kao i podatke koji sugerišu jednu kognitivnu teoriju k-lasičnog iislovljavunja.

6) Najzad, trebalo bi govoriti i o modernim tcorijama uslovljavanja nastalim u pokušajima da sc objasni fcnomcn muskirunju, blokirunja i lutentne inhibicije. Tc tcorijc su kognitivno orijentisune, a nekc od njih (Pirs i Holi poscbno Vagncr) koristc pojmovc modcrnc tcorije prerade informacija pri objašnjavanju klasičnog uslovljavanja.

IPODACI KOJI GOVORE ZA ASOCIJATIVNU S-R TEORIJU USLOVLJAVANJA

Ovdc ćc sc govoriti o podacima koji govore da je uslovljavanje a) jedan jednostavan proces koji nc zahleva kogniciju; b) da jc uslovljavanje zasnovano na stvaranju jednc S-R vezc u nervnom sistcmu.

Znučenje pojinovu S-R i S-SOznačcnju pojmova S-R i S-S govori sc u partiji o tcorijama učcnja. Raz-

likujcmo dva nivoa raz.matranja: a)dcskriptivni, molarni nivo, nivo ponašanja; b) teorijski, hipotetski, kada govorimo o onome što se zbiva u nervnom sistemu prilikom uslovljavanja.

Uslovljavanje se može prikazati sledećim grafičkim modelima (krug je kora velikog mozga, pošto je Pavlov mislio da se uslovljavanje odigrava u kori). Dve idejeo prirodi uslovljavanja, S-R i S-S mogu se prikazati.

ISIIVATANJE II SHVATANJEMolarnideskriptivni nivo:S-R S-R

Ч

Svako uslovljavanje na bihejvioralnom nivou je jedna vrsta S-R veze. (O različitim značenjima pojma asocijacije videti u teorijama učenja.) Jedna reakcija se povezuje sa jednom draži. Reakciju je nekad izazivala jedna draž (BD), a sad je izaziva jedna druga draž (UD). Ova veza ili asocijacija, na čisto deskriptivnom nivou, na nivou ponašanja, je jedna S-R veza. Šta se krije iza ove spoljašnjosti? Možda S-S asocijacije, možda S-R asocijacije, možda kognicija. Ovde jasno sagledavamo razliku operacionalno definisanih oblika učenja i njihovog teorijskog tumačenja.

Navodimo sad dokaze da je uslovlavanje jedna S-R asocijacija.

l) Teza o uslovljavanju kao supstituciji draži.Ovu tezu je istakao Pavlov. Reakcije ostaju iste (UR=BR), samo se draži

menjaju. Ovo, zapravo, nije pravi teorijski nivo, već deskripcija onog što se dešava na nivou ponašanja. Zato je bolje ne govoriti o teoriji supstitucije draži. Pavlovljeva teorija je teorija dodira i teorija S-S asocijacija. Ovde se radi o jednom tvrdjenju na deskriptivnom nivou. Onojepolpuno proverljivo na nivou ponašanja. Neki naučnici su, na osnovu posmatranja, tvrdillTda UR nije ista kao BR

Teorijski,neurološki nivo: S-S S-R

Tczu o supstituciji draži Pavlov je potkrepljivao činjenicama kao što su ove: uslovna salivađja, svojim kvalitetom "imitira" hezuslovnu salivaciju. Suva hrana izaziva obilnu salivaciju, vlažna, manju i gušću pljuvačku, kiselina u ustima obilnu i retku pljuvačku. Uslovna reakcija ponavlja sve ove karakteristike.

Ovi podaci nam direktno ne govore o tome da je uslovljavanje S-R asocijacija na teorijskom nivou, vcć samo na deskriplivnom nivou. No, mi se sad interesujemo za onaj prvi, teor/jksi, fiziološki ili neurološki nivo.

2) Opiti sa promenom bezuslovne draziNajpre sć stvori normalna uslovna veza. Zatim se izmeni reagovanje na BD. Npr.,

habituacijom na BD. Šta ćc se desiti kada se posle toga da UD? Ako je uslovljavanje žasnovano na očekivanju BD ili ako se sastoji u S-^ asocijaciji, UD bi morala da izaZove drugačiju reakciju. Na priloženoj slici vidi se da je prekinuta veza izmedju centra BD i motornog centra. Opiti pokazuju da UD i dalje izaziva straru UR. To je moguće samo ako je uslovna reakcija po svojoj prirodi S-R veza.

Harlov je L937.g. napravio takav jedan opit. Zvuk zujalice prethodio je BD, koja se sastojala u prskanju naduvane kese papira. UR je bila reakcija trzanja i straha. Zatim su životinje habituirane na BD. Veliki broj puta kesa je pred njima respuknuta. Šimpanze su prestale da reaguju na tu BD. Data je ponovo UD. Majmuni su pokazivali znake straha i trzanja. Videli smo ranije da Reskorla nije potvrdio ovaj nalaz, naime, da je dobio suprotne rezultate.

Konorski je napravio jedan još složeniji i duhovitiji opit sa uslovljavanjem drugog reda. Opit je imao sledeće faze:

(1) UDi - hrana; posle izvesnog broja ponavljanja UD izaziva

salivaciju

(2) UD2-UDI u paru

(3) UD2 počinje da izaziva salivaciju(4) Konorski menja BD: sad se u paru daju UDi i elektirčni šok. UDi počinje

da izaziva podizanjc noge.

(5) Izlažc se UD2. Šta če biti sada? Ako UD2 izaziva očekivanje UDi, a ova očckivanje šoka, UD2 bi trebalo da izaziva podizanje noge. Medjutim UD2 izaziva lučcnje pljuvačke.

Opit goviri protiv kognitivnih interpretacija uslovljavanja. Ovi opiti su zanimljivi po tome što psiholog, bez "zavirivanja" u ncrvni sistem, samo na osnovu posmatranja ponašanja, otkriva nešto o prirodi vcze u nervnom sistemu. Kao što je ranije rečeno, Reskorla je dobio potvrdne rezultate.

UH nemoguce UR moouos

3) Uslovni retteksi izgradjeni na osnovu električnog draženjaa) Još 40-ih godina Louks je uspeo da stvori uslovni refleks kad

jejedna zvučna iraž bila praćena električnim dračenjem jednog motornog centra u motornoj kori majmuna (ruka majmuna se automatski dizala). Posle izvesnog broja ponavljanja, nična draž izazivala je automatsko podizanje ruke kod opitne životinje. Ovde nema в№ draži, da bi mogla da se stvori S-S veza. Asocijacija mora biti S-R prirode.

b) Louks jc pokušao da spoljašnju akustičnu draž zameni električnim draženjem senzorne akustičnc zone. To mu nikako nije polazilo za rukom. Tek su Djurdjca (Rumun) i Doti (Amerikanac) 1961. g. uspeli da to ostvare. Električno draženje jedne tačke u auditivnoj kori bilo jc praćeno elektirčnim draženjem jedne tačke u motornoj kori (ruka šimpanze se podizala). Stvoren je tako UR čija priroda je jedna S-R asocijacija.

Elektirčna draženja subkortikalnih centaraSlične opite vršili su sovjctski i zapadni naučnici i na subkortikalnim struk-

turama (vcoma različitim). a)Spoljašnje draži zamcnjivane su elcktirčnim dražcnjem nekih subkortikalnih scnzornih ccntara; b)IH) zamenjivane su elcktričnim draženjem subkortikalnih motornih centara; c)i UI) i 111) zamenjene su električnim draženjem senzornih i motornih subkortikalnih struktura. U svim slučajevima uslovni refleks se stvarao.

Dajcm jcdnu imprcsivnu ilustraciju. Delgado (1965) jcdavao jednu auditivnu draž, a zatim kod majmuna dražio nuclcus rubcr, motorni ccntar; dražcnje jc izazivalo specifično okretanjc glave u stranu. Majmuna je pustio u čopor, davao zvučnu draž, a glava majmuna se okretala u strana na naučcni način.

Naprcd navcdcni opiti sa subkortikalnim strukturama takodje potvrdjuju mogučnost da se uslovljavanje zasniva na jednoj S-R asocijaciji. Cinjenica da je to moguče ostvariti ne samo na nivou kore, vcč i na nivou subkortikalnih struktura još više govori da UR ne mora biti povezana sa kognicijom, tj. govori protiv kognitivnih teorija uslovljavanja.

Teorijsko pitanje: Šta nam zapravo opiti ove vrste pokazuju? Sigurno ovo: uslovna veza može hiti jedna S-R asocijacija. Da li je to uvek slučaj, kod svakog uslovljavanja u laboratoriji ili u prirodi? To sa sigurnošču ne možemo tvrditi. Sa promenom uslova, sa većom složenošću situucije možda se menja i priroda UR. Ali, može se na prethodno odgovoriti, opisani opiti nam govore o mogućnosti direktne S-R veze, a ta se mogućnost mož.da i koristi - ako nc uvck, ono bar nekad. Opiti ipak sugcrišu odrcdjcnu prirodu UR - iako ih ne možemo u/.eti kao konačni dokazo prirodi UR.

4) Opiti su odstrunjenjem ili uništuvunjem pojedinih nervnih struktura.

u) Opiti su opsecunjem i podsecunjemNajpre se stvori normalan uslovni rcflcks (uslovna draž, npr., vizuelna, se

poveže sa nckom rcakcijom, rccimo, podi/anjcm nogc na šok). Sada se hirurškim putem prekinu svi nervni putevi oko senzornog centru; ovaj ostaje izolovan - bez ob/ira da li jc u pitanju S-S ili S-R asocijacija. To su opiti sa opsecunjem (nervnog sen/ornog centra). Re/.ultal: uslovni relleks ostuje nepromenjen. Kortikalna veza izmedju senzornih i motornih centara nijc presudna. Opiti podsecanja sastoje se u prekidu veze izmedju senzornog centra uslovnc draži i suhkortikalnih struktura. Timesc i/gradjcni uslovni relleks nurušuvu. Dakle, važnija je kortikalno-subkortikal- na nego kortikalno-kortikalna ve/a. To opet sugerišc jednostavnost i nekognitivnost UR.

b) Vadjenje motorne koreVadjenjc motorne kore ne uništava UR, ali su radnje manje precizne. To se odnosi na složenije

reakeije, ne i na proste konsumatorne reakcije i visceralne reakcije.

c) Vadjenje cele kore kod psa ili mačke. (Kod čoveka to nije moguće).Uslovni rellcks može da se izgradi !»ez kore. Opet dobijamo sliku o uslovljavanju kao

prostom, ne-kognitivnom obliku učcnja.

Uslovne reakcije, misli sc na motorni aspekt, kod dekortikovanih životinja su manja precizne i adaptivne. To ne važi za jednostavne konsumatorne i visceralne reakcije. Proste, jcdnostavne rcakcije nisu pogodjenc nedostatkom kore. Ali, čak su i emocionalne reakcije difuzne, nekooridinisane. Umcsto da samo podigne nogu kada primi šok, pas počinjc da laje, da se otima, skače itd.

Ali ovde dobijamo i jcdan podatak koji ukazuje da kora normalno, iako ne nužno, učestvuje pri izgradjivanju uslovnih relleksa. Najpre se izgradi UR, pa se izvadi kora! Pamćenje ranije stvorenih UR je narušeno. U grupi opita koje ovde prikazujemo ovo jc podatak koji ukazuje na značaj kore i eventualno kognicije, jer se obično kognicija povczujc sa učeščem kore velikog mozga. No, o toj pretpostaci ćemo još govoriti.

d) Uništavnje subkortikalnih strukturaPrcthodna l'iziološka istraiživanja pokazala su koji su subkortikalni centri

značajni za izgradjivanjc UR. U raznim opitima uništavaju se ili vade pojedini od tih ccntara. Uslovni relleks ipak može da se stvori. Problem je od kardinalnog značaja, kako za uslovljavanjc, tako i za učenje uopšte, pa i za teoriju o tragu memorije (postoji pamćenje i UR). Nema jednog mesta na kome su UR "zapisani". Oni se, izgleda stvaraju istovrmeno na različitim mcstima u ncrvnom sistcmu. Sovjetksi naučnici zato govorc da jc UR mnogokafialna veza. Ova ideja uči će i u zaključak ovog pododeljka. Ovaj nalza u saglasnosti je sa nalazom Lešiija o skupnoj akciji mozga. On je poacove učio da protrče krozlavirint. Unišlavao im je različile dclove mozga (asocijativnezone posebno), ali trag pamćcnja nijc bio lokaliz.ovan na odredjenom mestu. Jedina pravilnost koju je našao jc da je pamćenje utoliko slahije ukoliko je veća količina kore velikog mozga izvadjena.

5) Uslovljavanje na nivou kičmene moždinePošlo jc utvrdjcno da jc uslovljavanje mogućc bcz kore velikog bozga i da je

mogućc na subkortikalnim slrukturama, naučnike jc interesovalo na koiiko prostim nervnim strukturama je uslovljavanjc mogućc. Da li jc moguće na kičmenoj moždini, najprostijoj ncrvnoj strukturi kičmenjaka. Eksperimentalni pokušaji vršeni su još 40-ih godina (Šarager i Kalcr). Dobijeni su različiti rezultati, ali se danas sa dosta verovatnoćc možc zaključiti da takva mogućnost postoji, naročito kod nekih vrsta mladih organizama.

Pretpostavke uslovljavanja su zaista malc. Uslovljavanjc je moguće i na vrlo jednostavnim ncrvnim strukturama. Ono može biti vrlo prost ohlik učenja. Ali, da li jc ono uvkc takvo. Nijc li ono normalno drugačijc, nije li u složenim situacijama drugačije?

6) Uslovljavanje se javlja rano u filogeneziSovjetski naučnici postavljaju prilično visoke kriterijume uslovljavanja

(traj- nost stečene veze, mogućnost gašenja i obnavljanja, mogućnost diskriminacije itd. - Beljenkov, 1970). Sa tako strogim kriterijumima, oni govore o uslovljavanju kod primitivnih riba i riba uopšte, vodozemaca i ptica. Vodozemci nemaju razvijenu koru mozga, a kod mnogih ptica ona je jedva u začetku. Šta viŠe, kod ptica uslovljavanje se ne ostvaruje najrazvijenijim postojećim nervnim strukturama. Opet vidimo da su nervne pretpostavke uslovljavanja (u prilično strogom smislu) minimalne.

7) UsIovljavanje na ranim uzrastima filogenezeDanas večina naučnika smatra da su izvesni oblici uslovljavanja kod ljudi

mogući još u majčinoj utrobi. Po rodjenju kod Ijudskih beba uslovljavanje je moguće već posle 5-6 dana. Kod nekih životinja i posle jednog dana, kada su u pitanju draži od biološkog značaja (npr., miris hrane). U to vreme kora velikog mozga još ne funkcioniše, a ne funkcionišu

ni neke subkortikalne strukture (npr., lateralno kolenasto telo, vizuelni relej u talamusu). Ipak uslovljavanja ima.

Očigledno da se ono ostvaruje nižim nervnim strukturama. To nam sugeriše da je uslovljavanje kod sasvim male dece primitivan vid učenja, vid učenja koji ne zahteva kogniciju (koru). Ali, ovde ima razloga za kontraargument. Prema poznatom principu encefalizacije, sa filogenezom i ontogenezom najviše nervne strukture preuzimaju funkcije koje su ranije vršile niže nervne strukture. Prema tome, ako je kod bebe uslovljavanje mogućc bez kore, to ne znači da kod odraslog čoveka kora ne učestvuje u uslovljavanju. Ovo važi ne samo za čovcka nego i za životinje.

8) Vegetativno i interoceptivno uslovljavanjePod vegetativnim uslovljavanjem podrazumevamo uslovljavanje rada pojedinih

unutrašnjih organa (UD su pri tome spoljašnje). Pod interoceptivnim uslovjavanjem podrazumevamo uslovjavanje kod koga su UD draži iz unutrašnjosti tela, obično iz unutrašnjih organa.

Tri su važnc činjenice u vcz.i ovih oblika uslovljavanja.(1) Ovi oblici uslovljavanja najranije se javljaju u ontogenezi.(2) Vegetativni UR se ne razlikuju kod mladih i odraslih organizama. Takodje, ne

razlikuju se kod normalnil) i dekortikovanih organizama.

(3) Prema nekim sovjetskim nalazima, pri normalnom eksteroceptivnom dra/enju, interocepvivne draži slabog intenziteta obično ne dolaze do kore (unulrašnji organi imaju svoja predsiavnišlva u kori). Tek jače interocep- Vtvna dtalett'va, kao prv bolcsti vU u opivima, dopiru do kore i izazivaju svesne doživljajć. Durinjan (1965) jeрока7.ао daus\ov\javanya ima tkada su interoccptivne draži slabog intenziteta - tj. kada verovatno ne do\aze do kore, kada ne postoji svest o njima, kada nema kognicije. Još jedan razlog za moguću jednoslavnost prirode UR. Takodje to je jedan razlog da se govori o ne-svesnom u.slovljavanju (kao u opitu Pšonika i nekim drugim opitima).

9) Uslovljavanje kod idiotaKod idiota kod kojih su kognitivni proce&i tcško ožtcćcni uslovljavanje se

normalno odigrava, lj., ne ralikujc se od uslovijavanja kod normalne dece i ljudij)keki sovjclski autori, na osnovu nckih ckspcrimentalnih nalaza, govore da

je uslovljavanje na mladim uzrastima lakše i holje. Kasnije sc javljaju adaptivniji mentalni procesi, koji omctaju normalan tok uslovljavanja, maskiraju ga, menjaju ga itd. (uticaj drugog signalnog sistcma nd prvi).

10) EEG pri uslovljavanjuU novijim istraživanjima stvaranje UR je često ispitivano merenjem EEG-a

na raznim mestima ncrvnog sislema. Često se zapaža ova pravilnost: kada se započne sa davanjem u paru UD i BD, skoro ceo korteks je aktiviran, kao i niz subkortikalnih struktura. Sa ponavljanjem, automatizovanjem, ostaje aktivno samo nekoliko tačaka,i to uglavnom u podkori. Sovjctski fiziolozi govore da se UR "seli", "premešta", usled ponavljanja, sa kore na podkoru. Na taj način UR se automatizuje.

Ove fiziološke podatke zgodno je povezati sa nckim psohološkim. Čuveni sovjetski fiziolog i psoholog HeritaSvili je smatrao da se kod razvijenih životinja (npr., pasa) najprc javlja kognitivno, "prcdstavno" ponaSaju, a UR predstavlja jedno sporonastajuče, automatizovano ponžanje. Amcrički psoholog Kamin je smatrao da je osnovni uslov uslovljavanja pojava pažnje, odn., iznenadjenja. Ta ideja je u skiađu sa početnom opštom

aktivacijom nervnog sistema i kore pri pokušaju stvaranja UR.

11) Šta mogu da nauče životinje sa malo kore ili dekortikovaneRckii smo vcč da životinjc bcz kore ili sa malo kore mogu da steknu UR.

Isto važi i za razvijenije životinje (npr., psa) kome je izvadjena kora. Ali, nismo rekli šta su sve u stanju da učinc takve životinje. Sovjetski naučnici dugo nisu pravili raziiku izmedju klasičnog uslovljavanja i instrumentalnog učenja, pa i složenijih oblika ponašanja. Zato saopStavanju zajcdno o ovim oblicima učenja kod dekortikovanih životinja.

Dckortikovani pas može da nauči da razlikuje dve UD i da na jednu, koja je pračena sa BD, rcagujc sa UR, a da na drugu nc reaguje (učenje razlika). Razlikovanje kraži računa se u jcdan od od osnovnih kognitivnih procesa. Vidimo, sad, da je taj kognitivi proccs moguč i bez kore velikog mozga. Dalje, pas može da nauči da na jednu UD diže jednu nogu, a na drugu UD drugu noû. Dakle, on je u stanju da bez kore pravi razliku izmedju draži i izniedju reakcija. Sta više, prema vrlo šturim obavešten- jima Beljenkova, životinjc bez korc mogu da reaguju na odnose. Reagovanje na odnose po geštaltistima jc bila detinišuča karakteristika kognitivnog ponašanja. Dekor- tikovan pas umc da obidje prostu prepreku (obilaženje prepreke je po geštaitistima bio jedan od osnovnih znakova uvidjanja, kognicije). Ume da se provuče kroz otvor na ogradi da bi našao kućicu. Umc da nadje kućicu ili činiju sa hranom kada je cksperimcnlator prcmcsti.

Očigledno jc da dekortikovani pas ili mačka mogu da izvrše radnje za koje se obično pretpostavlja da su kognitivne. Kognicija hez korteksa?! Obično za koru vc/ujemo kogniciju i svcst. Vidimo sad da je "kognicija" moguća bez kore. Da li pas bcz korc ima svest? Ili je on tad nesvcsno biče i sve diskriminacije i reakcije na odnose vrši hez svesti. Na ta pitanja ne možemo da damo ozbiljan odgovor. Podsetiću na neke spekulacije izvesnih psihologa, pa čak i fiziologa. Neki od njih su postulirali da je svest

POVRATNA VEZA POVRATNA VEZA

i kognicija vezana za koru, a limbički sistem, kao i druge podkorne strukture, predstavljaju Frojdov "id" i nesvesno. Navedeni podaci pokazivali bi nam, otud, da i nesvesno može da vrši izvesne kognitivne funkcije, istina primitivne. To bi biio, navodno, u skladu sa pretpostavkama psihoanalize. Može se prihvatiti da limbički sistem i druge podkorne struklure čine osnov motivacionog sistema, ati Frojdov pojam nesvesnog sasvim je drugačiji od ovde predloženog. Frojdovo nesvesno raspolaže "primarnim procesima", u koje spada i simhoiizacija. Teško se može pretpostaviti da je podkora sposobna za psihoanalitičke simbole i metafore. Ona čini vrlo primitinvne diskriminacije. Pored toga, nesvesni deo ega, čak i kod deteta, ima tako razvijenu sposobnost povezivanja i mišljenja po analogiji, ima svrhe i nemare, služi se "prevarama" kako bi od ida "ukrao", "pozajmio” energiju, drugim rečima takav je lukavac i mudrac da mu i svesna inteligencija odraslog obično nije ravna. Otuda se takvo nesvesno mora vezati za koru - ako je pojam takvog nesvesnog uopštc održiv.

Jedno drugo ozbiljnije pitanje sc nameče u vezi sa sposobnostima organizama bez kore. Jedan od najpoznatijih komparativnih psohologa, Biterman, pretpostavlja da kod razvijenih organizama (kičmenjaka) ponašanje moramo da objašnjavamo i kognitivnim principima. Kod nižih organizama, nckih plica, vodozcmaca, riba, možda važe asocijativni zakoni kojc je formulisao Klark Hal i njegovi sledbenici. Možda bi ovu podelu mogli da primenimo na koru i podkoru? Možda je diskriminacija i reakcija na odnose kod organizama bez kore i dekorilkovanih viših životinja zasnovana na principima koje je Spens 1937.g. dedukovao iz Halove asocijacionističke teorije? Ko zna?

ZAKLJUČCI

Navedeni rczu/iat/ nam pokazujua) da UR može biti zasnovan na asocijaciji jednogsenzorneg i je<dnog motornog

centra, u kori ili podkori, tj. da uslovljavanje može biti S-R prirode.

b) Brojni fiziološki nalazi nam sugerišu da uslovljavanje mnže biti veoma prost, nekoginitivan proces. Drugim rečima, neurološke i fiziološke pretp»stavka procesa uslovijavanja su veoma ski omne, jednostavne.

c) Vrlo je verovatna teza da je uslovna vcza mnogokanalna tj. da se uslovna veza istovremeno može ostvariti na raziičitim nivoima. Šema uslovne veze po Belenjkovu (1970.g.) izgleda ovako:

Као što vidimo, ovaj modcl je daleko složeniji od Pavlovljevog.

d) Posebno žclim da istakncm zaključak, pa čak i završnu rečcnicu Beljenkova, jer ona u potpunosti odgovara zaključku komcsam ja kao psihologsklon i koji ču dati na kraju izlaganja o prirodi uslovnih veza. Bclcnjkov(1970. s. 293) pišeda priroda UR zaviši <>d složenosti draži, od faze u izgradnji UR, te zaključuje: "u jednom slučaju dominiraju kortikalni elementi, a u dngoin subkoritkalni". Moje psohološko verovanje zahtcva da sc "koritkalni" prcvedc sa "kognitivni", a "subkoritkalni" sa "asocijativni".

e) Većina navcdcnih opita sugeriče S-R prirodu uslovljavanja i njegovu asocijativnu, nekognitivnu prirodu. Sem, polsetimo se, podatka da uklanjanje kore narušava ranije naučeni UR. Takodje, princip cnccfalizacije nam ukazuje da iako kod filogcnctski niže razvijenih i ontogenetski nerazvijcnih organizama uslovljavanje može biti asocijativnc prirodc, kod razvijcnih i odraslijih organizama više strukture, posebno kora velikog mozga, može da preuzmc ncke funkcije koje su ranije vršili niži nervni centri.

f) Vcćina navedcnih nalaza nam sugcrišc jednostavnu prirodu uslovnih refleksa, neki put čak i to da je UR zasnovan na S-R asocijaciji. Izvesno je da tako može biti. To je nesumnjiva mogućnost. Da Н je pod normalnim uslovima, u životu i lahoratoriji, uslovljavanjc takve prirodc nije dokazano ovim vrstama opita. Ipak, oni ukazuju da bar nekad UR može hiti prilično jednostavan proces, čak S-R asocijacija.

g) PavIovje, izmcdjuostalog, isticao da je uslovljavanjesjajan metod izučavan- ja zakona više nervne dclatnosti. On jc na osnovu opita sa uslovljavanjem postulirao razne fiziološke prtKCse u kori. Njcgovi slcdbcnici su došli do kranje značajnih zaključaka o aktivnosti mozga koristcći mctodu uslovljavanja - do važnih saznanja o odnosu kore i podkore, i lokalizaciji tragova učcnja itd., kao što je ovo poglavlje to ilustrovalo.

II PODACI KOJI GOVORE PROTIV ASOCIJACfONISTIČKIH TEORIJA USLOVLJAVANJA

Tipovi opita:

l)Opiti sa sputavanjem spoljašnje reakcije.Nckc klasične teorijc, pod uticajcm bihejviorizma verovatno, smatrale su da

sespoljašnja rcakcija moraizvcsti da bi sc naučila (poscbno kod klasičnog uslovljavanja i instrumentalnog učcnja). Najzad, i po Pavlovu glad i hrana su nužni da se salivacija izazove kako bi se čisto po dodiru vczala za UD.

U ovim opitima sprečava se vršenje spoljašnje radnje: atropin sprečava lučenje pljuvačkc; nagnječenje motornog nerva sprečava pokret podizanja noge; kurarin sprcčava svc reakcijc skclctne muskulature. Rczultati: uslovljavanje nije sprečeno onemogučenjem spoljašnje reakcije. Odgovor: bitna veza odigrava se u moždanim centrima, gdc se slvara asocijacija izmcdju ccntra UD i motornog centra.

2) Uslovljavanje po modelu.Ljudi, dcca, majmuni rado i lako učc imitirajući model. Ali, i pacov može da

uči uslovnu reakciju posmatranjcm uzora. Pacov posmalra u drugom kavczu pacova - uzora: UD je pračena hranom ili clcktričnim Sokom (vidi se samo reakcija životinje). Kasnije pacov - posmatrač brže uči posmatranu reakciju ncgo kontrolna životinja, bez iskustva posmatranja.

Šta opiti pokazuju? Da li pokazuju da je normalna UR kognitivna? Ne, pokazuju samo da životinje mogu kognitivno da se ponaSaju, da uče na osnovu posmatranja. Ne pokazuju da je pcavi uslovni refleks kognitivne prirode. Ipak, kao kontra-odgovor, ostajc sumnja: ako već fioseduju kognitivne sposobnosti, možda ih koriste i u samom "pravom" uslovljavanju.

3) UazIiku izmedju uslovne i bezuslovne reakcijeOvo su ključni opiti za tczu o supstituciji draži i za kognitivnu teoriju po kojoj se suština uslovljavanja

sastoji u očckivanju BD, pri čcmu je UR priprema za dolazak BD. Ranije smo se upoznali sa nckim bitnim podacima. Podsctimo ih se.

— U opitima Vornera i Kalera u počctku UR je bila idcntična BR, ali se vrcmenom menjala; ličila je na pripremu za dolazak IH) (el šoka); životinja sc povija, zaustavi disanje itd., kako bi "pregrmcla'' neprijatan Sok.

— U jedhom opitu Cenera životinja je na jednom slolu. Kada se pojavi UD ona skačc i trči na drugi sto i na mestu gde je ranije dobijala hranu staje i čeka hranu. Njcno ponašanje sugeriše kogniciju, poznavanje prostornog rasporcda, mesta na kome dobija hranu itd. UR priprema za dolazak BD.

— U opitima sa očnim kapkom kod čovcka (pa i majmuna) razlikuju se bezus- loVna reakcija na vazdušni udar, od uslovne reakcije koja se sastoji u blagov- rcmcnom i postupnom zatvaranju očnog kapka, kako bi se lakše podnela ncprijatna draž.

— U klasičnom l’avlovljevom tipu opita (uslovljavanje Л tipa) živortinja samo da salivira, vcč se na UD približava mcstu na komc dobij^ hranu, savija-glavu itd. - vrSi niz priprcmnih reakcija.Odgovori: Mckintoš (usvojoj poznatoj knjizi "Psychology ofanimal learning’

1974) dajc kontraargumente:— Ako ima slučajcva gdc se UR i BR rcazlikuju, ima mnogo slučajeva gde one

kvalitativno ne razlikuju. To jc opštc tvrdjcnje.

Primcri: Pavlovljevi nalazi: kvalitct pljuvačke kao UR imitira kvalitč pljuvačke kao BR (suva hrana, vlažna hrana, kisclina u ustima). Slično: kada se či injekcija mortina, pas drhti, povrača, luči rctku pljuačku. UD (ulazak u prostori i_ utod igle) izaziva idcntične reakcijc.

U opitima samoohlikovanja golub kljuca osvctljenu kružnu ploču, bez i k a . potrebe, poSto je UD znak za hranu iti vodu. To kljucanje UD se razlikuje kad je ЕГ voda ili hrana. Pokretikljucanja (UR) predstavljaju repliku HR nazrno hraneili >odt itd.

— Najimpresivnija promena UR, gdc ona najviSc liči na pripremu za dolarii BR, su opiti Vornera i Kalera. Ali, u drugim opitima konslatovano je С!П ista promena deSava i onda kada se životinje učestalo izlaču samo HD. ki Promena u rcakciji je promcna u BR. OpetUR imitiru HR.

— Uslovno zatvaranje očnog kapka uzima se kao primer pripreme prirode UR.

Faza uslovljavanja očnog kapka kod jednog čoveka

------1 1

A г*

*** Urcfl

д/ V f CR /\

SveHd " / V z

Alr-puff Л^Л AJr-puff ~Л^Л'

Legenda: Light=svetlo; Eylid=očni kapak; Air-puff=vazdušni udar, RL=reakcga na svetlo; Uncr=bezuslovna reakcija; CR=uslvona геаксуа.

Mekintoš kometraiše ovaj nalaz na sledeći način.

(a) Kadase pogledaju drugi zapisi uslovljavanja očnog kapka dobijaju se često sasvhn drugačiji podaci koji sugeriću drugačija tumačenja.

(b) Reakcija očnog kapka je i voljna i automatska, refleksna reakcija. Ali, čim postoji voljna kontrola, i to kod bića koja svakako poseduju kogniciju, teško je biti siguran da se radi o pravoj uslovnoj reakciji. Ovaj tip opita nije mnogo pouzdan.

Uslovljavanje pulsaUslovljavanje pulsa je, izgleda, moguće. Ali, dok je BR na šok kod ljudi

obično ubrzanje pulsa, UR na očekivani šok je usporenje pulsa. UR se jasno razlikujeod BR. Taj nalaz je Sigel našao i sa glikemijom i hipoglikemijom u krvi i na osnovu sličnih nalaza izgradio teoriju uslovljavanja - teoriju kompenzatorskih procesa. Medjutim, pre toga UR je bila velika zagonetka. Evo nekih pokušaja rešenja.

Opit Шека i Toleda, 1972.g. Da li će UR pulsa biti usporenje ili ubrzanje zavisi od stepena opšte aktivnosti organizma. Jedna grupa životinja mogla je da izbegne šok ako je stajala na mestu nepomično: kod nje je dolazilo do usporenja pulsa. Druga grupa je morala da bude aktivna da bi izbegla šok (morala je da pritiskuje jednu nolugu); kod nje je UR pulsa bila ubrzanje pulsa.

Fiziolozi su načinili jož prcciznije opite. U opitu koji je izveo Malmo (1965 ' UD je bila spoljašnja zvučna draž, a BD draženje lateralne septalne zone koja tzaziva usporenje pulsa. Poslc izvesnog hroja ponavljanja UD izazivala je usporenje pulsa (UR=BR). Vanderkar, Elster i Šnajderman, 1970. su umcsto spoijaSnjc UD koristili draženje latcralnog kolcnastog tcla (senzorni relcj u talamusu), a kao BD draženje lateralno septalne zonc ili jednog dcla hipotalamusa. UR je bila opet repiika BR. Pri tome je stvoreno i diferencijalno reagovanje.

Završna diskusija

Organizme možcmo da stavljamo u situacije različito restriktivne i da mcrimo ili posmatramo različito specilične, odn., opšte reakcije.

(1) životinja u kaišcvima; merimo samo rcakciju salivacije;(2) životinja u kaišcvima, mcrimo viSe autonomnih reakcija;

(3) životinja sputana; pored autonomnih reakcija posmatramo i "skeletno ponaianje";

(4) životinja se oslobadja kaiScva, slobodno sc kreče; posmatra se njeno opšte ponašanjc (kao i u opitu Cencra), a nckad i autonomna reakcija salivacije;

(5) organizamsestavlja usloženesituacije-trcbada rcžava ncki problem (kao u opilima sa blokiranjcm).

Teorija siipstitucije i sličnosti UR i 1JR verovatna je u prve dve situacije. U 4i 5) situaciji organizmi (psi, malčkc, majmuni, dcca ali i čak i pacovi) pokazivač^ složeni je ponašanje kojc ukazujc na prisustvo kognicije.

Šta nam ovi nalazi govorc?I’rvo i sigurno; celokupno poiiašanje organizama, naročito razvijenijih, ne može se

svesti na uslvne rellekse, i to shvačene kao proste S-R usocijacije. 0\ poslednji mogu biti uklopljcni u mnogo složcnijc ponašanjc kojc može biti usmeren^; nekom cilju, kojc pokazuje z.nakc očckivanja i kognicijc uopštc.

Drugo, da li nam upravo opisani nalaz direktno govori o prirodi uslovnih refleksa? Npr., da su uslovne rcakcije u svojoj suštini kognitivne? Ne mora da buck tako. A!i, ako organizam ima kognitivne sposobnosti, vcrovatno da onc mogu biti aktivirane i u nekiin složenim situacijania uslovjavanja, kao što jc slučaj kod opita s_ blokiranjem.

Postojc zahtcvi da se UR deliniše preciznije - ncsamo davanjcm u paru UD BD (opcracionalna dcfinicija), vcć i da sc odredi efektorni sistem u kome če se L R posmatrati. To je učinio na samom počctku i sam Pavlov. On nije hteo da stud.-^ ponašanjc životinja koje sc slobodno krcću u prosloru, jcr sc takvo ponašanje običn (i lako) tumači antropomorfisiičkim, subjcktivnim pojmovima. Zato sc odlučio precizno i kvalitclno izučava lučcnje jcdnc "tričave" žljczdc-salivarne žljezde, čijc c funkcije dobro poznavao iz svojih ranijih istraživanja funkcija varcnja.

III PODACI KOJI GOVORE ZAILI PROTIV TEORIJE POTKREPLJENJA

Opisali smo pokušaje da se klasično uslovljavanje objasni zakonom efekta ili principom potkrepljenja. Rekli smo da postoje dva takva pokušaja:

l) IIalov pokušajKao što znamo, po Halu kod klasičnog uslovljavanja postoje nužni uslovi za učenje prema principu potkrepijenja; postoji

sled: UD-salivacija-redukcija nagona giadi. Otuda se salivacija asocira za UD. U instrumentalnom

učenju radnja koja se uči dovodi do redukcije postojećih nagona. Princip potkrepljenja je tu sasvim prirodan. U klasičnom uslovljavanju salivacija nije sredstvo postizanja cilja, već prosto posledica dobijanja hrane. Ipak, Hal nalazi, kao što smo videli, da i kod klasičnog uslovljavanja postoje potrebni uslovi za delovanje principa potkrepljenja, za učenje po principu potkrepljenja.

Halov poslediplomac i učenik II. Maurer je najpre bio teoretičar potkrepljenja, kao i njegov učitelj. Zatim je na osnovu niza svojih i tudjih istraživanja odbacio ideju da se klasično uslovljavanje može objasniti principom potkrepljenja. Tako je postao teoretičar dva faktora, krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina. Klasično uslovljavanje se zasniva na asocijaciji po dodiru; instrumentalno učenje je zasnovano na principu potkrepljenja. Autonomne i emocionalne reakcije se uče po principu klasičnog uslovljavanja; princip potkrepljenja važi za skeletne reakcije, odn. ponašanje.

Ovde ćemo opisati samo jedan jednostavan i duhovit opit, koji ubedljivo pobija Halovu teoriju klasičnog uslovljavanja. Maurer i Ajken , 1954 su upotrebili jednu dugotrajnu BD - šok na šapu životinje. UD je bila zvučna draž. Uslovi pod kojima su radile dve grupe životinja mogu se ovako grafički prikazati

U prvoj grupi UD kratko prethodi BD, što je poznati usiov klasičnog us- Ir.ljavanja. Tad je klasično uslovljavanje, koje se tumači principom dodira, m] uspešnije. U drugoj grupi UI) kratko prethodi prestanku BD, prestanku boli, dakle |Cčstanku, redukciji neprijatnog nagonskog stanja. To je po Halu najbolji uslovučenja ■po principu potkrepljenja). Rezultati su pokazali da je samo prva grupa stekla *»i)vnu reakciju. Halova ideja je na taj način pobijena, bar u domenu averzivnih draži. j jci više, kasnije je Segundo sa saradnicima (1961.g.) pokazao da kada UD kratko :hodi prestanku averzivne draži, ne samo da ne dolazi do klasičnog uslovljavanja, UD izaziva relaksaciju i opuštanje, postaje znak da opasnost prolazi.

2) UR ima adaptivnu funkcijuDrugi način da se klasično uslovljavanje objasni principom potkrepljenja,

bolje reči zakonom efekta, zasniva se na činjenici da UR, bar nekad, ima adaptivnu funkciju. Pljuvačka u ustima olakšava žvakanje i gutanje hrane i čini hranu ukus- nijom; kada je hrana suva, obilna i retka pljuvačka postiže opisani efekat vrlo uspešno. Kada je BD kiselina u ustima, obilna i retka pljuvačka smanjuje neprijatno draženje usne duplje. Uslovno zatvaranje očnog kapka štiti oko od neprijatnog vazduSnog udara. Cak i elektrodermalna uslovna reakcija ima adaptivnu funkciju; smanjuje jačinu šoka. Kod odloženog uslovljavanja i uslovljavanja na trag, UR se u prvo vreme javlja neposredno posle pojave UD, ali vremćnom ona se odlaže do pred samu pojavu BD.To je svakako adaptivna promena uslovne reakcije.

Opiti sn izostavljanjem Izvršeni su i izvesni opiti koji su direktno proveravali uslovne draži ovu hipotezu. Takvi su opiti sa izostavljanjem uslovne

draži pošto je uslovna reakcija več jednom izgradjena. Npr., Kimhl i Ost su (1961.g.) izgradili UR zatvaranja očnog kapka na vazdušni udar kao BD. Slično su uslovili i galvansku (elektrodcrmalnu) reakciju.

U glavnom delu opita BI) je povremeno izostavljana. U tim slučajevima reakcija na BI) bila je snažnija. UD, očigledno, priprema organizam na dolazak neprijatne BD i čini ovu manje neprijatnom ili iznenadjujućom.

U opitima Vagnera i saradnika (1967.g.) UD je bila zvuk zvona, a BD draženje onog dcla moždane kore koje izaziva podizanjc jednc noge psa. Pošto jc UR izgradjcna, pristupa se glavnom delu opita; UD se povrcmeno izostavlja. U tim pokušajima psi su podizali nogu mnogo snažnijc, čak toliko snažnije da su gubili ravnotežu i padali. Izostanak UD doveo je do ovog preteranog, neadaptivnog ponašanja. UD kao da sprečava iznenadjenje, kao da priprema organizam za BI), te na taj način vrši izvesnu adaptivnu funkciju, ima pozitivan efckat.

Činjenice koje govore protiv Na počctku ovog odcljka naveli smo izvesnc Cinjcnice dejstva principa koje govore o adaptivnoj vrcdnosti UR. Njima smo

potkrepljenja kasnije pridodali podatke iz nekih eksperimentalnihistraživanja.

Medjutim, mora se istaći da islo tako ima opšte poznatih činjenica kojegovore protiv adaptivne vrednosti uslovnih reakcija. Navežču ncke. Uslovna reakcija obilne salivacije posle injckcije morfina (baš ničcmu nc služi; prosto je kopija BR); uslovna reakcija zalvaranja očnog kapka kod ljudi i životinja kada je BD clcktrični šok na kosti glave pored očne duplje; slično jc i sa reakcijom treče očne membrane (niktirajuće) kod zeca; kljucanjc osvetljenc dirkc od slranc goluha u opitima samooblikovanja - to kljucanje nc vodi ničcmu, potpuno je nepotrebno, pošlo se radi o opilu klasičnog uslovljavanja u kome osvetljena dirka samo nagovcštava pojavu hranc. U i/vesnim opitima, šta više, pokazanoje da golub nc možeda dase uzdrži od kljucanja osvetljene dirke čak i onda kada to kljucanje sprečava dobijanje hranc.

Ekseperimentalna Ako u klasičnom uslovljavanju princip potkrepljenjaistraživanja sadejstva dejstvuje u skrivenom vidu, taj se princip može

principa dodira i principa eksplicitno uvesti u eksperimentalni nacrt. Drugim potkrepljenja rečima, u opitima klasičnog uslo\fyavanja pored

vremenskog dodira (blizine) UD i BD, može seeksplicitno uvcsti zakon efekta, odn., princip potkrepljenja. Reakciju koju životinja vrši uslovno-retteksno možemo nagradjivati i kažnjavati. Da li će time učenje biti olakšano.

Ovaj tip opita odavno je vršen, joS cxi tridesetih i četrdesetih gcxlina. Klasična i modernija istraživanja ove vrste sistematski je prikazao i prodiskutovao Mekintoš 1974.g. ("Psihologija učcnja kod životinja").

Izvršcni su brojni opiti i ispitivane različite reakcije pod različitim uslovima. Radi ilustracije ovog tipa opita opisaču jedan klasični eksperimcnt.

Saltisik i Jevorska (1962.g.) su UD pratili elcktirčnim draženjem noge psa (BD). UR se sastojala u podizanju nogc na UD. To je opit klasičnog uslovljavanja. Princip potkrepljenja može se uvesti na dva načina:

(a) Kada pas uslovnoreflcktorno podigne nogu električni šok se može |H)jačati; negativna posledica. Na osnovu principa potkrepljenja očekuje se slabljcnje reakcije podizanja noge, pošto ona dovodi do loše posledice.

(b) Uslovnorcflcktorno podizanje noge može biti praćeno smanjenjem ili čak prestankom Soka. To je pozitivna posledica. Teorija potkrepljenja predvidja jačanje rcakcijc podizanja noge.

Rezultati su u oba slučaja bili u suprotnosti sa predvidjanjima teorije potkrepljenja. Kada jc clektrični šok ublažavan ili čak izostavljen, UR je u sledećim pokušajima imala sve dužc vrcmc latcncije (na neki način bila je slabija). Kad je šok dobijao na intenzitelu, vrcme latcncije UR u sledečim pokušajima bilo je kraće (reakcija je na izvcstan način bivala jača). Ukratko, u ovom opitu učenja klasičnog uslovnog refleksa bilo

je uspešnije kada se odigravalo samo na osnovu vremenske blizine UD i BD. Princip potkrepijenja ometao je jačanje već stvorene UR.

Opit Hrogdenii (t939.jj.) Treba na ovom mestu da se podsetimo starog opitaBrogdena (Brogdcn) uz 1939.g. On je kao UD koristio

zvuk zvona, a kao bezuslovnu draž šok na šapu psa. Medjutim, kad god bi pas na vreme izvršio odbrambenu uslovnu reakciju, on je dodatno bio nagradjen hranom. Čak kad je šok bio potpuno izostavljen, a podizanjc noge nagradjivano hranom, reakcija se održala i posle 1(K)() pokušaja gašcnja. Jcdna ista reakcija bila je "potkrepljena" na dva načina: hezuslovnom draži i hranom. Instrumentalna kontingencija učinila je uslovnu reakciju izuzetno snažnom. U ovom slučaju kiasično i instrumentalno uslovljavanje sadejstvovali su u učenju jedne reakcije.

Kratuk rezime istraživanja Rezultatc drugih opita mogli bismo ukratko darczimiramo na sledeči način. U brojnim opitima, zavisno od

Lspitivane reakcijc i uslova opita, pokazano je:(a) dasc neke reakcije nekad пај1м>1је uče po klasičnim principima uslovljavanja,

tj. na osnovu vremenske blizine UD i BD.(b) Kod nckih reakcija i pod nekim uslovima pridodavanje principa potkrepijenja

principu dodira dovodilo je do poboljšanja u učenju, tj. do ubrzanja u učenju.(c) U opisanoj grupi opita uvodjcnje potkrcpljenja nckad je dovodilo do promene

UR. UR stvorena vremenskim sparivanjem UD i BD počela je da se menja kad je uvedcno potkrcpljenje za UR. UR pre i posle uvodjenja potkrepljenja nisu bile više iste reakcije. Klasična UR raziikuje se od one koja nastaje zajedničkim dejstvom principa dodira i potkrepljenja.

ZAKLJUČCI

(1) Prvi i najvažniji: ima reakcija i uslova kod kojih UR nastaje bez učešća principa potkrepljenja. Uvodjenje potkrepljcnja nekad čak ometa razvoj UR. Otud najopštiji zaključak: princip potkrepljenja ne učestvuje u stvaranju svih uslovnih reakcija. UD se nekad stvara samo na osnovu vremenske blizine UD i BD.

(2) Ima uslovnih reakcija i odredjenih uslova pod kojima potkrepljenje sudeluje u učenju UR. U principu ono može (a) da potpomogne, ubrza učenje, (b) da ga uspori, (c) da izmeni UR.

(3) Napred navedeni zaključak ne znači da je u tipičnim opitima klasičnog uslovljavanja ili pak u uslovljavanju u prirodnim i socijalnim uslovima uvek prisutan i princip potkrepljenja. Ne zaboravimo da je u ovim opitima namerno pored principa dodira, uvodjen i princip potkrepljenja. To ne znači da u prirodnim ili laboratorijskim uslovima to uvek mora da bude tako. No, nekad možda može da bude tako, tj. princip potkrepljenja može pridružiti svoja dejstva principu dodira. Kad, pod kojim uslovima - ne možemo tačno reći.

(4) Veoma važan, ključni zaključak: svi napred navedeni opiti i zaključci govore nam samo o mogućnosti sadejstva dva principa učenja, dodira i potkrepljenja - nikako ne i o svodjenju klasičnog uslovljavanja na instrumentalno učenje, tj. o objašnjenju klasičnog uslovljavanja principom potkrepljenja, odn. zakonom efekta.

U svom zaključku, iz detaljnije opisanih istraživanja nego što je prikaz ovde

načinjen, Mekintoš je dosta oprezan. Iako je protivan tezi da se klasično uslovljavanje može objasniti principom potkrepljenja, on ipak ostavlja sledeću mogućnost:

"Teško je odbaciti mogućnost da je oblik izvesnih uslovnih reakcija modifikovan procesom instrumentalnog oblikovanja reakcija, pa čak i mogućnost da se izvesne uslovne reakcije neće odigrati ukoliko-ne proizvede pozitivne posledice (nagrade)" (1974.g. s. 124).

NO, KADA BISMO I PRIUVATILI MOŽDA PREVELIKU OPREZNOST MEKINTOŠA, JOŠ SMO UVEK DALEKO OD IDEJE DA SE SVAKO KLASIČNO USLOVUAVANJE MOŽE OBJASNITI l’RINCIPOM POTKREPLJENJA. Ostaje samo mogućnost da se i princip potkrepljenja "upliće u igru" u nekim slučajevima i pod nekim okolnostima, sa različitim efektima po tok klasičnog uslovljavanja.IV) VERBALNO USLOVLJAVANJEI SEMANTIČKA GENERALIZACIJA

Do sada smo govorili o podacima koji govore o uslovlavanju kao o jednom jednostavnom asocijativnom procesu, bilo da je S-S ili S-R tipa, bilo da je vremenski dodir dve draži nužan i dovoljan uslov učenja, ili pak i zakon efekta, odn. princip potkrepljenja igra bitnu ili delimičnu ulogu.

U ovom i sledećem poglavlju navešćemo podatke koji bacaju sasvim drugačije svetlo na prirodu klasičnog uslovljavanja; oni sugerišu značajnu ulogu kognicije ili čak i tezu da je uslovljavanje po svojoj prirodi kognitivno. Ta radikalna razlika svakako dolazi delom otuda što se radi o istraživanjima uslovlavanja na ljudima. No, ima i opita na životinjama koji takodje sugeriću učešće kognicije kod klasičnog uslovljavanja. Takve su moderne teorije Kamina, Vagnera, Mekintoša, Hola i Pirsa. U ovim istraživanjima se ističe da je bitan usov uslovljavanja da UD ima informativnu, prediktivnu vrednost, dakle da čist dodir u vremenu nije dovoljan.

VERBALNO USLOVLJAVANJE

Kod verbalnog uslovljavanja uslovna draž je reč. Već u prvoj deceniji ovog veka u Pavlovljevoj laboratoriji vršena su istraživanja klasičnog uslovljavanja sa rečima kao uslovnim dražima. U opitu klasičnog uslovljavanja jedna neutralna fizička draž postaje "signal" neke druge draži - BD. Reč može da zameni tu fizičku neutralnu draž - UD. Otuda reč postaje signal signala. Kada se u opitu izgradi uslonva reakcija salivacije na zvuk zvona, onda će i samo izgovaranje reči "zvono" izazvati izvesnu količinu uslovljene salivacije. Zvono je s\gna\ hrane, a ret "г\опо" srngal signala.

Spoljašnje fizičke draži mogu postati signali značajnih fizičkih draži, UD može postati signa! BD. Neutralne draži koje postaju signali drugih fizičkih draži pripadaju prvom signalnom sistemu. Reči, koje su signali signala, pripadaju drugom signalnom sistemu, Drugi signalni sistem je verbalne prirode. Prema shvatanju sovjetskih psihologa i poscbno fiziologa, postoji interakcija dva signalna sistema. Drugi, verbalni signalni sistem, može uticati na procese koji se odigravaju u okviru prvog signalnog sistema, može ih menjati. Ova ideja će biti od ključnog značaja u sledećem poglavlju. (Na ovom mestu trebalo bi proičitati strane 72-4 iz "Psihologije učenja, I deo").

Kod verbalnog uslovljavanja možemo da razlikujemo tri vrste, tri tipa opita.flJGeneralizuciJa uslovne reakcije sa fizičke draži na odgovarajuću reč. Ovo jc najraniji tip opita sa verbalnim uslovljavan/em. O nfemuje Oilo vcčrcči. Da ponovimo glavnu zamisao opita. Najpre se izgradi uslovna reakcija na jednu flzičku draž, npr., zvuk zvona. Obično je u pitanju

autonomna reakcija, nad kojom ne postoji voljna kontrola; salivacija ili vazokonstrik-

kUjično^ ('azi ojjitaumesto fizičke draži iznenada se izgovori reč "zvono" ili se ta reč izloži ispisana na papiru. Merenjc UR pokazuju da se UR prenela se sa fizičke draži na odgovarajuću reč.

(2) Generalizucija uslovne reakcije sa reći na odj>ovarajućti fizičku draž. Još

iz najranijih radova u Pavlovljevoj laboratoriji poznato jeda seautonomna uslovna reakcija (salivacije ili vazokonstrikcije) može izgraditi na reč kao Ш). Opšte iskus'tvo sa životinjama nam pokazujc da i razvijenije životinje (recimo pas) mogu da reaguju na verbalne komande. Pošto se uslovna rcakcija na rcč jednom izgradi, u drugoj, bitnoj fazi opita umesto reči izlaže se odgovarajuća fizička draž. - umesto reči "zvono" izlaže se stvarni zvuk zvona. Utvrdjeno jc da i ovdc postoji generalizacija uslovne reakcije, sa reči na fizičku draž.

(3) Generalizacija uslovne reakcije sa jedne na druge reči. "Semantička generalizaeija. Razran se medju prvima (još od 1939.g.) interesovao za generalizaciju uslovne reakcije sa jedne reči na druge reči. Pored Razrana ovaj tip opita najviše su vršili sovjctski istraživači, što je razumIjtvo kada se ima u vidu koliko su naglačavali značaj drugog signalnog sistema.

Osnovna ideja Opita je ova: najpre se stvori UR na jednu reč. Razran je uslovljavao reakciju salivacije, a drugi autori autonomnu reakciju vazokonstrikcije ; izazvanu clcktričnim šokom. U testu se daju razllčite reči i pri tome se meri UR na te reči. Reči mogu biti: a) zvučno ili vizuelno (kada se izlaču napisane) sliČne i b) slične po siiiislu, a fizički različite.

Izvedeni opiti Su Saglasni u sledećem. Kod odrasiih osoba generalizacija UR se vrši na osnovu sniisaone«sIičnosti. Otud Razran govori o "semantičkoj generalizaciji"., Kod dece mladje od 10 godina, kao i kod umno zaostale dece, generalizacija se najčcšćc vrši na osnovu fizičke sličnosti reči (akustične ili vizuelne).

Opit Vinogmdove i Kjslera, Radi ilustracije opisaću opit Vinogradove i Ejslera 1959. (prema Razranu, 1%1, s. 104-6). Najpre je uslovljena

vazokonstrikcija na reč skripka (violina). Pošto je UR utvrdjena

davanc su tri vrste reči i merena generalizacija uslovljene reakcije vazokonstrikcije.

Tri grupe rcči su bile:

(a) akustički slične reči: skrcpka (spajalica), skrižka (striganje), skritost.

(b) semantički, smisaono srodne reči: smičok (violinsko gudalo), gitara, struna, mandolina, harfa, baraban (bubanj), orkestar, sonata itd.

(c) l’otpunonepovezane reči: stakan (čaša), lcnta, voda itd.Najveći stepen generalizacije UR bio je kod smisaono povezanih reči.

UR i geneniliziicija UR nu Do sada je bilo govora o slvaranju UR na pojedine reči smisao čitave rečenice i semantičkoj gcncralizaciji UR sa jedne na druge reči.

Razran je (1949.g.) pokušao da uslovi reakciju salivacijc ксхЈ svcga 4 studcnta na smisao jedne kratke rečenice. (Razran je razvio jednu poscbnu

tehniku merenja salivacijc kod ljudi, pomoču tampona koji se držao pod jezikom.). Razran je u testu generalizacije davao različite rečenice: jedne su bile slične po smislu (ali izražcnc sasvim drugim rcčima), dok su druge rečenice bile slične po rečima, ali različite po smislu. Rečenica koja jc služila kao UD je glasila: "Siromaštvo unižava". Dajcm primcre tcst-rečenica: "Siromaštvo uzdiže", "Siromaštvo ne unižava", "Bogatstvo uz.dižc" itd. Poslednjc navcdcna rečenica ncma ni jednu reč koja je upotrcbljcna u rečenici koja jc služila kao UD. Mcdjutim, generalizaciju URје bila najveta kod te smisuono siične, a verbalno ruzličite rečenice (Razran, 1971., s.278)

Uslovljavanjc sc, dakle, možc vrSiti ne samo nu |K>jedinačne reči,

već i kratke rečenice. U oba slučaja generalizacija UR sc vrSi na osnovu smisaone, semantičke sličnosti, a ne na osnovu ukustičke (fizičke) sličnosti

reči. Ovi nalazi su od izuzetnog i teorijskog i praktičnog značaja.

Jedan "anonimni" opit Razran 1961.g. (s. 1(X)-102) saopštava o jednom sov- jednog sovjetskog istniživuča jctskom istraživanju, ali ne saopžlava ko je autor tog

istraživanja. Šta višc, ono jc izvršeno na samo jednom detetu, te je zbog toga ncpouzdano. No, ono je toliko iniercsanlno i značajno da zaslužuje ponavljanje opita, kao i njcgovo saopštenje.

Kod dečaka od 13 godina najpre je izgradjena UR salivucije na reč "horošo" (dobro), dok je rcč "ploho" (loše) bila inhibitorna: ona je kočila salivaciju.

U drugoj fazi opita reči "horošo" i "ploho" stuvljene su u ruzličite rečenice i pritome je mercna količina uslovne salivacije. Npr., kada jc čuo rcčenicu "Učenik dobro odgovara", dečak jc izlučio 14 kapi pljuvačkc u roku 30 sckundi. Na rečenicu "Vrapci loše pevaju" dcčak je izlučio svega 3 kapi pljuvačkc za 30 sekundi.

Treća fuzu opita je najintcresantnija - maksimalno interesantna i značajna. Eksperimcntator jc izlagao brojnc rečenice koje uopšte nisu sadržuvule reči "dobro" i "loše", ali u kojima su se saopštavule misli koje se тоди oceniti kao dobre ili loše, prcma kojima je dcčak mogao da ima stuv odobruvunju ili neodobravanja. Taj opšti pozitivan ili negativan (dobar ili loš) stav, po principu smisaone sličnosti izazivao je uslovnu reakciju salivacijc. Navodim pojcdinc rcčcnicc i broj izlučenih kapi pljuvačke.

REČENICE BROJ KAPI PUUVAČKE

Sovjetska armija jc pobcdila 23

Učenik jc nepoznat učitcljici 0

Pionir pomaže drugu 23

Učcnik nijc položio ispit 2

Brat jc povredio sestru 1

Fašisti su razrušili mnogo gradova 2

Sovjctski narod voli svoju otadžbinu 17

Neprijaleljska armija jc bila razbijcna i uništena

24

Iako sc u pojcdinim rečenicama govori o lošim stvarima, o ratu i

uništavanju, salivacija je obilna - pošto jc opšti stav prema opisanim činjenicumu pozitivun. Veoma jevažno imati u viduovakavobliksemanličke gencralizacije uslovljcne reakcije. Ovde je bila uslovljena reakcija lučenja pljuvačkc. Mnogo bi intcresantnijc bilo posmatrati i meriti semantičku gcncralizaciju emocionulnih reukciju. Nažalost, ovaj opit izvršen je na samo jednom dečaku, a rcplikacije ovog opita nisu mi poznate. Medjutim, svakodnevno iskustvo i klinička praksa pokazuju nam slučajeve u kojima kao da deluje upravo opisani princip semantičke generalizacije.

Jedna prakti.čan primer Navešću jedan kiinički slučaj agorafobije (fobije odulice) koji bi se mogao objasniti principima semantičke generalizacije emocionaine

reackije. Primer opisuje Volpe, jedan od osnivača bihejvioralne terapije (terapije ponašanja). Mlada žena, veoma nesigurna u sebe, bez vere u svoje vrednosti i sposobnosti,udala se veoma mlada i sada živi u nesećnom braku. Medjutim, nema hrabrosti da se r^zvede; boji se da ostane sama, bez oslonca. Zato ostaje u braku i pati. Vremenom se razvija strah da izadje na ulicu. Takodje se razvija averzija prema nošenju burme i prstenja. Ovaj strah od uliče može se objasniti kao semantički generalizovana reakcija. Razvesti se, biti sam, znači ostati na uiici. Ona se boji da ostane sama, te svoj strah prenosi (semantičkom generalizacijom) na ulicu. Burma i prstenje predstavljaju neko "stezanje", "sputavanje". Opet po principu seman- tičke generalizacije averzije prema braku prenosi se i na nošenje burme i prstenja.

Na opisani način bihejvioralni terapeut, koji se koristi principima učenja u analizi ponašanja i terapiji, objašnjava "simboličko" značenje simptoma, bez pozivanja na nesvesne (primarne) procese, već na laboratorijski izučene procese semantičke generalizacije.

Teorijski smisao opisanih Kao što je na počctku ovog poglavlja nagovešteno, nalaza opisani nalazi verbalne i semantičke generalizacije

imaju jasan teorijski smisao. Oni nam pokazuju da kod čoveka kod stvaranja i posebno kod generalizacije uslovnih refleksa bar nekad sigurno učestvuju kognitivni verbalni procesi. Kod Ijudi UR su nekad daleko od jednostavne asocijativne S-S ili S-R veze. Značenje i smisao UD kod ljudi mogu biti presudni. To potpuno menja sliku o uslovljavanju koju smo do sada prikazivali.

Prethodne deskripcije (ili zaključci, svejedno) ukazuju da je kod ljudi kora velikog mozga, bar nekada, presudna u stvaranju i posebno pri generalizaciji uslovnih refleksa. Verbalni procesi i semantička generalizacija su sigurno vezani za koru velikog mozga i bez nje su nemogući.

V) USLOVLJAVANJE KOD KLJUDI: PODACI KOJI GOVORE DA JE SVESTILI KOGNICIJA NUŽNA ZA U SLOVLJAVANJ E

Kao i u prethodnom poglavlju, ovde ćemo govoriti o uslovljavanju kod ljudi. Mnogi podaci sugerišu da se kognicija upliće u proces uslovljavanja kod Ijudi, po nekima čak da je kognicija presudna - i da zapravo pravog uslovljavanja kod ljudi i nema. Kognitivni procesi, predstave i očekivanja, izazivaju reakcije koje su tradicionalno smatrane uslovnim reakcijama. Ovo ekstremno stanovište biće podvrgnuto kritičkoj diskusiji.

Uticaj instrukcije i stavova Dcjstvo kognicijc i očekivanja studirano je na URckspcrimcntalno joS od 30-ih godina. Najpre se

govorilo o dejstvu stavova na uslovljavanje, a u vreme pojave operacionalizma psiholozi su bili skloni da imcnuju pre S varijablu koja stvara odrcdjcn stav kod ispilanika, te su govorili o dejstvu instrukcija na tok uslovljavanja. Još se uvek zami.šljalo da postoji "prirodan tok" uslovljavanja, na koga utiču izvesni kogntivni činioci.

Razranova shvatanja Razran je srcdinom tridesetih godina izmislio tehniku,uslovljavanja kod čoveka prilično grubu tehniku, za merenje količine salivacije

kod čoveka, što mu je omogućilo brojna ispitivanja uslovljavanja salivarne rcakcije kod ljudi. On je pod jczik stavljao zubarski tampon - i merio njcgovu tcžinu prc i posle uslovljavanja. To jc gruba, aproksimativna ocena količinc izlučene pljuvačkc, no ncka mcra jcslc.

Osnovni nalaz Razrana je slcdeći: uslovna rcakcija kod čovcka može biti dvojake prirode: a) nckad jc ona vrlo ćudljiva-brzo sc stvara, a i gasi, varira iz pokušaja u pokušaj. Razran je tumačio taj nalaz dejstvom stavova i kognicije. b) Medjutim, kada se subjekat zavara, kada mu se skrene pažnja na drugu stranu, dakle kada se kognicija u izvesnoj mcri odstrani, uslovljavanjc ima tok sličan kao kod životinja.

