Tobi Tobi

Graen sam ko sveti lonci

web release: pdf edicija Harizdat (prvo izdanje 25.09.2005.) www.harizma.com

SadrajPria na rasklapanje Jesam, dlakava sam po itavim nogama Graen sam ko sveti lonci To i ene-ene, ali...(ili: vaspitanje, ludom radovanje!) Religija Kada daswe idi yoi Zabranjena pria o rotkvicama (proitaj pa spali!) ta okrivljeni ima da izjavi u svoju odbranu ta te to ini srenom subotom uvee Dva prema jedan za domaina Tramvaj zvani enja Ako proita ovu priu ivot e ti biti lepi Glupost je neunitiva Kada treba da uem u neku prodavnicu spopadne me neobjanjiva trema, kuce mi bre srca - dlane mi se znojevi Uegla revolucija Nauila ga je da vozi bajs a on nju da pliva Sve je otilo u kurac Pa rade ljudi svoj poso 25. avgust Prie o Milenku iz pivnice Novogodinja to ree moj drugar Stripi u nekom njegovom stripu o Joci Hibridu ako ne shvatite ovu priu nikada neete uspeti u ivotu Pegazov nastanak i pronalazak ueta Ajme meni ajme meni Kako je Sima ubio Gagija Spajalica ding dong Ja sam pokusni kuni Nedelja popodne u pola pet prazne su ulice... Ni njeno carstvo nije od ovih svetova! 3 7 11 19 22 23 24 26 27 31 32 35 36 40 41 42 43 44 47 49 51 56 57 59 61 63 65 66 67

Pria na rasklapanjeKad sam ono prvi put umro, dogodilo mi se isto to i drugima. Postao sam sve ono to nisam bio za ivota. Postao sam dojueranje neja, beskonani svet koji me je okruivao tokom ivota u svim pravcima. Naravno, ovako neto bi bilo sasvim nemogue, jer ne mogu svi biti sve kad umru. Ali, to je regulisano tako to mrtvi postaju sve, ali samo u jednom, ve potroenom vremenskom intervalu. Ja sam bio ceo svet recikliran u vremenskoj kocki od 19 sati, 15 minuta i 15 sekundi, do 19 sati, 16 minuta i 45 sekundi, treeg marta 1829. godine. Svaka vremenska kocka prostirala se na 90 sekundi. Sa svih est strana imao sam vremenske komije, koji su imali svoje, i tako u nedogled... Nije bilo mogue kretati se u vremenu (jer je vreme tapkalo u onih 90 sekundi), niti u prostoru (svi su bili skoro ceo prostor), no kao pandan vremenu i prostoru postojala su druga dva parametra, koje je nemogue opisati vaezemaljskim pojmovima, jezikom obinih, jo neumrlih smrtnika. Jedan od estorice komija mi je bio i B. Suevi, u uskim krugovima ondanjih teoretiara knjievnosti za decu, poznat po tome to se izmeu dva rata zalagao za zabranu bajki, pod uticajem rasprava voenih u Evropi i kod nas. Suevi je bajku proglasio izvorom straha i sujeverja, a itav spor se proirio na problem fantastike u literaturi za decu i omladinu. Toga dana (ako se to uopte moe nazvati danom) vodili smo iscrpnu raspravu o tome da li mogu da izgubim opkladu da u da izgubim opkladu. Pruio mi je ruku i podrugljivo rekao: - Znai, kladi se da e da izgubi ovu opkladu... Ma, nema anse! Seci Pjer! - obratismo se treem zajednikom komiji, a zatim se nakaljao, uozbiljio i smireno mi dozvolio: - hajde dzvirni! Zavirio sam kroz rupicu na njegovoj bradi i kao kroz durbin video: Suevi, ja i jo desetak ljudi ekamo ispred Auto-moto drutva. Svi se bojaljivo nekaju da uu. ekali su da neko probije led, uvereni da e im to umanjiti tremu. - Ma, ajde, nije to nita. Samo ui i pitaj! - bodrio me je Suevi. Uao sam oprezno. Auto-moto drutvo je bilo u jednoj od kancelarija u osvetljenom i urednom podrumu iji su hodnici zastraivali ledenom tiinom i jednostavnou. Prizor me je podsetio na hodnike svemirskog broda iz Rata zvezda. Pokucao sam na jedna u nizu vrata. Unutra su bile

dva ene. Jedna je bila za pisaom mainom, dok je druga bila nagnuta nad njom, zauzeta nekom rekla-kazala temom. - Da li ovde mogu da se prijavim za polaganje vozakog ispita? - upitao sam stidljivo. - Moe i ovde. Recite mi, molim vas, vae podatke - bila je ljubazna ona za stolom. Ona druga me je preko dignute nozdrve gledala sa nepotrebnim prezirom i gaenjem. - Izvolite - pruila mi je ona ljubaznija nekakav papir - prepisala sam vam ovaj recept. Savetujem vam da pourite da ga podignete. Sve apoteke se uskoro zatvaraju. Izaao sam iz Auto-moto drutva s douvetnim osmehom na vrhu lica i misterioznim receptom u ruci. - Moraemo da pourimo! - doviknuo sam Sueviu i pourio ka parkingu. Vozio sam poluzakrenim auto-putem. Treba naglasiti da ovde niko nema vozaku dozvolu. Tako neto ovde apsolutno ne postoji. Ali, policijska kontrola je vrlo esta i rigorozna. Ipak, rizikovao sam i vozio najbre to se moglo. Naa zelena koda trule limarije ispredala je alopojku godita svoje proizvodnje, dok se sa radija ula pesma neke grupe Doors-kog stila. Ostalo nam je jako malo vremena za podizanje leka, pa jo... ...samo nam je ovo falilo!... Policajac pored puta ispruio je tablicu stop milicija i pokazao mi da se parkiram ispred njegovog automobila. - Pu, majku mu! - progunasmo u glas. - Dobar... da kaem dan! Vau vozaku, moliu lepo! - naravno da je nisam imao, ba kao ni on. Pokuao sam da blefiram. Ako sam trpeo taj policijsko-paradoxalni teror za ivota, e sad vala vie neu!!! - Dozvolu, jel!? Meeeni trai dozvolu?!!! - besneo sam - Zna ti, bre, bdalo ko sam ya?!!! Si svesan kome trai dozvolu! (paf! - amar) Nao utokljunac od mene da trai dozvolu, ej molim te, vidi! Zna ti ko ti je pisao udbenike za Akademiju? (ljas!!! - amar) Daj broj! Brzo izdiktiraj broy znake!... Jel ti to hoe da mi da do znanja da sumnja da imam piljivu vozaku ispravu?!!! - Ne, ne, ne, sauvaj me boe i sakloni! To ja nikako nisam rekao - pravdao se mladi uvar reda i zakona, nervozno nametajui kragnu. Da je bilo vremena moda bi mi ga bilo i ao - Izvinite, izvinite, nisam Vas iz prva

prepoznao - njegove uzortene kolege su se pravili da su jako zauzeti proveravanjem drugog vozila. - Nemojte, molim Vas! Ko boga Vas molim. Nemojte da me prijavite, znate... hranim decu, enu i staramajku, znate... - balavio je utokljunac koga mi sad skoro bee ao. Ostalo nam je jo nekoliko minuta za podizanje leka. U pozorite smo stigli pred sam poetak predstave. Kupili smo karte i utrali u salu. Skoro sva sedita bila su rasprodata. Poto smo stigli poslednji, dobili smo neka nezgodna mesta u pretposlednjem redu. Zidovi pozorine sale bili su police pretrpane gomilama lekova. Pokuao sam da naem onaj sa recepta, ali uzalud. Prila mi je ljubazna apotekarka, ija je ploica na mantilu nosila ime: Jaa Prodanovi. - Izvolite, za vas. - Evo, ovo sa recepta, ako moe... - proaputao sam, postien to sam isprva sam brljao po policama. Svetla u publici su se postepeno iskljuivala, to je znailo: predstava samo to nije poela. Apotekarka je u polumraku proitala doktorski nakrabano ime leka i blago klimnula glavom. - Hmm, nemamo ove medikamente, ali posedujemo adekvatnu zamenu. Samo - zbunjeno je gledala oko sebe - gde je drugi? - ta drugi? Koji drugi? Kako sad drugi? - nervozno sam ponavljao. - Paaa, ovaj drugi sa recepta. Ovo je dvojni recept izdat u Auto-moto drutvu, zar ne? - Da, ali koji drugi? - Ovde lepo pie: Deja Ruzmarin. Bez njega ne dajem ni tebi. Takvi su propisi koje smo dobili iz ministarstva... Nemojte, molim vas da pravite probleme! Sledei... Priao mi je jedan iica koji je takoe kasnio na predstavu i ljubazno mi doapnuo: - Aaa, to su ti, inko ovi recepti iz auto-moto drutva. To nikad ne moi da podigne. Oni uvek stave jo po jednog na taj recepat, a taj drugi je uvek neko ko je jo uvek iv, tako da je ovde nemogue da... ma, zapravo, ta ti uopte objanjavam... man se te rabote... - produio je dovlaei se do svog mesta. - Pardon... oprostite... ako biste bili ljubazni da samo malo... e... ...hvala - doao sam do sedita pokraj Suevia i bezvoljno mu priznao: - Bio si u pravu. Dobio si opkladu.

Iz depa sam izvadio matu, u koju smo se inae kladili, i pruio mu s kiselim smekom. U tom trenutku, na pozorinoj sceni naivna Sneana je zagrizla otrovnu jabuku, koju joj je uvalila zla vetica. Opisane dogaaje, kao kroz durbin ili kaleidoskop, gledao sam kroz rupicu na Suevievoj bradi. - Pare na sunce! - smekao sam se pobedniki. Dobio sam onu opkladu! 12. novembar 1997.

Jesam, dlakava sam po itavim nogamaSedimo u afrikom letu i pijemo pivo, a Afrika je kafana. Mi nikada ne idemo u Afriku, kontinent, mi to ne znamo kako. - Kume, daj dinar! - trai mali garavi. - Ako se, uz to, zapali cigareta na nekoj ravnoj deonioci, nizbrdo ne valja, prebrzo izgori, pa ovek dozvoli sebi da pomisli kako mu se, kad ba hoe, moe da bude istovremeno i sportista i da koristi sva blagotvorna dejstva duvana, uivanje se, po ko zna koji put, umnogostruava, uz oseanja koja tim spajanjem suprotnosti izazivaju inat, bezbrinost, samosvesna leernost i onaj stav, koji se d opisati kao ba me briga, moe mi se - odgovara mu Matorry u second-hand biciklistikoj opremi isputajui duvanski dim pod uglom nadmenosti. - Kume, ta lupa. e mi da dinar, kume, aj! - mali se umiljava polusaaljivo. A tek kad se zapali na kraju deonice, po mogustvu uspona, duvan ispunjava plua vie nego ikada i svako crveno krvno zrnce ga oseti, pa je doivljaj potpuniji nego to obino jeste, a cigareta se pui sa punom sveu o lepoti ukusa i o tetnosti. - nastavlja Matorry i povlai jo jednom eretski. - Ti si lud, kume, ta pria to!? Kume, daj ti - nalazi novu rtvu u Bojanu Anelkoviu, pesniku na proputovanju. - Jesam, dlakava sam po itavim nogama, to bi bio uas kad bih morala da se brijem... ivjela sam u manjem gradu i nikoga to nije nerviralo, ak su govorili da su dlakave enske dobre enske, ali niko nije blejio u mene jer je to bilo normalno... I muki su se uvijek okreali uz divljenje za mnom... Naravno, dok nisam dola u inostranstvo pa sada ne smijem ni suknju da nosim... to se tie mene, meni ne smeta, neka bleje, ali mom muu naravno dlake ne smetaju, ali mu smeta to se svi okreu za mnom kao da sam, ne daj boe, neko udovite... Ja ne elim da se brijem, a naravno ni moj mu mi ne da, ali zato mi ne da da nosim suknju a ne pamtim kad sam otila na bazen zadnji put... - vajka se Bojan trietvrt saaljivo. - Kume si ti ena, kume, daj banku, aj, kume, aj! - ta??? Depilacija??? Pa da me gule ko kozu, zna li ti koliko toga ima? Od vrha do dna... da mi oi ispadnu... - panii pesnik.

