22. Evergetis: Timotijev Tipik za manastir Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke)

Datum: Prvo izdanje 1054-70; peridično menjan; dobio konačni oblik 1098-11181.

Korišćeno izdanje: Pol Gotije, "Tipik Bogorodice Evergetide" (Paul Gautier, “Le typikon de la Théotokos Évergétis,”), REB 40 (1982), 5-101, sa tekstom na str. 15-95.

Rukopis: Atinski Kodeks (Codex Atheniensis), National Library 788 (12. vek)2.

Drugi prevodi: Prevod na francuski Pola Gotijea (Gautier), REB 40 (1982), str. 14-94.

Istorija manastira

A. Prvi osnivač (ktitor) Pavle Evergetidski i njegova dela

Prema dokumentu koji je ovde preveden, manastir Bogorodice Evergetide, "Dobročiniteljke", osnovao je [2] izvesni Pavle, imućni Carigeađanin, na imanju (proasteion) koje je stekao porodičnim nasledstvom. Osnivanje se datira 1048. ili 1049. godine. Manastir je podignut na ovom prigradskom imanju koje e nalazilo izvan gradskih zidina Carigrada. Saglasno našem dokumentu, manastir je bio veoma skroman [3] onih pet godina dok se na njegovom čelu, kao iguman, nalazio njegov osnivač Pavle. Sastojao se od nekolicine malih kelija u kojima je boravilo nekoliko učenika, zajedno sa Pavlovim naslednikom Timotijem, koji je u Evergetis došao [2] 1049. godine.

Kako se ispostavilo, ostavština Pavla Evergetidskog vizantijskom monaštvu bila je uglavnom književna. On je bio autor obimne antologije Evergetinon (ili Evergetinos, u srpskom prevedu Vrlinoslov) koja je bila široko poznata u Vizantiji i sačuvana do danas u najmanje četrdeset rukopisa.3 Delo je podeljeno u četiri toma, od kojih svaki sadrži pet tema. Prvi tom se bavi opštim načelima monaškog podvižništva, drugi zahtevima opštežiteljnog života u manastiru, treći se bavi ličnim moralom (?) vrlinama -prim. prev.) i četvrta napredovanjem u duhovnom životu. Autor težište svoga dela stavlja na praktični aspekt monaškog života. Oslanja se na prilično kratak popis izvora, služeći se najviše Izrekama svetih Otaca (Apophthegmata Patrum), za koje je Evergetinos jedan od najvažnijih tekstualnih svedoka. U ovom delu jedva da ima pomena o Vasiliju Kesarijskom. Saglasno Ričardu (Richard, “Florilèges,” col. 503), Pavle se ne usteže da neke od tekstova prilagodi sopstvenim potrebama, ali ih uglavnom doslovno citira. Evergetinos je možda inspirisao dvojicu kasnijih pisaca sličnih antologija, Nikona iz Crne Gore antiohijske, autora tipika (20) Black Mountain i (21) Roidion i

1 Vidi raspravu niže u Analizi, F. Kompozicija tipika.2 Vidi raspravu i opis rukopisa u Gautier, “Évergétis” str. 11–13.3 Pavle Evergetidski, Evergetin (Vrlinoslov), ili Zbirka bogonadahnutih izreka i pouka bogonosnih i svetih Otaca (Paul Evergetinos, Evergetinos etoi Synagoge ton theophthongon rhematon kai didaskalion ton theophoron kai hagion pateron - Εὐεργετινός, ἤτοι συναγωγὴ τῶν θεοφθόγγων ρημάτων καὶ διδασκαλιῶν τῶν θεοφόρων καὶ ἁγίων πατέρων), izd. Makarije Korintski i Nikodim Svetogorac (Makarios of Corinth and Nikodemos Hagiorites) (Venice, 1783), 7. izd. u 4 toma (Athens, 1983); vidi analizu, Richard, “Florilèges,” cols. 502–3 (sa popisom korišćenih dela i sačuvanih rukopisa); Sože, „Pavle Evergetidski“ (Sauget, “Paul Évergétinos”) str. 227–35, i Solinjak, „Pavle Evergetidski“ (Solignac, “Paul Évergétinos”) cols. 563–64. U pripremi je izdanje na engleskom u okviru projekta Evergetis na Kvins Koledžu (Queens College), Belfast.

Jovana Antiohijskog i obojica su uveli važne manastirske reforme.4 Kako Solinjak (Solignac) zapaža (“Paul Évergétinos” col. 563), Pavlovo delo je toliko obimno da je teško razumeti kako je on bio u stanju da ga završi za relativno kratko vreme koliko je bio iguman manastira Bogorodice Evergetide, pa ipak, on je još sastavio i zbirku monaških katiheza (catecheses), koristeći se delima Maksima Ispovednika, Pseudo-Makarija, Evagrija Pontskog, Marka Podvižnika i Velikom Katihezom Teodora Studita.5

B. Drugi osnivač (ktitor); Timotije Evergetidski i njegova dela

Pavle Evergetidski je umro 1054. g. pošto je prethodno zaveštanjem (koje je izgubljeno) preneo [3] svoj manastir na svog učenika Timotija. Timotije se priznaje kao drugi ktitor (deuteros ktetor - δεύτερος κτήτωρ) manastira Evergetis, a to je čast koju je zaista zaslužio, jer je, saglasno našem niže prevedenom dokumentu, upravo on bio zaslužan [3] za podizanje manastirskog hrama, građenje novih kelija u manastiru, nabavku sveštenih sasuda, knjiga i ikona, pa i sticanje zemljišnih poseda. On je u najmanju ruku i prvi autor ovog tipika, ktitorskog tipika manastira Evergetis, kao i bogoslužbenog tipika, kome je ktitorski tipik poslužio kao Uvod.6 U Sinaksaru, koji ovde nije preveden, Timotije se koristio dokumentom (4) Stoudios, bogoslužbenim tipikom katedralne crkve Sveta Sofija, sada već izvesno izgubljenim tipicima manastira Gore Olimp i traktatom (monitum) Patrijarha Antonija III Studita (973-76), za službu na Blagovesti.7 Timotije spominje još jedan tipik, a to je tipik carigradskog manastira Manojla (Jermenina), ali samo da bi odbio jedno od njegovih pravila.8 Oba tipika, bogoslužbeni i ktitorski, koji je ovde preveden, sačuvani su do danas u jednom jedinom srednjovekovnom rukopisu, tj. Atinskom Kodeksu (Codex Atheniensis 788). Timotije je sasvim sigurno zaslužan za to što je obezbedio jednu od carskih hrisovulja koja se spominje niže u poglavlju [12] a koja priznaje nezavisnost manastira. Prema datovanoj belešci koja se sačuvala u rukopisu tri dela iz arhiva manastira Evergetis, Timotije je upravljao manastirom kao iguman tokom 1064, 1065 i 1067. g.9

C. Timotijevi naslednici na položaju igumana manastira Evergetis

Prema ovom dokumentu Timotije je živeo kao zatvornik u isposnici koja je bila vezana za glavni manastir. Prvobitno je bio predviđen izbor i drugog "nezatvorenog" igumana, verovatno zato da bi obavljao uobičajene administrativne poslove manastira, koji bi, onda, nakon smrti igumana zatvornika otišao u zatvorništvo. Pre no što je sačinio svoju verziju ktitorskog tipika, Timotije je odlučio da izbaci zahtev za zatvorništvom i zadovoljio se jednim igumanom. On, očigledno, nije doneo odluku ko će biti njegov naslednik kada je završio rad na ktitorskom tipiku, pa identitet njegovog stvarnog naslednika ostaje nepoznat. Veoma kratka zbirka pesama posvećena Simeonu Novom Bogoslovu pripisuje se izvesnom Vasiliju, prvom sekretaru (protasekretis) i ktitoru (ktetor) manastira

4 Vidi opise u Ričardovom (Richard) delu, “Florilèges” cols. 503–5, i (za Nikona) raspravu gore u tipiku (20) BlackMountain, Autorovu biografiju, B. Njegova dela.5 Vidi Liroj, „Novi svedok“ (Leroy, “Nouveau témoin”) str. 76–88; Solinjak (Solignac), “Paul Évergétinos” col. 564. 6 Sinaksar (Synaxarion), izd. Dmitrievsky, Opisanie, tom 1, deo 1, str. 256–614; vidi raspravu Parigoar (Pargoire), “Évergétis”, str. 158–59; u pripremi je prevod Sinaksara na engleski jezik, u prevodu Roberta Džordana (Robert Jordan) kao deo projekta Evergetis u Queens College, Belfast.7 Gotije, (Gautier), “Évergétis”, str. 8.8 Parigoar (Pargoire, “Évergétis”) str. 158; o ovom manastiru vidi u Žanan (Janin), Géographie, tom 3, str. 322.9 Gotije (Gautier), “Évergétis” str. 8–9, zajedno sa beleškama 16–18.

Evergetis.10 Gotije ("Évergétis", str. 10) ga je identifikovao kao vršioca službe protasecretis i "sudiju ipodroma" (tj. sudiju nižeg ranga) Vasilije Kekavmenosa, koji je bio aktivan oko 1070. g. NJegov odnos sa manastirom Evergetis, ako ga je uošte i bilo, veoma je problematičan. Čini se da je neverovatno, kako pretpostavlja Gotije, da bi on bio postavljen kao charistikarios nad manastirom Evergetis, a da ovaj neprijatan događaj ne ostavi nikakvog traga u tipiku, koji sve do kraja 11. v. nije bio doveden do svog završnog oblika. Jedino monah Atanasije može sa sigurnošću da se identifikuje kao Timotijev najbliži naslednik, što se zasniva na belešci iz jednog evergetidskog rukopisa datiranog do 1103. g.11

D. Manastir Evergetis u doba reforme manastirâ

Istorija ovog manastira tokom kasnog 11. i ranog 12. v, u vreme uspona reforme manastirâ, je nažalost nejasna, ali uticaj reforme, čiji tragovi se mogu pratiti kroz usvajanje tipika njegovog ktitora u ktitorskim dokumentima drugih patrona, je nepobitan.12 U 12. veku autori tipika (29) Kosmosoteira i (30) Phoberos pozajmljuju neposredno iz tipika evergetidskog ktitora, prvi dodajući mu i svoju građu, a drugi ne dodajući ništa, u recenziji sa drugačijim brojevima poglavlja, ali sa istim redosledom kao i u evergetidskom tipiku. Verovatno preko jednog ili dva posrednika, tipik (27) Kecharitomene takođe pozajmljuje znatnu količinu evergetidskih institucija. Sredinom veka (12.) čak i dokumenti kao što su (28) Pantokrator i (31) Areia koji, iako nisu sami po sebi tekstualno vezani za tipik evergetidskog ktitora, ipak unose evergetidske običaje. Pa čak i kasnije, tipici (32) Mamas i (33) Heliou Bomon pokazuju nesumnjivi uticaj recenzije druge generacije evergetidskog običajnog predanja.

Neposredni istorijski podaci su još oskudniji. Evergetis nije bio među onim manastirima koji su posebno naznačeni kao manastiri koje su njihovi igumani reprezentovali na Saboru u Vlaherni 1094 (Pomesni Carigradski sabor - prim. prev) na kome je rehabilitovan Leon Halkedonski, a to je bila prekretnica u istoriji reformskog pokreta. Nakon pomirenja dinastije Komnina sa reformatorima, uopšte nije bilo neprimereno što je Jovan Duka, šurak cara Aleksija Komnina ušao u manastir Evergetis kao monah Antonije, što je zabeleženo u apendiksu samog ktitorskog tipika, a to je bilo ili na samom kraju 11. ili početkom 12. veka. Ktitorski tipik sam po sebi u svom konačnom obliku koji je do nas došao ne može biti raniji od toga vremena. Parigoar (“Évergétis” str. 159) prilično uverljivo sugeriše da postojeći rukopis ovog dokumenta (kao i rukopis bogoslužbenog tipika za koji on veruje da potiče iz sredine 12. veka) predstavlja originalnu verziju revidiranog dokumenta.