Kritička stndija Bruera Bruer (Brawer), manjc poznat amcrički psiholog, (I974.g.) najpre je studirao psihologiju učenja, a zatim se

zainteresovao za voSe kognitivnc procese-simboličkc proccse. Na jednom predavanju Čomskog, na komc je ovaj poslednji rckao da "bihejvioristi" mogu da objasne samo prostijc oblike učcnja, ali ne složene, pogotovu ne jczičkc procese, njcmu je palo na pamet da "bihcjvioristi" možda ne mogu da objasnc ni proste oblike učenja - čak ni klasično uslovljavanje. On je u biblioteci Ajova univerziteta pregledao radove iz oblasti klasičnoji uslovljavanja kod Ijudi, časopisc za koje kaže da su bukvalno požuteli od znoja Spensovih studcnata. Rezultate tc analize saopštio je na sim- poz.ijumu "Cognition and Symbolic Processes" (organizator:Weimer and Palermo), 1974.g. Dao jc prcglcd uslovljavanja voljnih, motornih reakcija i uslovljavanja autonomnih reakcija. Ovi poslednji proccsi su intercsantniji, pošto je pitanjeda likod voljnih proccsa postoji pravo uslovljavanjc.

Važno jc napomenuti da je veliki broj ispitivanja koje Brucr opisuje izvršen sa uslovljavanjem galvanske reakcije kože (C.RK). Ova rcakcija jc vrlo osetljiva i javlja se pri svakom naprczanju, naprcgnutosti, pomisli, očekivanju, obraćanju pažnje.

Brucr je opisao 11 vrsta disocijativnih opita -opita u kojima su razdvojena ili čak suprotstavljena očekivanja subjckata i "kontingcncije" klasičnog uslovljavanja. Radi ilustracijc navcšću tri vrste tih opita.

(a) Instruisano uslovljavanje. Subjcktima se kaže da će posle jedne neutralne draži dobiti clektrični šok na prst ruke. U nizu opita ova instrukcija je bila dovoljna da se na pojavu UD javi i "uslovna reakcija" - npr., GRK. Meni se čini da se drugo nijc moglo ni očekivati; dovoljno je napeto očekivanje BD pa da seosctljiva GRKjavi. Bruer,ipak, priznajeda jeu nekimopitima bilo nužno da sc UD i BD (šok) daju nekoliko puta u paru, što znači da kognicija nijc bila dovoljna u nckim slučajevima za javljanje GRK.

(b) Instruisano gašenje. Najprc se UD i BD daju u paru više puta, tako da se izgradi "uslovna reakcija". Zatim scsubjcktima da instrukcija: "više nećete dobijati elcktrični šok kada se pojavi UD (crvcno svetlo)". Za

mnoge subjckte jcdovoljna takva instrukcija, pa da se jednom izgradjena "uslovna rcakđja" odmah ili vrlo brzo ugasi. Mcdjutim, priznaje Bruer, nekad ta instrukcija nijc delovala trcnutno, kako bi kogntivna tcorija predvidjala. Bruer taj ncgativni nalaz tumači time što subjekti ne veruju eksperimen- tatoru, joS uvck očckuju BD, te se javlja "uslovna reakcija". Ovu ideju Brucr potkrcpljuje nalazom da jc "gašenjc" stečene "uslovne reakcije" brže kada se subjeklima skinu clcktrode sa ruke.

(c) Opiti sa maskiranjem.. Pravi cilj opita se maskira jednim posebnim zadatkom-maskirnim zadatkom. Npr., subjektima se daje da rade jedan brzinski test sposobnosti (tipa papir-olovka) i kaže im se da će biti ometani izvesnim dražima. Recimo da su to visok ton, nizak ton, i električni Sok na ruku, pri čmu šok sledi ponckad nizak ton. Merenja pokazuju da pod ovakvom instrukcijom ncma uslovljavanja. Sada se ispitanici dele u dve grupe: prvoj sc kažeda obrati pažnju na draži kojima seometa rad na testu. Drugoj sc kaže da će jedna draž povrcmeno biti pračena električnim šokom. Samo kod ove poslednje grupe ima uslovljavanja.

Zaključak Brucra jc da kod čoveka nema pravog klasičnog uslovljavanja. Čovek je kognitivno biče i on svojc kognitivnc sposobnosti koristi u laboratorijskoj situaciji. On jc u stanju da pronikne u smisao opita i namere eksperimentatora, on uvidja odnose u situaciji i te kognicije upravljaju njegovim autonomnim reakcijama. Klasično uslovlavanjc je najčcšćc vczivo za domcn autonomnih i cmocionalnih reakcija. Eto, Bruer tvrdi da u toj oblasti ncma pravih uslovnih rcakcija kod čoveka. (On ne poriče da pravih UR ima kod životinja.)

Kritička diskusija Bruerovih Brucrovi nalazi nam pokazuju jednu sigurnu stvar: u nalaza i zaključaka opcracionalno definisanu šcmu klasičnog uslovljavanja

kognitivni procesi se vrlo lako uključuju i imaju, bar u uobičajenim laboratorijskim uslovima, ogromno dcjstvo na autonomno reagovanje.

Takav nalaz nije iznenadjujući. Vcć od 60-ih godina psiholozi učenja su pokazali da kognitivni procesi, npr., proccs prcdslavljanja, izazivaju odredjene telesne promene, izmedju ostalog i autonomne. Sovjetski psiholozi su takodje odavno bili uverenja da sc unutrašnji procesi, mišićni i autonomni, mogu kontrolisati kognitivnim putem: zamišljanje odrcdjcnih prcdmota ili sitîacija izaziva promene u telu koje susličneonimpristvarnomopažanju ilidoživlj:>vanju. (Valucva jejoš 1967.g. objavila monografiju oovom problemu.). Prcdstava hran. i/azivasalivaciju. Usmerena pažnja, napeto iščekivanje, važna pomisao izaziva GRk. ispitivana reakcija zatvaranja očnog kapka podložna jc voljnoj kontroli i pit. ■ kod takvih rcakcija imamo pravo klasično uslovljavanjc. Slično jc i sa mou .v.ikcijom podizanja prsta sa elektrode kako bi se šok izbcgao. (Zato nismo ni sa >! Bruerove nalaze motor-nog uslovljavanja kod ljudi > Ukratko nalaz.i Brucra su ,:li i očckivati.

Da li napred navcdcni podaci potvrdjuju da kos- :ovcka ne postoji klasično uslovljavanje u pravom simsiu’ U domcnu autonomnih rcakcija - i što jc najvažnije. u domenu emocionalnih rcak«‘ija? Ja sumnjam u 1/akijučak, iako su podaci koje je Bruer naveo vrlo instrukt.vm i moraju sc uzeti u oozir. Evo nekoliko razloga za skepsu u Bruerove nalaze.

1)Postoje različiti, suprotni nai.,. i Ovi nalaz.i ne odnose se, obično, na većinu ispitanika, ali se i oni moraju imati u vidu, odn., uzeti u obzir pri donošenju konačno:

zaključka. U brojnim opitima uvek je bilo subjckata koji nisu bili svesni odnosa u eksperimentu (što je utvrdjeno na osnovu introspektivnog izveštaja nakon opita), a ipak su se normalno uslovljavali. Suprotno tome, postoje subjekti koji su svesni odnosa draži u situaciji, ali koji se ipak ne uslovljavaju. Prema Grantu (Grant), stručnjaku za ovaj problem, veza izmcdju svesti i uslovljavanja je "tanka". On, npr., navodi klasični opit Hilgarda i Hamfrisa (Hilgard and Humphrcys) još iz 1938.g. Nekoliko mcscci (ne znam koliko) poslc opita sa uslovljavanjcm subjekti su još uvek na UD reagovali sa UR, a pri tome su zaboravili uslove opita i odnose draži u opitu. Grant zakijučuje, kognitivna aktivnost nije dovoljna i nije nužna za klasično uslovljavanje. No, ne gubimo iz vida da je Bruer opisao nalaze većine opita i većine subjckata.

2) Uloga svesti. Čovek može biti svestan draži i odnosa draži, pa da se UR ipak automatski, asocijativno stvori. Primcr: čovek doživi samobraćajnu nesreću; on je sveslan svih okolnosti, speeifičnosti uslova, pa čak i ako ne očekuje novu nesreću on se, bar izvesno vremc, boji da scdne u automobil. Dovoljno je da čovek pročita o avionskoj nesrcći, pa da sc kod njega stvori fobija od aviona. Svesno opažanje odnosa ne znači da je stvorcna vcza kognitivna. Mi znamo da smo pre tri dana pojeli jedna kolač i da smo se otrovali. Sad ponovo vidimo isti kolač u vitrini poslastičarnice, znamo da ga ncčemo uzeli, daklc, ne očekujcmo novo trovanje, ali nam se ipak želudac podiže i osećamo lendenciju za povraćanjem. Svesno opažanje draži i odnosa ne isključuje asocijativni mehanizam-vezivanje odredjenih emocija ili telesnih reakcija za odredjene draži. Drugim rečima, svcst i svesno opažanje draži ne znači da je uslovljavanje prosto kogntivno očckivanje, da se svodi na kogntivne proeese.

No, ovome treba dodati da kognnitivni proccsi mogu da učestvuju pri stvaranju UR, baš kao što prcdvidja Mckintoševa tcorija i tcorija Pirsa i Hola. Čovek koji je u četvrtak doživco saobračajnu ncsrcću ne boji se četvrtka, niti blagog povetarca koji je tada duvao, niti bclih oblačaka koje je video dok jc povredjen ležao na zemlji, već se boji da ponovo sednc u automobil. Kognicija, znači, vrši neku selekciju draži za koje će se vezati (asocijativnim putem?) snažna emocija straha. Navedeni primeri ukazuju na probleme pozadinskih draži. Ima slučajcva kada se uslovljavanjem emocije vezuju i za sasvim nevažne, sporednc draži, "draži iz pozadine" (doba dana, parni, neparni dan u nedelji, šara na tapetu u sobi u kojoj je ljubavnika prebio ljubomorni i snažni muž itd.).

3) Pitanjc jc da li su opili sa klasičnim uslovljavanjem kod Ijudi u laboratoriji "ekološki valjani", tj. da li dobro predstavljaju uslovljavanjc u normalnim nepovoljnim životnim uslovima, naročito emocionalno uslovljavanje. BD su u opitima sa ljudima obično blage i ne izazivaju snažne autonomne i emoeionalne reakeije, te i proces uslovljavanja nije upečatljiv. Kad se upotrebe snažne i opasne draži, što se retko kad čini, dobijaju se i drugačiji rezultati. Saundcrs je svojim ispitanieima davao injekciju skolina koji izaziva tegobe u disanju (gušenje). Sa takvom snažnom i traumatičnom draži dolazi do sna/.nogemocionalnog uslovljavanja iz jcdnog puta, čak i u laboratoriji.

4) Najbolji test kognitivne teorije uslovljavanja imamo onda kada subjekat višene očekuje pojavu 1Ш, a izložen jedejstvu, prisustvu UD. (Takvu situaciju imamo pri gašenju, mada sc i u gašenju može izvesno vreme zadržati neko očekivanje.) Primer: a) Poslc Prvog svctskog rada, koji sc jedno vrcme karak; r ao rovovskim borbama, sa dugim boravljcnjcm u zemunicama /iisutim artiljerijskom vatrom, veoma često se kod bivših boraca javljao strah od zatvorenog prostora, naročito malih prostorija. Takav čovck sc jcdnostavno osećao vrlo ncprijatno kada bi se našao u maloj prostoriji-iako nije očckivao ncko ponovno bombardovanje. b)BivŠi pešadinac, koji je u rovu doživco masakr svojih drugova od jedng bočnog mitralje/a, padne u stanje paničnog straha kad izncnada začujc rad motora motorcikla, koji ga podseća na Stektanje mitraljcza-iako je on sada u svom mirnom rodnom mestu,

bez ikakvog očekivanja opasnosti. c)Opisa!i smo slučaj sa trovanjcm od hrane: bez ikakvog očekivanja novog trovanja, naša "utroba" rcagujc uslovnorcflcktorno. Postoje brojm slučajevi iz svakodncvnog života gdc jc jasno da višc nc očckujemo neprijatnu draž ili situaciju, ali da se ipak javlja ncgativna cmocionalna uslovna rcakcija. Ona je prosto samo posledica, ranijih zbivanja, ne rezultat očekivanja. Ovo važi kako za prijatne, tako i za ncprijatnc emocije. U partiji o emocionalnom uslovljavanju naveSčemo joS nekoliko ovakvih primcra, koji su po mom sudu najbolji argumenti protiv jedne čisto kognitivne teorije uslovljavanja kod Ijudi

5) ltruer diskutuje naj,jače dokaze za ne-kognitivnu prirodu klasičnog uslovljavanja: rano javljanjc u filogcnezi i ontogcnczi, uslovljavanje unutraSnjih organa bez učcšćasvcsti, kliničkcslučajcvc fobija, itd. On ima mctodoloških primedbi na neke od takvih istraživanja. No, po mom sudu, činjcnice kojc smo ranije naveli, u svojoj celokupnosti, suvišc su jak argument za tezu da klasično uslovljavanje može biti ne-kognitivne prirode, tj. da su "prctpostavkc" uslovljavanja zaista minimalne.

6) Brucr sc u izvcsnoj mcri sam ogradjiije od preSirokih kognitivnističkih generalizacija. On smatra da kod životinja pri uslovijavanju niži nervni centri mogu igrati dominantnu ulogu. On priznaje da i ijudi imaju subkortikalne strukture koje učestvuju u klasičnom uslovljavanju i na kojima klasično uslovljavanje može počivati u nekim drastičnim, traumatskim uslovima, kada sc draži iznenadno, bez ikakvog očekivanja javljaju. To jc vrlo značajno priznanje.

No, porcd svih ovih kritičkih primcdbi ne zaboravimo poruku koju nam jedao Brucr: u eksperimentalnim uslovima kognici ja se nekad u toj meri upliee u situaciju uslovljavanja da je pitanje da li se u takvini opitinia radi o pravom uslovjavanju.

Rasprava koja je vodjena u ovom poglavlju izgleda kao empirijska i teorijska rasprava. Medjutim, ona ima i praktičan značaj, zančaj za metodc koje koristi terapija ponašanja. Nalazi i tumačcnja kao što su Brucrova bacila su sumnju na asocijativnu prirodu klasičnih uslovnih rcakcija (čak i emocionalnih). Idcja da su ćak i uslovne reakcije čisto kogntivne prirode dovelo jc do razvoja KOGNITIVNE BIIIEJ- VIORALNE TERAIMJE. Bar jcdnim dclom možda značajnim, opšta kognitivnistička atmosfera poduprla jc takva shvatanja. Mcdjutim, kritičkc primcdbe ovde izrečene ukazuju da je preterano kognitivistički zaključak možda bio prenagljen i preteran i sa te tačke glcdišta uvodjcnjc čisto kognitivnih mctoda bihcjvioralnc tcrapije ne bt bilo sasvim opravdano empirijskim nalazima u psihologiji učcnja. No, vrednost kognitivne bihcjvioralnc tcrapije sc može proccnjivati nezavisno do pomenute "nedovoljne cmpirijskc osnove" i prcnagljenih zaključaka, koji su više izraz duha vremcna i potrcbc za promcnom, noempirijskc nužnosti.

FENOMENI BLOKIRANJA, LATENTNEINHIBICIJE I KONTINGENCIJE . NOVIJE TEORIJE KLASIČNOG USLOVLJAVANJA

Na počctku partijc o klasičnom uslovljavanju opisali smo fcnomcn blokiranja, latcntne inhibicijc i princip konlingcncije i rckli da su ovi fcnomeni bacili novo svetlo na klasično uslovljavanjc, naime, da su podstakli razvoj novih tcorija klasičnog uslovljavanja. Mcdju tim tcorijama ima asođjativnih i kognitivnih tcorija, kao i teorija koje kombinuju princip asocijacije i kognicijc.

Podsctimo sc fcnomena blokiranja: jednom stvorena uslovna veza izmedju draži A i BD (A-BD) blokira stvaranje uslovnc veze izmcdju jedne novouvedene draži B i BD. Kada sc draž A i B izložc zajedno i bivaju praćene bezuslovnom draži, draž B neće postati uslovna draž. Zašto?

1) Teorija Kaminav 1969.Ц.

Kamin je dao verovatno prvo objašnjcnjc fcnomcna blokiranja. Po njemu, kao i po svim drugim tcorctičarima, neutralna draž mora da ima prediktivnu vrednost da bi poslala uslovna draž. No, to jc suvišc uopšteno tvrdjenje, dato sa stanovišta eksperimcntatora (o ovom će biti reči nešto kasnije). Koji su psihološki mehanizmi u osnovi? Zašto redundantnost draži sprcčava uslovijavanje? Da bi došlo do uslovljavanja bczuslovna draž treba da podstakne izvestan "mentalni rad". Ona će to učiniti onda kada postoji ncko iznenadenje. Npr., kada se draž A po prvi put prati elcktričnim šokom, dolazi do takvog novog poretka stvari, do izncnadjcnja; prisustvo bezuslovne draži aktivira "mcntalni aparat" životinja, tc dolazi do uslovljavanja. Kada se kasnije u toku opita draži A pridruži i draž B, ništa se novo nc dešava, nema iznenadjcnja, ncma novine, bezuslovna draž ne podstiče "mentalni rad", te nema ni učenja. Učenja, drugim rcčima ima kad ima i nckog problema, kada se zahteva neka nova adaptacija organizma. Kad su okolnosti iste, stare, koriste se rutinski, ranije naučeni načini ponašanja.

"Pogled" uniizad ili uniipred? Videli smo šta se zbiva kada u situaciji nema nikakvenovin^ Šta se zbiva kada draž B predvidja promenu u

bezuslovnoj draži, tj. kada ima predik'tivnu, informativnu vrednost? Kamin je pretpostavio dve moj>učnosti i nije sc odlučio ni za jednu od njih.

a) Kada se poslc pojavc draži B povcća jačina elektirčnog šoka ili se ovaj duplira, životinja jc izncnadjena. Vcrbalni organizam bi se zapitao "Šta to bi?!" Životinja sad vrši pretragu neposrednog pamčenja ne bi li našla nešto novo što je prcthodilo novoj BD, a to novo jc draž B, koja se onda povezuje (asocira) sa šokom. Ovo objašnjcnjesasvim podseća na kognilivistička i)bjašnjenja potkrepljenja kod ludi, npr. na ono kojc su dali Atkinson i Šifrin.

b) Druga mogućnost koju Kamin pretpostavlja je da iznenadjenje u jednom pokušaju dovodi do povećanja pažnje u sledećim pokušajima.

Mekinto.ševa kritika U nckoliko vrlo duhovitih ckspcrimenata Mekintoš jeKaminove teorije pokazao da njcgovi cmpirijski podaci protivrcče obema

Kaminovim hipotczama: niti živolinjc vrše prctragu po ncposrednom pamčcnju, niti pojava draži B povcčava pažnju na tu draž. uslcdcčim pokušajima. Mckintoš četvrditi, na osnovu drugih svojih opita, da sc draž H zapaža pri prvom izlaj>anju i da se tad normalno uslovljava, ali pošto nju ne slede nikakve nove, neočekivane posledice, ona se od strane organizma procenjuje kao irelevantna.

Od Kaminovc tcorije ostala jc ideja da jcdna neutralna draž treba da pretskazuje nešto novo (da ima prqdiktivnu vrednost), nešto što već nije očekivano, da bi postala usiovna draž.

2) Teorija Reskorle i Vagnera, 1972.Ц.

Rcskorla i Vagncr nisu mogli da sc pomire sa pretpostavkom da mozak pacova na izvestan način možc da iz.računava neki vid korclacijc. Oni su pokušali da razviju jednu "štedljiviju" teoriju - da asocijativniin niehanizniima objasne fenomen dejstva kontingencije na učenje i posebno fenome blokiranja. No, iako je njihova teorija po duhu asocijacionislička, oni takodje tvrdc da jc prediktivna vrednost jedne neutralne draži uslov da ona postanc uslovna draž.

Bols (1975.g. s.204) smatra da pojmovi kao što su informativna vrednost i prediktivna vrednost iniaju proceduralno značenje: "To je jezik koji se tiče procedura

(postupka), a nc psiholoških proccsa". Objektivno i sa stanovišta eksperimentatora na osnovu jedne draži se može predvidcti ncka druga draž. U tom jcziku procedura ne misli se na psihološkc proccse kojima sc prcdvidanja ostvaruju. Drugim rečima. psiholozi ponckad koristc kognitivističke termine bez eksplicitne kognitivne teorije. Tako jc mogučc da Rcskorla i Vagncr (Rcscorla and Wagner, u Prokasy, 1972.g., str. 64-99) u svom čuvcnom članku o klasičnom uslovljavanju govore o informativnoj i prediktivnoj vrednosti draži, a daju jcdno čisto asocijacionističko objašnjenje tih pojmova i tvrdjenja.

Opisaćcmo sad ukratko glavnc idcje Rcskorlc i Vagnera iz 1972.g. Te ideje su bile dominante sve do kraja 7()-ih godina. One su u velikoj meri inspirisale empirijska istraživanja i teorijska razmalranja klasičnog uslovljavanja. Kao što smo rekli, Res- korla i Vagncr pokušavaju da asocijacionistički objasne tvrdjenje da neutralna draž mora da ima informativnu (prediktivnu) vrednost da bi postala uslovna draž. Oni su pre svega imali u vidu vcć opisanc opitc sa biokiranjcm. Njihova teorija je, zapravo. asocijacionistička teorija blokiranja.

Reskorla i Vagner pokušavaju da primene osnovne idcje Halove teorije učenja, naročito negativno ubrzanu krivulju učenja, za koju je Hal zamišljao da najbolje prikazuje proces učcnja. Učcnjc je (po Halu) negativno ubrzano: priraštaji u jačini navikc su sa ponavljanjima svc manji i manji, tako da učcnje dostiže svoju asimptotu, odn., maksiinalnu jačinu. Brojni opiti su pokazali da je ta asimptoui (maksimalna jačina navikc) viša ukoliko jc bczuslovana draž (u instrumentalnorr. učenju: veličina nagrade) snažnija, vcća. Bezuslovna dražodrcdjcne jačineomogućuje napredak do odrcdjenc granicc; sa jačom bezuslovnom draži moguče je dalje napredovanjc. To su J ■' K'/.nati cmpirijski podaci i zakonitosti.

Pretposlavka Reskorlc i Vagnera (kao i nekih drugih psihologa) je da se maksimalna jačina navike stiče u odnosu na sve jjrisutne draži, ali oni najviše naglašavaju uslovnu draž koju ilaje eksperimcntator i i5ozadinskc draži iz situaeije. Pixlsetimo se sad nckih osnovnihčinjcnica o blokiranju.

(a) Ako sc dvc draži, A i B, daju od početka zajcdno, obe stiču vrednost uslovne draži. Sa datom BD obe draži su učcstvovalc u stvaranju maksimalne jačine navike pod datim okolnostima.

(b) Akose najpre daje (u paru sa šokom, npr.) draž A, a ncšto kasnije uvodi draž B, ona ćc biti slabija uslovna draž. Sto jc jačina uslovne reakcije na A vcća, to će mogućnosl uslovljavanja na draž B biti manja. Asocijativna moć jedne onemogučuje asocijaciju druge draži.

Ove poslcdnjc činjcnice se objašnjavaju na slcdcči način. Maksimalna jačina uslovnc rcakcijc izgradjcna je u odnosu na pozadinskc draži i draž A, te više nema "prostora" za uslovljavanje na uslovnu draž B. Drugim rečima, dve draži kao da biju bitku za mogućnost asociranja; ako je jedna (A) snažno asocirana u datim okolnostima, ista BD nc omogućujeasociranje drugc ncke draži (B). Ali, ako se BD pojača ili udvoji, javlja sc mogućnost napredovanja, te je uslovljavanje na draž B sada u izvesnoj meri moguče. Upravo su to pokazala neka empirijska istraživanja.

Značenje termina Iako se Rcskorla i Vagncr oslanjaju na Haloveinformativna vrednost asocijacionističkc ideje, oni 1972.g. govore o tome kao

da se njihova asocijacionistička teza može alternativno *'' izraziti tvrdjcnjima o prcdiktivnoj ili informativnoj vrcdnosti draži, o postojanju iU nepostojanju iznenadjcnja i pažnje. Npr., stanje stvari u momentu kada je uslovljavanje na draž B ncmogućc, možc sc, po njima, altcrnativno opisati frazama: draž B nema informativnu vrcdnost, draž B ne izaziva izncnadjcnje,

draž B ne skreće pažnju na sebe.No, Reskorlino i Vagnerovo trctiranje pojma prcdiktivne ili informativne

vrednosti možcsc i drugačijcshvatiti. Ovi pojmovi, kaoštosmo vidcli, mogu seshvatiti operacionalno i proceduralno; mogli bismo da kažcmo molarno i globalno. Medjutim, može se u teoriji otići korak dalje pa dati objašnjenje psihološkog mehanizma koji leži u osnovi opcracionalno dcfinisanog fenomena. Drugim rečima, može se smatrati da su Rcskorla i Vagncr dali asocijacionističko objašnjenje jednog operacionalno definisanog (kognitivnog) fenomena. Ovu misao Rcskorla i Vagner nisu jasno izrazili1972. Nešto kasnijc (1975. g. u Estcs, 1975) Rcskorla jc govorio da postoje dva jezika: jedan naučni i jedan neformalni, popularni. Ovaj poslednji upotrebljava termine "infomativna" ili "prcdiktivna vrcdnost draži", dt)k naučni jczik govori o asocijabilnosti draži. Ovo tvrdjcnjc jc slično prcdložcnom, ali nijc isto. Vrcmenom je pak postalo jasno da jc Rcskorlina i Vagncrova tcorija bila asocijacionističko objašnjenje kognitivnih termina i tvrdjcnja. Sa stanovišta Ix>jd Morganovog Kanona štednje to asocijacionističko objašnjcnjc svakako ima prcdnost. Ali, to se objašnjenje nije održalo, kao što čemo odmah videti. I sam Reskorla ga je napustio krajem sedamdesetih godina.

Kritika Keskorline teorije Rcskorlina tcorija nc mo/.c da objasni nckolikofcnomcna.

(1) OnatcSko može da objasni fcnomcn latentne inhibicije. Ncutralna draž koja sc ponovljcno i/lažc prc glavnog opita uslovljavanja tcže se uslovljava. ZaSto? Ona nijc u prvoj fa/i opita mogla da stckne asocijativnu vrednost.

(2) Kada postoji nulta kontingencija (tj. kada je korelacija uslovne i bezuslovne draži ravna nuli ipak ponekad ima uslovljavanja, a nckad se razvija inhibicija, zavisno od ishoda prvih pokuSaja.

(3) Do "deblokiranja", do uslovljavanja draži B dolazi ne samo kada se BD pojača ili udvoji, vcć i kada joj se smanji intenzitet. Slabija BD ne može da budc osnov daljeg uslovljavanja. uslovljavanja draž.i B.

(4) Reskorla i Vagncr prctpostavljaju da sc pri prvom i/laganju u paru draži A i B draž B ne uslovljava, pošlo je draž A već snažno uslovljena. Med- jutini, Mckintož je, kako smo već rekli, utvrdio da se draž 1$ već pri prvom izlaganju opaža i u prvoni poktišaju normalno uslovljava. Mckintoš je razvio tehniku uslovijavanja u kojoj svaki dan davan samo po jedan pokušaj uslovljavanja, tako da jc on mogao da prati uslovljavanje iz dana u dan. Tako je došao do novih rezultata, koji su mnogo detaljniji nego re/.ultati dobijeni u drugim opitima i koji su mu omogućili preciznije posmatranjc i drugačije zaključkc.

3) Teorija Mekintoša

Upravo smo se upoznali sa metodologijom koju jc Mekintoš razvio, kao i sa njegovim osnovnim cmpirijskm nalazima. I/. tih opila on jc i/vco slcdcće tcorijske zaključke.

Opisujući složcni opit u komc jc Mekintoš hleo da proveri Kaminovu teoriju. rekli smo da je uslovljavanja na draž B bilo samo u onoj grupi u kojoj je bilo iznenadjenja u prvom AB pokušaju. Prcma Mekintošu, upravo u tom pokušaju uči se nešto o prediktivnosti dra/.i B. Ona se tad zapaža i normalno uslovljava. Ali,

ako uvodjenje tc draž.i prodjc bez ikakvih značajnih poslcdica, u sledcćim pokušajima ona će se ignorisati. Sa drugc strane, ako je uvodjcnjc draži B praćeno nekom značajnoir. posledicom, vcć u prvom AB pokušaju se zapaža njena "relevantnost", značajnost -: u sledećim AB pokušajima draž B se daljc normalno uslovljava.

Mckintoš je bio sklon jcdnoj štcdljivoj kognitivnoj teoriji, koja je bliska operacionalnoj osnovi i koja se ne upušta mnogit u moguče hipotetske kognitivne mehanizme. Tvrdjcnje o učcnju irclevatnosti draži jc jcdno takvo tvrdjenje. Sa svojc strane možemo da se zapitamo koje sve psihološke procese takvo jcdno učenjć pretpostavlja? Da bi uočila rclcvantnost draži B u prvom AB pokušaju, životinja trebi da izvrši sledeće operacijc: da zapazi draž B kada se ova prvi put pojavi (izloži), da је drži u neposrednom pamćenju izvcsno vreme, da uoči novinu pojačanog ili uđ- vostručenog šoka, da ovu novinu na neki način povcžc sa đraži B, kuja posloji u neposrcdnom pamćenju i, najzad, da sve to zapamti do sutradan, kao i sledcćih dana. Sve je to sadržano u tcrminu ”uči relevantnost draži B", ali Mckintoš kao da nije sklon ovakvim cksplikacijama i rjipotctskim kognitivnim konstruktima. On prcferira operacionalna /načcnja kognitivnih tcrmina.

I/ svojih opita, kao i iz opita Kaniina i Rcskorle, Mekintož je izveo opšte zaključkc o prirodi uslovljavanja. Prc svcga, kažc on, uslovljavanjc jc po definiciji protitip asocijativnoj« ufenja. To je svakako tačno sa proceduralnog i operacionalnog stanoviSta. Ekspcrimcntalor iz.laž.e dve draži u paru, UD i BD, a posledica tog postupka je povczivanje jcdnc prethodno neutralnc draži i jednc reakcije (S-R asocijacija). To jc glohalan, molaran pogled na stvari. Ali, termin asocijacija može imati različita značenja, kao Sto ćcmo vidcli u partiji o teorijama učenja - iz.medju ostalog i značcnje jednog inehanizina povezivanja. To značcnjc imaju u vidu klasične i moderne asocijalivnc tcorije.

Po Mckintošu klasično uslovljavanjc, iako prototipno asocijativni oblik učenjc, ne može da se objasni čisto asocijativnim niehanizmima. Uslovljavanje sigurno nije sanio pasivno, autoiiiatsko povezivanje dvc draž.i ili draži i reakcije. To uprošćcno shvatanjc sc mora odbaciti na osnovu savremcnih studija uslovljavanja.

Dilema koju Mckintoš formulišc je ova: ili sasvim odbaciti asocijacionističko shvatanjc uslovljavanja, ili ga zadržati, ali ga dopuniti dodatnim dejstviina nekih kognitivnih činilaca. Ovo niišljcnje već smo srcli kod nckih starijih teoreličara. I Mekintoš se zalažc za ovaj poslcdnji put. Za njcga jc joS uvek uslovijavanje u osnovi asocijativan oblik učenja, u kome sc povczuju dogadjaji koji sc u vremenu sledc. Ali sc asocijativnom učcnju pridodaju i učenja koja su kognitivne prirode. Ona sc odnose na procenu potencijalne uslovne draži. Ti proccsi odlučuju da li jc odredjena neutralna draž. dobar prcdiktor bczuslovnc draž.i, da li na nju treba paziti ili jc ignorisati. Ako je uslovljavanjc S-R asocijacija, kognitivni proccsi sc odnose na S, na opažanje i smisao te S. Ostalo je asocijacija. Ti dodatni kognitivni proccsi ne moraju da budu naročilo složcni i raz.radjcni, po Mckintošu (197<S).

4) Teorija l’irsa i llola

Engleski psiholoz.i Pirs i Hol su 198().g. predlož.ili tcoriju uslovljavanja koja se, s jednc strane, nadovezujc na upravo opisanu Mckintošcvu tcoriju, a sa druge strane, prcdstavlja pokušaj primcnc pojmova iz "tcorije kognitivnc obradc informacija: na objšnjcnjc klasičnog uslovljavanja. Čini mi se da ta tcorija daje pozitivne doprinosc u oba pomenuta aspckta, tc jcstoga i prikazujcm.

Svoju tcoriju Pirs i Hol su iz.razili vcrbalno, grafički i formulama, koje takodje vode poreklo od Rcskorlinih i Vagncrovih formula. Najjasnijc teorija jc izražcna na verbalni način. Tcorija sadrži dva glavna tvrdjenja.

(l) Osnovni stav teorije glasi: asocijacija izmedju UI) i BI) se vrši kada se obe draži istovremeno nalaze u "aparatu" ili "procesoru" "ograničenog kapaciteta". Ovi poslcdnji pojmovi prcuz.eti su iz "teorijc kognitivne obrade informacija". Taj "aparat" ograničcnog kapaciteta jc verovatno kratkoročna memorija, ili nešto slično onom što bi klasični introspcktivni psiholoz.i nazvali ccntrom svcsti ili paž.njom. Osnovni uslov stvaranja uslovnih vcza, prcma tome, jcste vremenski dodir, istovremena datost dve draži - ali se sad preciz.ira da jc to dato u "aparatu ograničenog kapaciteta", koji se detaljnije ne odrcdjujc. Uz upotrcbu jcdnog pojma iz kognitivne leorijc, osnivni stav Pirsovc i Holovc leorijc jc asocijacionistički. Taj spoj pojmova kognitivnc tcorijc i asocijaeionizma klasičnih teorija učcnja је svakako inlcresantan.

(2) Bc/uslovna (Јга/, po mi.šljcnju Pirsa i Hola, se sponlano i uvek namcče "proccsoru ograničcnog kapacitcta". Ali, to nije uvek slučaj i sa uslovnom dra/i. Ona če uči u "proccsor" sanio ako je "za učenje potrebna", a ona je to onda kada predvidja nešto novo, neočekivano. To odredjujc ula/ak u "procesor ograničenog kapaciteta", a samim timc Sto jc u tom "aparatu" draž poslajc asocijabilna. Mož.da sc čitaocu nc dopadaju izra/.i kao što su "proccsor" ili "aparat ograničcnog kapacilcta", i to bez daljih odrcdjcnja, ali to nijc jezik tradicionalnc psihlogijc učcnja, več jczik modcrtjc kognitivnc psihlogije. Taj jczik tek počinjc da sc odomaćujc u modernim teorijama učenja.

Kognitivni proccsi "ulazc u igru" kada trcba proceniti da li jedna draž predvidja nešto novi, neku novu okolnost, ncšto šio prckida rutinski tok zbivanja. Pirs i Hol nezamišljaju koji su to kognitivni procesi na osnovu kojih se vrši ta proccna, več. opet u stilu moderne kognitivnc psihologijc, jcdnostavno postuliraju јоб jedan "aparat", koji sc sad zovc komparator: taj "aparat" (?!) vrši procenu draži uporedjujući očekivane i prispele draži. Ako dola/.i do poklapanja očckivanja i opaž.anja, draži ne ulaze u "aparal ograničenog kapacitcta". Ako dodje do raskoraka očekivanih i prispelih draž.i, draž. prcdskaz.ujc ncšto novo, tc takva draž. ulazi u "aparat ograničenog kapaciteta". Tinie jc slvoren uslov da sc ostvari asocijacija na osnovu čistog dodira u vremcnu.

Dakle, tcorija Pirsa i Hola sadrži jedan čisto asocijativan princip i jedan kognitivni princip. Ovaj poslednji odredjuje koja će draž biti asocirana. Po mojoj ličnoj proceni ta je idcja u suštini idcntična sa idejom Mekintoša da se kognitivni procesi u klasičnom uslovljavanju koncentrišu oko opažanja i tumačenja uslovne draži, dok je oslatak procesa asocijalivan. Ovo tvrdjcnje smatram najvrednijim apskctom tcorije Pirsa i Hola (i Mekintoša). Ako podjcmo dalje od ovog opSteg tvrdjcnja, dolazimo do aspckata koji nisu bcz zamcrki.

l’erspektive Završićcmo ovde izlaganje savrcmenih teorija us-lovljavanja. Naniera nam nijc bila da budemo iserpni.

Opisali smo najpre najpoz.natije savremene teorijc uslovljavanja-, kao što su teorijc Kamina, Reskorle i Vagncra, Mckintoša, kao i jcdnu noviju tcoriju koja nam ukazuje u kom sc pravcu krcću novija razmišljanja u oblasti uslovljavanja. Mnogi tcoretičari učenja, poscbno u oblasti klasičnog uslovljavanja, napuštaju striktno asocijacionis- tičko stanovište, ili čak asocijacionizam uopštc. To čine i ncki savrcmeni poznati amcrički psoholozi - npr., Rcskorla. Ali, to jc karaktcristika i jcdnc grupe engleskih psihologa učenja - Mckintoša, Pirsa i Hola, Dikinsona i nckih drugih. Tojenovi talas psihologije učcnja, čak i učcnja kod ž.ivotinja. Istaknuću ovdc ncke bitne karakteristike te nove orijentaeijc.

Reskorla jc još 1978.g. (Hulsc ct. al., 1978, s. 15-50) potpuno napustio asocijaeionističko shvatanjc. On podvlači oštu granicu izmcdju delatnosti (perfor-

mance) i učenja. Uslovna reakcija (npr., salivacija) nije bitna za savrcmcnog psihologa učenja; ona je samo zgodan indikator onoga što je naučeno, a to je ono što treba da nas intcrcsujc, naimc bitni su odnosi izinedju draži i zbivanja koje organizam uči. Uslovljavanje jc sanio z.godna situacija za izučavanjcopštih principa učenja i kognicije.

Pažljivi čitalac ćc sc možda podsctiti skoro istih Ibrmulacija kojc smo saopštili u prvom poglavlju, u komc smo raspravljali o pojmu učcnja, a kojc jc izrckao savrcmcni cnglcski kognitivni psiholog učcnja Entoni Dikinson (1980). On smatra da intcrcsovanjc /а rcakcijc jcstc suiitinska odlika bihcjvioristički orijcntisanog psihologa, dok jc spoljaSnja uslovna rcakcija /а kognitivnog psihologa samo zgodan indikator onog Sto jc ž.ivotinja naučila - a u opitu uslovljavanja organizam stičc nova znanja, nove kognitivne sturkture, reprezentaciju odnosa izmedju draži u spol- jaSnjcm svctu itd. Dikinson poscbno naglašava kauzalne odnose. Raspravljajući problem opStih zakona učcnja, o čcmu smo govorili u drugom poglavlju, Dikinson iz evolucionc tcorijc takorcći dcdukujc nuž.nost da organiz.mi saznaju kauzalne odnose u prirodi, a opit klasičnog uslovljavanja jc jcdna od situacija u kojima postoji kauzlani odnos. Raz.ni oblici ž.ivih bića koji ž.ivc u vodi poprimili su sličan tclesni oblik pod uticajcm srcdinskih pritisaka. ZaSto nc bi isto tako kod različitih organizama bio izgradjcn mchani/.am učcnja kauzalnih odnosa koji u prirodi postojc. Takvo saznanje ima ncsumnjivu bioloSku vrcdnosl, jcromogućujcda scorganizam unaprcd priprcmi na poslcdicu koja slcdi iz prcthodnog z.bivanja. Sigurno jc da ra/.ličitc vrstc ž.ivotinja imaju razvijene ra/ličitc mchani/mc učcnja specifične /а njihovu sredinu. Ali, kauzalni odnos je toliko opšti, du Dikinson veruje da kod različitih vrsta postoji razvijen isti mehanizam učeiija izgradjen za otkrivanje kauzalnih odnosa. On smatra da je klasično uslovljavanjc takav opSti mehanizma adaptacijc, opSli način saz.navanja, učcnja kauzalnih odnosa u prirodi. To jc mož.da suviSe "jako" tvrdjcnje; ni ljudi lako nc razlikuju uslov od uzroka, pa čak i vcoma obraz.ovani Ijudi ne raz.likuju jasno uslov od nuž.nog i dovoljnog uslova, kako u/.rok ncki dcfinišu. No, Dikinson mnogoslobod- nije i neodrcdjcnijc upotrcbljava i/raz "u/.rok". On dodaje da u životinjskom učenju i posebno u klasičnom uslovljavanju nc mora da sc radi o pravom uz.roku, većo nekom prethodećem članu kauzalnog niza, ili o nckom indikatoru uzroka. Ne ž.clim da diskutujcm ovo shvatanjedetaljnije na ovom mcstu, vcć prethodnim izlaganjem želim da istaknem potpuno drugačiji pristup klasičnom uslovljavanju od strane savremenih kognitivnih teoretičara učenja. Ističcm da mc Dikinsovo shvatanjc podscća na Asrat- janov pojam "kauzalnih nslovnih relleksa", takvih uslovnih rellcksa koji odražavaju kauzalnu strukturu spoljašnjcg svcta. Ukratko, ovako orijentisani naučnici ne vidc u klasičnom uslovljavanju uslovnu reakciju kao važan fenomen, već odnose koje organi/am pri tome saz.najc.

No, i porcd kratkoćc i globalnosti prikaza Dikinsonovog shvatanja žclim da ukaženi na ncštoSto mezbunjuje u savremenim britanskim (i američkim) kognitivnim tcorijama učenja i uslovljavanju. U poglavlju o Tcorijama učcnja mi ćcmo govoriti o asocijacioniz.mu i o različitim z.načenjima termina asocijacija. Ovde moramo da načncmo taj problcm. Dikinson je nesumnjivo kognitivni tcorctičar, kako to i sam cksplicitno tvrdi. Medjutim, u njcgovom dclu "Contcmporary animal learning theory" (1980) na bcz.broj mcsta se implicitno ili eksplicitno izjednačavaju pojam asocijacije i relacije. Čcstosciz.mcdju tadva tcrminastavlja jedno"ili". Sastanovištaekspcrimen- tatora to bi sc tvrdjenje joS moglo ra/.umcti i prihvatiti. Asocirani dogadjaji su mcdjusobno povczani, izmcdju njih postoji neka vcza. Ali, psiholoSki gledano, sa stanovištaorganizma koji uči ili saz.naje,asocijacija i shvatanje, reprezentacijaodnosa su dva ra/.ličita psihološka mehani/.ma, t)bično suprotstavljcna, ali koja mogu i da sadcjstvuju. Uglavnom, to su ruzličiti psiliološki procesi, i/.mcdju kojih se ne može

stavljati znak jcdnakosti, kao što to čini Dikinson i ncki drugi psiholozi, čak i Mekintoš. Citirajući dva mesta iz jcdnog prcglcda istraživanja i teorija o klasičnom uslovljavanju koji su I978.g. dali Dikinson i Mekintoš (u Annual rcviewof psychology, 587-612). Aulori pišu: asocijativni proccsi su odgovorni za učcnjc o odnosima izmcdju zbivanja od stranc organizma, osposobljavajući ih da i/.gradc asocijativnu rcprczcn- taciju kau/alnc slrukturc svojc srcdinc" (s.588). Ovom sc mo/.c staviti prigovor da se asocijativnim procesiina ne saznaju odnosi, niti stvaraju reprezentacije kauzaine strukture svoje sredine. Za ovo poslcdnjc potrcbni su različiti i prilično složcni misaoni proccsi.

U drugom citatu sc pojam asocijacijc upotrcbljava na sasvim drugi način, u skladu sa klasičnim shvatanjcm pojma asocijacijc.

Govoreći o jcdnom od kognitivnih objašnjcnja klasičnog uslovljavanja autori pišu: "Obično sc prctpostavlja da sc stvara asocijacija izmcdju ccntralnc rcprczcntacije UD i BD, tako da aktiviranje prve (i/.laganjcm UD) dovodi do izazivanja aktivnosti koja odgovara verovatnoin javljanju druge". (podvukao S.R.) To jc klasično /načenje asocijacije: kada su dva člana mcdjusobno asocirana, aktiviranje prvog, bez ikakvog uvidjanja odnosa, bez ikakve voljne kontrole, automatski izaziva drugi član. Takav mehanizam jc sasvim drugačiji od rcprczcntacije odnosa i/mcdju dra/.i i zbivanja. Ukratko, da ponovim, asocijacija izinedju dva zbivanja nije isto što i shvatanje, reprezentacija odnosa izmedju dva zbivanja. O ovome ćc kasnijc biti višc rcči.

Istina, Rcskorla, Dikinson i Mckintoš mogu smatrati da sc odnosi izmedju spoljašnjih zbivanja, pa i kauzalni odnosi, mogu reprezentovati u organizmu asocijativnim povezivanjem reprezentacija dva zbivanja. Ali onda z.apravo imamo klasičnu asocijacionističku tczu, a ne kognitivnu. Na žalost, odnos asocijacije i kognicije često je nedovoljno dcfinisan u savremenim kognitivnim tcorijama učenja.

ZAVRŠNI PREGLED I ZAKLJUČCI

Prikazao sam u prcthodnom iz.laganju najvažnijc podatke i shvatanja o klasičnom uslovljavanju. Prikazana su ranija i sasvim moderna istraživanja i shvatanja. PrvoSto pada u očijcraznovrsnost podataka. Nc bi trcbalogovoriti o protivrečnim podacima. O protivrečnim podacinia trcbalo bi govoriti kada su oni dobijeni pod istim uslovima,a potpunosu ra/ličiti,čakoprečni. Ra/ličiti re/ultati kojisuopisanidobijeni su kod ra/.ličitih organizama, na ra/.ličitim u/.rastima, ra/.ličitim delovima nervnog sistema, pod ra/ličito složcnim uslovima. Otuda bi prc trcbalo govoriti o različitim podacima, mada inia i protivrcčnih podataka u nckim istraživanjima.

Govoreći sasvim uopšteno mogli bismo rcći da postoje tri grupe podataka: jedni govorc o jednostavnoj asocijativnoj (nckognitivnoj) prirodi UR, čak i to da je UR u osnovi jcdna S - R asocijacija; drugi podaci dobijcni na životinjama sugerišu nam učešće kognitivnih procesa pri stvaranju UR (na pr. fenomcn blokiranja, latentne inhibicijc); treća grupa podalaka, koji su dobijeni na ljudima , sugeriše nam učečše kognitivnih činilaca pri i/gradnji UR, ili čak svodjcnje UR na kognilivnc procese.

Vidcli smo da su predložene različite teorije o uslovljavanju - čisto asocijativne, čisto kognitivne i onc kojc koiiibinuju mehanizani asocijacije i kognicije.

Može li se izgraditi jedna svcobuhvalna teorija uslovljavanja, teorija koja bi obuhvatila sve poznate podatkc, sve ra/.novrsne podatke? Ili, može li se sagledati neki smisao u raznovrsnim podacima kojima poscdujemo? Može li se napravili neki "red" u ovom neredu podataka? To je bitno pitanjc za ovaj završni preglcd i zaključak. Ali.pre ncgo šlo pokuSam da učinim ncšto u lorn pravcu, daću jcdan sasvim kratak rezime ranije

opisanih podataka. To jc kratak podsctnik ranijcg i/laganja.Dvc grupc podataka dobijcnc su na životinjama, dvc na Ijudima. Todaci dohijeni na

životinjama sugcrišu različite tcorijc: jcdni prosto namcću asocijativna tumaćcnja, drugi sugerišu učcžćc kognitivnih činilaca ili čak kognitivno objašnjcnje uslovljavanja. l'oduci dohijeni na Ijudiina ističu vcliki značaj kognitivnih procesa ili čak svodjcnje "klasičnog uslovljavanja" na kognitivnc procese. No, ovim podacima suprotstavljaju se podaci iz svakodncvnog života i klinikc, koji sugeriSu mogućnost koopcracijc asocijativnih i kognitivnih proccsa pri stvaranju snažnih UR, posebno emocionalnih UR kod ljudi.

Podsetimo se neSto dctaljnijc glavnih дгира podataka.

I Podaci koji govore za jednostavnu asocijativmi teoriju uslovljavanja. Ovde možcmo da navcdcmo slcdeće podgrupe podataka.

1) Podaci koji govorc o kvalitativnoj sličnosti UR i BR, što sugcriše tezu substilucijc draži, kojoj u osnovi lcži mehanizam asocijacije po dodiru.

2) Opiti sa promenom vrednosti IH), koji govore protiv kognitivnogobjašnjen- ja UR, čak i kod šimpanzi.

3) Klektrotlziološki poduci koji sugerišu da je mogućc direktno i/graditi S - R vezu u ncrvnom sislemu životinja.

4) Opili sa opsecanjem i podsecanjem sugcrišu da UR nijc kortikalne ili čisto kortikalne prirode.

5) Kora nije nužna za klusično uslovljavanje.6) Klasično uslovljavanje sc niože iz^raditi na podkornom nivou. Cak i na

kičmenoj moždini.7) Klasični UR sc javlja rano u filogenezi i ontogenezi, kada kora velikog mozga, za koju

prctpostavljamo da jc scdište kognitivnih proccsa, još uvek nije razvijena ili joS nijc u funkcionalnom stanju. (Istina, kad jc u pilanju razvoj, princip eneelalizacijc funkcija ne dajc ovom nala/u onu težinu koju na prvi poglcd on ima).

8) Iz.gleda da postoji uslovljavanje hez svesti čak i kod čoveka - kod autonomnih ivisceralnih reakcija.

9) Klasično uslovljavanje postoji u normalnom vidu i kod idiota, kod kojih su kognilivni proccsi veoma oStećeni.

10) Jedan od najjačih argumenata /а asocijalivnu prirodu UR kod ljudi je činjcnica da UR postoji i onda kada неташоnikakvih očekivanja o pojavi BD (primer sa trovanjcm hranom).

11) Krilike upućene asocijalivnoj (čak asocijativnoj S - R tcoriji) nisu ubcdljive, čak ni onc o ra/.lici UR i BR. Asocijativna tcorija pokazuje se, bar kod životinja nivoa mačkc, psa, zcca itd. vrlo ž.ilava.

II Sa drugc strane imamo podatke koji nam sugerišu učeSće kognitivnih činilaca u klasičnom uslovljavanju ili čak jcdnu čisto kognitivnu tcoriju.

1) Najstariji podaci za jcdnu kognitivnu tcoriju klasičnog uslovljavanja tiču se razlike UR i l$k, pri čcmu izglcda je je UR pripremu za pojavu BD. No, ova teza ima protiv sebe neke neprijatne podalkc.

2) Opiti sa maskiranjeni, poscbno sa blokiranjem, opiti sa latentnom inhibicijom inspirisali su modcrnc kognilivnc tcorijc uslovljavanja. Istaknuta jc tcza da nije dodir, već kognicija bitan uslov uslovljavanja. Da bi postala UD ncutralna draž mora da ima iiifornialivnii, prediktivnu vrednost. Po Kaminu pažnja i iznenadjcnje su nužni uslovi uslovijavanja.

Ovi podaci t)bnovili su u zapadnoj psihologiji intcrcs za klasično uslovljavanjc i podstakli lormulaciju modcrnih tcorija klasičnog uslovljavanja. Raz.vile su se, med- juiim, dve vrste teorija: kognitivne, ali i asocijativne. Kamin, MekintoS, Pirs i Hol,

kasnije (1978) i Reskorla razvili su kognitivnc tcorijc. Rcskorla i Vagner su ]972.g. služeći se pojmovima savremene kognitivne teorijc obrade informacija, dali jcdnu asocijativnu teoriju klasičnog uslovljavanja. MekintoS krajem70-ih godina i Pirs i Hol dali su teorijc koje kombinuju kognitivne i asocijativne principe, i, moram rcći, da su onc za mcne najinicresantnije. Po Pirsu i Holu u "aparatu ograničcnog kapaciteta" stvara se vcza (asocijacija) čisto po dodiru, ali su ovi autori postulirali i jedan kognitivni "aparat" ("komparator") koji proccnjuje koja draž. je nova, koja donosi izvesnu novinu, ima izvesnu informativnu vrednost. Ovu tc/.u bismo mogli prefor- mulisati tako da bude u skladu sa osnovnom Mckintoševom idejom: "komparator" (neodredjcni kognitivni hipotctski konstrukt, sličan Anohinovom "akceptoru radnji", procenjuje koja je draž u datoj situaciji relevantna, značajna, povezana sa važnim posledicama. U ovim tcorijama sadrž.ana je idcja izražcna još u trcćcm poglavlju (klasifikacija oblika učcnja) da su niehanizam asocijacije i ko}>nicije dva razlićita principa, nesvodiva jedan na drngi, ali koja često sadejstvuju u odredjivanju ponašanja i učenja, pri čeniu nekad preovladavajii asocijativni, a nekad kognitivni elementi. Mislim da jc ovo najvažnija idcja koju su nam dalc pomenute tcorije uslovljavanja- i mislim da ta idcja mora da udjc u z.avršni zaključak, jerse njome može objasniti raznovrsnost podataka o klasičnom uslovljavanju.

U skladu sa duhom vrcmcna raz.vilc su sc i krajnje kognitivne teorije Reskorle i Dikinsona. Za ove autore spoljašnja UR po sebi je neinteresantna; ona jc važna samo kao indikator koji nam pokazuje šta je organizam naučio, kojc odnosc u sredini je opaz.io. Po Dikinsonu u opitu klasičnog uslovljavanja bitno jc to da organizam stiče nova saznanja, nove kognitivne strukture, reprezentacije odnosa izmedju draži - iz.mcdju ostalog čak i kauzalne odnose u stvarnosti. Metoda uslovnih refleksa pokazala sc vcoma korisnom u fiz.iologiji za otkrivanjc brojnih i različilih fizioloških funkcija; pokazala sc značajnom i u psihologiji z.a otkrivanje osnovnih uslova učenja (asocijativnih i kognitivnih). Ali nikako se ne niogu složili sa Dikinsonom da je sama UR nevažna. Ona je itekako važ.na u svakodnevnom ž.ivotu i kliničkoj praksi (rccimo uslovnorclleksnc cmoeionalnc reakcij, na pr. Ibbije). Shvalanja kao što su Dikin- sonova svakako su kognitivistička prctcrivanja, koja odgovaraju trenutnoj modi u psihologiji.

III Opiti sa verbalnim uslovljavanjem i seinantičkom generalizacijom jasno sugerišu učcšćc kognitivnih proeesa (simboličkih) u procesu uslovljavanja kod ljudi. Oni, takodjc sugerišu ućcšćc korc vclikog mozga pri stvaranju UR kod ljudi.

4) Laboratorijska istraživanja izvesnih autonomnih reakcija (najčcšće galvanske reakcijc kož.e) kod ljudi, kojc jc Brucr dctaljno prikazao, sugerišu da u laboratorijskim uslovima kognitiMii procesi igraju dominantnu ulogu u opcracionalno definisanoj situaciji klasičnog uslovljavanja. No, postavili smo i izvcsna skeptična pitanja u pogledu "ckološkc validnkosti" opita kojc Brucr navodi i mogućnosti da se samo na osnovu takvih opita da potpuna slika uslovljavanja kod Ijudi.

U ovom rczimcu izostavljam značajno pitanje и(оце zakona efekta (principapotkrepljenja) u klasičnom uslovljavanju, jcr jc sukob (ili sadcjstvo) kognilivnih i asocijativnih lcorija glavno teorijsko pitanjc.

ZAKLJDČAK

Pri poslojanju tuko raznovrsnih podalaka i lcorija o klasičnom uslovljavanju vrlo jc smclo i riskanlno davati bilo kakav pokušaj "sintczc". Ipak mcni lično stalnose namcćc slcdcća idcja.

Operacionalno delinisana situacija klasičnog uslovljavanja ( davanje u paru dve dra/i, od kojih druga i/aziva jcdnu bez.uslovnu rcakciju ) je situacija koja dozvol- javu odigravanje različitih procesa - čisto asocijativnih,

kognitivnih, pa i dejstvo zakona efekta (ili principa polkrepljenja). Od konkretnih uslova zavisi koji će se psihološki inehanizini aktivirati, ili koja će se konihinacija psiholoških mehanizama odi rati. Šla mislim pod "konkrelnim uslovima"? Mislim na filogcnctski nivo organizma , na ontogcnclski nivo, na tip rcakcija (visceralne reakcijc i introccplivne UD), a kod ra/vijcnijih organi/ama u’prvom rcdu mislim na složenost situacije uslovljavanja. Pod odrcdjcnim "uslovima" i/vesno mogu postojati samo asocijativni procesi, pod drugim "uslovima" asocijativni procesi mogu dominiraii, u trećim "uslovima" učešće mogu u/eti i kognitivni proccsi (najčešće u vidu procene smisla i značaja UD), u četvrtim "uslovima"mogu dominirali kognitivni poccsi, čak do te mere da je besmis- leno govororili o "pravoj uslovnoj reakciji". Viši organi/mi, dcca, ljudi imaju složeno ra/vijcn ncrvni sistem; ra/ne strukture učestvuju u proccsu klasičnog uslovljavanja. Kojc će sc sposobnosti organi/ma koristiti i kojc će dominirali zavisi od konkretnih uslova. Uslovni relleks ne mora hiti uvek ista stvar, isti proces i ne počiva uvek na istim mehanizmima ili komhinaciji inehanizama. Podsctiću opet na onu te/.u o postojanju iiiedjusohno nesvodivih asocijativnih i kognitivnih niehanizama, pri čcmu nekad doniiniraju jedni, a drii}{i put drugi; ra/ličili oblici ponašanja i učenja, pa i klasičnog uslovljavanja, mogu sc objašnjavati dejstvom ili sadejstvom ovih mehanizama. Ali tovaži i /а drugeoblikc učcnja, pa čak i za rešavanjc problema putem uvidjanja.

INSTRUMENTALNO UĆEN.TE

PO.TAM INSTRUMENTALNO UĆEN.TA (107)

OBLICIINSTRUMENTALNOG UČEN.TA (109)

1 L čenje putem nagradjivanja (110). "Učenje putem pokušaja i pogrešaka" (110).. Op-erantoo HČenje Г113)~

; Ućenje, sticanje jeakcije bežanja (115)

3 I čenje reakcije izbegavanja (116)

Maurerovo objašnjenje sticanja reakcije izbegavanja (118). Sumnje u Maurerovu teoriju (119). Kognitivne teorije (120). Seligman i Džonstonm, 1973. (120). Bolsova teorija reakcije izbegavanja (121).

4 l cenje pntem kažnjavanja (124)

5 Diskriminativno operantno učenje (126)

ŠiRA RASPRAVA O ZAKONU EFEKTA I PRINCIPU POTKREPL.TEN.TA

0211

P-a>lovljev princip potkrepljenja (127)

T rndaikov zakon efekta (129)

F- rmulacija empirijskog zakona efekta (130)Torndajkova formulacijja (130). MekGokova formulacija (131). I formulacija (131). II formulacija (131). III formulacija (131).

? ЈШ potkrepljenja i neki srodni pojmovi (134)

l)Pozitivno i negativno potkrepljenje (134). 2)Negativno potkrepljenje i kazna (134). 3)Potkrepljenje i nagrada (135). 4)Potkrepljenje i poznavanje rezultata (135). Praznina pojma potkrepljenja (138).

Grkularnost zakona efekta i principa potkrepljenja (139)

Estesova kritika epirijskog principa potkrepljenja (141). Učenje, motiv, namera, potkreplljenje (142).

nie potkrepljenje i samopotkrepljenje (143)

Moralno ponašanje i unutrašnje sampotkrepljenje (143). Teorija potkrepljenja i hedonistička teorija (143). Studija altruističkog ponašanja (145). Jedan nesavladivi čvor (145). Lični stav pisca (145).

:?M POGLED NA PRINCIP POTKREPL.TEN.TA (146)I)a li jt empirijski princip potkrepljenja (ili empirijski zakon efekta opšti princip učenja (146). I)a li je empirijski princip potkrepljenja i- t. zakon delatnosti? (147». I)a li je empirijski princip potkrepljenja рпгк ućenja ili delatnosti? <I4H).

RKŽIMI PO I KRKPLIKN TA (150)

Ćetiriosnovna režima požkrepljenja (152)

1 )Stalni (fiksirani) interval, l'I (852). 2)l’romenljivi (varijabilni) interval, VI (153). 3)Stalna srazmera (flksirani raziomak, FR (154).4) Promenljiva srazinera (varijahilni razlomak. VR (154).

Složeni režimi potkrepljenja (155) ,

l)Višestruki (multipli) režimi (155). 2)Iînčani režimi (156).3) Konkiirentni režiini (156). 4)Kežinii koji se haziraju na intervalu izmedju pojedinih reakcija (156). Režim hrzog reagovanja (157). Režim spurog геацоуапја (157). Završna razmatranja (158).

SKKUNDARNO 14) rKRKFLlKN.IE (160)

I’ostavljanje prohlema (160). 1‘ojam sekundarno}> potkrepljenja (161).Tri funkcije seknndarno^ potkrepljenja (162)

Učenje novih reakcija (162). Bolsov kritički stav i zaključak (162). Održavanje jednoni stečenih reakcija (163). Podsticanje jednom naučenih reakcija (162). Opiti sa simholičkim na^raduma (164)

KOLIĆINA POTKRKPLIKN.TA (165)

I'ostavljanje prohlema (165). l’ojam količine potkrepljenja (166). Opiti sa promenom količine potkrepljenja (167). Neka novija empirijska istraživanja (168). Opiti koji ukazuju na učešće kognitivnih procesa (168).

OI)LA(,AN.IK POTKRLPL.IKN.IA (169)

I) ve vrste odlaganja potkrepljenja (169). Savremeni pristup odlaganju potkrepljenja (171). Testovi alternacije (171). Odlaâiije potkrepljenja i hiološke granice učenja: (171). Bolsova teza 1975. (172).

POJAM INSTRlJMENTALNOG UĆENJA

"Instrumcntalno učenje" jc opšte ime za čitavu jednu grupu oblika ili potlvrsta učcnja, kojima je zajedničku sledeća karakteristika: reakcija ili ponašanje koje se ući predstavlja sredstvo ili instrunient postizanja nckog cilja. Tradicionalno tumaćenje instrumentalnog učenja glasi: naučena reakcija ili naučeno ponašanje upravo je zato i naučeno što je dovodilo do postizanja odredjenog cilja. U poslcdnjim redovima <jdrž.an je jedan od najpoznatijih zakona učenja - zakon efekta, koji je od samog p.'četka najužc povezan sa pojmom instrumcntalnog učenja. Prema tom zakonu reakcije i ponušunja hivuju učvršćena ili eliminisana na osnovu svojih posledica, efekutu. Ove zbijeno iskaz.ane ideje sada ćemo malo raščlaniti.

Po tradicionalnom shvatanju instrumentalno učcnje se karakterišc sledećtm rnomentima:

(1) pre svcga, organizam mora da bude motivisun na odredjeni način;(2) organizam vrši raznovrsne radnje pokušavajući da postigne odredjeni cilj. odn. zadovoljenje postojećeg motiva;(3) jedna od slučajno izvršenih radnji dovodi do ostvarenja cilja. do odrcdjenog objekta ili situaeije koja mož.c da zadovolji postojcći motiv;(4) rudnju koju je dovelu do ostvurenju cilju se učvršćuje, dok ostale reakctje ili ponašanja bivaju eliminisana.

K.ulika izmetlju klasično« i Dalje i preciznijc upoznavanjc instrumentalnog učenia instriimentiilnogmože se posiići uporcdjcnjem klasičnog uslovljavanja!

uslovljavanja instrumenlalnog učenja. To uporedjenje mt smo većiATŠili ( u partiji o klasif'ikaciji oblika učenja). Na ovom mestu daćemo samo kratak rezime tih razlika.