- E, vi ste ludi. Kume, ti si lud! Lupa. Pieka ti materina kume. I tebi kume! - pobee koji metar. - Kumo, daj ti! - prilazi drugom stolu osaaljivstvu uprt. - Stara indijanska poslovica kae: Ako mora da proguta abu, nemoj da je mnogo gleda, ve je progutaj, a ako mora da proguta nekoliko aba, progutaj prvo najveu. Mi se drimo te poslovice - odgovara mu Anica Gatalica, pitomka prve generacije ena policijske akademije. - A! - zastade zbunjen - a ste vi ovde svi lud!. Kumo, samo dinar, aj! Kumo! - Mnogo je prijatnije jesti kolae nego sirovu argarepu, ali je zdravije jesti argarepu jer je pojam ivota. Ako samo jedete kolae, umreete od sranog udara - logino e Gatalica. - Pu, kumo! - pljunu, pa minijaturno pobee. Za njim potra Bora, Gatalicin momak. - Danes vsak ie svoj look, imid, saj lastna eksistenca sama po sebi ne more biti ve nikakren argument, tisto kar se ceni, je tekanje ez rob vsakrne identitete - Bora e, pedagoki mlako ga cimajui za rukav Descartesovo prvo naelo filozofije Mislim, torej sem je v vsakdanjem ivljenju dobilo svoj korelat v geslu: Pojavljam se, torej obstajam. Vsak je, baudrillardovsko reeno, postal imresarij svoje lastne pojavnosti. - Kume, ta lupeta, pusti me kume, vi ste pobrljavili u mozak svi. Ti si najlud! - Hou da ti kaem mali, trebae ti u ivotu. Sad me dobro sluaj: Danas svako trai svoj look, imid, jer egzistencija svakog pojedinca sama po sebi ne moe vie biti nikakav argument; ono to se ceni je preskakanje preko ruba svakog identiteta. U svakodnevnom ivotu, Dekartovo prvo naelo filosofije Mislim, dakle postojim, dobilo je svoj korelat u motou Pojavljujem se, dakle postojim. Svako je postao, bodrijarovskim reima reeno, impresarijum svoje sopstvene pojavnosti, mali! etalinom ulicom Kralja Petra zabranjen je saobraaj. Gomila tupoetajuih veernih mladea vritavo se sklanjala pred nekoliko brzojureih limuzina. Godina je 2002, crne mafijake limuzine iz dvadesetih zbunjuju sluene. Otkud brzojurei ouvani old-car-fashioned zaobljeni presijavajui muzejski eksponati u kontekstu sasvim obine sporohodne smederevsko-afrike veeri. kripa usporava, vrata nagl-otvaraju. Sa pragova vise mafijai. Crna dvadesetih-godina-mafijako-anerska

odela, kicoki eiri, brii-brii, lakirane sitaste cipele na isturenim pragovima zadnjih vrata prohibistikih untouchabless, bilo jednom u americi, kad je miki bio mlad, dik trejsastih limuzina. Starinske mainke okruglih municijskih okvira tresu stisnute mafijake ake i u zubima tompuse. Teror, bre! Bacaju se municijom pokoena telesa do-malo-prebezbrino-ispijajuo-toeno-pivskih gostiju, pada izlog u velikoj celini, pa se raspue, stolovi bljuju piljevinu, flae i ae vrite kao ene, kao izlog onaj drugi, rrrrndaju mainke, krv se prska vragolasto... Nekoliko sekundi, pa kripa ubrzaljka, tiina, jauk... - Kume, ta se desilo?!!! - pitam malog, sretno izaavi iz klonjare. - Zna ta, kume, radi se o jednoj zloupotrebi onoga to podrazumevamo pod Political Correctness - oputeno e mali. - Ispriau ti jednu anegdotu iz Slovenije. Uskoro nakon to je Nato bombardovanjem poeo da rui Miloeviev reim, zajedno sa nekim blago naduvanim drutvom, nameravao sam da u poznim nonim satima nastavim dobro zapoet razgovor u jednom od jo uvek otvorenih lokala u Celovkoj ulici, u koji su povremeno na javne debate pozivali i knjievnike. Priznajem, bilo je to protiv moje volje jer sam taj klub ve bio uvrstio na svoju intimnu crnu listu, poto su mi jedared, zbog neprimerene obue - patika, zalupili vrata pred nosom. Naa sujeta se ne moe tek tako unititi, pogotovu ne u Ljubljani u kojoj su ljudi, kada je sujeta u pitanju posebno osetljivi, i zabrana ulaska zbog izvesne neprimerenosti moe da prouzroi izmeu ostalog i prave demonstracije. A ipak sam stiao svoj bes, prekrio svoje zlatno pravilo po kome ignoriem klubove koji me ne prihvataju kao svog lana, i dozvolio da me nagovore. Meutim, ni tada nije sve krenulo onako kako sam pretpostavljao da e biti, i bili smo blizu toga da nas obuzme malodunost dok jedan od saboraca sasvim sluajno nije pronaao arobnu formulu: aha, ne putate nas unutra samo zato to smo Srbi. Na tom mestu, suvino je opisati kako se na poloaj promenio u trenutku jer smo odjednom bili tako rei ljubazno pozvani unutra. Pa nije re o tome da je osoba na vratima bila srpskog porekla i da je htela da uini izuzetak za svoje zemljake. Bila je re samo o tome da su u vreme kada je ne tako zanemarljiv deo slovenake javnosti u najbrojnijem narodu nae bive zajednike drave prepoznavao rtveno jagnje imperijalistike Natove hunte, Srbi uivali neverovatan moralni kredit zbog koga nije mogao da rizikuje ni slubenik koji se po svom profesionalnom kodeksu nije mogao

diiti osetljivou i pouzdanou - zavrava cigane mangupski nalakeno na izmasakrirani kafanski sto. - Nego kume, jel ima dinar? - prui dlan. Istresem neku siu.(featuring: Neboja Spaji - Vreme uivanja, Radoznala - Serbian Cafe diskusije, Zoran ini - premijer i Urban Vovk - Balcanis COOLum)

25. oktobar 1998 + 4.

0

Graen sam ko sveti lonciAli tu je i jedna mala protivurenost: ivot je mnogo jednostavniji, uasniji, i svodi se na rad srca, bubrega, jetre, disanje i neprestano ponavljanje neugodnih pitanja: kako je sve to mogue? Otkuda na ovom svetu? ta posle smrti? Svestan sam da sam tu zahvaljujui radu pomenutih organa i postavljanju triju pitanja... Prosto se ne usuujem da razmiljam o radu vitalnih organa da ne bih neto pokvario. Svuda oko... Opa! Dok sam isitavao navedeni deo iz Basarinog Kineskog pisma, stolica je poela da mi se klati. Odloio sam knjigu elegantnim pokretom i poeo da uivam u perverzno uzvienom pomeranju zgrade koje me je podsetilo na balerinu u luna parku. zemljotres! Pogledao sam na sat. Ve je 1:49 posle ponoi. Uveliko smo zagacali u 13. novembar 1997. godine. Nije ni udo! Simbolika brojeva je neumoljivo otkrivala skriveno pravilo: trinaestica u datumu, pa jo 1:48 u trenutku zemljotresa (1+4+8=13!), i to 1997.(1+9+9+7=26, a 26=13+13!). Sve se to moglo pretpostaviti, ali ko bi se setio. Presecanje tolikih trinaestica u jednoj vremenskoj taki, mora da ima tu neto... U mom domu svi bejasmo tako razdragani. Prava harmonina i srena porodica jedne zemljotresne noi. Detelina sa etiri lista! Ipak (zlobnici bi rekli da nikad nisam zadovoljan), izem ti ja taj zemljotres kad od njega nisam ni poginuo! Sa nestrpljenjem sam iekivao drugi potres, ali uzalud. - Ba udno. Zamisli, a ba pre neki dan si kukao kako skoro nije bio zemljotres - podsetio me je brat. - Ma, nije to nita - odmahnuo sam rukom razoarano - seti se samo kako je to bilo u dobra stara vremena. Svi siu dole, vrte se kolima, kao idu na neku istinu. Svi se odjednom vole, sklapaju se nova prijateljstva, obnavljaju stara, zaboravljaju se komijske svae. Da zemljotres ne traje tako kratko, verovatno bi se izneli stolovi na ulice, spremila bi se klopa, pie, muzika, pevaljka ije se sise tresu u ritmu seizmolokih talasa... A sada?! Sad nita! Svi sede u svojim toplim kutijicama. Svako gine za svoj gro. - Da, da - smekao se nostalgino - Kad se setim samo komije Pijuka, kao u delirijumu je bezbroj puta ponavljao kako e da se preseli kod brata u Panevo ili neki drugi ravniarski grad. Tamo mu zemljotres, kao nita ne moe. Toliko se usro od straha, da je od tada poeo da muca (za detalje

videti Pegazov nastanak i pronalazak ueta, od istog autora). A tek to je, sav unezveren, vrteo stanice na nekom kr-tranzistoru, u nadi da e neto da jave, nekakvu zemljotresnu prognozu - seao se Igor. I sam sam ukljuio radio. Od uhvaenih stanica jedino su Studio B i Radio Panevo govorili o onome to se deava. Ostale stanice su, izgleda ekale da prou cenzuru da li je politiki korektno da se objavi da se desio zemljotres. Dugo su priali o poseti naeg Tiranina Kini. Ako nita drugo, zemljotres bar odmara od politikih balega. Desilo se neto, a da Tiranin nije umeao prste... ili moda... ta e on u Kini? Cele noi sam itao Kinesko pismo (jedna od 3 knjige koje sam proitao u ivotu, tako da nisam ba struan da je vrednujem) enjivo oekujui novi potres. To je kao orgazam: tolika muka za nekoliko sekundi uivancije. Kada sam stigao do kraja knjige, svanulo je. Proetao sam po stanu i usput uhvatio svoju figuru u ogledalu, te sam logino zakljuio - i dalje sam graen kao sveti lonci! Izaao sam u etnju. Poto ivim na samoj periferiji najmarginalnijeg grada u najupropaenijoj dravi na svetu, mogu slobodno rei da ivim na kraju sveta. Nisam krenuo prema centru grada, ve na suprotnu stranu. Preao sam uslovnu granicu kraja sveta i etao pranjavim putem, koji je presecao rosne livade. Nisam razmiljao o tome da je to moda granica koju je lako prei, a teko vratiti se... Ipak, sam sam je povukao. Bio sam obuzet jutarnjom narcisoidnou. Obuzele su me neke gorde misli da sam, nieovski reeno nad-ovek, genije, izuzetak, nadaren, bogom dat, izvanredna persona koja se retko raa...+00... Poprilino sam se udaljio od naselja. Gladan sam! Nekoliko minuta bio sam gladan, a onda, kako je rasla moja elja za hranom bivao sam sve sitiji. Toliko sam bio alav, da sam se oseao kao da sam se predrao... Bilo mi je muka. Povraao sam. To je pokvarilo predivan miris prirodno trule jesenje okeristike... Peaio sam nekoliko kilometara, uivajui u napadu neskromnosti. Ja sam Genije neskromnosti, pravi Mag samoreklamerstva... A tek moja fizika lepota... Ah, graen sam ko sveti lonci!... Ufff! Umorio sam se, ne toliko od peaenja koliko od nepotrebnog samohvalisanja bez pokria. A i malo mi se prispavalo. Reio sam da se vratim. Kada sam se okrenuo - trecnuo sam se od zbuna! Stajao sam na obali mora! Otkud more tu?! Zar iza mene ne bi trebalo da su njive kojima sam prolazio?! Ne, kau moje oi! Da, kae moja Aristotelovska logika! ta je - tu je, nastaviu na