Godine 1153. verovatno na samom vrhuncu manastirskog reformskog pokreta, jedan evergetidski monah-podvižnik bio je izabran za patrijarha carigradskog kao Neofit I (1153).13 Njegov izbor je, međutim, bio ogorčeno osporavan i protivnici su uspeli da ga ubede da se povuče sa položaja još pre zvaničnog ustoličenja pozivajući se na njegovo privremeno napuštanje položaja crkvenog čteca mnogo godina pre toga. Oko 1180. g. pred patrijarha Teodosija I Voradiota (1178-83) izašlo je poslanstvo evergetidskih monaha sa zahtevom da reši njihov problem: kako da se povinuju zapovesti

10 Izd. A. Kambilis (Kambylis), Symeon Neos Theologos, Hymnen (Berlin, 1976), str. 29–30; o odnosu ove ličnosti sa manastirom Evergetis vidi Gotije (Gautier, “Évergétis”) str. 9–10, i Parigoar (Pargoire), “Évergétis” str. 369–70.11 Gotije (Gautier), “Évergétis”, str. 9, sa beleškom 19.12 O uticaju tipika (22) Evergetis na tipike manastirske reforme u 12. veku, vidi niže u tekstu o individualnim dokumentima u Poglavljima Pet i Šest.13 Vidi beleške u knjizi Šarla Di Kanža, Hrišćanski Konstantinopolj (Ch. Du Cange, Constantinopolis christiana), tom 4, deo 2 (Venice, 1729), br. 18, str. 59; u knjizi Anzelma Mandurija, Istočno carstvo (A. Banduri, Imperium orientale) (Venice, 1729), deo 3, str. 176–89; kao i u Parigoarovoj knjizi (Pargoire), “Évergétis”, str. 161–62.

iz tipika (22) Evergetis [15] koja nalaže da se ispovedaju isključivo svom igumanu, ako, kao što je tada bio slučaj, njihov duhovni rukovoditelj nije sveštenik (tj. jeromonah).14

Krajem 12. veka manastir Evergetis je započeo svoju dugotrajnu plodonosnu saradnju sa Sv. Savom Srpskim, autorom tipika (44) Karyes (Kareja).15 Ovaj odnos je započeo tokom druge posete sv. Save Carigradu u vreme vladavine Aleksija III Anđela (1195-1203). Prema piscu njegovog Žitija, Domentijanu, sv. Sava je tada posetio manastir i tom prilikom mu je neka blagoverna žena prorokovala da će steći dve riznice koje će mu pomoći u njegovom delu. Pošto se sv. Sava vratio u svoj manastir Hilandar na Svetoj Gori, proroštvo se ostvarilo ("materijalizovalo") po zaveštanju nakon smrti njegovog oca kralja (?) Stefana (oko 1166-1196) i on je deo blaga dao manastiru Bogorodice Evergetide.

E. Evergetis pod Latinskom vlašću

Za razliku od manastira Studios i mnogih drugih manje srećnih manastira, Evergetis je očigledno opstao tokom latinske okupacije Carigrada (1204-61).16 Godine 1206. Papin legat, kardinal Benedikt de Santa Suzana darovao je manastir Evergetis, zajedno sa njegovim imanjima i metosima, Stefanu, igumanu čuvenog manastira Monte Kasino, uz uslov da grčki monasi koji u njemu borave ne budu isterani.17 Prema tom darovnom dokumentu, manastir se nalazi 2 milje izvan carogradskih zidina. Kasnije je papa Honorije III (1212-27) dva puta potvrdio ovaj poklon u dva svoja pisma iz 1217. g.18 Parigoar ("Évergétis" str. 166) pretpostavlja da Monte Kasino verovatno nikada nije bio u stanju da uspostavi kontrolu nada manastirom Evergetis, sudeći po još dva pisma, papa Honorije III je bio primoran ponovo da potvrđuje prava benediktinskog manastira 1222. g. Prvo od ta dva pisma bilo je upućeno monasima manastira Monte Kasino, a drugo igumanu i monasima manastira Evergetis, podsećajući ove druge da prve treba da prime sa poštovanjem i da se povinuju njihovima zapovestima.19 Ovi nalozi su bili ponovljeni u još jednom papskom pismu koje je istovremeno bilo poslato i "vazalima crkve Sv. Marije Virgiotis".20 Monasi manastira Evergetis ostali su u kontaktu sa pravoslavnima izvan Latinskog carstva u Carigradu. Godine 1207. primili su pismo on Nikole Mesaritisa, koji je nedavno pre toga pomogao da u Nikeji bude ustoličen Mihailo Avtorijan (1206-12), pravoslavni pretendent na patrijaršijski tron u Carigradu.21 Srpski patron manastira Evergetis, Sava Hilandarski, posetio je manastir 1235. g. na povratku sa svog pokloničkog putovanja po Svetoj Zemlji.22 On je posetio i manastirski metoh u samom Carigradu posvećen sv. Andreju. Ova institucija

14 Teodor Valsamon, Komentari na Kanone Pomesnog Kartaginskog sabora (419), kanon 6. (Theodore Balsamon, Comm. ad C. Carth. (419), c. 6 (R&P 3.311–12 = Ralis i Potlis, Zbirka božanskih i svetih kanona - Γ.Α.Ράλλη & Μ.Ποτλή - Σύνταγμα των Θείων και Ιερών Κανόνων (G. A. Rhalles and M. Potles, Syntagma ton theion kai hieron kanonon), 6 tomova (Athens, 1852–59; reprint 1966.)15 Domentijanovo slovensko Žitije Svetoga Save sa prevodom na francuski (Domitien’s Slavic Life of Sabas the Serbian, with French trans); i izd. Aleksandar Hodžko, Slovenske srednjovekovne legende (A. Chodzko, Légendes slaves du moyen âge) (Paris, 1858), str. 36, 38; vidi i u Pargoire, “Évergétis”, str. 162–63, 372. 16 Vidi Žanan, „Svetinje“ (Janin, “Sanctuaires”) str. 177–78.17 Delo A. Belana, Istorija latinskih poseda u Carigradu (A. Belin, Histoire de la Latinité de Constantinople) (Paris, 1894), str. 60–61.18 Avgust Potast, Papska regesta (tj. kopije dokumenata zavedene u delovodnu knjigu) od godine 1198 po Hr. do 1304. (A. Potthast, Regesta pontificum romanorum inde ab a. post Christum natum MCXCVIII ad a. MCCCIV),tom 1 (Berlin, 1874), delov. br. 5541 i 5552; prvo pismo je izdao Belan, Istorija (Belin, Histoire), str. 61–62.19 Potthast, Regesta, delov. br. 6887 i 6892.20 Potthast, Regesta, br. 6893.21 Vidi Pargoire, “Évergétis” str. 162.22 Vidi Pargoire, “Évergétis” str. 163.

se prvi put spominje u našim izvorima zahvaljujući Antoniju Novgorodskom, koji je Carigrad posetio kratko vreme pre no što je pao pod latinsku vlast 1204. g; Antonije Novgorodski spominje i boravak sv. Save u tom manastiru.23 Godine 1210. Nil episkop Tamasa sačinio je konačnu verziju tipika (34) Machairas Za Bogorodičin manastir na Kipru; taj dokument je tekstualno vezan ne samo za sebi najbliži dokument (32) Mamas, nego predstavlja slobodniju recenziju evergetidskog ktitorskog tipika i pokazuje kontinuirano oslanjanje na evergetidski dokument, u najmanju ruku, što se tiče odredaba koje se odnose na administraciju (upravljanje). Nimalo ne iznenađuje što slovenski tipik manastira Hilandar sa početka 13. veka Save Srpskog pokazuje još snažniji uticaj evergetidskog ktitorskog tipika.24 U stvari, Parigoar ("Évergétis", str. 262) smatra da je hilandarski tipik nešto više nego samo slovenski prevod ktotorskog tipika manastira Evergetis.

F. Sudbina manastira Evergetis

Premda je nemoguće nedvojbeno dokazati da je manastir Evergetis postojao posle 13. veka, verovatno je, ipak, da je on ostao aktivan sve do kraja 14. veka, jer se 1399. g. monasi manastira Bogorodice Evergetide spominju u slučaju koji se rešavao pred sinodom carigradskog patrijarha Mateja I (1397-1410), kao nemarni prvobitni vlasnici polovine udela (vlasnici 50%) jednog hrama na ostrvu Lemnos, koji je postao gotovo ruševina.25 Plemić iz carske porodice Paleologa, Georgije Sinaderos Astras, pominje se u sudskim spisima kao (počasni) ktitor (ktetor) manastira Evergetis. Premda je Parigoar ("Évergétis", str. 166), sa svoje strane, u pravu da bude oprezan prema automatskom poistovećenju manastira Evergetis sa manastirom protiv koga se ovde vodi istražni postupak dopuštajući alternativnu mogućnost da je na samom Lemnosu postojao manastor toga imena, ipak okolnosti koje su ovde u pitanju više odgovaraju instituciji-vlasniku koji je daleko, kao što bi manastir Evergetis, koji se nalazi u predgrađu Carigrada, bio u odnosu na hram na Lemnosu.

Kako će se videti, kontinuirani uticaj evergetidskih rešenja i institucija krajem 13. tokom 14. pa čak i u 15. veku dovešće do neo-evergetidske "obnove" pod pokroviteljstvom (sponzorstvom) patrona iz vremena Paleologa, spremnih i željnih da ojačaju kinovijalno monaštvo.26 To oživljavanje samo po sebi nije dokaz da je manastir Evergetis opstao tokom ere Paleologa, jer evergetidski uticaj je mogao da se raširi i samo zahvaljući tekstu i običajima iz tipika, ali ga je sasvim sigurno lakše objasniti stalnom prisutnošću samog manastira kao institucije. Pored toga, sudeći po Gotijeovom

23 Vidi G. Majeska, Ruski putnici u Carigrad u 14. i 15. veku (Russian Travelers to Constantinople in the Fourteenth and Fifteenth Centuries) (Washington, D.C., 1984), str. 315–16.24 Džordan, „Bogorodica Evergetida“ (Jordan, “Theotokos Evergetis”) str. 243–44, komentar na Pargoire, “Évergétis” str. 262.25 MM 2.322–23 [F. Miklosich and F. Müller, Acta et diplomata graeca medii aevi sacra et profana, 6 vols. (Vienna, 1860–90)]; vidi i raspravu o tom dokumentu niže u Poglavlju Devetom, pod naslovom E. Istorijski kontekst. [U pitanju je bio slučaj Georgija Sinadenosa Astrasa protiv Nikolasa Makrodukasa. Prvi je osporavao pokušaj drugoga da sprovede u delo svoja imovinska ktitorska prava nad jednim hramom na Lemnosu. Makrodukas je nasledio polovinu vlasništva nad hramom od njegovog pevobitnog vlasnika, a kasnije je kupio i drugu polovinu (čime se kršila patrijarhova zabrana prodaje crkvenih poseda, ili je tako tvrdio Astras) od monahâ manastira Bogorodice Evergetide, najverovatnije, ali ne i sigurno, čuvenog reformskog manastira iz 11. veka. Manastir je bio potčinjen Astrasu kao ktitoru, koji je od sinoda tražio pomoć da bi povratio manastirska prava nad tim hramom, koji je Makrodukas u međuvremenu bio potpuno obnovio. Slučaj je bio težak, ali su ga patrijarh i sinod sa karakterističnom veštinom rešili. Odbacili su Astrasov zahtev u ime manastira Evergetis i potvrdili Makrodukasova vlasnička prava, ali su ga pritom strogo upozorili da izbegava bilo kakvu vrstu korišćenja ove osvećene imovine na sopstvenu korist. (str. 1494.)]26 Vidi niže analize dokumenata (37) Auxentios, (39) Lips, (40) Philanthropos, (55) Athanasios I, (56) Kellibara II, (57) Bebaia Elpis, (58) Menoikeion i (60) Charsianeites, kao i raspravu u Poglavlju Devet.

predlogu o datovanju rukopisa beleške na samom kraju dokumenta, rukopis ktitorskog tipika nije bio predat nekoj drugoj instituciji sve do kraja 16. veka.27 Zato izgleda sasvim moguće da je manastir Evergetis, kao i oživljeni manastir Stoudios, preživeo sve do pada carstva 1453.

Na pretpostavljenoj lokaciji blizu Tchirpedji-Dere ili Hasnadar-Dere u industrijskoj oblasti izvan starih carigradskih zidina nema ni traga od ostataka manastira.28 Majeska (Ruski putnici [Russian Travelers], str. 316), međutim, pretposavlja da je sadašnji grčki hram Bogorodice Gorgoepikoos (Γοργοεπήκοος - Brzopomoćnica) možda podignut u otomanska vremena na lokaciji carigradskog metoha manastira Evergetis.

Analiza

Ovaj manastir bio je na čelu izuzetni uticajnog reformskog pokreta u vizantijskom monaštvu koji je, gradeći se na vasilijevskoj i studitskoj tradiciji, uspeo revolucionarno da promeni sebi savremene poglede na tako važna pitanja kao što su institucije upravljanja manastirima, ukidanje privilegija, striktno upravljanje finansijama i poželjnost kinovijalnog načina života. Ktitorski tipik je osnovni tekst neophodan za razumevanje prirode ove reforme.

A. Život monaha ***

3. Fizički radGrupu monaha koja nije imala poslušanja (dužnosti) u okviru bogosluženja činila su [33] i pismena braća koja su služila kao administratori manastirskih metoha ili drugih imanja, kao i nepismena braća koja su obavljala razne službe kao podrumari, pekari i mazgari. Uloga fizičkog rada, bar za neke monahe, se nekako više prećutno podrazumevala, kao i u tipiku (4) Stidios [26] i [33], nego što se neprestano branila i isticala, kao i Vasilijevim pravilima.