(1) Kod klasičnog uslovljavanja rcakcija koja sc tokom učcnja asocira izuz- vana je bezuslovnom draž.i. Na pr. hrana u ustima izaziva salivaciju, koja se asocira za neulralnu, uslovnu draž. Kod instrumentalnog učenja nema tog "izazivanja" reakcija. Organizam u situaciji instrumentalnog ućenja spontano eniituje ncku od reakcija koju vcć ima u svorn rcpcrloaru.(2) Kedosled davanja draži u ova dva oblika učcnja je raz.ličit. Misli seovde na redosled rcakcijc koja sc uči i bczuslovnedraž.i, koja se u insirumentalnom učenju naziva nagradom ili |)olkrepljcnjcm. Kod klasičnog uslovljavanja reakcija koja se uči sledi bczuslovnudraž; npr.,salivacijaslcdi hranu. pošto je izazvana ovom poslcdnjom. Kod insirumentalnog učenja radnja koja trcb da se nauči prethodi bczuslovnoj draž.i, odn., nagradi, potkrcpljcnju; tck pošio izvrši lačnu radnju ž.ivoiinja dobija nagradu.

(3)U vezi sa prethodnom razlikom je i razlika u funkciji reakcija koje se uče. Kod instrumentalnog učenja naučena reakcija postavlja sredstvo, instrument dolaženja do cilja. Kod klasičnog uslovljavanja to nije slučaj. Npr., salivacija nije sredstvo da se dobija hrana.

Dmgi nazivi za Naziv "instrumentalno " učenje uveli su Hilgard iinstrumentalno učenje Markiz tek 1940.g. u knjizi "Uslovljavanje i učenje"

(Hilgard and Marquis: Conditioning and Learning). Već pre tog datuma, ovaj oblik učenja bio je kržten nekoliko puta. Njegova najvažnija imena su sledeća.

Prvi naziv dao je Tornadjk još 1898.g. ("Inteligencija životinja"): UČENJE PUTEM POKUŠAJA I POGREŠAKA. Naziv ukazuje na metod dolaženja do tačne reakcije: Životinja vrši različite pokušaje da postigne odredjeni cilj. Torndajk je smatrao da su ovi pokušaji "slepi" (neinteligentni), a da se do uspeha dolazi slučajno. Otuda potupniji naziv ovog oblika učenja: učenje putem slepih pokušaja i slučajnih uspeha. (Dok ovaj stari naziv ukazuje na način dolaženja do tačne reakcije, naziv "instrumentalno učenje" ukazuje na funkciju tačne reakcije.)

Godine 1938. Skiner je napravio razliku izmedju RESPONDENTNOG I OPERANTNOG UČENJA. Klasično uslovljavanje nazvao je "respondentnim uslovljavanjem" zato što bezuslovna draž neumitno izazivu odgovor ili reakciju - odgovor se na engleskom kaže "response", te otuda izraz "respondent". Kod instrumentalnog učenja, organizam spontano emituje raznovrsne reakcije, od kojih jedna dejstvuje na

sredinu tako da se cilj postigne. Drugim reč/ma, tačna reakc//a Je "operat/vna" u odnosu na spoljašnju sredinu. Odatle potiče termin "operant" i izraz "operant Iearn- ing", koji prevodimo sa "operantno" ili "operativno učenje”.

U vezi sa respondentnim i operantnim učenjem Skiner je skovao još dva termina, koja takodje ukazuju na operacionalnu razliku ova dva oblika učenja. Kod klasičnog uslovaljavanja bazuslovna draž je povezana sa uslovnom draži; jedna draž sledi drugu draž; zato je ovaj oblik uslovljavanja Skiner nazvao S - USLOVLJAVAN- JEM (S od "stimulus", draž). Kod operantnog uslovljavanja bezuslovna draž (nagrada) je vezana za tačnu reakciju; pošto je nagrada vezana za reakciju, ovaj oblik učenja Skiner je nazvao R - USLOVLJAVANJEM (R od "response", draž).

Zadržaćemo se malo na Skinerovoj tezi da u operantnom učenju organizam spontano emituje odredjene reakcije. Reći da organizam "emituje" odredjene reakcije, prema Skineru, ne znači da te reakcije nemaju nikakvog uzroka, već samo to da se u spoljašnjoj sredini ne niogu naći druži zu koje bi se moglo reći da odredjenu radnju izazivaju. Evo Skinerovih reči: "Ja ne mislim da u spontanom ponašanju ne postoje nikakvepokretačkc sile,većjednostavnodaone nisu lokalizovane u spoljašnjoj sredni. Nismo u situaciji da možemo da ih vidimo, niti je za nas to potrebno. Za takvu vrstu ponašanja može se reći da je emitovano od strane organizma... dok se za ponašanje koje je u vezi sa specifičnim izazivajućim dražima može reći da je respondentno". ("Ponašanje organizma", 1938., str. 20, 21). U istoj knjizi i na istoj strani Skiner dalje piše: Operantno ponašanje je "odredjeni deo ponašanja za koje se može reći ne da ni jedna draž koja bi ga izazivala ne može da se nadje, već da nikakva draž u korelaciji sa tim ponašanjem ne može da se otkrije u datoj situaciji"...

Iako posle Torndajka, ruski naučnici (Pavlov i saradnici) otkrili su i izučavali jedan jednostavniji oblik instrumentalnog učenja. Kasnije je došao naziv: USLOVNI REFLEKSI, TIPAII. Pavlov i njegovi sledbenici nisu smatrali da se ovde radi o nekom posebnom i principijelno različitom obliku učenja, već su smatrali da se taj oblik uslovljavanja može svesti na klasični oblik uslovljavanja.

OBLICIINSTRUMENTALNOG UČENJA

Rekli smo već da je "instrumentalno učenje" samo opšti naziv za nekoliko različitih podvrsta učenja, kojima je zajednička "instrumentalnost" naučene reakcije. Jedna od najpoznatijih klasifikacija je Grantova klasifikacija iz 1964. god. (U knjizi "Kategorije ljudskog učenja"). (Podsetimo se da je Grant člao i klasifikaciju oblika klasičnog uslovljavanja). Grantova klasifikacija je zasnovana na logičkoj analizi S i R varijabli. Drugim rečima, njegova klasifikacija daje različite operacionalne oblike instrumentalnog učenja. Evo najvažnijih oblika instrumentalnog učenja po Grantu.

(1) Učenje putem nagradjivanja (eng. reward learning). Organizam uči one oblike ponašanja koji su praćeni nagradom. U ovaj oblik učenja spada i "učenje putcm pokušaja i pogrešaka" i "operantno učenje".

(2) Učenje, sticanje reakcije bežanja (eng. escape learning.). Organizam uči da pobegne iz situacije koja je bolna, neprijatna.

(3) Sticanje reakcije izbegavanja (eng. avoidance learning). Organizam uči da .vršeći neku

radnju izbegne neprijatnu ili bolnu draž ili situaciju.(4) Učenje putem kažnjavanja (eng. punishment Iearning). Organizam uči da se uzdrži od

neke radnje ili nekog ponašanja kada ta reakcija ili ponašanje dovodi do neprijatne, bolne posledice.

(5) Diskriminatorno operuntno učenje. Ortganizam uči da izvrši jednu reak- Ciju

акоје prisutna odredjena (tfMrimmatorna) đraž.(6) Omisiono učenje (eng. omission learning): uobičajena nagrada izostaje

ako organizam izvrši specifičnu reakciju.

Razranova klasifikacija Rekli smo da se Grantova klasifikacija zasniva na instrumentalnih oblika logičkoj analizi operacionalnih oblika učenja. Razran,

učenja medjutim, pokušava da utvrdi principijelno nezavisneoblike instrumentalnog učenja. Činjcnice na kojima on zasniva klasifikaciju su, kao Što znamo, filogenetski i fiziološki podaci (naročito podaci o dejstvu povreda nervnog sistema). Znamo za Razranovo shvatanje da se u toku filogeneze javljaju novi, kvalitativno različiti oblici učenja. Podsetimo se redosleda najjednostavnijih oblika učenja; habituacija, senzitizacija, učenje kažnjavanjem (ili "averzivno inhibitorno učenje"), klasično uslovljavanje, učenje nagradjivanjem ("učenje potkrepljivanjem").

Kao što iz prethodnog navoda vidimo, učenje kažnjavanjem je najjednostavniji oblik instrumentalnog učenja. Razran ga naziva i "nepotpunim asocijativnim oblikom", pošto organizam ne asocira neku reakciju za jednu novu draž, ili neku novu reakciju za staru draž, već uči da se uzdržava od neke reakcije, koju već ima u svom repertoaru, kada je ova praćena nekom neprijatnom draži.

Videli smo da je po Razranu učenje kažnjavanjem jednostavniji oblik učenja od klasičnog uslovljavanja, tj., on se u filogenezi javlja pre klasičnog uslovljavanja; ono je moguće kod organizama kod kojih klasično uslovljavanje još uvek nije mogućno.Sreće se kod živolinja kao što su hidra, glista, u izolovanim ganglionima insekata (bubašvabe) itd.

I’rincipijelno nov, a ne samo operacionalno različit, oblik učenja, je učenje putem nagradjivanja. Ovo je viši oblik učenja od klasičnog uslovljavanja. Razran smatra da se sticanje reakcije bežanja i izbegavanja principijelno ne razlikuje od učenja nugiudjivunjem. Razlika je u tome Sto jednom imamo "pozitivno' potkrepljenje, a u drugom slučaju "negativno potkrepljenje", tj., potkrepljenje se sastoji u prestanku neprijatne draži.

Iakoćemose u daljem izlaganju držati detaljnije Grantove klasifikacije oblika instrumentalnog učenja, nikako ne smemo da smelnemo sa uma podatke koje smo upravo naveli. Našu odluku da se držimo Grantove klasilikacije u velikoj meri je pre pedagoška no principijelnu.

(1) UČENJE PUTEM NAGRADJIVANJA "UČENJE PUTEM POKUŠAJA I POGREŠAKA"

Naveli smo već bitne karakteristike ovog oblika učenja. Spomenuli smo i čuvena Torndajkova istraživanja koja su saopštena u knji/.i "Inteligencija životinja" 1<S98.g. To su bila psihološka istraživanja zasnovana na objektivnom posmatranju ponašanja. Pavlov je priznavao da ga je Torndajk u upotrcbi

objektivne metode pretckao za nekoliko godina. Ali je i Torndajk imao svoje prethodnike. U suštini o istom obliku učenja govorli su pre Torndajka Aleksandar Bcn 1870.g. i Lojd Morgan, 1<S94. godine.

Torndiijkov kiivez Dobro su poznaU i standardno navodjeni Torndajkoviopiti sa izlaženjem mačke i/ zatvorenog kaveza.

Kavez jc bio sačinjen od letava kroz koje je mačka mogla da vidi primamljivo parče ribe ili mesa. Da bi i/.ašla i/ kaveza i došla do privlačnog parčcla mačka jc morala da otvori vrata aktivirajući odredjcn mchani/am - nckad direktnim dizanjem reze, u drugim opitima povlačcnjem jedne omče, u trećim pritiskivanjcm jcdne papuče.

Tipično ponašanje mačaka mož.e se ovako opisati. Životinja se najpre najkraćim pulcm ustrcmljujc cilju - pokučava da ga dohvati šapom, što je nemoguče, ili pokušava da se provuče izmcdju letava, što je još manje moguće. Poslc niza neuspcšnih pokušaja, kod mačke se čcsto javlja agrcsivno ponašanje; ona udara ili grize letve, užurbano hoda gore-dole itd. Ponckad, poslc ni/a ncuspcšnih pokušaja, seda u jedan dco kaveza, posmatra situaciju, nckad nezainteresovano, najzad se opet diž.e i ccla priča sc ponavlja. U nizu pokušaja mačka ponekad dola/.i do omče (ili pedalc). čak je glavom dodiruje i napušta je. Ali, u ni/u pokušaja naj/.ad se desi da omču zahvati šapom i povučc jc (ili prilisnc pcdalu), posle čcga se vrata automatski otvaraju. Dogadja se ponckad da to mačka u počclku i nc primcti. Pokušaj se završava iz.laskom kroz oivorcna vrata i dolaženjcm do nagrade.

Ponovo stuvljenu u kavez mačka ponuvljn ponušunje iz prethodnog pokušaja. Ali, iz pokušaja u poku.šaj broj uzaludnih, pogrcšnih rcakcija jc sve nianji i manji, a

;jčna rcakcija jc svc skorija i skorija. Na kraju ni/a pokušaja (seansi) mačka rcšava problcm ncposrcdno i dircktno; čim sc slavi u kavcz idc ka vratima, povlači omču i i/la/.i i/. kavc/.a.

Slepi poknšsiji i slunijni Gornji opis ponašanja bio je sasvim neutralan. Na nspesi osnovu ponašanja mačaka Tornadjk je zaključio da su

>nc naučilc da problcm rcšc sasvim shičajno i slepo, bez ikakvog shvatanja situacije, tj.. bez učešća inteligencije. Taj oblik učcnja jc zato nazvan "učenje putem pokušaja i pogrešaka". Pošlo su pokušaji izvcdcni "slepo", a uspcsi postignuti slučajno, uslcdilo e prošircnjc naziva u "nietodu slepili pokušaja i slučajnih uspelia".

Da u ovom proccsu učenja intcligcncija nc učcstvujc u znatnijoj mcri, smatrao e Torndajk, najboljc sc vidi iz postupnosti učcnja. Kada sc posle prvog uspcha ponovo 'tavi u kavez, životinja ponavlja starc grcškc. Izdvajanjc tačnc reakcije jc sasvim postupno,što nijeznak uvidjanja rcšcnja, vcčprc znakda sc tačna reakcija automatski učvršćuje, kao što sc pogrcšnc rcakcijc automatski istiskuju.

Automatičnost i mchaničnost ovog oblika učcnja Torndajk jc htco da đemonstrira i ovim opitom. Kadgod bi mačka zatvorcna u kavcz počcla spontano da se li/.e ili čisti, on je olvarao kavcz. Mačka jc naučila da se liž.c kad hi htela da izadje iz kavcza. Lizanjc i otvaranjc vrata, medjutim, nemaju nikakvu unutrašnju mcdjusob- nu vezu.

Objašnjenje učenja putein Mo/.c sc postaviti piianjc: koji su to u/roci koji dovode pokušnjii i pojjresiikii do učvršćcnja tačnc i climinisanja pogrešnih reakcija?

Torndajk jc pokušao da na ovo pitanje odgovori

pozivajući sc na dva klasična "zakona asocijacije" i postulirajući jcdan novi zakon učcnja. Pr\'a dva zakona - zakon svež.inc i zakon učestalosti - imali su dugu istoriju u asocijacionističkoj psihologiji. Postavio ih jc još Tomas Braun 182().g., dopunjujući klasičnc Arislotclovc "zakonc" asocijacijc idcja prcciznijim kvantitativnim zakonima. Zakon svcž.ine i učcstalosti bili su prvohitno zakoni asocijacijc idcja i prcdstava. Torndajk ih jc primcnio naoblast ponašanja, tcsu tako postali zakoni asocijacije draži i odgovora. Novina koju jc Torndajk uvco ostala jc stalna karaktcristika moderne psihologijc ućcnja.

Trcći zakon, koji jc Torndajk postulirao, bio jc zakon efekta, koga smo vcć pominjali.

Prcma ZAKONIJ UČKSTALOSTI postoji tcndencija da se reprodukuju one ideje kojc su u prošlosti najčcšćc bilc mcdjusobno povczanc. U Torndajkovom opitu 7akon učcstalosti izdvaja lačnu rcakciju zatošto jc ona najčešća, a najčešća je zato što sc niora izvršiti na kraju svake seanse (svakog pokušaja), dok se pojcdine pogrcšnc reackije nc moraju uvck u toku jednog pokušaja izvršiti.

Gornjoj formulaciji mož.c sc staviti jcdna tcška primedba. Posmatranja poka/uju da sc pojedine pogrešne reakeije na početku opita veoina često ponavljaju,dok se tačna rcakcija izvrši samo jednom. Po zakonu učestalosti trcbalo bi da se te pogrcšnc i čcstc rcakcijc prc učvrstc od tačnc rcakcijc. Očiglcdno jc da jc ncki drugi t'aktor značajniji od "gole" učestalosti.

Тај značajniji zakon /а Torndajka jc bio ZAKON ЕКККТЛ. On nijc mogao da sc otrgnc utisku da je naj'iadjivanje tačne reakeije bitno za ueenje. Tj. tačna гсаксЦа чс wčs\šćv\^c /.v\Vo š\o ftC'pos’tcOmo dovoiii tlo žcljcnog cilja, do nagradc.

Duple linije ukazuju na jačanje reakcije, a isprekidane linije ukazuju na slabljenje reakcije. Rečima izražen, zakon efekta kaže da reakcije i ponašanja bivaju učvršćena nagradom, a oslabljena kaznom, Kasnije (oko 30-tih g.) Torndajk je u izvesnoj meri izmenio mišljenje o dejstvu kazne, pridajući joj manji značaj u slabljenju reakcije. Naravno, nas trenutno interesuje onaj deo zakona efekta koji se odnosi na dejstvo nagrade.

DE.TSTVO NAGRADE1. S R nagrada

DEJSTVO KAZNE

1. S--------------------- R kazna

2. S-............................- R

Zakon efekta je Torndajk prvobitno ovako formulisao: "Od nekoliko odgovora koji se u jednoj situaciji vrše, čvršče se za situaciju vezuju oni koji su praćeni zadovoljenjem (satisfaction) a oni koji su praćeni nezadovoljenjem (neprijatnošću, eng. discomfort) bivaju oslabljeni".

Kao što se iz prethodnog izlaganja moglo videti, Torndajk je smatrao da zakon efekta ima automatsko dejstvo na učvršćivanje tačnih reakcija. Njegova prva (navedena) formulacija imala je prizvuk hedonizma. Njegovo "zadovoljenje" značilo je pomalo i zadovoljstvo, naročito kada se interpretira u kontekstu njegove eksperimentalne situacije. Ali to "zadovoljenje" ili "zadovoljstvo" nije bilo usmereno budućnosti, već prošlosti. Tj. životinja ne vrši jednu radnju zato što anticipira da će joj ona doneti zadovoljenje ili zadovoljstvo, kao što se to dešava kod čoveka, već zato što je u prošlosti zadovoljenje automatski učvrstilo tačnu reakciju. Zato su neki Torndajkov hedonizam nazvali hedonizmom prošlosti. No, treba reći da je Torndajk kasnije (1911.g.) u skladu sa rastućom objektivističkom atmosferom i u skladu sa duhom sopstvenih istraživanja, koja su se bazirala na objektivnom posmatranju, dao objektivniju i neutralniju formulaciju zakona efekta, o kojoj će biti reči kasnije.

Sada možemo da dodamo još jedan naziv ovog oblika učenja.

"Učenje putem slepih Kao što smo videli, glavni zakon ovog oblika učenja je pokušaja i uspeha"zakon cickta. Životnija stiče tačnu rcakciju zato štopostiže uspeh, dolazi do nagrade. Zato je Torndajkov

zakon "učenja putem pokušaja i pogrešaka” prekršten u tačniji naziv: UČENJE PUTEM SLEPIII POKUŠAJA I SLUCAJNIII USPEIIA".

Šematski prikaz zakona Maurer je predložio sledeći šematski prikaz zakona efektaefekta. Ne zaboravimo da je zakon efekta obuhvatao

kako dejstvo nagrade, tako i dejstvo kazne. Mi smo ova dva dejstva podelili u dva oblika učenja. Kod Torndajka, medjutim, oni su bili dva dela jedne celine.

Drugo veliko ime psihologije vezano za učenje putem nagradjivanja je Skfher. Sfcinerova kutija ili kavez je svakako danas najpoznatiji i najkorišćeniji aparat za ispitivanje instrumentalnog, ođn., operantnog učenja. Skinerova kutija, osim gokh •zidova, ima dva bitna elementa:

Skinerova kutija ili kav«z na jednoj strani nalazi se mala poluga, koja se možepotisnuti nadole, i jedna činijica za hranu. Kada se pohsga

pritisne, aktivira se magacin sa hranom, koji pušta jedno zrnce hrane u činijicu. Ponekad se u aparatu nalazi i jedan izvor draži, zvučne ili svetlosne draži. U takvim slučajevima pritisak poluge oslobadja zrnce hrane samo ako je prethodno dat zvučni ili svetlosni signal. U tim uslovima imamo diskriminatorno operantno učenje.

Omiljene Skinetove životinje bile su pacovi i golubovi. Za golubove aparat je bio nešto izmenjen, pošto je za golubove pritiskivanje poluge neprirodna reakcija. Golubovi obično kucaju jedno dugme koje se nalazi na pozadini odredjenog oblika i boje.

Ponašanje životinja u Skinerovoj kutiji ffi kavezu je slično ponašanju Tor- ndajkovih mačaka. Posle niza neuspešnih radnji, životinje na kraju slučajno pritisnu polugu i dpbiju zrnce hrane. Učestalost pritisaka govori o jačini stečene navike.

Prednosti Skinerovog kaveia Skinerov aparat iffia znatne prednosti nad Tor-ndajkovim kavezom i nekim drugim aparatima. U Tor-

ndajkovim opitima eksperimentator je morao stalno da posmatra ponašanje životinje, da opisuje ponašanje, meri vreme do izlaska iz kaveza itd. Posle izlaska životinje iz kaveza, morao je da je uzima i vraća u kavez. Sve ove radnje u Skinerovom aparatu su automatizovane. Životinja ostaje duže vreme u kavezu. Učenje se ne deli na pojedine pokušaje. Pritisak poluge aktivira jedno "pero" koje na pokretnom papiru registruje izvršenu reakciju. Svaki pritisak poluge diže "pero" za odredjenu visinu. Na taj način se na papiru dobija kumulativna krivulja sledećeg oblika.

Što je nagib krivulje veći, to znači da je životinja brže pritiskivala polugu. To je slučaj u zapisu 2.

Što je nagib krivulje veći, to znači da je životinja brže pritiskivala polugu. To je slučaj u zapisu 2.

Ovo automatsko registrovanje je veoma ekonomično za cksperimentatora. On ne Шога da provodi vrcme pored kaveza; umesto da posmatra ponašanje životinje kroz duge minute i časove, on brzo čita zapis u obliku krivulje koji je aparat ostavio.

Skinerovii metoda Osnovni postupak kod instrumcntalnog i opcrantnogaproksimacije i oblikovanja učenja sastoji se u tome da se sačeka da životinja načini

tačnu reakciju pa da sc onda nagradi, potkrepi. Takav metod je u priličnoj mcri neuspcšan; ekspcrimentator je osudjcn da čeka spontano javljanje tačne reakcijc. Da bi ovaj nedostatak eliminisao, Skincr jc i/.mislio jednu daleko efikasniju mctodu - metodu aproksimucije ili oblikovanja (eng. shaping). Koi ovog postupka nc čcka se da životinja izvrši u potpunosti željenu tačnu reakciju: eksperimcntator unicsto toga nagradjuje prvu aproksimaciju željenom odgovoru. Postepeno se kriterijum nagradjivanja jK>višava;

aproksimacija željenoj rcakciji mora biti sve veča i vcča da bi sc nagrada dobila. Tako sc postepeno oblikuje željeno ponašanje.

Npr., godinc 1954. na Svetskom psihološkom kongrcsu u Stokholmu Skiner

je pred svojim kolegama-naučnicima demonstrirao efikasnost svog postupka. On je naočigled pristunih za kratko vremc naučio goluba da svojim krctnjama napravi osmicu da bi dobio zrncc hranc. Da jc čckao da životinja spontano svojim pokretima opiše osmicu, Skiner vcrovatno nikad nc bi uspco u svom pokušaju. Ali, Skincr je najpre neposredno nagradjivao svako golubovo okrctanje u levo, što nije relka reakcija kod goluba. Pošto jc taj prvi "korak” savladan, nagrada je sledila samo nešto veći okret na levo, pa zatim pokret na dcsno koji sledi pokret na lcvo itd.

Dresura životiiyH Skincrova mctoda aproksimacije veoma je uspešnoprimenjcna na drcsuru životinja. Ncki Skincrovi sarad-

nici su se čak odrckli naučnc karijcre i posvetili dresiranju životinja. U knjigama se često opisuju i slikama prikazuju podvizi postignuti u dresuri životinja ovom metodtim. Tako su golubovi obučeni da na minijaturnom ksilofonu "otkucaju" odredjenu melodiju, iii da igraju jednu vrstu ping-ponga kljucajući lopticu svojim kljunovima, ili da "čilaju" odn. da kljcaju dugmc ispod rcči "plavo" a ne ispod reči "crveno" itd. Na sličan način su dcll'ini obučeni da "igraju košarku".

Prc konstrukcije modcrnih tchničkih sred*tava, Skiner je za vreme drugog svetskog rata obučio golubove da stavljeni u rakctu "zcmlja-vazduh" usmeravaju istu ka vazdušnom cilju. Golubovi su takodje obučeni za kontrolu robe izvesne vrste: kad primete nepravilnosti u proizvodu, oni kljueaju odredjeno dugme i na taj način daju signal o neispravnosti robe. Naravno, ovi "izumi" nisu praktično koriščeni, ali nam oni pokazuju šta se sve metodom aproksimaeije može učiniti sa životinjama.

Metoda aproksimacije i Ideju o ncposrcdnom nagradjivanju žcljene rcakcije programirano učenje Skincr jc pokušao da primeni i na školsko učenje. Tako

je nastalo moderno programirano učcnje. Umesto da čeka da učcnik pročita veći deo gradiva, pa ga tek onda ponovi, Skincr je predložio da se gradivo podcli na sitne jedinice gradiva, poredjane logičkim rcdosledom, i da se obaveštenja o lačnosti odgovora neposredno daju. Analogija sa mctodom aproksimacije je očigledna. Programirano učenje danas polako osvaja čitav svet. Istina, početnc Skinerove itleje pretrpele su značajnu kritiku, tako da su danas razvijeni novi r.jćini programiranja, zasnovani na drugačijoj psiholoSkoj osnovi.

ZnMčig in.strumentalno]> Instrumcntalno učenje, odn. učcnje putcm nagrad- učenja za čoveka jivanja пrjc značajno samo zato Sto životinje rešavaju

izvesne problemc na taj način, niti zato Sto se njime životinjc veoma uspcSno dresiraju; ono jc od ogromnog značaja za čovcka. Dobrim Jeiom motorne navike i veštine ljudi stiču ovom mctodom učenja. Pored toga, veliki ггој crta ili osobina ličnosti stičcsc učenjcm putem nagradjivanja. Nagrada je oduvek bila najmočnije sredstvo vaspitanja. Od davnih vremena ljudi su se koristili velikim brojcm raznovrsnih nagrada (i kazni). Ne samo matcrijalnim nagradama (novcem, poklonima ild.) vcč i nagradama u obliku pohvale, priznanja, zatim još suptilnijim blicima riagradc kao što su jedva primctno odobravanje, diskretni znaci simpatije, obračanjc pažnjc itd. No, o tome kako sc insirumcntalnim učenjem stiču izvesne osobinc ličnosti govorićemo u jcdnom kasnijcm poglavlju.

(2) UČENJE, STICANJE REAKCIJE BEŽANJA

U ovom obliku učenja organizam nalazi način da se ukloni, da pobegne iz situađje koja je 1и)1па ili bilo na koji način neprijatna. Eksperimentalni psiholozi ispituju kod životinja tlzičku rcakciju bcžanja iz neprijatne situacije. No, ne treba zaboraviti da su eksperimcntalisti imali svojc prethodnike u psihoanalitički i fenomenoloSki orijentisanim psiholozima. Ovi poslednji su o "bežanju" .govorili u prcnesenom, simboličnom smislu - misleči na "psiholoSko bežanje" iz "psihološkog polja" ili psihološke konfliktncsituaeije. Takosu naslali izrazi "l>ežanje<Kl stvarnosti", ’bežanje iz situacije", "bežanje u bolest". Neki psiholozi učenja smatraju da se u svim tim "bežanjima" u osnovi skriva isti mchanizam ponašanja i učenja.

Jetlnn eksperimentuliin Njačešćc upotrebljavani aparat za ispitivanje reakcije apnnit (Dolard i Miler) bcžanja jc vcoma jednostavan. On se sastoji iz dve

spojenc komore, izmcdju kojih se nalazi mali prolaz. Podovi obe komorc načinjeni su od rešetkaste žice koja se može eleklificirati. Svaka komora možc se nczavisno elcktrificirati. Poslupak istraživanja je slcdeći.

(l) Životinjc (najčcšće Su to pacovi) stavljaju se u jednu komoru. Posle izvesnog vrcmcna živolinja dobija električni šok na noge.

(šok)

UD

(2)Na šok životinja reaguje na raznovrsne urodjene i naučfcne načine. Ona skače, trči "kao bez glave”, ponekad urinira i vrši defekaciju, diže se na zadnje šape i "igra" neku vrstu "valcera" itd. Snažna komponenta reakcije na šok je emocija straha.(3) U nizu agitiranih i neuspežnih reakcija ona slučajno prolazi kroz vratanca i dolazi u drugu "bezbednu" komoru, u kojoj pod nije elektrificiran. Uznemireno ponašanje se tu smiruje. Ali, posle izvesnog vremena postupak se ponavlja: pod druge komore se elektrificira. Opet započinje agitirano ponašanje životinje, koje se završava slučajnim prolaskom u prvu komoru, koja sada nije elektrificirana. Cela operacija se alternativno ponavlja, a životinja sve brže prelazi u susednu komoru. Na kraju, čim dobije šok u jednoj komori, životinja bez oklevanja i direktno beži u drugu neelektificiranu komoru, spasavajući se na taj način neprijatne situacije.

Bitne karakteristike sticanja U ovom obliku učenja životinja uvek doživi neprijatnu reakcije bežanja situaciju; u toku pokužaja ona nauči da beži iz te

(doživljene) neprijatne situacije. Drugim rečima, ona u ovom obliku učenja ne uspeva da izbegne neprijalne draži i situacije. Kao što ćemo videti, ovim se učenje reakcije bežanja raziikuje od učenja reakcije izbegavanja.

Objašnjenje učenja reakcije Ovaj oblik učenja se najčešće objašnjava pretpostav- bežanjakama teorije potkrepljenja (v. Teorije učenja). Šokizaziva negativno unutrašnje stanje (izmedju ostalog i

negativno emocionalno stanje) koje ima jako motivaciono dejstvo. Izlazak iz bolne situacije prcdstavija jednu vrstu nagrade ili potkrepljenja. Ova vrsta potkrepljenja, koja nastaje prestankom ncgativnih draži, naziva se negativnim potkrepljenjem. Teoretičari potkrepljenja prctpostavljaju da se reakcija bežanja učvršćuje ovim obiikom potkrepljenju. Kao što smo već rekli, Razran smatra da ovaj oblik učenja nije principijeino različit od klasičnog učenja putem nagradjivanja.

(3) UČENJE REAKCIJE l/BEG 4VANJA

Odbrambeni uslovni refleks Nckad sc kao oblik učcnja reakcije izbegavanja navodi BehtjerevaBchtjcrevijev odbj-ambeni usiovni refleks. Be-htjcrevljcva ispitivanja, prema tome, predstavljaia bi

istorijski prva ispitivanja učcnja reakcije izbegavanja. Ona su započeta skoro istovremeno kad i Paviovijeva ispitivanja klasičnog usiovijavanja refleksa.

Odbrambeni usiovni rcfleks koji je Behtjerev ispitivao može se prikazati istom šemom kao i Paviovljev klasični uslovni refleks.

. OR

BR odn. UR (dizanje noge)

Zvučna draž jc prethcxlila Soku na zadnju nogu životinje (psa). Posle nekcrtiko ponavljanja, samo zvono izazivalo je podizanje noge.

U partiji o klasičnom uslovljavanju mi smo naveli tri razHčita (i prelazna) oblika ove vrste učenja.

(1) U izvesnim opitrma I>ezuslovna draž (šok) ne može se izbeći iako životinja podiže nogu. Ovaj oblik učenja ne možemo nazvati instrunientalnim, pošto đizanjenoge nijesredstvo izbegavanja šoka. Tuvrstu učenja ubrojali smo u klasično odbrambeno uslovljavai\je.

(2) Udrugim opitima životinja doživi šok, ali dizanjem noge može da ga prekine. Ovo je prelazni oblik izmedj u klasičnog i instrumentalnog učenja.

(3) Najzad, u izvesnim opitima životinja može da izbegne šok dizanjem šape na dati signal. Drugim rečima, reakcija podizanja noge je sredstvo izbegavanja neprijatne draži, te otuda u ovom slučaju možemo da govorimo

o instrumentalnom učenju i o sticanju reakcije izbegavanja.Medjutim, treba reći da ovaj poslednji oblik učenja neki autori ne

svrstavaju u mstrumentalno učenje (kao što smo mi to učinili), već u ktesično uslovljavanje. Kad malo bolje razmotrimo ovaj oblik učenja, videćemo da postoje izvesni razlozi za takvu različitu klasifikaciju. Tačno je da je dizanje šape instrument izbegavanja šoka. Ali, isto tako je tačno da bezuslovna draž (šok) izaziva rea' kiju dizanja noge, što je karakteristika respondentnog Иј klasičnog usJovljavanja. Ukratko, ovaj oblik učenja je po svojoj jednoj bitnoj karakteristici stodan klasičnom uslovljavanju, a po drugoj instrumentalnom u<$enju.

Eksperimentalni uredjaji za U novije vreme ispituju se reakcije izbegavanja kod ispitivanje učenja reakcije kojih upravo optsana dilema oko klasifikacije ne pos-

izbegavanja toji; karakteristike ponašanja i učenja jasno pripadaju

vrsti instrumentalnog učenja.Najjednostavniji aparat za ispitivanje reakcije izbegavanja je nešto malo

složeniji od араШа za ispitivanjc reakcije bežanja.

CRNA BELA

KOMORA KOMORA

II

Opet imamo dve spojene komore, sa vratancima izmedju njih, ali su dve komore različito obojene, npr., jedna u crno, druga u belo. Takodje u jednoj komori može postojati izvor svetlosti ili zvučne draži. Ove poslednje draži mogu biti signali nastupajučeg šoka. Šok se daje u jednoj komori, recimo crnoj. Pošto dobije šok u crnoj komori (za koju pacovi pokazuju prirodnu preferenciju) životkija manifestuje ponašanje koje smo već opisali. Posle niza nekorisnih reakcija, životinja na kraju pronalazi put do "sigurne", "be/.bedne" bcle komore. Kada se posle izvesnog broja pokušaja životinja stavi u crnu komoru, ona odmah beži u bezbednu belu komoru i na taj način izbegava da dobije šok. U jednoj drugoj varijanti opita, šoku prethodi svetlosni iji zvučni signal. U takvim uslovima životinja nauči da tek na taj signai pohegne u susednu belu komoru, gdešoka nema. Karakteristično za ovaj oblik učenja je pomenuto izbegavanje

šoka. Životinja pobcgnc u bezbcđnu komoru pre nego što je dobila šok. Životinja to postižc tako što reaguje na neku uslovnu draž - na crnu boju komore ili na svcllosni ili zvučni signal.

U velikom broju ekspcrimcntalnih situacija životinja nc može samo da pobegnc, već mora da izvrši neku speeillčnu radnju da bi izbegla šok. Napred opisana dvojna komora (Miler-Maurcrova komora) može da sc modifikuje na izvestan način. tako da učenje reakcije izbegavanja postane složcnije. Npr., prolaz iz komore u komoru može da se zatvori malim vratancima, koja sc mogu otvoriti pritiskivanjem jedne poluge ili okretanjem jednog zupčastog točkića. Slične naprave mogu direktno da isključe strujno kolo, tako da se šok elimišc. Životinje, naravno, mogu da nauče da pritiskuju polugu ili okreču zupčasti točak kako bi izbegle neprijatnu draž. Sticanje reacijc izbcgavanja sastoji se u sticanju tih speeifičnih reakeija.

Objašnj«njesticanja • Ovaj oblik učenja se takodje najčešće tumači poj- reakcije izhegavanjamovima tcorijc potkrcpljenja, na sličan način kao što

sc tumači sticanje reakcije bežanja. Ali, činjenica da životinja unapred izbegava neprijatnu draž zahteva jedan teorijski dodatak. Tu dopunu tcorijc potkrepljenja prcdstavlja klasično emocionalno uslovljavanje. TakO je razvijena teorija dva l'aktora (Maurer). Uslovna draž - boja crne komore, svetlosna ili zvučna draž - iza'ziva uslovnu emociju straha. Vczivanje emocije straha za ncutralne draži izvršeno je u prvom periodu opita kada su ncutralne draž.i bilc pračene neprijatnim šokom. Emocija straha je jedan deo rcakeijc na šok. Na osnovu klasičnog uslovljavanja emocija straha se brzo. i sna/.no vez.ujc za prisutne ili prcthodeče ncutralnc draži. To jc prva faza učcnja: Kmocija straha koju izazivaju neutralne draži prcdstavlja snažan motiv koji goni ž.ivotinju da pobcgne u suscdnu komoru ili učini nešto da seobezbcdi od neprijatnog šoka. Prclazak u suscdnu komoru i izostanak šoka dovodi do smanjenja straha, što prcdstavlja potkrepljenje izvršene instrumentalne reakcije. Na taj način sc kombinacijom klasičnog emocionalnog usiovljavanja i principa potkrepljenja objašnjava stieanje rcakcije izbegavanja.

Kazlika iznveclju sticanju U prcthodnom izlaganju mi smo u izvesnoj meri opisali reakcije l>ežanjii irazlikc i/.mcdju ova dva oblika učcnja. Sada ćemo ih

izbegiivanjii eksplicirati.

(1) Najbitnija razlika je ova. Kod sticanja rcakcije bcžanja organizam najpre doživi neprijatnu situaciju, pa nauči da iz njc pobcgne. Kod sticanja rčakcije izbcgavanja organizam izbegne da doživi neprijatnu draž vršenjem odredjene reakcijc.(2) Pored prcthodnc bitne raz.like čcslo se podrazumeva i ova razlika. Kod sticanja reakcije bežanja živoiinja napušta datu situaciju bežanjem iz nje. Nekad se to dešava i kod sticanja rcakcijc izbcgavanja, ali tada životinja unaprcd rcagujc na ncki signal lako da pobcgne iz situacije pre nego što se ncprijatna draž pojavi. Medjutim, kod reakcije izbegavanja životinja ne mora da napusti celokupnu situaciju, vcč ostaje u njoj, ali vrši odredjenu reakcijii koja diininiše neprijatnu draž (npr., podiže nogu, pritiska polugu, okrcće zupčasti točak itd.).

Prevodjenje termina Moramo da napomenemo da se "escape learnirtg" i"escap**" i "avoidance" "avoidance learning" mogu i drugačije prevoditi. Тако

learning je kod nas prof. Borislav Stevanovič "escape" prevodiosa "izbegavanjem", "avoidance" sa "izmicanjem". Zaista ima situacija gde se životinja izmičešoku, kao u opitima Behtjerevljevog tipa. Medjutim, u nekim situacijama izraz "tzmieanje" nije pogodan, kao što je slučaj kada životinja u

Miler-Maurerovoj komori - pritiskuje poiugu iii okreće točkić i na taj način izbegava neprijatnu draž. Moramo člodati da je u prevodu čuvenog "Rečnika" IngliŠa i Ingliša prof. Stevanović promenio terminologiju, pa je govorio o "vežbanju i»ekstva" i "vežbanju izl>egavanja".

Sumnje u Maurerovu teoriju Izgleda da strah i održavanje straha nisu nužni zadva faktora održavanje reakcije izbegavanja. Izvesna posmatranja

pokazuju da se emocija straha manifestuje u ponašanju opitnih životinja u poćetku sticanja reakcije izbegavanja, ali kada je ta reakcija jednom već izgradjena, bar spoljašnji znaci straha više se ne manifestuju; životinje izvode reakciju izbegavanja mirno, "hladnokrvno".

Za javljanje sumnji u Maurerovu tcoriju sticanja reakcije izbegavanja bilisu značajni rezultati viš'e istraživača, pre svcga Hleka (Black), 1959.g. On je na indirektan način merio postojanje straha kod sticanja i održavanja reakcije izbegavanja - mereći puls životinja. On je utvrdio da strah (izražcn ubrzanjcm pulsa) zaista postoji u poćetku stvaranja reakcije izbegavanja. Mcdjutim, kada je ta reakcija jednom izgrađ- jena. ona se održava bez ikakvih znakova straha. Maurerova teorija ne može da objasni taj podatak.

Vin i Solomon (Wynne and Slomon, 1955) su proveravali Maurerovu teoriju na taj način što su kod životinja eliininisali aktivnost autonomnog nennog sistema (hemijskim • ,/kurar/; ili hirurškim putem), dakle i emociju straha. Ipak je bilo učenja reakcijc tzbegavanja.

U jednom novijem, i mctodoioško boljc izvedenom istraživanju, Taub i Ber- men (Taub and Berman, 1968) su na šimpanzama proveravali teoriju dva faktora. Reakcija izbegavanja šoka vršila sc desnom rukom. Istraživači su eliminisali:a) propriocepciju (denervacija desne ruke i totalna spinalna denervacija);b) eksterocepciju (oči su majmunu bile povezane, tako da nije mogao da posmatra pokretc svoje rukc): e)interocepciju (hemijskim putem - atropin - i hirurškim putem izvršeno je eliminisanje parasimpatičkog sistema). Majmuni su ipak uspevali da nauče reakciju izbegavanja iako nisu imali nikakvih informacija iz desne ruke, iako je sprečena emocija straha (dakle, otpada Maurerova teza).

U svom čuvenom pregledu Reskorla i Solomon (Rescorla and Solomon) su 1%7. godine morali da zaključe da nema ubedljivih dokaza za bilo koju periferalis- tičku hipotezu o reakciji izbegavanja. Drugim rečima, periferni strah, kao i proprioceptivne draži izvršenih reakcija, nisu nužni za stvaranje i održavanje reakcije tzbegavanja. Njihov zaključak je bio da strah može biti centralne prirode, Medjutim, strah koji se ne manifestujeu autonomnim rcakcijama, u najmanju ruku je vrlo čudna \Tsta straha. Kako bi se ta hipotcza mogla cmpirijski razlikovati, na primer, od kognitivne hipotezc da organizmi uče znake opasnosti i sigurnosti? Kada se ključni dogadjaji za objašnjenje rcakcijc izbcgavanja povlače sa perifcrije u mozak, onda smo samo jedan korak od kognitivitičkih objašnjenja ovog ponašanja.

Nije čudo što se posie svih opisanih i ncopisanih teškoča asocijativne S-R teorije potkrepljcnja javljaju kognitivna objašnjenja rcakcije izbegavanja.KOGNITIVNE TEORUE

Seligmen i Džonston, 1973. Seligmen i Đžonston (Seligmen and Johnston) s_

1973. g. predložili jednu vrlo smelu kognitivnu teorii« učenja reakcije izbegavanja. U toj teoriji oni su sledbenici Tolmana i Ajrvina (Irv. - 1971). Prethodno su ukazali na brojne slabosti razHčrtih varijanti teorije đva faktori- i predložili svoje kognitivno objašnjenje. Njihova teorija lepo objažnjava brojr L poznate činjenice, od kojih su sledeče tri svakako najkritičnije: l)emocije straha ima samo na početku učenja reakcije izbegavanja, ali ne i kasnije; 2)jednom naučeiu reakcija je vrlo otporna na gašenje, tj. uporno se ponavlja iako se averzivna draž ne daje; 3)ali, stečena reakcija izbegavanja se može veoma brzo eliminisati postupkor sprečavanja (eng. blocking): u dvojnoj komori sa preprekom stavlja se staklen; pregrada i tako omogućuje reakcija preskakanja, odnosno izbegavanja. Pod takviir. uslovom stečena reakcija se vrlo brzo gasi.

Seligmenova i Džonsova teorija sailrži tri osnovna elementa:

(1) uslovljavanje emocija, baš kao i u Maurerovoj teoriji. Ovaj element је uveden zato što posmatranja, kako smo videli, ukazuju na postojanje emocije straha u početku izgradnje reakcije izbegavanja.

(2) poslojanjepreferencija. Motivacioni faktori se u teoriji prikazuju кз. preferencije. Na primer, organizam preferira stanje bez šoka staniu s^ šokom, a ta preferencija se simbolično izračava ovako: sPs: "s" označava stanje bez šoka, a "s" stanje sa šokom. Preferencija 01P02 znači da ог- ganizam preferira ishod (od engleske reči otucome) 01 ishodu 02.

(3) Autorismelo pretpostavljaju postojanje dve vrste očekivanja (što je osnovna karakteristika njihove kognitivne teorije), koja se simbolički mogu ovako izraziti.

('a)rEs: što znači da u odsustvu tačne reakcije organizam očekuje šok;

(b) rKš: što znači da organizam ne očekuje šok kad izvrši pravu reakciju.

Autori kažu da se prva vrsta očekivanja iz.gradj.uje na početku opita, kada reakcija izbegavanja još nije stečena. Medjutim, pošto životinja slučajno nekoliko puta na vreme izvrši pravu rcakciju (na primer, pobegne u susednu komoru), te tako izbegne šok, počinje da se izgradjuje i drugo očekivanje, očekivanje da šoka nema kada se izvrši odredjena reakcija.

Tri navedene bitne grupe činjenica teorija objašnjava na sledeći način:(a) u ]>očefku opita emocija straha, vezana uslovljavanjem za neutralne

draž; situacije, zaista ima motivišuču ulogu; životinja, pokrenuta strahom, beži iz jedne u drugu komoru Milerovog aparata. Mcdjutim, u kasnijoj fazi opita životinja se rukovodi preferencijama i očekivanjem rET(šoka nema kao se izvrši prava reakcija), a ne emocijom straha;

(b) naučena reakcjja izbegavanja je uporna zato što je očekivanje rEš stalno potvrdjivano; životinja očekuje da neče dobiti šok ako protrči u susednu komoru i to očekivanje se stalno pokazuje ispravnim. Drugim rećima, naučena reakcija nc dozvoljava životitiji da se suoči sa pravom realnošću. sa činjenicom da se šok višc ne daje;

(c) kada se reakcija izbegavanja nasilno spreči, životinja se upoznaje sa čin- jenicom da se šok više ne daje, te se sad koriguje očekivanje rEš, i stvara se (brzo) novo očekivanje -~rEs. što će reći, očekivanje da i u odsustvu prave reakcije nema šoka.

Teorija lepo objašnjava ove značajne osobine reakcije izbegavanja, ali ne zaboravimo da su njeni autori postulirali upravo one kognitivne procese koji lepo obiašnjavaju te (i još neke druge) činjenice. Drugim rečima, njihove pretpostavke imaju dozu cirkularnosti. Dobra strana postuliranih očekivanja i preferencija je to što oni objašnjavaju zagonetne osobine sticanja reakcije izbegavanja, ali ne zaboravimo kako se došlo do tog uspeha. Nije li, na primer, očkivanje rEs suviše smelo i olako postuIirano.U početku opita mnoge reakcije životinje pračene su šokom, te bi se pre noglo reći da ona izgradjuje očekivanje da brojne reakcije dovode do šoka, a ne da ■zostanak prave reakcije vodi do šoka. Kad bi životinja znala da izostanak jedne reakcije dovodi do šoka, ona bi tu reakciju i vršiia. Pored toga, kao što ćemo odmah videti, drugi kognitivni teoretičar Bols (1975.) ističe da životinja na nivou pacova vrlo teško ili nikako uče odnos reakcije i njene posledice, dok se odnosi izmedju draži lakše uče. lo tvrdjenje zasnovano je na izvesnom broju činjenica. Seligmanova i Džonstonova teza nisu u skladu sa tim činjenicama i Bolsovim zaključcima iz tih čmjenica. Njihova "očekivanja" se upravo odnose na posledice vršenja ili nevršenja odredjenih radnji.

Boisova teorija reakcije Bolsova teorja ima dva izvora: l)Tolmanovu tradiciju iizbegavanja sve izraženiju kognitivnu atmosferu u psihologiji, i

2) tradiciju etologa i psihologa koji su, u novije vreme, iiucali biološku uslovljenost učenja.

Bols ističe da u prirodi nema ponavljanja i postepenog učenja reakcije izbegavanja. Životinja koja bi u prirodi morala da uči reakcije bežanja i izbegavanja, bila bi osudjenja na propast. U stvari, životinje raspolažu URODJENIM ODBRAM- BENIM REAKCIJAMA SPECIFIČNIM ZA VRSTU - skračno ORSV. Opažanje opasnosti "otkačinje" te urodjene reakcije. Neke draži izazivaju ORSV na osnovu cdredjenih genetskih programa, tj. one su bezuslovne draži za takve reakcije. Sa druge strane, neke draži su postale znaci opasnosti na osnovu iskustva. Upravo to se uči u 5:tuaciji izbegavanja. Same reakcije se ne uče; one postoje gotove u repertoaru životinje.

U tipičnim eksperimentalnim situacijama, gde je averzivna draž obično elek- tirčni šok na noge, životinje manifestuju sledeće ORSV: podižu se na zadnje noge time se smanjuje dražena površind tela), trče po komori, nekad na zadnjim nogama, le se dobija utisak da igraju (valcer, kako neki kažu), ako vide izlaz iz situacije pokušavaju da beže, ako izlaza nema "zamrzavaju” se ("ukopavaju" na mestu), tj. povijaju se, sklupčavaju, ne pomeraju i ne reaguju.

Mogla bi se napraviti čitava jedna hijerarhija odbrambenih reakcija koje srećemo u eksperimentalnim studijama. Na vrhu hijerarhije bi bile reakcije koje predstavljaju snažne ORSV, a na nižim mestima hijerhije bi bile reakcije koje sve manje liče na ORSV. One na dnu hijerarhije, koje najmanje liče ili su čak suprotne ORSV, teško se uče ili se uopšte ne uče.

Ove teze biće ilustrovane nekim nalazima iz Bolsovih studija (1969,1970). U uv. doboš aktivnosti (aparat koji stvarno liči na doboš i koji je tako podešen da se >kreće kada životinja u njemu trči, čime se dobija mogućnost da se meri aktivnost

mživotinje) elektični šok je mogao da se izbegne vršenjem tri reakcije: l)trčanjeir2) okretanjem unazad, 3)stajanjem na mestu na zađnjim nogama. Trčanje se u ovc situaeiji lako učilo; ono je jedna odbrambena reakcija specifična za vrstu (ORVS Okretanje unazad se teže učilo, a stajanje u mestu na zadnjim

nogama životinje nis . bile u stanju da nauče. Bols te nalaze tumači time što zadnje dve reakcije, naročiK poslednja, nisu u skladu sa prirodnim odbrambenim reakcijama pacova.

Iz ovakvih nalaza Bols, pre svega, zaključuje da životinje uče lako S-S odnose. odnose izmedju draži, ali ne i R-P odnose, odnose izmedju reakcija i njenih posledica Tačnije rečeno, životinje u situaciji izbegavanja ne uče nove reakcije, već koriste one koje imaju u repertoaru (ORSV ili slične reakcije). One uče samo nove znake i mesta opasnosti i znake i mesta sigurnosti.

Godine 1975. Bols eksplicitno ističe da za učenje reakcija bežanja nije važno samo to da reakcija bude neka ORSV ilinjoj slična reakcija. Važan je smisao reakcije, važno je čemu ona vodi, bitna su njcna funkcionalna svojstva. Evo dve ilustracije za to tvrdjenje.

Peri Dankan (Реггу Duncan) je u Bolsovoj laboratoriji izveo sledeći opiL Pacov je mogao da izbegne šok kad bi se pomerio za dužinu svoga tela. Ali, situacija je bila takva (tzv. open field test - test otvorenog polja) da životinja nije mogla da opazi kuda bi mogla da pobegne. Pacov nije mogao da nauči ovu prostu reakciju izbegavanja. U drugoj fazi demonstracije Dankan je jcdnom jasno vidljivom trakom podelio eksperimentalni prostor. Ziotinja jc sad lako naučila reakciju izbegavanja, tj. da pobegne na drugu polovinu polja. Percepcija opasnog i sigurnog dela aparata bila je nužna za ovo učenje.

U opitu Bolsa i Rilija (Boles and Riley, 1973) pacov bi se na električni šok, koji je dobijao u jasnoj specifičnoj prostoriji, zamrznuo i u takvom stanju ostajao uporno čitavih 15 minuta. Ali, kada bi eksperimentator premestio životinju u jedna sasvim različit aparat, ona bi se odmah "odmrzla". Percepcija situacije je i ovde upravljala reakcijom.

Na osnovu ovakvih podalaka Bols ističe uticaj kognitivnih faktora na ponašanje u situaeiji izbegavanja. Bitno učenje u situaciji izbegavanja, da ponovimo, jeste učenje znakova i mesta opasnosti i sigurnosti. Odbrambene reakcije normalno slede takav opažaj.

Bols ovim zaključcima ne završava svoje izlaganje. On ukazuje, na primer, da se pritiskanje poluge ne može da nauči (od strane prosečnog pacova) kao reakcija izbegavanja, ali da se ta ista reakcija uči u situaciji hranjenja, iako u prirodnoj sredini pacova ne postoje poluge kojima se dobavlja hrana. Bols zaključuje da za različite motivacione sisteme postoje različite mogućnosti učenja odnosa R-P (reakcije i njenih posledica), odn. mogućnosti učenja novih reakcija. Može se pretpostaviti da je odbrana i bežanje egzistencijalno važniji sistem, da tu nema vremena za probanje i učenje, te su biološke restrikcije onog što može da se nauči vcće. Za situaciju hranjenja jevezano relativno slobodno istraživanje, tc se u takvoj slobodnijoj situciji lakše mogu naučiti sasvim nove instrumcntalnc reakcije.

Bols dajejošjednoograničenjesvojim prethodnim zaključcima. Nisu svevrste jednake po mogućnostima učenja novih reakcija i odnosa R-P. Covek svakako može da nauči nova ponašanja, majmun takodje. Ali, kako silazimo niz filogenetsko stablo, učenje novih reakcija u odbrambenim situacijama sve je teže. Bols smatra da je kod pacova i nižih životinja takvo učenje skoro nemogućc. Mogli bismo, prema tome dazaključimo da po Bolsu učenje novih odbrambenih reakcija zahteva veće kognitivne sposobnosti no učenje odnosa izmedju draži (učenje S-S odnosa).

Možda je to sve što je trebalo da Bols zaključi, jer postoje izvesni podaci (kako veoma stari, tako i neki noviji) koji pokazuju da nekog učenja novih reakcija izbegavanja ima i kod pacova, mada je to učcnje sporo i teško. Navešču nekoliko takvih podataka. U opitu Bleka i Janga životinje su naučile oblizivanjc kao rcakciju izbegavanja, u opitu Lorda (1967) psi su naučiii da šok izbegavaju

okretanjem glave i pritiskivanjem jcdne ploče, u opitima Nila Milera (1951) pacovi su naučili da pritis- kaju polugu ili okreču jedan zubčasti točak da bi otvorili vrata kroz koja su mogli da pobegnu iz crne komore u kojoj su dobijali šok itd. (Ova poslednja situacija nije potpuno ista kao u Skinerovom kavczu, pošto pritiskanje poluge omogućuje prirodnu odbrambenu reakciju bežanja. I u nekim drugim opitima nalazimo podatke koji sugerišu da se pritiskanjc poluge možc naučiti od strane pacova ako omogućuje bežanje iz situacije). Iako pritiskanje polugc nije biološki uslovljcno u situaciji izbegavanja, ono možc biti pripremljeno prethodnim iskustvom. Pritiskivanje poluge se može naučiti kao odbrambena rcakcija, ako jc prethodno ta radnja bila insrumen- talna u dobijanju hranc (Guliem and Schmaltz, 1973).

Nekizaključci Mogli bismo da izvcdcmo sledeče zaključke iz

dosadašnjcg izlaganja. Nove odbrambenc reakcije se izgleda teško uče kod životinja kao što su golubovi, pacovi, možda mačke i psi. Situacija je urgentna i mogućnosti učenja novih reakcija su tu ograničene (više nego kod hranjenja). Bols je po svoj prilici bio u pravu kad je tvrdio da se nove reakcije i odnosi R-l’ teže uče nego odnosi izniedjti draži. Ali, izlgeda da se sa dosta napora i veštine i neke nove i "neprirodne" odbrambene rcakcije mogu naučiti, naročito ako su "priprcmljene" prcthodnim iskustvom. Ovim poslcdnjim ne mislimo da u potpunosti opravdamo Scligmcnovo i Džonstonovo postuliranje očckivanjaTEs i rEš.

Bolsova teorija svakako jc inlercsantna i, po svoj prilici, ukazuje na neke važne momentc pri sticanju rcakcijc iz.bcgavanja. Ona je i vrlo savremcna, time što spaja kognitivne, opažajnc procese sa učenjcm o biološkim uslovljenostima učenja. No, ona je dalcko od toga da uživa opšte prihvatanjc. Posioje brojni psiholozi koji ne odobravaju olako postuliranjc složnih kognitivnih proccsa (naročito kod Scligmena i Džonstona). Ncki, (na primer, veoma poznati komparativni psiholog Bitcrman) ne voli ni sam Bolsov naziv "odbrambcne rcakcije spccifičnc za vrstu". Poznati američki psiholog učcnja B. Ovcrmajer, u knjizi "Animal Learning" (1976.g.) u partiji o učenju reakcija izbegavanja čak i nc prikazujc Bolsovo shvatanje, pošto smatra da u njemu ima mnogo proizvoljnog. (Sain Ovcrmajcr prel'erira, kako on kaže, asocijativna objašnjcnja, bcz postuliranja

kognitivnih proccsa). No, pored svega toga, jasno je da su se psiholozi zasilili brojnih nategnutih rešcnja asocijativnih teoretičara, i da brojni podaci govorc protiv njih, i najzad, da jc došlo vrcmc da sc oprobaju i kognitivna objašnjcnja. Naravno, sva kognilivna objašnjenja ncmaju jednaku naučnu težinu, ali su ona i do sada ukazala na nckc bimc momcntc učcnja rcakcija izbcgavanja, i čini se postigla uspch bolji odasocijativnih tcorija. To nijc nikakvočudo; situacija izbegavanja je uvck inspirisala kognitivna objašnjenja. Asocijacionisti su pokušali da nadju prostija, ali su nam do sada pružili samo nategnntija. Mož.da ćc u budućnosti naći bolja... Otuda jc u ovoj siluaciji danas prirodna sklonosl ka kognitivnim objašnjen- jima. ~

Kod učenja reakcije bežanja i izbegavanja organizam mora nešto da učmi da bi pobegao iz neprijatne situacije ili izbegao neprijatnu situaciju. Medjutim, kod učenja putem kažnjavanja organizam ne uči da reaguje na odredjen način već da ne reaguje, da se uzdrži od reagovanja, kako bi izbegao neprijatnu situaciju ili draž. To dolazi otuda što šok prati izvodjenje odredjene stečene ili urodjene radnje. Otud se o dejstvu kazne govori kao o pasivnom izbegavanju.

Kao što smo videli, Razran ističe da je ovo jedan od filogenetski najstarijih oblika učenja. On se sreće kod primitivnih životinja kao što su hidre, gliste, a u izvesnim ispitivanjima ( Horridge, 1962) čak i u izolovanim ganglionima insekata. Električno draženje hidrinog kraka dovodilo je đo sputavanja aktivnosti tog dela tela. Glista nauči da izbegava mračnu stranu lavirinta u obliku slova Yako u njemu dobija neprijatni šok, itd.

Na višem filogenetskom nivou srećemo brojna istraživanja poput sledećeg Masermanovog istraživanja na mačkama. Mačke su zatvorene u komoru u kojoj je jedna svetlosna draž signalisala da se iz činijice za hranu, kada se podigne poklopac, može uzeti hrana. U prvoj fazi opita životinje su naučile da na dati signal prilaze činijici i uzimaju hranu. Kada je ova reakcija dobro naučena, usledila je druga faza opita: pri pokušaju da uzme hranu iz činijice mačke su dobijale snažan vazdušni udar u njušku. Reakcija uzimanja hrane je brzo sputana. Kažnjavanje je dovodilo životinje u tešku konfliktnu situaeiju, što se izražavalo u neurotičnim reakcijama, koje su se manifestovale i izvan eksperimentalne situacije. To je česta i opšta posledica kažnjavanja.

Torndajk je u početku verovao u simetrični zakon efekta: dok nagrada jača, kazna

slabi odredjeno ponašanje. Videli smo da je i Maurer u svom grafičkom prikazu zakona efekta podrazumevao da kazna i nagrada imaju simetrična dejstva.

Na osnovu istračivanja na ljudima, Torndajk je kasnije izmenio svoja shvatanja. Oko 1930.g. on je verovao da nagrada jača odredjeno ponašanja, dok kazna ne slabi već postojeće tendencije ponašanja. (U nekim opitima njegove kazne i nagrade bile su verbalne ocene "netačno" i "tačno" ispitanikovih odgovora).

Ispitujući dejstvo'kazni početkom 40-ih godina Estes i Skiner su došli do sličnog zaključka. U opitima sa životinjama kazne su se pokazale neefikasnim . Istina, kazne koje su oni davali bile su vrlo blage. Na prv u opitu gašenja, kada bi pacov pritisnuo polugu, ona bi ga udarila po šapi. Kada se sa takvim kaznama prestalo, životinje su ubrzavale svoje reagovanje i nadoknadjivale propušteno.

Pored toga Skiner je smatrao da kazne mogu da imaju izvesne negativne posledice po kažnjavanu osobu, o čemu će biti reči nešto kasnije. Otud je Skiner sve svoje socijalne programe zasftivao na blagovremenom i dobro proračunatom pozitivnom potkrepljenju. U svetlu te činjenice čudno je što su ga mnogi društveni radnici, pravnici, sociolozi i psiholozi oštro kritikovali zbog njegovog ideala kontrole ljudskog ^опабаЦа. Naime, takva konUola obično \>odrazumeva supresivne mere (to će reći kažnjavanje) - a Skiner je bio izričit prolivnik kainjavanja u kontroU \judskog ponašanja.

Medjutim, sasrim drugačiji rezultati se dobijaju kada se u opitima sa životin- jama koriste veoma snažne draži, na pr., veoma snažni elektrošokovi. Boe i Čerč (Boe and Chtirch,1969.g.) su u jednom opitu imali 9 seansi gašenja, svaka u trajanju ođ jednog sata. Samo u prvih 15 minuta davali su pacovima veoma snažne električne šokove. Uslovna reakcija se do kraja opita nije povratila.

Solomon i Vin (Solomon and Wynne) su 1953. godine pokazali izuzetno supresivno dejstvo snažnih traumatizirajućih šokova. Situacija u kojoj su ti šokovi koriščeni bila je, u stvari, situacija izbegavanja. Jedna eksperimentalna komora bila je podeljena pregradom koju je pas mogao da preskoči. U prvom delu komore pas je preko elektrifikacionog poda dobijao traumatizirajući električni šok.Ovaj je mogao da izbegne preskakanjem u drugi deo aparata preko pomenute prepreke. Samo nekoliko snažnih šokova je bilo dovoljno da se reakcija preskakanja

pregrade uopšte nije mogla ugasiti. Eksperimentatori su to uspeli da postignu tek kada su izmedju dva dela komore stavili jednu staklenu prepreku koja je onemogućavala prelazak u suprotni deo aparata - te su tako životinje mogle da nauče da se šok više ne daje u prvom delu komore. (Možda je za čitaoce interesantno napomenuti da je ovaj opit inspirisao neke bihejvioralne terapeute da konstruišu metodu sputavanja reakcija kod opsesivno - kompulsivnih pacijenata, koja se pokazala kao veoma uspešna. Uz pacijenta je uvek bio lekar ili medicinska sestra. Posle obeda, uzmimo taj primer, pacijent bi dva - tri sata prao ruke. U ovom postupku voda je uskraćivana sve više i više. Bez mnogo straha i panike, pacijenti su naučili na kraju da kratko peru ruke. Da li je u oba slučaja, u eksperimentu Solomona i Vina i u metodi sputavanja reakcija,isti psihološki mehanizam, ovde i ne moramo da raspravljamo. Očigledno je , medjutim, da je opit Solomona i Vina poslužio kao inspiracija za opisani terapeutski postupak.)