suprotnu stranu od smera moje kue. Valjda u shvatiti o emu se radi, ne mogu kroz vodu. Kad sam se okrenuo...!!!???!!!... I iza, i ispred - voda! Sa svih strana je bila voda. Stajao sam u nepreglednom moru dubokom svega dvadesetak centimetara. Ipak, krenuo sam u pravcu kue. Na horizontu - nita! Pa, to je ludo! Pustinja vode. Prvo sasvim slabo, a onda sve glasnije, ula se Eight Miles High od Byrdsa. Muzika je jednostavno dolazila niotkud i odasvud. Najpre sam uivao, ali mi je posle pola sata besmislenog hoda i sluanja iste pesme, postalo isuvie monotono i muno. Poeleo sam da muzika prestane, i gle uda! Muzika je iskljuena. Shvatio sam: potrebno je samo dovoljno eleti da bi se neto i ostvarilo! Tako sam se znai malo pre zasitio - od silne elje. Poeleo sam da budem u svom krevetu, i gle... I dalje sam ljapkao po ovoj beskonanoj bari... Da, tano! Ne elim da sam kod kue. Raskrinkao sam samoga sebe!!! Eh, ta ti je ivot! ljapkanje po beskonanoj bari, nepreglednom moru suza pod boanskim kaketom. Sve elje se ostvaruju ako ih stvarno eli, ali eleti elju samu, kao takvu, e - to je greh. Mislio bih tako do sutra, da nisam ugledao oveka na horizontu, koji mi je iao u susret. Potrao sam ka njemu, a onda stao... Neka tri on prema meni, ta me briga. Dok mi je prilazio, razmiljao sam novu turu hiper-neskromnih misli u koje sam sve manje verovao. Kako mi se ovaj pribliavao, sve sam bio sigurniji da je to hodajue ljudsko bie, starac, izgleda lud ili drogiran. Upitao me je: - !?! - Da, znam! - odgovorio sam utivo - Kina Vam je tamo, u pravcu izlazeeg Sunca. -? - Ne, ne znam Vau erku. ao mi je, ser! Verovatno bi mi bilo drago da je upoznam. - ! - zahvalio mi se. - Nema na emu, ser. Svako dobro. -! - Do vienja... Samo jo neto, ser. Kako to da Vi stojite u vodi do pojasa, a ja jedva malo vie preko ukljeva? - ** - odgovorio je ko iz topa. - A, tako znai. Zavisi od gustine tela. - , ? - osmelio se da pita.

- Da, da, ser! - nisam imao kud - Ne varate se. Stvarno sam graen ko sveti lonci. Pruio mi je nekakav zeleni koverat. Strpao sam ga u dep i nastavio da hodam u zadatom pravcu. Ba smo se lepo ispriali, pomislih setno. I tu je ve poela da me hvata frka. ta ako nikad ne naem put do kue!? Da li je ovo taj pravac? O emu se ovde uopte radi? Kako je ovo mogue? Zato se ovo ba meni deava? Da li samo meni? Koliko sam beznaajan! Koji sam ja bedan stvor! Nebitan, mali, zamenljiv, besmislen, nemoan, glup... Postajao sam sve skromniji. Ba me zanima kako je to ne biti genijalan! Samo to sam to pomislio - PUF! Pustinja vode iza mojih lea postade livada. Okrenuo sam se u pravcu hoda - PAF! U daljini se video moj dragi Nametaj, naselje na kraju sveta. Znai, tako je to ne biti genijalan. Pa to i nije loe. Nastavio (?!) sam u pravcu (?!) kue. Bio sam nekako pauinasto pospan. Srean sam to je ovoj glupoj prii ipak kraj... Iznenada, iz daljine se zaulo onespokojavajue zavijanje policijske sirene. Marica je zakoila na korak ispred mene ostavljajui me da se guim u oblaku praine. - Na haubu! - istrala su etiri specijalca. - ...ta?... - Tiina!!! Ima pravo da nema pravo! - Hvala! Mislim da ga neu iskoristiti! - pokuavao sam ironijom da povratim samopouzdanje. - ut, kad kaem... Sve to bude rekao moe se koristiti protiv tebe, da se posle iskoristi... i kako ono bee... i... i tako to... - razdrao se najnii po inu utirajui me po nogama i pipkajui me svuda po telu. Valjda tako proverava, da nemam neto nedozvoljeno. - Gle, ovaj je graen ko sveti lonci - smekao se podrugljivo. Primetio sam da je na njihovim kapama, umesto zastave savezne drave, bio simbol srca. Tamo gde je kod standardnih policajaca pisalo Policija, ovde je stajalo LaMurija. - Ko ste vi? - pitao sam slueno - Imam prava da znam. - Mi smo LaMurija. Ljubavna policija - bio je prijatan najstariji od etvorice - borimo se protiv ekstrema, protiv zaljubljenosti do uiju, to je odsek za borbu protiv ljubomanije. A protiv pomanjkanja ljubavi, e za to je zaduen centar za... ta je ovo!!! ta ti je ovo, mamlaze?!

Iz unutranjeg depa moje jakne izvadio je nekakav crveni paketi nalik na vakumirani kakavalj u celofanu. - To je nekakva nametaljka. Ne... ne znam, stvarno! - bio sam iskren - to nije bilo kod mene. Stvarno nije moje. Pocepao je paketi vrhom noa i sa kaiprsta liznuo malo crvenkastoruiastog praha. - Opa, bato! Ovde mora da ima bar po kila prvoklasne esnaestoprocentne ljubavi. Odleae, vala, ti za ovo... Bato, ti mora da si neki veliki diler! Hnjoh, hnjoh! Ovoliku koliinu jo nisam video u svojoj LaMurkanskoj karijeri. Ipak, poneli su se prema meni mnogo bolje od obinih policajaca. ak su me odvezli do grada i pustili me, uz napomenu da e se protiv mene pokrenuti kazneni postupak, ili tako neto... Naknadno u, ve dobiti poziv na zvanino sasluanje. Nisam se mnogo uzbuivao zbog svega toga. Kau da je kazna obino osam godina srenog braka, ili jedna godina ljubavnih jada... Odluio bih se za ovo drugo. Brzo sam shvatio zato su LaMurkani bili onako dobre volje. Verovatno iz istog razloga kao i veina ljudi u gradu. Iako je bilo tek osam sati ujutru, ulice su izgledale kao da je karneval, jalovi katarzo-protest, Nova godina, ili u najmanju ruku doek fudbalera sa osvajanja Svetskog kupa. Pucalo se iz oruja svih raspoloivih kalibara, pijanilo se, igralo, skakalo, estitalo... Da nije ponovo zemljotres?... - Si uo, bre?! - pritrao je Deja Ruzmarin i izljubio me - aj, nek ti je sa sreom!!! - buljio sam u njega ko tele u arena vrata. - ta? Ne zna?! Ubili tiranina! Ubio ga neki na matorac, jutros u Kini. Krenem ti ja jutros da podignem neke lekove. Mrtav sam bolestan, puca mi glava, u poludim! Kau ti oni meni, ne moe da podigne, jer ti je ovo, kau, dvojni recept. Mora da doe i onaj drugi, na koga je jo taj recept prepisan, ali je on mrtav. Pominju mi oni tamo neki Auto-moto savez, neko pozorite, neke bajke, nekog Suevia ili tako nekog... (za detalje videti epizodu Pria na rasklapanje, od istog autora) Nego, kaem im ja, bre, jer vi mislite da sam ja lizo tokie od kontejnera, se ja, bre, palim na kurblu... Ali lek nisam dobio!... Odem ti ja kui, onako sav iznerviran, ukljuim TV, kad ono, imam ta da ujem... Javljaju na TV Adahi, ubili Tiranina. Odma sam se izleio, koj e mi kurac lekovi...

Pozdravim se ja sa njim i krenem kui, probijajui se kroz trubae, kolca, peene mrtve volove, peene ive volove to igraju u tim istim kolcima... Nije da mi nije bilo pomalo drago, ali sam znao da smrt Tiranina nita nee promeniti na bolje. Kao, uostalom ni bilo ija smrt, pa ak ni njegova. Zamenie ga Diktator, ili, u boljem sluaju Patetiar. Jo jedna, sasvim mala promena u kaleidoskop-zemlji... A i ta je jedan mali jadni tiraniak prema onima koji tiraniu itavu planetu?!... A i ovi to slave ne znaju da je sve otilo u krac (videti istoimenu svesku od istog autora), da tek sad treba da se radi, pa e da im budu krivi ovi posle, pa e onda njih, a i oni ba... Kontemplirajui stigoh i do svoje jutarnje kue. Brat je urio u kolu sa standardnim zakanjenjem od dva asa, majka je spremala doruak i kukala kako nema para, a otac nam je naglas itao odlomak iz Kakvihtakvih-preivelih novina: - ...Instrumenti seizmolokog zavoda u Beogradu, registrovali su noas neto pre dva lake pomeranje tla... Epicentar potresa nalazio se u okolini Novog Pazara. Tektonski poremeaj se dogodio na veoj dubini, tako da se osetio na iroj povrini, ali je bio slabijeg intenziteta. Zbog dotrajalosti raspoloive opreme podatke smo obradili tek posle sedam sati izjutra, i to najpre u zemljotresnoj jedinici broj devetnaest, Palilula, gde je glasao i predsednik okrunog odbora gospodin... bla, bla, bla...... Kad pre stigoste da napiete i izvetaj?! - komentarisao je ironino. Dok je itao, setio sam se onog pisma to mi je dao onaj ia, dok sam ljapkao onom vodenom bestragijom: Smederevo 12. 11. 1997. Ja, Taj I Taj, od majke Tamo Neke i Oca mi Tog I Tog, pri istoj savesti, zdravoj pameti i svojoj voljom izjavljujem: U prvih pedeset godina svoga ivota, iveo sam smerno, bogobojaljivo, povueno i poteno. Pomagao sam svoju mi decu da izau na pravi put, obezbedio im krov nad glavom i neto para, za prvo vreme, tek da im se nae. Uzdravao sam se od svih poroka i do svoje pedesete godine, to jest kalendarskog leta gospodnjeg iljadu devetsto sedamdeset estog, ostao veran dragoj mi enici. Bila su srenija vremena, moglo se, pa sam ostavljao i neto para na stranu za sebe. ekao sam sa nestrpljenjem i taj dan. Kada sam napunio pedesetu, pozdravio sam se sa decom mi i enom mi, te krenuo da se osamim. Imali

su razumevanja za moju odluku. Od uteenih para kupio sam dovoljno droge, tako da mi poslui u narednih dvadeset godina. Tokom ivota, sticajem okolnosti, bavio sam se profesionalnim istraivanjem u oblasti medicine i farmacije, tako da sam odlino natempirao dozu i vrstu narkotika, ba da mi uvek bude merak, a da opet ne preteram. Jedina prepreka bilo bi prekidanje drogiranja, ali to sam, naravno reio. Kako sam to reio objasnio sam nekoliko redaka iznad, a ako do sada sada niste shvatili kako sam to uradio, verovatno ste, da prostite, toliko glupi da ete zaaliti zbog onoga to sam uinio na kraju svog relativno dugog i po sopstvenoj proceni vrlo konstruktivnog ivota. Prolo je devetnaest godina, a ja sam postepeno smanjivao doze, tako da prole godine nisam imao nikakvu potrebu za fiksanjem, kako bi to danas mladi rekli. Iako sam uglavnom uivao (mada se, istini za volju, veeg dela ba i ne seam neto), ne bih nikom preporuio opisani eksperiment. To se naroito odnosi na moje kolege, a to se laika tie svim svojim autoritetom i bogatim iskustvom bih upozorio da sline eksperimente sa sobom ne vre ni sa dugotrajnom upotrebom soka od paradajza, a kamoli... Poto sam uspeno okonao pomenutu etapu ivota mi, reio sam da se posvetim duhovnom ivotu u nekoj verskih zajednica, ne pravei pitanje da li se radi o nekoj od verzija hrianstva, muhamedanstva, jevrejstva, budizma, ili o bilo kojoj etiki prihvatljivoj veroispovesti, obavezno ouvane u svojoj autentinosti, izvornosti i neiskvarenosti. Putevi su razliiti - cilj je jedan! (videti studiju Religija od istog autora) Nakon narkomanskih godina posvetio sam se prouavanju dogaaja u zemlji (tu mi ba i nije bilo jasno o kojoj je sad to zemlji re) i svetu. To neto zbog radoznalosti, neto zbog moralnih nedoumica koje me razjedae, a i bilo bi isuvie farisejski tek tako naglo prei sa narkomanskog na uzvieni ivot, te sam u tom informisanju proveo itavu godinu. Saznavi istinu reio sam da preduzmem bar neto. Po onoj staroj, da svako treba da poisti najpre ispred svog praga, reio sam, kako bi to opet danas mladi rekli, da koknem ovu nau kugu od oveka, ovog naeg nam Tiranina. udi me ba da za vreme ovog mog dvadesetogodinjeg sna to ve niko nije uinio. Bar neko ko je zbog njega i slinih izgubio pola familije, krov nad glavom, obe ruke i noge (dobro ovakvim opravdavam), ponos i svaki smisao ivota, a nakon svega jo ispao magarac i prosjak, pa stvarno, bre...