4. Trajanje iskušeništvaOsim izuzetne i dobro poznate ličnosti, novodošli su morali da služe [37] iskušeništvo od šest meseci. Onaj ko je već primio postrig u drugom manastiru (tj. xenokourites) mogao je takođe da bude primljen, zavisno od igumanovog rasuđivanja. Premda je prijem, a da ne spominjemo napredovanje, takvih monaha bio sporan (vidi (13) Ath. Typikon [21] i dalje), evergetidski monasi su ipak morali da shvate da je zbog žalosnog stanja u vizantijskim manastirima 11. veka bilo mnogo razloga da monah poželi da napusti svoj i ode u reformski manastir kao što je njihov.

5. Svetotajinski životEvergetis je veliki naglasak stavljao na svetotajinski život, uključujući pričešće [5] i ispovest [7]. Svakoga dana se služila Liturgija, ali učestanost pristupanja monaha pričešću bila je zavisna od njihovog moralnog (?-prim. prev) stanja: čisti su mogli da pristupe pričešću 3 puta sedmično; slabi jednom ili ni jednom sedmično. Iguman bi u svakom slučaju posebno odlučivao o učestalosti pričešćivanja. Ni jednom monahu nije bilo dopušteno da u nedogled ne pristupa pričešću. Velika važnost se pridavala pristupanju "spasonosnoj" ispovesti, što je bilo potkrepljeno svetootačkim

27 Gotije, (Gautier), “Évergétis” str. 94, br. 77.28 O lokaciji manastira vidi Žanan (Janin), Géographie, tom 3, str. 182 i Parigoar (Pargoire), “Évergétis,” str. 372–73, uz Gotijeovu rezervisanost: Gautier, “Évergétis”, str. 7.

citatima, a nepristupanje ispovesti je moglo da uzrokuje udaljenje iz zajednice. Iguman je svakoga dana lično ispovedao obrazovanu braću [7] posle jutrenja, a ostale nakon povečerja, uz pomoć sveštenika, đakona, pa čak i monaha, zbog njihovog velikog broja. Iguman je lično ispovedao i buduće monahe pre postriga ("great confession"-"velika ispovest"(?)).

6. Kinovijalni način životaZahtevi kinovijalnog života je u manastiru Evergetis bili su strogo tumačeni. Monasi nisu mogli da imaju nikakvu ličnu svojinu [22], pa čak ni novčić ili voće, bez igumanove dozvole. Da bi to sproveo igumanu se nalaže [27] da obilazi monaške kelije i oduzima nedopuštenu svojinu. Nije im bilo dopušteno da vode [22] prepisku sa porodicom ili prijateljima. Sprečavanje posedovanja lične imovine i zabrana dopisivanja proizašli su iz vasilijanskih pravila.29

Monasi su boravili [24] po dvojica u keliji, očigledno u nekom pokušaju da se naprave parovi u kojima bi jedan monah bio stariji, a drugi mlađi, jedan obrazovaniji, a drugi nepismen itd. Za razliku od tipika (21) Roidion [B5], monasi su se držali kinovijalne prakse zajedniče trpeze u zajedničkoj trpezariji. Svako, uklučujući manastirske službenike o stale ugledne ličnosti, je dobijao [26] istu hranu i piće. Isti princip jednakosti se morao prinemiti i s obzirom na odeću, što na očigled brisalo razlike u rangu, o čemu se vodilo računa u tipiku (9) Galesios [130], a zahtevalo u tipiku (3) Theodore Studites [12].

7. Sluge nisu dozvoljeneSaglasno tekstu (3) Theodor Studites [4], ali različito od teksta (19) Attaleiates [42], evergetidskim monasima nije bilo dopušteno [24] da imaju sluge.

8. Način ishranePostovi i bdenja su načelno bili regulisani [6] sinaksarom (synaxarion), to jest bogoslužbenim tipikom. Drugi njegov deo sadrži detaljne propise o režimu ishrane tokom Velikog i ostalih postova tokom crkvene godine. Međutim, dobar deo propisa u ishrani [10] tokom postova nalazi se i u ktitorskom tipiku. Uopšteno rečeno, propisi tipika (22) Evergetis što se tiče posta su blaži od nešto ranijeg tipika (20) Black Mountain, a sasvim sigurno od kasnijeg tipika (43) Kasoulon. Uostalom, reformski manastiri 12. veka sledili su primer manastira Evergetis u relativnoj blagosti, a posebno oni carski, čiji su predstavnici tipici (27) Kacharitomene i (28) Pantokrator, iako je tipik (30) Phoberos, koji je inače bliža kopija tipika (22) Evergetis po mnogim pitanjima, stroži u mnogim odredbama koje se odnose na režim ishrane.***

10. Negovanje bolesnih monahaKeliju sa 8 postelja u kojoj služe 2 bolničara trebalo je ostaviti [41] kao prostoriju za monahe koji bi se razboleli. Ukoliko postoji lekar, on bi trebalo svakoga dana da obilazi braću.

B. Ustavna pitanja1. Nezavisni i samoupravni status

29 Vidi moj spis “Documentary Evidence” [John Philip Thomas, „Documentary Evidence from the Byzantine Monastic typika for the History of the Evergetine Reform Movement”, u zborniku Mullett, Margaret, i Kirby, Anthony, The Theotokos Evergetis and Eleventh-Century Monasticism ( = Belfast Byzantine Texts and Translations 6.1) (Belfast, 1994), str. 246–73.] i “Evergetis Monastery” [John Philip Thomas, “The Evergetis Monastery at Constantinople as a Center of Ecclesiastical Reform,” BSC 11 (1985), 17–18].

Tipik oživljava [12] (bez ikakvog dodatka) koncept slobodnog (eleuthera), nezavisnog (autodespotos) i samoupravnog (idiodespotos) manastira, viđenog prvi put u tipiku (13) Ath. Typikon [12], ustanovljavajući na taj način model i novi standard institucionalne autonomije za buduće generacije ktotora.30 Za takav status se kaže da datira iz perioda osnivanja manastira Evergetis i da je tom manastiru dat hrisovuljama "careva večne uspomene", uključujući, verovatno, i Konstantina IX Monomaha, koji je inače poznat kao pokrovitelj nekih manastira.31 Nezavisni status manastira Evergetis je posledica potrebe da on bude izuzet iz potrebe da se potčinjava bilo kojoj ličnosti, javnoj ili privatnoj, pa samim tim i od učešća u haristici (charistike).

2. RukovođenjeKao što je gore napomenuto, u prvoj verziji tipika, njegov autor Timotije je planirao [13] da manastirom Evergetis rukovode dvojica igumana, jedan zatvornik i drugi "nezatvoreni" koji bi verovatno obavljao svakodnevnu administraciju manastira. Po smrti prvog igumana, drugi bi zauzeo njegovo mesto kao zatvornik. Timotije je kasnije bolje razmislio o takvom poretku, pa je ipak odlučio da manastir ima samo jednog igumana, koji ne bi bio obavezan da prihvati zatvornički način života, ali bi, kao i u tipiku (3) Theodore Studites, bio odvraćan od putovanja van manastira i njegovih poseda, izuzev iz krajnje opravdanih i neodložnih razloga. Timotije izražava [13] očekivanje da će sam moći da odredi svog naslednika, a nakon autorove smrti taj iguman bi se savetovao sa uglednim monasima oko izbora ekonoma. Tokom vremena, ukoliko bi ostao u istoj vrlini, ekonom bi mogao i sam da postane [14] iguman.

3. Uloga uglednih (istaknutih) monahaTimotije je gorepomenutim uglednim monasima odredio veoma važnu ulogu. Pored biranja [13] (uporedi i [17]) ekonoma zajedno sa igumanom (tj. kroz savetovanje), oni su isto tako mogli, nakon iznenadne igumanove smrti, da spreče [14] da rđav ekonom postane iguman. Možda je tekst (3) Theodore Studites [22], u kome se studitskom igumanu nalaže da uspešnost i procenu manastirskih službenika vrši zajedno sa "istaknutom braćom", ovde poslužio kao uzor. U tipiku (22) Evergetis igumanu se nalaže [14] da se uglednim monasima posluži kao svojim savetnicima; od njih se takođe tražilo da prisustvuju [19] svakom, nevoljom izazvanom, otuđenju osvećene imovine. Sve u svemu, njihova uloga bi mogla da se čini kao ustupak tadašnjem otporu prema privilegovanom i samovoljnom upravljanju, kakvo se vidi u tipiku (15) Constantine IX [13], ali je to daleko od vladavine kroz konsenzus zajednice kao celine.

4. Naglašavanje jednodušnostiTimotijevo naglašavanje postizanja jednodušnosti prilikom izbora igumana [14] verovatno još jednom treba pripisati strahu da bi nezadovoljnici mogli da pribegnu sudu da bi prevladali, kao što se vidi u (15) Constantine IX [8]. Ovakav stav dovodi do autorove sasvim neobične izjave [14] da čak i rđavom ekonomu može biti dopušteno da postane iguman ako ugledni monasi ne mogu da se slože oko najpogodnije ličnosti: "Jer je za vas bolje da budete izloženi maloj opasnosti tokom službovanja tog nedostojnog čoveka, nego da sami sebi nanesete zlo upadajući u nesaglasje ili svađu, pa čak i zlopamćenje".32 U istom duhu Timotije nalaže [14] igumanu da izabere sebi naslednika po svom

30 Vidi niže Poglavlja Pet i Šest.31 Vidi tipike (9) Galesios [223] i (15) Constantine IX.32 Uopšte ne iznenađuje što takvu radikalnu ideju nije preuzeo ni jedan od manastira naslednika u evergetidskoj tradiciji, izuzev manastira Phoberos [(30) Phoberos [35]].

nahođenju ukoliko ugledni monasi nisu u stanju jednodušno da izaberu savetujući se sa njim. Strah od sudskog sporenja može takođe da objasni i činjenicu da je autor bio voljan [14] da dopusti smenjenom igumanu da ostane u zajednici i zadrži počasni rang.

5. Čitanje tipikaDa bi se monasi podsećali na svoje odgovornosti, ktitorski tipik treba da se čita [43] početkom svakog meseca za trpezom. Ovo je u skladu sa rastućom tendencijom, viđenom ranije u (11) Ath. Rule [37] i u njemu savremenom tipiku (19) Attaleiates [33] i [40], da se ustavnim dokumentima da prestiž i autoritet pošto su ih jednom odobrili ktitori i patroni.

C. Finansijska pitanja

Tačno u duhu onih vremena, ovaj tipik pokazuje veliku zabrinutost zbog finansijske zloupotrebe. Za razliku od ranijih autora, koji su, ako su uopšte brinuli o gubitku manastirskih sredstava, bili usredsređeni na spoljašnje pretnje, Timotije je bio itekako svestan opasnosti kakvu su za dobrobit manastira mogli predstavljati sami manastirski službenici, ukoliko su bili nečasni.

1. Finansijski službeniciKljučni službenik bio je ekonom, koji se bavio finansijskim poslovima manastira i u normalnim okolnostima u manastiru Evergetis mogao se nadati [13] da će biti unapređen u igumana. Međutim, nemarno upravljanje, činjenje usluga rođacima i prisvajanje ili otuđenje manastirske imovine jasna su opravdanja za [14] njegovo uklanjanje (smenjivanje).

Među manastirskim finansijskim službenicima bila su i tri rizničara [30]: crkvenjak (skeuophylax) koji je vodio računa o svetim sasudima i odeždama; rizničar za tkanine (docheiarios ton panion) koji je bio odgovoran za čuvanje odeće i obuće; i rizničar novca (docheiarios ton nomismaton) čija odgovornost je bila da drži detaljno [20] knjigovodstvo o manastirskom prihodu (kada i odakle je došao) i rashodu (kada, zašto i u koje svrhe). Upravnici imanja su se birali [34] među blagočestivim monasima, po mogućnosti dovoljno stari da se odupru đavoljim iskušenjima. Od svih ovih službenika se očekivao visoki nivo ispravnosti; kazna [22] za lopove koji se ne poprave bilo je proterivanje iz zajednice.

2. Manastirska zadužbinaManastir Evergetis je imao konvencionalnu zadužbinu u obradivoj zemlji, premda je rečeno [34] da je stekao "nešto malo nekretnina". Možda su one bile darovi dobročinitelja Promotenosa i Kataflora u čiji spomen se delila milostinja na manastirskoj kapiji [35]. Manastir je veoma rano posedovao i [33] neke metohe, iako se ni o jednom ništa detaljnije ne zna sve do 13. veka (vidi gore, Istorija manastira, E. Evergetis pod Latinskom vlašću).