Dakle, ima rezultata koji pokazuju da dejstvo kazni može da ima snažnije i dugotrajnije efekte no što je u to verovao Torndajk, Skiner, Estes. Koliko će ti efekti biti trajni zavisi ne samo od jačine kazne, već i od sledećeg bitnog momenta: efekti kažnjavanja mogu biti trajni ako se za vreme dok kazna vrši supresiju nepoželjnog ponašanja nagradjivanjem izgrade drugi pozitivni načini ponašanja. U praksi vaspitača nalazimo ovu "mudrost": upravo oni pojedinci koji prave najviše nereda, koji su najskloniji prestupima, biraju se za vodje i starešine i upućuju na pozitivne oblike ponašanja.

(Ista pravila važe i kod lečenja alkoholičara, o čemu je već bilo reči. Averzivna draž ( kazna: električni šok ili hemijska supstanca) može da izazove privremenu averziju prema alkoholu. Ali za trajno lečenje alkoholičara je nužno naučiti nova ponašanja, steći nove navike, nove hobije, nov način prevazilaženja neizbežnih kriza.

Mehanizam dejstva kazni Iz ranijeg izlaganja znamo koji je mehanizam dejstva

kazni: averzivna draž izaziva strah koji koči, inhibira, sputava kažnjavanu reakciju. Ovo vezivanje emocija za odredjene radnje vrši se Idasičnim uslovljavanjem, po shvatanju većine psihologa učenja. Gatri govori o interferenciji suprotnih reakcija, drugi o inhibiciji nepoželjne reakcije, treći o supresiji kažnjavanog ponašanja - ali mehanizam je jedan isti: vezivanje averzivnih emocija i unutrašnjih reakcija) za kažnjavanu radnju. Ovaj postupak naziva se i kontraus- lovljavanjem i uspešno se primenjuje u različitim vidovima

terapije ponašanja.

Kažnjavanje ijudi Kažnjavanje ljudskih bića raspravlja se u nizu naučnih

disciplina: u filozofiji, filozofiji prava, kriminologiji, ■ociologiji, patologiji ponašanja, psihoanalizi, pedagogiji, pedagoškoj psihologiji - i, lajzad, u psihoiogiji učenja. Ova poslednja se interesuje za efikasnost kazne, za uslove pod kojim ona deluje ili ne deluje i pre svega za psihološki mehanizam delovanja kazne.

Da bi kazna imala pozitivne efekte kod ljuđi (posebno učenika) ističu se sledeći važni momenti.

Uslovi od kojih zavisi dejstvo l)Da li je kazna data iz gneva i besa, ili iz želje da se kazne nešto popravi. U prvom slučaju ona može da izazove

kontraagresiju. Osoba koja kažnjava može da postaneuzor agresije.

2) Da li je kazna pravedna, dobro odmerena, tako da osoba može da je prihvati.

3) Da li se kažnjava nenamerna, slučajno proizvedena greška i šteta , ili se uzima u obzir i namera osobe. Ovaj poslednji uslov povezan je sa pravednošću kazne.

4) Da li se pokuda i kazna odnosi na osobu u celini, da li dovodi do opšteg osećanja manje vrednosti, poniženja - ili se izriče samo za odredjen postupak. U prvom slučaju kazna može da ima negativne efekte - bilo prkosno suprotstavljanje, ili depresivno ponašanje.

5) Nije svejedno ko daje kaznu - osoba koju cenimo, ili čak volimo, za koju verujemo da je pravična - ili osoba koja ima suprolna svojstva od nabrojanih.

6) Kada se radi u grupi, nije svejedno da ii se kazna izriče pred svima ili u četiri oka. Ovaj uslov je povezan sa sledećim.

7) Nije svejedno kome se kazna upućuje; od prirode osobe (intovertovanost, osećanje nesigurnosti, ekstrovertovanost, prkosna osoba itd.) zavisi kakva će reakcija na kaznu biti. U vezi sa prethodnim uslovom može se reći da će nesigurnoj i introver- tovanoj osobi pre odgovarati kazna ili prekor u četiri oka.

Spoljnšnje i uniitrnšnje Mala deca se najviše plaše spoljašnjih kazni: fizičkih knzne kazni, neodobravanja, uskraćivanja pažnje i

ljubavi,oduzimanje igračaka, zabrana igranja itd. Ako se nagrade i kazne izriču u ime verhalno ekspliciranih načela, ta načcla se vrcmenom usvajaju kao svoja sopstvena. Neki govore o "unošcnju", "introjckciji", "inkorporaciji" tih načela. Psiholog učenja smalra da se tu uvck ili bar

najčcšćc radi o izvcsnim principima učenja - učenja nagradjivanjcm ikažnjavanjcm. Unošcnjcm tih načcla izgradjujescsavestadolescenta i čovcka a ova vrši samokažnjavanje ncprihvalljivih (za odredjcnu osobu) ponašanja. drugim rečima, čovek nosi u sebi kaznilačku instancu. Pod takvim uslovima kazna uvek vreba i dcjstva samokažnjavanja su obično trajna.Takvo dcjstvo kažnjavanja je sasvim drugačijc od onog koje imamo prilikc da posmatramo sa životinjama.

5) »ISKRIMINATOKNO OPKRANTNO UČHNJIi

Ovaj ublik učcnjn smo vcć ukrziiko odrcdili i u drugim kontckstima kratk. opisali. Ono može imati dve vurijante:

(1) kotl učcnja putcm nagradjivanja;(2) kod učcnja putcm kaž.njavanja.U prvom slučaju, kao što smo ranije kazali,

vršenje odredjene radnje dovodi do nagrade samo u prisustvu odredjene draži, signala, tzv. diskriminatorne draži ili diskriminatornog znaka. Isto tako kod učenja putem kažnjavanja kazna sledi odredjenu reakciju samo u prisustvu odredjenih draži. Van prisustva odredjenih draži jedno ponašanje se može nckažnjcno izvoditi.

Dete nauči da bude dobro samo u prisustvu osoba koje će ga pohvaliti. Slično, detc nauči da odrcdjcnu radnju ne vrši samo u prisustvu odraslih koji ga zbog te radnje kažnjavaju. Naravno, ovaj oblik učcnja ne odnosi se samo na decu.

Uvodjenjc signala (diskriminatorne draži) čini učenje složenijim. Može biti da se time uvodi i jedan novi oblik učcnja, koji sc kombinujesa jednostavnim instrumentalnim učenjem. Naime , uvodjenjc draži koja je znak da se može dobiti nagrada ili kazna možda zahteva jcdan oblik diskriminatornog učcnja, koje se u principu može drugačije tumačiti (na pr. kognitivno) ncgo jcdnoslavno instrumcntalno učenje. Prcma tome, ovaj oblik "instrumcntalnog učcnja ne mora da bude "čist slučaj”. Možda jc Grant ovde prevideo moguće opcracionalne i principijelnc razlikc. No, ova pitanja su stvar teorija učcnja.

ŠIRA RASPRAVA O ZAKONU EFEKTA I PRINCIPU POTKREPLJENJA

Zakon efckta i princip potkrepljcnja čine srž instrumentalnog učenja. Pored loga, princip potkrepljenja je u prošlosti svakako bio jedan od najvažnijih principa ps ihologije učenja i psihologije uopštc. Nc samo da je on bioznačajan, več je to i danas. Piianje je samo kako tumačiti mchanizam njcgovog dcjstva. Nckad dominirajuće tcorije potkrepljenja činilc su to na jcdn način. Danas nam stvari izgledaju nešto drugačije. Ali, niko razuman nc možc poricati da efckti našcg ponašanja modifikuju naie ponašanje, da su kazne i nagrade moćno sredstvo oblikovanja ponašanja pojedin- ia i grupa.

Termin"potkrepljenje" Neki naši autori cngleski termin "reinforcement"

prevodc sa jačanjcm ili pojačanjem. Oni zapadaju u eJkoću zbog toga što postoji i pojam psihologijc učcnja - "strcngthcning", koji znači pčanje ili pojačavanjc. Tcrmin "reinforccmcnt" jc prcvod na englcski Pavlovljevog №k ' i termina "potkrcplcnic". Pošto u našcm jeziku reči potkrepiti i potkrepijenje paju isto značcnjc kao i u ruskom jcziku, prirodno je da tim rečima prevodimo i k>ku reč "reinforccmcnt".

D'a istorijska izvora Postoje dva izvora tcrmina "potkrepljenje": jedan je u

"potkrepljenja" l’avlovljevom principu potkrepljenja, drugi u Torndaj-

zakonu efekta.

< 11 Pavlovljev princip potkrepljenjaZa Pavlova potkrcpljcnjc ima prc svega jedno proeeduralno značenje: davanje ilo'ne draži u paru (vreiiienskom dodiru) sa uslovnom draži. Takvo davanje u doMKii do toga da se uslovna reakcija ojača, "osveži".Na tcorijskom nivou

mehanizam dejstva potkrepljenja je asocijacija po dodiru : bezuslovna draž izaziva bezuslovnu reakciju i time se stvara prilika da se ta reakcija čisto po dodiru poveže, asocira sa neutralnom (uslovnom) draži.

Presudno dejstvo dodira se vidi i u slučajevima kada su bezuslovne draži averzivne. Na primer, kada se kao bezuslovna draž koristi rastvor neke kiseline, uslovna reakcija se takodje sastoji u salivaciji, ovog puta obilnoj i retkoj salivaciji. Davanje kiseline u paru sa uslovnom draži pojačava uslovno lučenje kiseline; izostavljanje kiseline dovodi do

slabljenja uslovne reakcije salivacije. Sličnu situaciju imamo kada se neprijatan električiy šok primenjuje na šapu životinje. Većina zapadnih psihologa, bi u ovom slučaju govorila o kažnjavanju ili averzivnom učenju, dok Pavlov govori o potkrepljenju: davanjekiseline pojačava uslovnu vezu, a mehanizam učenja je asocijacija po dodiru.

Za veliki broj zapadnih psihologa "potkrepljenje" je usko povezano sa pojmom nagrade, sa nečim pozitivnim, nekim "zadovoljavajućim stanjem stvari". Kod Pavlova imamo direktnu suprotnost tom shvatanju: davanje averzivne draži je u Pavlovljevoj terminologiji i teoriji takodje potkrepljenje. Mogli bismo na toj osnovi da razlikujemo jedno pretežno zapadno i jedno "istočno" značenje termina i pojma potkrepljenja. Ta dva značenja se samo delimično poklapaju, kao što ćemo videti, a delimično su i suprotna, kao što smo upravo videli.

Izvesni zapadni autori pokušavaju da ovu pojmovnu terminološku zbrku izbegnu na taj način što pojmu potkrepljenja daju strogo operacionalno znaženje: potkrepljenje je sve ono što sledi neku reakciju i pojačava je. To može biti neka pozitivna draž, poznavanje rezultata, ali i negativna draž. Nezgoda je u tome, što, na primer, jedna ista draž, kiselina u ustima, u situaciji klasičnog uslovljavanja pojačava uslovnu reakciju, a u situaciji instrumentalnog, operantnog učenja dovbdi do eliminisanja reakcije. Otuda, jedna ista draž bi u klasičnom uslovljavanju bila potkrepljenje, a u situaciji instrumentalnog učenja kazna (suprotnost potkrepljenju).

Anohinov "akceptor radnji" Prethodno rečenom moram da dodam jednu delimičnu

ogradu. Još od tridesetih godina veliki sovjetski fiziolog Anohin razvio je učenje o "akceptoru radnji", kojim je anticipirao kibernetski pricip povratne informacije. Njegovo učenje je bila osnova za razvijanje savremenih teorijaofunkcionalnim sistemima u fiziologiji i psihologiji. Na osnovu nešto složenijih opita no što su Pavlovljevi, Anohin je "osetio" da mora da postulira jedan nervni (i psihološki) "aparat" koji procenjuje posledice izvršenih radnji; i ukoliko su te posledice pozitivne on ih usvaja, a ako su negativne, on ih odbacuje. On nije konkretnije odredio taj nervni aparat, a nazvao ga je "akceptor radnji" (na ruskom: akceptor dejstvii). Očigledno je da je ovaj Anohinov princip aktivnosti srodan Torndajkovom zakonu efekta. Šta više, on se može tumačiti i kognitivistički, pošto efekti ne utvrdjuju automatski upravo

izvršene radnje, već deo nervnog sistema pocenjuje efekte pojedinih rađnji i na osnovu tih posledica ih usvaja ili odbacuje. No, Anohin, kao fiziolog, nije upotrebljavao kognitivni jezik, nije razvijao kognitivnu teoriju ponašanja, već je tu kognitivnu funkciju pripisao jednom hipotetičnom nervnom aparatu. Ovim sam hteo da pokažem da sovjetskim fiziolozima i psiholozima nije potpuno stran jedan oblik zakona efekta, a pogotovu nije danas kada je Anohinovo učenje vrlo uticajno.

Torndajkovg doktorska disertacija "Životinjska inteligencija: jedna eksperimentaina studija asocijativnih procesa" izažla je 1898. godine. Četiri godine pre toga Lojd Morgan (1894.g.) je proklamovao svoj Kanon štednje, koji je predstavljao bunt protiv anegdotskog opisivanja i objašnjavanja životinjskog ponašanja ljudskim sposobnostima i osečanjima (antropomorfizam). Kanon je zah- tevao da se ponašanje životinja objašnjava najprostijim, najjednostavnijim mogućim pojmovima (podvlačim: najjednostavnijim mogućim). Intelektualni "podvizi" pojedinih životinja anegdotski opisivani mogli su biti rezultat dugotrajnog prethodnog iskustva. Torndajk je hteo (kao i neki drugi istraživači tog vremena) da eksperimentalno ispita proces rešavanja jednog novog problema kod nekoliko životinjskih vrsta. Dobro su nam poznati njegova eksperimentalna situacija i rezultati do kojih je došao. Klasični zakoni asociranja - dodir, učestalost i svežina - nisu bili dovoljni da objasne ponašanje njegovih životinja. Neodoljivo su se nametale dve činjenice:

— tačna reakcija se učila sporo: broj grešaka je postepeno opadao; ta postupnost je nespojiva sa učeščem inteligencije;

— ona reakcija koja je dovodila do pozitivnog efekta, do nagrade, bila je na kraju učvršćena, a sve radnje koje nisu vodile do pozitivnog efekta bile su na kraju eliminisane,Iz tih činjenica Torndajk je došao do svog

čuvenog zakona efekta, kome je pripisao automatsko delovanje. Torndajk je bio svestan da nagrada i kazna mogu da imaju i informativno dejstvo, ali je smatrao da pored tog načina delovanja, oni deluju i automatski, ne samo u učenju životinja, več i u učenju ljudi.

Kasniji istraživači potvrdili su Torndajkovo iskustvo: nagrade i kazne su najmoćnije sredstvo modifikovanja životinjskog ponašanja u psihološkim laboratorijama. Kadnje se uče zavisno od svojih posledica. Nije li ovde u pitanju fundamentalni i najznačajniji zakon ponašanja i učenja živih organizama?

Zar nam opšte ljudsko iskustvo ne potvrdjuje tu hipotezu? Nisu li različiti oblici nagrada i kazni od pamtiveka biii presudni činioci vaspitanja

deteta, omladinaca, Citavih društvenih grupa? Dalje, nije li fundamentalna istina da čovek skoro uvek ima u vidu posledice radnji koje vrši ? Nije li utilitarističko i hedonističko filozofsko shvatanje u skladu sa laboratorijskim nalazima psihologa: ne teži li svaki organizam prijatnim, korisnim posledicama? Zar se u svetlu tako brojnih, raznovrsnih ali i saglasnih podataka može sumnjali da je zakon efckva jcdan od osnovnih principa ponašanja i učenja? isto sa može reći i za princip potkrepljenja, koji je u kasnijem razvoju psihologije zamenio zakon efekta.

Ali... Da li je zakon efekta zakon učenja ili zakon motivacije i delatnosti ? Torndajk i mnogi drugi psiholozi izučavali su učenje: zar se pred njihovim očima nije učila reakcija koja je dovodila do nagrade? Tu se, medjutim, počinje da uvlači greška na koju je jasno ukazao Estes: brkanje zakona delatnosti sa zakonima učenja. Promene u ponašanju psiholozi pripisuju promcnama u učenju ili čak odgovarajućim promenama u ncrvnom sistcmu. Ako je u ponašanju stvorena ncka veza, na primer, iko se životinja u odredjcnoj situaciji ponaša na odrcdjcni način, pretpostavlja se da je i u nervnom sistcmu stvorcna odgovarajuća veza. Ako je ponašanje inhibirano, rretpostavlja se i spccifični inhibitorni proces u nervnom sistemu (Pavlov). To ne mora tako da bude. Povezanost u ponašanju može biti rezultat niza činilaca - na primer, odredjene motivacije i kognicije. Ponašanje je složeno determinisano i ono što se u ponašanju manifestuje ne može se direktno pripisati učenju.

Naglašavanje i prenaglašavanje zakona efekta i principa potkrepljenja kao zakona učenja, došlo je po mom uverenju dclom i zato što su se psiholozi učenja bavili životinjskim ponašanjem i učenjem. Čoveku u laboratoriji se može reći da izvrši odredjeni zadatak; čak se i detetu može rcći za šta je nagradjeno, a za šta kažnjeno; jedini način "komuniciranja" sa životinjama je davanje nagrade i kazne. Usled toga je, čini mi se, princip potkrepljenja prcnaglašavan. Čim su psiholozi u novije vreme (od šezdesetih godina) počeli da se pretcžno interesuju za ljudsko učenje i pamćenje, prfncip potkrepljenja je za mnoge izgubio svoje centralno mesto u psihologiji učenja i počeo je da se tretira kao problem motivađje i da se "seli" i u psihologiju motivacije.

Formulacije empirijskog zakona efekta

Psiholozi su pokušali da formulišu zakon efckta tako da izbegnu svaku teorijsku implikaciju, tj. da formulišu empirijski zakon efekta. Samo tako formulisan

zakon mogao bi da bude opšti zakon učenja. Takvu tendenciju pronalačenja jedne empirijske, objektivne formulacije zakona efekta pokazivao je i sam Torndajk.

Torndajkova formulacija Formulacija iz 1989.g. ("Inteligencija životinja"): Od

nekoliko odgovora koji se u jednoj situaciji vrše (daju) čvršće se povezuju za situaciju oni koji su praćeni zadovoljenjem (satisfaction) životinje, a oni koji su praćeni neugodnoćšu (discomfort) bivaju slabiji".

U ovoj definiciji ističem dve stvari. Prvo, uočite kako se ovde verovatno po prvi put jasno formuliše moderni asocijacionizam: odgovori se povezuju sa situacijama. (Torndajkovo učcnje se obično naziva konekcionizam, od reči "conec- tion" = veza). Nema principijclnih razloga da se to stanovište razlikuje od asocijacionizma). Drugo, uočite termine satisfaction (zadovoljenje) i discomfort (neprijatnost, neugodnost). To je prvobitno shvatanje "efekta". "Posledice" su nešto pozitivno ili negativno, u ovoj formulaciji čak i nešto zadovoljavajuće, prijatno ili neprijatno. To Torndajkovo učenje biloje nazvano hedonizmom prošlosti. Uhedonis- tičkoj teoriji Ijudskog ponašanja čovek je podstiaTn očekivanim zadovoljstvima; po Torndajkovom shvatanju, zadovoljstvo (tačnije zadovoljenje) učvršćuje prethodno izvršene radnje. Dok je u prvom slučaju zadovoljstvo okrenuto budućnosti, u drugom ono je okrenuto prošlosti.

No, ni sam Torndajk se, izgleda, nije osećao lagodno zbog subjektivisitčkih prizvuka termina "zadovoljenje" i "neugodnost". Uostalom on je pripadao grupi mladjih naučnika koji su htcli da eliminišu proizvoljna čovekolika tumačenja životinjske inteligencije. Otuda je 1911. g. on izbacio termine zadovoljenje (satisfaction) i neugodnost (discomfort) i zamenio ih kovanicama "zadovoljavajuće stanje stvari" (satisfying state of affairs) i "nezadovoljavajuće stanje stvari" (discomforting, annoying state of affairs), a zatim je ove definisao na objektivan, danas bismo rekli operacionalan način, tj, na osnovu vidljivog ponašanja:

Zadovoljavajuče stanje stvari je "ono u odnosu na koje životinja ne čini ništa da izbegne, a često dela (doing such things) 'tako da ih postigne ili održi".

Nezađovoljavajuće stanje stvari je ono koje "zivotinja obićno izbegava i aapušta".

MekGokova formulacija Navešću još jednu poznatu formulaciju

empirijskogzakona efekta - MekGokovu odredbu

(iz njegove nekad čuvene "Psihologije ljudskog učenja", 1942.g., str. 574). U stvari, MekGok je dao tri formulacije. Prve dve formulacije su empirijske, dok treća nije sasvim emirijska, ali sadrži u sebi osnovno uverenje večine onih koji »upotrebljavaju i vole termin potkrepljenje, posebno, uverenje teoretičara potkrepljenja.

I FORMULACIJA:"Akti bivaju učvršćeni ili eliminisani kao

funkcija svojih efekata". Efekat je "ono što se dešava kao posledica jednog akta, obično ono što se dešava nekoliko sekundi posle akta".

Po nekim psiholozima učenja, naročito po teoretičarima potkrepljenja, ovakav empirijski zakon efekta trebalo bi da bude opšti zakon učenja. Da li on zaista to može da bude? Po mom mišljenju ne. Bar dva oblika učenja se ne mogu podvesti pod ovaj zakon: klasično uslovljavanje, posebno B tipa (emocionalno, autonomno uslovljavanje) i verbalno učenje. Ovaj argument razviću potpunije kada budem komentarisao empirijski princip potkrcpljenja.

Definiciji "efekta" se mogu staviti dve primedbe. Prvo, vremensko ograničenje od nekoliko sekundi ne važi uvek, naročito ne kod ljudi, Na primer, rezultati jedne aktivnosti mogu se saznati i posle mnogo dužeg vremena no što je par sekundi, a da to poznavanje rezultata (to je efekat odredjene vrste) bude od uticaja na učenje. Istina, i sam MekGok stavlja izvesno ograničenje toj tezi, tvrdcći da je to "obično" tako.

II FORMULACIJA"Akti koji su praćeni stanjem stvari koje

životinja izbegava i često pokušava đa ga održi ili postigne izdvajaju i fiksiraju, dok su akti koji su praćeni stanjem stvari koje individua izbegava ili pokušava da izmeni - eliminišu".

Ova još uvek emipirijska (opcracionalna) formulacga jeidentična sa kasnijom 7 rnadjkovom odredbom zakona efekta. Stanje stvari koje životinja ne izbegava i ćesto pokušava da ga održi i postigne je Torndajkovo "zadovoljavajuće stanje stvari".

III FORMULACIJA"Ukoliko su drugi uslovi jednaki, akti koji

dovode do posledica koje zadovol- jav3ju postoječe motivaciono stanje bivaju izabrani i pojačani, dok oni akti koji (Se'.ođe do posledica koje ne

zadovoljavaju postojeće motivaciono stanje bivaju inisani".

Ova formulacija je manje neutralna (empirijska), pošto se povoljna posledica p>ezuje sa zadovoljenjem motiva. Prva

Torndajkova formulacija (sa "zadovoljenjem", Btefaction) imala je taj smisao. Uticajna Halova teorija jeovo značenjezakona efekta »ela u pojam

potkrepljenja, a ovo tumačila kao redukciju nagona (poŠto se Hal bihejviorista, plašio čak i izraza

"zadovoljenje" motivacionog stanja, zato što bi ono da ima prizvuk subjektivnosti). Po mom sudu, potkrepljenje u instrumental- -icnju bi trebalo da ima ovakvo značenje, tj. trebalo bi da bude povezano sa

pojmom motiva i zadovoljenja motiva. Preterano operacionalizovane definic t potkrepljenja dovode do suvišc uopštenog i praznog pojma.

Empirijski princip potkrepljenja

Dvađesetih godina američki psiholozi učenja upoznali su Pavlovljevo učer.;e i usvojili mnoge njegove pojmove i istraživačke postupke. Izmedju ostalih usvojili s_ i pojam potkrepljenja, ali su ga u izvesnoj meri i promenili. Pavlovljev pojarr potkrepljenja se na američkom tlu spojio sa Torndajkovom tradicijom zakona efeku. te je uskoro dobio novo značenje, pretežno ono koje je sadržano u trećoj MekGokov c formulaciji zakona efekta.

Kako su se javljali sve brojniji i raznovrsniji pokušaji da se fenomer. potkrepljenja teorijski objasni, tako je jačaia i tendencija da se fomuliše empirijski princip potkrepljenja, oko koga se teoretičari ne bi sporili i koji bi mogao da bude opšti zakon učenja.

Većina empirijskih odredbi principa potkrepljenja slična je sledećoj formulaciji: potkrepljenje je ono što sledi jedno i>onašanje i dovodi do njegovog jačanja. U drugoj varijanti definicije se ne govori o jačanju, već da je potkrepljenje ono zbivanje koje dovodi do povećane verovatnoče jednog ponašanja. Smatram da je prva formulacija bolja, pošto je povećana verovatnoča samo jedan od indikatora jačanja. Jačanje se može manifestovati i kao veča amplituda reakcije, veća brzina radnje, skraćeno vreme latencije itd.

Ovakvu jednu fomulaciju daju brojni psiholozi, različitih teorijskih orijentacija, ali je ona u prvom redu karakteristična za skinerovce, koji od

ovakve odredbe obično ne žele da idu dalje, tj. ne žele da se upuštaju u njena fumačenja.

Kod klasičnog uslovljavanja bezuslovna draž je supstitut potkrepljivača (nagrade), a uslovna reakcija supstitu "tačne reakcije". U klasičnom Pavlovljevom opitu sa hranjenjem i salivacijom nikakvo spoljašnje zbivanje, nikakva spoljašnja draž ne prati "tačnu reakciju" (uslovnu reakciju, odn. u prvim pokušajima - bezuslovnu reakciju). Otuda bi se moglo reči da je potpuno neumesno primenjivati zakon efektai princip potkrepljenja na klasično uslovljavanje. Medjutim, potkrepljenje se može sastojati u unutrašnjem procesu zadovoljenja gladi (Hal: redukcija nagona). To zbivanje prati uslovnu (u počctku bezuslovnu reakciju) salivacije. Otuda bi se princip potkrepljenja i zakon efekta mogli i ovde primcniti. Upravo zato je u partiji o klasičnom uslovljavanju rečeno da A tip uslovljavanja, nije čist i da se komponenta instrumentalnog učenja (odn. dejstvo principa potkrepljcnja) ne može isključiti. Medjutim, u Pavlovljevom 11 tipu usiovljavunja, odn. kod uslovljavanja autonomnih i emocionalnih reakcija, nema tog naknadnog potkrepljujućeg zbivanja. Otuda se princip potkrepljenja nc može primeniti na ovaj oblik učenja.

Kod verbalnog mehaničkog učenja teoretičari potkrcpljenja su pokušali da iznadju različite oblike potkrepljenja. U nekim metodama učenja (metoda anticipacije i metoda parova) ispitanik se stalno obaveštava o tačnosti reprodukcije, a to poznavanje rezultata se može smatrati kao oblik potkrcpljenja. Čak i kada ispitanika ne obaveštavaju o tačnosti rezullala, on zna ili naslućuje ispravnost svog odgovora - i to je jedan izvor potkrepljenja. Tornclajk je postavio tezu o samopotkrepljenju u

obliku "konfirmatorne" (potvrdjujuče) reakcije, u vidu onog neizgovorenog ili u sebi izgovorenog "O kej" kojim ispitanik samog sebe nagradjuje.

U literaturi seoibično navodi složno Estesovo ispitivanje iz 1969.g. u kome je on uspeo da razdvoji znanje rezultata od potkrepljenja i u kome se potkrepljenje nije pokazalo kao nužno za učenje. No, mislim da je za to dovoljna i jedna veoma prosta demonstracija.

Zamislite da ispitanicima pročitamo samo jednu seriju od 15 reči. Posle tog jednog jedinog čitanja zahtevamo tačnu reprodukciju. Ispitanicima ne saopštavamo da li je njihova reprođukcija tačna ili nije, mada to za argument nije od značaja. Bez sumnje, ispitanici će izvestan broj reči tačno reprodukovati. Oni su ih naučili. Kada su mogli da budu potkrepljeni? Potkrepljenje je zbivanje koje prati jednu reakciju i jača je. Taj princip se ne može primeniti na ovu situaciju učenja.

Četiri različita značenja Prethodna diskusija ukazalajenamogućuraznovršnost "potkrepljenja": jedna značenja pojma potkrepljenja. Da bismo mogli preciz- semantička analiza n0 da

mislimo i govorimo, potrebno je razlučiti četiriznačenja "potkrepljenja".

(1) l’otkrepljenje i potkrepljivač. Pre svega, treba razlikovati potkrepljivače od potkrepljenja. Potkrepljivač je onaj objekt ili zbivanje koje vrši potkrepljenje.Hrana, voda, prestanak šoka su potkrepljivači. Često ili čak najčešće, pojam potkrepljivača je idcntičan sa pojmom nagrade. Ovo razlikovanje je već ustaljeno. (Potkrepljivač se na engleskom kaže: rcinforcer).

Nezgoda sa ovim terminom u našem jeziku je to što "potkrepljivač" može biti i lice koje daje hranu, vodu i td. No, u psihologij i učcnja ovaj poslednji pojam uglavnom nije nužan, tako da se "potkrepijivač" može rezervisati za objekte i zbivanja koja vrše potkrepljenje.

(2) Potkrepljivanje. Pod potkrepljenjem se ponekad podrazumeva davaiye potkrepljivača, tj. ima se u vidu eksperimentatorov postupak davanja vode, hrane itd. To proceduralno značcnje se zgodno može nazvati potkrepljivanjem - i tu naš jezik ima prednosti nad engleskim.

Pavlovljev pojam potkrepijenja može imati ovo značenje: potkrepljenje je davanje bezuslovne draži u paru sa uslovnom.

Ovo značenje se obično ne eksplicira u psihologiji učenja. Ono i nije neko sasvim izdvojeno značenje. Čak i kada se misli na davanje potkrepljivača od strane eksperimentatora, podrazumeva se da će to dovesti do jačanja reakcije (što je sledeće značenje pojma potkrepljenja). Medjutim, u mnogim rečenicama (tvrdjenjima), potkrepljenje najneposrednije znači potkrepljivanje - davanje potkrepljivača, koji će zatim ojačati odredjeno ponašanje.

(3) Ovo treče značenje je najčešće značenje termina: potkrepjenje je jačanje potkrepljivanog ponašanja (= ponaSanja paćenog potkrepljivačem). Da rezimiramo poslednja dva značenja: kad zapadni psiholog govori o poikepljenju, on može da misli ili na postupak davanja potkcepljivača ili na efekat tog postupka, na jačanje potkrepljivanog ponašanja. Ova dva aspekta nisu potpuno izdvojiva, ali naglasak može biti na jednom od njih.

Ovo treće značenje potkepljenja sadržano je u operacionalnim definicijama potkrepljenja. Tačnije rečeno, u operacionalnim definicijama se povezuju drugo i treće navedeno značenje - jačanje odrcdjenog ponašanja dolaži usled đavanja potkrepljivaCa.

(4) Ponekad se pod polkrepljenjem podrazumeva unutrašnji proces koji dovodi do jačanja odredjenog ponašanja. To je slučaj sa nekim teorijama potkrepljenja, na primer, u Halovoj teoriji potkrepljenja se sastoji u redukciji nagona.

Značaj izdvajanja ovog značenja ilustrovaću jednim primerom (o kome je već bilo reči). Kod klasičnog uslovljavanja A tipa, nikakav potkrepljivač ne sledi "tačnu" (uslovnu) reakciju salivacije, ali tu reakciju slcđi potkrepljenje u ovom smislu, u smislu unutražnjeg procesa smanjenja (redukcije) gladi. Upravo taj unutrašnji proces dovodi do jačanja uslovne reakcije, te se teorija potkrepljenja može proširiti i na ovaj oblik uslovljavanja. Ovakve analize pokazuju nam zašto je korisno (čak i nužno) razlikovanje nabrojanih značenja i aspekata pojma potkrepljenja.

Pojam potkrepljenja i neki srodni pojmovi

(1) Pozitivno i negativno potkrepljenje. Izraz "negativno potkrepljenje" može nekom izgledati apsurdan, pošto u sebi spaja negativnost i potkrepljenje. Iako je "negativno potkrepljenje" nezgodna kovanica, ona ima sasvim precizno operacionalno značenje. Davanje averzivnih, draži naziva se kažnjavanjem, a prekidanje tih draži je

negativno potkepljenje. Učenjereakcije bežanja i izbegavanja zasnovano je na takvom potkrepljenju. Kao što znamo, u ovim oblicima učenja organizam uči da izvrši neku radnju koja dovodi do prekida negativne draži.

Ovakav način upotrebe termina vćzan je za instrumentalno učenje i Torndaj- kovu i Halovu tradiciju u psihologiji učenja. Nasuprot takvoj upotrebi, u kontekstu klasičnog uslovljavanja davanje (a ne prekidanje) averzvne draži (u paru sa uslovnom) naziva se potkrepljenjem. U ova dva oblika učenja "potkrepljenje" kao da nužno ima dva značenja. Averzivni potkrepljivač (šok, kiselina) u situaciji klasičnog uslovljavanja dovodi do jačanja uslovne reakcije. Izgleda da nam, ako želimo precizno da govorimo, ne preostaje drugo do da govorimo o dve vrste potkrepljenja, o dva značenja pojma potkrepljenja - o potkrepljenju u kontekstu instrumentalnog učenja i o potkrepijenju u klasičnom uslovljavanju. Po analogiji sa Pavlovljevim tipom I i II uslovljavanja, mogli bismo da govorimo i o potkrepljenju tipa I (klasično us- lovaljvanje) i tipu II (instrumentalnom uslovljavanje).

Da ponovimo, neizbežne razlike u značenju pojma potkrepljenja dolaze otuda što su klasično i instrumentalno učenje operacionalno različiti oblici učenja (a verovatno i principijeino različiti oblici učcnja). Otuda je teško ili nemoguće naći jedno zajedničko operacionalno značenje pojma potkrepljenja u dve operacionalno različite situacije učenja. No, kao što znamo, na teorijskom nivou teoretičari potkrepljenja su pokušali da i klasično uslovljavanje objasne na osnovu teorijskog pojma potkrepljenja (npr., Hal na osnovu redukcije nagona).

(2) Negativno potkrepljenje i kazna. Razlika izmedju ovih pojmova opisana je pod tačkom (1). Kazna je davanje averzivne draži, negativno potkrepljenje prekid averzivne draži. Kod kažnjavanja averzvna draž se daje kada se pojavi neko neželjeno ponašanje; posledica je eliminisanje ili inhibiranje tog nepoželjnog ponašanja. Kod negativnog potkrepljenja averzivna draž se prekida kada se izvrši neka poželjna reakcija; posledica je učvršćivanje požcljnog ponašanja. "Poželjno" i "nepoželjno"ovde prvenstveno znači poželjno i nepoželjno za eksperimentatora; ponašanje koje je on namerio da pojača i učvrsti je počeljno, i obrnuto, ponašanje koje je on namerio da eliminiše je nepoželjno. Ali, u svakodnevnom životu ovi termini imaju šire značenje i odnose se na nagradjivanje i kažnjavanje društveno i moralno poželjnog i nepoželjnog ponašanja.

(3) Potkrepljenje i nagrada. Ovde, zapravo, treba da govorimo o odnosu pojmova potkrepljivač i nagrada. - O nagradi govorimo kad: a) postoji neki motiv ili želja i b) kada neki objekat, radnja, situaeija mogu da zadovolje taj motiv ili želju. Takvo zadovoljenje motiva je slično ili identično sa Halovom tedukcijom nagona. Treća MekGokova definicija zakona efekta pretpostavlja takav jedan pojam nagrade. Drugim rečima, kod nekih autora pozitivni, apetitivni potkrepljivač je identičan sa pojmom nagrade. Moje lično uverenje je da je pojam potkrepljenja od koristi samo ako ima ovakvo jedno značenje. Medjutim većina psihologa učenja, "vazana" za pojam potkrepljenja, i želeći da ga formuliše kao opšti zakon učenja, pokušavaia je da da operacionalnu deflniciju tog pojma, nevezanu za različite moguće teorijske interpretacije. Sve to dobro znamo. Tako je potkrepljivač postao sve ono što dovodi do jačanja ponašanja koje s'ledi. Takav empirijski pojam potkrepljivača je širi od pojma nagrade. Zbivanja koja slede jednu radnju i koja dovode do njenog jačanja mogu biti različita. To može biti nagrada, u već definisanom smislu, ali i potvrdjivanje očekivan- ja, poznavanje pozitivnih, čak i negativnih rezultata, pa i neka zaverzivna, neprijatna draž, kao što je blagi električni šok, koji je u nekim opitima dovodio do učenja. Pitanje je samo da Ii je potreban jedan takav opšti termin (i pojam), koji obuhvata tako različite stvari kao što su nagrade, kazne, kognicije? Drugim rečina, nije li empirijski pojam potkrepljenja i potkrepljivača toliko uopšten da je prazan, čak i nekoristan. O tome će još biti reči.

U klasičnom uslovljavanju bezuslovna draž, koja bi se mogla nazvati potkreplj ivačem,

obično je snačna biološka draž. Ona može biti apetitivna i averzivna. Kada je averzivna (kiselina u ustima, šok), ne može se porediti sa pojmom nagrade. Ali, može li se to činiti kada je u pilanju apetitivna bezuslovna draž. U preciznom smislu - ne. Nagrada se daje za izvršenu radnju, kao u instrumentalnom učenju, a u klasičnom uslovljavanju bezuslovna draž ne sledi, već izaziva reakciju koja treba da se nauči. I u ovom se očituje operacionalna razlika izmedju klasičnog i instrumentalnog učenja. Dok se u instrumentalnom učenju potkrepljivač i nagrada, bar kod nekih autora, poklapaju (a po mom ličnom uverenju trebalo bi da je to uvek tako), dotle je kod klasičnog uslovljvavanja neumesno govoriti o nagradama u pravom smislu.

(4) Potkrepljenje i poznavanje rezultata. Pristalice modernih kibernetskih teorija i "teorija prerade informacija" suprotstavljaju pojam fldbeka i povratnih iformacija pojmu potkrepljenja, smatrajući da su prvo navedeni pojmovi značajniji za učenje no potkrepljenje. Medjutim, veliki broj psihologa koji koristi pojam potkrepljenja definiše ga tako široko da je poznavanje rezultata (dakle vrsta fidbeka, povratne informacije) sadržano u njemu. Na osnovu izjednačavanja potkrepljenja i poznavanja rezultata Skiner je prvi predložio programiranu nastavu (programirane udžbenike i mašine za učenje). Posetivši razred koji je njegova ćerčica pohadjala i posmatrajući oglednu nastavu, Skiner je uočio koliko je ona manje uspšna od njegovog postupka podučavanja golubova i pacova u laboratoriji. Osnovna prednost ajegovog postupka je bila u tome Što je on opitniin životinjama davao potkrepljenje neposredno po izvršenju radnje, i to po metodu aproksimacije (oblikovanja). Skiner

.je pokušao da zamisli analognu nastavu i za učenike. Potkrepljenje u vidu nagradehranom ili vodom bilo je zamenjeno poznavanjem rezultata, posebnim vidom potkrepljenja, po Skineru. Analogija sa Skinerovom laboratorijom zahtevala je i neku varijaciju metode aproskimacije. Zato se u programiranim udžbenicima izlaže mali deo gradiva, jedno po jcdno pitanje, uženik aktivno odgovara i odmah saznaje da li je njegov odgovor tačan (tj. odmah biva potkrepljen poznavanjem rezultata).

Takvo izjednačavanje potkrepljenja i poznavanje rezultata je suviše grubo. Potrebna je dctaljnija analiza dva pojma, da bi se videlo da li su oni identični ili da li se jedan (poznavanje rezultata) može podvesti pod drugi (potkrepljenje).

Tri aspekta poznavanja Da bismo gornji problcm bolje postavili i evnetualno rezultatarazrešili, treba, pre svega, da razlikujemo tri aspektapoznavanja rezultata: informacioni, podsticajni i even-

tualno potkrepljujuće dejstvo.

a) Informacioni aspekt Poznavanje posledica aktivnosti ima pre svega jednu poznavanja rezultatačisto kognitivnu funkciju: čovek saznaje da li je njegova

radnja uspešna ili nije, u kojoj meri je uspešna, a u idealnom slučaju saznaje po čemu je njcgova radnja bila dobra ili u čemu je bila pogrešna. Što su informacijc konkrctnije i detaljnije one su korisnije. Shvatanje šta je dobro, a šta loše u izvesnoj aktivnosti omogućava nam da se u sledećim pokušajima ispravimo i popravimo. U mnogim oblicima učenja ovo je uslov bez koga se ne može. Takav je slučaj kod sticanja sločenih motornih veština: pravovremena i detaljna informacija instruktora i trenera je jcdan od bitnih uslova napredovanja i sticanja pravilnih radnji. Trener stonotenisera može da ukaže na pogrešnu udaljenost od stola, na nepravilan rad nogu (ukopanost u mestu), na ioše držanje reketa i tela pri udaru, na neobraćanje pažnjc na protivnikov način udaranja lopte, na njegov trenutni položaj itd. - i da zatim pokaže kako pravilno radnje treda izvoditi. Bez blagovremenog informisanja od strane iskusnog trcncra u igri mogu da se uvuku brojni pogrešni pokreti i strategije, koje je kasnije teško ispraviti. Slično se može reči za sve motorne

veštine - sportske, vojne, šofcrskc itd., a slično stoje stvari i sa drugim oblicima učenja, na primer, kod učenja stranih jezika, učcnja školskog gradiva itd.

Ovde je reč o čisto kognitivnogj (saznajnoj) funkciji poznavanja rezultata.Postoji jedna poscbna situacija zbog kojc se potkrepljenje i poznavanje rezultata ne mogu lako izjednačiti. Dok su saznati rezultati pozitivni neka sličnost sa tradicionalnom situacijom potkrepljenja postoji. Pozitivni rezultati su neka vrsta nagrade ža motivisanog čoveka. Ali, i poznavanje negativnih rezultata itekako dovodi do napredovanja u učenju, čak i kad izazove ncpovoljne emocionaine reakcije. Ima li smisla reći da smo nekog potkrepili time što smo mu saopštili nepovoljne vesti? Čisto kognitivno saznanje o greškama je korisno; medjutim, emocionalno i motivaciono to može biti negativno stanje koje je suprotno bar nekim značenjima "potkrepljenja" (onim po kojima je potkrepljenje slično pojmu nagrade). Naravno, može se potkrepljenje definisati kao sve ono šlo dovodi do učenja, te se i poznavanje negativnih rezultata može da podvcde pod pojam potkrepljenja. No, "potkrepljenje" ovde ima čisto kogntivnu funkciju, tj. čisto saznajnim putem modilikiije ponašanje organizma i dovodi do napredovanja.

Napomenuču ovde da se poznavanje rezultata može prirodnije podvesti pod MekGokov zakon efekta, no pod princip potkrepljenja (koji je vremenom zamenio "zakon efekta"). Prema ovom poslednjem, radnje bivaju fiksirane ili eliminisanezavisno od svojih efekata, posledica. O tim posledicama moramo nešto da znamo, bar u jednoj interpretaciji zakona efekta. To znanje o posledicama može biti isto što i poznavanje rezultata. Otuda je zakon efekta po svojoj formulaciji bliži modernim kibernetski inspirisanim psiholozima učenja. Empirijski zakon efekta ne kazuje na koji način efekti dovode do jačanja jedne tendencije ponašanja; to može biti i preko čisto kogntivnih procesa (poznavanja rezultata).

b) Pođsticajno dejstvo Poznavanje rezultata neće dovesti do napredovanja ako poznavanja rezultata nije ispunjen jedan bitan preduslov: da je čovek

motivisan da nešto nauči, da je motivisan da dalje napreduje. Nisu dovoljni samo rezultati, več i reagovanje na saznate rezultate prethodne aktivnosti. Kada je čovek na odgovarajuči način motivisan, obaveštenje o postignutom uspehu može da ima niz motivacionih posledica:

— čovek se oseća zadovoljnim, srećnim;

— stiče poverenje u svoje sposobnosti;

— dobija želju da ponavlja ponašanje koje mu donosi uspeh;

— nekad (i neko) postavlja više ciljcve, stručno rečeno podiže nivo

aspiracije.Prema staroj engleskoj psolovici - ništa ne uspeva kao uspeh. Sva nabrojana dejstva su

motivaciona, podsticajna: Čovek je još više motivisan da nastavi sa vežban- jem i da se usavršava.

Da li se pod potkrepljenjem može podrazumevati i ova povišena motivacija za rad i napredovanje. Motivacija je motivacija, a ne potkrepljenje, reći ćete možda. To je tačno, ali ono veoma prošireno empirijsko značenje potkrepljenja može da obuhvati i povećanu motivaciju kao mehanizam na koji se odredjeno ponašanje jača i usavršava.

Poznavanje negativnih rezultata može da dovede do osećanja frustracije, depresije, osećanja manje vrednosti, pada u mišićnoj aktivaciji i motivaciji za daljirad. To je čista suprotnost gore opisanom "potkrepljenju". U ovom slučaju se može reći da poznavanje negativnih rezultata ne dovodi do potkrepljenja. Ali, šta ćemo reći ako uprkos negativnim emocionalnim i molivacionim posledicama, na

osnovu kog- mtivnih činilaca ipak bude napredovanja u učenju? Morali bismo da kažemo da su saznati negativni rezultati ipak delovali potkrepljujuće. Sa poslednje dve rečenice, koje sadrže suprotna tvrdjenja o dejstvu potkrepljenja, ukazujem još na jedan način na nedovoljnost tako opšteg i ispražnjenog pojma kao što je operacionalni, empirijski pojam potkrepljenja. Kad razdvojimo kognitivnu i motivacionu stranu poznavanja rezultata, daleko uspešnije možemo da opišemo i shvatimo razl ičite opisane okolnosti.

c i Potkrepljujuće dejstvo Postoje okolnosti pod kojima bi se najprirodnije moglo poznavanja rezultata ôvoriti Oу)Ш})Џ}}Џ ЗЏ ШШ ЈС ШМШ đS

uči , da se usavršava i b)dobija obaveštenja o svom uspehu (poznavanje pozitivnih rezuitata). Moglo bi se reći da je postignuti uspeh doveo bar do delimičnog zadovoljenja postoječeg motiva. Potkrepljenje je ovde isto što i nagrada. No, time se ne tvrdi da takvo nagradjivanje direktno, neposredno i automatski dovodi do učvršćivanja izvodjcnog ponašanja. Navodim samo uslove pod kojima se pojam potkrepljenja može adekvatno upotrebiti. Da li potkrepljenje (u ovom slučaju nagrada) deluje na učenje i na koji način, kojim putem, kojim mehanizmom delujc - to je otvoreno pitanje. Možda je podstičuće, motivaciono dejstvo opisano u prelhodnom odefjku jedini način delovanja potkrepljenja |nagrade).jTod- setimo se da su Halovi sledbenici Spens i Maurer dožli đo koneepeije da potkrepljenje deluje insentivno, podsticajno na sledeću delatnost, a ne da utvrđjuje upravo izvršene radnje). Možda, pored tog motivacionog dejstva na sledeću aktivnost, jedino još saznanje šta je tačno, a šta netačno u prethodnoj aktivnosli poiitivno deluje na sledeću aktivnost? Možda je otuda ovaj podnaslov ("potkrepljujuće dejstvo poznavanja rezultata") iscrpljen u prethodna dva podnaslova?

No, predloženi podnaslov ima jedno ozbiljno opravdanje: pod njim smo opisali uslove pod kojima se pojam potkrepljenja u empirijskom smisiu sa pravom može primeniti: postoji motivacija za napredovanjcm i obaveštenje o pozitivnim rezultatima, koje deluje kao nagrada, kao potkrepljivač. Medjutim, postoje situacije kada se saznaju negativni rezultati, kada željeni cilj nije postignut. To je pre situacija frustracije, no potkrepljenja. No, ako se pribegne uopštenom i ispražnjenom empirijskom principu potkrepljenja i taj slučaj negativnih rezultata može se uključiti pod pojam potkrepljenja, pod uslovom da i ti negativni rezultati dovodedo napredovanja. Konačno, sve što dovodi do napredovanja jeste potkrepljenje, potkrepljenje je poznavanje pozitivnih rezultata, poznavanje negativnih rezultata, stanje povećane motivacije, blagi elcktrični šok, ukoliko olakšava učenje, a može se reći da i napad migrene ili žuči predstavljaju potkrcpljcnje, ako na neki čaroban način dovode do napredovanja u učenju.

Praznina pojma "Sve ono što dovodi do jašanja odredjenog ponašanja"potkrepljenja je pomalo korpa za sve. Kakve kortsti imamo od tako

širokog i praznog pojma koji može da obuhvati najrazličiiijc realne procese koji doprinose učenju? Nije li korisnije definisati potkrepljenje konkretnije, na primer, tako da znači otprilike što i nagradjivanje, pa priznati da takav princip ne važi za sve oblike učenja, a da možda i nije zakon učcnja, već zakon motivacije i delatnosti? Ja sam lično skloh takvom konceptualnom rešenju, imajući u vidu sve teškoće s kojima se sreće skinerovski ili operacionalno definisani pojam potkrepljenja.

Kratak rezime Poznavanje rezultata delatnosti je važan činilac učenjau nekim oblicima učenja. Poznavanje rezultata ima dve

značajne funkeije: informativnu (kognitivnu) i motivacionu, podstičuću. Pored toga, ponekad su zadovoljeni uslovi koji dozvoljavaju da se govori o potkrepljenju: čovek je motivisan i dobija informacije o pozitivnim rezultatima, koji ovde imaju smisao nagrade. Otvoreno je pitanjc na koji način takva vrsta nagrade deluje, tj. ima li neko posebno dejstvo, osim informativnog ili podsticajnog (motivacionog). Mcdjutim, ako se koristi empirijski pojam potkrepljenja, njime se može obuhvatiti kako informativno tako i motivaciono dejstvo poznavanja rezultala. Ponavljam, ostaje otvorena mogućnost da pod napred pomcnutim uslovima (motivacija, pozitivni rezultati) deluje i neki drugi mehanizam potkrepljenja (slično kao u Torndajkovoj ili Halovoj zamisli) što je pitanje teorija učenja.Da li je u svetlu napred rečcnog poznavanje rezultata identično sa pojmom potkrepljenja? Ako se koristi neodredjen i preširok empirijski pojam potkrepljenja,poznavanje rezultata je obuhvaćeno tim pojmom, kao jedna podvrsla zbivanja koja dovodi do jačanja odredjenog ponašanja. Ako se, pak, pojam potkrepljenja suzi tako da bude sličan pojmu nagradjivanja, poznavanje rezultata se razlikuje od pojma potkrepljenja. Poznavanje rezultat ima dve specifične funkcije: informativnu i motivacionu. Možda i neku treću - specifičnu potkrepljujuću funkciju?!

Kada su psiholozi shvatili da je najkorisnije da umesto različiti’n interpretaci ja zakona efekta i principa potkrepljenja formulišu empirijski zakon efekta i empirijski princip polkrcpljcnja, i kada su to konačno učinili na način koji nam je več poznat, drugi psiholozi su uočili da su te operacionalne i empirijske definicije zakona efekita i principa potkrepljenja cirkularne. , .

SVO( sa“rZh

aJ. CTPe.lz,P°Sa7i }

1гсш da objasni. Cirkuiarnost sc može ukinuti ako fiipoteza dobije dodatni sadrzaj iz drugih obiasii, a ne iz one koju treba cia objasni. Detaljmje o tome čitalac se može ohavestiti u Uvodu u psihologiju, /ovog pisca/ na stranicama 280 - 282).

U čemu je cirkularnost empirijskog principa potkrepljenja?

Postoje dva tvrđjenja:

(1) Ponašanja toja su pračena potkrepijenjem bivaju pojačana (verovatnija). Ali, u žernu se to potkrepljenje sastoji?

(2) Potkreplienje je ono zbivanje koje prati neko ponašanje i dovpdi do njegovog jačanja (veče verovatnoče).

Ta dva stava su cirkularna. Kaže se da potkrepljenje dovodi do jačanja reakcija,a ono se sa svoje strane definiše kao sve ono što dovodi do jačanja. Ako se potkrepijenje tako definiše, onda prvi stav nužno mora da je tačan.

Šta ovde ncdostaje? Nedostaje nezavisna definicija ili nezavisno znanje oprirodi potkrepljenja, odn. potkrepljivača. Pod "nezavisnim" se ovde mlisli na odredbu koja neče počivati na činjenici jačanja ponašanja, ili bar ne samo na njoj. Ali, ako to moramo da priznamo, onda empirijski princip potkrepljenja, sa kojim smo se toliko mučili na prethodnim stranicama, jednostavno nije dobro formulisan.

Postoji nekoliko načina da se ta cirkularnost eliminiše.

(1) Poi Mil (Meehi,1950.g.) je ozbiljno razmatrao primedbu o cirkuiarnosti i došao je do ideje da se samo trans - situacionim značenjem potkrepljenja (tačnije : potkrepijivača) može prevaziči cirkularnost. Ako za neki potkrepljivač (hranu, vodu , prestanak šoka) utvrdimo da u drugim situacijama, ne u našoj eksperimentalnoj situaciji, dovodi do jačanja ponašanja, možemo da očekujemo da če i u našoj eksperimentainoj situaciji imati isti efckat, tj. da će dovoditi do jačanja ponašanja,

drugim rečima da će potkrepljivati. Dakle, ne zakijučujemo da je jedno žbivanje potkrepijivač zato što je pojačalo ponašanje koje je u pitanju (koje ispitujemo), već to zaključujemo na osnovu sličnog dejstva u drugim situacijama. Drugim rečima, jedan konkretni potkrepljivač odredjcn jc trans - situaciono, dejstvom u drugim situacijama, te otud nema više đrkularnosli.

No, argument nije sasvim zadovoljavajuči, po mom sudu.U gornjem argumen- tu jerečo jednom konkretnom potkrepljivaču, jednoj odredjenoj nagradi. Sa konkfet- n;m potkrepljivačima nikad nije bilo problema. Problem je sa pojmom potkrepijivača • potkrepljenja. U navedenom primeru konkretni potkrepljivač je opet definisan na istj način - svojom sposobnošću da jača ncko (drugo) ponašanje (u nekoj dragoj sttuaciji). Gornjom ilustracijom je utvrdjeno samo to da postoje relativno opMi p tkrepljivač* - mađa potkrepljivač iz jedne situacije ne mora biti potkrepljivač 5 u pcknj drugoj situaciji ili pod nešto izmenjcnim usiovima. Na primer, kiselina u ustima )ć potkrepljivač u klasičnom usiovljavanju.aii nijc u situaciji instrumentalnog učeaja.Dalje, postoji relativnost potki-epijenja (Premak): sposobnost potkrepljenja nije apsolutna; sa promenom motivacije organizma ona se menja. Ali, nezavisno od ovih činjeničkih ograničenja trans - situacionog značenj potkrepljenja, u Milovom ar- gumentu potkrepljivač je definisan svojom sposobnošću da pojačava ponašanje, te cirkularnost nije potpuno izbegnuta. Sada možemo da kažemo da potkrepljenje dovodi do jačanja reakcija, a da se ono samo definiše kao "ono" što dovodi do jačanja reakcija u nizu manje - više različitih situacija. Kriterijum da li je nešto potkrepljivač ili nije ostao je isti: sposobnost jačanja reakcije koju sledi. Ništa principijelno novo nismo saznali o potkrepljivačima. Da li smo onda cirkularnost pojma potkrepljenja i potkrepljivača potpuno ukinuli?

(2) Torndajk je predložio bolje rešenje u svojoj drugoj formulaciji zakona efekta. Akti bivaju fiksirani ako su pračeni "zadovoljavajućim stanjem stvari". Ali, šta je "zadovoljavajuće stanje stvari". Torndajk nije upao u grešku cirkularnosti, pa nije rekao da su to ona stanja koja dovode do "fiksiranja" onih radnji koje slede, u konkretnoj situaciji ili uopšte, već je dao jedan nezavisan kriterijum, nezavisan od činjinice "fiksiranja", jačanja: zadovaljavajuće stanje stvari je "ono u odnosu na koje životinja ne čini ništa da bi ga izbegla, a često dela tako da ga postigne ili održi". Tek ovakvim nezavisnim kritcrijumom se izbegava cirkularnost. Ali, u svetlu ovakv'og kriterijuma standardno ojieracionalno definisanje potkrepijenja i potkrepljivača je nezadovoljavajuće. Natcgnuta opštost i praznoća standardno definisanog empirijskog principa potkrepljenja nije bila slučajna; ona je najuže povezana sa ovom cirkular- nošću.

Primenimo sada dva predložena načina prevazilaženja cirkularnosti na ranije diskutovan problem |>oznavanja negativnih rezuiatata. Kao što smo rekli, ono dovodi do napredovanja u učenju time što čovck zna šta treba da ispravi - i pored toga što moče da dovede do osečanja frustracije i osećanja nesigurnosti. Da li je poznavanje negativnih rezultata potkrepljenje? Primenimo najpre Milov kriterijum. Ako i u drugirti eksperimentalnim situacijama poznavanje negativnih rezultata dovodi do napredovanja u učenju, ono predstavlja potkrepljcnje - jer sve ono što dovodi do napredovanja u učenju jeste potkrepljenje. Prema Torndajkovoj odredbi, medjutim, negativni rezultati nisu nešto u odnosu na šta organizam ne čini ništa da bi ih izbegao, a često dela tako da ih postigne i održi. Tačno je upravo suprotno. Prema tome, poznavanje negativnih rezultata nije pozitivan efekat, nije potkrepljenje. Ne zaboravimo da je i Torndajkova definicija operacionaina, samo je konkretnija i nezavisna od formulacije samog zakona efekta.

(3) Treči način da se izbegne cirkularnost u pojmu potkrepljertja je teorijska interpretacija bitnih osobina potkrepljivača. Na primer, prema Halu, bitna osobina

svih raznovrsnih potkrepljivača je to da smanjuju, redukuju stanje nagona. No, time se prekoračuje čisto operacionalni nivo definisanja. Uoćimo da je Torndajkova odredba, iako operacionalna, u skladu sa navedcnim Halovim teorijskim shvatanjem. Ta podudarnost nije ni malo slučajna. Podsetimo se da je "zadovoljavajuće stanje stvari " proisteklo iz zadovoljenja (satisfaction), očigledno - zadovoljenja nekog motiva. To izvorno shvatanje efe-kta i polkrcpijcnja Torndajk je uspeo da objektivno i operacionalno definiše. Mcdjutim, kasnija operacionalna odredba empirijskog principa potkrepljenja udaljila se od tog izvornog značenja, postala je mnogo opštija i praznija i, po mom sudu, nije sasvim izbegla cirkularnost.

Opisao sam pokušaje da se formuliše empirijski princip potkrepljenja, koji bi mogao da pretenduje na opšte važenje. Medjutim, videli smo i nedostatke tkog pokušaja - prazninu pojma i cirkularnost. Naravno, ne mora svaka operacionalna definicija potkrepljenja patiti od lih nedostataka. Torndajkova druga formulacija (191 l.g) zakona efekta ne podleže tim primedbama. No, nije H moguće naći neka opšta i zajeđnička svojstva svih potkrepljivača? Tada sigurno ne bismo padali u opasnost cirkularnosti i ispraznih tvrdjenja. Upravo takav zadatak su sebi postavili teoretičari učenja, posebno teoretičari potkrepljenja. Sa tim pokušajima pronalaženja opštih svojstava potkrepljivača upoznaćemo se u partiji posvećenoj teorijama učenja. Videćemo da su se sve značajnije teorije "okretale" oko zadovoljenja motiva i zadovoljstva, pod različitim imlenima. Videčemo takodje, da su postojale snažne kritičke primedbe, zasnovane na eksperimentalnim činjenicama, osnovnoj tezi teorija potkrepljenja - tezi da je za učenje potkrepljenje nužno.

Estesova kritika empirijskog Na kraju ovih kritičkih razmatranja o principu principa

potkrepljenja potkrepljenja navešču mišljenje jednog od najznačaj-nijih psihologa učenja, V.Estesa. U članku "Nagrada u

ljudskom učenju" 1971.g. (U knjizi Glazer: The nature of reinforcement) Estes je kratko rezimirao neka savremena empirijska znanja i opšti duh vremena i uputio sledeće 4 značajne kritičke primedbe empirijskom principu potkrepljenja:

(1) Kako Ijudi tako i životinje u vanlaboratorijskim situacijama često vrše radnje koje se kažnjavaju i često propuštaju da izvrše radnje koje se nagradjuju tako da je princip potkrcpljenja kao empirijska generalizacija jednostavno sumnjiv.

(2) Istraživanja ponašanja životinja u prirodnim uslovima od strane etologa,kao i novija eksperimentalna istraživanja inspirisana etološkim nalazima, pokazala su da postoje biološka odredjenja učenja, te i biološka uslovljenost i ograničenost principa potkrepljenja.Postojc biološki uslovi učenja koji su značajniji od principa potkrepljenja.

O takvim biološkim uslovljenostima učenja ja sam govorio više puta. Pod- setimo se nekih podataka. U Garsijinim opitima asociran je ukus hrane sa stomačnom mučninom i posle višečasovnog odlaganja stomačnih tegoba, dok se to osećanje mučnine nije vczalo za vizuelne i akustične draži u situaciji. - U opitima Brelandovih rakuni su učeni da stavljaju novčiče u kasu. Kad su dobili istovremeno dva novčića, oni su počeli da ih trljaju jedan o drugi, tj. da vrše jednu instintkivnu radnju specifičnu za njihovu vrstu, a "zaboravljali" su za polkrepljenje koje mogu da dobiju kad novičiće ubace u kasu. Instinktivna tendencija nadvladala je u ovom slučaju princip potkrepljenja. - U Bolsovim opitima, kao što znamo, pacov ne može da nauči da stoji mirno i uspravno kako bi izbegao električni šok, ne može lako da nauči u istu svrhu da pritiskuje polugu u Skinerovom kavezu, ne ume da izbegne šok time što će potrčati za dužinu sopstvcnog tela itd. Potkrepljenje je u ovim slučajevima bilo nemoćno,

pošto zahtevane radnje nisu biološki odredjenc da budu odbrambene radnje. U opitima Brauna i Dženkinsa 1968. g. (Brown and Jenkins) imamo suprotnu pojavu. Jedan signal u skinerovom kavezu "daje na znanje" da se u magacinu može naći hrana. Signal је jedno osvetljeno dugme pogodno za kljucanje. Iako životinja ne mora da kljuca da t>i došla do hrane, ona spontano kljuca. KJjucanje je specifična urodjenja reakcija solubova vezana za hranjenje i ona se upravlja ka pogodnom objektu (signalu), iakoživotinja za to nc dobija nikakvo poikrepljenje. Šta više, u sledećem opitu Vilijamsovih (Williams and Williams 1969.) životinje su bile kažnjene za kljucanje time što nisu dobijale hranu kadgod bi kljucale dugrne, pa ipak one nisu prestajale da ga kljucaju. Ukratko, kad su u pitanju biološki odredjene (uslovljene) reakcije princip potkrepljenja je nemoćan; odredjenje reakcije se vrše i bez potkrepljenja, a sa druge strane potkrepljenje jc nemoćno da ohlikuje ponašanja koja su hiološki drugačije usmerena. Ovi podaci predstavljaju značajna ograničenja nekad tako uzdizanom principu potkrepljenja.