Manuo sam se planova o duhovnom ivotu i zarad viih ciljeva reio da poem avolu na rupu. Sve to nije zbog nekakve osvete ili ne daj boe junatva, ve iz istog prorauna da e se ovim atentatom spasiti mnogo vie od ova bezvredna dva ivota. Kaem dva, jer sasvim se slaem sa onim da ko se lati maa, od njega e i pasti. Isplanirao sam da se najpre upucam tako da mi ostane jo koji minut svesti, snage i prisebnosti (znam ja ve kako u to, ne brinite!) kako me kasnije ne bi muili, pa da napokon pobijem i to Govno, i gotova stvar (vidite, uspeo sam da se informiem i o nekoliko reprezentativnih kulturnih ostvarenja, odakle izdvajam i ovaj citat). Za ovu operaciju sam odabrao najpogodniji trenutak, a to bi bila poseta naeg Tiranina nekoj stranoj, takoe tiranskoj zemlji. Sutra ujutru kreem u pravcu izlazeeg Sunca. Kada vie puta pomenuti bude prolazio kroz napaljenu masu kosookih roboto-ljudi, uiniu ono za ta mislim da mi je pravedno initi, a svevinji neka vidi kako e za to da me kazni. To ve nije moja stvar. S Pravdom u Srcu i Ravnoteom u Prirodi Voli Vas Va Taj I Taj, ovek Dobro Osmiljenog ivota (videti pisaniju !To i ene ene, ali... od istog autora) P.S: Kopije ovog pisma proslediti redakcijama svih raspoloivih medija, najkasnije 96 asova nakon atentata! Odloio sam pismo i poeo da jedem tople peurke, koje su topile visokokalorini kakavalj. Takvu hranu bih ba mogao i da izbegavam, ako mislim da se reim ove svoje graenosti ko sveti lonci. - Na sto hleb ne ostavljaj naopako - govorila mi je majka - ne valja se. Mogu zli ljudi da zavladaju kuom. Posluao sam je, kao to to ponekad inim. Zevanje mi prekinu zalogaj... 13. novembar 1997.

(ili: vaspitanje, ludom radovanje!) Kao osnovac, pokazao sam izuzetnu darovitost za matematiku. Na zvaninim takmienjima za uenike moga uzrasta, tih godina sam slovio za drugog u odeljenju, drugog u koli, petog u optini, sedmog u regionu, dvadeset treeg u republici, etrdeset osmog u SFRJ, sedamdesetog na Balkanu, sedamdeset prvog u Evropi, sedamdeset drugog na svetu i tako dalje... Ali, ta ete! Onda se iznenada, tek onako, ko zna otkud, pojavio Taj i Taj i otro mi izdeklamovao To i To. Njegovu pretnju sam shvatio vrlo ozbiljno. Nisam imao kud! Morao sam da pristanem. Za poetak sam poeo namerno da gubim na takmienjima, da bih nakon nekoliko nedelja s predumiljajem dobijao sve loije ocene i u redovnoj nastavi. Prijemni za Gimnaziju uradio sam solidno, ali ni u ludilu nisam smeo da osvojim maksimalan broj poena. Ipak, Taj i Taj je bio jako razoaran mojim bodovima. Tromo je vukao levu nogu po sveem predizbornom asfaltu. Za njim je skakutalo tamno-narandasto tene, koje je ovaj neprestano poutkivao, ali je ono i dalje ilo za njim, volelo ga, a ovaj ga opet terao, a ono enilo, ono ga volelo, on ga muio, a nita... udnog li oveka, udnog li psia, udne li mi reenice!... - Kako je, junaino?! - obratio se elino hladnim basom. Tupavo sam se smekao pruajui mu znojavu aku. - Kakvi su ono poeni? - brzo je preao na stvar - sve sami uspesi, mome! Sluaj, olabavi malo! Bilo bi bolje za obojicu. Inae: To i To!!! - mukao je neto u depu mantila smekajui se naivno ko pariska sobarica. - Ne!!! Samo to ne. Molim Vas!!! - drhtao sam - bie sve u redu. D-d-dajd-daajem asnu Titovu pionirsku re!!! - morao sam vrsto da obeam. Njegova halapljivost je u potonjim vremenima prelazila sve granice zdravog razuma. U drugoj godini Gimnazije zahtevao je od mene da dobijem ak istu jedinicu na pismenom iz matematike. Skoro da sam se pokolebao, mada sam bio dovoljno priseban da shvatim - nije bilo anse protiv vie sile, protiv Tog i Tog! Ali, njegovi apetiti nisu imali granice. Posetio me je na sutranjem velikom odmoru. Profesorka jo nije ni ocenila zadatke. Mazio je pacova ispod kaputa. Mirisao je kokos.

To i ene-ene, ali...

- Ti me, bre, oigledno nisi, dete, razumelo! - sve vie je gubio strpljenje sa mnom - ao mi je - osmehnuo se izvetaeno - morae to malo bolje - ivopisno je gestikulirao rukama -- jedinica tu ba i nije dovoljna. To e samo ubrzati uticaj na To i To. To i To izabira najbolje elemente, te e struktura Tog i Toga dovesti do sluaja kada e bog Tor ispustiti eki... Sve je to, naravno, samo simbolino. Ali e ga protivnici naterati da se preobue u mladu. U stvari, ne, ne... Oni trae mladu, a on se preoblai. Stavlja kamenje namesto grudi... Dok je izgovarao gomilu, meni nerazumnih reenica, izgledalo je kao da e svaki trenutak da zaplae. Dobar je on ko lebac, pomislih, to sve on za moje dobro. Prolo je ve desetak minuta otkad je zvonilo za poetak asa. U hodniku se ulo sve manje uenike graje, a sve se vie ula bukavrato-lupalica profesoro-ulazeih-ljudi. Sledeeg dana sam za vreme velikog odmora, iako ne volim duvan, iz zezanja zapalio ponuenu cigaru. Taj i Taj iznenada je odnekud iskoio i uhvatio me za nos. - To nije dobro, sinovac! U Rusiji su takvima, pre samo nekoliko vekova odsecali nos - sadistiki me je vukao za nos po kolskom dvoritu - drugari su sve to zbunjeno gledali, pogreno pretpostavljajui da mi je to otac, ili neki roak. - Ono si dobro uradio, hmmme... hnjnjnje!... Samo tako nastavi, inae... Ipak, izgleda da je avo odneo alu. Na kraju je dolo do toga da sam morao da ponavljam tu kolsku godinu. Sve je bilo nitavno u poreenju sa Tim i Tim. Naravno, nastavio sam da uivam u memorisanju gomile uglavnom nepotrebnih informacija, koje smo uili u koli, a kada je trebalo da odgovaram - lupao sam gluposti, ili se pravio da nita ne znam. Ipak kasno sam se setio. Poslednje nedelje u kolskoj godini, bio sam prinuen da odvojim poprilinu sumu, kako bih potplatio bar tri profesora. Platio sam Direktoru, parki, Fizi i Nemici, tako da sam sa tri jedinice stekao i minimalan uslov za laskavu titulu ponavljaa. Samo to sam obezbedio sigurno ponavljanje, primetio sam neto jako udno. Poeo sam postepeno da se smanjujem. Toliko sam se smanjivao, da kada sam uao u novo odeljenje, bio sam tako mali, da sam upao u rupu izmeu dva pareta parketa. Odatle sam se esto javljao za re. Pravio se pametan koliko nisam, fascinirao uenike te, zbunjivao profesore te, sasvim srean mogunou, biti spaen od Toga i Toga.0

Naprasno sam poeo da kaljem, to me je probudilo. Sanjao sam da sam se smanjio i radio gomilu stvari, koje je teko opisati uobiajenim jezikim optenjem. Na alost, ostali problemi nisu nestali buenjem. Ponavljanje je intenzivno budilo depresivne crte u mojim inastim ivotnim putevima, to im pravac bee krut. Ve je pet popodne, a ja se tek sad budim. Zimski je raspust, sve je depresivno, nou me mui nesanica... Nisu mi se poteno osuili ni krmelji sa ugla oiju, kad sam uo zvuk oevog Aleka. Pogledao sam kroz prozor. Da, bio je to on. Sa njim je bio i ambasador Obale Slonovae, njegova ena i njihov sin - moj vrnjak. Uh, gde da ih primim?! Kakva sramota! Cela soba je bila zakrena nenametenim krevetima po kojima se vukla zabagrela posteljina. Pre nego to su uli, uspeo sam da je bacim na gomilu u susednoj sobici. Zatekli su me kako nosim prljav ve u kupatilo. Razgovor na visini sa sinom afrikog diplomate iao je nategnuto. Glupavo sam se kezio loe glumei utivost, dok je on uzalud pokuavao da potrefi treu kolonu engleskog glagola write. Za razliku od mene, moji roditelji su uivali u izlivima gostoprimstva. Pokazivali su gostima razne vrste sobnih biljaka koje su gajili, nudili ih kafom, ajvarom, rasolom, pohovanim karfiolom, lenjom pitom... Skoro da sam poeo da se tresem presecan najodvratnijim emocijama, koje nisu imale ama ba nikakav razlog da se pojave ba sada. Puko sam! Histerino sam otvorio prozor, izvirio do pojasa ka ulici, irio ruke, lupao se po glavi, upao kosu i vritao (da, iz sveg glasa!): - Ja znam da je ovo samo san!!! Znam! !!! Ne@ete da me prevarite!!! Neee!!! !!! !!! ~!!! 7 0/y : , !!! Hou da se probudim! Hou! H-o--u!!! Ne moete vi!... Ne moete tek tako! Ne moete vi mene!!! Naravno, sve je to bila uasno kristalna java. Na drugom kraju mrane ulice, spazio sam Tog i Tog. Stajao je nonalantno naslonjen na kontejner. Bio je poprilino neskromno obuen. Sav lakiran, presijav! uti mantil i eir u stilu amerikih detektiva dvadesetih godina tog veka. Belo mae veralo se po njegovim irokim ramenima. Gledao me je prestrogo pretei prstom. U depu mantila imao je digitron mesto maramice. Kontejner je smrdljivo goreo. 10. novembar 1997.

ReligijaGospodin D-12/7@ redovno uplauje loto. Igra obian tiket od osam kolona. Upisuje brojeve u prvih est, iako moli da mu se naplati svih osam. Sluajne brojeve koje bi popunio u preostale dve zapisuje na poseban papiri i uvek, ba uvek, jedna od one dve neuplaene kolone dobija sedmicu. Jedanput je isto experimentalno popunio i preostale dve, ali ipak - nije pogodio nita... Sledee nedelje stari ritual - premiju (ne) dobijaju brojevi sa nezvaninog papiria. Dva miliona maraka dobija neko drugi. Pssst... gospodin D-12/7@ zna dobitnu kombinaciju. Gospodinu D-12/7@ osmeh curi ispod nosa, gviri iznad brade - to je izraz potpune radosti, ei no kod ostalih ivotnih formi. 6.3.1999.