3. Neotuđivost manastirske imovineTipik pretpostavlja da je nepokretna imovina koja je bil osnova za finansijko održavanje manastira nedodirljiva. On isto tako nedodirljivom i neotuđivom [19] proglašava i osvećenu pokretnu imovinu (sveštene saasude, odeždu, ikone i knjige). Tvrdnja da će prestupnici biti odgovorni za svetotatstvo (hierosylia) podseća na jezik hrisovulje Nikifora III Votanijata (1079) priložene uz tipik (19) Attaleiates [INV 11]. Postoji, međutim, veoma kratka lista vanrednih situacija u kojima je moglo doći do

otuđenja, ali čak i takvim situacijama manastirski službenici su morali da slede veoma specifične procedure, uključujući i detaljni zapisnik u manastirskom inventaru o transakcijama.

4. Odredbe o zloupotrebiDa bi u najvećoj meri uvećao bojazan od večnih kazni, tipik uključuje [29] i ikone Hrista i Bogorodice, kao i ključeve potrebne u raznim službama, u obrede postavljenja manastirskih službenika. Trebalo je da službenici zaključe da su svoju službu (oličenu u ključevima) primili neposredno od Hrista i Bogorodice, manastirskih pokrovitelja. Za eventualnu nečasnost (nepoštenje) bili bi odgovorni [32] Hristu i Bogorodici. Tipik je bio zamena za ikone i ključeve u obredu ustoličenja [13] igumana.

Monasi su takođe bili upozoreni [42] da se odupiru iskušenju krađe ili prisvajanja manastirske imovine, jer "Mi nismo napustili svet zarad luksuza i uživanja". U tom slučaju bi čak i sitno kršenje kinovijalnog poretka bilo isto toliko ozbiljno kao i teška krađa nekog službenika.

Uprkos svojo netrpeljivosti prema upotrebi osvećene imovine u ličnu korist (tj. za dobrobit prijatelja i rođaka), autor se suočio sa teškim problemom kako rešiti moguće zloupotrebe igumana. U poglavlju [18] on odbija da dopusti monasima da igumana smatraju odgovornim "uzimanje i isplatu novca", jer je mislio da bi to izazvalo podozrenje i izazvalo neslogu.

U suštini, autor se nalazi u dilemi: monasi koji su najviše imali da izgube od takve pronevere, bili su u stvari oni na koje se oslanjao da će prokazati rđavog igumana zbog nekanonskog otuđenja. Međutim, Timotije je verovatno bio svestan da su unutrašnje razmirice mogle veoma lako da dovedu do toga da se manastir zaglibi u parničenje na svetovnom sudu (upor. (15) Constantine IX [8]). Stoga se Timotije ograničava izjavljujući [18] da "oni [rđavi igumani] neće izbeći strašni sud Božiji". Učestalost takvih izjava koje prate i kletve [32] u smutnom 11. veku treba smatrati pokazateljem rastućeg očajanja ktitora koji više nisu mogli da se pouzdaju u dobru volju lokalnih upravitelja (kao što su mogli autori tipika (17) Nikon Metanoeite i (18) Nea Gephyra), pa čak ni u samog cara, koji nije bio izuzet iz nepoverljivosti (vidi poglavlje [12]).

5. Nema obaveznih darova pri ulasku u manastirTipično za reformske manastire, tipik zabranjuje [37] zahtevanje darova od onih koji žele da budu monasi u manastiru Evergetis. Formalno, tradicionalno plaćanje, tzv. odricanje (apotage) ili prilog pri ulasku (prosenexis) se odbijaju jer "se ne sme trgovati blagodaću Božijom ili je prodavati za novac". Svojevoljni darovi pri ulasku su bili dobrodošli, ali su bili bezuslovni, to jest nisu obezbeđivali nikakve posebne povlastice.33 U tipiku (9) Galesios [192], iguman-stolpnik Lazar takođe je učinio da ulazni prilozi budu dobrovoljni, ali nije uspeo da ubedi sve svoje monahe da se odreknu novca i svoje izdržavanje u potpunosti prepuste manastiru. U manastiru Evergetis ulazne priloge, koje jednom prinesu, njihovi davaoci ne mogu više povući [37] - opet zbog svetotatstva - čak i ukoliko bi kasnije odlučili da napuste manastir. Ovde se to opravdava time da "se ne može uzeti ono što je jednom Bogu posvećeno", što je opravdanje koje je postalo ideološku "kredo" generacija crkvenih reformatora. Uzgred, volja manastira da se odrekne ulaznih poklona morala je da očvrsne ruku njegovih službenika prilikom odlučivanja koga da prime u manastir (vidi gore, A. 4.)

6. Služenje pomenaPovećano obraćanje pažnje [36] na služenje pomena u reformskim manastirima, kakav je bio Evergetis, možda je bio jedan od načina kojim su ktitori kompenzovali svoje finansijske žrtve. S obzirom na nove standarde finansijskog poštenja, bilo bi licemerno da ktitor, kakav je bio Timotije, za

33 Vidi, na primer, tipik (35) Skoteine [33], [38] i [39].

svoju ličnu upotrebu ostavi veći deo viška manastirskih prihoda, kao što je učinio Atalijat za svog sina Teodora u tipiku (19) Attaleiates [24]. Posthumni dodatak (apendiks) tipiku ustanovljava služenje pomena za Timotija, koji se slavio kao "drugi ktitor", na isti dan kada i "prvi ktitor" Pavle. Preminuli igumani i monasi takođe su imali pravo [36] na pomen; služenje pomena za monahe je bilo utvrđeno kada je to postalo neophodno, a sveštenik određen da služi na pogrebima delio je milostinju na manastirskoj kapiji u spomen dobrotvorima manastira. To je možda ukazivalo na značajan izvor manastirskog prihoda koji je svakako manje problematičan nego prodaja životne rente koja je bila dopuštena u tipiku (19) Attaleiates [30]. ***G. Dalje korišćenje tipika od strane kasnijih autora

Tipik (22) Evergetis je nesumnjivo najuticajniji vizantijski ktitorski tipik koji je ikada napisan. Kako je već napomenuto u paragrafu o istoriji manastira, mnogi kasniji ktitori su se njime koristili posredno ili neposredno sve do sredine 14. veka. Kasniji autori su se koristili celim tipikom kao uzorom, ili značajnim delovima svih njegovih komponenata, izuzimajući ove, koji su specifični za ovaj manastir: Uvod [1], istorijat manastira [2], pomen ktitoru [35] i apendiks. Apendiks C, koji smo mi dodali, Međusobni tekstualni odnosi u evergetidskoj familiji manastirskih tipika, pruža pregled kasnije upotrebe ovog tipika.

Institucije i običaji ovog manastira uvedeni su u mnoge od najuticajnijih kasnijih vizantijskih manastira pre zahvaljujući pozajmnicama iz njegovog tipika, nego zahvaljujući razvoju bilo kakve vrste posebnog manastirskog poretka u njemu. Detaljna rasprava o uticaju evergetidskih institucija i običaja na manastire naslednike za koje su njihovi ktitori napisali svoje tipike može se naći niže, među ktitorskim dokumentima, gde se na odgovarajući način ukazuje na njihovu tekstualnu povezanost, kako međusobnu, tako i sa ovim tipikom.34 Da bi se ovde pružio čak i sažeti pregled take vrste, bilo bi isto što i napisati kratku istoriju vizantijskog monaštva dugu više od dve stotine godina. Međutim, neka opšta zapažanja o prirodi kasnije upotrebe ovog tipika, bile bi ovde umesne.

Kao prvo, gotovo neprimetan način na koji su kasniji autori integrisali velike delove tipika (22) Evergetis u svoja sopstvena dela, jedva dopuštajući bilo kakve nepodudarnosti ili unutrašnje nedoslednosti, govori o njihovoj superiornoj uređivačkoj veštini. Kao drugo, mnogi kasniji autori su pokazivali toliko poštovanja prema tekstu tipika (22) Evergetis, da su upotrebili čak i najneuređenija poglavlja, kao što su poglavlja [13] i [14], da bi uobličili svoja nova, bolje organozovana regulatorna poglavlja, a ponekad su se čak koristili delovima tipika (22) Evergetis da bi uobličili regulacije suprotne odredbama svog uzora. Kao treće, čak i oni ktitorski dokumenti koji su tekstualno nezavisni od ovog tipika, usvojili su mnoge njegove institucije i običaje. To važi čak i za tipike iz 12. veka, ali ta pojava postaje mnogo vidljivija u 13. i 14. veku, baš onda kada neposredno pozajmljivanje iz tipika (22) Evergetis postaje manje uobičajeno.35 Kao četvrto, retko se priznaje ogroman dug koji manastiri sledbenci duguju manastiru Evergetis. Jedino je Isak Komnin, autor tipika (29) Kosmosoteira [8], godine 1152. veoma blizu toga da prizna suštinski derivativni (izvedeni) karakter velikog dela svog tipika. Na kraju, pozajmnice iz tipika (22) Evergetis ubrzo su postale zavisne od posrednih tipika, od kojih su se neki, kao što je (32) Mamas, srećom sačuvali, a drugi mogu samo nagađanjem i otprilike

34 U Poglavlju Pet, (27) Kecharitomene, (29) Kosmosoteira, upor. (28) Pantokrator; u Poglavlju Šest, (30) Phoberos, (32) Mamas, i (33) Heliou Bomon, upor. (31) Areia; u Poglavlju Sedam, (34) Machairas i (47) Philanthropos, upor. (37) Auxentios i (39) Lips; u Poglavlju Devet, (58) Menoikeion, upor. (55) Athanasios I, (56) Kellibara II, (57) Bebaia Elpis, i (60) Charsianeites.35 Vidi (28) Pantokrator, (31) Areia, (37) Auxentios, (39) Lips, (53) Meteora, (55) Athanasios I, (56) KellibaraII, (57) Bebaia Elpis, i (60) Charsianeites.

da se rekonstrušu. To je bilo stoga što je dinamika manastirske reforme koja je bila u toku, posebno u 12. veku, imala tendenciju da učini da tipik (22) Evergetis izgleda zastareo u verziji u kojoj ga danas imamo. Čini se da su se čak i njegovi najverniji "prepisivači", autori tipika (30) Phpberos, (29) Kosmosoteira i u manjoj meri autor tipika (34) Machairas, koristili drugačijom verzijom evergetidskog tipika, nekom jezički pojednostavljenom (na govornom jeziku - tzv. vulgarnom).***Prevod

7. O ispovesti za dušu spasonosnoj Moramo takođe da govorimo o dušespasnoj ispovesti, a beseda o trpezi mora malo da pričeka. Dakle, iguman mora da sedi na nekom povučenom mestu dva puta dnevno i da na neko vreme ostavi po strani sve ostale poslove, kakvi god da su, sve brige o ekonomiji i upravljanju, i mora svesrdno da se stara da sasluša one koji žele da se ispovede i da svakome ponaosob odredi odgovarajuće iceljenje. Zapovedamo da za to bude određeno vreme: posle početka jutarnjeg slavoslovlja. U to vreme [iguman] neka isceljuje one koji stalno borave u manastiru i ne bave se drugim poslovima, a posle povečerja neka isceljuje prisutne od onih koji rade izvan i unutar [manastira]. Neka mu bude dopušteno u tome, ako možda ne postiže, budući da se bratstvo umnožilo, da naloži, ako hoće, nekima od jereja i đakona, pa čak i nekima od najblagovernije braće, da primaju (slušaju) pomisli većine priprostijih, pomisli koje nas danima i satima uznemiravaju, te da svoju smutnju ne bi utvrdile, treba im, jer se takve pomisli svakako lako razrešuju, otpustiti i oprostiti [zbog njih]. A one [pomisli] koje je neophodno isceliti i o nima se postarati, njih neka oni koji primaju odvedu igumanu da ih sasluša, pa on neka odredi odgovarajuće isceljenje. Oni pak koji se ispovedaju neka ništa ne skrivaju ustežući se možda, ako znaju da njihovim pomislima treba brige i pažnje, nego neka sve načisto otkriju onome ko se zadesi [da ih ispoveda], uz to je dobro da im kažemo štogod prikladno.