(3) Nekoliko pedantno iz,vedcnih istraživanja ljudskog verbalnog učenja (Buchvvald, 1%7, Estcs, 1967, 1%9) pokazala su da potkrepljenje nije nužno za verbalno učenje Ijudi. (Umesto opisa tih opita ja sam prcdložio jednostavnu i po mom sudu ubedljivu demonstraciju sa jednim jcdinim izlaganjem serije od 15 reči).

(4) Najveća promcna u shvatanju uloge potkrcpljcnja došla je usled promene opšte teorijske klime. Nekad je čovek shatan kao homeostazički sistem i bilo je prirodno da se obrati pažnja na nagrade i kazne koje utiču na poremećaj i uspos- tavljaпјс homcoslaze. U novije vrcmc čovck se shvuta kao sistem koji preradjuje informacije, te se prerada, magacioniranje i obnavljanjc informacija smatraju kao glavni problemi.

Učenje se uglavnom shvata kao sakupljanje i magacioniranje informacija o zbivanjima koja su se odigrala, o odnosima izmedju tih zbivanja. Jedan deo informacija odnosi se i na odnos izmedju reakcija (R) i njihovih posledica (P), odn. potkrepljenja. Osnovna funkcija nagrada i kazni nije u direktnom menjaju ponažanja, već u tomc da se informacije o njima koriste prilikoni sledećeg odlučivanja o pravcu akcije. Dakle, kao što vidimo, po mišljcnju Estesa, moderni psiholozi tumače dejstvo potkrepljenja upravo onako kako jc to činio Tolman još od tridesetih godina.

Rezime: moguće alternative Na kraju ovog izlaganja dobro će doći formulisanjerazličitih alterjiativnih stanovišta o principu

potkrepljenja. Evo nekoliko najvažnijih altcrnativa.(1) Empirijski princip potkrepljenja je opšti princip učenja. Prethodna izlaganja su

pokazala da postoje velike sumnje u ovu tezu i da se ona u današnje vreme uglavnom ne prihvata.

(2) Princip potkrepljenja može važiti za neke ohlike učenja, ne i za druge. Ovateza je verovatnija i verovatno tačna u oblasti instrumentalnog učenja.

(3) Princip potkrcpljcnja uopšte nije princip učenja, već princip delatnosti.To je stara Tolmanova teza, koja se, kako smo videli iz Estesovog izlaganja, danas prihvata od većine kognitivnih psihologa. Takvo tumačenje može važiti i za oblast instrumentalnog učenja.

Učenje, motiv, namera, Treba istaći nckc značajne odnose izmedju pojmova u potkrepljenje podnaslovu. Pojam potkrepljenja uglavnom zahteva da

je organizam motivisan za neku aktivnost i da njegova aktivnost dovedc do nckih pozitivnih poslcdica (potkrepljivača). U ovoj tezi

možemo da razlikujcmo dva dela: motivaciju i pozitivan efekat. Mogu se postaviti sledeća važna pitanja: da li je za učenje nužan pozitivan efckat (potkrepljivač), ili je pak dovoljno da organizam bude adekvatno motivisan za ncku aktivnost. Ta poslednja teza je srodna sa tezom da je za učenjc nužna namera da se uči, jer namera je jedna vrsta motiva.Naglašavanje i prenaglašavanje polkrepljenja došlo je, po mom suđu, otuda što su psiholozi učenja svoje teorijske principe formulisali prvenstveno u odnosu na ponšanje i učcnje životinja. U ijudskom školskom i verbainom učenju tradicionalno se stavlja u prvi red probJem motivisanosti i namere da se uči. Pojam potkrepljenja je 'uvoz" iz psihologije učenja životinja i u verbalnom učenju ijudise ponaša pomalo kao stranac. To ne značida u nekim drugim oblicima ljudskog učcnja princip potkrepljenja nije od značaja, čak velikog značaja. Ovde samo ističem raziike izmedju isticanja inačaja motivadje i name're i značaja potkrepljenja. Motivacija i namera se odnose samo na jedan uslov koji je nužan i za potkrepljenje. Pitanje je dati je za svako ljudsko ućenje potreban i onaj drugi uslov, naime da jedna rcakcija, jedna reprodukcija t recimo neke rcči) bude praćena zadvoljcnjcm motiva koji je pokrenuo na aktivnost Na ovom mestu nemam nameru da odgovaram na pitanja, već samo da ih jasno postavim.

I natrašnje j)otkrep!jenje Isainopotkiepijenje

Čovek može biti potkrepljen od strane drugih, ali može i sam sebi dodeljivati■ograde. Ova poslednja činjenica se ističe u savremenoj literaturi o samokontroli p> sašanja. Na primer, tek pošto jc naučio odrcdjcn broj stranica ili radio odredjen br.jj časova, student šebi dozvoljava pau/.u za kafu ili cigaretu, ili izlazak van kuće? <xi>a*ak u bioskop itd.

Potkrepljenje može biti ne samo spoljašnje, nego i UNUTRAŠNJE. Može se reći. da kadgod nedostaje neko spoljašnje potkrepljenje, pristalica teorije p: krepljenja postulira neko unutrašnje potkrepljenje. Tako je činio još Torndajk na tku ovog vcka.

Jedna vrsta ponašanja naročito zahteva postuliranje unutrašnjeg rcptjenja. To je moralno ponašanje:

Moralno poniištM je i Čovek sc izlaže neprijatnostima, razlikuje svoj mir, unutrašnjedobre odnoscsa bližnjima, rizikujesvoj položaj, posao,

samopotkreptjenje nekad i slobodu, a za sve to ne dobija nikakvu spoljašnjunagradu, a ponekad čak pokudu - na primer, da je

eaian, da "udara" glavom o zid, da je uobrazio da on može da promeni nepravdu, ■eosi nemir medju druge itd. Da bi sa ovakvom teškoćom raskrstili, oni postuliraju irašnje potkrepljenjeili samopotkrepljenje, kojese sastoji u moralnoj satisfakciji, -»■iinom zadovoljstvu. Čovek jc uradio ono što smatra da treba da uradi, i pored svih egativnih posledica po njega. Kant bi se ovde pozvao na kategorički imperativ, lieoretičar potkrepljenja, pak, smatra da je takvo moralno pnašanje kontrolisano ■oralnim osećanjem zadovoljstva, odn. smatra da ovo poslednje potkrepljuje takvo BC4~aino ponašanje.

Teorija jKitkrepijenja i Šta to zapravo znači? Poslednja rečeniea se može keđonisitčka teorijatumačiti na dva načina, zavisno od tumačenja principapotkrcpljcnja. Ako je ovaj poslednji zakon učenja, psćiio bi da

moralno zadovoljstvo p<itkrcpljuje i učvršćuje moralne načine ponašanja. Prtmn drugom shvatanju princip potkrcpljenja je princip delatnosti: očekivanje pc4.*repljivača

pokreće i usmerava čovekovu aktiv«ost. To bi u vezi sa našimproblemom značilo da se da se čovck dobro, moralno ponaša zato što očekuje ne spoljašnju, već unutrašnju nagradu, unutražnje zadovoljstvo samim sobom, moralnu satisfakciju. Drugim rečima, cilj čak i moralnog ponašanje jeste zadovoljstvo - moralno zadovoljstvo. Tako delimo poklone kako bismo uživali u svojoj dobroti. lzlažemo se opasnosi da bi uživali u svojoj hrabrosti i nesebičnosti. - Prema prvom tumačenju principa potkrepljenja mogli bismo govoriti o hedonizmu prošlosti, prema drugom tumačenju tog principa o HEDONIZMU BUDUĆNOSTI, onom istom hedonizmu o lcome su govorili filozofi hedonisti i utilitaristi, a nešto kasnije i psiholozi hedonisti, po kojima je svaka čovekova aktivnost usmcrena na postizanje neke prijatnosti ili lične koristi.

Jedan moderan psiholog, Aronfrid (Aronfreed), pristalica teorije potkrepljenja i bihejvioristički orijentisan, na sledeći način tumači "dobro delo", na primer davanje nekog poklona: osoba kojoj smo učinili ncšto dobro jesrećna, i uživljavajući se u njeno duševno stanje (empatija) i mi smo zajedno s njom srećni. Na taj način bivamo potrepljeni.

Brojni filozofi, a kasnije i psihoiozi kritikovali su ekstremno hedonističko učenje, po kome je težnja ka zadovoljstvu osnovni i opžti pokretač čcrvekovog ponašanja, "Nuzgred, u vezi sa kaiegoriCkim imperativom KanVa lecimo to da Kaiv\ tve bi nazvao moralnim ono ponašanje koje cilja na unutrašnje zadovoljstvo samim sobom. Moralni čin je onaj na koji nagoni kategorički imperativ, i koji ne donosi nikakvu korist i lično uživanje, dakle koji nije potkrepljen ni spolja ni iznutra, već je irvršen iz osećanja dužnosti.

MekDugai protiv hedonizma U psihologiji je jedan od najžešćih protivnika hedoniz- i teorija potkrepijenia ma (Svo ovdc zi\ači i teorija potkrepljenja kao opšte

teoTije potvašanja) b\o MekDugal. On je isticao da ie Ijudsko ponašanje pvrenstveno pokrenuto izvresnim instinktivnim tendencijama (koje je on na poseban način tumačio, a kasnije izbacio i sam naziv instinkt i zamenio ga engleskim terminom "propensity"). Altruističko ponašanje je posebno motivisano tzv. roditeljskim instinktom i emocijom nežnosti. Instinkt je dobio svoje ime po tome što se najjače manifestuje kod roditelja u odnosu na svoju decu, i posebno kod majke. Sastoji se u tendenciji da se pomogne, zaštiti, učini nešto dobro slabom, be- spomoćnom, ojadjenom, nesrečnom biću. Ta tendencija prožeta je osećanjem nežnosti, koja je prema MckDugalu čvorna cmocija prvog sentimenta Ijubavi. Ova tendecija leži duboko u Ijudskoj prirodi, isto kao tendencija da se u strahu beži ili bori. Ta tendencija ne cilja na ličnu sreču i zadovoljstvo, ona se pojavljuje kao imperativ. Ako se čovek ovom ne povinuje oseča se neprijatno ili čak sramno. Da ponovim, takvi motivi (instintki) pokreću čoveka, a ne očekivanje ličnog samozadovoljstva,

Ovo MekDuâlovo shvatan\e, za ko\e, moram priznati, imam dosta simpati\a (na čisto "intuitivnoj osnovi") trcba u izvesnoj meri korigovati. Ne može se poricati da čovek de\a, nekad viie, nekad manje, i najzad kako ko, iz hedonističkih razioga. Naša epoha zapadne civilizacije, sa svc kraćim radnim vremenom i sve lakšim zadovoljenjem osnovnih organskih potreba, postaje sve više hcdonistička: umetnost, sportska takmičenja, televizija, zabavna muzika, golišave lepotice - sve to doprinosi povećanju ukupne sume zadovoljslva današnjem zapadnom čovcku. To se ne može prevideti Oblici potkrepljenja savremenog ponašanja su zaista brojni, raznovrsni i rafinirani. Ono što bi se takvom potpunom hedoniz.mu moglo zameriti je da težnja ka

ladovoljstvu nije jedini i uvek najznaćajniji motiv čovekovog ponaSanja. MekDugalje ukazao na jćdan deo isline.

Studije altruističk<nj Posle brojnih studija o ljudskoj agreSiji, od pre ponašanja

dvadesetak godina započete su studije i razmiSljanja o

altruis-tičkom ponašanju Ijudi. U tim studijama se govori o različitim varijablama koje dovode do takvog ponaSanja, o oblicima potkrepljenja altruističkog ponašanja. Buduči pod dominacijom operacionalizma i objektivizma, sa daljim nepoštovanjem instrospekcijc, u takvim studijama se(bar do skora) malo govorilo o spcđfičnim altruističkim motivima. Treba razlikovati altruis- tičko ponašanje od altruističkih motiva. Ono prvo može biti naučeno, može biti motivisano ličnom korišču ili bar očekivanjem poštovanja' i divljenja zbog takvog ponaSanja. Altruistički motiv ili motivi bili bi usmercni, po svojoj prirodi, na dobrobit drugih. upravo onako kao Sto jc MckDugal govorio.

Jedan nesavladivi "čvor" Teorijski sukob hedonista i njihovih protivnika nijelako ra/.rcJiv. Čvorno teškoća je, čini mi se ova: svaki motiv kada je

zadovoljen dovodi do prijatnog stanja zadovoljstva: čak i moralni čin vodi rafiniranom stanju тога!поц zadovoljstva. Da li je čovek na dobro delo pokrenut motivom (nesebičnim motiv(Hn) ili računa i na zadovoljstvo usled dobrog dela? Pošto su motiv i prateće zadovoljstvo tako nerazdvojno povezani, kako odlučiti šta je pravi pokrctač moralnc i druge altruistične delatnosti? Naravno, praktičar može biti zadovljan činjcnicom da ima motiva koji pokrcču Ijude da učine neko opčte dobro. Ali teoretičar se time ne može zadovoljiti; on želi da precizno zna prirodu one đelatnosti koju nazivamo nesebičnom ili moralnom.

Lični stavovi pisca Kako razrcšiti postavljcni problem? Objektivnomeksperimcntacijom i istraživanjem to još nije

pokušano, a i jo< ne sagkdavam kako bi sc tp moglo učiniti. Prema instrospekciji, u ovakvim složcnim i tananim probtcmima, još uvek ne postoji poverenje. Čovek ipak ima potrebu da za sebc, lično, ue naučno, dodje do nekog preliminarnog suda, neke hipoteze, ili tačnije rečcno uverenja. Može se početi sa nekom vrstom misaone eksperimentacije. Na primcr, može li se nači situacija u kojoj se od čoveka zahteva iznenadno i brzo delovanje, kome ne prisustvuju svedoci, a u kome se rizikuje život, te i mogučnost kasnijeg samozadovljstva? Da li takav uslov zadovoljavaju spasioci iz vode ili požara, ili oni koji spasavaju detc ispod automibila, ili vojni starešina koji spasava vojnika od eksplozije mine (kao Što je to bio slučaj sa jednim našim psihologom) pri čcmu sam strada? Ili, eksperimentišimo u mislima dalje, zamislimo čoveka koji iz principa stupa u konllikt sa ljudima iz bliske sredine, koje i ceni i voli, kojiznadače prijalcljeizgubiti,dačegasmatratiasocijalnimi čudakom, dakle nikakve spoljašnje nagrade neče dobiti, a pri tome je i sarn nczadovoljan svojim unutrašnjim nesavladivim motivom pravičnosli, čoveka koji če učiniti ono što misli da treba da čini, baš onako kako to Kant predvidja u svom učcnju o kategoričkom imperativu, a neće imati čak ni unutrašnjc zadovoljstvo i sreću posle svog dela. Postoje li takvi Ijudi i takve siluacije?Opštc iskustvo, ponckad opisano i u literaturi.a priznajem i neka lična zapažanja, ukazuju da postoje siučajevi koji se prilično uklapaju u navedene uslove. Ili, zamislimo nastavnika koji ocenjuje da njegov sludent nije dorastao po sposobnostima, a da je mnogo i uporno radio, da mu prclazna occna mnogo znači, da je dobar. ali eto i ncsrećan čovek - tc mu zato i porcd svojih principa objektivnosti, protiv svoje savesti, poklanja prelaznu ocenu, znajući da se ogrešio o sebe, fakultetske propise. i mnogo šire o sve one s kojima će taj student možda

neuspešno rađiti u toku svoje profesionalne karijere. Neka ljudska potreba da pomogne, da ne gleda tudje jade nadvaldava sve drugo.

Ovakvo argumentisanje svakako ne spada u nauku, možda ni u filozofiju. Ali u nedostatkuboljih sredstava takva razmišijanja doprinose izgradjivanju nekogličnog stava, koji može biti podsticaj za traženje objektivnijih metoda i podataka. Na osnovu takvih "klimavih" podataka lično uverenje pisca je da ljudska aktivnost nlje uvek sračunata na spoljašnje ili unutrašnje potki'epljenje, da hedonistička motivacija nije jedina.

Najzad, uočimo opet do kakvih nas je problema teorija potkrepljenja dovela, kada smo se oslobodili njenog operacionalnog ruha i kada smo preuzeli da razmatramo složene oblike ljudskog ponašanja i motivaciju za to ponašanje.

ZAVRŠNI POGLED NA PRINCIP POTKREPLJENJA

U ovom završnom pregledu pokušaću da sistematišem diskusiju koja je do sađa vodjena, tj. da dam kratke odgovore na najvažnija pitanja koja se postavljaju u vezi sa principom potkrepljenja i zakonom efekta. To ću učiniti na taj način što ću postaviti tri osnovna pitanja i zatim dati odgovore na njih. Pitanja su:

(1) Da li je empirijski princip potkrepljenja (ili empirijski zakon efekta) OPŠTI ZAKON UČENJA?

(2) Da li je empirijski princip potkrepljenja (ili empirijski zakon efekta) UVEK PRINCIP DELATNOSTI?

(3) Treče pitanje koje objedinjuje prethodna pitanja glasi: Da li je empirijski princip potkrepljenja (ili empirijski zakon efekta) princip UČENJA ili DELATNOSTI, ili i jednog i drugog?

l)Da li je empirijski princip potkrepljenja (ili empirijski zakon efekta)opšti princip učenja?Teoretičari potkrepljenja kao što su Hal, Osgud, Miler i Dolard i neki dmgi

smatrali su da je princip potkrepljenja opšti zakon učenja. Drugi teoretičari su suzili domen važenja principa potkrepljenja na instrumentalno ili operantno učenje. To su učinili teoretičari dva faktora, izmedju njih Maurer (u ranijoj fazisvogučenja) iSkiner.

U ovom poglavlju pokušao sam da pokažcm konkrctno i detaljno zašto princip potkrepljenja u klasičnom značenju ne može biti opšti princip učenja. Ograničio sam se samo na dva razloga:

a) Klasični princip potkrepljenja ne može da se primeni na klasično uslovljavanje B tipa; kod tog tipa uslovljavanja ne postoje uslovi za primenu pojma potkrepljenja, pošto u njemu nema posledica koje slede reakciju koja se uči. Ovo nije neznačajna činjenica, pošlo je uslovljavanje autonomnih reakcija vrlo značajan oblik učenja.

b) Veoma značajna oblast verbalnog učenja (tačnije: mehaničkog verbalnog učenja) ne podleže principu potkrepljenja, mada se izvesne karakteristike verbalnog ponašanja mogu modifikovati primenom principa potkrepljenja. Verbalno učenje je različito od instrumentalnog učenja; za učenje verbalnog gradiva značajniji su motivacija i namera, a ne nagrada (potkrepljenje) koje se daje za tačnu reprodukciju. To su pokazali opiti Estesa, Bačvalda, Vlaha i Henla i mnogih drugih. Šta više, motivacija i namera u verbalnom učenju su značajniji zato što organizuju proces pažnje, dovode do povećanja aktivacije nervnog sistema, do probanja u smisiu ponavljanja i produženog trajanja utiska u svesti, do organizovanja i osmišljavanja utisaka.

c) Podaci o biološkim granicama ili uslovima učenja pokazala su da princip potkrepljenja nije svemoćan prineip učenja; neke reakcije se uče i bez potkrepljenja, a neke nasuprot potkrepljenju.

d) Favorizovani empirijski princip potkrepljenja, koji je trebalo da bude opšti zakota učenja, pokazao se kao prazan pojam koji ne može da prevaziedje izvestan stepen cirkularnosti, te otuda ima siabu eksplanatornu moć. Izrazio sam uverenje da je umesnije i mudrije princip potkrepljenja ograničiti na instrumentaino učenje, koje je samo jedan od oblika učenja, a u okviru ovog pod potkrepljenjem podrazumevati isto što i nagradjivanje ili postizanje uspeha. Takodje se mora voditi računa o različtim značenjima potkrepljenja u klasičnom i instrumentalnom učenju - o "potkrepljenju tipa I" i "potkrepljenju tipa II".

(2) Da П je empirijskl princip potkrepljenja uvek zakon delatnosti?Predstavnici kognitivnih teorija, aii i neki asocijacionisti kao što su Spens i

Maurer, smatrali su da je princip polkrepljenja UVEK ZAKON DELATNOSTI, Organizam nauči odnosc izmcdju S, R i P, te slcdeći put u istoj situaciji vrši radnju R ne bi li postigao posledicu P.

Istaćiću ovde n&što što do sada nisam rckao. Kognitivno objašnjenje ima tu veliku prednost što jasno opisuje sam "mehanizam" dejstva potkrepljenja. Teorije o automatskom dcjstvu potkrepljcnja (Torndajk, Hal, Miler) nisu pružile nikakav prthvatljiv mehanizam tog delovanja unazad na upravo izvršene reakcije. To delovanje unazad u oblasti učenja Ijudi najbolje su objasnili upravo kognitivisti kao što su Eikinson, Šifrin, Vikens (probanjem u neposrednom pamćenju onih radnji i sadržaja koji su doveli do potkrepljcnja).

Da odgovorim sad na pitanjc iz naslova. Čini mi se da odogovor, bar za sada, bez daljih saznanja, mora da bude negativan. Princip potkrepljenja kao princip delatnosti pretpostavlja kognilivne proccse u cilju usmercno ponašanje. Medjutim, nagrade i kazne deluju i na organiznte kod kojih ne možemo da pretpostavimo takve procese. Dejstvo potkrcpljenja može zavisiti od: a)filogcnetskog nivoa, b)ontogen- tetskog nivoa, c)tipa rcakcijc, d)izvesnih okolnosti pod kojima se učenje odigrava.

Obrazložiću sad nešto delaljnije čctiri nabrojana uslova.

(a) Filogenetski nivo. Životinje na sasvim niskom fiiogenetskom nivou menjaju ponašanje pod uticajem najpre kazni, a zatim i nagrade (Razran, 1971.g.). Na primer, hidra može da nauči da skuplja krak koji je više puta dražen clektričnom strujom. Glista može da nauči da izbegava onaj krak T lavirinta na kome dobija električni šok. Horidž (Horridge) je pokazao da se instrumentalnim putem (reakcija izbegavanja) može usloviti i jedan ganglion bubašvabe. Kod ovakvih organizama je teško pretpostaviti cilju usmereno plansko delovanje na osnovu kognitivnih procesa.

(b) Ontojjenetski nivo. Dete cxl nedciju dana pokazuje sposobnost da uči šsntrumentalnim putcm (da okreće glavu na stranu sa koje dobija hranu).

(c) Tip reukcije. Neke podatke dobijene u ispitivaniu instrumeatainog učenja reakcija autonomnog nervnog sistema teSko je objasniti kognitivistićki, odnosno kognitivnom medijacijom (Nil Miler). Autonomne reakcije naučene instrumentalnim putcm su nekad sasvim specifične, tako da je teško zamislifi neku centralnu ili kognitivnu medijaciju. Na primer, vazodilatacija samo u jednom uhu pacova, iste reakcije samo u repu pacova, Fiidov naiaza o promcni jednog dela EEG-a, Svarcov naiaz o istovrcmenom podizanju pritiska i usporavanju pulsa. Ukratko, možda

prinv'ip potkrcpljenja, čak i kod čoveka, ima drugačiji mchanizam dejstva kc^l riižih moždanih struktura kojc upravijaju autonomnim reakcijama..

(d) Različite okolnosti. Opiti sa operantnim "uslovljavanjem" verbalnog ponašanja nas upozoravaju da ne tvrdimo olako da kod čoveka princfp potkrepljenja IJVEK deluje uz jasno učešče svesti i plansko, svrsishodno ostvarivanjc cilja. Možda se može govoriti o jcdnom kontinuumu svesnos- ti, i samo na jednom kraju tog kontinuuma važi kognitivistička teza o potkrepljenju. Ovo zamržcno pitanjc, koje je danas bez odgovora, komplikuje se još i problemom odnosa svesti i kognitivnih procesa išto nije slučaj samo u psihologiji učenja, več i u psihoanalizi. u kojoj se kognitivni procesi pripisuju cgu, ali u eksplanatornoj praksi psihoanallze, kao i da nesvesni dclovi Sičnosti imaju kognicije, anticipacije, htenja i usmerenosti cilju).

PokuSaću sad da odgovorim i na treće pitanjc, iako je odgovor na to pitanje u osnovi već dat u odgovorima na prelhodna dva pitanja:

(3) Da li je empirijski princip potkrepijenja princip učenja ili delatnosti?Na osnovu napred iznetih činjenica i argumcnata jasno je da se konačni odgovor ne

može dati i da neke stvari prosto ne znamo.Princip potkrepljenja ne može, po svoj prilici, biti uvck, na svim filogenetskim i

ontogenetskim nivoima, u vezi sa svim tipovima reakcija, u svim situactjama iskljućlvi princip delatnosti, bar ne onako kako tvrdi kognitivna (tolmanovska) teorija. Ar- gumenti za to tvrdjenje su navcdeni pod tačkom (2). Time smo u isto vreme rekli da prmcip potkrepljcnja pod izvesnim uslovima može biti i princrp učenja, ali tada zaista ne znamo mnogo o mehanizmu njegovog dejstva. Klasični psiholozi učcnja pokuSaM su da zamisle neki mogući psiholoSki iii ncrvni mehanizam "delovanja unazad" na upravo izvršene reakcijc, ali ti pokuSaji su uvek biii odbacivani, dok na kraj*u i samt S-R teoretičari potkrepljenja nisu počcii da napuštaju tako zaraišljen princip i da ga objaSnjavaju principom inscntivne dclatnosti. No, time se, možda, samo pobeglo od problema. jer 4 grupe podataka iz tačke (2) ne mogu da se objasne ni principom insentivne motivacije.

Na osnovu svega napred rečenog mogii bismo da na postavljeno pitanje odgovorimo: princip polkrepijenja može biti u izvesnim uslovima princip učenja, a pod drugim uslovima princip delatnosti.

Mogli bismo opet za zamislimo jcdan kontinuum. Na dva kraja tog kontinuuma situacija je neSto jasnija, a u sredfljcm "prelaznom" delu, nažalost, nejasna.

(a) Na jednoin kraju kontimiuma nalaze se visoko razvijcni organizmi sa dovoljno izražcnim kognilivnim procesima da bi princip potkrepljenja mogao da bude princip dclatnosti. Na osnovu onog što smo ranije rekli, i kod tih najrazvijenijih organizama pod nekim uslovima princip potkrcpljcnja bi mogao da budc princip učcnja (ontogcnctski nivo, tip rcakcije, npr. autonomne reakcije, izvcsne okolnosti koje ne izazivaju jasnu pcrccpciju situacije).(b)Na driigom kraju su nisko razvijcni organizmi kod kojih bi se teško mogli pretpostaviti potrcbni kognitivni procesi.(c) U sredini izmcdju preihodnadva krajnjaslučaja lcživeliki razvojni interval koji ne znamo kako da ispunimo. U taj "mcdjuprostor" možemo da. svrstamo omiljene ckspcrimcntalne životinje: golubove, miševe, pacove,

mačkc, p.se, zamorčiće itd. Ovaj filogcnctski intcrval pokrivale su klasićne teorije ućenju. Kao što znamo, do pre tridesetak godina dominirale su teorijc automatskog dcjstva potkrcpljcnja; u novije vrcme dominiraju kognilivističkc tcorijc i lcorijc inscntivnc motivacije.

Imajući u vidu opisani filogenetski kontinuum, nameće se mogućnost da đejstvo nagrada i kazna nema uvekjsti "mehanizarn" dejstvovanja. Drugim rečima, možda ne postoji jedan jedinstveni piincip potkrepljenja. Može biti da na nižimfilogenetskim nivoima (i na nižim netvnim nivoima) nagrade i kazne proizvode svoja dejstva na jcdan način (o komc malo znamo u psihologiji), a kod viših, kognitivnih organizama na sasviin drugačiji način, čiji "mchanizam" bolje poznajemo. Kad i kako jedan princip prerasta u drugi - takodje ве znamo. To bi značilo da smo do sada jednim imenom ("princip potkrcpljenja") označavali dva različita principa učenja, tačnije dva razlićita "MEIIANIZMA” učenja, Nažalost naše današnje znanje nije takvo da možemo da damo pozitivan ili ncgaiivan odgovor na prcthodna nagadjanja.

Posvetimo sad pažnju orgariii'.mima koji imaju dovoljno razvijene kognitivne sposobnosti, pa se ponovo zapitajmo da li |e princip potkrepljenja princip učenja iii delatnosti? Mogli bismo reći da jc princip potkrcpljcnja NKPOSREDNO PRINCIP DELATNOSTI, ALI INDIRKKTNO, POSRKDNO I PRINCIP UČKNJA. Poučen prošlim iskustvom čovek tlala da postigne odredjcnc ciljcve. ČISTIM PONAVLJAN- JEM us|H>šni načini dekinja se utvrdjuju i postaju "druga priroda čovekova". Time što je odredio šta će organizam činiti, princip potkrcpljcnja je odrcdio i šta će naučitL Indirektno, posredno odredjii jući prirodu delatnosti, princip |)otkrepljenja utiče i na ućenje. Verovatno da je upravo zbog ove povezanosti princip potkrepljenja dugo vremena i od strane brojnih teoretičara učenja shvatan isključivo kao zakon učenja. Zaista, ko će poreći da nagrade i kaznc dovodc do toga da se odredjene radnje nauče, a druge eiiminišu. Nije čudo što je psiholog koji je izučavao ponašanje životinja iz posmatranih činjcnica neposrcdno zaključio da je princip polkrepljenja princip učenja. Estesje, kaoštosam već naveo, ukazao na tugrešku hrkanja zakona delatnostii zakoiia učenja. (Naravno, prvi je to učinio Tolman još tridesetih godina ovogveka.)

REŽIMI POTKREPLJENJA

Potkrepljenje se ne mora dobijati gosle svake tačne reakcije. To sfe ne zbiva ni u prirodi, ni u socijalnom životu čoveka. Zivotinja koja vreba plen ne ulovi ga uvek. Sportska momčad i pored najvećeg truda ne dobija svaku utakmicu, predavač i pored dobre pripreme ne održi uvek dobro predavanje, žena i pored detaljnog doterivanja ne dobije uvek željeni kompliment, pretpostavljeni neće uvek pohvaliti službnika kad on to zasluži itd. U jednom američkom udžbeniku se navodi primer gazde koji svog pomoćnika ponekad potapše po ramenu, ponekad mu se osmehne, ponekad razgovara s njim naročito ljubazno, ponekad ga čak pozove na večeru - ali sve to čini povremeno. Devojka (bar ona iz ranijih godina) se ne odazove uvek prijatnom pozivu, računajući da će povremena "potkrepljenja" ostaviti snažniji utisak na mladića. U svim ovim primerima implicitna je pretpostavka da povremena potkrepljenja u izvesnom smislu imaju veći efekat nego stalna. Primeri kao što su ovi koje sam naveo citiraju se kao opravdanje za laboratorijsku upotrebu povremenog potkrepljenja. To u stvar»i pr«- dstavljaju "ekstrapolaciju" principa otkrivenih u laboratoriji na zbivanja u svakodnevnom životu, tipičnu za Skinera i njegove sledbenike. No, labor-atorijska ispitivanja POVREMENOG ILI DELIMIČNOG ILI PARCIJALNOG POTKREPLJENJA ne moraju da traže takvo opra.vdanje, niti su, istorijski gledaao, iz tih

razloga započeta.Studija delimičnih režima potkrepljenja je jedno od najvažnijih dostignuća Skinerove psihologije.

Detaljne opise pojedinih režima delimičnog potkrepljenja dao je najpre Skiner 1938.g. u svom čuvenom delu "Ponašanje organizama", a zatim, u novije vreme, Skiner i Fester 1957.g. u delu "Režimi potkrepljenja". Izvanrednu kontrolu ponašanja, koja je cilj skinerovske psihologije, posti/ali sU Skiner i njegovi sledbenici upravo u opitima ove vrste. U tom taboru naučnika pridaje se ogroman značaj ovoj oblasti psihologije učenja. Jedan poznati skinerovac, Rejnolds (Reynolds) pisao je 1968.g.: "režimi su glavni oslonci kontrole ponašanja, te je otuda ispitivanje režima potkrepljenja centralno u izučavanju ponašanja:, (citirano po Mekintošu, 1974., s, 182.). No ima i drugačijih shvatanja o ovom pitanju, koja.ću navesti na kraju ovog poglavlja.

Različitost režima Potkrepljenje može varirati na razlićite načine. Onopotkrepljenja se, kao Što smo videli, može davati povremeno, ne

stalno. Pored toga, nagrada može biti različita po količini ili kvalitetu, najzad, dobijanje potkrepljivača može biti odiagano u različitoj meri. Svaka od ovih varijacija ima snažno dejstvo na ponašanje organizma i svaka je laboratorijski ispitivana, ali je pažna naučnika u najvećoj meri bila posvećena povremenom davanju potkrepljenja. Zato ćemo se u izlaganju koje sledi držati samo te teme.

Potkrepljenje se može, kao što sad dobro znamo, davati stalno, za svaku izvršenu reakciju, i povremeno. U ovom poslednjem slučaju potkrepljenje se može davati slučajnim redosledom. Tad govorimo o delimičnom ili parcijalnom potkrepljivanju. Ali, delimično potkrepljenje se može davati po odredjenom sistemu ili režimu, te se zato govori o različitim REŽIMIMA POTKREPLJENJA. (engleski: schedules of reinforcement). Najveći deo ovog poglavlja biće posvećen tim režimima.

Efekti delimičnog Možemo da razlikujemo tri dejstva delimičnogpotkrepljenja potkrepljenj-a:

(1) dejstvo na učenje, sticanje jedne nove reakcije;

(2) uticaj na karakteristike naučenog ponašanja;

(3) uticaj na otpornost na gašenje.

Prikazaću sad ukratko ta tri dejstva.

(1) Dejstvo delimičnog potkrepljenja na sticanje novog ponašanja.Ispitivanja u različitim eksperimentalnim situacijama pokazuju da povremeno

izostavljanje potkrepljenja usporava proces učenja. Prvi je to uočio Pavlov. Ako se bezuslovna draž veoma retko izostavi, ta okolnost neće dovesti do nekog uočljivijeg usporenja u izgradnji uslovne reakcije. Ali, ako se izostavi svako četvrto potkrepljenje, tj. ako se broj potkrepljenja smanji za 25%, dolazi do sporijeg učenja uslovne reakcije. Taj nalaz su potvrdili raznovrsni opiti - u Skinerovom kavezu, u lavirintu itd.

(2) Dejstvo delimičnog potkrepljenja na karakteristike stečenog ponašanja.Delimično potkrepljenje nema uvek isto dejstvo na karakteristike

naučenog ponašanja. Potrebno je da ovde razlikujemo dve grupe eksperimentalnih situacija: slobodne operantne situacije i kontrolisane situacije sa izolovanim (diskretnim) pokužajima.

(a) U kontrolisanim situacijama sa izolovanim pokušajima, kao što jesituacija klasičnog uslovljavanja, naučena reakcija je obično "slabija", tačnije rečeno, indikatori jačine reakcije pokazuju manje iznose. Na primer, uslovna reakcija pokazuje manju amplitudu. Drugim rečima, delimično potkrepljenje u ovim situacijama dovodi do sporijeg toka učenja i do "slabije" reakcije.

(b) Usiobodnim situacijama operantnog učenja stvari stoje drugačije. Kao što ćemo ne.što kasnije detaljnije videti, delimično potkrepljenje može pod izvesnim uslovima da dovede do učestalijih reakcija. Ta činjenica predstavlja problem za teoretičare potkrepljenja. Jedan od osnovnh postulata Halove teorije potkrepljenja tvrdi da jačina navike zavisi od broja potkrepljenih ponavljanja. Medjutim, ovde se suočavamo sa činjenicom da manji broj potkrepljenja dovodi do učestalije reakcije (podsetimo se da je učestalost jedan od pokazatelja jačine navike). Isti problem srećemoi u sledećem slučaju.

(3) Dejstvo delimičnog potkrepljenja na otpornost prema gašenju.Veliki broj raznovrsnih istraživanja pokazuje da se otpornost prema gašenju povećava

sa delimičnim potkrepljenjem. Ta činjenica poznata je kao Hamfrisov paradoks, prema američkom psihologu Hamfrisu (Humphreys) koji je 1939.g. ukazao na teorijski značaj tog nalaza, koji je sa stanovišta teorija potkrepljenja apsurdan, pošto manji broj potkrepljenja dovodi do povećane jačine navike (merene otpornošću na gašenje). Ovaj problem je izazvao veliki broj istraživanja i doveo do formulacija nekoliko teorija gašenja.ČETIRI OSNOVNA REŽIMA POTKREPUENJA

Potkrepljenje se može davati prema dva kriterijuma: l)prema proteklom vremenskom intervalu (vremenski režimi) i 2)prema broju izvrSenih reakcija, (režimi srazmere). Sa druge strane, potkrepljenje se može davati: l)na stalan, fiksiran način i 2)promenljivo, varijabilno. Kada ove dve podele ukrstimo, dobijamo 4 osnovna režima potkrepljenja:

(1) stalni interval, ili fiksirani interval, skraćeno FI;

(2) promenljivi interval, ili varijabilni interval, skraćeno VI;

(3) stalna srazmera, ili stalni razlomak, na engleskom: fixed ratio, te otud skraćeno FR;

(4) promenljiva srazmera, ili varijabilni razlomak, engl. variable ratio, te otud skraćeno VR;

Naveo sam skraćenice FI, VI, FR, VR da bi se na njih navikli, pošto se u literaturi režimi obično skraćeno opisuju navedenim slovima.

Opisaću sad ukratko navedena 4 osnovna režima potkrepljenja i njima odgovarajuće karakteristike ponažanja.

l)Sta!ni (fiksirani) interval, FI

Potkrepljenje se kod ovog režima daje po isteku odredjenog vremenskog intervala, naravno, pošto organizam izvrši zahtevanu reakciju, Na primer, poSto prodje 30 sekundi, a životinja u Skinerovom kavezu pritisne polugu, magacin za hranu je pristupačan i životinja može da dobije svoje "potkrepljenje". Obično se dužina vremenskog intervala beleži pored simboličke oznake intervala, u ovom primeru FI-30 sec. Oznaka FI-1, FI-3 itd. označavaju da se potkrepljivač dobijao posle 1 odn. 3 minute.

Kod ovog potkrepljenja nalazimo sledeće karakteristike ponaSanja.

U početku opita potkrepljenjedovodido povećanogbroja reakcija. Medjutim, sa produženim treningom stvari se obrću: posle izvršene reakcije i dobijenog ;potkrepljenja sledi jedna pauza u reagovanju; kako se upotrebljavani interval približava svom kraju, tako broj reakcija počinje da raste. Kod dobro uvežbanih životinja brojne reakcije se javljaju naglo pred sam završetak intervala.

Grafički se dobija jedna talasasta krivulja, koju na,engleskom nazivaju "scaloping":Skinerovci ovaj fenomen objašnjavaju time što kažu da životinja vrši vremensku

diskriminaciju, ali ništa više od toga. Prema jednoj drugoj hipotezi reakcije na početku intervala imaju odloženo potkrepljenje, a reakcije na kraju intervala neposredno, te se otuda ove zadnje učvršćuju, a one prve, zbog odlaganja potkrepljenja, ne učvršćuju. Medjutim, neki eksperimentalni nalazi ne potvrdjuju ovu poslednju hipotezu. Kao što je dobro poznato, kontrola ponašanja je glavni cilj skinerovske psihologije, a objašnjenja koja u ovoj oblasti srećemo uglavnom su kao dva upravo navedena. Ona sadrže primenu nekog od Skinerovih principa učenja ili se tiču neke eksperimentatorove varijable. U ovom slučaju, na primer, ne diskutuje se šta znači vremenska diskriminacija i na koji način deluje odlaganje potkrepljenja. Ovakva pitanja su van ustaljene skinerovske problematike. "Intuitivno" mogli bismo da kažemo da životinja KAO DA opaža ili zna da posle dobijenog potkrepljenja za izvesno vreme ne može da dobije sledeće potkrepljenje i pored pritiskivanja poluge, te otuda nastupaju tipične pauze; takodje životinja KAO DA zna da na kraju fiksiranog intervala može da dobije nagradu, te zato počinje učestalo da reaguje. Da bi to postigla, ona mora da opaža dužinu vremenskog intervala. Činjnice pokazuju da što je životinja iskusnija u ovom tipu opita, ona započinje da reaguje sve neposrednije pred završetak intervala, što sugeriše da je njeno opažanje intervala sve preciznije. U opisu ove hipoteze upotrebio sam ono uslovno "kao da". Medjutim, kognitivni psiholozi pretpostavljaju da se opisani kognitivni procesi stvarno odigravaju. Moglo bi se reći da je isto objašnjenje implicirano pojmom vremenske diskriminacije. Medjutim, nije tako, pošto se vremenska diskriminacija može objašnjavati ne- kognitivnim procesima, već procesima uslovljavanja. Da bi bili na što pouzdanijem tlu, skinerovci izbegavaju teoretisanja kao što su navedena. To je svakako sigurniji način postupanja, ali koji ne zadovoljava radoznalost onog koji se ne interesuje samo za kontrolu ponašanja, već i za način funkcionisanja živih bića. Ova logičko- metodološka načela čitalac treba da ima u vidu dok čita ostatak ovog poglavlja.

(2) I’romenljivi (varijabilni) interval - VIU ovom režimu potkrepljenje se daje posle intervala različite dužine - na primer, posle 1, 5,

7, 3 i 9 minuta. (Podrazumeva se da se nagrada dobija tek pošto organizam izvrši traženu reakciju po isteku nabrojanih intervala). Različiti intervali slede jedan drugi slučajnim redosledom. Medjutim, laboratorija unosi jedan stepen artificijelnosti: odbire se nekoliko intervala, u navedenom primeru 5 intervala, i oni seslučajno rasporedjuju, s tim da sesvaki pojedinačni interval pojavljuje isti broj puta. Zahvaljujući tome može se naći srednja vrednost intervala, koja je u datoj ilustraciji iznosila 5. Ta srednja vrednost se piše pored simoličke oznake intervala, na primer VI-5.

Pod uticajem ovog režima potkrepljenja stvara se veoma stabilan način reagovanja, koji se grafički prikazuje jednom skoro pravom linijom.

Zbog stabilnosti reagovanja, ovaj režim potkrepljenja je od velikog značaja i van psiholoških laboratorija. Kad se želi da se ispita dejstvo nekog činioca na ponašanje - na primer, nekog farmakološkog sredstva, ili neke hirurške intervencije na mozgu, najpre se promenljivim režimom potkrepljenja stvori vrlo stabilan način reagovanja, pa se zatim uvede eksperimentalna varijabla i posmatra kako će ona modifikovati ustaljen način ponašanja. Skinerovi režimi potkrepljenja su na taj način postali sastavni deo metodologije istraživanja ne samo u psihologiji, već i u srodnim discipiinama, drugim rečima, postali su prilično opšta tekovina nauke.

(3) Stalna srazmera (fiksirani razlomak) - FRPošto organizam izvrši odredjen broj reakcija, na primer, 10, on dobija potkrepljenje tj.,

nagradjuje se svaka deseta reakcija. Režim se obeležava sa FR-10.

Pri izgradnji ovog režima počinje se sa velikim srazmerama- 1:2,1:3, 1:4, itd. Postepeno se može doći do srazmera kao što su 1:48, 1:96, 1:192. To značj da je životinja nagradjena jednom posle 96 ili čak 192 pritiska poluge u Skinerovom kavezu.

Ponašanje pod ovim režimom potkrepljenja karakteriše se velikm brzinom i upornošću reagovanja. - Kod velikih srazmera (1:5, 1:10 itd.) zapaža se izvesna pauza posle dobijenog potkrepljenja, a zatim se pristupa učestalom načinu reagovanja. Kod malih srazmera (1:96, 1:192) takve pauze se redje zapažaju. ("Kao da" organizam zna da nema "vremena za bacanje", pošto treba "mnogo da radi", te odmah "prelazi na delo").

(4) Promenljiva srazmera (varijabilni razlomak) - VRSlično l kod promcnfjivog inlcnafa, kriterijum nagradjivanja se stalno menja, i to na slučajan način,

jedino što se taj kriterijum ovde tiče broja prethodno izvršenih reakcija. Na primcr, nagradjuju se prva, peta, sedma, treća, i deveta izvršena reakcija. Redosled srazmera je slučajan, ali je svaka srazmera data podjednak broj puta. I oyde se srednja vrednost srazmere stavJja pored simboličke oznake režima - na primer, VR-5 za napred navedene vrednosti.

Ponašanje izgradjeno ovakvim režimom potkrepljenja odlikuje se izvanrednom učestalošću i trajnošću. Pau-ze posle dobijenog potkrepljenja ovde su retke.

Značaj opisnnih režima Promenljivi, varijabilni režimi u ogromnoj meripovećavaju otpornost na gašenje. "Kao da j’e" organizam naučio da

uporno radi za takve retke i nepredvidljive nagrade, te otud kad se nadje u situaciji gašenja brojni "neuspesi" ga "ne obeshrabjuju" i on nastavlja da uporno vrši reakciju i bez ijedne nagrade. Skiner je uspeo da ovakvim promenljivim režimima kod svojih opitnih životinja stvori tako uporne navike da nisu mogle da se ugase ni posle 1000 pokušaja gašenja. On je izrazio uverenje da bi veštim

kombinovanjem režima potkrepljenja, varijacija u veličini i odlaganju nagrade mogao da stvori tako čvrst oblik ponašanja koji se nikad ne bi mogao ugasiti.

Ovim eksperimentalnim nalazima Skiner pokušava da objasni izvanredno čvrste, rigidne, nepromenljive osobine ličnosti. Jer, u socijalnom životu dete stalno dobija upravo delimično i varijabilno potkrepljenje, te otuda stečeni načini ponašanja pokazuju nekad neverovatno upornost i nepromenljivost.

Opštost opisanih režima Ja sam ranije naveo Skinerovu demonstraciju sa tri potkrepljenjakrivulje učenja. Podsetimo se: Skiner je slušaocimaprikazao 3 krivulje učenja dobijene odredjenim

režimom potkrepljenja, sa zahtevom da ispitaniđ pogode koja krivulja pripada golubu, koja pacovu, a koja šimpanzi. Krivulje su bile toliko slične da se razložan odgovor nije mogao dati. Time je Skiner hteo da demonstrira opšte važenje pojedinih režima potkrepljenja, odnosno, opštost ponašanja u rasličitim režimima potkrepljenja. U skladu sa tim uvrenjem su ekstrapolacije sa laboratorijskih nalaza na slučajeve iz svakodnevnog života. Logika tih ekstrapolacija je sledeća: u laboratoriji nalazimo odredjene oblike ponašanja. Sa tim saznanjem otkrivamo u svakodnevnom životu slučajeve koji su u skladu sa laboratorijskim principima, tj. koje možemo da objasnimo principima otkrivenim u laboratoriji.

Ako isti zakoni ponašanja važe za pacova, goluba, dete i odraslog čoveka, nameće se pitanje ko na koga liči, čovek na životinju ili obratno. "Intuitivno" odn. introspektivno znamo šta se kod čoveka odigrava kad se nadje pod dejstvom nekog od opisanih režima potkrepljenja. Poznajemo, bar globalno, kognitivne i emocionalne procese i reakcije. Da li se to isto odigrava i kod i kod deteta, šimpanze, mačke, pacova, goluba? Ili je isti rezultat samo koincidencija, u čijoj osnovi leže drugačiji psihički mehanizmi? Ovo osnovno pitanje se izbegava u skinerovskoj psihologiji. Danas nemamo odgovor na njega. Uostalom, dejstvo pojedinih režima potkrepljenja i nije sistematski izučavano na čoveku, iako takvih istraživanja ima. No, ni analoška zaključivanja ne treba u potpunosti "prezreti". Evo jedne ilustracije. Po nekim in- formacijama (neproverenim) u nekim zapadnim zemljama sinđikati su bili protiv rada po učinku, po proizvedenom komadu, pošto takav režim nagradjivanja dovodi do velikog broja proizvedenih artikala, što dovodi do brzog iscrpljenja fizičkih moći radnika.

Uporedjenje pojedinih U izvesnim isptivanjima uporedjivana su dejstva režima potkrepljenjarazličitih režima potkrepljenja. Rejnolds (Reynolds) je1968.g. uporedio VR i VI. Jedna grupa životinja je

radila po principu promenijive srazmere u Skinerovom kavezu. U drugom kavezu su bile tzv. "sparene" životinje: kadgod bi jedna životinja iz prve grupe "zaradila" potkrepljenje svojom reakcijom, bila je potkrepljena i odgovarajuća životinja iz druge grupe. Drugim rečima, životinje u drugoj grupi dobijale su potkrepljenje po principu promenljivog intervala. Na taj način se može uporediti dejstvo VR i VI. Rezultati su pokazali da se pod dejstvom VR reaguje pet puta više no pod VI.

SLOŽENI REŽIMI POTKREPLJENJA

Skiner i njegovi sledbenici su opisali veliki broj složenih režima potkrepljenja, od kojih su neki zaista vrlo složeni. Ja ću u daljem izlaganju kratko opisati neke od najpoznatijih i najznačajnijih režima.

(1) Višestruki (multipli) režimKod višestrukih režima nekoliko (najmanje dva) režima slede jedan drugi;

pojava svakog režima označena je jednom draži - diskriminativnom draži. Na primer, možemo imati sled režima FI-3, FR-10, gašenje. Najpre je na snazi režim stalnog intervala, označen, recimo crvenim signalom, Životinja biva nagradjena za pritisak poluge po isteku 3 minuta. Ali, tad se menja svetlosni signal, recimo u plavo, i time označava početak novog režima potkrepljenja, režima FR-10: deseta reakcija životinje biva potkrepljena. Pošto se i to desi, menja se svetlosni signal, recimo u beli, čime se označava da nastupa režim gašenja. Ceo ciklus se ponavlja veći broj puta, dok se ponašanje životinje ne ustali. Ponašanje se značajno menja sa promenom signala odn. režima. Kad je upaljeno crveno svetlo, životinja u početku ne pritiskuje polugu, sve dok se ne približi 3 minuta. Tada ubrzano reaguje. Pošto je dobija potkrepljenje, signal se menja u plavi: životinja sad brzo reaguje i za kratko vreme, posle desetog pritiska poluge dobija potkrepljenje. Pali se belo svetlo i životinja se odmara, ne reaguje, sve dok se opet ne upali crveno svetlo. U ovakvim složenim režimima potkrepljenja skinerovci postižu zaista zadivljujuću kontrolu ponašanja svojih eksperimentalnih životinja. Nije čudo otuda što neki smatraju da su režimi potkrepljenja centralni u izučavanju kontrole ponašanja.

(2) Lančani režimLančani režimi su slični višestrukim, sem što imaju jednu značajnu novinu:

nagrada se dobija tek na kraju cele serije režima. Pretpostavimo da imamo najprostiji slučaj sa dva osnovna režima u lančanom režimu: FI-3, FR-10. Kad se završi FI-3 životinja ne dobija nagradu, samo se signal promeni i označi početak novog režima FR-10. Tek kada izvrši desetu uzastopnu reakciju, životinja dobija nagradu. Ciklus tad započinje iznova.

Ovaj režim je od posebnog značaja za ispitivanje tzv. sekundarnog potkrepljenja, o kome ćemo govoriti uskoro. Reagovanje za vreme režima FI-3 nije potkrepljeno nekom realnom nagradom. Medjutim, pretpostavlja se da je signal koji traje za vreme durgog režima FR-10 stekao vrednost sekundarnog potkrepljenja zato što je uvek povezan sa konačnim nagradjivanjem. Skinerovci ovaj režim i način potkrepljenja ekstrapoliraju na složeno ljudsko ponašanje, koje se obično sastoji iz lanca reakcija ili ponašanja, pri čemu svaka reakcija ili ponašanje nije neposredno praćeno potkrepljenjem, već ovo dolazi tek na kraju dužeg lanca reakcija. Na ova pitanja vratićemo se u pratiji o sekundarnom potkrepljenju.

(3) Konkurentni režimiKod ovih režima postoje dve (konkurentne) reakcije i svaka se nagradjuje posebnim režimom. Na primer, u

Skinerovom kavezu postoje dve poluge. Pritiskanje jedne poluge se nagradjuje po jednom režimu, na primer FI-5, a pritiskanje druge poluge po drugom režimu, recimo FI-10. Ovakvi režimi dopuštaju ispitivanje preferencija izmedju dva režima potkrepljenja i nekih drugih interesantnih pojava. Kad imamo dva režima kao što su FI-5 i FI-10 postoji tendencija da životinje verovatnoću svojih reakcija prilagode verovatnoći potkrepljenja koju dva režima pružaju. U gornjem primeru životinje bi dvostruko češće reagovale na FI-10 nego na FI-5. Ta pojava se na engleskom naziva "Matching" - neka vrsta sparivanja dve verovatnoće.

Ako jedan od dva osnovna režima u konkretnom režimu predstavlja gašenje, životinja će na onaj drugi režim reagovati učestalije no što bi to inače činila. Taj fenomen naziva se bihejvioralnim kontrastom, kontrastom u ponašanju.

(4) Režimi koji se baziraju na intervalu izmedju pojedinih reakcijaU ovu grupu režima spadaju režimi brzog i sporog reagovanja.(a) Režim brzog reagovanja, odn. kratkog medjureakcionog vremena. Na en-

gleskom se ovaj režim naziva "differential reinforeement for high rate" ili skraćeno DRII. (Obično se označava ovom poslednjom skraćenicom.). U ovom režimu životinja dobija potkrepljcnje samo ako izvrši reakciju za odredjeno vreme, na primer, za 5 sekundi. Ako to nc učini, časovnik počinje da odbrojava sledećih 5 sekundi itd. Na ovaj način se postepeno izgradjuje vrlo brz tempo reagovanja. Takav učestao način reagovanja pravi nam probleme oko učestalosti kao indikatora jačine navike. U opitima ove vrste učestalost reakcije je upravo ono što se uči. No, van situacija u kojima se potkrepljuje brzo reagovanje taj problem ne postoji.

(b) Režim sporog reagovanja, odn. medjureakcionog vremena. Na engleskom se ovaj režim naziva "differential reinforcement for low rates", te skraćeno DRL. Kod ovih režima potkrepljenje sledi samo ako se reakcija ne izvrši za odredjen vremenski interval - na primer, ako se poluga ne pritisne za 15 sekundi. Prvi pritisak poluge posle 15 sekundi dovodi do potkrepljenja. Ako se poluga ranije pritisne, nagrade, naravno, nema, a časovnik počinje iznova da računa interval od 15 sekundi.

Sa ovakvim režimom dobija se vrlo spor tempo reagovanja. To sporo reagovanje, sa dugim čekanjem, nije prirodno za motivisanu životinju. Organizam se nalazi u nekoj vrsti konfliktne situacije u kojoj mora da inhibira prirodne tendencije uzimanja hrane. Zato je ovaj režim vrlo pogodan za ispitivanje dejstva izvesnih farmakoloških sredstava koji smanjuju stanje napetosti i konflikta. Takvi preparati obično dovode do bržeg reagovanja i, naravno, do izostavljanja potkrepljenja. Na sličan način se može ispitivati i inhibitorno dejstvo nekih nervnih struktura. U jednom ispitivanju (Clark and Issacson, 1965) pokazano je, na primer, da bilateralno uništenje hipokampusa onemogučava ovakav režim potkrepljenja, čime je pokazano da hipokampus stvarno igra ulogu u normalnoj inhibiciji aktivnosti u ovoj eksperimentalnoj situaciji.

Kod ovog režima potkrepljenja u pauzama izmedju dve reakcije javljaju se često stereotipni pokreti kod životinja. Golubovi se čudno kreću u krug, šepure krila, podižu i savijaju vrat, pacov gricka sopstveni rep, itd. S-R teoretičari smatraju da je inhibiciju pokreta moguće održati samo ovakvim interferentnim, kolateralnim radnjama. Pored toga, kao da životinja meri vreme vršeći takav niz motornih radnji. Kada izvrši odredjen broj takvih radnji, prelazi na reakciju koja se potkrepljuje. Pretpostavlja se da ove kolateralne radnje zamenjuju percepciju vremenskog intervala. To je tipičan način na koji su asocijacionističke S-R teorije rešavale probleme koji impliciraju kognitivna objašnjenja. No, za tu S-R tezu ima izvesnih eksperimentalnih razloga. Kada se životinjama po ovim režimom potkrepljenja daje amfetamin, koji ubrzava sve motorne reakcije, dolazi do prestanka naučenog usporenog načina reagovanja.

Taj podatak se može tumačiti time što su reakcije, kojima životinja meri vreme, sada ubrzane pod dejstvom amfetamina, te jevreme otuda skraćeno. Tako dolazi do prevremenih spoljašnjih reakcija, na primer, pritiskanja poluge. Medjutim, taj podatak može prosto da znači da reakcije pojačane amfetaminom živitinja više ne može da inhibira, te otud dolazi do prevremenih reakcija.

Opiti Latisa i saradnika (Laties, 1969) su pokazali da pacovi za vreme pauze u DRL režimu teže da glodju drvene kocke kad im se ove daju i da ta aktivnost olakšava usporeno reagovanje. Takodje, uklanjanje drvenih kocki, tj. sprečavanje kolateralne aktivnosti otežava usporeno reagovanje. No, može biti da takve kolateralne, interferentne aktivnosti pomažu inhibiciju ključne radnje, recimo pritiskanje poluge. Na kraju, ljudi se svesno i namerno upuštaju u takve aktivnosti de bi sebe sprečili

da miste na odredjeni sadržaj ili da izvrše odredjenu radnju. Drugo jc, medjutim, tvrditi da te interferentne, lateralne radnje zamenjuju opažanje vremena. Postoji niz drugih podataka koj govore da životinje opažaju vremenske intervale, te je diskutovana hipoteza neosnovana.

Vremenska diskriminacija u okviru ovog režima potkrepljenja naročito je tanana kad se zahteva reakcija u strogo odredjenom intervalu, na pritner, izmedju 8 i 15 sekundi (eng.: limited hold). Brže i sporije reakcije se ne nagradjuju. Pacovi i golubovi su u stanju da postignu tako finu vremensku diskriminaciju.

(c) Režim potkrepljenja nekog drugog ponašanja. Engleski se ovaj režim naziva "differential reinforcement for other behavior", skraćeno DRO. U prethodnom opisanom režimu DRL, režimu sporog reagovanja, životinja se nagradjuje ako se jedno vreme (recimo 15 sekundi) uzdrži od reagovanja, na primer, od pritiskanja poluge. Prvi pritisak poluge posle 15 sekundi dovodi do potkrepljenja. U ovom režimu (DRO) životinja se nagradjuje ako za odredjeno vreme ne izvrši odredjenu reakciju, a po isteku tog intervala biva automatski nagradjena - nije potrebno da izvrši neku reakciju da bi bila nagradjena; vršenje "drugih" reakcija u intervalu od 15 sekundi se nagradjuje po isteku tog intervala. I kod ovog režima potkrepljenja javljaju se brojne stereotipne kolateralne, interferentne aktivnosti - i to još izrazitije nego u prethodnom slučaju.

Završna razmatranja

Prikazao sam najvažnije režime potkrepljenja. Prikazje bio prilično jezgrovit i prilično tehnički, ali je čitalac, verujem, ipak mogao naslutiti značajne i interesantne probleme koji su sadržani u ponašanju životinja koje su podvrgnute različitim režimima potkrepljenja. Podsetimo se samo ponašanja goluba ili pacova kod lančanog režima potkrepljenja: upali se crvena sijalica i životinja skoro tri minuta ne dodiruje polugu, ali kad se približi kraj intervala od 3 minuta ona ubrzano počinje da pritiskuje polugu; nikakvu nagradu životinja ne dobija, ali se pali drugo svetlo i ona sad počinje da brzo 10 puta pritiskuje polugu, da bi na kraju bila nagradjena hranom. Ili, uzmimo sledeći do sada ne opisan opit: u kavezu su dve poluge. U prvoj fazi opita pritiskivanje obe poluge se nagradjuje po istom režimu potkrepljenja. Ali, pošto se prva faza završi, nastupa druga, u kojoj se režimi potkrepljenja za dve poluge razlikuje. Jedan od ta dva režima donosi veću učestalost potkrepljenja. Životinje nauče da odaberu onu polugu u prvoj fazi koja će u drugoj fazi donositi učestaliju nagradu. Kako to životinje, kao što su golubovi i pacovi, postižu? Svakako postepenim i dugim vežbanjem. Ali, koji psihološki procesi i mehanizmi su tu nužni?

Opite sa različitim složenim režimima potkrepljenja možemo da posmatramo na dva načina, sa dva aspekta, sa aspekta ekspeimentatora i sa stanovišta samih životinja. Sa prvog stanovišta ne ostaje nam drugo no da se divimo postignutom stepenu kontrole ponašanja. Skinerovci u tom pogledu zaslužuju aplauz. Ali, možda treba da se divimo i samim životinjama koje su u stanju da tako diferencirano reaguju na složene eksperimentalne uslove! Na koji način to one postižu? To je pitanje koje će verovatno svako postaviti. No, odgovor neče dobiti u zadovoljavajućem obliku od skinerovaca. To sam objasnio već na samom početku ovog poglavlja. Za objašnjenje složenog ponašanja životinja navode se principi kao što su: ukupna verovatnoća potkrepljenja za svaki pojedinačan odgovor, tempo potkrepljenja, odlganje potkrepljenja, potkrepljenje intervala izmedju dva odgovora, vremenska

diskriminacija, različito potkrepljenje za reakcije u različitim vremenskim tačkama itd. Neki od ovih pojmova imaju proceduralno značenje, o kome je goviro Boles (naveo sam to mišljenje u vezi sa Kaminovim, Reskorlinim i Vagnerovim opitima i an- alizama). Pojmovi na kojima se objašnjenja zasnivaju ponekad su prosto eksperimentalne varijable. Na primer, ukupna verovatnoća potkrepljenja po jednom odgovoru svakako je nešto što eksperimentator proračunava i što predstavlja jednu eksperimentalnu varijablu, na osnovu koje se može vršiti izvesno predvidjanje ponašanja pacova ili goluba. Ali, na osnovu kojih procesa životinje nauče da reaguju na takvu verovatnoću? Da li one umeju da izračunavaju ukupnu verovatnoću potkrepljenja za svaki odgovor posebno?