Kada daswe idi yoiA sase dugovaji islo, nege jonjamm. Pilatu ki, nana moij. Sa gugut sesan nesra, ali ito ko ko dasa. Alij, maloj de wewras kukukuo, sada a das yeah! Ide da rewer, a je yuhoy Wostang jeste. Receptu mani, ej bolok! Wi ste reter yujas, mazse kaki ddo? Na tanate reser jujase di lobat. Wostang nege nana moij, o yeah! Zagovornij slabo. Wostang hopit fefera. Fefera fe tuti fefera. Fefera de Wostang. Terrras titil ste jujuse di lopat. Uranjam u znakove - verujem im. Fefera ste di opet lopat, a to! Kake fefera ima zuze, ma ste rerase i rora. Ste Wostang i ste kupuse, sta derio ju huyug: - Deser ste ju Lapirte! - pupoli Wostang. - Sare treter itu ste, a ste reder hulap starunoko? - epupoli Lihure. - We huhul ste o, mastu - uyu pupoli Wostang. - Deretu ju juhu, sae rapoil, ste rada, a li jer Wostangu? - Frut fefere ste reste, u hare, u jujuh, u itali r sti ret. Sewer a Wostang Lihure, j ututur i juhur fefere. Weres fefere Wostang. Potrebno je da proelja gomilu bezvrednih i nepotrebnih stvari - da bi doao do ono malice to trai. Fefere de setuop pop Lihure, mamas e jer dedre ste? A wutuy, jujhuy, ma sastre dew serew gugur. Sastad erert ste, as fefere polik kijuh da ste mmi. Verder jujhut, mijiu a ste fefere da ser tutr i j uhuyt giiko. Deres a tuyui ver da stre. Dereu ju hutrses, ma fefera Wostang. Ma lipok fefere. Wostang ste fefere Lihure. Ali! ta je uopte to to trai... decembar 1998.

Zabranjena pria o rotkvicama(proitaj pa spali!) Krenuo Milorad Venividivici na pijacu da kupi rotkvice. Bee hladno decembarsko jutro to uvlai glavu u ramena, ruke u rukave. Ali! Milorad je na sebi imao samo bermude havajskog dezena, majicu na bretele i slamnati eir. A kako to? A to tako, a, a, a?... Pa lepo, kalendar je stvar ljudskog dogovora koji Venividivici jednostavno nije priznavao. Ili bolje rei, upotrebljavao ga je onako kako je to njemu odgovaralo. Prihvatio je da prosta godina ima 365 dana i 12 meseci, ali su mu meseci imali malo udniji broj dana.. Ove godine odluio je da januar ima 2 dana, februar 1 (da je prestupni dopustio bi mu 2), mart 3, april 17, maj 63, jun ak 262, jul 5... Iako je kod veine bio 13. decembar, za Venividivicia bio je 262., poslednji dan juna. Proverio je i na satu digitroncu... Da, jun 262. Molim lepo!... Za kraj juna bilo je predodreeno suvo vreme sa temperaturama i preko 40 stepeni. To su mnogi pregurali pre stotinak dana, upravo to je Milorad doivljavao na svojoj koi. Sledee godine uzeu stotinak dana maja, kalkulisao je Venividivici zajapureno hitajui ka pijaci dok je sa usana ispredao zviduk neke prastare Azrine pesme, koja je u naslovu imala upravo datum koji je trenutno vaio za opte prihvaen. Bio je parni dan u mesecu, te je Venividivici hodao unazad kako bi ravnopravno razvijao obe hemisfere mozga, to mu je u njegovoj uravnoteenosti omoguavalo da opstane kao jedan od retkih slobodoumnih ljudi u zemlji u kojoj je vlast davno odluila da e sve godine biti Orvelove 1984. A ta su drugi mislili o njegovom ekscentrinom ponaanju? Pa nita. Nisu obraali panju. Njegova stvar... Svako gleda kako e da sastavi svoj kraj sa krajem... Ali evo etvorice ifonjerski oblikovanih momaka u konim jaknama sa pogledima nesluene plitkosti, koji odluno prilaze naem junaku, i to na samom ulazu u pijacu. Dinamika! Napetost!!!... - Dobro jutro. Mi smo ti iz Republikog ministarstva logike u domaoj knjievnosti. Brate, bolje bi ti bilo da prestane da se ovako ponaa u ovoj prii tu, to s kau, da te mi malo ne prevaspitamo! - Ali ja nisam nista zgresio. Samo sam posao da kupim rotkv... - pravdao se Venividivici koji je od straha i zbunjenosti priao u nekom fontu bez adekvatnih slova - ...ne pisem ja ovu priu... to, ovaj... pisac... znate...

Au!... Ovaj nije tako naivan kako sam pretpostavljao. Provalio je da je samo lik u prii. Koliko samo vredi ta terapija hodanja unazad! A mislio sam da ga sasvim dobro titi suverenitet i teritorijalni integritet knjievne fikcije. Ba sam naivan! Ali dobro se setio - ta ti je samosvest!... Onda, ovde bolje da za sada prestanem da piem... Da ne strada ovek zbog mene! A ni rotkvice nije stigao da kupi... decembar 1998.

ta okrivljeni ima da izjavi u svoju odbranuPotovani sude, sudijo i vi ostali ovde! Mogu da kaem da vi uopte niste razumeli moje, kunem se, najasnije namere. Dobro... to to sam vadio ubre iz kontejnera i bacao ga po ulici i travnjaku... i sami ste rekli, i nije neki prestup. Znajte da sam to radio zato to je sasvim ispravno bacati ostatke hrane na travu i na taj nain zemlji vraati organske materije. One vetake materije nije grehota izolovati na vetaki trotoar... A vidite... to to sam iz bioskopa ukrao jedan pisoar... isto je skroz pravedno. Bilo ih je osam, a nikad se ne koriste svi istovremeno. Nisam ga ja uzeo za svoju kuu! Znate i sami da sam ga iste noi ugradio iza one zgrade u centru, gde ionako svi mokre svake noi. A nije u redu da se osea miris mokrae i iri zaraza, a organska materija se zadrava na trotoaru umesto... znate ve! Ovako lepo, nunik uz zgradu... ta tu ima da se pria... samo jo da se prikljui na kanalizacionu mreu... A i to sam, vidite, dogovorio sa predsednikom kunog saveta, moe ovek da posvedoi ako treba... To je to se tie moje ekoloke aktivnosti. Za ostalo, Bog mi je svedok da sam radio kako valja. To to sam isekao onaj gumeni gajtan onim bandidamperima... pa zar sam mogao da dopustim da tek tako prizivaju avola. Priveu ono za noge i skoe na glavu, obrazujui tako svojim telom ekstremno satanistiki znak - krst okrenut naopako. To su vam ti ekstremni sportovi! A na kraju tog sramnog okultnog rituala, mesto da se razbiju o zemlju, a oni, prkosei svim od Boga propisanim pravilima prirode, zategnu se za onaj ogromni lasti... Nisam ja kriv to su ona tri deka poginula. Ja sam ih lepo upozorio. Kao da su moji... Nisam mogao da dopustim da navuku prokletstvo na ceo grad... A nije meni to u na doivotnu, tako su mnogi pravednici zavrili, nego meni je to neu moi da realizujem svoje ivotno delo. Molim vas da me razumete i svi da mi pomognete... Hou jednom za svagda avola sa Zemlje da proteram!!! Saznao sam i gde ivi... Molim vas, nemojte sad da me prekidate!... Verujte mi, to je skroz jednostavno. On ivi na etiri mesta u isto vreme. Ne bi bio avo kad nas ne bi vukao za nos. Ali nee dugo! Pouzdano znam da se krije na 66 stepeni i 6 minuta geografske irine i duine, kako sa june, tako i sa severne strane polulopte, i istono i zapadno od Grinia. Tu bi trebalo baciti nekih stotinak atomskih bombi, a onda... Pustite me, pustite!!!... Nisam zavrio!... Nije to sve!!!... decembar 1998.

ta te to ini srenom subotom uveeE, pa ta Lambra radi u fabrici. Pakuje neke kuglice praka za ve. Osam sati dnevno, est dana u nedelji, 291 dan u godini, 10185,9 dana u ivotu... Traka vozi vreice, Lambra ubacuje lopaticom. esto pevui nekakvu pesmicu. Nekakvu molitvu. Nekakvu mantru. Monotonija... - Di si sestro slatka? - dobacila joj je Devojka (.) na ulici, pogledala ju je u oi i nasmeila se, i pribliila se, i nadlaktila se... -O, de si, curo?! Eve me, s posla! Kako si mi ti?! - Lambrelino debeljukasto lice se razvuklo u osmeh crva iz nekog starog crtanog filma koji nekoj ptiici lii na Frenka Sinatru, pa zato nee da ga pojede. Tako njih dve krenue u ivot pogrenim stranom puta, u pogrenom smeru i pravcu. Traili su novog prijatelja! - Jesi li ti na novi prijatelj? - uskliknula je Devojka (.). - Ne, ja sam Procenat! - odgovorio je procenat i produio niz ulicu nestajui u maglovitim veernjim isparenjima koja miriu na adrenalin, znoj, alkohol, marihuanu, groanu mast i neodoljivu potrebu za Resettipkom. - Da li si ti na novi prijatelj? - ljubazno je cijuknula Lambra. - Ne... nisam, bre... ja... nisam... ko to kae... ja ne, ne, ne i ne... nikako, oh yeah! - brecnu se devojka, od glave do pete obuena u sivo - ja sam... he-he... ja sam... ha-ha-ha... ja sam... uh... - pokuavala je jo koji trenutak da doe do daha, a onda samo odmahnula rukom i nastavila dalje, povremeno se kikotajui. - Jesi li ti na...? - Da, da... - prekinu Lambrelu mokljan sa ogromnim zulufima i Elvis Prisli frizurom - da, da... ja sam veza. Poite za mnom! - pozvao ih je dilerskim gestikulacijama. - Ali, mi samo traimo naeg novog... - pokuavala je Devojka (.) da izgladi oigledni nesporazum. mokljan je terao po svome: - Ovo je vae - pruio im je nekakvu kovertu - toliko od mene. Ovo je sve to sam mogao da skupim. Stvarno, nisam imao vie... Majke mi! Dve izzbunjenice su uzalud pokuavale da dou do rei. Verovatno ih je ovaj mokljan pomeao s nekim. Jo neko vreme se pravdao, a onda poeo da mrke, pa da jeca, a skoro je i zaplakao. Pilot suzu mu odnese vetar,