Stoga, braćo, gledajući igumana kako hita na svoju dobru i veoma dušekorisnu službu, pohitajte i vi, pohitajte sami, pa u tu najmirnuju, najspokojniju i dušespasnu luku uplovite i svaki pokret svoga uma i skrivenu dušepogubnu misao jasno i otvoreno otkrijte, kao da se pred Bogom, a ne pred čovekom ispovedate. A onome, međutim, ko gleda kako Boga da slaže, sleduje kazna, jer psalmopojac veli: "Pogubićeš sve koji govore laž" (Ps. 5, 7). Iskreno se, dakle, ispovedajući, oslobađajući svoj um od svake borbe mislima, svake nečistote, svakog nemira i smutnje, bićete mi radosni i veseli, stekavši dobru nadu da nećete izgubiti svoje spasenje. Ispovedajte se, ali ne [str. 31] tako da okrivljujete jedan drugoga, kada slučajno dođe do žučnije raspre ili neke druge nesuglasice, da sebe prikazujete bez krivice, a pre bi vama trebalo suditi, a ne ispovedajte se i ne govorite ni o svojim telesnim potrebama koje vas snalaze, jer svako je vreme za njih, a sada je vreme za ispovedanje i isceljenje vaših duševnih strasti. A ako morate da govorite o nekoj žučnoj raspri, onda se trudite da sav prekor i uzrok za to pregrešenje, bez obzora kakav on bio, sami sebi pripišete i na sebe prebacite. Ali ako govorite o nekim drugim strastima, njih potpuno otkrivajte da biste od toga imali dvostruku korist, da biste zadobili čisto duševno zdravlje i da biste se zaodenuli u smirenje koje uzvisuje, a smirenje ako imamo, onda smo zaista podobni Bogu, koji kaže: "naučite se od mene; jer ja sam krotak i smiren srcem" (Mt. 11, 29). A šta bi drugo bio jasniji dokaz krotkog i smirenog srcem, nego istinski hrabro podnositi svaku nevolju i samog sebe za sve prekorevati? Takvih i tolikih dobara je uzrok istinita ispovest, bez koje, mislim, nema spasenja.

Stoga od Gospoda Boga Svedržatelja zapovedamo da se onaj koji se ne ispoveda ne pričešćuje sve dok ne dođe k sebi i postane bolji i sva grešna i štetna dela ispovedi. A trebalo bi takvog i iz manastira proterati i kao kakav gnojni deo tela odseći i kao teško isceljivu ranu ili sasvim

neisceljivu ukloniti i odbaciti. Ali neizvesnost budućnosti i iščekivanje da će možda nekad poznati sebe uzdržale su nas od takve odluke. Međutim, potčiniti ga epitimiji nepristupanja pričešću veoma je korisno, koliko i delotvorno. Jer kakva mu je inače korist od boravka ovde? A kakva mu je korist od toga što se ne ispoveda? Zar to nije pre štetno i pogubno i zar se iz toga stalno ne rađa zlo i ono što duši donosi propast? Kao što je nekom bolesniku ili ranjenome koji svoje rane krije od lekara teško da dođe do zdravlja, tako je, pa nekad i mnogo teže, onome ko se ne ispoveda da zadobije duševno zdravlje, a tome je svedok božanski Vasilije, koji ovako nekako kaže: „Ukoliko želi da pokaže značajno napredovanje i da dođe u saglasnost sa zapovestima Gospoda našega Isusa Hrista, ni jedan od poslušnika (tj. od onih koji su se odrekli sveta = monah) ne sme u sebi ostaviti sakriven ni jedan duševni pokret, ni jednu reč bez proveravanja izgovoriti, već mora sve tajne svoga srca da obnaži“ 36 pred svojim igumanom. Tako čineći, braćo, ne samo da se oslobađamo svojih pregrešenja, nego ćemo i u buduće imati više sigurnosti. Jer Jovan Lestvičnik kaže: „Rane koje se otkrivaju ne pogoršavaju se“ i još „Duša koja o ispovesti razmišlja, kao kakvom uzdom se sama obuzdava da ne sagrešuje“37. Do te mere je neiznerno korisno otkrivanje sopstvenih sagrešenja. Stoga bodri, usrdno pohitajmo k njoj.

Zapovedamo, dakle, da se svakodnevna ispovest tako vrši, to jest pred samim igumanom i onima koji bi mu bili po volji da primaju pomisli, a pri prvoj i velikoj ispovesti, kojoj smo dužni da pristupimo kada odbacujemo ovosvetske vlasi, moramo da se ispovedamo jedino igumanu i nikom drugom, da bi on lično mogao sve [monahe] da upozna i da bi svakome ponaosob mogao da odredi odgovarajuće lekove. I tako neka bude.*** 13. O postavljenju (hirotoniji - χειροτονία) igumana i ekonoma i o tome da igumanu nije dozvoljeno da ide u grad niti bilo kuda daleko i da noćiva izvan manastira, izuzev iz tri ovde navedena razloga

Bilo bi, zatim, korisno spomenuti postavljenje službenika (službenici = dijakoniti - diakonetai - διακονήται), od kojih će prvo [postavljenje] uvek imati prvenstvo, mislim na [postavljenje] igumana, ali pre toga moram povodom toga pred vašom ljubavlju da se opravdam. Ja sam, naime, u Gospodu braćo, prvo prosudio da treba da budu dva igumana, da jedan bude zatvornik (enkleistos - ἔγκλειστος), a drugi da se slobodno kreće (anetos - ἄνετος); a pošto umre zatvornik, da onaj koji se slobodno kreće nasledi zatvornika i uđe u (isposnicu) zatvornicu (enkleistron - ἔγκλειστρον), a da na mesto onoga koji je postao zatvornik postavite drugog sa slobodom kretanja, a da bi se takav poredak uspostavio, ja sam to sam započeo, kao što svakako i sami znate. Ali, znajući da dobro zavisi od proizvoljenja svakog pojedinca, pomislio sam da ne treba nametati silu onima posle mene, jer to što po zapovesti iguman sa slobodom kretanja protiv svoje volje mora da uđe u zatvornicu nakon smrti zatvornika, svakako bi bila prisila i pretežak jaram, ali se pokazalo da nameravana praksa ni za opštežiće uopšteno uzevši nije od pomoći. Iz tih razloga, imajući, mislim, u vidu ono što je najbolje, odlučio sam da posle mog odlaska iz života bude samo jedan iguman.

Neka, dakle, bude jedan i to zatvornik, ukoliko to želi, jer ni to nikako ne treba potpuno odbaciti, a ako ne želi, neka mu kretanje bude slobodno [str. 49] i neka stalno bude sa vama bez odvajanja. Jer njemu neće biti dopušteno da ide u grad ni bilo kuda daleko, niti u posetu rođacima, ni prijatelju, ni poznanicima, ni vlastelinu, ni bilo kojoj drugoj ličnosti, ma ko ona bila, ni bolesnoj ni na samrti, niti iz bilo kog drugog razloga razumnog ili nerazumnog, pa čak ni neophodnog, već će izlaziti u okolinu manastira i na naša imanja blizu njega, sa kojih brzo opet može da se vrati, da ne bi bio

36 Vasilije Kesarijski, Opširna pravila (Regulae fusius tractatae) 26 ([LR 26]), PG 31, col. 985CD.37 Jovan Lestvičnik, Lestvica, 4 (John Klimakos, Scala Paradisi 4), PG 88, cols. 681B, 705C.

primoran da noći izvan manastira. A izlaziće samo u slučaju da ga pozovu car ili patrijarh, u slučaju neprijateljskog napada, kada smo i protiv svoje volje svi primorani da se iselimo. Jedino iz tih razloga će slobodno izići u grad, a zbog uninija (akedia - ἀκηδία) na pomenuta imanja. Jer će u Gospodu Bogu Svedržatelju zapovest našu njemu naloženu smatrati nerazrešivom svezom i neprelaznim zidom, saglasno božanskom Davidu (upor. Ps. 17, 30), i biće kao kakvom ogradom sprečen da odavde ode u grad i negde drugde prenoći. A ako je [zapovest] ikada prekrši, smatrajući je ništavnom, biće odlučen. Toliko o tome da iguman nikada ne sme da iziđe iz manastira. A treba opisati i kako ga treba postaviti (hirotonisati).

Nakon što ja ispunim ovaj prolazni život, pošto se iguman koga sam ostavio posavetuje sa nekolicinom vas, to jest onima koji se uvek ističu među ostalima životom, ponašanjem, rečju, karakterom, poretkom i duhovnim uzrastom i načinom života, neka od svih izabere onoga koji se u svemu tome najviše ističe i neka ga postavi za ekonoma, a na ovaj način neka ga postavi.

Posle otpusta jutrenja i nakon uobičajene sveštenikove molitve, pošto se otpoje Trisveto (trisagion), neka izabrani načini tri duboka kolenopreklonjenja ispred i blizu božanskog Žrtvenika, a potom neka blagoverno celiva svete, božanske i časne ikone Gospoda našega Isusa Hrista i Presvete Bogorodice i opšte Dobročiniteljke (tj. Evergetide). Nakon toga neka oda dužno poklonjenje igumanu, a potom neka prikoni igumanu svoju nepokrivenu glavu, a on [tj. iguman] neka je [tj. glavu] znamenuje časnim krstom i neka pobožno govori: „Zastupništvo Presvete Bogorodice, molitvama svetih Otaca naših, postavlja te za ekonoma manastira“. Potom, pošto ga celiva u Gospodu, postavlja ga na odgovarajuće mesto. Nakon toga neka ga svi redom celivaju, a posle celivanja neka se uznese slava Bogu i neka potom usledi otpust i sveštenikova uobičajena molitva. [str. 51]

Ukoliko taj ekonom bez pada [tj. bezgrešno] obavlja svoju službu (diakonia) i pokaže se pouzdanim i Bogu i vama i ako sudite da je podoban za igumanstvo [tj. položaj igumana] i ukoliko iguman unapred zna za svoj odlazak Gospodu odavde, neka ga odredi za nastojateljstvo nad vama, budući da je njegovo nepogrešno delovanje u službi ekonoma već dovoljno pokazalo njegovu pogodnost za taj izbor, kad je već, kako je već bilo rečeno, i njegov način života u svakom pogledu duhovan. Ako iguman ne zna unapred za svoj svršetak, onda vi, to jest oni koji su ranije izabrani kao očigledno blagočestiviji od ostalih, položivši ovaj tipik na Časnu Trpezu i naslonivši na nju štap, treba, pošto je već ušao u oltar, nakon obaveznog Trisvetog i otpevanih ovih tropara: "Pomiluj nas, Gospode, pomiluj", "Gospode, Gospode, pogledaj s nebesa i vidi i poseti", "Slava i sada", "Jedinočedni i jedinosušni Ocu svojemu" i nakon 30 puta izgovorenog "Gospode, pomiluj" i pošto je načinio tri duboka kolenopreklonjenja pred Časnom Trpezom, da pozovete izabranoga da uzme odatle tipik i štap, dok svi ostali kliču „Dostojan“, i da izašavši stane na mesto određeno za igumana. Potom neka ga svi celivaju i otada je on vaš Bogom postavljeni iguman. Zatim opet on i vi treba da izaberete onoga koji se od svih vas vrlinom najviše odlikuje i postavite ga za ekonoma, prema gorenavedenom poretku. Toliko o tome.

Ono što nadalje sledi nisam želeo da napišem, jer ne bi trebalo jednom za to izabranog sa njegovog položaja i zvanja smenjivati, već bi bilo ugodno i prijatno kad bismo i sami bili nepromenljivi i kada bismo se potpuno neizmenjeni u dobru očuvali; no, pošto to nije tako, jer se menjamo i postajemo drugačiji, takva su ljudska svojstva, pa pošto bivamo udostojeni časti zarad toga što smo činili dobra, najčešće se raslabljujemo, bilo prepustivši se uglavnom lenjosti, budući da vlast voli da raslabljuje one koji su na nju dovedeni, baš kada bi trebalo više da prionu na borbu i budu pažljiviji, bilo zbog toga što smo isprva iz želje za vlašću i uspehom simulirali vrlinu, pa domogavši se vlasti odmah se otkrivamo kakvi smo bili, kao oktopodi (polipi) koji se, progonjeni od većih riba, čvrsto priljube uz okolne stene, pretvarajući se nevešto da su kamen, a kada opasnost prođe, odmah se

raspoznaje da su polipi kakvi su i bili. Iz tih razloga ovo treba napisati i koliko je god moguće kazniti. [str. 53] 14. O tome iz kojih razloga je ktitor odredio da se smeni ekonom i drugi, dostojni, postavi

Ako, dakle, ekonom ostane nepromenjen, čuvajući smerno vrlinu zbog koje je udostojen tog položaja, neće biti uklonjen iz službe, štaviše, napredovaće kao dostojan do igumanstva (položaja igumana). Ali ako ga vreme razobliči kao nesposobnog, bilo zato što je nemaran u službi i ravnodušan, bilo zato što čini usluge svojim srodnicima, ili pak zato što prisvaja nešto od manastirske imovine, ili, opet, zato što se pokazao kao kakav smutnjivac i podbunjivač koji protivureči blagorazumnim zapovestima igumana, ili pak zato što manastirsku imovinu nekome potčinjava ili predaje, ili zato što neku od zapovesti ovoga tipika potpuno odbija [da izvrši] i čini po svojoj volji, ili zato što što se oskvrnuo telesnim strastima, ili se nerazumnom pristrasnošću vezao za nekoga mimo ostale bratije, te se zbog svega toga pokazao nepodobnim za upravljanje dušama, onda treba naći drugoga, koji je svim dobrima ukrašen, a od onoga vrlinom bolji i besprekoran. On će u svemu imati prvenstvo nad onim i biće unapređen u službu ekonoma, pa i igumana. A onaj će biti smenjen i ponovo će biti potčinjeni [tj. običan monah].

