Витовница је један од најпознатијих и најстаријих манастира Браничевске епархије. Данас у њему живи мало, али Богу истински посвећено братство, што је сигурно и један од разлога све веће посете овом скровитом храмуПосле сваке посете неком нашем манастиру схвати се да су за градњу православних храмова места пажљиво бирана. Тако је и са манастиром Витовница, једном од 42 задужбине које је за 42 године краљевања крајем 13. века, после победе над бугарским одметницима, подигао српски краљ Милутин. Цркву је посветио Успењу Пресвете Богородице и она је тада представљала крајњу источну тачку до које се простирала средњовековна српска држава.Када се од Петровца на Млави крене ка североистоку и после десетак километара скрене десно, прође село Витовница и настави према Хомољским планинама, срастао са величанственом природом, пред путником се указује манастир Витовница, који је име добио по истоименој реци која протиче поред њега. На стени која се уздиже иза њега некада је била црквица чији се остаци још увек назиру.Улазимо у двориште и осећамо како нас обузима мир и благост.Дочекује нас игуман манастира, јеромонах Лазар Ранковић и говори да то није само због прелепог окружења, већ и зато што су се на овом месту сплеле лепота природе са духовном лепотом и божијим миром, и наставља: - Монах, то је посвећено тело, то су очишћена уста и просвећен ум, записао је свети Јован Синајски. Није лако бити монах, али нас одржавају пост и молитва, а оно што овде осећате јесте тај духовни мир који монаштво доноси.Као и код већине других - и историја манастира Витовнице није била лака. Био је паљен и рушен од Турака, а најзначајније оправке доживео је средином 19. века када је црква живописана, постављен иконостас, стављен камени под, дозидана спољна припрата и звоник, а у унутрашњи зид уграђена плоча на јерменском језику, вероватно пренета овде из јерменске цркве у селу Речковићи коју су срушили Турци. У средишњем делу храма подигнутог од камена и мало опеке, скромне спољашности у српско-византијском стилу, налази се гроб анонимног монаха Синаита. Од игумана Лазара сазнајемо да су се под притиском Турака монаси Синаити у време цара Лазара и његовог сина деспота Стевана Лазаревића населили у Србију и одиграли велики значај на обнови монаштва и духовног животу. Иако је гроб безименог Синаита данас празан, становништво овог краја га и даље поштује као велику светињу.У Витовници данас живи мало, али Богу истински предано мушко братство. Од некадашњих 800 хектара, остало им је само два, која обрађују, и осам хектара шуме. Углавном живе од прилога добрих људи и надају се да ће се у будућности братство увећавати и подмладити.- Отац Тадеј, кога сам наследио 2002. године, био је, иако строг, изузетно велики духовник који је успео да привуче људе из свих крајева земље. Учио је да човек треба да буде добар ради свог добра и да се бави мирним, тихим мислима пуним доброте и љубави. Његове су речи: „Таква душа и кад ћути зрачи племенитост и доброту. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје", у које дубоко верујемо и трудимо се да помогнемо народу да пронађе прави пут и свој духовни мир, прича игуман Лазар.Од јеромонаха Лимитрија Бао шића, намесника манастира, сазнајемо да им је највећа жеља да се једног дана обистини започето и уз манастир се, најзад, доврши градња започетог духовног центра у коме би била смештена монашка школа, трпезарија и конак за жене. То би био јединствен пример у целој епархији, а све већи број верника који походи Витовницу говори да та потреба заиста и постоји.

Због великог броја верника који у Витовницу на богослужење долазе чак из Београда, почетакнедељне службе која се одвија на српском језику померили смо на девет часова. Отац Лазар је на српски превео и многе тропаре и богослужбене текстове, што нарочито привлачи народ.Али то није једини мотив све веће посећености ове српске светиње.Срећа је те се народ враћа Богу, а нарочито нам је мило што је све више деце. Писма захвалности која добијамо од људи који говоре да им је помогла молитва на гробу оца Тадеја и освештана вода из извора Светог Јована који се налази уз манастир, много нам значе. Био сам сведок неколико оздрављења, а лековитост те воде сам осетио и на својој кожи, када ми је пре неколико година био угрожен вид, завршава јеромонах Димитрије и додаје: - Неће нас Бог оставити, није оставио ни оне грешне, он увек изнађе начин да нас извуче из недаћа, муке и понора греха, треба само веровати.