Na početku poglavlja izneo sam mišljenje Rejnoldsa po kome je izučavanje režima potkrepljenja ključno za kontrolu ponašanja. Što se tiče kontrole ponašanja verovatno da stvari upravo tako stoje. Medjutim, u pogledu saznanja psiholoških mehanizama učenja i ponašanja stvari stoje drugačije. Navešću jedno skeptično mišljenje Mekintoša. "...režimi su daleko od toga da su jednostavni. Oni su zastrašujuće složeni i nikako nisu pogodni za rasvetljavanje onih važnih procesa koji leže u osnovi instrumentalnog ponašanja. Suviše mnogo varijabli varira na suviše mnogo načina da bi se moglo postiči analitičko razumevanje delovanja svake od njih" (s. 182). Sa ovim mišljenjem bih pre mogao da se složim nego sa skinerovskim tvrdjenjem da je izučavanje i razumevanje režima potkrepljenja osnova za razumevanje celokupnog instrumentalnog učenja i ponašanja i da je osnov nauke o ponašanju. Svoj stav ću potkrepiti mišljenjem Dženkinsa (Jenkins, 1970.g.) koga cirit« Mekintoš.' Prema rečima Dženkinsa, koje ovde prepričavam, fenomen delimičnog potkrepljenja i režima potkrepljenja nije značajna prirodna pojava, koja zahteva izučavanje i razumevanje - kao što je to na primer, reprodukcija u biologiji. Režimi potkrepljenja su ipak jedna izmišljotina (negl. invention, izum), i čovek može da se odluči da li će taj fenomen izučavati ili neće. Svakako da postoje interesantne analogije izmedju onog što su laboratorijska istraživanja utvrdila o režimima potkrepijenja i pojava u svakodnevnom životu. "Te analogije, medjutim, verovatno nisu tako bliske kao što uobičajeni tretman režima potkrepljenja ta sugeriše. U prirodi ne srećemo ni ljude ni životinje koji ponavljaju jednu istu reakciju na nepromenjene uslove sredine da bi povremeno dobili potkrepljenje". (Mekintoš, str 182). Važan obzir pri odluci da se jedan fenomen detaljno izučava je lakoća kojom se može kontrolisati. To se ne može reći za režim potkrepljenja. U ovom tvrdjenju Dženkinsa svakako da ima jedan deo istine. No, taj deo istine ne sme da zamagli drugi deo istine: sa stanovišta kontrole ponašanja izučavanje osnovnih i složenih režima potkrepljenja dalo je izvanredne rezultate. Taj značajan i bogat empirijski materijal još uvek nije teorijski na adekvatan način razmatran. Delom to dolazi otuda, što skinerovci, glavni nosioci ovih istraživanja, nisu zainteresovani za teoretisanje o unutrašnjim procesima, a sa druge strane otuda što su opiti ponekad krajnje složeni, sa učešćem suviše mnogo varijabli, kao što je to rekao Mekintoš. No, verujem da će jednog dana podaci o ponašanju pod različitim režimima potkrepljenja dobiti svoje teorijsko tumačenje, naročito ako se sadašnji opiti dopune ispitivanjima koja će imati za cilj otkrivanje psiholoških proeesa koji leže u osnovi operatnog učenja i ponašanja.

SEKUNDARNO POTKREPLJENJE

Postavljanje problema Godine 1967. Bols je napisao: "Verovatno da u celojpsihologiji ne postoji problem koji se nalazi u takvom

teorijskom haosu kao što je to slučaj sa pojmom sekundarnog potkrepljenja."

Bolles, 1967, s. 368). Cilj ovog poglavlja je da čitaoca upozna sa tim haotičnim i, naravno, za raz.umevanje nimalo lakim, ali značajnim pojmom psihologije učenja i psihologije motivacije.

U teorijama Pavlova, Hala, delom i Torndajka, kao i drugih psihologa u prvoj polovini XX veka osnovni potkrepljivači su bili biološki značajne "draži", kao što su hrana, voda, seksualni objekti, prestanak neprijatnih draži (najčešće električnog šoka) itd. Ti potkrepljivači "zadovoljavali" su (Torndajk) ili "redukovali" (Hal) osnovne biološke (homeostazičke) nagone ili motive. Teorije potkrepljenja prvobitno i prvenstveno su se bavile takvim motivima i biološki značajnim potkrepljivačima. Naročito je to tako bilo u istraživačkoj praksi psihologa učenja, što je razumljivo, pošto su najčešći ispitanici u laboratorijama bile životinje (koje se ne mogu pokrenuti da uče iz nekih "viših pobuda").

Medjutim, složeno individualno i socijalno ponašanje čoveka predstavljalo je problem za teoretičare potkrepljenja, naročito sredinom prve polovine ovog veka, dok se teoretičari potkrepljenja još nisu dosetili samopotkrepljenja. Čovekovo ponašanje očigledno nije uvek pokrenuto biološkim primarnim nagonima, niti nagradjeno biološkim primarnim nagradama. Kako objasniti takvo ponašanje?

Nekad, u prošlom veku i početkom ovog veka, psiholozi su pretpostavljali postojanje urodjenih složenih motiva ili instinkata. Tako jeMekDugal pretpostavljao da čovek poseduje instinkte samoisticanja, borbenosti, društvenosti, gomilanja, rocliteljski instinkt, urodjenu tenđenciju ka simpatiji (saosećanju sa drugima) itd. Ovakvim brojnim pretpostavljenim instinktima lako se objašnjavalo složeno lično i socijalno ponašanje čoveka. Medjutim, već u drugoj i trećoj deceniji ovog veka instinkt je postao sasvim "demode". Tome su najvećim delom krivi sami psiholozi-in- stinktivisti, koji su često suviše olako postulirali brojne instinkte. Kad bi neko ponašanje trebalo objasniti, oni su takoreći "izmišljali" neki instinkt koji to ponašanje objašnjava, ne videći da se vrte u krugu i da daju potpuno ad hoc objašnjenja. Američki psiholog Holt se je još 193 l.g. na sledeći način narugao takvim objašnjenjima: ”... kaže se da je čovek pokrenut na aktivnost svojim instinktima. Ako hoda sa svojim prijateljem, "instinkt" stada je onaj koji ga pokreće; ako ide sam, u pitanju je "anti- socijalni" instinkt; ako se bori, reč je o "instinktu borbenosti”; ako se povlači pred drugim, to je instinkt "samo-potčinjavanja"; ako vrti palčeve, radi se o instinktu vrćenja palčeva; ako ne vrti svoje palčeve, radi se o instinktu ne-vrćenja-palčeva. Tako se sve objašnjava sa lakoćom magije - magije reči". (Citirano po Osgudu, str. 428).

(Naravno, i Holtov prikaz je pomalo preteran, pomalo karikatura; na primer, MekDugal je formulisao principe na osnovu kojih je postulirao instinkte kod životinja i ljudi, te se njemu lično ne može reći da je davao ad hoc objašnjenja).

Sa druge strane, fiziolozi i psiholozi su delimično poznavali, a delimično i pretpostavljali organsku osnovu motiva kao što su glad, žedj, seksualni nagon itd. Za materijalistički orijentisane psihologe nužna je pretpostavka da svaka doživljena želja ili težnja mora da ima organsku osnovu. Ali, kako objasniti motiv društvenosti, samo\sVvcatv\a, ieV\u v.a sVavom \V\ \>ohvaVom ш1. Kakvvbl oitanski ptocesi mocVi Vu da

mse nadju? Pod težinom ovog pitanja lako je doći do hipoteze da takvi lićni i socijalni motivi nisu urodjeni i nemaju svojerodnu fiziološku (homeostazičku) o§novu, kao što to imaju primarni biološki motivi,većsu STEČENI motivi. Psiholozi učenja su otuda počeli da razvijaju teorije o sekundarnim motivima, a Olport je još tridesetih godina razvio učenje o funkcionalnoj autonomiji motiva, da bi objasnio

postojanje brojnih novih i složenih motiva kod odraslog čoveka. Učenje o sekundarnom potkrepljenju je deo takvog jcdnog pokušaja; problem je sagledan sa stanovišta prirode nagrada. Pored primarnih nagrada (primarnih potkrepljivača) koje počivaju na primarnim biološkim (homeostazičkim) nagonima, postoje i STEČENE USLOVLJENE ILI SEKUNDARNE NAGRADE, odn. STEČENO, USLOVLJENO POTKREPLJENJE. Ono se stiče procesom učenja na osnovu primarnog potkrepljenja.

Uporedo sa ovakvim razmišljanjima, otkrivane su i eksperimentalne činjenice koje su pokazivale da ponašanje životinja može biti "nagradjeno" neutralnim dražima koje su prethodno bile asocirane sa primarnim potkrepljenjem. Takve činjenice bile su poznate već krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina (Williams, 1929, Grindley, 1929.).

Novac je najčešće navodjen kao primer sekundarnog potkrepljenja u čovekovom ponašanju. Novac je "neutralna draž" koja je stekla vrednost time što je povezana sa zadovoljenjem brojnih motiva. "Za novac se sve može dobiti": u savremenom društvu novcem rešavamo probleme prehrane, krova nad glavom, oblačenja, delom i seksa, raznovrsnih hobija i užitaka itd. Pošto je novac najuže povezan za takva brojna i raznovrsna primarna potkrepljenja, on vremenom (učenjem) stiče vrednost jakog sekundarnog potkrepljivača. Slične analize se prave i za želju za pohvalom i slavom. Uočimo, da u teorijama kao što su MckDugak)va ili Maslovljeva, u kojima se pretpostavlja urodjen (instinktivan ili instinktoidan) motiv samoisticanja, pohvala ima status primarne nagrade. Medjutim, teoretičari potkrepljenja, koji smatraju da je motiv samoisticanja stečen, pohvalu tretiraju kao sekundarni potkrepljivač, ka© "neutralno zbivanje" koje je svoju vrednost steklo asocijacijom sa primarnim potkrepljivačima.

Takav je teorijski značaj problema sekundarnog potkrepljenja. Sada nam predstoji da se upoznamo sa načinom na koji su psiholozi učenja pokušali da utvrde postojanje, funkcije i prirodu sekundarnog potkrepljenja. Naravno, mesto za nalaženje odgovora je laboratorija, u kojoj se analizira ponašanje životinja. Up- oznaćemo se najpre sa pojmom sekundarnog potkrepljenja, njegovim pretpostavljenim funkcijama, a zatim i sa pokušajima objašnjenja prirode sekundarnog potkrepljenja (tj. sa teorijama sekundarnog potkrepljenja).

Ројаш sekundarnog Sekundarno potkrepljenje, odn. tačnije sekundarnipotkrepljenja potkrepljivač je prvobitno neutralna draž (ili zbivanje)

koja je stekla sposobnost da potkrepljuje, zahvaljujući asoeijaciji sa nekim primarnim potkrepljivačem. Da se poslužim i parafrazom Halove formulacije: neutralne draži vremenski bliske momentu primarnog potkrepljenja i same stiču sposobnost da potkrepljuju.

Detaljnija operacionalna definicija sadržana je u nizu opita koje ću prikazati opisujući glavne funkcije sekundarnog potkrepljenja.

Američki psiholozi su izučavali sekundarno potkrepljenje u oblasti instrumentalnog (operantnog) učenja. Pokazalo se da neutralne draži mogu da steknu

raznovrstie funkcije, ali ja ću se u daljem izlaganju zadržati na tri najvažnije. Opisujući te tri funkcije, opisaću i tri najčešća i najvažnija tipa opita.

Tri funkcge sekundamog potkrepljenja

1) Шецје novih reakcga na osnovu sekundarnog potkrepljenja. Ovo jesvakako najvažnija, može se reći ključna, definišuća funkcija sekundarnog potkrepljenja. Na osnovu dragih funkcija, od kojih ću opisati samo dve, ne bi se ni moglo govoriti o

sekundarnom potkrepljenju u strogom smislu. Nažalost, neki autori, kao napr. Bols (1975.g.) dovodi u pitanje empirijsku zasnovanost ove najvažnije funkcije.

Opit Sakmana (l949.g.) 'Opisaću sad jedan od klasičnih opita (nikako ne prvi)u kome je jasno pokazano da sekundarno potkrepljenje

može da bude osnova za stkanje novih reakcija. Salcmanov opit (Saltzman, 1949) može da posluži i kao proširena operacionalna definicija pojma sekundarnog potkrepljenja. U prvoj fazi optta pacovi na kraju trčišta dobijaju hranu u crnoj kutiji, dok je druga kutija, koja se daje u alternativnim pokušajima, uvek prazna. Pošto se hrana dobija uvek u crnoj kutiji, pretpostavlja se da će crna kutija steći vrednost sekundarnog potkepljivača. U drugoj fazi opita koristi se nov aparat i uči se nova reakcija. Na jednom kraju T lavirinta nalazi se crna kutija iz prve faze, a na drugom kraju bela kutija. Obe kutije su u drugoj fazi opita prazne. Zivotinje u drugoj fazi nauče da protrče kroz T lavirint i da dosledno biraju onu stranu na kojoj se nalazi crna kutija. To novo učenje se objašnjava sposobnošću sekundarnog potkrepljenja crne kutije. Ovaj opit je nekoliko puta repliciran (ponovljen), sa potvrdnim rezultatima, ali ima i nekih novijih neuspešnih pokušaja da se on ponovi (Lieberman, 1967).

Bolsov kritički stav i Prikazao sam jedan od opita koji najubedljivije govore zakijučak o mogućnosti novog učenja na osnovu sekundarnog

potkrepljenja. Medjutim, u nekim opitima nisu dobijeni tako jasni rezultati, a u drugim pozitivne rezultate nije lako interpretirati zbog eksperimentalnih nedostataka. Zato se u literaturi sreću i skeptične ocene o mogućnosti učenja novih reakcija na osnovu sekundarnog potkrepljenja. Jcdan od najčešće citiranih skeptičnih zaključaka je Bolsov (Тћеогу of motivation, 1967. i 1975.g.). Navešću njegove reči:

"Ni jedan od pregledanih rezultata ne ostavlja u ugodnom položaju one koji bi želeli da veruju da sekundarni potkrepljivači zaista potkrepljuju. Skoro svako ko je tvrdio da je našao učenje novih reakcija može se podvrći ozbiijnim zamerkama: nije korišćena odgovarajuća kontrola; nije pokazano napredovanje u toku vremena; nisu eliminisane sve mogućnosti primarnog potkrepljenja; ili je dobijeni broj odgovora bio mali. Kada se posebno tragalo za učenjem novih reakcija, ono nije nadjeno. A kada se može pokazati da sekundarni potkrepljvač ima snažno dejstvo na ponašanje životinja (Wolfe, 1936; Cowels, 1937), to dejstvo se ne može nedvosmisleno pripisati učenju novih odgovora. Mi moramo da zaključimo da, bez obzira na druga svojstva koja sekundarni potkrepljivačmože da ima, on nije u stanju da dovede u značajnoj meri do učenja novih reakcija". (1975.g., str, 455).

U nekim savremenim udžbenicima i monografijama srečemo slične zaključke, a neki od njih su možda doneseni delom i pod uticajem Bolsovog autoritativnog mišljenja. No, moj lični sud je da je Bolsov zaključak preterano negativan. Eksperimenti sa nedostacima ne dokazuju ništa - niti da ima, niti da nema novog učenja na osnovu sekundarnog potkrepljenja. Opit koji sam naveo pokazuje mogućnost učenja novih reakcija na osnovu sekundarmog potkrepljenja, neki drugi to pobijaju. Najviše što skeptik sme da zaključi na osnovu podataka koji postoje, je da se konačan sud ne može ili teško može doneti. Sa druge strane, kad bi čovek usvojio Bolsovu kognitivfiu teoriju sekundarnog potkrepljenja, trebalo bi da očekuje da novog učenja ima na osnovu te vrste potkrepljenja.

Pošto je ova funkcija sekundarnog potkrepljenja najznačajnija, na njoj sam se duže zadržao no što ću učiniti sa druge dve.

Najzad, obraćam čitaocu pažnju na upotrebu dva termina u prethodnim izlaganjima: sekundarno potkrepljenje i sekundami potkrepljivač. Neutralne draži koje su vremenski bliske primarnim potkrepljivačima su SEKUNDARNI POTKREPLJIVAČI. To je pravilan način govora. Medjutim, ja sam umesto toga po neki put govorio o sekundarnom potkrepljenju zato što to drugi tako (nepravilno) čine. Sad ispravljam tu svoju namernu grešku. O sekundarnom potkrepljenju treba govoriti kad imamo u vidu dejstvo sekundamih potkrepljivača na učenje nove reakcije. Medjutim uobičajeno je da se o sekunđarnom potkrepljenju, tačnije, o ' sekundarnom potkrepljivaču govori i onda kada se imaju u vidu druge funkcije - funkcija održavanja već stečenih reakcija i funkcija izazivanja i podsticanja reakcija.

2) Održavanje jednom stečenih reakcija. Davanje sekundarnog potkrepljenja može da održi jednom stečene reakcije koje bi se inače ugasile ili oslabile. Idealna situacija za ispitivanje ove funkcijesekundarnog potkrepljenja je gašenje. Tipičan opit sadrži tri faze. U prvoj fazi asocira se, na primer, zvuk zvona i hrana (primarno potkrepljcnje). U toj fazi neutralna draž stiče vrednost sekundarnog potkreljivača. U drugoj fazi uči se jedna reakcija, na primer, pritiskanje poluge, na osnovu primarnog potkrcpljcnja .hranom. U trećoj fazi naučena reakcija pritiskanja poluge se gasi: , pritisak poluge'jiikad nije praćen nagradom. Ali, ako se u ovoj fazi pritisak poluge potkrepljuje sekundarnim potkrepljivačem, gašenje će biti sporije, tj. pritiskivanje poluge će se duže održati.

Stvar je teorija da kažu da li li je ovde mehanizam dejstva sekundarnog potkrepljenja drugačiji nego u prvom slučaju (sticanja novih reakcija). Moglo bi se razmišljati ovako: onim čime sekundarni potkrepljivač može da održi stečene reakcije, time (istim mehanizmom) može i da nagradjuje sticanje novih reakcija. Istina, može *e pretpostaviti da je za sticanje novih reakcija potrebna veća sposobnost ili moć nagradjivanja, nego za održavanje već stečenih reakcija. Pa, pošto je sekundarno potkrepljenje "krhke" prirode, ono lakše ispunjava ovu drugu funkciju, nego ono prvu. Bilo tako ili drugačije, tek činjenice pokazuju da je ova druga funkcija sekundarnog potkrepljenja bolje empirijski zasnovana i u odnosu na nju se ne izražavaju onako oštre sumnje kao što su bile Bolsove u odnosu na prvu funkciju.

3) Podsticanje jednom naučenih reakcija. Sekundarni potkrepljivač se može dati posle izvršenja reakcije koju želimo da učvrstimo ili održimo u repertoaru eksperimentalne životinje, ali se on može dati nevezano od sveke reakcije. Tipičan opit je varijacija opita opisanog u tački 2). Prve dve faze su istovctne, ali se u trećojfazi zvuk zvona, na primer, povremeno izlaže bez obzira na reakcije životinje, izlaže se, recimo, 5 ili 10 sekundi. Obično se konstatuje da životinje češće pritiskuju polugu (u primeru koji smo odabrali) za vreme izlaganja sekundarnog potkrepljivača. Kaže se da sekundarni potkrepljivač podstiče ortanizam da reaguje, ili čak da on izaziva reakcije. U vezi sa oba podvučena termina izgradjene su teorije sekundarnog potkrepljenja. Naročito je značajna teorija insentivne motivacije, koja i primarno i sekundarno potkrepljenje tumači podsticajnim dejstvom očekivane nagrade na delatnost organizma. Ovde samo napominjem da prema toj teoriji sve tri ovde opisane funkcije počivaju na principu insentivne motivacije.

4) Opiti sa simboličnim nagradama. Pod ovi naslovom joć se uvek navode klasični opiti Volfa iz 1936.g. (Wolfe) i Kaulesa iz 1937.g. (Cowles), koji su izvršeni na Jeilskom univerzitetu (Yale University) na kome je radio i Klark Hal, ali pre nego što je sekundarno potkrepljenje postalo tako značajan teorijski pojam. Ovi istraživači su

vežbali šimpanze da u automat ubacuju žetone kako bi dobili suvo groždje ili grejp. Pošto je ova "razmena" naučena, Volf je uveo niz novih zadataka.

Volfov opit Za izvršenje tih zadataka životinje su bile nagradjivanežetonima, koje su mogle da zamene za voće

neposredno ili uz odlaganje, a u nekim opitima tek pošto bi "uštedele” nekoliko žetona. U osnovnom opitu Volfa majmuni su dizali teret da bi dobili žetone ili prirodnu nagradu. Kako prirodne, tako i simbolične nagrade, su bile vidljive u automatu. Osnovni nalaz Volfa je sledeći: životinje su podjednako dobro i teško radile za simbolične i prirodne nagrade.

Pošto su obe nagrade bile vidljive u toku dizanja tereta, Volf je govorio o insentivnom, podsticajnom dejstvu simboličkih nagrada.

Životinje nisu bile toliko uspešne kada su morale da zarade veči broj žetona pre no što su mogle da ih razmene za prirodne nagrade. - U jednom opitu Volf je uveo različito obojene žetone, kojima su mogle da se "kupe" različite "stvari" - jedno ili dva zrnca hrane ili voda, ili mogućnost da se igraju sa eksperimentatorom ili da napuste eksperimentalnu situaciju. Zivotinje su uspešno savladale ovaj zadatak.

Svakako da je jedan od najinteresantnijih Volfovih opita onaj u kome su dve životinje stavljene u kavez, a žetoni im dati na "slobodno raspolaganje". Ponašanje životinja je pokazivalo da su se formirali odnosi dominacije u odnosu na žetone, da su žetoni kradjeni ili prošeni od onog "drugog". Slobodno govoreći žetoni su stekli izvesnu vrstu sopstvene vrednosti na osnovu toga što su prethodno bili povezani sa prirodnim nagradama. U Volfovim opitima simboličke nagrade nisu korišćene za učenje novih reakcija. Problem sekundarnog potkrepljenja u Volfovo vreme, kao što sam rekao, još nije bio naročito značajan. Svoje rezultate Volf je protumačio tako što je simboličkim nagradama pripisao tri moguća svojstva: svojstvo unutrašnje vrednosti, ili signala ili znaka za nešto što dolazi, ili svojstvo instrumenta ili sredstva postizanja nekog cilja. Tek kasnije kada su psiholozi, pod uticajem teorija potkrepljenja, počeli nekritički da upotrebljavaju termin sekundarno potkrepljenje da bi objasnili svako ponašanje koje se ne moče pripsati primarnom potkrepljenju, Volfovi opiti su se citirali kao dokaz za postojanje sekundarnog potkrepljenja. U stvari, danas je jasno da su Volfovi opiti pre pokazali insentivnu vrednost simboličkih nagrada no njihova potkrepljujuća svojstva. Sam Volf, u duhu svog vremena, govorio je o podsticajnom dejstvu simboličkih nagrada.

Opiti Kaulesa (1937) Kaulcsjc uočio da u Volfovim opitima nije bilo sticanjanovih reakcija, pa je pokušao da taj nedostatak

ispravi. Pored toga, u Volfovom opitu simboličke i prirodne nagrade su bile vidljive, a Kaules ih je zatvorio u kutiju. Usled toga u njegovom opitu se sa više prava može govoriti o potkrepljujućem svojstvu simboličkih nagrada. Životinje su naučile niz novih đis- kriminacija na osnovu simboličkih nagrada - razlikovanje levo-desno, vizueine razlike izmedju malih i velikih krugova, razlike izmedju pojedinih boja, obrtanje vrednosti draži (draž koja je bila pozitivna postajala je negativna) itd. Ove nove diskriminativne reakcije životinje su učile i onda kada su pre razmene morale da "zarade" deset do dvadeset žetona.

Zaključak Opiti Volfa i Kaulesa su posebno interesantni iznačajni zbog analogije sa novcem - najčešće navodjenom

sekundarnom potkrepljivaču ili simboličkoj nagradi ljudske aktivnosti. Neki autori smatraju da su ovi opiti najbolje ilustracije sekundarnog potkrepljenja. No, kao što sam istakao, u Volfovom opitu bi se pre moglo govoriti o podsticajnom dejstvu neutralnih, simboličkih nagrada. To ne važi u potpunosti i za Kaulesov opit. Medjutim, razlika izmedju podsticajnog i

potkrepljujućeg dejstva je stalno prisutna. Podsetimo se samo da su Halovi sledbenici Spens i Maurer i primarno potkrepljenje počeli da tumače insentivnom, podsticajnom motivacijom.

Posle pregleda osnovnih tipova opita i nekih najvažnijih emipirijskih naiaza trebalo bi prcći na razmatranje teorija sekundarnog potkrepljenja, koje se, naravno, izvode iz opštih teorija učenja. Medjutim, to razmatranje pretpostavlja poznavanje teorija učenja, tako da ga za sada moramo odložiti za neko kasnije mesto u rukopisu.

KOLIČINA POTKREPLJENJA

Postavljanje problema Problem koiičine potkrepljenja je normalan "izdanak"teorije potkrepljenja, odnosno mesta koje je nekad

princip potkrepljenja^ zauzimao u psihologiji učenja. Ako je potkrepljenje nužan činilac učenja, onda je verovatno da i svaka varijacija tog znaćajnog činioca utiče na učenje. Potkrepljenje može varirati na različite načine. Sa jednom takvom varijacijom smo se već upoznali - sa delimičnim potkrepljivanjem i različitim režimima potkrepljenja. Opisaču još dve varijacije u potkrepljenju - dejstvo količine potkrepljenja i odlaganje potkrepljenja.

Danas, kada je prestala dominacija teorija potkrepljenja, problem količine potkrepljenja bi se prirodnije mogao dcfinisati kao PROBLEM VELIČINE NA- GRADE. Kao što znamo, većina psihologa smatra da potkrepljenje, odnosno nagrade, deluje podsticajno, tj. DA SU IZVORINSENTTVNE MOTIVACIJE. Otuda se problem VELIČINE NAGRADE može svesti na problem JAČINE MOTIVACIJE. Pošto smo o ovom poslednjem problemu več govorili, to nam omogućuje da u ovom poglavlju budemo kratki. Opisaću samo neka istraživanja koja su bila od najvećeg teorijskog značaja u istoriji psihologije učenja. Mislim na opite sa promenom veličine nagrade, kao što su opiti Krespija i Zimana. Opiti te vrste doveli su do revolucije u teorijama učenja, naime doveli su đo napuštanja teorije potkrepljenja od značajnih

Halovih saradnika i sledbenika kao što su Spens i Maurer. Taj tip opita i teorijske promene do kojih su oni doveli opisaću sad nešto detaljnije.

Ројаш količine potkrepljenja Naizgled jednostavan problem koiičinc potkrepljenja ustvari nije precizno definisan. Pre svega, treba reći da

se pod tim pojmom obično podrazumeva KOLIČINA POTKREPLJIVAČA. Medjutim, moglo bi se u principu govoriti i o količini potkrepljenja - u četvrtom ranije opisanom značenju tog termina, u smislu un- utrašnjeg procesa kao što je redukcija nagona. Potkrepljenje u tom smislu je teško meriti, te operacionalno orijentisani psiholozi učenja obično nisu imali to značenje termina u vidu kad su govorili o količini potkrepljenja.

Psiholozi su pokušali da utvrde koji aspekt količine potkrepljivača deluje naponašanje ili učenje. Ispitivani su različiti aspekti veličine nagrade: opažaj veličine nagrade (npr. poznato je da kokoške različito reaguju na kokicu u celini i na četiri njena dela), broj grama, broj zalogaja, dužina konsumacije itd. Nažalost, istraživači nisu mogli da dodju do nekog odredjenog zakljčka o tome koji aspekt veličine nagrade deluje na učenje.

U partiji o količini potkrepljenja se obično opisuju i podaci koji se odnose na KVALITET POTKREPLJIVAČA. Obično se ta istraživanja vrše sa različitim pro- centima rastvora šećera ili neke druge ukusne materije.

Neke osnovne činjenice Brojna istraživanja dejstva količine potkrepljenja (jošod početka tridesetih godina) mogu se rezimirati na

sledeće dve rkvulje:

Prva (leva) krivulja nam pokazuje da priraštaji u veličini nagrade imaju svemanje i manje dejstvo na ponašanje i učenje. Radi se, dakle. o tipično negativno ubrzanoj krivulji. Moglo bi se rcći da nam i svakodn-evno iskustvo pokazuje to isto. Na primer, priraštaj u ličnom dotiofku od 10000 ne znači isto za one koji maju lični dohodak 40000 i 80000.

Druga krivulja, protumačena u Halovom duhu, govori nam da maksimalna jačina navike zavisi od količine potkrepljenja. Što je potkrepljenje veće, veća je i maksimaJna jačina navike. KJasični teoretičari potkrepljenja zamišljali su da ovakve krivulje prikazuju izvesne zakonistosti učenja, odnosno, da koiičina potkrepljenja utiče na jačinu navike (Hal).

Opiti sa promenom količine U partiji o teorijama učenja biće opisani opiti Krespija potkrepljenja(1942, 1944) i Zimana (1948). Ovde ih neću opisivati.

Na priloženoj krivulji su shematično prikazaniezultati ovog tipa opifa.

Segment A. Dve grupe životinja, jedna sa malom, a druga sa velikom nagra- lom, postižu različite asimptote. Po Halovom uverenju te asimptote prikazuju -azličite maksimalne jačine navika. Prema savremenijem shvatanju te dve krivulje irikazuju različito dejstvo insentivne motivacije na delatnost.

Segment B prikazuje promene u ponašanju kada se nagrade zamene; grupa coja je dobijala malu nagradu počinje da dobija veliku i obratno. U Krespijevom i Zimanovom opitu ta promena je bila nagla (u jednom do dva pokužaja). Brzina te )romene sugeriše da količina potkrepljenja utiče na delatnost, a ne na učenje. Ovaj jodatak je uticao na Hala da (po sugestijama Keneta Spensa) uvede faktor insentivne notivacije (K).

Segment C nam pokazuje pozitivni i negativni kontrast (Zimanovi termini). Grupa koja sa male prelazi na veliku nagradu premašuje asimptotu koju je postigla aiipa sa velikom nagradom (pozitivan kontrast). Takodje, grupa koja je sa velike ?re51a na malu nagradu podbacuje asimptotu koju je postigla grupa sa malom nagra- lom (negativan kOntrast).

Segment D pokazuje da su pozitivni i negativni kontrast privremene pojave.Na osnovu segmenata B, C i D Krespi je došao do zaključka da promena u

kOličini potkrepljenja ima emocionalno-motivacione posledice. Grupa koja sa male predje na veliku nagradu ima povećan elan ili oduševljenje (pozitivan kontrast); grupa ;oja sa velike predje na malu nagradu je u stanju depresije, ili u stanju frustriranosti.

Pored pomenutih kvantitativnih podataka, Krespi se pozivao i na neka cvalitativna zapažanja o ponašanju životinja. Životinje koje su prešle sa velike na malu nagradu odbijale su da jedu manju nagradu, pokazivale su tendenciju da se Kjvlače ili da pobegnu iz situacije, "zurile" su u činijicu za hranu, pokušavale su da iskoče iz aparata itd. Ovo ponašanje sugeriše izvesnu vrstu depresije ili frustriranosti.

Neka novija istraživanja takodje su sugerisala da se kod negativnog kontrasta zaista radi o emocionalno-motivacionim efektima. Neki istraživači su konstatovali da u krvi životinja koje sa veče nagrade predju na manju nalazi veča količina hormona karikosterona, čije lučenje predstavlja jednu od reakcija na stres (Goldman, Coover jnd Levine, 1973.). Neke farmakološke studije takodje potvrdjuju Krespijevu hipotezu. Na primer, kada se životinjama daje librijum (trankvilizer) negativni kontrast se smanjuje ili potpuno gubi. Drugim rečima, sa "umirenjem" emocionalnih reakcija nestaje i negativni kontrast. Slično nam kazuju i neke neurohirurške intervencije na mozgu - na primer, uništenje hipokampusa,

koji učestvuje u regulaciji emocionalnih reakcija, dovodi do gubitka negativnog kontrasta.

Moram da napomenem da postoje i drugačiji pokušaji objašnjenja pozitivnog i negativnog kontrasta, no pošto oni nisu naročito ubedljivi ja se neću na njima zadržavati.

Neka nova empirijska Navešću sad globalno i ukratko rezultate nekih novijihistraživanja istraživanja u kojima su proveravani zaključci Krespija

i Zimana. Rezultate ću prikazati po segmentima ranijepriložene krivulje.

Segment A. Spens je posumnjao da u segmentu A životnje nisu dostigle pravu asimptotu, te da je usled toga doiazilo do pozitivnog kontrasta. Opiti u njegovoj laboratoriji su potvrdili njegovu sumnju: posie dužeg treninga pozitvni kontrast se nije javljao. Medjutim, takvom tipu opita se može zameriti sledeće: životnje sa većom nagradom i dužim treningom postižu plafon za svoju vrstu, te životinje koje prelaze sa male na veliku nagradu ne mogu da ih prevazidju.

Segment B. Promena u segmentu B nije u svim opitima bila onako nagla kao u opitima Krespija i Zimana.

Segment C. U opitima se redovno konstatuje negativan kontrast, ali ne i pozitivan. To je dovelo do prilično raširenog uverenja da pozitivnog kontrasta zapravo i nema. Medjutim, neki psiholozi su ukazali da nedostatak pozitivnog kontrasta možda dolazi usled već opisanog postizanja plafona kod životinja sa većom nagradom. U nekim novijim istraživanjima u kojima je dostizanje plafona sprečeno (na primer, manjim brojem pokušaja ili odlaganjem potkrepljenja) bilo je pozitivnog kontrasta.

Segment D. U jednom posebnom opitu u kome se velika i mala nagrada naizmenično više puta smenjuju, pozitivni i negativni kontrast su bili trajni fenomeni. Medjutim, to važi za taj specifičan tip opita.

Opiti koji ukazuju na učešće Izvesni nalazi sugerišu da dejstvo potkrepljenja zavisi kognitivnih procesaod konteksta u kome se daje i od nivoa adaptacije. Tose isto može reći i za količinu potkrepljenja.

U opitu Šriera (1958) ispitivaho jedejstvo količine potkrepljenja. U tom opitu je pokazano da je količina potkrepljenja delovala samo na one majmune (šimpanze) koji su imali prilike da upoznaju nagrade različite veličine. Drugim rečima, kao da je potrebno da se zna za mogućnost većih i manjih nagrada da bi nagrada odredjene veličine imala izvestan efekat. Slični rezultati su dobijeni i u nekim drugim istraživanjima.

Navešću još samo interesantan opit Luisa iz 1964.g. (Lewis). U prvoj fazi ovog opita više grupa pacova je vuldo tegove različite veličine da bi došli do hrane. Sve grupe su dobijale istu količinu hrane. U drugoj fazi opita životinje su imale slobodan pristup hrani. Opet je za sve grupe količina hrane bila jednaka. Životinje koje su vukle teže tegove, u drugoj fazi opita brže su trčale i jele brže i više. Mogli bismo da tvrdimo da se ovde radi o izvesnom psihološkom efektu, inače poznatom u ljudskom iskustvu: ista nagrada je utoliko vrednija i dragocenija ukoliko je uložen veći napor da se do nje dodje.

Ovi poslednji opiti govore protiv klasičnog shvatanja da potkrepljenje i količina potkrepljenja deluju na upravo izvršene radnje i automatski ih učvršćuju. Oni ukazuju na učešće složenijih kognitivnih procesa, kao i na motivaciono dejstvo na delatnost.

ODLAGANJE POTKREPLJ ENJA

Odlaganje potkrepljenja je jedan od pomenutih načina variranja potkrepljenja. Postavljanje tog problema, a naročito njegova razrada, bila je pod uticajem teorije potkrepljenja. U Halovom postulatu koji govori o potkrepljenju ističe se vremenska bliskost izmedju izvršene reakcije i redukcije nagona. Osnovni uslov učenja po Halu je sledeći: ako je jedna reakcija na draž praćena vremenski bliskom redukcijom nagona, pojačaće se tendencija da se ta reakcija vrši u prisustvu te draži. U MekGokovoj definiciji zakona efekta, efekat je "ono što se dešava kao posledica jednog akta, obično što se dešava nekoliko sekundi posle akta". Te definicije su, naravno, zasnovane na izvesnim empirijskim podacima. Kao što znamo po Torndajku i Halu potkrepljenje automatski učvršćuje neposredno prethodeću radnju. Prirodno se nameče pitanje šta će biti ako se potkrepljenje vremenski ođloži? Eksperimentalni podaci pokazuju: što je potkrepljenje u većoj meri odloženo, učenje je sve teže i teže. Zašto? Bihejvioristički orijentisani psiholozi učenja u prvoj polovini ovog veka nisu bili skloni da koriste pojam pamćenja. On je još uvek "mirisao" na subjektivnost i mentalizam. Pojam nervnog traga, iako hipotetski konstrukt, činio se Halu ob- jektivnijim i naučnijim. Kada se potkrepljenje odlaže, reakcija koja treba da se potkrepi postoji samo u obliku nervnog traga. Trag je sve slabijeg intenziteta sa protekom vremena. Pošto je trag reakcije manje intenzivan, učenje sa odloženim potkrepljenjem daje slabije rezultate. Tako je Hal objasnio dejstvo odloženog potkrepljenja na učenje.

Savremeni psiholozi se ne ustručavaju da govore o pamćenju kod životinja, i to o kratkoročnom i dugoročnom pamćenju. Problem odlaganja potkrepljenja u izvesnoj meri danas postaje problem pamćenja, u prvom redu kratkoročnog.

Dve vrste odlaganja Upoznajmo, najpre, kako su klasični psiholozi učenjapotkrepljenja postavili i istraživali problem odlaganja potkrepljenja.

Možemo da razlikujemo dve vrste opita sa odlaganjem potkrepljenja, ili dve vrste odlaganja potkrepljenja.

(1) U prvom slučaju postoji čitav jedan lanac reakcija, i tek na kraju tog lanca se dobija potkrepljenje. Takav slučaj imamo u lavirintu. Životinja mora da se na brojnim tačkama izbora "odluči" i da protrči mnoge slepe i tačne staze pre nego što stigne do cilja (hrane). Skinerov pojam lančanih režima delom odgovara onom što se zbiva u lavirintu. Životinja mora da na odredjene draži reaguje na odredjen način, a tek posle lanca takvih reakcija dobija potkrepljenje. Podsetimo se da je Skiner stvaranje i održavanje tih lanaca reakcija objašnjavao sekundarnim potkrepljenjem.

Hal je skovao termin i formulisao princip GRADIJENTA CILJA da bi opisao i objasnio ponašanje životinja u lavirintu. Gradijent cilja je primena principa potkrepljenja na vremensko-prostorne odnose u lavirintu. Sto je jedna reakcija neposrednije potkrepljena, pre i bolje će se naučiti. Što je potkrepljenje odloženije, učenje je sporije i slabije. Iz tih stavova se mogu đedukovati sledeća tvrdjenja: najpre če se naučiti završni deo lavirinta, a najkasnije početni; duže slepe staze će se pre eliminisati nego kratke slepe staze, zato što dovode do većeg odlaganja potkrepljenja. Ovaj opis ponašanja nije idealno tačan, ali se na tome sad nećemo zadržavati.

Slično Skineru i Hal je smatrao da se lanac reakcija u lavirintu stvara i održava ne samo na osnovu primarnog potkrepljenja, već i na osnovu sekundarnog potkrepljenja. Poslednja izborna tačka u lavirintu je bliska momentu primarnog potkrepljenja, te zato postaje sekundarni potkrepljivač. To se dešava i sa izbornom tačkom ispred nje, ali ona postajeslabiji sekundarni potkrepljivač, itd. Drugim rečima, GRADIJENT CILJA SADRZI DEJSTVO PRIMARNOG I

SEKUNDARNOG POTKREPLJENJA. Zahvaljujući saradnji sekundarnog potkrepljenja, učenja ima i sa nešto dužim odlaganjem primarnog potkrepljenja (izraženog minutima).

(2) U drugom slučaju se radi o odlaganju potkrepljenja posle jedne jedine izvršene reakcije. Tu nema lanaca draži i reakcija, te ne bi trebalo da bude sekundarnih potkrepljivača. Hal je očekivao da će u takvim situacijama utvrditi čist GRADIJENT PRIMARNOG POTKREPLJENJA. No, lakše je bilo definisati ovaj pojam, «o empirijski ga proveriti: sekundarni potkrepljivači su se neželjeno uvlačili u različite eksperimentalne pokušaje. Plan jednog klasičnog aparata za ispitivanje gradijenta primarnog potkrepljenja izgledao je ovako:

гшг □KOMORA ZA ODLAGANJE

Životinja polazi iz polazne kutije, bira levu ili desnu stranu, ali se tad zađržava odredjeno vreme u "komori za odlaganje". Posle odredjenog odlaganja otvaraju se vrata komore za odlaganje i životinja može da predje u komoru u kojoj dobija hranu. U ovom opitu (Wolfle, 1934) pacovi su učili i sa odlaganjem od 20 minuta. Mogućnost učenja uz tako dugo odlaganje objašnjeno je time što je komora za odlaganje stekla vrednost sekundarnog potkrepljivača, tako da je izbor prave strane bio neposredno potkrepljen sekundarnim potkrepljivačem. Niz godina eksperimentatori su se trudili da zamisle eksperimentalni aparat i plan u kome će svi izvori sekundarnog potkrepljenja biti eliminisani. Kao najuspešniji u čitavoj jednoj seriji opita navodi se Grajsov opit iz 1949. g. (Grice). Šematski njegov eksperimentalni aparat izgleda ovako:

Dva ulaza u aparat su obojena belom i crnom bojom; komore za odlaganje i završne komore sa ciljem su sve obojene istom sivom bojom. Hrana se, naravno, nalazi samo u jednoj završnoj komori. Da bi životnja (pacov) naučila da odabira pravu stranu, ona morada povežeboju ulazne komore sa hranom. Pitanjejesa kolikim vremenskim odlaganjem ona može to da postigne? U Grajsovom opitu gradijent primarnog potkrepljcnja jespao na svega 5 sekundi. Neki

sivo sivo C

bela sivo sivo C

Ulaz Komora za odlaganje 01 j (hrana)

psiholozi (kao npr. Spens) su zaklj učili da gradijent primarnog potkrepljenja i ne postoji. Ako nema sekundarnog potkrepljenja nagrada mora biti neposrednja, bez odlaganja.

Savremeni pristup Kognitivni psiholozi teže da problem odlaganjaodlaganju potkrepijenja potkrepljenja tretiraju prvenstveno kao problem

pamćenja. Kada postoji odlaganje potkrepljenja uspeh zavisi od dva osnovna činioca: a) od sposobnosti pamćenja, b) od prirode zadatka.

Niže razvijeniji organizmi imaju slabiju sposobnost pamćenja, te odlaganje potkrepljenja ima vrlo negativno dejstvo na učenje. Sa razvijenijom sposobnosti | pamćenja moguće je "premostiti" veći interval odlaganja. Kod čoveka to odlaganje ne mora uvek da ima samo negativne posledice.

Odlaganje potkrepljenja kod čoveka i životinja (kao što su: golubovi, pacovi, mačke, psi) su dve sasvim različite stvari. Čovek obično zna za šta se nagradjuje, Čak i kad se nagrada daje sa zakašnjenjem. Ali, zamislite sad situaciju u kojoj se nalazi životinja. U skinerovom kavezu ona izvrši niz radnji: Ri, R2, R3, R4, R5, R6, R7 itd. Pretpostavimo da je R4 bilo pritiskivanje poluge. Kad se potkrepljenje odlaže, životinja može da izvrši upravo radnju R7. Pod tim uslovima je teško naučiti reakciju R4. Ni čoveku ne bi bilo lako u takvoj situaciji. Zamislite da student na ispitu odgovara, a profesor sa zakašnjenjem kazuje "tačno" ili "netačno”. Zamislite da student u jednom momentu pogreši, ali mu nastavnik da informaciju "netačno" tek kad je student završio treću rečenicu od one pogrešne. Kako bi se studnet, bez daljih informacija, snašao u toj situaciji.

Psiholozi pamćcnja pokušavaju da objasne teškoću učenja sa odloženim potkrepljenjem svojim ustaljenim principima - pre svega principom interferencije. Ako je period odlaganja ispunjen nekim drugim interferentnim radnjama, kao što je bio slučaj u napred navedcnim ilustracijama, učenje će u velikoj meri biti otežano ili nemoguće. Ako je vremenski interval odlaganja prazan, pamćenje će biti lakše, kako kod ljudi, tako i kod životinja, Odlaganje tad može biti duže. Izvesni opiti su to i potvrdili (npr. Karltonov opit u Spensovoj laboratoriji).

Uobičajena ekspcrimentalna situacija za ispitivanje odlaganja potkrepljenja nije uvek najpogodnija za ispitivanje sposobnosti pamćenja, upravo zbog postojanja pomcnutih intcrferentnih radnji. Sposobnost pamćenja se bolje ispituje nekim drugim testovima, na primer, u Hanterovom testu odložene reakcije.

Testovi altemacije Sasvim drugačiju sliku o sposobnosti pamćenja pacovadaju nam opiti sa alternacijom tačnog i pogrešnog

odgovora: u jednom pokušaju tačna je reaktija ona koja je u prošlom bila pogrešna.Da bi u jednom pokušaju dala tačan odgovor, životinja mora da pamti kako je reagovala u prethodnom pokušaju. Npr., u T lavirintu jednom se nagradjuje levo, a slcdeći put desno skretanje, itd. Ispitivanja su pokazala da vremenski interval izmedju pokušaja može da iznosi i do tri sata, a neki istraživači su tvrdili da su pacovi u stanju da u izvesnoj meri uče i sa odlaganjem od 24 sata.

Odlaganje potkrepljenja i U više navrata bilo je reči o "biološkim granicama" ili "biološke granic učenja" uslovima učenja i biološkoj pripremljenosti učenja

(Selidgmen). Opisani su opiti Garsije i sarađnika sa stečenim averzijama. Kao što već znamo, u prvim opitima pacovi su dobijali da piju odredjen rastvor saharina, a posle izvesnog vremena su podvrgnuti zračenju X zracima. Usled zračenja javljaia se mučnina sa odlaganjem od nekoliko sati (2-3 sata).

Posle samo jednog takvog iskustva i pored odlaganja od nekoliko sati životinje su stekle averziju prema rastvoru saharina. Medjutim, averzija se nije stvarala prema neutralnim spoljašnjim dražima, kao što su svetla i zvuci. Kod izvesnih vrsta ptica koje su vizuelni tragači za hranom, averzija se pre stvara prema boji ili obliku, nego prema ukusu.

U kasnijim istraživanjima Garsije i saradnika upotrebljavana su farmakološka sredstva za izazivanje mučnine (npr., apomorfin), a odlaganje je sistematski varirano od 30 minuta do 3 časa, a u nekim drugim ispitivanjima i do 5, pa čak i 12 časova. Rezultati su pokazali da je averzija utoliko lakše stvarana što je je odlaganje bilo kraće, ali je nje bilo i posle odlaganja od 3,5 pa i 12 časova. U Grajsovom opitu pacovi nisu mogli da uče ako je odlaganje bilo duže od 5 sekundi, a ovde uče i sa odlaganjem od nekoliko časova!. Kako da se objasne ti suprotni rezultati?

Kao što znamo Garsija, a zatim i Selidžmen (1969.g.) smatraju da su u pitanju biološke uslovljenosti ili pripremljenosti učenja. U ovom slučaju postoji biološka predodredjenost da se ukus hrane i mučnina u stomaku asociraju. Tako biološki pripremljene reakcije se uče lako i pored dužih odlaganja. Medjutim, ima psihologa (npr. Estes, 1971.g, MekKintoš, 1974.g.) koji smatraju da se ne radi o biološkoj, genetski zasnovanoj pripremljenosti, već o pripremljenosti na osnovu prethodnog iskustva. Naime, životinje su mogle da nauče da stomačne tegobe obično nastaju usled hrane koja se uzima, te otud postoji stečena pripremljenost da se asociraju ukus hrane i stomačne tegoba. Dalje, MekKintoš se koristi izvesnim principima pamćenja i zaboravljanja da bi objasnio Garsijine podatke, posebno princip interferencije koji smo maločas pominjali. Izmedju uzimanja hrane odredjenog ukusa i pojave stomačne mučnine nema mnogo drugih interferentnih interoceptivnih zbivanja, te se ukus hrane može dobro zapamtiti i posle nekoliko časova. Kod spoljašnjih draži stvari stoje sasvim drugačije; u tom domenu postoji ogroman broj interferentnih draži i reakcija, tako da je učenje uz vremensko odlaganje potkrepljenja otežano.

Bolsova teza (1975) U knjizi "Teorije učenja", 1975.g. Bols je predložioobjašnjenje bioloških granica učenja. Pre svega da

kažem kakav teorijski značaj on pridaje optima kao što Garsijini. Po Bolsu 1) ti opiti govore protiv S-R teorije. U Garsijinom opitu ne asocira se ukus saharina (S) i pijenje (R), već se radi o asocijaciji Si - S2 tipa - povezuje se ukus saharina i opažaj mučnine u stomaku. 2) Garsijini i slični opiti pokazuju da vremenski dodir nije uvek uslov asociranja.Bols predlaže dva alternativna objašnjenja Garsijinog efekta. (l)Postoji mogućnost da

u momentu kada oseća mučninu životinja asocira odredjen ukus hrane;(2) druga je mogućnost da se ona u trenutku ponovnog susreta sa hranom priseti mučnine. Ali, zašto se u pamćenju asociraju mučnina i ukus hrane, a ne i neke druge spoljašnje draži? Bols odgovara da je to otuda što je struktura pamćenja na taj način biološki oredjena. Ovo tvrdjenje ne predstavlja neko naročito zadovoljavajuće objašnjenje. Pozivanje na biološke granice pomalo liči na pozivanje na instinkte pripokušaju objašnjenja nekog ponašanja, o čemu smo ranije govorili. Sugcstije koje daju, npr., Estes i MekKintoš imaju tu prednost što možemo da shvatimo na osnovu kojih principa (učenja) nastaju opisane pripremljenosti u učenju, asociranja ilipamćenja. No, u ovoj mladoj i značajnoj oblasti još nemamo dovoljno podataka da bismo mogJi da donesemo neki konačan i dobro zasnovan sud.

Zaključci Možda najinteresantnija pouka iz ove partije je našeshvatanje kako od opšteg duha vremena zavisi saoledavanje jednog posebnog problema.

Kada je princip potkrepljenja bio icminantan princip učenja, sa automatskim dejstvom na prethodno izvršene reakcije, •dla anje potkrepljenja je shvatano kao širenje dejstva tog principa kroz prostor i ,->ше takodje sa automatskim dejstvom na upravo izvršene radnje. Psiholozi su tragali \a »radijentom cilja, a zatim i za gradijentom primarnog potkrepljenja. Sa

gubljenjem d:-inantnih pozicija teorije potkrepljenja u današnje dane i sa razvojem psihologije ; рзrnćenja, sa druge strane, problem odlaganja potkrepljenja se u većoj meri posmatra [кж> problem pamćenja.

гU ČEMU SE UČENJE LAVIRINTA SASTOJI?

Mnogi psiholozi smatraju da je učenje lavirinta jedna podvrsta učenja pokušaja i pogrešaka ili instrumentalnog učenja, koja zbog specifičnosti situacije (S varijabli) pokazuje i neke nove kvaliteta (R varijable).Drugim rečima, zbog specifičnosti S i R varijabli, učenje lavirinta se može smatrati posebnim operacionalno definisanim oblikom učenja. Da vidimo sada u čemu su te osobenosti učenja lavirinta.

Organizam se stavlja na početak lavirinta; na kraju lavirinta je nagrada. Izmedju početka i kraja nalazi se nepravilna "mreža" tačnih i slepih staza. Organizam treba da na svakoj tačci izbora odabere pravu alternativu, a zatim da nauči sukcesiju, sled ispravnih izbora. Otuda se za učenje lavirinta ponekad kaže da predstavlja učenje serije. Takodje se govri o "serijskom učenju". U ovaj oblik učenja ubraja se i čovekovo učenje verbalnih serija, mada se ono po mnogo čemu razlikuje od učenja lavirinta. Zakonitosti koje se manifestuju pri učenju serije predstavljaju kvalitativnu novinu ovog oblika učenja. Detaljniju analizu te kvalitativne novine daćemo posle opisa različitih vrsta lavirinta.

RAZLIČITI OBLICI LAVIRINTA

Postoji ogromno bogatstvo i raznovrsnost u "svetu lavirinata". Jedni su maksimalno jednostavni, sa jednom jedinom tačkom izbora, drugi krajnje složeni. Jedni su tek toliko veliki da im se dužina izražava u santimetrima, drugi pak zauzimaju prostranstva čitavih parkova. Jedni su namenjeni za ispitivanje ljudi, drugi za izučavanje učenja kod životinja.

LAVIRINTIZA ISPITIVANJE UČENJA KOD LJUDI

Zabava iz klasičnih vremena zadržala se u retkim slučajevima i do današnjih dana. Tako je danas poznat lavirint u parku Hamptonskog dvorca (Engleska), na koga se pozivaju reklamna odeljenja turističkih organizacija. Staze lavirinta oivičene su visokim zelenilom (živicom), tako da čovek koji se po lavirintu kreće ne može da ima uvid u prostorne odnose staza. Drugim rečima, on je prisiljen da pravi različite slepe pokušaje, a time i brojne greške. Ta nemogućnost prostorne orijentacije predstavlja jednu od bitnih karakteristika svakog lavirinta i ta karakteristika daje pečat procesu učenja lavirinta. Lavirint je tu da zbuni čoveka, a slepi pokušaji i slučajni uspesi su jedini način da se na kraju ugleda izlaz izsituacije. Uspešnom izlasku prekoristi srećan slučajan izbor i pamčenje, no inteligencija. Ove činjenice nisu bez značaja za teorije učenja o lavirintu, kao što ćemo videti.

Laboratorijski Iavirinti Postoje mali lavirinti koje ljudi uče u laboratoriji. Svete lavirinte možemo da podelimo u dve grupe: l.one po

kojima se hoda i 2.one koji se prelaze rukom.I jedne i druge čovek rešava zavezanih očiju; na taj način se u laboratoriji eliminiše

pregled situacije, a čovek nagoni na pokušaje i pogreške.Staze kroz koje čovek prolazi imaju bočne zidove; čovek se po lavirintu

kreće vukući nogu ispred noge i nogama opipavajući tačne i pogrešne staze. Na priloženoj slici vidi se isečak takvog lavirinta.

Kod lavirinata koji se prelaze rukom (uz zavezane oči, kao što smo rekli) staze su urezane u drvenu ploču ili neku drugu vrstu materijala. Čovek kroz staze lavirinta provlači neko stilo ili olovku. U ovom poslednjem slučaju ispod lavirinta se stavlja parče papira, koje se menja posle svakog pokušaja. Na seriji tih papira može se pratiti napredovanje u toku učenja.

Ali, postoje lavirinti koje Ijudi rešavaju "otvorenih očiju". To su relativno složeni lavirinti koji se moraju veoma brzo rešavati. Niz takvih lavirinata nalazi se u Beta seriji, koja je namenjena ispitivanju inteligencije. U testu lavirinta čovek treba da pokaže svoju perceptivnu sposobnost brzog opažanja tačnog, slobodnog puta. Kad bi vreme rada bilo neograničeno, nikakav naročit problem ne bi postojao. Evo kako izgleda jedan takav lavirint.

Y lavrht

U lavltint

Veliki broj životinja, raznovrsnog filogenetskog nivoa, podvrgnut je ispitivanjima u lavirintima. Za niže organizme, kao što su gliste ili različiti insekti (npr. bubašvabe), upotrebljavaju se sasvim jednostvani lavirinti u obliku slova T, Y ili U. U takve lavirinte, naravno, stavljaju se i razvijenije životinje.

□

T lavirint

Kod takvih lavirinata, pri ispitivanju glista ili nekih insekata, jedna Slrana je mračna, a druga svetla. Mnoge životinje preferiraju mračnu stranu, ali u njoj dobijaju električni šok. One na kraju nauče da biraju svetliji krak lavirinta.

Pacov je najčešće korišćena životinja u lavirintu. On je radoznao i pokretan i dovoljno ga je gladnog staviti na početak lavirinta pa da započne trčanje kroz staze. Naravno, pacovi se stavljaju u mnogo složenije lavirinte nego što su upravo opisani.

Složenost lavirinta se izražava brojem izbornih tačaka. Svaka izbOrna tačka, sa tačnim i slepim stazama predstavlja jednu jedinicu lavirinta. Na slici je prikazan šestojedinični Blodžetov lavirint (koji je koftšćen za ispitivanje latentnog učenja, o kojem će biti reči nešto kasnije).

Lavirinti koje životinje "rešavaju" mogu biti konstruisani na različite načine. Najčešći iavirinti su sa bočnim "zidovima", odozgo prekriveni žicom, kako životinjene bi iskakale iz staza. Isečak takvog lavirinta prikazan je na priloženoj slici.

Uske putanê (od letava) stoje na držačima, "migama", ka Sto se vidi na priložnoj slici.

TIPIČNO PONAŠANJE U LAVIRINTU

Rekli smo da je jedna od bitnih karakteristika lavirinta nemogućnost pregleda situađje, nemogućnost sagledavanja prostornih odnosa u aparatu. Organizmi, ljudi i životinje, prisiljeni su na raziičite "slepe" pokušaje, brojne greSke i siučajne uspehe. To je osnovna i prva karakteristika ponašanja životinja u iavirintu. Po ovoj svojoj karakteristici učenje lavirinta je podvrsta učenja putem pokušaja i pogrešaka. AJi, kao što smo rckli, učenje lavirinta sadrži i izvesne kvaiitativne specifičnosti. Nabrojaćemo najvažnije.

(1) Opšte utvrdjena činjenica je da se delovi lavirinta oko cilja nsypre nauče, a srednji i početni delovi kasnije. Drugim rečima, to znači da se slepe staze na kraju lavirinta pre eliminišu nego one na početku ili sredini lavirinta.

(2) Slepe staze lavirinta mogu biti kraće ili duže. Ustanovljeno je da se kraće slepe staze teže eliminišu, odn. da se duže slepe staze pre eliminišu, bilo da se nalaze na početku, sredini ili kraju lavirinta.

(3) Takodje je utvrdjeno da se brzina kretanja kroz lavirint menja. Kretanje se ubrzava u završnom delu lavirinta. (Neki put dolazi do izvesnog usporenja neposredno pred ciljem). Pitanje je da li je to posledica boljeg poznavanja završnog dela lavirinta, ili posledica blizine inticipiranog cilja.

Gradijent cilja Opisane pravilnosti ponašanja obuhvaćene su Halovim

pojmom gradijenta ciija. Na empirijskom nivou ovaj pojam nam kazuje samo to da se reakcije bliže eilju (nagradi, potkrepljenju) pre, brže, uče. Ali ovim tvrdjenjem smo se približili granici jednog teorijskog stanovišta - shvatanju teorije potkrepijenja.

Teorija potkrepljenja Gradijent cilja se može protumačiti sa stanovištateorije potkrepljenja. Potkrepljenje učvršćuje

neposredno prethodeče reakcije. Specifičnost učenja lavirinta je ovo: što je vremenski razmak izmedju reakcije i pratećeg potkrepljenja manji, dejstvo potkrepljenja je jače, tj. izvršena reakcija će u većoj meri biti učvršćena. Otuda se pre nauče staze na kraju

lavirinta. Slično, duže slepe staze u većoj meri odlažu potkrepljenje, te se zato slabije uče, odn. pre eliminišu. Teorija potkrepljenja pretpostavlja da zakon efekta ili princip potkrepljenja dejstvuje automatski, ond. da automatski učvršćuje prethodeće reakcije. U lavirintu zakon efekta i princip potkrepljenja su primenjeni na specifične vremenske i prostorne uslove. Iz te primene na nove prostorne i vremenske uslove niču nove karakteristike ponašanja - naime, gradijent cilja.

U ovom poglavlju ne možemo da ulazimo u veće detalje. Za nas je trenutno važno da se upoznamo sa fizičkim karakteristikama lavirinta, sa osnovnim zakonima ponašanja u lavirintu i osnovnim objašnjenjima ponašanja u lavirintu.

Kognitivne teorije učenja Kao i jednostavno instrumentalno učenje, tako je i lavirinta učenje lavirinta uvek bilo "plodno tlo" teorifa

potkrepljenja. Ova poslednja činjenica je posebno razumljiva, pošto, kao što smo videli, situacija u lavirintu nagoni organizam na slepe pokušaje, pogreške i slučajne uspehe. Ovu činjenicu isticali su predstavnici suprotnih kognitivnih teorija (tzv. S-S teorija). Po shvatanju ovih poslednjih, čak su i životinje kao pacovi sposobni za nešto više od proste asocijacije draži i odgovora. Naime, oni pretpostavljaju da se i kod tih životinja javljaju prvi znaci kognicije, u obliku opažanja prostornih odnosa u situaciji, naročito u opažanju lokacije cilja. Takvo kognitivno učenje Tolman (najznačajniji pređstavnik kognitivne teorije u oblasti učenja životinja) je nazvao stvaranjem "kognitivne mape" situacije (videti u Teorijama učenja).

"Učenje mesta nasuprot Sukob asocijacionističke S-R teorije i kognitivne učenja pokreta"teorije u oblasti lavirinta kristaiizovao se oko dileme

o"učenju mesta nasuprot učenja pokreta". Kao što i sam naziv kazuje,

prema socijacionističkoj S-R teoriji životinja u lavirintu uči niz pokreta (ili nizasocijacija izmedju draži i odgovora), dok je prema kognitivnoj teoriji životinja u stanju da nauči "mesto", raspored staza, naročito "mesto" cilja.

Da bi dokazali postojanje poslednje pomenutih sposobnosti životinja, kognitivni teoretičari i istraživači izveli su niz duhovitih istraživanja. U isto vreme oni su konstruisali niz aparata, sličnih standardnim lavirintima, koji su u većoj meri dopuštali prostornu orijentaciju životinja. Navešću nekoliko takvih istraživanja i aparata.

Opiti koji pokazuju da (1)U jednoj vrsti opita životinje (pacovi) najpre nauče životinje uče "mesto" a ne da protrče kroz lavirint. Lavirint se zatim preplavi "pokrete" vodosn, tako da su životinje prisiljene da plivaju.

Životinje i plivajući vrlo uspešno prolaze kroz lavirint. Argument kognitivnih teoretičara je sledeći. Pokreti plivanja su različiti od pokreta trčaftja. Ako životinje plivajući pronalaze put kroz lavirint, to znači da u prethodnoj fazi učenja nisu naučile lance pokreta (tj. asocijacije draži i odgovora), već raspored staza u lavirintu.

Sličan je slučaj sa opitima u kojima se životinjama nanose izvesne moždane povrede, posle kojih one nisu u stanju da se kreću pravolinijski, već

se "zanose" i prave okrete. I takve životinje (sa poremećenim motornim centrima) uspešno prolaze kroz lavirint koga su naučile u normalnom stanju.

(2)U opitu Tolmana, Ričia i Kališa (Tolman, Ritchie, Kalish, 1946) upotrebljen je sledeći jednostavan aparat.

Na levom i desnom kraju aparata nalazese polazne kutije. Sa Xi i Х2 označene su dve kutije sa hranom. Jedna grupa pacova učila je "mesto", a druga "pokret" okretanja na jednu stranu. Prva grupa nalazila je hranu uvek na istom mestu, recimo kod Xi. Kad su životinje iz te grupe puštene iz leve polazne kutije one su skretale na desno, a kada su puštane iz đesne polazne kutije one su skretale na levo. Drugim rečima, one su skretale jednom na desno, drugi put na levo, ali su stizale uvek na jedno isto mesto. Prema tome, one nisu mogle da nauče "skretanje" već mesto, položaj hrane. Druga grupa životinja dobijala je nagradu kadgod bi skrenula, recimo, na desno. Ta grupa je učila odredjen "pokret", zaokret. Eksperimentatori su postavili pitanje: koja će od dve grupe bolje učiti? Da li se lakše uči mesto ili pokret? Svojim ponašanjem životinje su odgovorile da se "mesto" brže i lakše uči nego "pokret". Uočimo da Tolman i saradnici nisu poricali mogučnost učenja "pokreta" odn. asocijacije draži i odgovora, već su samo pretpostavili da su životinje sposobne i za jedan viši i efikasniji oblik učenja, za kognitivno "učenje mesta”.