Sve to, dakle dok je iguman živ i dok spokojno rukovodi vašom ljubavlju. Ali ako bi iguman preminuo ne smenivši tog rđavog ekonoma, te ako postoji [onaj] koji ga u [duhovnim] postignućima nadmašuje i koji se dopada vama izabranima [tj. istaknitim monasima], za koje smo već rekli da ih i iguman koristi da se sa njima savetuje, saglasite se u mišljenju o njemu i svi vi i budite složni, pa ga izaberite i odmah unapredite na položaj igumana i sa njim treba da se postarate za drugog boljeg ekonoma.

Ali ako se, ne dao Bog, i vi sami zbog razmimoilaženja [u mišljenju] i neslaganja podelite, onda neka vam, zarad spokojstva i izbegavanja međusobnih razmirica, nastojatelj bude onaj rđavi ekonom. Jer kada su pred vama dva zla, bolje je ono manje, pa je bolje da nešto manju štetu pretrpite od nastojateljstva tog nesposobnog [čoveka], nego da se (duhovno) sasvim onesposobite okretanjem jednih protiv drugih, svađama i zlopamćenjem. Jer ako živite u miru i čuvate dobar poredak, neće vas snaći ni najmanja šteta od tog nesposobnog nastojateljstva; ali ako se međusobno delite i sporite, tome će uslediti i sva (ostala) zla.

Ali, ne smemo prevideti ni to da i onaj [tj. rđavi ekonom], budući da se bez mnogo muke domogao oproštenja [za svoje rđave postupke], kao i vlasti, ne sme da ostane potpuno nepopravljen i sasvim neisceljen. A ako bi on nekada došao k sebi i odrekao se svojih očiglednih rđavih navika i dela [str. 55] i uhvatio se spasonosnog puta koji vodi ka boljem, neka ostane i bude iguman, pa čak i ako pomalo i nije sposoban.

Ali ako se taj [čovek] još uvek ne odriče svoga zla, nego mu još više stremi, zapovedamo da se saberite i saglasite za jednoga, onoga koji je očigledno bolji i da onda onog nesposobnog i nepodobnog smenite sa nastojateljstva nad vama, a onoga koga ste izabrali proizvedite u igumana.

A onaj smenjeni, ako hoće, neka sedi u manastirskoj keliji i neka bude udostojen drugog položaja i mesta posle igumana i za trpezom, mislim, i na ostalim sabranjima, zadovoljavajući se jelom i pićem i svim ostalim što je u opštežiću zajedničko. Ali ne dopuštamo da izlazi iz manastira i da po sopstvenoj volji ide kud hoće, ali i to neka bude igumanova briga. No, dobro. Ali molim vas, deco moja draga u Gospodu, molim vas, ili još bolje, zapovedam vam i Boga prizivam za svedoka mojih reči i za nadgledatelja njihovog sprovođenja u delo, da kada ispitujete i birate nastojatelje i ekonome, jer svoje reči opet upućujem vama koji ste za to izabrani, neka od vas daleko budu razdor, zavist, svaka isprazna pristrasnost i bezrasudna usluga, nego neka se

poklope ispravan sud, tačan cilj i aršini pravde i istine, baš kao da sve to nadgleda s âmo oko Onoga Koji sve vidi i „Koji ispituje srca i bubrege“ (upor. Ps. 7, 10), neka takav bude vaš sud i ispitivanje. jer ako vi raslabljeni nekom ljudskom [slabošću] donesete pogrešan sud (pogrešnu odluku), zamislite dokle će stići zlo i koliko će biti štetnih posledica; i kad bi pravedni i nepogrešivi Sudija od vas tražio račun o njima, ne znam kakvo biste opravdanje našli da biste mogli da izbegnete osudu, jer ste, teško vama, rđavim sudom izabrali nedostojnog i naneli toliku štetu ne samo njemu, nego i samima sebi i svima ostalima koji su sa vama, te ste tako uzrokovali ujedno i sebi i drugima propast. Nemojte, dakle da se upuštate u raspre i ne razmimoilazite se u mišljenju kada vršite izbor, već u jednodušnosti i zajedničkoj razumnosti birajte izabranoga, a još je bolje ako ste voljni da birate izabranoga dok je i nastojatelj živ, pa dođete do zajedničkog saglasja i volje, iguman vam se neće suprotstavljati, već će radije slediti vaše zajedničko mišljenje i želju i odrediti onoga koga ste vi izabrali. Ali ako se, za šta se molim da ne bude, naprotiv, razilazite u mišljenju i [str. 57] naklonosti, on će predložiti koga god on izabere ne obazirući se na vas.***16. Podstrek braći o uvažavanju i poštovanju nastojatelja i poslušnosti prema njemuA vi, da se opet obratim vama, čuvajte mi za svoga igumana sve svoje uvažavanje, svu naklonost, sve poštovanje, svu bezrasudnu poslušnost i povinovanje, kao da je reč o nekom od božanskih Otaca, jer veli: "Ako će za vas polagati račun oni koji se o vama staraju, kako da im se u svemu ne povinujemo i ne slušamo ih kao što ostali delovi tela slušaju i služe glavu"38. A božanski i veliki apostol Pavle u svojoj Poslanici Jevrejima ovako kaže: „Slušajte starešine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih“ (Jev. 14, 17).

Ali očuvajte mi i ljubav, mir i saglasje jedni prema drugima izgarajući jedan za drugoga iz brižne ljubavi, međusobno se podržavajući, poučavajući, tešeći i trpeći, starajući se „jedan o drugome u podsticanju na ljubav i dobra dela“ (Jev. 10, 24), jednostavno rečeno, pritičući [jedan drugome] prema mogućnosti da se postigne sve što god je dobro, što god je spasonosno, što god je vrlina, što god je za pohvalu, jer i Gospod naš Isus Hristos veli: „Ovo je zapovest moja: da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim“ (Jn. 15, 12) i još: „Po tome će svi poznati: da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom“ (Jn. 13, 35). Vidite li čiji ćemo učenici biti ako držeći se svega ovoga? Vidite li kakvu slavu, blaženstvo i nasladu ćemo zadobiti ako budemo učenici čovekoljubivog Vladike? Prema tome, svesrdno i svom svojom snagom primimo k srcu Njegove zapovesti. 17. Podstrek igumanuA ti, duhovni oče i putovođo ovog svetog stada, budi umeren prema braći i brižan gajeći prema njima svu punoću očinske blagonaklonosti. Da, molim te, brižno se staraj o svima, brini se za sve, trpi ih sve, sve ih podržavaj, savetujući ih, poučavajući ih, tešeći ih, isceljujući bolesne, ukrepljujući slabe, hrabreći malodušne, obraćajući grešne, "sedamdeset puta sedam" (Mt. 18, 22) puta, saglasno rečima Gospodnjim, praštajući. Jer je bolje da se nama, koji podražavamo samoga Gospoda, sudi kao snishodljivima i zato što smo nešto od onoga što je trebalo da učinimo propustili, nego da budemo, zato što se držimo se krajnje pravednosti, osuđeni kao nesastradalni i nebratoljubivi, a da ne navodim sve, sveti Vasilije kaže: "I sam iguman, kao svaki otac koji se stara o svojoj istinskoj deci, treba da bdi nad potrebama svakog pojedinog deteta i da primeni, ako je ikako moguće, odgovarajuće lečenje, te da ljubavlju i očinskom blagonaklonošću podržava onog člana (zajednice) koji je istinski zanemoćao, bilo duhovno ili duševno."39

38 Neidentifikovani citat.39 Pseudo-Vasilije, Podvižnički ustavi (Constitutiones asceticae) 28, PG 31, col. 1417C.

Ako se vi u svemu toga držite, onda neće biti nikoga da se kao nedostojan nameće da bude iguman ili ekonom ističući godine, delovanje, plemenito poreklo, [društveni] status, prilog u nekim imanjima ili novcu, nego će prvenstvo u tim službama morati da ima onaj ko će biti izabran od svih vas koji ste izabrani za savetovanje i razmatranje sa igumanom i dam iguman, pa čak i ako je tek primio postrig, ili je neuk i nevešt svetovnim poslovima. Jer se iz toga neće izroditi nikakva šteta za manastir, jer „može Bog i od kamenja ovoga podignuti decu Avraamu“ (Mt. 3, 9), slepima dati mudrost, snabdeti slovesnošću beslovesne, jer su Njemu takvi ugodniji nego oni koji se hvališu sopstvenom mudrošću, moći i bogatstvom. A i tome je svedok božanski i zaista veliki Apostol, sveti Pavle, uzvikujući doslovno ovako: „Što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno, da uništi ono što jeste“ (1. Kor. 1, 27-28).

Toliko o postavljenju (cheirotonia) igumanâ i ekonomâ, ali nešto malo, ali veoma korisno i potrebno, još ću dodati uz ovo što je već rečeno. 18. O tome da braća ne treba da ispituju igumane u koju svrhu primaju i isplaćuju [novac], ali i o tome da ni igumani ne treba da traće manastirsku [imovinu] čineći usluge rođacima i prijateljimaBraća ne treba da ispituju igumane niti da bilo kada od njih da traže račun o tome odakle prihoduju i na šta troše [novac], jer to je nedostojno i štetno i rađa ne malo nepoverenje, razdor i besporedak, a ako ništa drugo, to izaziva sablazan. Međutim, ni igumani ne treba da traće manastirsku [imovinu ili novac] čineći usluge rođacima i prijateljima, jer će čineći tako biti nepričasni božanskim tajnama u Svetome Duhu. Jer iako smo odlučili da oni ne podležu ispitivanju braće o svojim postupcima, zaista neće izbeći nepogrešivog Sudiju i prekorevanje sopstvene savesti. Stoga treba da paze da ne padnu "u ruke Boga živoga" (Jev. 10, 31). Jer iako mi nismo u stanju da im odredimo odgovarajuću epitimiju za nerazumno [str. 63] i nepotrebno trošenje i unošenje novina u manastirske poslove i imovinu, oni ipak neće izbeći strašni Sud Božiji, na koji im skrećemo pažnju pišući ovo. Ali ako bi se videlo da su toliko bezočni i krajnje bestidni da se ni Suda Božijeg ne plaše, već nedolično traće manastirsku imovinu, ostaće nepričešćeni - izopšteni (ἀκοινώνητοι) sve dok se od toga ne uzdrže. Ovo je bilo krajnje neophodno dodati već rečenom.