te rei da sauva dostojanstvo. Pourio je preko parka suzdravajui se od plaa. - Devojke su produile niz nizbrdu nizbrdicu, ulicu u uem smislu te rei, pravi primer ovakvog put-o-bjekta. Njihove lakirane cike skupljale su prskave flekice mokrog druma. Polivai ulica upravo polivae zakrpljeni asfalt koji je isparavao. Jedna devojica je po prvi put u ivotu probala Trodone, ali to na drugom kraju grada, a na prvom: Jurnjava! Akcija! Neizvesnost! Haaajmooo!!! - Stigni ga Lambra! - Stani, nareujem! Stani, kad ti kaem! Jebau ti nanu naninu, kad te uvatim! Neki pripiti Koverto-otmiar u zelenoj trenerci upravo je zgrabio zapeaenu kovertu, koju je Devojka (.) nosila tako kao da je u njoj velika para, neto mnogo vano, revolucionarno, mono-kao-ljubav... Verovatno je mislio da je unutra velika para, neto mnogo vano, revolucionarno, mono-kao ljubav... Pojurile su ga kao da im je ukrao neto kao veliku paru, neto mnogo vano, revolucionarno, mono-kao-ljubav... Beao je kao da im je oteo neto vano... neto... nije mogao da se seti tano ta, bio je zauzet beanjem obzirom bez glave...ili kako ve... Lambrela je iz depa izvadila nekoliko kuglica za osveavanje WC olje. Da, te klikerie je proizvodila njena matina firma. Bacila ih je lopovu pod noge, predhodno precizno nanianivi. Pao je napravivi luk u vazduhu, ba onakav kakav u stripovima obino napravi Bob Rock, kada ga uhvate u krai kobasica. Iako je Koverto-otmiar kapitulirao opruivi sve etiri po trotoaru, Lambrela je nastavila da tri. Valjda po navici, inerciji, da bi pre stigla kui, da bi pre smrala... Setila se moda da je jo jutros zaboravila da zatvori vrata od friidera, ili tako neto... Uglavnom, tu pobee iz ove prie iz neopravdanih i niim izazvanih razloga. Za to vreme, Devojka (.) zadigla je svoju majicu i pokazala koverto-otmiaru svoje jako lepo izdiferencirane trbune miie. - Vidi ovo, onjo! Zna ti da ja svako jutro uradim po 365 trbunjaka, 52 skleka i pretrim 12 kilometara! Posle toga se istuiram, popijem umeu vitaminsku tabletu, pojedem patetu od soje, meditiram, pa pogledam jutarnji program TV Adahe. Nemoj, bre da ti polomim tu onjavu facu. Mogu da te pojedem. Ko ima jake trbunjake ima sve jako - uhvatila ga je za bradu i polako dizala sa poda - gde si ti video drvo koje ima jako stablo

a slabe grane?! A tek suprotno, a?... Bei da te moje oi nisu videle vie. Jasno?!!! - Jasno, gospoo pokradena, naprasno jasno, he-he! - onjavo se nasmei, pa pobee krljavim noicama. Devojka (.) je produila sama kroz karakteristino noni mrak. Otvorila je zapeaenu kovertu koju joj je onaj grekom tutnuo u ruke, a ovaj ukrao. U njoj je verovatno bilo neto kao velika para, neto mnogo vano... E pa, u njoj je bila jo jedna manja i svetlije narandasta, u njoj trea, jo blee narandasta, a unutra etvrta, poslednja, najmanja i bela (na dnevnom svetlu jedva primetno narandasta). A u njoj: jedno veliko nita. Ni na kovertama nije nita pisalo. Samo na najveoj, na mestu za adresu poiljalaca, pisalo je SUEDE. Pocepala je sve koverte. Ni sa unutranje strane nije bilo nieg. Bacila ih je u najbliu kantu za otpatke u kojoj je bilo nekoliko zaslinavljenih maramica, tri zguvane paklice cigareta, jedan tetrapak od jogurta, masan papir od bureka i jo mnogo stvari koje su sve zajedno bile adekvatno merilo njenog trenutnog raspoloenja. U uima joj je odzvanjalo: SUEDE, SUEDE... Stigla je domu svom. Uzela je Vujakliju... o... p... s... spi... sub... sudra... sudeto... nema! Uzela je filozofski renik... sud...sudbina...nema! Uzela je latinski renik... sudum... sudus... suesio... sufes... ni ovde! Uzela je francuski... suicide... suie... nema! Uzela je srpski renik... sudski... sulflirati... sujeta... pih! Brljala je i po nemakom (turistiko-ugostiteljski sa vodiem kroz Evropu)... su... sp... suppe... sudasien... sulze... cvrc-gevezen-zajn! Traila je engleski, ali njega ni na vidiku. Ko da je u zemlju propao. Bukapreturaljka-po-knjigama probudila je njenog dedu: - ta trai? - zakrao je hrapavim baritonom hispano-amerikog tipa. - Engleski renik - zapenuila je krvavih oiju, drhtavih ruku i rasupane kratke kose... - To je... a, da... kod Jovane sa petog... Vidi, moda je vratila. (ZEV!) Uzela je baterijsku lampu i sa tavana donela kutiju starih knjiga. Nakon desetak minuta drala je u rukama jednostavan renik engleskog jezika za osnovnu kolu, sa svega dve hiljade najvanijih rei... suddenly... suffer!... suffer!... suffer!!!... - Pa, neu da se igram - proaputa milozvuno - sad ili nikad! Idem da probudim komiku sa petog sprata - bilo je tri posle ponoi.

Samo to je zakoraila iz stana, na stepenitu je primetila zgodnog upadljivo zelenookog mladia. Nosio je jaknu od lane jelenske koe. - Ja sam tvoj novi prijatelj. ujem, trai me? - prijatno je prozborio - tako mi je drago da sam te naao - njegov narandasti glas prohuao je vlanim hodnikom, koji je obino mirisao na mokrau, ali sada kao da mu je ba on podario blagi miris mandarininh kora. - Skanjaj mi se s oiju, imbecilu nijedan!! - razdra se Devojka (.) pokazavi mu svoje trbune miie - vi ste mi sve neki vajni prijatelji. Dolazite samo kad vam neto zatreba. Ajde, mr!!! HAPPY END (WHY NOT?): Koverto-otmiar koji je pobegao iz eljusti razjarene Devojke (.) stigao je Lambru (koja je, setimo se, nastavila da tri kada je ovaj pao). Trali su uporedo do njenog stana. Dok je otkjuavala vrata, polizao joj je znoj sa debeljukastog obraza. Bila ja to jedanput-u-ivotu-romansa... Devojka (.) tek je sledeeg jutra (ak jo pre redovne gimnastike) obula papue i donela pozajmljeni renik iz komiluka. Na tenane je pronala znaenje rei SUEDE, koje joj je promenilo sumnjive tokove sudbinskih kanala. Iste noi, jedan mladi nadobudni pisac, za svojim stolom pretrpanim raznim renicima, zavravao je svoju treu priu u novoj seriji polupismeno-polupsihopatski-poludirigovanih itaba. Toliko se zaneo da nije ni primetio da je na gramofon stavio pogrenu plou. Umesto neke engleske glamur-gitar-pop grupe, pustio je Tangerine Dream. Ba mu je prijalo... Bio je radostan... Bio je nasmejan... 9. novembar 1997.

0

Dva prema jedan za domainaMali M. je u polju. On krade maline. Jede ih. Musav je. Klopa ih. A kada mu se smue - ubrae jo. Savie prednji deo svoje majice i napraviti od njega kengurovu torbu. Napunie je malinama. Onda e otii sa njive na kojoj je vrio opisane proste radnje. Ali! ivot ne bi bio tako zanimljiv kada ne bi pruao iskrene izlive nepredvidljivosti. Vlasnik njive, Veliki V. prilazi Malom M-u koji mu krade maline. Veliki V. vue vujaka sa sobom. O ramenu mu visi Vinesterka, u ruci mu vila. mali M. se sledio od straha (tako da nema ni veliko slovo na poetku reenice) i samo to nije poeo da piki od zorta. Veliki V. priao je Malom M. koji tek tako lagodno i nonalantno upa ono to je ovaj gajio itave godine, zaradio uljeve, reumu i slepljenu plunu maramicu, opsednuto gledao u nebo, paljivo prouavao godinji meteoroloki kalendar uraen po principu Borisa Koljinskog, radio, brinuo, opet radio, pazio... - E pa, ne moe to tako! - tiho se razdra Veliki V. i ogromnim rukama odnese Malog M-a svojoj kui. Vujak je pitomo mrdao glavom. A u kui - gomile malina. U raznim vanglama, kofama, erpetinama, kadicama za kupanje beba... Mrlje od malina neverovatno podseaju na krv. Cela kua je isflekana. Mali M. se stvarno mnogo plai. Lice Velikog V-a je namrteno. Neprijatna tiina. Vujak umiljato cvili. Veliki V. uzima jednu kofu i stavlja je ispred Malog M-a. - Evo ti, bre, dete! Na, najedi se koliko ti volja! Samo vas molim... Molim vas, nemojte da mi gazite sadnice - Veliki V. ima veliko srce. - Ne, iko. Ne razumete Vi mene - i Mali M. je progovorio - nisam ja toliko gladan. Ja kradem maline za dem. avgust 1998.

Tramvaj zvani enjaI za dan selidbe tramvaj je bio krcat. - Sklanjaj se, stoko. Prolaz, bre!!! - vikala je Elisa na ljude koji su se olimpijskim naporima pakovali, smanjujui svoju zapreminu, u korist poveanja gustune i sa neznatnim gubitkom pri isparenju mase. Elisa je iznajmila dva fizikalca, Vukovca, koji su joj pomagali pri ovoj selidbi, nosei njene preostale stvari, dva omanja ormana. Samo to su jedan deo ubacili do pola u tramvaj, Majstor je poeo da zatvara. Elisa se spretno uhvatila za ruku na vratima. Visei na jednoj nozi, hitrim potezom ueta obuhvatila je i drugi neubaeni deo nametaja, koji je poskakivao za tramvajem po tronoj beogradskoj kaldrmi. Klimavi tramvaj svirkao je neku divnu melodiju, dok je stotinak metara ispred njega, jedna baba uzalud pokuavala da iz ina izvue zaglavljenu granu za ogrev, koju je iupala u ve poprilino opustoenom Karaorevom parku. Tramvaj ju je samo pipnuo pri minimalnoj brzini, ali je izgladnela i promrzla pala na nos i na mestu umrla, s verom u reinkarnaciju ili bilo kakav zagrobni ivot. Ma kakav bio - ne moe biti gori od ovog. A i da ga nema - nije greota. - Moete to da spustite tu. Platiu vam kad na vrbi rodi groe - rekla je Elisa Vukovcima kada su stigli u njen novi stan na periferiji. Njen roeni stan, pet puta vei i nebrojeno puta komforniji od ovog novog, oduzeli su joj nakon novih mukanja u kaleidoskop zemlji. Vukovci joj pruie svoju rapavu radniku ruku. - Fala, sestro. Kad na vrbi rodi, a ti zna gdi mo da nas nae. U sanduetu je nala plavi koverat. Kako su ve saznali da je ovde iznajmila gajbu? I to kakvu! Celih jedanaest kvadrata, nunik iza zgrade, kupanje neobavezno, grejanje sklekovima. Otvorila je plavi koverat. Pozvani ste da 12. 1. u 40 minuta doete u prostorije Vojnog odseka, ulica Njegova hiljadu druga, broj 12, radi zakazivanja ispunjavanja vae patriotske dunosti. Sa sobom poneti vojnu, zdravstvenu i partijsku knjiicu, linu kartu, vozaku dozvolu (ukoliko je posedujete) i ovaj poziv. Neodazivanje na ovaj poziv se kanjava!!! otadbina te zove! niko ti ne moe uskratiti ovaj poziv!!! Od skoro su poeli i ene da zovu u vojsku. Nedostatak topovskog-tomahavkovskog mesa.