(3) Čuven je opit koji su još 1931.g. izrveli Tolman i Honzik. Ponašanje koje su iivotinje manifestovale bilo je toliko složeno i uspešno da su Tolman i Honzik govorilio 'zaključivanju" kod pacova

Na priloženoj slici prikazan je plan eksperimentalnog aparata. Tri puta, A, B ' vode od polazrie do završne kutije sa nagradom. U preliminarnom delu opita sve junje su prisiljene da podjednak broj puta protrče kroz stazu A, B i C. Ali, posle t tri "navike" nisu podjednako jake. "Navika" da se prolazi

“ prepreka 2

B

- prekp□

najkračim putem (putem je najjača, zatim sledi tendencija da se ide putem A, i najzad tendencija da se ide :гп C U glavnom delu opita stavljaju se dve prepreke - prepreka 1 i prepreka 2.

Kada životinje naidju na prepreku 1 na putu B, one posle toga biraju put A, a ne put C. Medjutim, kada naidju na prepreku 2, koja zatvara zajednički deo puta A i B, životinje biraju put C, najduži put,a ne put A. Onese ponašaju kao da znaju raspored staza i kao da znaju da prepreka 2 u isto vreme zatvara ne samo put B već i put A. Drugim rečima, životinje su manifestovale ponašanje koje su autori eksperimenta, istina pod znakom navoda, nazvali "zaključivanje". U svakom slučaju ponašanje životinja sugerisalo je postojanje izvesne prostorne orijentacije, poznavanje raspoređa staza u aparatu.

(4) Često se navodi i sledeći opit Tolmana, Ričia i Kališa, takodje iz 1946.g. Pacovi su najpre naučili da protrče kroz aparat A. U drugom, ključnom delu opita na 5 srednji kružni deo apar ta A stavljen je dodatak B. Situacija je sad fzgledala kao na slici>D.

U drugoj fazi opita životinje su nailazile na zatvoreni put ka cilju. Sa kružne površine kretalj su radijalni putevi na različite strane. Na koju stranu će krenuti životinje? Kojim putem će poći? Može se prelpostaviti da bi se kao "stvorenja navike" životinje kretale najbližim, susednim putem. Medjutim, eksperimcntatori su ustanovili da životinje teže da biraju put (stazu, kanal) koji vodi direktno u pravcu 'cilja. Tim ponašanjem one su pokazalc da znaju položaj, mesto cilja.

Životinje su stavljene na bilo koju platformu (A, B ili C) a nagradu su

(5)Slične sposobnosti manifestovane su u poznatom Majerovom opitu iz 1932.g. (Maier). Aparat koji je Majer koristio izlgedao je ovako:

dobijale na jednoj od druge dve platforme. U glavnom delu opita životinje su stavljene na jedr _ platformu, recimo platformu B, data im je hrana, ali je konsumacija hrane prekinu;^ Zivotinje su sad stavljene na neku drugu platformu i puštene su da biraju jednu cc dve druge platforme. Koju će platformu birati? Platformu B ili onu drugu? Pošto su u prethodnom vežbanju bile podjeđnako nagradjivane na obe platforme sada ne bi trebalo da postoji nekakva preferencija. Međjutim, životinje biraju platformu B. To znači da su one u prethodnim opitima naučile prostorni raspored aparata i da su "zapamtile" dogadjaj hranjenja na platformi B. I Majer je pod znacima nayoda govorioo "zaključivanju" kod pacova.

(6) Mogli bismoovde da navedemo i opite sa latentnim učenjem, kojesmo.već delimično opisali u prvom poglavlju, govoreći o pojmu učenja. Podsetimo se da u jednoj varijanti ovih opita životinje jednostavno žive, borave u lavirintu Blodžetovog tipa, bez ikakvog protrčavanja kroz staze lavirinta i nagradjivanja na kraju lavirinta. Životinje otuda nemaju prilike da stvaraju specifične S-R asocijacije, niti da budu nagradjene za uspšno izvršene reakcije. Ipak, na testu životinje pokazuju poznavanje lavirinta. Može se zaključiti da su one, i bez nagradjivanja odredjenih pokreta, naučile raspored staza u aparatu. Ovi rezultati govore uopšteno protiv asocijacionističkih S-R teorija i posebeo protiv S-R teorija potkrepljenja.

■mJedna značnjna ипрошеп« Prikazali smo ovde nekoliko grupa opita koji su in-

sipirisani kognitivnom teorijom Tolmana i koji su govorili protiv S-R shvatanja o "učenju pokreta". Opisali smo osnovne početne opite, koji 'U kasnije podstakli replikaciju sa večom ili manjom varijacijom. Nisu uvek dobijani potpuno isti rezultati, ali se ipak pravovernost opisanih pojava dokazala. Na teorijskom planu S-R teoretičari su najpre negirali same demonstrirane fenomene, ali su ih kasnije morali prihvatiti. Tada su učinili misaoni napor i iste opite pokušali da ■^jasne svojim pomovnim aparatom. Na taj način su u velikoj meri razvili svoje leorrjske koncepcije. No, o tome će biti reči u partiji o Teorijama učenja.

REZI.ME

7Učenje lavirinta i "lavirintu sličnih aparata" bilo je poprište sukoba

dve saprotne teorijske orijsntaeije u psihologiji učenja. U ovoj posebnoj oblasti sukob je т ' naziv 'učenje mesta nasuprot učenja pokreta".

U standardnom lavirintu životinje manifestuju ponašanje koje se može opisati jendpom gradijenta cilja. Primena teorije potkrepljenja na takv„o ponašanje izgleda leoma prikladna.

Sa druge strane, kognitivni teoretičari (Tolman i saradnici) su smatrali da flp >iinje kao što su pacovi imaju višesposobnosti no što je sposobnost

asociranja draži ^ffldsEONOra. Oni su primetili da lavirint goni na učenje putem pokušaja i pogrešaka, ne dozvoljava pregled situacije. Ali, oni su bili uvereni da čak i u lavirintu ™је ne uče samo lance reakcija ili pokreta, već i

raspored staza (setimo se opita 1г:2г.:ет i plivanjem kroz lavirint). Da bi svoju teZU još ubedljivije pokazali oni su isali "lavirintu slične aparate" koj

dopuštaju veću preglednost situacije. U tim ta životinje su pokazivale sposobnost da igrade izvesnu vrstu "kognitivne _situacije. Kasnije su S-R teoretičari pokušali da

svojim pojmovima objaene х г- našanje životinja. O tome če više govora biti u partiji o Teorijama učenja. O p ivirinta i gradijentu cilja biče viže

Termin u naslovu ovog poglavlja predstavlja prevod engleskog izraza DIS- CRIMINATION LEARNING. Alternativni prevog mogao bi da bude ”dis- kriminaciono" ili "diskriminatorno učenje".

Diskriminacija ili razlikovanje je jedna od osnovnih operacija u svakom ponašanju i učenju. Npr., u Torndajkovom kavezu mačka mora da razlikujeomču od okolnih draži, pacov mora da diferencira polugu na inače monotonoj pozadini Skinerovog kaveza, na svakoj tačci lavirinta zahteva se izvesna vrsta diskriminacije itd. Kod učenja razlika (diskriminatornog učenja) proces razlikovanja draži stavljen je u prvi plan. Dobijanje ili nedobijanje nagrade uslovljeno je uspešnom diskriminacijom draži. Životinja je takoreći prisiljena da razlikuje draži da bi došla do nagrade. Drugim rečima, učenje razlika najčešče predstavlja jednu vrstu kombinacije ili sinteze učenja putem nagradjivanja (i kažnjavanja) i operacije razlikovanja draži.

Poslednje tvrdjenje biče jasnije ako opišem osnovni postupak pri izučavanju učenja razlika. Na posebnim aparatima izlažu se draži, obično, radi uprošćenja situacije, dve draži. Jedna od tih draži je pozitivna, tj. praćena nagradom, potkrepljenjem, a druga negativna draž nije praćena nagradom ili je čak praćena kaznom. Organizam treba da uoči razliku izmedju dve draži, a zatim da odredjenu reakciju asocira, poveže sa pozitivnom draži.

Istaknuta funkcija procesa diskriminacije čini ovaj oblik učenja speciflčnim.Da bi čitaoci dobili još konkretniji uvid u osnovne principe ovog oblika

učenja navešćemo još primera. Jedan će se odnositi na učenje razlika u okviru klasičnog uslovljavanja, a drugi na učenje razlika u okviru instrumentalnog učenja.

Učenje razlika u okviru Pavlovu verovatno pripada prvenstvo u klasičnog usiovljavanja eksperimentalnom istraživanju procesa diskriminacije.

Naravno, on je pri tome koristio metodu klasičnoguslovljavanja.

Poznat je njegov opit, izveden na psima, sa razlikovanjem kruga od elipse. Jedna od te dve draži bila je stalno praćena hranom, dok druga nije nikad nagradjivana. U početku životinja salivira na obe draži i ponekad ni na jednu draž. Postepeno se izgradjuje diferencijalno reagovanje na dve dražbživotinja salivira samo na pozitivnu draž. Razlika u reagovanju je dokaz da je životinja uspela da raslikuje dve draži. Kada je sličnost dve draži povećana, tj. kada je odnos prečnika elipse bio je 8:9, životnja više nije mogla da pravi razliku izmedju dve draži, salivirala je na obe ili nije salivirala n: na jednu, počela je da se ponaša agresivno, da reži, napada itd., ukratko da pokazuje abnormalno ponašanje koje je Pavlov nazvao eksperimentalnom neurozom.

\Као što se iz opisanog primera vidi, Pavlovljeva metoda uslovljavanja

i dif- erenciralnog potkrepljivanja može se koristiti za ispitivanje senzornih i perceptivnih sposobnosti organizma. Drugim rečima, mogućnost učenja

razlika uslovljena je senzornim i perceptivnim kapacitetima organizma.

Učenje razlika u okviru Učenje razlika se u zapadnoj psihologiji najčešče instrumentalnogučenja ispitivalo u okviru instrumentalnog učenja. U

specijalnim aparatima izlažu se parovi draži kao što susledeće:

Draži slučajnim redosledom menjaju mesta. Kao što smo već rekli, jedna draž je pozitivna, tj. praćena nagradom, potkrepljenjem, dok druga nikada nije potkrepljena, a nekad je praćena i kaznom. U početku životinje biraju tačnu draž u 50% slučajeva, tj. slučajno; vremenom izbor tačne draži je sve češći i na kraju isključiv. Ovi opisi postaće razumljiviji i konkretniji kada nešto docnije budemo upoznali nekoliko eksperimentalnih aparata za ispitivanja diskriminatornog učenja. No, najpre nekoliko reči o teorijskim koncepcijama učenja razlike.

Teorijska objašnjenja učenja razlika

Kao i u drugim oblastima psihologije učenja i ovde dobijamo dva dijametralno suprotna odgovora - odgovor asocijacionističke S-R teorije potkrepljenja i kognitivne (S-S) teorije.

S-R teorije Prema S-R teorijama potkrepljenja učenje razlikasastoji se u stvaranju specifičnih asocijacija izmedju draži i odgovora. Pošto je

izbor tačne draži praćen potkrepljenjem, zadovoljen je uslov stvaranja asocijacije izmedju pozitivne draži i odredjene reakcije. Pozitivna draž pestaje povezana sa traženom reakcijom, a negativna draž postaje asocirana sa 'reakcijom nereagovanja", odn. sa inhibicijom svake reakcije. To je suština učenja raziike i procesa diskriminacije. Drugim rečima, diskriminacija se svodi na dve sr'ecifične asocijacije - jednu pozitivnu i jednu negativnu (inhibitornu).

Po ovoj koncepciji organizam reaguje na dve specifične draži; na jednu reaguje pezitivno, na drugu negativno. Pri tome on ne reaguje na odnose izmedju dve draži, weć na apsolutna svojstva draži. Zaio se S-R teorija u ovom domenu naziva teorijom RZAGOVANJA NA APSOLUTNA SVOJSTVA DRAŽI.

Kognitivna teorija Kognitivna teorija (Gežtaltisti, Tolman) daje upravo

suprotnu tezu - tezu o REAGOVANJU NA RELATIVNA SVOJSTVA DRAŽI, odn.tezu o REAGOVANJU NA RELACIJE izmedju draži. Osnovna karakteristika učenja razlika je kognitivni proces ruzlikovanja dve draži. Organizam reaguje na tu uočenu razliku, a ne na apsolutna, nezavisna i specifična svojstva draži.

U vezi sa nekim specifičnim problemima učenja razlike, dve suprotne teorije, S-R teorija potkrepljenja i kognitivna teorija, razvile su posebne hipoteze ili teorije koje su poznate pod imenima TEORIJE KONTINUITETA I TEORIJE DIS- KONTINUITETA. O tim teorijama biče kasnije reči.

Dve vrste opita Dve opisane teorije, teorija reagovanja na apsolutneosobine draži i teorija reagovanja na relacije

izmeđju draži, inspirisale su izvesne tipove opita. Te teorije su takodje u vezi sa dve glavne vrste ispitivanja - sa opitima u kojima se draži izlažu simultano i sa opitima u kojima se draži izlažu sukcesivno. U prvoj vrsti opita dve draži su istovremeno prisutne i organizam može da reaguje na njihove medjusobne odnose. Medjutim, u dugoj vrsti opita uvek se izlaže samo jedna draž, te otuda organizam ne može da reaguje na relativna svojstva draži, ukoliko se ne pretpostavi pamćenje svojstva prethodno izložene draži. S obzirom na vremenski interval izmedju dve sukcesivno date draži i s obzirom na vrstu životinja koje se ispituju, pretpostavka o pamćenju osobina prethodne draži je veoma smela. Drugim rečima, ukolko učenja razlika ima i pri sukcesivnom izlaganju draži, S-R teorija potkrepljenja dobija snažne poene.

Opisaćemo sada detaljnije dve navedene vrste opita, obraćajuči naročitu pažnju na osnovne eksperimentalne aparate.

OPITI SA SIMULTANIM IZLAGANJEM DRAŽI

Jerksov aparat Jedan od najstarijih klasičnih aparata za ispitivanjediskriminatornog učenja je Jerksov aparat. Plan

tog aparata prikazan je na priloženoj slici.

f

S1

\

\\

S2

POLAZNA

Х1 X2

Puštena iz polazne kutije, životinja se suočava sa dve draži. Dve draži su razdvojene jednom pregradom. Da bi došla do nagrade, životinja prolazi put koji je na slici prikazan linijom i strelicom. Ona se približava odabranoj draži, skreće kroz jedna vrata u bočni hodnik, i krećući se hodnikom unazad dolazi do kutije sa ciljem (Xi i Х2). (Videti:Elementi psihologije, Kreč i

Kračfild, str. 451).Lešlijevstalak Savremeniji (iako datira iz 30-ih godina) i češće

korišćen u isptivanju učenja razlika je Lešlijev aparat ili stalak. Osnovni elementi aparata prikazani su na priloženoj slici.

POGLED ODOZGO

Životinja se stavlja na stalak koji se nalazi ispred glavnog aparata. Od ovog poslednjeg životinja vidi prednji zastor (od čvrstog materijala) sa dva prozorčeta za izlaganje draži. Draiži su nacrtane na čvrstim kartonima, koji se sa zadnje strane naslanjaju na prozore. Pogrešna, negativna draž je pričvršćena tako da kada životinja skoči na nju, odbija se od nje i pada u jednu mrežu ispod aparata. Pad u mrežu je neprijatan i služi kao jedna vrsta kazne za učinjenu pogrešku. Iza prednjeg zaklona nalaze se dve platforme, međjusobno razdvojene visokom pregradom. Na svakoj p'.atformi je činija sa hranom. Kada životinja skoči na pravu draž, ona'glavom obara karton u prozorčetu i dospeva na platformu gde je čeka nagrada. - Kao što vidimo, u ovom aparatu tačan izbor je nagradjen hranom, a pogrešan izbor kaznom, odn. padom u mrežu. (Naravno, naivne životinje moraju najpre da se nauče da skaču sa stalka ka prozorima zaklona. Zato se u samom početku stalak nalazi sasvim blizu prozorima koji su otvoreni. Postepeno stalak se udaljava, a prozori se zatvaraju kartonima sa Eui>iikanim dražima. Ako je potrebno životinja se "podbada" na skakanje upotrebom ■eprijatne draži.)

Veoma je interesantno uporediti rezultate koji se dobijaju u Jerksovom iL«Slijevom aparatu. Na prvi pogled i u principu oni se mogu učiniti veoma sličnim. Pi ipak su rezultati dobijeni u ta dva aparata veoma različiti. Učenje razlika u LeSlijevom stalku daleko je brže. Na sledečoj tabeli dajemo rezultate koji to pokazuju. .ojevi u Tabeli označavaju broj potrebnih pokušaja da bi se razlika naučila.)

Da bi činjenicama odgovorio na ovo teorijsko pitanje, Keler je uveo drugu fazu opita: pored otvorenog sivog kvadrata (koji je u prvoj fazi bio pozitivna draž) оп je životinjama izlagao kvadrat još otvorenije boje. Životinje se opet nalaze pred d\2

DRAZI KOJE SU UPORED

JERKSOV

LESLIJEV

Belo Crno

100 - 200

260

600

4-5

27

29

Veoma је interesantno objašnjenje ove razlike u rezultatima. Prema mišljenju geštaltiste Kelera, Jerksov aparat je "nepravedan" prema pacovima (koji se u njemu ispituju). Tu "nepravednost" Keler tumači geštaltističkim perceptivnim principima, posebno principom blizine. Prema ovom poslednjem, dve draži će se pre opaziti kao jedna celina ukoliko su vremenski i prostorno bliže. U Jerksovom aparatu tačna figurai nagrada su vremenski i prostorno udaljeni, te se otud teško spajaju u celinu, usled čega je učenje usporeno. Sa druge strane, u Lešlijevom stalku opažaj tačne figure i nagrade je vremenski i prostorno veoma blizak, te je učenje veoma olakšano.

Medjutim, moramo dodati da se opisana razlika u rezultatima može sasvim lepo i lako objasniti i asocijacionističkom S-R teorijom potkrepljenja. U Jerksovom aparatu postoji znatno odlaganje potkrepljenja, dok u Lešlijevom stalku potkrepljenje skoro neposređno sledi reakciju na tačnu draž. Pored toga, u Lešlijevom stalku životinja je u izvesnom smislu kažnjena (padom u mrežu) za pogrešnu reakciju.

Ispitivanje transpozicije Princip reagovanja na odnose izmedju draži najbolje jedemonstriran u opitima sa transpozicijom. (Vldeti opis

i diskusiju ovog fenomena u knjizi: S. Radonjić: Uvod u psihologiju. str. 306-311). Opiti sa transpozicijom predstavljaju najdirektniji test kognitivne i geštaltističke teorije učenja razlika. Prvi je Keler vršio ova ispitivanja i to na različitim životinjama. Keler je životinje stavljao pred izbor dve draži - dva siva kvadrata, od kojih je jedan bio otvoreniji. Za jedan od njih, recimo otvoreniji, bila je vezana nagrada. U prvoj fazi opita životinje su naučile da biraju otvoreniju boju. U čemu je suština ove naučene razlike? Je li ona u asocijaciji specifične otvorene sive boje i reakcije pristupanja i približavanja, kao što tvrdi S-R teorija potkrepljenja, ili pak u reagovanju na odnose izmedju dve sive boje, kao što pretpostavlja kognitivna teorija?

kvadrata različite otvorenosti. Na koji će one reagovati? Ako su u prvoj fazi stekle specifičnu asocijaciju jedne draži i odgovora, u durgoj fazi bi trebalo da reaguju na staru, sada manje otvorenu draž. Ako su, pak, u prvoj fazi naučile da reaguju na odnos otvorenosti boja, u drugoj fazi opita trebalo bi da reaguju na otvoreniju boju, dakle na novu draž. Upravo je to Keler konstatovao u svojim opitima.

Opiti sa transpozicijom bili su predmet oštre eksperimentalne i teorijske diskusije. Izvršeni su brojni opiti, koji nisu davali uvek iste rezultate. Pored toga, S-R teoretičari, posebno Spens, uspeli su svojim pojmovima i principima da objasne fenomen transpozicije, pa čak i da predvide uslove pod kojima se taj fenomen ne javlja. Na taj način se ovaj fenomen ne može uzeti kao "čist argument" ni za jednu od dve suprotne teorije.

"Strategija učenja" ili "stav U oblasti učenja razlika verovatno da su učenja”najinteresantnija i teorijski najznačajnija

istraživanjaHarlova u vezi sa stvaranjem tzv. "stava učenja", engl.

"learning set". Kod nas se ovaj termin često prevodi opisno kao "učenje kako se uči” ili "učenje da se uči". Ovih termina smo se i mi držali. Oni verovatno ukazuju na suštinu procesa učenja kod tog fenomena. Medjutim, sada predlačemo nov prevod engleskog izraza, prevod koji je slobodan, ali koji ima sadržinsko opravdanje - predlažemo da se 'learning set" prevodi izrazom strategija učenja.

Harlov je ispitivao proces diskriminacije kod šimpanza. U tim ispitivanjima koristio je specijalan aparat, koji je u engleskoj i američkoj literaturi poznat pod imenom "The Wisconsin General Test Aparatus", po univerzitetu u Viskonsinu, na kome je Harlov radio.

Životinja ieksperimentator nalaze se jedan prema drugom; životinja u kavezu, eksperimentator iza jednog zaklona. Na zaklonu je otvor kroz koji se može posmatrati ponašanje životinje, a takodje i otvor kroz koji se pred šimpanzu stavljaju odredjeni objekti-draži. Kavez šimpanze takodje ima otvor kroz koji on može da proturi ruke i da uzme neki od ponudjenih objekata. Izmedju kaveza i zaklona je ravna površina na koju eksperimentator stavlja "činiju", "poslužavnik" sa dva različita objekta. Objekti su obično geometrijska tela različitog oblika, veličine i boje. Ispođ svakog objekta može se staviti nagrada - komad suvog groždja. Kada se majmunu ponudi "činijica" sa dva objekta, on može da podigne jedan od njih i ukoliko je imao sreće da pogodi pravi objekat, nalazi ispod njega nagradu. Posle svakog pokušaja "polsužavnik" se povlači, eksperimentator menja raspored objekata, stavlja novu nagradu i ponovo "poslužuje" šimpanzu. Na donjoj slici je shematizovan Harlovljev aparat.

U početku је šimpanzi potreban veliki broj pokušaja da nauči da uzima pravu draž-objekat, čak i do 50 pokušaja. Njegovo učenje je sasvim postpeno i podseča na učenje putem pokušaja i pogrešaka. Pošto je majmun savladao prvi zadatak, Harlov je nastavljao da "zasipa" životnju novim i novim diskriminatornim zadacima. Iz zadataka u zadatak životinje su učile sve brže i brže. Posle 344 različita diskriminatorna problema životinje su se ponašale sasvim drugačije nego

na početku opita: one su nove probleme rešavale iz jednog pokušaja. Kad bi u jednom novom problemu slučajno prvi put odabrale pravi objekat, one su ga posle toga stalno birale; ako su, pak u prvom pokušaju odabrale pogrešan objekat, od sledećeg pokušaja one su birale samo onaj drugi, "pravi" objekat.

Ovaj nalaz je od izvanrednog teorijskog značaja. Zahvaljujući maratonski dugom vežbanju, životinje su prešle put od učenja putem pokušaja i pogrcšaka, od vrlo sporog i neuspešnog učenja, pa do učenja iz jednog puta, učenja koje poseduje bitne krakteristike uvidjanja. Drugim rečima, izgleda kao da su životinje, rešavajući 344 različita diskriminatorna problema nauči da se ponašaju inteligentnije. Harlov je ovaj oblik učenja nazvao sticanjem "learning set"-a, sticanjem stava ili strategije učenja. On je kasnije razvio i jednu teoriju o sticanju strategije učenja.

Ovo Harlovljevo istraživanje pokazuje ogroman značaj iskustva za razvijanje viših oblika ponašanja i učenja. Harlovljevi nalazi mogu da posluže ne samo u životinjskoj psihologiji, već i u ljudskoj psihologiji, posebno u razvijanju detinjih sposobnosti, u radu sa zaostalom dccom itd.

Sa druge strane teorijski značaj Harlovljevih nalaza je u tome što oni govore protiv klasičnih asocijacionističkih S-R teorija. Pri sticanju strategije učenja životinje ne stiču niz iii sumu specifičnih asocijacija, već nešto sasvim drugo - izvesna opšta pravilna ponašanja i učenja.

ОРГП SA SUKCESIVNIM IZLAtJANJKM I)RAŽI

Rekli smo vcć u čemu je tcorijski značaj ove vrste opita. Ako se izlaže uvek po jedna draž, ne može biti reagovanja na odnose izmedju draži. Činjenica da i pod uslovima sukccsivnog izlaganja draži ima učenja razlika govori protiv kognitivne teorije o reagovanju na relativna svojstva draži.

Ovaj postupak sukcesivnog izlaganja draži koristio je Pavlov u već opisanim opitima. Za ispitivanje učenja razlike u okvirima instrumentalnog učenja često se koristi jedan veoma prost aparat, koji se na engleskom naziva "runway", što bi mogli da prevedemo sa "stazom za trčanje" ili sa novom reči "trčište". Aparat se sastoji iz plazne kutije, staze i završne kutije. Na ulazu završne kutije izlažu se odredjene draži. Crtež prikazuje taj aparat u glavnim crtama.

\ N

Draži na završnoj kutiji se menjaju iz pokušaja u pokušaj, slučajnim redosledom. Jedna draž označava postojanje nagrade, druga njen nedostatak. Životinja se stavlja u polaznu kutiju, odakle, preko staze, odlazi u završnu kutiju. Dve varijable se mogu meriti u ovim opitima: l.vreme latencije -vreme od momenta stavljanja u početnu kutiju pa do izlaska iz ove i 2.brzina kretanja duž staze.

U opitima sa sukcesivnim izlaganjem draži primečuje se da je vreme latencije veče, a brzina kretanja manja kada su na završnoj kutiji izložene negativne, nepotkrepljivane draži..

Ovi opiti nam sugerišu da učenje razlika može da se sastoji u sticanju dve specifične navike. Kognitivni teoretičari mogli bi da se iz ovog "škripca" izvuku samo vrlo smelim pretpostavkama, koje smo ranije pomenuli. Ili, možda nekom sasvim novom interpretacijom poznatih činjenica. No, činjenica da i pri sukcesivnom izlaganju draži ima učenja razlika, ne mora da znači da se ovaj oblik učenja uvek sastoji samo iz stvaranja specifičnih asocijacija draži i odgovora.

TEORUA DISKONTINUITETA NASUPROT TEORIJI KONTINUITETA

Napomenuli smo već da su dve suprotne teorije, S-R teorija potkrepljenja i kognitivna teorija, težeći da objasne izvesne činjenice pri učenju razlika razvile dve posebne hipoteze koje su poznate pod imenima koje smo naveli u naslovu ovog odeljka. Kognitivni teoretičari razvili su teoriju diskontinuiteta, a S-R teoretičari teoriju kontinuiteta. No, pre nego što se sa ovim posebnim hipotezama upoznamo, treba da napravimo pregled nekih činjenica ponašanja, na kojima se te hipoteze zasnivaju.

Neke pravilnosti pri učenju Kognitivni teoretičari su istakli nekoliko pravilnosti u razlikaponašanju prilikom učenja razlika.

(1) Postoji jedna početna faza u učenju razlika u kojoj životinje ne pokazuju nikakvo vidno napredovanje. Pozitivna draž se bira otprilike u 50% slučajeva. Ta faza može da traje dosta dugo.(2) Posle te prve faze nenapredovanja često sledi jedna faza relativno brzog napredovanja.

Ove opšte podatke ćemo ilustrovati jednim starim, klasičnim i veoma pcznatim opitom - opitom Kreševskog iz 1932. god.

Opit Kreševskog Aparat koji je Kreševski koristio izgledao je, šematskiprikazan, ovako:

_______I

— \-----1I

(Videti Kreč i Kračhia: Elementi psihologije, str. 449). Као što vidimo, ovaj aparat kombinuje neka svojstva lavirinta i aparata za ispitivanje učenja razlika. U svakoj jedinici aparata životinja (pacov) se nalazi pred jednom tačkom izbora. Prava draž u ovom aparatu bila je jedna mala prepreka koju je pacov morao da preskače.

Kreševski saopštava da životinje u prvih 70 pokušaja nisu pokazivale nikakvo značajno napredovanje. Stazu sa preprekom birale su u oko 50% slučajeva. Oko 70-og pokušaja uočava se nagla promena. Zivotinje počinju brzo da napreduju i za sledećih 20 pokušaja učenje je gotovo.

Teorija diskontinuiteta Kako da se objasne činjenice kao što su gore navedene?Prema kognitivnoj hipotezi Kreševskog životinja u

prvoj fazi učenja razlika reaguje na neki irelevantan apsekt situacije. Ili, kako Kreševski kaže, životinja ima neku pogrešnu "hipotezu". U toj fazi životinja ništa značajno ne uči, pošto je "zaokupljena" nebitnim aspektima situacije. Pravo učenje zaj)očinje kada životinja, u toku pokušaja, promeni "hipotezu", odn. kada počne da reaguje na pravi aspekat situacije ili draži. Učenje u prvoj fazi i u ovoj drugoj, jedino značajnoj fazi nema medjusobne veze. Otud naziv "teorija diskontinuiteta". Učenje u drugoj fazi ne nastavlja se na ono što je naučeno u prvoj fazi..Promena "hipoteze” dovodi do ovog rascepa, do diskontinuiteta.

Kreč i Kračfild rezimiraju kognitivno stanovište na sledeći način. Životinje kod učenja razlika moraju da nauče sledeće tristvari: (1) presvega, treba "otkriti"pravi aspekt situacije ili draži (boju, veličinu, stranu, oblik itd.); (2) glavni i stvarni deo učenja razlika počinje sa dolaženjem do ispravne "hipoteze", tj. u momentu kada počinje da se reaguje na pravi aspekat situacije. Pred životinjom je sad problem da "uoči" koja od dve draži donosi nagradu, tj. koja je "pozitivna draž"; (3) životinja u toku ponavljanja treba da učvrsti ispravan način reagovanja.

Teorija kontinuiteta Po ovoj teoriji ne postoji nikakav diskontinuitetizmedju prve i druge (efikasne) faze učenja

razlika. Još za vreme prve faze učenja, dok se tačna draž ne bira češće od slučajnosti, postoji postepeno jačanje veze izmedju tačne draži i tražene reakcije. Svako potkrepljenje pri slučajnim izborima tačne draži doprinosi jačanju prave asocijacije. Medjutim, tačna reakcija još nije dovoljno jaka da bi nadvladala druge tendencije ponašanja. Ali, dejstva pozitivnih potkrepljenja se akumuliraju i u jednom momentu tačna reakcija postaje dominantna. Time započinje druga faza učenja razlika. Medjutim, u učenju ne postoji nikakav diskontinuitet: tačna reakcija postepeno, kontinuirano jača sve dok ne nadvlada sve druge reakcione tendencije. Otud naziv teorije.'Učenje putem rešavanja problema"

"Učenje putem rešavanja problema" ponekad se uzima kao alternativni naslov za "učenje putem uvidjanja". Iskorističemo ovu pogrešku da bismo preciznije odredili neke osnovne pojmove.

Pre svega, treba istaći da je "rešavanje problema" širi pojam od "učenja putem uvidjanja". Problem se može rešavati na različite načine; jedan od tih načina je uvidjanje.

Pojam "rešavanja problema" O postojanju PROBLEMA govorimo kada suzadovoljeni sledeči uslovi:

(1) Organizam treba da je motivisan da postigne odredjeni cilj. Npr.,

životinja je gladna, a izvan rešetke kaveza nalazi se komad mesa.(2) Izmesna prepreka onemogućava direktno, neposredno postizanje

cilja. Izmedju životinje i komada hrane nalazi se prepreka.(3) Ргергека mora biti takva da stare navike i stara znanja ne mogu da dovedu do postizanja cilja.

Inače ne bismo mogli da govorimo o postojanju problema.To su bitni momenti svakog problema. Da bi se problem rešio

potrebno je da se izgradi jedan nov način ponašanja (da se upotrebi neko staro sredstvo na nov način, đa se stvori neko novo sredstvo itd.). Do tog novog načina ponašanja, do novog •ređstva rešavanja problemske situacije može se doći uvidjanjem, ali i drugim C3činima. Mi smo, npr., opisali jedan takav način kada smo govorili o in- •iramentalnom učenju ili učenju putem ponkušaja i pogrešaka.

Rešavanje problema putem Mačka u Tornadjkovom kavezu nalazi se u tipičnoj pokušaja i pogrešaka problemskoj situaciji. Ona je gladna, ispred kaveza je

komad ribe, dok su strane kaveza nepremostiva prepreka. Mačka mora da nauči da povuče omču i na taj taćin otvori vrata kaveza. Ovu "novinu" u svom ponašanju mačka stiče, prema Hiil enju Torndajka i mnogih drugih psihologa, putem učenja na osnovu slepih »oku>aja i slučajnih uspeha. Prema nekim shvatanjima i pacov na sličan način nauči £2 rrotrči kroz lavirint - praveći slepe pokušaje i postižući slučajne uspehe, uz ■Ooženo dejstvo potkrepljenja koja dobija na kraju lavirinta.

Rešavanje problema postoji i u situaciji učenja razlika, a naročito u tepenrnentalnim situacijama koje su koristili Tolman i njegovi saradnici. Ali, kao зо ■ viđeli, postoje različita tumačenja rešavanja tih problema.

Prema shvatanju Torndajka izlaženje mačke iz problem-kaveza je naučeno metodom slepih pokušaja i slučajnih uspeha. Inteligencija, shvatanje, razumevanje situacije ne učestvuju u tom procesu učenja. Dokaz za to je POSTUPNOST u učenju. Kada se mačka, pošto je jednom izašla iz kaveza, ponovo u njega stavi, ona ponavlja iste greške. To je znak da nije shvatila način na koji je došla do rešenja problema. Tu je u isto vreme izvor postupnosti učenja. Iz pokušaja u pokušaj broj grešaka se smanjuje. Ta postupnost u napredovanju sugeriše nam delovanje nekog drugog principa učenja, a ne razumevanja i shvatai\ja. Mi znamo da je po Torndajku taj drugi princip zakon efekta, koji automatski učvršćuje tačnu reakciju. -

Mnogi psiholozi su posumnjali u Tornadjkove interpretacije životinjskog ponašanja i učenja - bar kad se tiče viših životinja. Pojavili su se (na samom početku ovog veka) drugi istraživači sa drugačijimproblemima idrugačijim rezultatima. Jedan od prvih je bio Hobhaus (1901.g.), a jedan od najpoznatijih Volfgang Keler. (Istovremeno sa Kelerom i nezavisno od njega slična istraživanja vršio je u SAD Jerks /Y erkes/).

Keler (kao i drugi psiholozi) je isticao da Torndajkova eksperimentalna situacija, kao i lavirint, ne omogućuje percepciju bitnih elemenata situacije; drugim rečima eksperimentalna situacija je takva da nagoni životinje na slepe pokušaje i pogreške. Zato je Keler (a pre njega Hobhaus) koristio probleme koji omogućuju. lakšu percepciju celokupne situacije i bitnih odnosa u situaciji. Keler je ispitivao različite životinje, ali su najpoznatija njegova ispitivanja na antropoidnim majmunima, na šimpanzama. (Sticajem okolnosti Keler se zatekao u momentu izbijanja prvog svetskog rata na ostrvu Tenerifi, gde je postojala velika kolonija antropoidnih maj muna; tu, je morao da provede ratne godine, koje je vrlo produktivno

iskoristio.)Keler je koristio niz problema sve veće složenosti. (Neke od tih

problema koristili su pre njega Hobhaus i drugi istraživači.). Medju lakšim problemima bio je test obilaska prepreke (koji kokoška ne rešava, a pas rešava) i test uklanjanja prepreke. Najinteresantniji su problemi sa korišćenjem i konstrukcijom orudja, koje su šim- panze uspevale da rešavaju. Opisaćemo sada nekoliko takvih problema, kao i ponašanje životinja u takvim problemskim situacijama.

Problem 1. Korišćenje Šimpanzo se nalazi u kavezu, a ispred kaveza na orudjaizvesnoj udaljenosti banana, koju majmun ne

može dadohvati rukom ili nogom. U kavezu se nalazi i jedan štap pomoću koga banana može da se privuče na dohvat ruke. Ovaj problem prikazan je šematski na priločenoj slici.

/Kada se nadje u ovakvoj problemskoj situaciji, šimpanzo nam

demonstrira ponašanje koje je samo donekle slično ponašanju mačaka u Torndajkovom kavezu. Kao i mačke,j$impanzo vrši niz neuspelih pokuSaja; pokušava da rukom ili nogom dohvati bananu, zatim trči gore-dole po kavezu, vraća se zadatku, pokušava opet da ga reši na isti način; psle nekoliko neuspešnih radnji pokazuje, ponekad, znake besa i agresije (cvili, udara). U izvesnim momentima životinja dolazi do štapa, uzima ga u ruke, igra se njime, kad je ljuta udara njime po zidovima kaveza fnajzad ga baca na zemlju. Ali, u ponašanju šimpanze zapažaju se i sasvim novi eiementi, koji su objektivni oslonac pojma uvidjanja. Prekinućemo za čas započeti opis ponašanja da bismo uveli i definisali pojam uvidjanja.

Uvidjanje ’ Pojam "uvidjanja" (nem Einsight, engl. insight) preuzet

je iz svakodnevnog govora, ali mu je Keler dao precizno naučno značenje. Pojmom uvidjanja Keler je označio poseban oblik rešavanja problema, koji se razlikuje od slepog i postepenog učenja putem pokušaja i pogrešaka, način rešavanja problema koji je nagao, skokovit zato-što sadrži shvatanje situacije. Ono što se "uvidja" jesu odnosi izmedju elemenata u situaciji, pre svega odnos sredstva i cilja. Uvidjanje, shvatanje odnosa bitna je karakteristika mišijenja i inteligencije. Kelerova knjiga u kojoj je opisao svoja istraživanja u prevodu nosi naslov: "In- teligencija antropoidnih majmuna". Termin "uvidjanje" simbolično kontrastira 'vidjenje" Kelerovih majmuna, koje ćemo odmah opisati, sa "slepilom" Torndajkovih mačaka.

Objektivni znaci uvidjanja Kao što smo rekli, nasuprot postepenom učenju irešavanju problema putem slepih pokušaja i

pogrešaka, stoji naglo rešavanje problema putem uvidjanja.Na osnovu čega je Keler mogao da tvrdi da njegovi majmuni zaista

shvataju uvidjaju) odnose u situaciji? On je to učinio na osnovu objektivnog posmatranja ponašanja životinja, posebno na osnovu četiri karakteristike njihovog ponašanja.

(1) Nastavićemo sada prekinuti opis ponašanja šimpanze u problemskoj situaciji dohvatanja banane štapom. Posle niza neuspešnih pokušaja životinja obično seda u neki deo kaveza, kao da hoće da malo "predahne". Treba imati na umu da je lice šimpanze veoma plastično i izrazito. U takvim trenucima "odmora" ono obično pokazuje neku vrstu "odsutnosti". Medjutim, dešava se da se posle jednog takvog "mirnog" perioda lice šimpanze odjednom "ozari". Sta to "ozarenje" znači može se protumačiti na osnovu sledećeg ponašanja životinja.(2) Posle opisane promene u mimici, životinja u nizu neprekidnih, direktnih, jasno usmerenih pokreta ide pravo ka štapu i ovim odmah dohvata bananu. Drugim rečima, bez pogrešnih i izlišnih pokreta životinja najkraćim putem ostvaruje cilj.

Možda će se nekom ovakav argument učiniti suviše "staklenih nogu” zbog toga kc >c bazira na analogiji sa čvekovim rešenjem problema. Ali zato su tu još dva "čvršća âmenta.

(3) Kada se životinja, pošto je jednom rešila problem, ponovo stavi u pro- blemsku situaciju, ona ne ponavlja pogrešne radnje. Otuda je učenjeputem uvidjanja naglo. Zato se naglost rešenja i uzima kao jedan od znakova uvidjanja.

(4) Sledeći argument je možda najubedljiviji. Pored toga, on pokazuje još više domet majmunskih sposobnosti. Kada se šimpanzo stavi u sličnu (ne potpuno istu) situaciju, on ume da koristi isti princip rešavanja. Npr., kada u kavezu nema štapa, on je u stanju da otkine grančicu sa prisutnog drveta i njome dohvati bananu. Jedan šimpanzo uspeo je da upotrebi čak i krpu za dohvatanje banane, iako krpa po svojim spoljašnjim karakteristikama ne podseća mnogo na štap. Izlgeda kao da je šimpanzo u stanju da u raznim konkretnim predmetima sagleda izvestan opšti princip - princip produžavanja ruke. Ovo je svakako veoma visok nivo dostignuća.

Majmuni su u stanju da rešavaju i daleko složenije probleme nego što je opisani. Navešćemo nekoliko takvih problema.

Opit 2. Dvofazni zadatak U ovom opitu koriste se dva štapa. Kraći, kojim sebanana ne može dohvatiti, nalazi se u kavezu.

Duži štap je izvan kaveza, ali na takvom rastojanju da se rukom ne može dohvatiti. Medjutim, kraćim štapom se može dohvatiti duži, a ovim banana. Šimpanzo je u stanju da reši ovaj dvofazni zadatak. Ponašanje životinje nam sugeriše da je ona u stanju da stvori neku vrstu primitivnog "plana akcije" koji se sastoji iz dve faze: dohvatanja dužeg štapa kraćim (prva faza), da bi se dužim dohvatila banana (druga faza).

Opit3. Pravljenje orudja U kavezu se nalaze dve bambusove trske: jedna deblja,druga tanja. Tanja trska se može uvući u deblju.

Banana se nalazi na takvoj udaljenosti da se jednom trskom ne može dohvatiti. Samo jednom od Kelerovih majmuna, najstarijem i najinteligentnijem Sultanu, pošlo je za rukom da sastavi dve trske i da sa tako

konstruisanim novim sređstvom dosegne do banane.

Sultan je izgleda dve trske spojio slučajno, u trenucima "odmora", dok je bio okrenut banani ledjima i dok se igrao trskama. Ali, kada je u jednom momentu spojio dve trske, iako ledjima okrenut cilju, on je naglo skočio i direktno se uputio ogradi kaveza i dohvatio bananu.

\) ovom svom podv'igu živolmja se ргЉШа čoveku. AIi, ne zaboravimo da je majmun takoreči slučajno došao do novog proizvoda; čovekovo stvaranje sredstava, je medjutim, svesno, plansko, cilju usmereno.

fedan (akši konstrukcioni zadatak sastojise u sledećem. Visoko iznad kaveza obešenna je banana. Životinja ne može da je dohvati skačući. Ali, u kavezu se nalazi nekoliko sanduka. Majmun je u stanju da dovuče sanduk ispod banane, da se popne na njega i da zatim u skoku dohvati bananu. Šta više, on je u stanju da, ukoliko je banana suviše visoko, stavi nekoiiko sanduka jedan na drugi, da se brzo uz njih popne i dohvati cilj. U tom zadatku životinje uspevaju iako su loši arhitekti. One u žurbi jedan sanduk stavljaju skoro na ivicu drugog, tako da je cela konstrukcija klimava. Ali, taj konstruktorski nedostatak nadoknadjuju brzim i spretnim veranjem uz stvorenu gradnju.

Opit 4. Jedan od najtežih problema koji je šimpanzo u stanjuda reši šematski je prikazan na slici.

(Navodi ga Leontjev: "Problemi razvoja psihe", prema sojvjetskim autorima Vacuro i Ladigina-Kots). Elementi problemne situacije su ovi. Sa prednje strane kaveza visi se banana u kavezu, ali se rukom ne može dohvatiti. Majmun se ovog puta nalazi izvan kaveza. Na zadnjoj strani kaveza nalazi se uzan otvor kroz koji se ruka ili noga majmuna ne može provući. U blizini zadnje strane kaveza nalazi se jedan štap, lancem privezan za snažan

kolac kako se štap ne bi mogao odneti i njime, sa prednje strane kaveza, privući banana. Rešenje problema se sastoji u tome da se štapom kroz otvor na zadnjoj strani banana odgurne ka prednjoj ivici kaveza, da se zatim obidje kavez i kroz rešetku na prednjem kraju kaveza banana rukom dohvati. Ovaj zadatak se takodje sastoji iz đve faze, ali pored toga sadrži još jednu veliku teškoću: cilj (bananu) treba gurati od sebe, udaljavati od sebe. To je za životinju protivprirodna radnja i njeno savladavanje ukazuje na postojanje smišljenog "plana akcije".

Kritika pojma uvidjanja

Uvidjanje kao deskriptivan Izvesni autori (npr., poznati psiholog Klapared) tvrdili ројатsu da se Kelerovim pojmom uvidjanja ništa neobjašnjava. Time što tvrdimo da su životinje

problem reSile uvidjanjem ne objašnjavamo kako je došlo do tog rešenja.Na o\o sc moie odgovotUi da ni KeVer tvVê smaViao da se pozrvanêm

na po'jam uvidjanja objašnjava sam "mehanizam" dolaienja do rešenja. Keler je (kako ukazuje Kofka, "Principi geštalt psihologije", 1935) smatrao da je "uvidjanje" deskriptivan pojam koj im se označava i donekle opisuje jedan specifičan način rešavanja problema, različit od onog koji je Torndajk isticao. U diskusijama sa asocijacionistima isticanje uvidjanja kao oblika učenja biio je od ogromnog teorijskog značaja. Ali, Keler nije prevideo da se "uvidjanjem" ne objašnjava mehanizam javljanja tačnog rešenja. Objašnjenje pojave uvidjanja Geštaltisti traže u izvesnim bazičnim organizacionim principima, koje su oni najpre otkrili u oblasti percepcije. Pre rešenja problema îtuacija se opača na jedan način; posle rešenja na drugi način. Reorganizacija koja se u medjuvremenu odigrala u saglasnosti je sa poznatim principima organizacije opažanja. U _početku štap u kavezu je bčznačajan detalj u "pozadini” situacije. Posle brojnih pokušaja i pogrešaka dolazi do reorganizacije opažaja situacije: iz "pozadine” štap prelazi u "figuru" situacije. Situacija se opaža, sagledava na nov način. Poznato je đa poslednja objašnjenja perceptivne organizacije i reorganizacije geštaltisti nalaze u izvesnim principima moždane aktivnosti; tj. da iz psiholoških, konstruktivnih objašnjenja prelaze u domen fizioloških, reduktivnih objašnjenja.

Uvidjanje kao transfer Značajnija primedha pojmu uvidjanja sastoji se u tezi starog iskustvada uvidjanje nije specifičan i svojevrstan proces, većpojava transfera starog iskustva. Ovu primedbu je verovatno

imamo u vidu još i Karl Biler, čiveni vircburški psiholog, kada je ukazivao da se u prirodnim uslovima majmuni obilato služe štapovima za dohvatanje razližitih objekata, a predistorija Kelerovih majmuna nije dobro kontrolisana. Niz autora LStaklo je taj nedostatak kontrole prethodnog iskustva.

Poslc tridesetih godina izvršen je veči broj istraživanja u kojima je pokazano da se kod naivnih životinja, tj. kod životinja bez adekvatnog prethodnog iskustva, nagla rešenja putem uvidjanja retko sreću. Ispitivanja ove vrste vršena su ne samo na žjvotinjama, već i na maloj deci. Naveščemo, radi ilustracije, samo jedno takvo istraživanje.

Berčovopit U svom ispitivanju Berč (Birch, 1945) je upotrebio 6

šimpanza, starih 4-5 godina, koji su odgajani u

laboratoriji i Čije je ranije iskustvo na taj način dobro kontrolisao. Berč je tksperimentalne životinje stavio pred test dohvatanja banane "grabuljom". U toku 30 rmnuta samo su dva majmuna uspela da reše problem - i to jedan slučajno, a drugi 7-ihvaljujuči svom prethodnom iskustvu. Ostala 4 majmuna nisu pokazala sposobnost rciavanja problema na osnovu uvidjanja.

U drugoj fazi opita Berč je eksperimentalne životinje vratio u normalne uslove žwta, ali im je sada dozvolio upotrebu štapova. U toku tri dana životinje su koristile iupove na različite načine - igrali su se njima, medjusobno su se podbadale itd. U trećoj fazi opita životinje su ponovo stavljene pred "test grabulje". One su sad uspevale da dodju do rešenja problema uvkljanjem. Očigledno uvidjanje je bilo uslovljeno f-rethodnim iskustvom.

Slične nalaze dobili su i drugi istraživači. Životinjc i mala deca mogla su da рг >Meme rešavaju naglo, "uvidjanjem" samo ako su imali adekvatno prethodno iskustvo. Ako je "raskorak” izmedju starog znanja i zahteva nove situacije bio veliki, н>мјјапја nije bilo ili ga je btfo veoma retko. Ako je "raskorak" bio mali, uvidjanje se p* pravilu javljalo. Takvi podaci tumačeni su tezom da je uvidjanje u svojoj osnovi inmNfer prethodnog iskustva. Naravno, ovde se umeće i faktor sposobnosti. Sto je ocpmzam viših sposobnosti u stanju je da premosti veći "jaz” izmedju ranije poznatog i aepoznatog. Kod genijalnih ljuđi taj premostivi "jaz" je ogromnih dimenzija.Primena starog iskustva kao Verovatno da je tačna teza da je iskustvo ponekad rezultat uvidjanja

nužan uslov uspešnog rešavanja novih problema. Ali,

kako ističu neki psiholozi (npr. Vudvort), uvidjanje se može sastojati upravo u shvatanju da se staro iskustvo može primeniti u novoj situaciji. Staro iskustvo ostaće "uzaludno", neiskorišćeno ako do tog shvatanja ne dodje. Napred iznete činjenice nisu argumenti protiv uvidjanja kao svojerodnog procesa, već pre ukazuju na uslove pod kojima se uvidjanje može javiti.

Poznata serija Majerovih (Majer) opita upravo se bavila ulogom iskustva u rešavanju problema. (ti opiti opisani su partiji o mišljenju.) Majer je svojim ispitanicima davao sva potrebna "iskustva"; u nekim opitima čak je davao eksplicitnu sugestiju da se samo primenom odredjenog "iskustva" problem može rešiti. Ipak do rešenja problema nije dolazilo - ukoliko ispitanici nisu imali pravilnu "direkciju", pravilan način definisanja, sagledavanja suštine problema, ili pravilnu lokaciju teškoće problema. Direkcija jejedan perceptivno-organizatorski princip. Ona omogućuje da se delovi iskustva povežu u nove celine kojima se postiže rešenje problema. Samo po sebi iskustvo nije dovoljan faktor rešavanja problema. Mišljenje se ne može svesti na postojanje i automatski transfer starog iskustva.

Teorije transfera i uvidjanje Upoznali smo neke argumente protiv teze da seuvidjanje može svesti na transfer starog iskustva. Ovoj diskusiji može se prići i sa druge strane, na osnovu

analize prirode transfera.Pošto je u opisanoj diskusiji upotrebljavan pojam transfera, mi sad

postavljamo pitanjesuštine transfera. Odgovor treba da tražimo u teorijama transfera (v. B. Stevanović: "Pedagoška psihologija"; S. Radonjić: "Transfer učenja"). Postavljene su dve klasične teorije transfera.

Prema teoriji identičnih elemenata transfer postoji samo onda ako dve situacije imaju zajedničke, identične elemente. Prema teoriji generalizacije transfer postoji samo onda ako čovek poseduje izvesna opšta znanja, opšte principe koji se mogu primeniti u većem broju različitih situacija. Ove dve teorije su tradicionalno medjusobno suprotstavljane. Medjutim, postoji nekoliko pokušaja sinteze tih dveju teorija.

Prema jednom takvom sintetičkom pokušaju ključ problema je u pojmu elementa. Torndajk, koji je postavio teoriju identičnjh elemenata, shvatio je "element" veoma široko - čak i kao metodu rada, stav, opšti princip. Ako se "elementi" tako široko i elastično protumače, ne postoji suštinska razlika sa teorijom generalizacije. U obuhvatnijoj teoriji, koja spaja obe opisane teorije, možemo da razlikujemo dva slučaja transfera.

(1) Dve situacije mogu biti perceptivno toliko slične da se naučene reakcije automatski prenose sa jedne na drugu situaciju. Drugim rečima, zajednički elementi dve situacije mogu biti dati na perceptivnom nivou.

(2) Dve situacije mogu biti perceptivno sasvim različite, ali zato mogu sadržavati neki zajednički "unutrašnji", spolja nevidljivi princip. Da bi u tom slučaju došlo do transfera nužno je uvideti, sagledati tu zajedničku suštinu koja se površnom pogledu skriva iza perceptivne različitosti. Drugim rečima, u takvim slučajevima uslov transfera je uvidjanje zajedničkih osobina dve situacije.

Čitalac je verovatno već uočio koji argument želimo da izvučemo iz pre- ihodnog izlaganja za našu glavnu diskusiju. Umesto da se uvidjanje objašnjava transferom, složeniji oblici transfera se moraju objašnjavati uvidjanjem. Prema tome, nemoguće je uvek svoditi uvidjanje na transfer starog iskustva.

Vudvortov pokušaj sinteze suprotnih teorija učenja

Videli smo kako se Keler principom uvidjanja suprotstavio Torndajkovom principu učenja putem pokušaja i pogrešaka. Vudvort je pokušao da u izvesnoj meri pomiri i sintetiše ova dva suprotna stanovišta. Pre svega, Vudvort ističe da su učenje putem pokušaja i pogrešaka i učenje putem uvidjanja dva realno postojeća i različita oblika učenja. On opominje da se diskusija ne vodi u apsolutnim terminima. Tvrdjenja se moraju relativizovati. Umesto da pitamo: "da li životinje uče putem pokušaja i pogrešaka ili putem uvidjanja?", treba pitati o kojim se životinjama radi i o kojirn se problemima radi. Jedne životinje mogu jedne probleme rešavati na jedan način, a aruge na drugi način. Na konkretno postavljena pitanja daleko je lakše odgovoriti. Neki problemi se verovatno češće rešavaju putem pokušaja i pogrešaka, drugi putem uvidjanja. Slično se može tvrditi i za različito razvijene vrste. Ne treba zaboraviti razlike koje filogeneza donosi.

Sa druge strane, Dunker je pokazao da uvidjanje ne mora biti potpuno, već da može biti delimično, a isto tako da može biti različitog stepena ili stupnja. Sledeći Dunkera, Vudvort navodi ovaj primer. Malo dete može da uvidi da se pritiskanjem prekidača sijalica može upaliti ili ugasiti. To je najniži stepen uvidjanja. Ele- ktroinstalater zna organizaciju prekidača i strujnog kola i ume da popravi eventualni kvar. To je viši nivo uvidjanja. Inžinjer ili fizičar ima još dublje shvatanje o prirodi električne i svetlosne energije.

Analogno gornjem primeru, Vudvort smatra da se uvidjanje kod različito razvijenih vrsta sreće u različitom stepenu. Kod čoveka ono je najrazvijenije, kod majmuna manje razvijeno, ali one se u izvesnoj meri može sresti i kod nešto nižih životinja. Tako Vudvort smatra da se neki elementi uvidjanja nalaze i kod mačaka u Torndajkovom kavezu. On se poziva na opite Adamsa (1929) koji predstavljaju replikaciju Torndajkovih opita. Iako mačke verovatno nisu shvatile način na koji omča otvara vrata, one su ipak imale neku vrstu prostornog uvidjanja: one su shvatile na koji region kaveza treba usredsrediti aktivnost. To se

najbolje videlo u onim slučajevima kada je omča premeštena na drugi kraj kaveza. Mačke su se u takvim slučajevima vraćale regionu u kome je omča prethodno visila.

Ukazaćemo, na kraju, na sličnost ovakvog pristupa sa Razranovim evolucionističkim stanovištem u psihologiji učenja.

l'ćenje i rešavanje problema putem uvidjanja

Ukazali smo v^ć da je "rešavanje problema putem uvidjanja" u stvari rešavanje problema putem mišljenja". Učiti putem uvidjanja znači učiti razmišljajući. Dtud je ova partija delom uvod u psihologiju mišljenja. Mnogi poznati opiti iz *sihologije mišljenja direktno se nadovezuju na opite ovde opisane.

Nekom se može učmiti da ovde nepravilno izjednačujemo pOjam učenja i pojam mišljenja. Pre svega, primetimo da smo govorili o učeiyu putem mišljenja. Na ovom mestu treba da se podsetimo logičkog statusa pojma učenja. Videli smo da učenje* ima status intervenišuće varijable ili hipotetskog konstrukta, koji stoji "izmedju" izvesnih S i R varijabli. Različite aktivnosti prethode učehju - Opažanje, čitanje, pa i mišljenje. Kada te raznovrsne prethodne aktivnosti dovode do kasnije proene u ponašanju, govorimo o ai. ijti. Učenje nije isto što i mišljenjt. Ali, mišljenjem čovek može nešto da nauči. Pošto je razmišljanjem rešio jedan problem, čovekovo ponašanje pri susretu sa sličnim problemima se menja. Kažemo da je on naučio da rešava odredjen tip problema. Na višim nivoima ljudskog obrazovanja učenje je najuže povezano sa mišljenjem. To je svakom poznato. U prethodnim. redovima hteli smo samo da preeiziramo odnos ta dva procesa.

Početkom 60-ih godina Albert Bandura počeo je da govori o jednom novom obliku učenja koji je u teorijama učenja do tada bio zanemarivan. To učenje on je nazivao različitim nazivima: učenje po modelu (engl: MODELING), ili učenje putem podražavanja uzora ili ugleđanjem na uzor. Jedna od prvih i najvažnijih publikacija na tu temu bila je knjiga Bandure i Uoltersa "Socijalno učenje i razvoj ličnosti (Bandura and Walters: Social Learning and Personality Development, 1963.).

Pre Bandure i Uoltersa psiholozi su često govorili o imitaciji, učenju uloga, a v psihoanalitički orijentisani psiholozi i o identifikaciji, introjekciji, inkorporaciji. Bandura je ubedjen da u procesima nazvanim tim imenima ipak postoji nešto suštinski zajedničko (i pored izvesnih razlika), a to je: učenje na osnovu posmatranja uzora, modela. U svim ovim slučajevima najpre se posmatra ponašanje uzora, a zatim se ono posle izvesnog vremena ponavlja, reprodukuje. Postoje razlike u onom šta se "imitira"- mogu se "imitirati” konkretne radnje, način govora, način oblačenja, neka opšta pravila ponašanja, način intelektualnog rada, može se usvajati

sistem tudjih vrednosti. Ali, u svim tim raznovrsnim slučajevima u osnovi leže iste grupe spihičkih procesa. Bandura je u svojoj teoriji hteo da istakne te zajedničke opšte procese, koji su kako kognitivne, tako i motivacione prirode.

Različiti nazivi Pored več pomenutih naziva za ovaj oblik učenja,Bandura je koristio i neke druge nazive:

— socijalno učenje;

— učenje posmatranjem (observaciono učenje);

— supstitutivno (vikarijsko) potkrepljenje.Učenje ugledanjem na uzor je složena pojava i pomenuti različiti

nazivi odnose se na različite komponente tog složenog procesa. O svakom od tih naziva govorićemo nešto kasnije.

Ovaj oblik učenja je Bandura sistematski opisao, izvršio je (sa saradnicima) brojna empirijska istraživanja te vrste učenja, zatim je veoma uspešno primenio principe učenja po modelu'u terapeutskoj praksi bihejvioralne terapije (terapije ponašanja) i uz to je dao i opšte teorijsko objašnjenje ovog oblika učenja.

Bandurina kritika klasičnih Do pedesetih, pa i šezdesetih godina ovog veka teorija učenjanajrazvijenije su bile teorije klasičnog

uslovljavanja iinstrumentalnog učenja. Psiholozi učenja su

pokušavali da na osnovu principa klasičnog uslovljavanja i instrumentalnog učenja objasne široki dijapazon ponašanja, pa čak V čovekovo soc\y<i\no učenje. Bandura je, kao i mnogv diugi psibolozi, kritikovao takve pokušaje. On je postavio dve principijelne primedbe.

(l) Principi klasičnog uslovljavanja i instrumentalnog učenja najviše su ispitivani na životinjama. Pitanje je da li se ti principi s pravom mogu

primeniti i na ljudsko ponašanje. To je stara primedba; o njoj smo govorili već u drugom poglavlju "Psihologije učenja". Dodajmo tome da danas raspolažemo i brojnim istraživanjima tih oblika učenja i na ljudima. Otuda jačina te primedbe nije onako velika kao što je nekad bila.

(2) U većini ranijih istraživanja učenje je istraživano van socijalne situacije. Tako istraživani oblici učenja nisu najpodobniji da objasne socijalno učenje, za koje se Bandura interesuje.

"Socijalno učenje" No, Bandurini argumenti nisu baš tako ubedljivi kaošto na prvi pogled izgleda. Učenje po mođelu

Bandura najčešće naziva "socijalnim učenjem" i najčešće govori o "teoriji socijalnog učenja" 11977). Medjutim, čini se da taj naziv nije sasvim opravdan, kao ni zamerka koju je Bjndura uputio klasičnim teoretičarima učenja.

"Socijalno učenje” može da znači dve stvari: a) sticanje karakteristika koje odredjuju ponašanje prema drugim ljudima, članovima neke društvene grupe i b) učenje u društvenoj sredini, na primer, učenje od drugih ljudi. Medjutim, i klasično u>lovljavanje i instrumentalno učenje mogu, prema dva navedena kriterijuma, biti oblici socijalnog učenja. Na primer, klasično uslovljavanje može da utiče na stečene emocije prema drugim ljudima, koje odredjuju ponašanje pojedinaca. Slično, instrumentalnim učenjem se od

najranijih dana stiču važni oblici socijalnog ponašanja (navike, crte, "socijalne tehnike" /Tolman/). Dalje, klasične uslovne reakcije mogu se sticati u prisustvu ljudi, odn. drugi ljudi mogu biti "uslovne draži" (fobja od lekara, zubara itd.). Instrumentalno učenje kod dece se najčešće ostvaruje upravo socijalnim potkrepljenjem, potkrepljenjem koje daju drugi ljudi (pohvale, odobravanja, pre- bacivanja, prekori). Otuda se s pravom može reći da i klasično uslovljavanje i instrumentalno učenje mogu biti ponekad oblici socijalnog učenja. (Naravno, to ne moraju uvek biti.)

Specifične karakteristike učenja po modelu

Bandura ističe šest bitnih karakteristika učenja po modelu, kojima se ono razlikuje od klasičnog uslovljavanja i instrumentalnog učenja. Te karakteristike zasnovane su na posmatranju S i R varijabli, tj. one su operacionalnog karaktera. Na osnovu tih 6 karakteristika možemo da tvrdimo da je učenje po modelu operacionalno specifičan oblik učenja.

(1) Učenjem po modelu deca i odrasli stiču (uče) nove oblike ponašanja. Sticanje novih oblika ponašanja je u najmanju ruku problematično kod klasičnog uslovljavanja i instrumentalnog učenja. Prema tradicionalnim koncepcijama kod klasičnog uslovljavanja se jedna refleksna reakcija vezuje za jednu novu neutralnu draž (uslovnu draž). Teorija supstitucije draži najpotpunije izražava tu misao: u klasičnom uslovljavanju samo se zamenjuju draži - reakcije ostaju iste (iako se nazivaju različitim imenima; pre procesa uslovljavanja govorimo o bezuslovnoj reakciji; posle procesa uslovljavanja govorimo o uslovnoj reakciji). No, videli smo da teorija supstitucije draži ima izvesne teškoće; uslovna reakcija se može razlikovati od bezuslovne reakcije; uslovna reakcija može imati izvesnu adaptivnu vrednost, može predstavljati neku vrstupripreme za dolazak bezuslovne draži - drugim rečima, uslovna reakcija može sadržavati izvestan stepen novine u odnosu na izvornu bezuslovnu reakciju.