19. O tome da su neotuđive svetinje, časne ikone i nepokretnosti osim kada se steknu ovde navedeni razloziŽelimo da neotuđivi budu svešteni sasudi koje smo stekli, zatim časne ikone i knjige. Budući da je o nepokretnostima suvišno i govoriti, [pomenuti predmeti] ne samo da su neotuđivi, nego su u potpunosti i neodnosivi (tj. ne smeju se odnositi) i niko ih nikada uopšte ne sme udaljiti, jer sa velikim trudom i naporom prikupljeni i kao prinosi (darovi) posvećeni Vladičici našoj Presvetoj Bogorodici Evergetidi (Dobročiniteljki). A onaj ko dopusti da bilo šta od toga bude oduzeto ili odneto pod bilo kojim izgovorom, odgovaraće za zločin svetotatstva i biće kažnjen kaznom koja je za to zakonom propisana. Ni mi, a ni bilo ko drugi zdrave pameti ne može da utvrdi bilo koji drugi blagorazumni izgovor da se išta od toga udalji ili oduzme, osim okolnosti nesrećnog slučaja, kao što je slučajno

Dimitrakos str. 164. - novije i dimotika: onaj koji ne učestvuje, neučesnik u nečemu; 2) onaj koga neko ne može da obavesti, neobavešten, neupoznat: Prem. Solom. 14, 21 ἀκοινώνητον ὄνομα (kod nas je prevedo kao "neizrecivo ime"). 4) novije i dimotika: onaj ko nije društven, ko izbegava društvene veze (odnose)... 6) crkv. novije i dimot. onaj ko ne uzima udela u božanstvenom Pričešću (Θεῖα Κοινωνία), (na pr. "umrla je nepričešćena"). 7) kanonski: onaj ko je zbog teških sagrešenja privremeno ili definitivno (konačno) odlučen (ἀποκλεισθεῖς) od Božanstvenog Pričešća (Θεῖα Κοινωνία) ili uopšte od opštenja (komuniciranja) (ἐπικοινωνίας) sa Crkvom.

nastali požar, ili napad nekih neprijatelja koji bi potpuno spalili manastir ili ga do temelja razrušili, ili pak zemljotres od koga bi bio sravnjen, tada je tek blagorazumno, budući da bi bili neophodni veliki troškovi za popravku, ili čak i ponovnu izgradnju, da [ti predmeti] budu odneti ili oduzeti. Odneti zato što možda nema novca za najnužniju popravku, ali ne samo to, nego [to neće biti učinjeno] ni krišom, niti od strane jednoga čoveka i neplanirano, nego javno i očigledno, kada se zbog toga saberu nastojatelj, ekonom, eklisijarh i ostali izabrani službenici, te će se u sprisustvu svih njih izvršiti odnošenje svega što je neophodno, dok se inventarski popis nalazi u sredini, a iguman potpisuje svaki pojedinačni predmet od odnetih. Pored toga, nalažemo da se radi dokaza sačini i zapisnik odnetih predmeta, potpisan od strane svih prisutnih i da na njemu bude jasno naznačena vrsta odnetih predmeta i razlog sa kojim su odneti; taj zapisnik treba odložiti u đakonik (skevofilakion) kao dokaz potonjima. I šta još? 20. O tome da rizničar novca (dohijar) mora tačno da vodi [knjigu] prihoda i rashoda i da o tome obaveštava sve [ostale]

Zapovedamo da onaj ko služi vodeći računa o prihodima i rashodima zapisuje detaljno prihode, odakle i kada [su stigli] i rashode, odakle i gde [su isplaćeni], a ako želi besprekorno da obavlja [svoju službu] da o tome sve obaveštava. O tome je rečeno na odgovarajući način i kako je bilo moguće. Prema tome, treba da bude reči i o drugim pitanjima, pa i o njima treba govoriti saglasno mogućnostima.***22. O tome da ne sme biti nikakve imovine koja je u suprotnosti sa manastirskim pravilom i o tom da se ne sme krišom jesti i piti, kao i o ostalom

Oni koji stiču neku svojinu protivno manastirskom pravilu, makar to bio i jedan obol ili (voćni) plod, a bez nastojateljevog znanja, podleže epitimiji, kao i onaj koji krišom jede i pije, ukoliko se ne ispovedi, a i onaj ko prima poruke poruke od prijatelja i rođaka i [str. 67] otpisuje im. A ona ko uzme sebi (prisvoji) nešto od manastira, ukoliko se ne popravi, biće definitivno isteran iz manastira. ***29. O postavljenju (χειροτονία) službenika prema činu postavljenja (προχείρησις) ekonoma40

Postavljenja službenika se moraju vršiti saglasno činu postavljenja ekonoma41, to jest tako što se postave ključevi pred Hrista ili Bogorodicu i nakon što bude Trisveto, onaj ko se postavlja načini tri obavezna kolenopreklonjenja, prima (tj. uzima) svojeručno odatle ključeve, a potom, pošto igumanu prikloni svoj potiljak i prima od njega gorepomenuti blagoslov. Međutim, u postavljenjima koja ne uključuju ključeve, za postavljenje (procheiresis - προχείρησις) biće dovoljno celivanje časne ikone i igumanovo znamenovanje (sphragis - σφραγίς). 30. O tome da manastir treba da ima crkvenjaka (skevofilaksa - skeuofylax - σκευοφύλαξ), rizničara (dohijara - docheiarios - δοχειάριος) za novac i rizničara (dohijara) za tkanine (platno) [δοχιάριος τῶν νομισμάτων; δοχιάριος τῶν πανίων] Neophodna su, dakle, tri rizničara (dohijara), od kojih jedan (čuva) manastirske sveštene sasude i predmete (utvari), jednostavno rečeno što god treba što bolje čuvati i njega treba nazivati crkvenjakom (skevofilaks); drugi drži manastirski novac (nomismata), a još jedan (treći) braći razdaje 40 Peri tou tous diakonetas cheirotonein kata ten tou oikonomou procheirisin. Termini cheirotonia („rukopolaganje“, „hirotonija“), a glagol cheirotonein („rukopolagati“, „hirotonisati“) se koriste u smislu termina procheirisis („postavljenje“/„imenovanje”) i glagola procheirizein („postaviti”/„imenovati”, „odrediti“)svuda u tipicima. O vizantijskoj dvosmislenoj upotrebi termina cheirotonia, vidi Daruze (Darrouzès), Offikia, str. l47–57. 41 To jest, kao u poglavlju [13] gore.

ono što je potrebno iz spremnice (docheion), to jest odeću, obuću i ostalo, omogućava počinak braći koja su u poseti u spavaonicama, koliko god je moguće, a zajednička trpeza dakako treba da im zadovolji potrebu u hrani, u zavisnosti od prilike i ličnosti.***32. O tome da one koji po Bogu i usrdno služe u svojim službama treba u njima ostaviti nepromenjenim, a one koji ih [tj. svoje službe] varajući i nemarno vrše treba smeniti i druge postaviti, kao i kletva ktitora protiv onih koji nešto prisvoje (steknu) iz svoga službovanja Prirodno je i pravedno da se postavljeni na svaku od službi ostave nepromenjenim, ako ih obavljaju pažljivo i bogobojazno, a da se oni, koji su prema njima nemarni i nipodaštavaju ih, a možda čak i prevarno postupaju vrše ći ih, smene i postave drugi. A ako bi neki od njih prisvojio nešto, pa čak i slučajno, biće kriv Gospodu našemu Isusu Hristu i sveprečistoj Materi Njegovoj i sveopštoj Dobročiniteljki (Evergetidi), od kojih je primio ključeve obećavši da će služiti neprevarno i časno. 33. Podstrek svim službenicima, kako onim unutar, tako i onima izvan manastiraMolim sve podrumare (kellaritai), pekare, kuvare, one koji se brinu o mazgama, metohijare (one koji se staraju za metohe), one koji vode ekonomiju na manastirskim imanjima, one koji su u Grad (Carigrad) poslati, koji negde drugde odlaze po zapovesti nastojatelja, jednom rečju, sve koji služe, da se predaju svom svojom dušom svojim službama, jer da se ne maloj plati nadaju od njih. Nepismenima od njih biće sasvim dovoljno za opravdanje i Bogu i nama njihova pažnja prema službi i usrdnost, a one koji su pismeni, ali su možda prezauzetošću i bučnošću svoje službe sprečeni da vrše posledovanje (ἀκολουθία) u svojim molitvama (možda svoje monaško pravilo?-prim. prev.) i da se saberu sa bratijom na sinaksama (zajedničkim službama u hramu), podstičemo da ne budu malodušni ili očajni kao da su upropastili sopstvenu dobrobit, nego da budu veseli i radosni, jer ih je Gospod ukrepio da svoju braću služe po ugledu na Njegovo služenje, jer kaže da "nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge" (Mt. 20, 28).

Vidite li, braćo moja, kakvo delo ispunjavate, vidite li koga podražavate? Zar ne vidite da ulažete osnovu svakog dobra, ljubav? Zašto se, onda, žalostite i zašto tugujete što propuštate zajedničku službu? Zar ne pomišljate na to da "dajete život svoj za mnoge", kao Vladika Hristos, to jest da svojoj braći pružate spokojstvo? Treba, dakle, da se radujete i poigravate (od radosti), jer ono što bi teško mogli da postignu oni koji se molitvi posvećuju, to vi svakoga dana sami delom ispunjavate, blaženi ste u svime poslu i treba vam zavideti. Dobra je, doduše, molitva, silno je dobra, ona čini da razgovaramo sa Bogom i sa zemlje nas uznosi na nebesa, ali je ljubav zaista mnogo veća i važnija. Jer ona (molitva) je deo vrline i tek mali odsečak tela i delić celokupne celine usavršavajućeg savršenstva, a ljubav je glava, vrhunac i celina. Jer svezana sa samom sobom, ona pokazuje smirenje koje uzvisuje i milosrđe i čovekoljublje, zbog čega je Bog postao čovek i zbog čega se i naziva Bog, a zbog tih svojstava i čovek postaje Bog i nebeskom Ocu podoban.

Pa zbog čega onda odričući se riznice svih tih dobara i vrhunca stremite nižem da biste samo jedno zadobili? Treba, kada ste već srećno dospeli do vrhunca, da ga se čvrsto držite i da činite sve da sa njega ne biste pali. "Bojimo se", kažu, "zbog nedostatka pravila (kanona)". Ali ne bojte se, jer čista ispovest vam taj nedostatak badoknađuje, pravedno vam podarivši oproštenje, bojte se samo da taj nedostatak ne bude zbog lenjosti, na to pazite, ali ako nije to u pitanju, radujte mi se usrdno obavljajući svoje službe. Službenici koji su na ovaj način dovoljno poučeni, biće dobri u izvršavanju svojih službi, a ja ću ovom slovu da dodam još i ono što mi je umalo promaklo. 34. O tome kakvi treba da budu oni koji se kao nadglednici (pronoetai - προνοήται) šalju na imanja

Budući da smo, dakle, povinujući se svojoj slabosti, stekli neka mala nepokretna imanja i budući da iguman treba i o njima da se stara, on mora koliko god može da pazi na to kakvi su oni koji se šalju da ih (tj. imanja) nadgledaju, to jest, da u svemu budu blagočestivi i razumni i, ako je moguće, stariji, da budu umrtvljeni s obzirom na strasti zbog Velijarovih napada. Pošto smo već dovoljno i kako priliči obrazložili sve što se odnosi na manastir, govorićemo sada o našim upokojenim ocima i braći. [str. 77] 35. O svetoj uspomeni na svetog oca našeg gospodina Pavla, prvog ktitoraSvakako priliči da uspomenu na triput blaženog i proslavljenog oca našega i ktitora, gospodina Pavla, praznujemo blistavo i svenoćnom službom (psalmodijom). Njegov praznik pada u šesnaesti dan meseca aprila. Pošto veoma često padne unutar Velike Sedmice i u pashalnih dana Svetle sedmice, onda neka se praznuje u sedmici posle Svetle sedmice, to jest u [prvi] nepraznični dan. Ali ako padne u neki obični dan, izvan prazničnih, onda će se, razume se, praznovati bez odlaganja na sam dan u koji padne, ukoliko nije nedelja.

36. O zaupokojenim službama upokojenim ocima i braći i onima koji su nešto pamćenja dostojno učinili za manastir i o razdavanjima na kapiji za njihovu dušuNadalje, svima onima koji su nešto pamćenja dostojno učinili za manastir i koji su (pismeno) izrazili zahtev da ih pominjemo, neka se služe pomeni svake godine, a isto tako i braći čija su imena zapisana na diptisima i koja će biti zapisana. Osim toga i onome ko je nedavno skončao svakoga dana na svakoj službi, to jest na jutrenju, Liturgiji i večernju neka se pomenu u jektenijama sve do njegovog četrdesetodnevnog pomena i tokom tog perioda da se za njega vadi čestica (prosfora) na proskomidiji (na engl. da se u njegovo ime učini prinos), Uz to, pomen svakog od umrlih eklisijarh treba da zabeleži da ga ne biste zaboravili i da biste ga neizostavno savršili.

S tim u vezi treba ovde nešto ekonomičnije da odredim: budući da se uvećava broj umrle braće, često se u jednoj sedmici steknu tri ili četiri, pa čak i više, pomena, pa je nužno da oni koji služe pomen svakome tokom panihida uvek izostave kanone određene za panihide, za vas obavezne svakoga dana, i da poju [kanon] preminulome. Da ne bi tako bilo, zapovedamo da, ako neki od braće prime na sebe da odu da poju za upokojene, ostali [poju] molebni [kanon] tipikom određen za panihidu, pa neka tako bude i neka se zako savrši, to je nama prihvatljivo, a mislim i Bogu. Ali ako možda zbog zime ili bolesti, a lenjost da i ne spominjem, to ne želite, onda morate da se postarate da sve pomene za koje znate da padaju u jednoj istoj sedmici odslužite [str. 79] istovremeno u jednoj panihidi, osim ukoliko jedan od tih pomena nije pomen nekom od vaših bivših igumana. Jer njegov pomen se mora služiti posebno, budući da će on polagati račun za sve vas. Na taj način ste ispunili svoj dug pomena prema braći i niste poremetili svoj kanon. Na panihidama tako, a na Liturgijama je za njih i to dobro da se na jednoj zajedno pomenu [svi] tako što se za svakoga uzme prosfora (čestica).

Budući da je za sahrane posebno određen sveštenoslužitelj, neka on čini kako mu odgovara, bolje reći, kako može. Što se tiče razdavanja na kapiji za [dušu] nekih, kao što je, recimo, Promotinos Katafloron42, ukratko svako ko je nešto pomena dostojno, kao što je rečeno, manastiru ostavio ili će ostaviti i koji su se saglasili ili bi se saglasili da se nešto razdaje u njihov pomen, zapovedamo da se to čini široke ruke.