Pogledala je na sat. Bilo je petnaest minuta. Skoro da se privikla na novo raunanje vremena, pri kome se izbacuju iz upotrebe male kazaljke i satovi digitronci. Zvanino obrazloenje je glasilo: prevelika potronja preko potrebne energije koje ove sprave bukvalno jedu! Naravno, iza toga je stajala dublja metafizika kadenca. Iz friidera (koji je naravno bio neispravan) izvadila je teglu AEROKREMA (krem od vazduha). Nije bilo hleba, ali poto oboava slatko, nije joj teko palo. A kada se slatko najela, krenula je da raspakuje stvari iz svoja dva ormania. Oba su bila natrpana lego kockicama razliitih boja, oblika i veliina. Danima je sastavljala razliite delove nametaja i aparata, pa ih ponovo rastavljala i pravila neto novo. Uoavala je odnose, oblike, slinosti, razlike... Vremenom, njen mozak je poeo da registruje i treu od tri osnovne boje. Nakon, u to vreme dominantnih boja crvene i plave, stidljivo je poela da se nazire skoro zaboravljena UTA. ekala je povoljan trenutak. Nakon nekoliko meseci restrikcije pustili su im vodu na devedeset dva minuta. Stajala je nekoliko minuta ispred napuklog ogledala. Kada je primetila da je poela da joj raste brada, skoila je prema slavini. Znala je: sad ili sad! Odvrnula je slavinu. Potekla je smrdljiva bronzana voda, hlorom maskirana u tanak jogurt. Buljila je u nju kao opinjena. Stavila je ruku na slavinu. Stegla je iz sve snage. Kako je voda prestala da tee, tako je ona ostala ukruena nekoliko narednih godina. Kao kip, kao zaleena. Ali, poto je re o predivno dizajniranoj devojci, recimo da je bila zabombonirana... Kao bombona, ne kao bomba! Za nju je taj deo vremena bio preskoen. (videti priu Ako proitate ovu priu ivot e vam biti lepi i pesmu Ako proitate ovu pesmu ivot e vam biti lepi, od istog autora) Probudite me kad sve ovo proe! Teorija nekontinuiteta je bila ostvarena pomou beskonane brzine svetlosti u odnosu na brzinu vladajueg mraka. Da je postojalo imalo svetlosti - ovo bi bilo nemogue. Bitan je bio kolinik. ta god podelili sa nulom - dobija se beskonanost. Tih godina ljudi su jeli vlastiti rep i disali sopstvenim tragovima. Kretali su se pod uglom od osamdeset devet stepeni. Ulevo neparnim, a udesno parnim minutima. Govorili su u sebi, a mislili naglas. Elisa nije mogla uti viegodinju buku ispod svog prozora. Vodila se beskonana rasprava o

tome da li su svi oni isti ili ne, bez potrebe da se dovede u pitanje njihova namera, funkcija i sposobnost. Sa ponovnim uvoenjem te tramvajske linije postalo je sve drugaije. Tramvaj broj jedan ponosno je sejao varnice koje su podseale na vatromet slobodnih ljudi. Narod se na slobodnim izborima ipak izjasnio za zabranu upotrebe lego-kockica i strogo kanjavanje svakog ko ih, ak i iz nehata upotrebi. 12. novembar 1997.

Ako proita ovu priu ivot e ti biti lepiitati u sebi, u drutvu slona koji vam surlom okree stranice

Devojka ednog glasia i presijavajueg tela i tog je dana praktikovala naporno kreiranje ubre kulture. Bee pravi remek-delotvorac, majstor svoga zanata. Njena plava kosica, dobro potkovani nokti, suknjica od lana, pogled svee guarane... ah, prava divota... divnoa... izazov ulinih pelikana, poslastica u psovkama okarokih prodavaca cigareta, melem na ranu svakom dobronamernom biu sa obe strane zemljine polulopte. Njen arapii-hod miluje brodski pod koji jo uvek mirie na lepak i piljevinu. Umorna od rada blago odloi pribor. Utom ulee njena unuka. - Bako! Kako da se pitam ko si? - Probaj od pozadi! - proaputa devojka glasiem soka od banane, negaziranog, nepomuenog, boanskog... - Ali, bako!... Ali, bako, matora koko! Reci kako od pozadi. Ne umeti znam. - Zato pria tako, lue bakino? - pomazi unuci ui devojka izuzetno divno izvajanog sveta - Bako, bako, prilika je takva. Sve je tako udno. ivot previe dobar je. Suza lice kvasi kad je obraz edan. Dua ite boli kad je ljubav svrbi. - Nemoj tako, lue unue - zapijuka lepotica nad lepoticama, ponos prie ove. A tu se neeg iznenada seti, te se vektorisa ka obroncima parkinga, gde auto parkirala, sad ga otkljuavala. Njeno sedite - sedite vozaa sva ostala tako, sasvim, sasvim prazna. Tu radio je krao, radio je pevao, radio je priao, tek po nekad umio. Ta maina ubori po cesti. to vozila minutima, vozila je satima... Stala je... izala u spolja. Uzela je jedno uto mae iz trave kraj puta. Mazila ga je. Mae je poelo da prede. Vratila ga je u travu i odvezla se nazad. Lilihipi su se tog dana delili besplatno. 7. novembar 1997.

Glupost je neunitivaSparna avgustovska no lepi nam hladne znojeve. arena paleta dvononih oblika ivota, nezadovoljna dugogodinjom aktivnou svojih predaka, zamenjuje dan za no... da, u toplim jaslama, to su tople jasle... Blejimo ispred Enigme reprezentujui elementarne estice gomile koja valja lajtmotive: ba mi je dosadno... sraaanje... kako si?... kako na faxu?... koja dosada... ej, gde si, bre, ovee?... ta ima?... nita se ne deava... e na more?... ni ja... ...jebau mu kevu, samo da ga uvatim... a-ha... koji gol... kakav ljakse!... skroz super pesma... Neko u drutvu je kupio Chipsy sa ukusom grke salate. vaemo skrivenom halapljivou - svako bi u sebe da nabije to vie... gladni smo! - Uuu, al sam edan! - kae bilo ko od nas. - Aha, i ja... Dobro bi legao bar neki sok. - Bar neki?... Moe Cedevita? Od kad je nije bilo! - Kad ve pominje te proizvode sa onoga sveta, da zna da bih sad fino zasladio jednim Kolombom! - A ni ona torta Ledolina ti sigurno ne bi smetala, a vala ni meni. - Pazi, nisam razmiljao ta smo sve izgubili tim ratom. - A, zemnite Bronhi - lake se die? - Jes ali oni nemaju Odaara. Ne valja bez Odaalja! - Pravo da ti kaem, ja ih iskreno alim. Ja bih krizirala posle mesec dana bez Jafe i jedinog pravog Smokija iz tarka... - Ma, jadna im je ta drava bez Plazme!... Iznenada, tema razgovora pue nam kao balon od sapunice. Preko puta se nalazila zelena ograda izlepljena predizbornim horor plakatima, koja je razdvajala ulicu od gradilita. Iza nje, na visokom kranu na mestu budueg trnog centra, jedan krakati dugokosi momak, izvodio je vete piruete kao na cirkuskom trapezu. Svi zevnue gore! - Vidi ta tip moe, jeee... - To je onaj .O. Bolje ga ne gledajte tako providno, sve e nas pobije! - A - a, dobra fora!... Pa ne moe ovo sve da izvodi i da pamti lica hiljadu ljudi to ga gledaju. - Ma, nikad se ne zna sa njim - ubaci se neka nepoznata zabezeknuta devojka - kau da je rekao burazeru da samo napravi spisak svih koji su ga popreko pogledali dok je ovaj bio u zatvoru... A brat mu onaj mali, ne

znam kako se bee zove, to se sa svima zakainje, lud... Pre neki dan ubo jednu malu makazama... nije htela da se ljubi sa njim... I tu lagano opet skliznusmo na prethodnu temu, vratova nakoenih za etrdesetak stepeni, kljunova usmerenih ka nenajavljenoj predstavi. - A stvarno, ne mogu da verujem da se ve osam godina ovde ne prodaje ivotinjsko carstvo. Seam se, jednom ja kupim okoladicu, otvorim, skinem onaj celofani, kad ono na njemu zalepljena tvoja slika... - U, zna od kad smo jo provalili tu foru! Ima i bed da se kupi... A nemate vi pojma! Moja keva, kad je bila klinka, sliice su bile samolepljive. im su ih onako isflispapirisali, moglo je da se nasluti... ...beda... rat... sranje... - A zaajeebite. Ne bih vala nikad prealio krem-bananice, pa Grisine, Munchmallow... Pekabeline sladolede neu ni da nabrajam... ve mi klizi voda niz jezik... - Paa, jeste. Ali, ipak... Fruktalovi sokii, a? - Misli: s delano v naravo. A to je slovenako, video sam, ima da se nae. - Bolje da nema. Roba iz uvoza. Kolko je tetrapak... sto marke, a? - A to oni nisu ni uli za Next d frut... budzi-budzi-budzi-budzi - krevelji se ona od malo pre nepoznata devojka (i ona na preac postade bilo ko od nas to proizvode nabacivlja), dok je onaj akrobata-robija sa dizalice privlaio sve manje panje. - Ja kad sam bila klinka oboavala sam onaj Podravkin paradajz u plavim tubama. Stalno su morali da ga kriju od mene... pa koncentrat, nije zdravo da se onako jede... Ali ja uvek naem. Zato i imam sad problema sa elucem. Kakve su pike ispali. Napravili onako dobar paradajz, samo da mi unite varenje... Ma, genocid. Da je pravde to bi ilo za Hag. - Vidim, preli smo na slano. A ko se sea onih Evinih sardina? - Da, da, kako da ne. Onaj crta reklama sa morom u popajevskoj majici! A tek sardine Beograd iz Rovinja, valjda. Moe misliti?!... - ...Nego, zna ta smo zapostavili, a ta e morati godinama da oplakuju? Bonitu, bre! - Da, bre!!! - kratko e svi u glas. - A koji je bolji: Rubinov ili Badelov? - Nemam pojma! Kad se Badel prodavao poslednji put, io sam jo u osnovnu... Ali sam siguran da su se za piva ojadili debelo! - Joj, znate ta sam se jo setila?... Kiki bombone!

- Aj dosta vie. Ovo je previe. - A Smogovci?! Tan-tan-tanan!... tanana-tana-nan! - ista kaubojtina, a?... Tu stvar ima od Brian Enoa, pica na B92... Ludnica! Serbia call! Human against killing! It sounds like junkies... against dope! - Pa, da! Lako tebi da mi tupi tu o devedesdvojci kad se ovde hvata samo na tvom brdu. - Lako, lako... - Ne serite! A ta biste dali za jedan koncerti Kud Idijota! - Bilo bi strava! Al opet pogledaj, em imamo trista puta bolje bendove, em nam niko ne brani da sluamo njihove. - U svakom sluaju, oni njihovi skotovi su mnogo vee paljevine i smradovi od naih. - Ista govna! Ne zna se koji su gori. Ko zna kakvih emo se govana mi jo najesti!... Joooj, eno ga onaj, silazi sa krana. Daj da vatamo dadu dok nas sve ne icepa ko dete zveku!!! - ta vam je bre, ljudi? ta tripujete? Nismo ga nita dirali... A i vidite koja je masa ovde. Da l e ba nas da spopadne... A evo i murije, nema frke... - Koja si ti, bre, naivina. Ne zna ti kakav je to psiho... A i murija mu nita nee, sad je postao njihov dounik. Pomae im da hvataju klince zbog tamo nekih pola dointa... To je zver na slobodi! - Najebali smo! - Jebali smo jea... - I vorka... Prestravljene poglede zabetonirasmo u pravcu .O-a. Spustio se sa krana. Leerno preskoio ogradu gradilita. Jo vie nas je plaio i zbunjivavo njegov izgled. Vie je liio na nekog friendly kolegu sa filosofije ili moda elektrotehnike. Moda kao kakav mladi talenat u Cip-u ili Microsoftu. Nikako kao bezoseajna zver bez estice milosti. .O samouvereno prelazi ulicu... Trenutak napete tiine... trenutak neprijatne utnje... Oko hiljadu oka sa jedne i tano dva sa druge strane... A onda!?... Beanija!!! Stampedo!!! Spasavaj se ko moe! On opak, a nas petsto jadni sami!... Kao kada izgladneli lav pojuri opor preplaenih antilopa, jurili smo glavom u zadnjim depovima, ka poti, Fontani, D.D. koli, belim zgradama... Kuku-lele! Svako je bio potencijalna rtva. Mnogi su se saplitali, padali i bili nemilosrdno pregaeni. Ko je jo mogao da misli na sudbinu svojih

drugara!? Vataj tutanj! Spasavali smo vlastita dupeta od razjarenog .O-a, svako oklevanje sigurno bi nas kotalo glave... Ko se jo seao nepomenutog okolina - kao da jedem veliku okoljadu sa ljenjacima, krim Cipiripijia - si ikilidi i linici, Baltazara, Medenog srca, Ledenih kocki?... ...svoje mesto u nepreglednom egzodusu naoh i ja... iskustvo sa mnogobrojnih donkihotovskih demonstracija pruilo mi je odlinu ispraksovanost u ovakvim okolnostima... ipak, od pozadi me je neko zgazio na rub patike... to me je strano usporilo... hitro izuh i drugu patiku i nastavih da beim bos... uleteo sam u prvi ulaz iznad picerije Oaza... svaka sekunda utroena za ekanje lifta mogla je biti fatalna... trao sam skoro do vrha solitera... preskakao i po etiri stepenika... esto posrtao... patike su mi se otimale iz ruku... adrenalin na overdrive-u... srce mi je pucalo... plua me odvratno pekla... boleli me svi zubi... grlo me grebalo... Phiii!... ala neto odvratno smrdi!... Da se to nisam i bukvalno usrao od sraha?... Phiii!... ipak e biti da je neto drugo... Seo sam na jedan stepenik. Znoj se cedio sa mene - peckale su me iz znojnih lezda izluene mineralne soli koje su dospele i do oiju. Prekrstio sam desnu nogu preko levog kolena i rukama skidao troku sa pocepanih arapa... Ipak sam ih izuo i bacio u ugao hodnika... Od silne prestravljenosti, tek sam sad primetio da sedim pored otvorenih vrata neijeg stana. Iz prostorije je kuljao onaj odvratni smrad. Prena jarea crevca!... Bljak!... Iza vrata je gvirila debela domaica. Znoj joj je lepio raupane sede vlasi po elu i vratu. Budza stisnutih u oblik bivoljih rogova nepoverljivo me je prouavala urokljivim pogledom. Iz divovskog mladea na nosu rasla joj je ogromna dlaka. februar 1998.