Tradicionalna koncepcija instrumentalnog učenja je bila ova: od niza reakcija koje su već u repertoaru organizma učvršćuje se ona reakcija koja je dosledno praćena potkrepljenjem. Drugim rečima, u instrumentalnom učenju, po toj klasičnoj koncepciji, ne stiče se nova reakcija, već se jedna već pstojeća učvršćuje u odredjenoj situaciji. Dakle, nema učenja nove reakcije.

Ovoj zamerci izvestan problem čini Skinerova metoda oblikovanja (shaping) ili aproksimacije. Kod ove metode, kao što znamo, eksperimentator ne čeka da se željena (obično neobična, nova reakcija) spontano javi, već ovu postepeno uobličuje. To čini tako što potkrepljenje daje najpre za reakcije koje se po nečemu približavaju željenoj, a zatim se postepeno kriterijum nagradjivanja podiže. Na taj način se mogu postepeno izgraditi reakcije koje organizam (i čitava njegova vrsta) nikada do tada nije posedovao, dakle, mogu se stvoriti potpuno nove reakcije. Podsetimo se nekih primera. Najpre Skinerove demonstracije na Kongresu u Švedskoj 1954. godine gde je pred drugim naučnicima naučio goluba za desetak-dvadesetak minuta da se kreće putanjom u obliku osmice pre nego što stane pred eksperimentatora kako bi dobio sledeću nagradu u obliku zrna hrane. Podsetimo se takodje goluba koji je naučio da odsvira na posebno sačinjenom klavirčiću melodiju himne SAD.

Bandura bi mogao da primeti da je učenje po modelu brzo, nekad iz jednog puta, dok je za skinerovsko oblikovanje potreban veliki broj pokušaja. Da aakijučimo, observacionim učenjem zaista se stiču novi oblici ponašanja, ali i instrumentalno učenje može da dovede do novih oblika ponašanja, a i sama klasična uslovna reakcija može da sadrži adaptivnu novinu. Razlike nisu baš sasvim tako oštre i jednostavne kao što je Bandura mislio.

(2) Kod učenja po modelu nema nagradjivanja, potkrepljivanja: onaj koji uči prosto posmatra model. Sam uzor može biti nagradjen za svoje ponašanje. To potkrepljenje može delovati na onog koji uči posmatranjem - te se otud govori o supstitutivnom (vikarijskom) potkrepljenju. Bandura smatra da to potkrepljenje nije nužno za učenje, da ono, kada ga ima, deluje na delatnost (izvodjenje) a ne na učenje, odnosno da tek indirektnim, posrednim putem deluje na učenje (o čemu će biti reči kasnije).

No, iako na prvi pogled sasvim jasna, ova razlika nije bez komplikacije. Osoba koja reprodukuje, ponavlja ponašanje uzora može biti na neki način nagradjena (potkrepljena) samim izvodjenjem odredjenog ponašanja. Tada govorimo da se podražavanje može zasnivati na nekoj vrsti samopotkrepljenja. Prema tome, iako nema spoljašnjeg potkrepljenja od strane eksperimentatora, nije isključeno svako potkrepljenje imitiranog ponašanja. Dalje, kod klasičnog uslovljavanja, tačnije rečeno, kod nekih oblika klasičnog uslovljavanja, kao kod senzornog preduslovljavanja, ili uslovljavanja alfa bloka, takodje nema nikakvog potkrepljenja. Ukratko razlike nisu onako jasne kao što je to Bandura zamišljao.

(3) Prema tradicionalnom shvatanju kod instrumentalnog učenja radnja se najpre mora izvesti, zatim treba da bude potkrepljena da bi se učvrstila. Nasuprot tome, kod učenja po modelu nikakva radnja se ne mora izvesti da bi se nešto naučilo. Učenje se odigrava na osnovu čistog posmatranja modela, te se govori o ob- servacionom učenju i učenju na osnovu potmatranja.

Rekli smo da je učenje po modelu složen proces, da sadrži različite procese - kognitivne, motorne, motivacione. Medjutim, proces učenja u "učenju po modelu" svodi se upravo na to učenje putem posmatranja, tj. na opservaciono učenje: onaj koji uči pažljivo posmatra ponašanje drugog, pamti (zadržava to) - i u odredjenom trenutku, kada je za to motivisan, izvodi tako isto ili slično ponašanje.

Učenje putem posmatranja je svakako jedan oblik učenja koji nije bio istican u klasičnim teorijama učenja, prema tome, mogli bismo da kažemo, jedan principijelno nov oblik učenja. On je donekle, ipak bio poznat u oblasti perceptivnog ućenja (učenja u oblsti percepcije), ali i u verbalnom učenju kod ljudi, posebno kod tz\. mehaničkog verbalnog učenja ljudi. Dovoljno je da vidimo jedno lice, ili jedan objekat, pa da ga zapamtimo. Dovoljno je da čujemo neku reč, neko ime, pa da smo u stanju da ga kasnije uspešno ponovimo. Kad je rečnešto duža ili složnija, na primer, 'superkalifradžilistikekspialidošas", potrebno je da reč čujemo više puta, ali bitna osobina ovog učenja time se neće izmeniti: dovoljno je ponovljeno pažljivo auditivno posmatranje (opažanje) pa da se i ta složena reč nauči.

I ovog puta ima problema sa jasnim izdvajanjem ovog učenja od drugih, ranije opisanih prostijih oblika učenja. Opiti su pokazali da izvodjenje reakcija kod klasičnog uslovljavanja nije nužno. Kada se bilo na koji način spoljašnja žljezda ili motorna reakcija sputa, klasičnog uslovljavanja ipak ima. Prema nekim kognitivnim teoretičarima, pored toga, klasično uslovljavanje se takodje zasniva na posmatranju i opažanju nekih draži i odnosa izmedju njih (ako se u ovom poslednjem slučaju uopšte može govoriti o opažanju). Pored toga, gledano unazad, nije isključeno da u instrumentalnom učenju

učestvuje učenje na osnovu pažljivog posmatranja i pamćenja. Na primer, životinje koje posmatraju mesta na kojima eksperimentator skriva hranu u stanju su da ta mesta zapamte i sistematski hranu nadju posle odredjenog vremena.

Iako, dakle, opservaciono učenje nije specifično samo za učenje po modelu, iako se ono može pojavljivati i u drugim oblicima učenja, učenje po modelu ipak ima jednu specifičnost: ono sadrži opservaciono učenje koje se odnosi na ponašanje druge lićnosti; ono se bazira na pažljivom posmatranju i pamćenju, a ono što se pažljivo posmatra jeste ponašanje druge ljudske jedinke; to učenje rezultira takodje u jednom specifičnom efektu; oponašanju tudjeg ponašanja, tudjih osobina ličnosti ili intelekta. U tome je neosporna specifičnost učenja po modelu, iako je komponenta učenja u r.jemu (opservaciono učenje) sadržana i u drugim oblicima učenja. Drugim rečima, sam pro*ces učenja ovde nije specifičan, ali je sadržaj na koji se on primenjuje specifičan. Kao što ćemo kasnije još detaljnije videti, iako učenje po modelu sadrži izvesne kognitivne procese koji se sreću u različitim procesima učenja, ono je 'pecifična organizacija tih procesa; najveća njihova specifičnost je u tome što se oni odnose na ponašanje i osobine druge ličnosti. Da ponovim, učenje po modelu kao edna celina jeste specifična organizacija izvesnih kognitivnih, motornih i motivacionih procesa, od kojih se svaki javlja i u drugim situacijama učenja. Specifičnost ovog oblika učenja dolazi od sadržaja koji se uči (ponašanje i sobine uzora).

(4) Kaže se da kod učenja po modelu ponavljanje nije potrebno, dok se ono : -ično sreće kod klasičnog uslovljavanja i instrumentalnog učenja. No, ima klasičnog uslovijavanja iz jednog puta, a isto tako brzog instrumentalnog učenja. Sa druge r.rane, samo kada je zadatak učenja po modelu lak, učenje ne zahteva ponavljanje. Ako su poRašanja uzora složena (na primer, učenje složene motorne veštine, kao kod skijanja, stonog tenisa, igre ća-ća-ća) takodje su potrebna ponavljanja. Razlika koju je Bandura povukao verovatno je samo razlika u stpenu, kvantitativna razlika.

(5) Učenje po modelu (kao i po klasičnim shvatanjima, identifikacija) je spontano, tj. ne postoji svesna namera podučavanja. Masen (Mussen, 1976, s 76) daje lepu ilustraciju za to. Jednom je sa svojim saradnikom posetio jednu siromašnu portorikansku familiju na usamljenom ranču. Majka, sa kojom je vodio intervju o jednom njenom detetu, imala je petnaestoro dece, od kojih je jedanaesotro bilo prisutno za vreme posete. Deca su slobodno ulazila i izlazila iz prostorije, a jedno trogodišnje dete je bilo stalno uz majku. Majka se sporo i pogrbljeno kretala, šantajući malo; kada bi dohvatila neki predmet sa zemlje puštala je jedan čudan uzdah ("Oh"). Njena trogodišnja ćerka u potpunosti je imitirala motorno ponašanje svoje majke. Kada se u jednom momentu dete sagnulo da dohvati neki predmet i pri tome izgovorilo karakteristično ”oh”, majka se obratila Masenu: vidite li kako se čudno kreće ovo moje dete. Ona nije bila svesna da je detinje kretanje kopija njenog. Naravno, ne može se ni pretpostaviti da je majka dete potkrepljivala za takvu vrstu imitiacije.

No, moramo imati u vidu da i kod instrumentalnog učenja postoje potkrepljenja kojih roditelji i drugi odrasli nisu svesni. Roditelji obično i ne znaju da potkrepljuju psovanje male dece ili dečiju plačljivost. Skiner je skrenuo pažnju na to da time što roditelji obraćaju pažnju na dete kada se ono neadekvatno ponaša oni nesvesno potkrepljuju takvo neadaptivno ponašanje. Ono što važi za učenje po modelu može u potpunosti važiti i za instumentalno učenje. Slično, i klasično uslovljavanje se uglavnom odigrava bez namere, a nekad i bez jasne svesti.

(6) Ponašanje stečeno nekad samo jednirn posmatranjem uzora možeda ima trajne

posledice. No, moramo tome dodati da trajna dejstva obično imaju uzori koji se kroz duže vreme posmatraju. Pored toga, moguče je i klasično uslovljavanje iz jednog puta, a i brzo instrumentalno učenje, naročito kod viših organizama.

Zaključak o razlikama Opisali smo šest navedenih specifičnosti učenja pomodelu. Nijedna od tih karakteristika ne

razlikuje jasno učenje po modelu od klasičnog uslovljavanja ili instrumentalnog učenja. Razlike su obično kvantitativne, nikad jasne i čvrste. To što smo rekli važi za svaku karakteristiku posebno. No, može biti da svih šest karakteristika zajedno, uzetih kao jedna celina, predstavljaju nešto specifično, što ne srećemo u drugim oblicima učenja. Ova teza je mnogo verovatnija. Već smo rekli da je učenje po modelu posebna organizacija izvesnih kognitivnih, motornih i motivacionih procesa, u kojima je najspecifičnije lo što se oni odnose na ponašanje i osohine druge osobe, koje se u nekoj kasnijoj prilici podražavaju.

Emipirijska izučavanja učenja po modelu

Prva izučavanja učenja po modelu su u neku ruku vrsta demonstracije ovog fenomena. Najpre su izučavane osnovne varijable iii parametri. Danas je to več oblast sa veoma brojnim istraživanjima, koja po svom duhu pipada pravoj eksperimentalnoj, empirijskoj psihologiji. Svaka varijabla (parametar) u njoj se detaljno, kvantitativno izučava; svako teorijsko tvrdjenje se podvrgava strogom empirijskom testu. Istraživanja su danas orijentisana kako na prirodu bazičnih procesa, tako i na praktične primene učenja po modelu. Ovde ćemo opisati samo jedno Bandurino istraživanje, jedno od prvih, izvršeno na deci, omiljenim subjektima u ovoj oblasti. Opisom ovog istraživanja želimo da damo čitaocu opšti utisak o tome kako izgleda jedno tipično istraživanje u ovoj oblasti, a i da ga konkretnije upoznamo sa procesom učenja po modelu.

Opit Bandure iz 1965.g. U Bandurinom istraživanju iz 1965. g. deca od 4-5godina posmatrala su jedan kratak televizijski

film u trajanju od 5 minuta. U tom filmu "junak" pokazuje agresivno ponašanje prema jednoj plastičnoj lutki (klovnu). Agresivno ponašanje praćeno je verbalnim komentarima. Na primer, u jednom momentu junak udara čekićem klovna po nosu i kaže:"Puf, pravo u nos". U završnoj sceni filma u prostoriju ulazi odrasla osoba, ali se ona ponaša različito u tri verzije filma, koje su napravljene za tri grupe dece. U jednoj grupi odrasli potkrepljuje agresiju ("Ti si pravi šampion"), u drugoj kažnjava agresiju (daje verbalnu pokudu agresivnog ponašanja), dok se u trećoj verziji filma odrasli ponaša idniferentno prema agresiji junaka filma.

U fazi testiranja deca se jedno po jedno uvode u prostoriju u kojoj se, pored drugih igračaka, nalazi lutka (klovn) iz filma. Posmatra se da li će deca pokazati iste forme motorne i verbalne agresije kao junak iz filma. Rezultati su pokazali sledeće. Deca iz grupe u kojoj je agresija bila pohvaljivana i deca iz grupe u kojoj je odrasli bio indiferentan prema agresiji junaka filma pokazuju uglavnom iste rezultate: više aeresije nego deca koja su posmatrala kažnjenu agresiju. Dakle, deca oponašaju ponašanje uzora koga su posmatrala svega 5 minuta zavisno od posledica uzorovog ponašanja. Ako je agresivno ponašanje uzora kažnjavano, postoji slabija tendencija

da se agresivno ponašanje ispolji u sličnoj situaciji; ako je pak agresija uzora nagradjivana, postoji veća tendencija da se slično agresivno ponašanje ispolji u sličnoj situaciji. Drugim rečima, posledice uzorovog ponašanja utiču na ispoljavanje posmatranog ponašanja (uzora).

U naknadnom testu Bandura je ispitivao decu na sledeći način: deca koja su bila u stanju da opišu ponašanje modela ili da ga motorno prikažu bila su nagradjena. Pod tim uslovom deca iz sve tri grupe postigla su isti uspeh. Na osnovu takvih podataka Bandura je zaključio da supstitutivno potkrepljenje ili kažnjavanje, nagrada i kazna koju prima uzor, ne deluju na sam proces učenja, već na delatnost (izvodjenje) posmatranog i zapamćenog ponašanja. Prema tome, u pogledu dejstva potkrepljenja na učenje, Bandura se može svrstati u grupu kognitivnih teoretičara koji slede Tolmanovu liniju.

Mnoga istraživanja, kao i upravo opisano, istražuju osnovne zakonitosti učenja putem ugledanja na uzor. Ta istraživanja se interesuju za bazična pitanja o prirodi učenja po modelu. No, treba imati na umu i brojna primenjena istraživanja ućenja po modelu. Takva su istraživanja o uticaju masovnih medija (filma, televizije, literature) na ponašanje i uzore mladih. Tim pitanjima bave se druge psihološke discipline - socijalna psihologija, razvojna psihologija, psihologija ličnosti. U takvim istraživanjima vidimo učenje po modelu na delu. Psiholog učenja se prvenstveno interesuje za prirodu učenja po modelu. Socijalni psiholog ili psiholog ličnosti naglasak stavlja na konkretne ličnosti koje se podražavaju, na faktore koji utiču na stepen podražavanja, na faktore koji utiču na izbor uzora, na značaj podražavanja đrugih osoba za razvoj ličnosti i moralnih vrednosti itd. Sam Bandura je u svojim napisima obuhvatio sva ta pitanja, jer je on u sebi spojio psihologa učenja, psihologa ličnosti, socijalnog psihologa i terapeuta (bijejvioralnog terapeuta).

OBJAŠNJENJE UČENJA PO MODELU

Ranije teorije

Pre nego što prikažemo Bandurinu teoriju učenja po modelu, treba prethodno da kratko skiciramo neke ranije teorije, teorije imitacije i identifikacije. U socijalnoj i razvojnoj psihologiji i psihologiji ličnosti bilo je brojnih pokušaja da se objasni fenomen imitacije i identifikacije. Često su to bili pokušaji da se objasni šta pokreće organizam (majmuna, dete, adolescenta) na podražavanje drugih bića. Drugim rečima, to su najčešće bile teorije o motivaciji imitacije i identifikacije. Na primer, Frojd je u Edipovom kompleksu, posebno u strahu od kastracije, video motiv da se sin identifikuje sa ocem te da na taj način stekne očeve osobine, tačnije osobine očevog super-ega. No, strah od kastracije, izgleda, nije jedini pokretač na identifikaciju po Frojdu i njegovim sledbenicima. Ljubav, a posebno gubitak ljubljene osobe pokretač je identifikatornih procesa. Psihoanaliza se najviše bavila motivacionim procesima, a zanemarila je kognitivne procese. (To, na primer, ističe prof. B. Popović u nekim svojim radovima - "Poistovećenje s kim i kako? - analiza pojma poistovećenja”). Tako, B. Popović ukazuje da dete pre nego što se identifikuje mora da uoči razlike izmedju sebe i uzora, mora da

điferencijalno opaža osobine odraslih uzora, da uoči koje osobine izazivaju poštovanje i divljenje okoline itd. Bandurina, teorija, kao što ćemo videti, ima pretenzije da bude kompletna teorija učenja po modelu (te i identifikacije), tj. da obuhvati kako kognitivne, tako i motivacione procese. - Slično se MekDugal početkom ovog veka bavio uglavnom motivacionim problemima imitacije ("Socijalna psiholgija", 1908), kada je navodio argumente da kod životinja i dece postoji urodjena tendencija za imitacijom. Sa druge strane, Pijaže je dao jedno razvojno objašnjenje imitacije koje se prvenstveno bavi kognitivnim uslovima imitacije.

Učenje Dolarda i Milera U okviru psihologije učenja takodje su razradjenaizvesna učenja o poreklu tendencije da se imitira.

Najpoznatije je već klasično tumačenje Milera i Dolarda (Miller and Dollard: "Social Learning and Imitation", 1941.), kao i učenje Maurera (1950, 1960). Prema učenju Milera i Dolarda tendencija za imitiranjem je stečena. Osnovna ideja te teorije je ova: deca su često nagradjena od strane odraslih (odobravanja, osmesi, znaci simpatije itd.) kada se ponašaju kao odrasle ili odraslije osobe. Brojne i raznovrsne nagrade stvaraju opštu, generalizovanu tendenciju za imitacijom. Na osnovu takve opšte tendencije dete može da imitira tudje ponašanje i kada nije neposredno nagradjeno. U novije vreme Gevirc i Grasek (Gevvirtz and Grusec, 1968) pokušavaju da na osnovu razradjenih principa operantnog uslovljavanja objasne nastanak generalizovane tendencije za imitacijom. - Oba ova učenja objašnjavaju tendenciju da se imitira, a ne učenje na osnovu imitacije, kao što to čini Bandurina teorija. Potpunije rečeno, te stare teorije imitacije objašnjavaju poreklo tendencije da se imitira; uočite, one ne govore o motivima imitacije, već o naučenim tendencijama imitacije. To učenje se zasniva na raznim potkrepljenjima, a ova, naravno, sa svoje strane, zasnivaju se na različitim motivima. Ali, ne postoji jedan motiv (ili instinkt) imitacije već samo naučena tendencija ponašanja. Dalje, te teorije ne objašnjavaju mehanizam kojim se uči na osnovu imitacije. - Verovatno da ova teza sadrži bar jedno zrno istine; verovatno da je tendencija ka imitaciji bar delom naučena. Ali, motivacija za imitaciju i identifikaciju) može biti složena i raznovrsna. U tome je bio i nedostatak tih ranijh teorija imitacije razvijenih u okvirima teorija učenja.

Učenje Maurera Napred rečeno u izvesnoj meri važi za Maurerovu

teoriju imitacije. On sam je svoju teoriju ilustrovao razvojem imitacije ljudskog govora kod papagaja. Kada vlasnik hrani papagaja, on mu obično govori. Hrana je tu snažno primarno potkrepljenje. Ali, vremenski povezan sa hranjenjem je izgled i govor vlasnika životinje. Usled ove vremenske povezanosti rnmarnog potkrepljenja i govora, govor stiče (klasičnim uslovljavanjem) vrednost ».ekundarne nagrade ili sekundarnog potkrepljivača. Papagaj ima urodjenu 'posobnost da proizvodi glasove - i kada ponavlja reči ljudskog govora on je nagradjen samim tim što ih izgovara - nagradjen je zato što su reči postale sekundarni rotkrepljivači. Opšti značaj Maurerove teorije je u tome što je on ukazao da vršenje jedne imitativne radnje može samo po sebi da bude nagradjujuće, odn. samonagradjujuće, samopotkrepljujuće. Recimo, radnje, ponašanja koja smo kod drugih zavoleli (zbog ljubavi prema tim drugim, ili zbog divljenja koje te same radnje iii oblici ponašanja izazivaju) mogu da se izvode bez nekakve spoljašnje nagrade, samo n ihovo izvodjenje je potkrepljujuće. Radnje su stekle vrednost

sekundarne nagrade što su bile povezane sa primarnom nagradom. U primeru koji smo naveli, zavoleli ?шо te radnje zato što su bile bilisko povezane sa osobama koje smo voleli. Slično objašnjenje daju i neki psihoanalitičari (počev sa Frojdom): identifikujemo se sa osobama koje smo voleli, pa zatim izgubili; identifikacijom nadoknadjujemo ngubljeno prisustvo tih osoba. Verovatno da gubitak voljene osobe može podstaći da nju "unesemo" u sebe, ali nije jasno zašto bi uvek tek sa gubitkom započeo proces identifikacije. Maurerova teorija je prirodnija: ljubav (odn. primarno potkrepljenje) je izvor "vrednosti" nekih radnji, njih počinjemo da volimo i zato ih vršimo. Utisak ovog pisca da je Maurerovo shvatanje krupan deo istine, bez obzira da li ćemo se služiti roimom sekundarnog potkrepljenja ili ne. Njegovo tumačenje ne mora da važi u svim s/ačajevima, ali, izlgeda, nekad predstavlja privlačno objašnjenje imitativnog rvnašanja i identifikacije.

Bandura zamera Maurerovoj teoriji sledeće: ne moraju sva ponašanja koja se imitiraju da imaju unutrašnju vrednost za onog koji imitira. Ovo svoje tvrdjenje Bandura potkrepljuje izvesnim empirijskim nalazima. Fos (Foss) je 1964.g. (citirano po Banduri, 1971) pokazao da papagaji mogu da uče neobične glasove i sa mag- reiofonske trake. U tom slučaju nema primarnog potkrepljenja na kome bi se zisnovalo sekundarno. Ovo tvrdjenje svakako da ima izvesne osnove, mada to ne mora da znači da da je Maurerova teorija time potpuno odbačena. U prilog Bandurinoj kritici govori verovatna činjenica da poznati imitatori ne "obožavaju" manire onih koje imitiraju; pre bi se reklo da su kritični, bar ponekad, prema svojim uzorima. Oni, -.erovatno uživaju u svojim postignućima, u uspešnosti svojih imitacija. Zato se kaže ia nekad postignuta sličnost sa uzorom predstavlja potkrepljenje za imitatora. U : • om slučaju ta postignuta sličnost je samo-nagradjujuća čak i kad imitirano ronašanje po sebi nije naročito poštovano i voljeno. Ali, nekad je i ovaj poslednji siučaj zadovoljen, te imamo, mogli bismo reći, dvostruki izvor samopotkrepljenja: zađovoljstvo što izvođima "cenjene" radje i zadovoljstvo što uspešno izvodimo te radnje (zadovoljstvo usled postignute sličnosti sa uzorom). Motivacija za imitacijom po svoj prilici je raznovrsna. Iako Maurerova teza izgleda nije opštevažeća, to nije, po svoj prilici, ni Bandurina zamerka. Na osnovu opštih zapažanja može se postaviti hipoteza da ljudi podražavaju (ispoljavaju) ona ponašanja koja im se kod drugih dopadaju, svidjaju, koja izazivaju njihovo poštovanje, divljenje. Imitacija nekih junaka iz literature, posebno iz sveta filma i televizije, na primer pevača "čupavaca", bar se delom može objasniti na opisan nažin. Naravno, junaci sa filma i televizije su obično vrlo uspešni uzori, te imitatori verovatno očekuju slično socijalno potkrepljenje. Takvo objašnjenje, kao što već delom znamo, daje Bandura. Ali, moguće je da se i sama ponašanja, izgled, način odevanja kao takvi dopadaju mladima, bez obzira na potencijalno socijalno potkrepljenje, te da oni podražavaju ono što im se svidja i upravo zato što im se nešto svidja. A to jc pre Maurerovo no Bandurino objašnjenje. Čini nam se da se ona ne isključuju, več pre dopunjuju. Verovatno da je nekad jedno umesno, a drugi put drugo umcsnije; možda ponckad oba "mehanizma" dejstvuju u isti mah.

Bandurina teorija Kao što je već istaknuto, Bandura je pokušao da ob-uhvati kako motivacione, tako i kognitivne komponente učenja po modelu (tu, kao što

smo rekli, spada i imitacija i identifikacija).Bandura pretpostavlja niz unutračnjih procesa. Ni jedan od tih procesa nije sam Bandura "hipostazirao", izmislio, več ih je preuzeo iz postojećih kognitivnih teorija učenja i pamćenja. Svoje učenje prikazuje sledećom S-O-R šemom: ponašanje uzora (modela) je draž (s), a imitativno ponašanje ispitanika rcakcija (r). Izmedju S i R varijabli

nalazi se niz psiholoških procesa (O varijabli) kognitivnog, motornog i motivacionog karaktera. (Bandura, 1971, s 24.)

Detaljnije shematski prikaz izgleda ovako:

s Procesi R/ponašanje

modela/Proces Procesi Motivacionipažnje retencije mmotorne

redukcijeprocesi /ponašanje

subjekta/

Sada ćemo nešto više reči o svakom od tih procesa.

(l»)I*roces pažnjeSelektivnost podražavanja Bandura objašnjava procesom pažnje; deca i ad-

olescenti ne podražavaju sve i svakog; imitiraju se odredjene osobe i odredjene osobine tih osoba. To dolazi otud što se pažnja selektivnft usmerava na odredjene uzore i na odredjena ponašanja uzora.

Naravno, može se učiniti i korak dalje i postaviti pitanje: zašto sfe pažnja obraća na jedne, a ne na druge osobe, na jedne a ne na druga ponašanja uzora? Bandurin globalni odgovor glasi: na šta će se paziti (tj. šta će se imitirati) zavisi od osobina samog uzora, ali i od osobina subjekta. Postoji tendencija da se imitiraju osobe od socijalnog značaja i ugleda, upadljive, atraktivne, inteligentne, kompetentne osobe. Takve su, na primer, neke "zvezde” sa televizije i filma, zabavne muzike, sporta. Sa druge strane od značaja su osobine Iičnosti i motivacija onog koji podražava uzor. Prema jednom tradicionalnom shvatanju podražavanju su sklone osobe kojima nedoslaje >amopuzdanjc, kojc osećaju da su nesposobne i nekompetentne, veoma zavisne od drugih, niske inteligencije, osobc koje su često nagradjivane zbog ugledanja na neki uzor. No, Bandura ne misli da jeovaj opis uvek ispravan. On navodi sledeći kontrapri- mer: instruktor skijanja, koji demonstrira odredjenc radnje i ove prati verbalnim 'formulama" takodje je jedna vrsta uzora; malo jc vcrovatno da će neinteligentne osobe, bez osećanja samopouzdanja, imati više uspeha u podražavanju takvog uzora. Ovaj Bandurin primer nam pokaz.uje, prc svega, na složenost fenomena učenja po modelu. Postojc raz.ličiti modcli i imitiraju sc različiti aspekti ponašanja. U prvom navedenom slučaju imaju se u vidu izvesne osobine ličnosti, ponašanja i izgleda, a u drugom primeru se misli na učenjejedne konkretnemotornc veštine; u prvom slučaju nas najvišc zanima motivacija za imitiranjcm, u drugom intelektualne i motorne sposobnosti. Zaista, u oba slučaja radi se o podražavanj u nckog uzora, ali sa sadržajem koji se imitira menjaju se i varijable koje su od značaja. Otuda nijc Iako davati tvrdjcnja od opšteg značaja i važenja. U različitim oblicima ovog učenja učestvuju različiti motivi i različite sposobnosti. Bandura je u svojim formulacijama više mislio па ono što je zajcdničko, nego na ono što je osobeno, različito u različitim vidovima učenja po modelu.

Bandurin stav se može videti iz sledećeg primcra. On ističe (1971, s.42) da se za podražavanje upotrebljavaju različiti termini: imitacija (odnosi se na ponašanja koja demonstrira neka druga osoba), kopiranje (koje se odnosi na "mchaničke demonstracije"), instrukcija (koja sadrži verbalna uputstva). Upotreba tako različitih termina bila bi, po Banduri, opravdana kada bi iza svakog od njih stojali ’fundamentalno različiti oblici učenja". On, pak, misli da se u svim navedenim Sučajevima radi o "suštinski istom procesu učcnja". U tom slučaju "arbitrarne ~ jmovnc distinkcije više zamagljuju no što rasvctljavaju

fenomen". (s. 42). Medjutim, om piscu se čini da je istini bliža teza da je učenje po modclu jedan opšti obrazac, oji sadrži neke fundamentalne zajedničke procese, ali u okviru koga se odigravaju riiično različiti slučajcvi; u tim posebnim slučajevima različite varijable su od značaja različiti motivi, različiti kognitivni procesi i kognitivnesposobnosti, različiti motorni -ocesi i sposobnosti. Saznanje tih specifičnosti takodjc je značajno.

Šta se sve imitira - različiti vidovi imitacijeU pogledu onoga na šta se pazi i šta sc imitira Bandura razlikuje 3 slučaja.

(a) U prvom slučaju radi se o imitaciji sasvim specifičnih motornih radnji ili rbalnih izraza. Često se imilacija svodi na ovaj njcn oblik, na ponavljanjc sasvimcifičnih radnji.

(b)Kod "imitacije višeg reda” (Bandura, 1971, s. 33-34) subjckti apstrahuju p>ta s%'ojstva uzorovog ponašanja, drugim rečima, izdvajaju izvesna pravila uzorovog mašanja. Na primcr, dobri imitatori su u stanju da se ponašaju kao njihov uzor u \im novim situacijama, u kojima nikad nisu posmatrali svoj uzor. Recimo, jedan

kntovan imitator podražava jednog izuzetnog komičara, čija je govorna faktura ma po scbi komična, i u tom stilu recituje herojsku pesmu Djurc Jakšića tadžbina". On, naravno, nikada nije vidco kako njegov uzor - glumac komičar - ntuje tu pesmu, ali pošto "oscća" njegov glumački manir, on vrši "ekstrapolaciju" i mi'ija kako bi taj glumac govorio tu pesmu, kako bi gestikulirao i kakvu bi mimiku \io. Uopšte govoreći, imitator može da produkuje novc pokrete i nov govor, koji nije posmatrao, ali koji je u skladu sa pravilima ponašanja uzora. U nizu svojih 'ivanja (1951, 33-34) Bandura je ispitanicima prikazivao model u različitim

situacijama. Ispitanici su na kraju bik u stanju da se ponašaju onako kako bi se model ponašao u sasvim novim situacijama. To je, kako smo rekli, moguće samo ako su ispitanici apstrahovali pravila uzorovog ponašanja. U tom procesu apstrakcije proces selektivne pažnje svakako igra važnu ulogu.

Bandura ističe da se ovakav oblik imitacije (vezan za uočavanje pravila i produkciju novih oblika ponašanja) može u izvesnoj meri primeniti i na učenje jezika. Bitna osobina jezika je u tome da se na osnovu izvesnog broja jezičkih pravila može produkovati (generisati) bezbroj novih rečenica. Pošto se imitacija nekad ograničavala samo na reprodukciju specifičnih oblika ponašanja, bilo je normalno smatrati da imitacija nema naročito značajnu ulogu u sticanju jezika. Medjutim, ako se imitacija shvati šire, kao što je ovde opisano, s pravom se može očekivati da će ona igrati ulogu u sticanju jezika. Po tom shvatanju dete je u stanju da imitira ne samo specifične reči i rečenice, već i izvesna opšta pravila jezičkog ponašanja. Jasno je da takav oblik podražavanja zahteva odredjene kognitivne sposobnosti, a pre svega pažnju.

(c) Moguć je još jedan složeniji oblik imitacije, mogli bismo da kažemo - stvaralačke imitacije. U realnim životnim uslovima deca i adolescenti su izloženi velikom broju uzora. Oni ne moraju da imitiraju samo jedan uzor, niti da imitiraju sve njegove osobine. Moguće je da osoba u svom ponašanju spaja, kombinuje u jednu celinu karakteristike većeg broja uzora, te na taj način u svom ponašanju ostvari originalnu, novu celinu. Neki glumci na taj način stvaraju svoje uloge.

Da rezimiramo, imitacija se može sastojati u ponavljanju specifičnih radnji, u proizvodjenju ponašanja u skladu sa izvesnim pravilima ponašanja uzorai, najzad, u izgradnji novih oblika ponašanja na osnovu selektivnog ugledanja na veći broj uzora.

Kognitirna priroda Iz onog što sriio do sada rekli vidi se da BandsrinaBandurine teorije teorija pripada grupi kognitivnih teorija. Asocijativne

teorije pokušavale su da učenje shvate kao organizaciju S-R asocijacija; organizam po tom shvatanju uči da se u odredjenoj situaciji ponaša na odredjen način. Pri tome su i draži (S) i reakcije (R) definisane objektivno. Nasuprot tome, fenomenološki i kognitivno orijentisani psiholozi isticali su da ponašanje organizama nije zavisno od samih spoljašnjih draži, već od toga kako se spoljašnje draži opažaju. Bandurino naglašavanje pažnje u procesu opažanja svrstava ovu teoriju u grupu kognitivnih teorija. Pažnja odredjuje šta će se zapaziti i opaziti, šta će se zapamtiti i kasnije eventualno izraziti u ponašanju. Sa svoje strane pažnja je odredjena subjektivnim činiocima kao što su motivacija subjekta,osobine ličnosti, intelektualne veštine, prethodna iskustva, prethodna instrukcija itd.

U naglašavanju uloge pažnje u procesu učenja Bandura sledi moderne teorije "kognitivne obrade informacije" (moderne teorije učenja i pamćenja). Kao i nekada (podsetimo se spiska "faktora zadržavanja" koje je dao prof. Dr Baja Bajić, a koje smo naveli u drugom poglavlju), psiholozi danas ističu presudan značaj pažnje na učenje i pamćenje. Dodajmo samo još to da je Bandura dejstvo supstitutivnog potkrepljenja na učenje objašnjavao njegovim dejStvom ne pažnju u »ledećim pokušajima učenja,o čemu će biti još reči.

Kao što je već rečetto, suština proeesa učenja u "učenju po modelu" je opservaciono ućenje, učenje na osnovu opažanja. Osnovni uslov učenja je da se odjredjeni aspekt modelovog ponašanja pažljivo posmatra i selektivno opazi. Taj sadržaj, isitina aavisno od njegove složenosti, biće u većoj ili manjoj meri zapamćen (zađržan), tj. preći će iz kratkoročnog pamćenja u dugoročno. I po ovom svom aspektu Bandurina teorija je savremena kognitivna teorija učenja. No, napomenimo opet. Bandura je pozajmljivao iz modernih kognitivnih teorija učenja i pamćenja (teorija 'prerade informacija"). On sam nije stvarao nove teorije učenja. Kao što smo već istakli, specifičnost učenja po modelu nije u tome što se koristi opservacionim učenjem, već u tome što se taj oblik učenja koristi ovde u specifične svrhe, odnosi se na ponašanje i osobine uzora. Samo opservaciono učenje se sreće i van konteksta imitacije, podražavanja.

(2) Proces zadržavanja (retencije)Drugu grupu procesa u učenju po modelu čine procesi zadržavanja:

ono što je pažljivo posmatrano obično se zadrži izvesno vreme. U kojoj meri će se to dogoditi zavisi od složenosti onog što se posmatra. Ono što se zadrži osnov je kasnijeg imitativnog ponašanja.

Bandura smatra da se sadržaj opažanja može na dva načina zadržati: a) u obliku \izuelnih ili autiditvnih predstava; ili u b) verbalno "kodiranom" simboličkom sadržaju, tj. na osnovu verbalnog opisa ili "verbalne formule" posmatranog ponašanja.

Bandura ističe, u skladu sa savremenim teorijama kognitivne obrade informacija, da zadržavanje nije pasivan proces, pasivno doslovno zadržavanje pre- thodnih utisaka, već da su ljudi "aktivni akteri koji transformišu, klasifikuju i organizuju" posmatrana ponašanja uzora "u šeme koje se lako pamte" (1971, s21).

Bandura (1971, s.19-21) navodi niz svojih istraživanja u kojima se pokazuje superiornost verbalnog (simboličkog) kodiranja. Naglašavanje verbalnih ’medijatora" (posrednika") bilo je karakteristično za bihejviorističke asocijativne teorije 50-ih i 60-ih godina kadgod bi se našle pred nekim teškim i složenim problemom, ali i za savremene kognitivne teorije prerade informacija. Pa ipak, utisak je ovog pisca da Bandura ovde neopravdano i neoprezno generališe. Njegove upravo navedene teze verovatno da važe za neke oblike učenja putem ugledanja na uzor, ali ne za sve. Neka istraživanja su zaista pokazala da je sticanje izvesnih

motornih veština olakšano verbalnim opisima radnje. Ali, ni tada verbalni opisi ne zamenjuju, već samo dopunjuju vizuelne predstave. Dakle, ne radi se o tome da utisci budu potpuno "verbalno kodirani". Tako, verbalni opisi mogu da olakšaju učenje jeden okretne igre kao što je english valse ili ća-ća-ća. Ali, zamislite na kakvim bi mukama bio onaj koji bi pokušao da takvu jednu igru nauči samo na osnovu verbalnih "formula", bez pomoći \izuelnih predstava. U nekim prostijim slučajevima "verbalno kodiranje" i nije potrebno, a u nekim vrlo složnim slučajevima nije ni moguće. Na primer, kako bismo rečima opisali karakterističan način govora nekog glumca ili karakterističan način pevanja nekog operskog pevača. Dobar imitator, naravno, imitira uspešno i takve oblike ponašanja koji se teško ili nikako ne mogu rečima opisati.

(3) Procesi motorne reprodukcijeU učenju po modelu na kraju se posmatrano ponašanje uzora motorno izvodi.

Po Banduri "lokus" (mesto) organizacije tih motornih radnji je centralne prirode. I po tome njegova teorija je kognitivnog tipa i razlikuje se od klasičnih S-R teorija, koje pretpostavijaju da se reakcija koja se uči mora izvoditi. Nasupot tome, Bandura smatra da se i proste i složene radnje uzora uče jednostavno posmatranjem i opažanjem. Subjekt obično već raspolaže izvesnim motornim komponentama. Posmatrajući ponašanje uzora, subjekt uči kako već postojeće motorne komponente treba spojiti u novu celinu. Vizuelna predstava radnje ili njena "verbalna formula" upravija tom organizacijom već postojećih pokreta u novu celinu. Cak i kad raspolaže svim potrebnim motornim komponentama, subjekt može da ostvari novinu u ponašanju; već postojeće komponente se kombinuju na nov način; iako su delovi stari, njihova organizacije je nova. Na primer, iako čovek poznaje sva pojedinačna slova i glasove, on može da ostvari novinu u svom ponašanju kađa po prvi put ponovi reč "super- kalifradžilistikekspialidošas", ili stihove "Samo životnjska fela, zvana hipokapelefantokamela, mogla je ne mareći ništa, da nosi na tolicnoj kosti toliko mesišta" (iz Sirana de Beržeraka).

Medjutim, ovom piscu se čini da u svojim opštim formulacijama Bandura previdja izvesneslučajcve. Nekad je ponašanje uzora toliko novo i složcno da su nužna brojna ponavljanja posmatranja i brojni motorni pokušaji, uz stalne informacije o postignutom uspehu, naime informacije o sličnosti izvedenih radnji i standarda ( = ponašanja uzora). Ovako učenje je u stvari sticanje nove motorne veštine. Ovakav slučaj imamo kod učcnja okrctnih igara ili nekih složenih motornih vcština (šofiranje, pilotiranje, igranje tenisa i ping-ponga itd.). Iako u opštim formulacijama ne srećemo tvrdjenja ove vrste, ipak se u nekim specifičnim slučajevima Bandura poziva na procese koji su sični napred opisanim. Bandura je svestan da subjekt nekada nije u stanju da ponovi ponašanje uzora. Bandura navodi nekoliko mogućih razloga za to.a) Posmatranje ponašanja uzora nekad nijc dovoljno trajno i pažljivo, tc se stiče samo fragmentarna predstava uzorovog ponašanja. To je slučaj kada se zahteva ponavljanje posmatranja, o čemu je već bilo reči. b)Subjekt može biti fizički nedozreo za izvodjenje radnji koje jc video kod uzora. Na primcr, subjckt može biti suviše mali i kratak da bi upravljao motornim vozilom. c)Treći razlog je psihološki daleko najinteresantniji i on se nadovezujc na kritiku koju smo maločas uputili Banduri. Posmatrač nekad ne može da vidi sve one unutrašnje uslove koji upravljaju spoljašnjim radnjama uzora. Bandura navodi ovaj primer: mladi oprski pevač ne može da vidi sve pokrete laringsa i disajnih mišića velikog operskog pevača ili svog učitelja, tc ne može lako da imilira njihov način pevanja. Pored toga, tc unutrašnje reakcije se ne mogu lako opisati rečima. U

kritičkoj primcdbi koju smo naprcd dali pozivali smo se upravo na takve slučajeve. Šta preostaje mladom opcrskom pevaču: pokušaji i verovatno pogreške, uz stalno uporedjivanje svoje radnje sa uzorovom. To je tipičan slučaj učenja motornih veština. Radnje kojc se uče ovde se moraju izvoditi i uporedjivati - dakle "lokus" kontrole nije centralan. Ovaj oblik učenja nije dalcko od instrumcntalnog učenja. d)Sledeći Bandurin primer odnosi se na problcme učenja motorne veštinc kao što je igrane golfa. Ali, mislim da su glavni problemi istaknuti u vezi sa prethodnom tačkom.

Problem velikih imitatora Ovdc nam se nameće problem talentovanih imitatora.Zato su rctki Ijuđi sposobni da izvanredno

imitiraju glas, način govora, pokrete, način gestikulacijc i hoda, pa čak i način mišljenja drugih ljudi, dok većina nije to u stanju da postignc? Da li su tu u pitanju, pre svega sposobnosti zapažanja, ili, pak spsobnosti glasovne i motorne artikulacije? Bandurina tcorija nam malo Šta kazuje o specifičnim sposobnostima i motivima za imitiranjem.

(4) Motivacioni procesiU vezi sa problemom motivacijc imitacije Bandura najviše raspravlja o

dejstvu potkrepljcnja, posebno o dejstvu supstitutivnog potkrepljenja, potkrepljenja kojc ncdobija subjekt već uzor (model).

3vrste potkrepljenja Treba odmah istaći da on razlikuje 3 vrstepotkrepljenja.

a) direktno potkrepljenje, koje prima sam subjekt koji uči;b) supstitutivno potkrepljenje (vicarious, otud vikarijsko), koje prima u/.or <model)

koje se posmatra;c)samopotkrepljenje, čije značenje Bandura ne odredjuje dovoljno precizno.

Uopšte govoreči, možemo da kažemo da se pod samopotkrepljenjcm podrazumeva пека od sledečih stvari:

(a) subjekt nckad sam sebe "počasti" zbog uspeha ili odredjene količine rada ili adekvatnog ponašanja cigaretom, izlaskom u pozorište ili bioskop u restoran itd.;

(b) izvodjenje nckih radnji samo je po sebi nagradjujuče: plivanje, skijanje, igranje tenisa, igranje okretnih igara itd.;

(c) kada subjekt postigne neki uspeh koji priželjkuje ili odredjen standard dclatnosti on se oseča "nagradjenim" i bez neke spoljašnje nagrade;

(d) izvršenjc neke estetske ili moralne radnje takodje dovodi do osečanja uspeha i zadovoljstva.

Poslednja tri slučaja su najznačajnija: nagrada se nalazi u samom izvodjenju odredjenih radnji; ona ne dolazi "spolja", nju ne daje druga osoha.

Po svoj prilici se i imitativno ponašanje može zasnivati na takvom âmopotkrepljenju ( usmislu b), c) ili d)). O tome čemo za koji čas diskutovati.

Da li je potkrepljenje nužno Kao i drugi psiholozi učenja, Bandura razlikuje učenjeza učenje od delatnosti ili izvodjenje naučenog. Osnovno

pitanjeglasi: da li potkepljenje, i posebno substitutivno

potkepljenje, utiče na učenje ili delatnost. Kao što već znamo, Bandura smatra da potkepljenje bilo koje vrste nije nužno za učenje, već utiče na izvodjenje onog što je

naučeno. Substitutivno potkepljenje podstiče, olakšava izvodjenje imitativnog ponašanja; substitutivne kazne koče imitativno ponašanje. Ali, substitutivno potkepljenje, prema Banduri, može da ima indirektno dejstvo na učenje.

Indirektno dejstvo Treba detaljnije da objasnimo kako Bandura zamišljasubstitutivnog potkrepljenja indirektno dejstvo substitutivnog potkepljenja na

na ućenje učenje. Najpre subjckt posmatra uzor i zapaža da je

njegovo ponašanje praćeno potkrepljenjem i pohvalom, odobravanjem, divljenjem itd.). Ako je subjektu stalo do takvih nagrada, n će u sledećoj prilici sa povećanom pažnjom posmatrati ponašanje uzora ne bi li ga jto bolje uočio i zapamtio. Povećana pažnja je jedan od osnovnih činilaca učenja, kako po klasičnim, tako i po modernim psiholozima. Pored toga, subjekt može da pribegne kodiranju" posmatranog ponašanja, tj. on može da ga na neki način osmisli ili prevede l neku "verbalnu formulu" koja se lakše pamti. Dalje, subjekt može u sebi da se jreslišava" ili da "proba" u sebi uzorovo ponašanje. Organizovanje, usmeravanje ?ažnje, kodiranje, probanje - jesu činioci koji su nužni za uspešno učenje (pamćenje). Dvo Bandurino tvrdjenjc sadržinski je najbliže modernoj Atkinsonovoj i Sifrinovoj eoriji potkrepljenja. Drugim rečima, Bandura ne smatra da potkrepljenje na neki mčin automatski pojačava reakciju koja je upravo izvršena (kao što su to misliliTornadjk, Hal i mnogi drugi predstavnici teorije potkrepljenja), već da očekivanje potkrepljenja organizuje kognitivne aktivnosti u sledećem pokušaju. Jasno je da Bandura sledi Tolmanov način razmišljanja o dejstvu potkrepljenja, ali usvaja jednu moderniju (Atkinsonovu) verziju. No, napomenimo još jednom, ovakvo indirektno dejstvo supstitutivnog potkrepljenja na ućenje po modelu nije nužno, već samo moguće. Radi preciznosti dodajmo i to da po Banduri samo izloženost draži (tj. ponašanje modela) nije dovoljna za učenje; za učenje je nužno da pažnja bude usmerena na odgovarajući sadržaj. Substitutivno potkrepljenje je samo jedan od činilaca koji utiču na usmeravanje pažnje; ranije smo se upoznali sa drugim mogućin činiocima (interesovanje, stavovi, očekivanja, crte ličnosti itd.).

Različita dejstva Upravo smo videli da substitutivno potkrepljenje nijesubstitutivnog potkrepljenja nužan, ali jeste mogući indirektni činilac opservacinog

učenja. No, Bandura se nije zadržao samo na ovoj opštoj tezi. On je opisao šest mogućih dejstava substitutivnog potkrepljenja. Neki od tih efekata su čisto kognitivni, dok su drugi motivacioni.

1. Informativna (kognitivna) funkcija substitutivnog potkrepljenja. Sujekt uočava da je odredjeno ponašanje uzora dosledno praćeno nagradom odredjene vrste. On na taj način saznaje da se za odredjeno ponašanje može dobiti odredjena nagrada. Ovo osnovno saznanje se dopunjuje sledećim.

2. Jedno isto ponašanje nekad može biti praćeno nagradom, a nekad pokudom ili kaznom, zavisno od toga pod kojim sredinskim uslovima se vrši, ko ga izvodi, na koga je usmereno itd. Na taj način se stiču još detaljnije informacije.

3. Insentivno-motivaciono dejstvo. Potkrepljenje koje uzor dobija pod odredjenim uslovima za odredjeno ponšanje stvara kod subjekta očekivanje da će pod istim uslovima za isto ponašanje i sam biti na isti način potkrepljen, a to očekivanje deluje podsticajno (motivaciono) i dovodi do izvodjenja ponašanja koje je naučeno opservacijom uzora.

Ovo su najvažnija dejstva substitutivnog potkrepljenja, ali nisu jedina.

4. Substitutivno uslovljavanje emocionalnog uzbudjenja. Pored opisanih kognitivnih i

motivacionih mehanizama, Bandura dozvoljava i mogućnost emocionalnog uslovljavanja. Subjekt posmatra izraze emocionalnog stanja uzora ( koji su nastali na osnovu potkrepljenja ili kažnjavanja); ti izrazi i kod njega izazivaju slične (pozitivne ili negativne) emocije. Istovremeno subjekt posmatra ponašanje uzora u odredjenim uslovima. Drugim rečima, to ponašanje i ti uslovi su u vremenskom dodiru sa izazvanim emocijama, a taj vremenski dodir je, kao što znamo, osnovni uslov klasičnog uslovljavanja. Drugim rečima, emocije izazvane posmatranjem uzorovih emocija mogu se klasičnim uslovljavanjem asocirati za odredjena ponašanja i odredjene spoljašnje uslove. Ako su te emocije negativne, pojaviće se tendencija izbegavanja odgovarajućih ponašanja i spoljašnjih uslova; ako su, pak te emocije pozitivne, postojeća tendencija približavanja odgovarajućim spoljašnjim uslovima i izvodjenja supstitutivno potkrepljenih radnji. Uslovljene emocije, dakle, mogu biti pokretači ili inhibitori imitativnog ponašanja.

5. Promena statusa modela. Nagrade i kazne koje model prima mogu da deluju na još jedan indirektan način: socijalni i personalni status modela koji doživljava uspehe, koji dobija pohvale i nagrade, poboljšava se, a model sa visokim personalnim i socijalnim statusom će se pre podražavati. Model koji počinje da doživljava neuspehe redje će se imitirati. Na primer, dok se jedna filmska zvezda nalazi na putu slave ili na njenom vrhuncu, mnoge će je osobe podražavati. Ali, kada se publika nje zasiti i njena slava počne da bledi, ona će biti manje pogodan uzor za podražavanje.

6.Promena vrednosti osobe koja deli nagrade i kazne. Bandura, najzad, navodi i ovaj manje značajan i manje čest slučaj: ako subjekt zapazi da su nagrade koje uzor dobija neopravdane, nezasiužene, a kazne nepravedne, u njegovim očima će se smanjiti ugled osobe koja nagrade i kazne deli, te će se smanjiti i vrednost samih tih nagrada i kazni. Može se pojaviti i otpor ili čak revolt protiv takvog delioca nagrada i kazni. Ove će otud izgubiti podsticajno dejstvo na imitativno ponašanje.

Slučajevi imitacije bez spoljašnjeg potkrepljenjaBandura raspravlja primere imitativnog ponašanja i u slučajevima

kada nema spoljašnjeg direktnog ili substitutivnog potkrepljenja. Deca i odrasli ponekad imitiraju i kada za to nisu ničim nagradjeni. Videli smo da je Maurer tvrdio da sama imitativna radnja stiče vrednost sekundarnog potkrepljenja, te je otuda samo njeno izvođjenje potkrepljujuće. Upoznali smo se sa zamerkom koju je Bandura uputio toj tezi. Kao što smo već rekli, nama se čini daMaurerova teza možda nema opšte važenje, ali za neke, čak brojne, slučajeve ona verovatno važi. Neki drugi autori su takodje isticali da postignuta sličnost sa ponašanjem uzora sama po sebi deluje potkrepljujuće. Medjutim, Bandura smatra da je ta formulacija pogrešna, pošto bi u tom slučaju decai ljudi imitirali sve i svakog. Pa ipak, pomenuta motivacija verovatno postoji kod imitatora i kod svake namerne svesne imitacije. Pa čak i kada postignuta sličnost sa ponašanjem uzora nije primarni motiv oponašanja, ona može da deluje kao dodatni potkrepljujući činilac.

Bandura daje svoje objašnjenje oponašanja kada spoljašnja potkrepljenja ne postoje. a)Sa nepotkrepljenom imitacijom se nekad nastavlja zato što se jasno ne zapaža kada, pod kojim uslovima se imitacija potkrepljuje, a pod kojim uslovima se ne potkrepljuje (hipoteza "neuspele diskriminacije"). Bandura smatra da je potkrepljenje najvažniji činilac oponašanja. On priznaje da se model može imitirati samo na osnovu njegovih svojstava, a to se u nekim eksperimentima dešava onda kada se može posmatrati ponašanje modela, ali ne i posledice njegovog

ponašanja. To bi moglo da bude vrlo važno priznanje, koje bi promenilo sliku o motivaciji imitativnog ponašanja. Medjutim, Bandura ističe da se posledice modelovog ponašanja obično mo’gu opaziti, a te posledice će (u toku vremena i ponavljanja) nadvladati dejstvo ličnih karakteristika modela. Takodje, ako imitativno ponašanje ne vodi dosledno do potkrepljenja, ono će se vremenom ugasiti. Bandura ovo tvrdi na osnovu izvesnih empirijskih podataka (1971, s.55). Nama se, pak čini da ovo tvrdjenje važi u prvom redu za decu, a da kod adolescenata i odraslih stvari mogu i drugačije stojati. Naime, motivacija za oponašanje na različitim uzrastima ne mora biti jednaka. Takodje, notivacija za imitativno ponašanje kod različitih osoba ne mora biti jednaka. Nar- avno, ovo su samo naše pretpostavke. U izvesnim slučajevima efekti modelovog ponašanja mogu igrati značajnu ili najznačajniju ulogu. O ovome ćemo uskoro reći nešto više.

b) Bandura navodi i sledeću važnu mogućnost: imitativno ponašanje se može zasnivati na samopotkrepljenju: subjekt se oseća zadovoljnim zato što je postigao 'iičnost sa ponašanjem uzora. Čini se da ne postoji jasna granica izmedju ove teze i ranije opisane Maurerove teze. Verovatno da se ovakva motivacija sreće kod svih profesionalnih i amaterskih imitatora, koji sami uživaju u svom uspehu, a ne samo u odobravanju od strane drugih. Možda je ova motivacija šira nego sto se u prvi mah čini i šira nego što to Bandura misli. Ovom piscu se čini da ljudi često podražavaju radnje, stil oblačenja, način izražavanja, pa i način mišljenja itd. koji izazivaju dopadanje, divljenje, poštovanje, koji se estetski ili moralno visoko vrednuju, koji se dakle subjektu đopadaju i koji ih oponašaju upravo zato što mu se dopadaju. Samo izvodjenje takvih radnji dovodi do zadovoljstva subjekta samim sobom, do samopotkrepljenja. Naravno, spoljašnji uspeh uzora može doprineti tom efektu, ali možemo pretpostaviti da on nije nužan. Maurer je tako nešto naslutio i to izrazio idejom da atraktivnost imitativnog ponašanja počiva na sekundarnom potkrepljenju. Videli smo da njegova teza nema opšte važenje, da motivacija za oponašanje ne mora uvek počivati na sekundarnim nagradama. Ali, ona nekad može počivati na sekunđarnom potkrepljenju. Evo jednog složenijeg primera, o kome su psihoanalitičari odavno govorili. Volimo jednu osobu, pa počinjemo da volimo i njen način govora, gestikulacije, izgled, način oblačenja, sama odela. To se posle smrti te osobe nekad jasno vidi. Dakle, počinjemo da volimo ono što je "blisko" (vremenski i prostorno) voljenoj osobi. Drugim rečima, nabrojane osobine ponašanja i izgleda asocirane su sa voljenom osobom i preko te asocijacije ljubav se na njih "prenosi". Maurer (i drugi psiholozi učenja) smatraju da se ovde radi o klasičnom uslovljavanju; voljena osoba je "primarna nagrada"; pojedine njene karakteristike dobijaju na privlačnosti zato što su njene, što su sa njom stalno povezane. Njihova privlačnost počiva na vrednosti sekundarnih nagrada. No, čini nam se da pojam sekundarnog potkrepljenja ne moramo uvek da primenjujemo; ima slučajeva kada je on nepodoban. Motivacija za oponašanje može počivati na nešto drugačijoj motivaciji, odn. na drugačijoj vrsti samopotkrepljenja. Od već postojećih motiva, estetskih, moralnih, seksualnih i drugih vrednosti subjekta zavisi koji uzor i koja uzorova svojstva će se činiti vrednim podražavanja. Ponašanje uzora ili osobine uzora koje dobro i uspešno izražavaju vredosti koje subjekt veš poseduje verovatno da će postati predmet oponašanja. Naravno, pretpostavljamo da uzor te vrednosti u svom ponašanju bolje izražava nego što je subjekt to dotle činio. Imitativno ponašanje subjekta u tom slučaju bi se zasnivalo na već postojećim motivima, stavovima, vrednostima; izvodjenje takvih radnji bilo bi samopotkrepljujuće. Ono bi manje zavisilo od posledica uzorovog ponašanja, a više od samih osobina uzora. Ovim ne želimo da

negiramo dejstvo spojašnjeg direktnog substitutivnog potkrepljenja, već da pokažemo na koje sve načine može da deluje samopotkrepljenje. Teza koju smo izneli nije sasvim originalna. U izvesnoj meri ona se dugo vremena provlači kroz istoriju psiholgije. Ona je suprotna Bandurinoj tezi da su posledice uzorovog ponašanja važnije od osobina samog uzora. Neka zapažanja iz opšteg iskustva govore njoj u prilog. Ali, nju treba tek potvrditi. To neće biti ni malo lako. Teško je odlučiti zašto se neke osobine uzora čine privlačnim: zato što dovode do uspeha ili zato što izražavaju odredjene vrednosti, izazivaju moralno ili estetsko divljenje itd. Pojmovne razlike su jasne, ali ih empirijski potvrditi nije lako.

Rezime Želeći da govori o motivaciji imitativnog ponašanja,Bandura je govorio o različitim oblicima

potkrepljenja. To je uobičajeni način psihologa učenja. Pojam potkrepljenja je široko primenljiv pojam. On je najuže povezan sa pojmom motiva. Potkrepljenja ima tamo gde ima nekog motiva. U prethodnom izlaganju smo videli da Bandura u prvi plan ističe substitutivno potkrepljenje, potkrepljenje koje dobija uzor. Ali, ne zaboravimo da to potkrepljenje može počivati na različitim motivima: na težnji za slavom, moći,- с:л\тох\ p\vm'(YfY)CTtt \ Ci'iv'ljenjcm, na seksualnoj motivaciji. Pretpostavlja se da će subjekt imitirati ona ponašanja i one osobine uzora koje će mu omogućiti zadovoljenje želja kao ćto su napred nabrojane. Jedna reč "potkrepljenje" može da znači mnogo. Bandurina teza je da su potkrepljenja, odn. uspesi i nagrade, priznanja i slava koju dobija uzor najvažniji pokretači podražavanja. No, nemojmo predvideti da Bandura shvata i značaj samopotkrepljenja i značaj osobina samog uzora, mada ove poslednje stavlja na drugo mesto po važnosti. U diskusiji koju smo vodili pokušali smo da rokažeo na koje sve načine se samopotkrepljenje uvlači u proces oponašanja i pokušali smo da Bandurine teze dopunimo i proširimo.

identifikacija i imitacija Kao što smo već na početku istakli, Bandura je pokušaoda opiše ono što je zajedničko u različitim

pojmovima kao što su imitacija, oponašanje, podražavanje, identifikacija, introjekcija, in- korporacija. Sve te pojmove on je podveo pod pojam učenja po modelu, učenja na osnovu ugledanja na uzor, oponašanja uzora. Upoznali smo 4 grupe procesa koje sačinjavaju suštinu učenja po modelu. Ti procesi nalaze se u osnovi iđentifikacije, imitacije, intorjekcije itd. Ovi poslednji termini, po Banduri, prestaju da budu ptrebni.

Posebnu pažnju zaslužuje psihoanalitički pojam identifikacije. Bandura >matra da u osnovi identifikacije leži poseban oblik učenja - opservaciono učenje, odn. učenje po modelu.

Medjutim, sa Bandurinom tezom ne slažu se drugi psiholozi, a pre svega dosledni psihoanalitičari. Ostavićemo za sada tezu psihoanalitičara i iznećemo mišljenje jednog poznatog razvojnog psihologa, koji je sam dao doprinose empirijskom izučavanju procesa identifikacije. To je Pol Masen (Paul Mussen, 1967, s. 81). Masen nalazi da je pojam identifikacije još uvek koristan i da ga zato treba zadržati u psihologiji. Masen navodi sledeće sličnosti i razlike izmedju imitacije i identiflkacije.

Zajedničke osobine imitacije i identifikacije su one koje je Bandura istakao kao opšte osobine učenja po modelu: a)ovaj vid učenja dovodi do novih oblika ponašanja; b)učenje se odigrava bez spoljašnjeg izvodjenja

radnje koja se uči, tj. samo na osnovu opservacije uzorovog ponašanja (opservaciono učenje); c)potkrepljenje nije nužno za učenje, a kada postoji deluje na delatnost (izvodjenje), a ne na učenje;d)javlja se spontano, bez svesne namere podučavanja; e)malobrojna

izlaganja uzora vode nekad do trajnih promena u ponašanju itd.No, pored ovih bitnih sličnosti, po Masenu postoje i izvesne razlike

izmedju mitacije i identifikacije.a) Imitacije se uglavnom i obično odnose na ргоЖ i SpetifiČIie

radnje, a ntifikacjê ш 'sloŽGflčsisteme odgovora". Pod ovim

poslednjimpojmom možda } mo mogli da podrazumevamo

osobinekaoštosust№vj,togM/ms«hvu sistemi k-’nostL AJi, iz]j?cdđ d'sA/đsc'fiprvenstveno misli da se identifikacija ne odnosi na / inačne izolovane radnje, već složen skup radnji posebno organizovanih u celinu. ,

b i Za identifikaciju je nužno da postoji izvesna afektivna veza sa uzorom, dok / ':^сај sa imitacijom. No, treba imati u vidu da su

istraživanja pokazala da je ( em< »aonalna veza sa uzorom povoljan uslov i za imitaciju sasvim specifičnih druge strane identifikacija" sa

nekim javnim ličnostima, na primer, чје njihovog vrednosnog sistema ili kognitivnog stila, što je svakako složen гс^лсјја koje se

vezuju uz pojam identifikacije, ne pretpostavlja uvek topluafektivnu vezu, osim osećanja divljenja i poštovanja. Ova Masenova

razlika, prema tome, nije baš sasvim uverljiva.

c) Identifikacija stvara trajnije oblike ponašanja nego imitacija.

Documents

TEORIJE UČENJA OPŠTA PSIHOLOGIJA 2