Što se, međutim, tiče diptiha, zapovedamo u Gospodu samim sveštenicima i đakonima da na svakoj Liturgiji odlaze do njih da bi pomenuli [sve] koji su u njima zapisani kako ne bi podlegali osudi što ih nisu pomenuli i što su ih zanemarili. I o tome je dovoljno rečeno.

42 Prema Gotijeu (Gautier), “Évergétis”, str. 78, br. 60, ovi dobrotvori inače nisu poznati.

37. O onima koji se postrizavajuTreba govoriti i o onima koji se postrizavaju. Ako su oni čuveni ili su od onih koji su vam odavno poznati i koji su dobri poznavaoci našeg života, neka prime postrig unutar pravilom određenog vremena, ako i sami možda to traže i prihvataju. Ali ako su (prosto) od namernika i nepoznati nakon što prođe sedam dana njihovog dolaska ovamo, neka se obuku u [iskušeničke] dronjke i neka glavu pokriju monaškom kapom i neka im se prema sposobnostima odrede poslušanja (poslovi), pa neka se posmatra da li ih sa trpljenjem i smernošću izvršavaju. Ako tako istraju sve do punih šest meseci, tada neka se postrigom uvrste među bratiju i prime zavet božanske i anđelske shime. Ako bi se, kojim slučajem, pokazalo da su popustili, da ropću i da zbog lenjosti zanemaruju ono što im je zapoveđeno, igumanu neka je na brigu o tome da li takve treba primiti ili ne. Uz to, [on] mora da vodi brigu i o onim monasima koji dođu iz tuđih manastira.

Oni za koje bude odlučeno da se prime ne smeju biti primorani na apotagi (odricanje) od nečega i na ulazni prilog (prosenexis), jer se blagodaću Božijom [str. 81] ne sme trgovati ili se za novac prodavati, da se neko ne bi zbog toga sramotio i navukao prekor na one među nama koji smo primili postrig besplatno i da ne bi bilo uvedeno to zlo i to prokletstvo, to jest izraz "moje i tvoje" i veće i manje i da se onaj ko je dao prilog (prinos) ne bi smatrao boljim od onoga ko nije.43 Daleko bilo toga među nama, daleko bilo doveka. Ali ako onaj ko je primio postrig sam svojevoljno izabere da priloži, to treba prihvatiti. Jer to je po proizvoljenju i nenasilno i delo je bogoljubive volje, te pripada redu milostinje i dobročinjenja koje se čini za uzvratnu platu od Boga radi otkupa svojih pregrešenja, ali mnogo više, da kažemo istinu, se prinosi na dar Bogu i sveprečistoj Materi Njegovoj i Evergetidi (Dobročiniteljki). Jer jedno je apotagi i ulazni prilog, a drugo je dar, bilo da je darivanje iz milostinje ili prinos [Bogu] na dar, jer ono [prvo] odakle za uzvrat ima nadu, kao da unapred plaća za nešto što mora da se kupi, po nekim možda usmenim dogovorima i razmenama, ali ovo [drugo] se slobodno (zabadava) prinosi sa nebeskim nadama i tek nagoveštenim uzvratnim platama.

Stoga onaj ko prilaže (prinosi) ne sme da pretpostavi da zbog toga ima bilo kakvu prednost nad ostalom braćom, već ga treba suditi na isti način kao i svakog i saglasno pravilu koje tada važi u manastiru. Ako bi onaj ko je dao ikada bio iskušavan od demona, a ima mnogo takvih primera bezumlja, pa bi hteo da povuče ono što je darovao, to mu se ne sme dati šta god da se dogodi. Jer ono što je jednom posvećeno Bogu ne sme se odneti, a onaj ko odnese čini svetotatstvo, a kakva je epitimija za svetotatstvo svi znamo, čak i ako to ne kažemo. Toliko o tome.42. Druga pouka ktitoraTo je, dakle, ono što ja želim i što je ugodno Bogu i Evergetidi, a i vašoj dobrobiti je ne malo na korist; vi to u ubuduće zauvek morate čuvati neprekršivim i nepromenjenim do poslednjeg. Hoću da kažem, neizostavno da savršavate posledovanje vama predato na svim službama, da sačuvate veru i poštovanje koji priliče vašim nastojateljima, da se međusobno ljubite i nastojite jedan drugog da pretičete u umerenosti, da sastradavate u svemu jedan sa drugim kao udovi jednog tela i da dopunjavate jedan drugome ono što nedostaje; da ne ulazite u prepirke niti u neprilična prijateljstva, ili parasinagoge i raskole [str. 89], da se uzdržavate od traženja pročelja i svetovnih stremljenja, već da jedno samo gledate: da u vrlini živite i saglasno vrlini da se ophodite i ništa drugo, ako je moguće, da ne udišete, osim spasonosnu reč i sve što je za nazidanje duše dobro i što je dušekorisno. Uz to da 43 Uporedi raspravu u Žitiju sv. Atanasije Atonskog, Prvo Žitije (Vita S. Athanasii Athonitae Vita Prima (Vita A)), pogl. 88, izd. Nore, Dva drevna Žitija svetog Atanasija Atonskog (Noret, Vitae duae antiquae sancti Athanasii Athonitae) (Louvain, 1982), str. 41, i Drugo Žitije (Vita Secunda) (Vita B), pogl. 29, izd. Noret, str. 158: vidi dokument (11) Ath. Rule, uvod, br. 3. O izrazu „moje i tvoje“ kao izvoru svega zla, vidi Jovan Zlatoust, O svetom Filogoniju (De sancto Philogonio), PG 48, col. 749.

iz sebe iskorenite izvor svega zla, srebroljublje i vlastoljublje, kao i izvlačenje koristi i potkradanje od manastirske imovine ili na bilo koji drugi način stavljanje na stranu i gomilanje bilo čega što nije odobrio nastojatelj, ni dopustilo pravilo koje vam je dato. Ali ne samo to, nego da ne dozvolite da iz nemarnosti ili nekog drugog nipodaštavanja propadne nešto od manastirske imovine, jer to je isto kao i prethodno, premda se čini različitim i uzrokojuje jednaku krivicu pred Bogom. Odsecite koliko god možete svaku bezočnost i, ukratko rečeno, morate da odagnate sve ono što ne vodi do spasenja.

Nemojte, dakle, deco moja i braćo, nikada da dajemo prvenstvo onome što je štetno, a da zaobilazimo ono što je spasonosno, jer ništa od onoga što vam je predato nije nemoguće ni teško postići. Ali ako nešto od ovoga neki od slabijih takvim smatraju, hajde da se borimo, hajde da istrpimo, hajde da izdržimo, da podnesemo hrabro, da malo mučimo sami sebe. Jer nismo napustili svet zarad ugađanja i raskoši, nego da bismo stremili i podvizavali se koliko god možemo da bismo zadobili obećana dobra: podvizavajmo se, dakle, podvizavajmo se, jer, kao što je rečeno, "Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju" (Mt. 11, 12). Niko nikada nije likovao budući nemaran, niko spavajući i sanjajući nije svog neprijatelja naterao u bekstvo, a venci i pobedničke nagrade pripadaju onima koji valjano trče, koji ulažu napor, koji se bore, koji trpe napore borbi. Niko nikada nije likovao budući nemaran, niko spavajući i sanjajući nije svog neprijatelja naterao u bekstvo, a venci i pobedničke nagrade pripadaju onima koji valjano trče, koji ulažu napor, koji se bore, koji trpe napore borbi. "Kroz mnoge nevolje", kaže Gospod, nam "valja ući u Carstvo Božije" (Dap. 14, 22). Stoga vas sve molim "da se vladate dostojno zvanja" (Ef. 4, 1) vašega, "da date telesa svoja" sveta Bogu (upor. Rim. 12, 1), ljubite jedni druge, hitajte "u podvig koji vam predstoji" (Jev. 12, 1). Što god je dobro, što god je bogoljubivo, o tome razmišljajte. Ne propuštajte da činite ono što ste čuli i naučili. Braćo, "ostalo" je "malo vremena" (1. Kor. 7, 29), pomenite se duša svojih i naše ništavnosti, ne zaboravite nas u svojim molitvama.***

[Dodatak - Apendiks]

Budući da Bog uvek ispunjava "volju onih koji Ga se boje" (Ps. 144, 19), svojim neizrecivim sudovima je ustrojio da se pomen prepodobnog našeg oca i prvog ktitora, gospodina Pavla, podudari sa upokojenjem proslavljenog svetog oca i drugog ktitora, gospodina Timoteja koji je otišao iz ovog života u onaj isti dan u koji se i prvi prestavio u Gospodu, smatrali smo da je potrebno jednog istog dana sjedinjeno služiti pomene obojici, kao što je ovaj drugi još za života prorokovao i navestio nam, a to je šesnaesti dan meseca aprila, onako kako sinaksar jasno pokazuje da mora da se poje.44 Zapovedamo, dakle, u Svetome Duhu svima posle nas da nikada ne razdvajaju njihov godišnji pomen, ni pod kojim izgovorom ili okolnostima, već da se oni služe svagda sjedinjeno, na način kako smo to utvrdili i predanju predali sve do kraja postojanja sveta.

Uz to, morate da znate još i ovo i toga čvrsto da se držite: blaženi i sveti otac, monah g. Timotej je, između ostalog što je u ovom tipiku odredio, zapovedio45 još i to da se uopšte ne služimo vinom u prvoj sedmici svete i velike Četrdesetnice, sve do večeri uoči praznika svetog velikomučenika Teodora, i tako isto da činimo svakog ponedeljka srede i petka do kraja ovog svetog posta.

Ali kako su bolesni trpeli od [str. 93] toplog napitka sa kimom, ili bolje rečano, i zdravi su se od njega rđavo osećali, a to je shvatio svepoštovani poštovani (pansebastos sebastos) i veliki duka

44 Synaxarion, izd. Dmitrievsky, Opisanie, tom 1, str. 446–48.45 U poglavlju [10] gore.

(megas doukas), monah g. Antonije46, pa je sažalivši se na braću zbog svenoćnog stajanja i dugog pojanja i bdenja, a još im uz to naškodi napitak od kima, učinio nam je najtopliju molbu skrušena srca da braća dobijaju vina od srede u prvoj sedmici posta pa nadalje, to jest u svaki ponedeljak, sredu i petak do kraja posta.

Zbog toga, a i ne želeći da žalostimo narečenog bogoljubivog čoveka, izišli smo u susret njegovoj ursdnoj molbi, zbog uvažavanja njegove vrline i zbog blagočestivosti njegovog postupka, kao i zbog toga što je još mnogo toga prineo manastiru i što je podigao vinograd o svom trošku izvan, pa ipak blizu, manastira sa ciljem da braća mogu da piju vina tokom svetog Velikog posta, a uz to još i zato što nam je dao izuzeće [od poreza] za dvanaestoricu naših zavisnih seljaka47 na našem imanju koje se nalazi u Voleronu (Boleron) i koje se zove Teofanovo imanje, a isto tako i za još šesnaest zavisnih seljaka takođe iz reda zevgarata (zeugaratoi) na našem imanju u Hortokopionu (Chortokopion) koje se zove Epifanijevo (Epiphanios) imanje. Stoga vam zapovedamo da sa zadovoljstvom uzimate vina i da se neprekidno molite za tog bogoljubivog čoveka i sami sebe ne osuđujete poput mnogih koji se i od vode uzdržavaju zarad prevelikog podviga; i zapovedamo da niko od onih posle nas i nadalje nema ovlašćenje da bilo kojim povodom prekine ovo ugodno delo koje se vrši u spomen pomenutoga i na spokojstvo celog bratstva.

"A Bog mira" (Jev. 13, 20), "Koji vas pozva u večnu svoju slavu" (1. Pt. 5, 10), neka vas svojom neizrecivom dobrotom utvrdi i ukrepi u svojoj svetoj volji kroz jedinorodnog Sina svojega i u Svesvetom životvornome Duhu, Kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

46 O ovoj ličnosti vidi Skulatos, Ličnosti (Skoulatos, Personnages), str. 148. [Izgleda da je to bio Andronik Duka, sin Jovana Duke i otac Irine Dukene (autorke tipika Kecharitomene), koji je (posle 1073. g.) postao monah i dobio ime Antonije: http://fmg.ac/Projects/MedLands/BYZANTIUM%2010571204.htm#AndronikosDdied1077A – prim. prev.]47 Paroikoi. [parici – kmetovi] Kmetovi koji su posedovali jedan jaram volova i adekvatno parče zemlje (a bilo je i diozevgarota, sa dva jarma volova i dvostruko više zemlje) – prim. prev.