Kada treba da uem u neku prodavnicu spopadne me neobjanjiva trema, kuce mi bre srca - dlane mi se znojeviTo je taj duan. Skromna svetlea reklama otkriva natpis intelektualne usluge. Sreem tablu na ulazu. Na njoj je itko ispisano: emu se zamarati - izraujemo umesto Vas: Posvete za roendanske poklone Domae i pismene zadatke iz svih predmeta Donosimo sve vrste tekih odluka Popunjavamo priznanice i formulare Udvaramo se Vaem buduem ljubavnom partneru Biramo Va omiljeni fudbalski klub itamo knjige i novine po izboru Menjamo film u foto-aparatu Glasamo na izborima i referendumima Reavamo jezike nedoumice i porodine probleme i jo mnogo mnogo toga... Uoh da pitam kog sam oblika, kakvog sam ukusa, ta mi pripada i kako se vezuju pertle. 19.3.1999.

0

Uegla revolucijaRadim kao liftboj. Imam etvrtastu kapicu i crveno odelo. Ulazi rezignirana muterija. - Uh! Kakav, bre, maler! Koja drskost! Ali, ta uopte da se radi?... Dvanesti sprat, molim... Pritiskam dvanaesti. - Jel vidite vi ta nam ovi rade? Ne mogu, bre, vie! Prevrila dara meru! A i ta bih ja sam mogo da uradim. To je problem svih nas. Krajnje je vreme da se ve jednom tome stane na put... Opet, najgore od svega je komplikovanost te cele situacije. ta god uradio, cena ti je previsoka, a opet ti se sve izvrne ko arapa. Da trpi - ne ide vie, da se ozbiljnije pobuni - mora neko da strada... A i da trpi, isto ti se vata - opet se strada i strada... zeznuto se ivi... Ni da se dogovorimo lepo, a i ne znaju ljudi... Stvar je takva da... da... kao da hoete nekome da poklonite hemijsku olovku, a ujedno i da napiete posvetu na njoj tom istom hemijskom... I nema vaenja patrone. - A kada biste je napisali nekom drugom olovkom?... - Normalno, podrazumeva se da za pretpostavku drugu olovku zanemarujemo. To je samo alegorija, kako bih rekao... A i ko jo pie posvete na samoj olovci?... Ne bi se ni boja primila. A i nije neki poklon... Sprat tiine... Razbih je ja. - A kada biste na stvari gledali ovako... Recimo situacija nije tako komplikovana kao sa tim olovkama. Pa i nita nije ba tako paradoxalno. Poredimo je sa drugaijim sluajem... Uzmete jednu kasetu i treba da presnimite neku pesmu sa jedne strane na drugu. To opet izgleda nemogue ako upremo ba tako direktno. Ali, jednostavno, snimite na neku drugu kasetu, pa sa nje na onu famoznu drugu stranu... Snimak bi bio neto loiji, ali dooobro... Stigli smo na dvanaesti. Otvaram vrata. Gospodin promrmlja nadrkano i izae. Ni petoparac napojnice. Sputam lift u prizemlje. 18.3.1999

Nauila ga je da vozi bajs a on nju da plivaIma jedna slikovnica. U njoj reka. Na obali reke dizalica. Dizalica istovaruje rudu sa broda. Dizalica utovaruje rudu u vagone. Ispod rude koja je u vazduhu nalazi se drvo. Ispod drveta je klupa. Na klupi njih dvoje suprotnoga pola. -ta ti vie voli: koh, griz ili sutlija? - pita ga. -Teko pitanje, ali recimo, koh. Poljubila ga je u nos. -A da li ti vie voli... u stvari ta vie voli: kim ili susam? - pita je. -To mi je jo tee pitanje. Da lupim, neka bude kim. Poljubio ju je u bradu. Jedan poljubac oslobodi est kalorija. Ukupno su izgubili dvanaest. Deca mogu jednu slikovnicu da gledaju po ceo dan. im naui da ita postaje ti nezanimljivo. Slikovnice su kratke. 20. 3. 1999.

Sve je otilo u kuracI ta tu jo ima da se pria?!... 21.3.1999.

Pa rade ljudi svoj posomrk je voleo Izabelu. O, kako je samo mrk voleo Izabelu!... A i Izabela je volela mrka. Da, da, da, da, volela mrka. Ali! Iako je ova iskrena i nadasve nesebina ljubav trajala godinama, mrk i Izabela vodili su je tek na platonskom nivou. Stid, protivljenje njene majke, nedostatak samopouzdanja, Izabelini koei komplexi usaeni od u ovoj reenici ve pomenutog roditelja, mrkov strah da je ne povredi, nesreno rasporeene zvezde, nepovoljni klimatski uslovi, psihosomatski poremeaji, loi termini radnih obaveza ove nesrene veze... Ipak! Sada su zajedno. Sami. No je i oni sede na klupi u parku Tri heroja. Prijatan letnji vetri mami toplotu-oko-srcatost, ali i posledicu poremeene ekoloke izbalansiranosti - gomile crnih bezopasnih buba, tvrdih krckavih oklopa, koje oboavaju svetlo i mesta za dobre izlaske. mrk je prole nedelje konano oduio dug volimoteotadbininaoj. Ve za sutradan u podne i deset rezervisao je let za Lisabon preko Podgorice i Minhena. Iz Portugalije se nikada (se nikada se) nee vratiti! est godina prikupljao je novac za lani slovenaki paso i portugalsku radnu vizu. Godinama je lomio jezik uei portugalski. Tako neto se ne sme propustiti! eleo bi da mu kasnije doe i Izabela. Lako e smuvati da je prime za stalno, samo da on tamo malko pusti korenje. I Izabela bi da ode, ali to ne sme da prizna ni samoj sebi, a kamoli vrku. O, kako bi Izabela elela da je sada u parku Tri heroja, a da ve sutradan prolazi kroz Arco Monumental da Rua Augusta, ili da eta pored Marvao zida, a ako stigne moda i da se popne na najveu kulu Palace Pena-a. Kao da ve vidi dvorac od peska koji drobe talasi Atlantskog okeana, za veeru dobar tapas sa nogu, upitas za suvo grlo i dobro raspoloenje, zarazni smeh bez stida... Jedan jedini poljubac promenio bi sve. Tek jedan malecni trenutak godinama potiskivane spontanosti. teta, stvarno teta to do toga nikada nee doi. Bilo bi to... ili ipak, ta je ovo? Da li me to moje sposobnosti identifikacije dogaaja varaju?! Kao da oni... oni... oni... pa oni kao da bi da se poljube. Najednom, sve barikade se sklanjaju, lanci pucaju, planine se pomeraju! Kao u starim crno-belim filmovima, ljubavnici polako pribliavaju usne jedno drugom, aneli odapinju strele. U pozadini kao da se uje zavodljiva muzika dez orkestra iz tridesetih godina koji seje raspoloenje na palubi broda linije Portimao - Kazablanka... Ili, ekajte malo!... Predivni glas,

suptilna harmoniica, nevino razlaganje na akustinoj... Kao da su to Madredeus! Da, Madredeus!... ALI - NEEEE! Kakva teta! Kakvu su sad priliku propustili igrai... - AaaaaaAaAaHh!!! - zaurla Izabela. ta je sad pa to? Ko je to? Da, da, da: neka nevaljala crna bubetina upravo je aterirala sa oblinje svetiljke pravo pod Izabelin brus. vrk je zbunjen. ta li joj je? Samo sam hteo da je poljubim. Zar joj je majka ugradila toliko snaan super-ego? Matora vetietina! Kako da je smiri? Krivi sebe, sve je upropastio, nije trebalo da je dira. Ona urla! Trese se!... Iznenada, uleu dva policajca. - aa e, nasilnie?! Prepada cure po parkovima, a? - BAM! (pendrekom u bubreg - palica se obavija oko vrkovog struka) - Ti si, znai, taj siledija! - LJANG! (pendrekom u kimi). Izabela je okirana itavom situacijom. Ne moe ni da progovori. Ovo je ve previe za njeno krhko nevino srce. - A ti mala, ta si blenula? Moe jedan poljubac za oslobodioce! Mmummu-mmu! - pui svoje policijske usne. A u policijskoj stanici: - Udriudriudri! Priznaj za one kompjutere to si ukrao iz elezare!!! - Priznajem. Priznajem. Sve priznajem! - kriao je dok ga je podrumski mrak ibao tekim pekirima natopljenim nekom trokavom vodom. - Priznao je! tikliraj!... Priznaj za ona est silovana maloletna lica tokom maja u Tvravi. - Ali, ljudi! Pa to je nemogue. Tada sam bio u vojs... - udriudriudri! priznajem, dobro dosta, priznajem... - tikliraj! Priznao je!... Priznaj da si... A negde oko pola devet ujutru: - Priznaj da si podrivao sistem i pozivao na protivzakonito ruenje postojeeg ustavom zagarantovanog sistema, te da si se podrugivao radnicima sekretarijata unutranjih poslova, a to je naroito izilo na videlo u tvojem pisanom delu Pa rade ljudi svoj poso. - Priznajem. Sve priznajem! Gde treba da potpiem? - U redu. Idi kui. Za sada si slobodan. Ako te neko ta pita, pao si niz stepenice... Si uo?! vrk je te noi saznao mnogo toga o sebi...

Tesno je stigao na onaj avion u podne i deset. Nije bilo nikakvih problema sa pasokom kontrolom. Ispod maske od modrica i podliva mogao je da bude bilo ko, pa i ovek sa slike iz pasoa od tri i po hiljade maraka. Portugalija je topla, ali Izabelu nikada vie nije sreo. februar 1999.

25. avgust- Jeee-bote. Ovo mi je sad stvarno poslednja cigareta u ivotu! - ovim reima ve tradicionalno svakog 25. avgusta, ostavlja puenje ovek sa hiljadu imena. U Italiji poznat kao anzoza Hansoni, u Americi Hajkl Zordan, u Kini Zorao Hao, na bliskom istoku e se odazvati ako ga oslovite sa Hasan hadi Zoranlija, u Junoj Africi sa Zerson Hansela, dok e se sasvim neprimereno za ovo podnevlje, u Srbiji zvanino zvati Zoran Hans... Nas nekoliko drugara sedimo u njegovoj bati na Plavincu i halapljivo jedemo ogromne, tek ubrane jabuke. Vratili smo se sa bazena na Jugovu. Oseamo najprijatniju vrstu iz bogate plejade nijansi svepostojeih umora, koa nam se ljuti od sunca, oi su nam krvave od hlora..Dok kroz vinovu lozu kraljevih vinograda gledamo kako se Dunav davi u vlastitoj vodi, sluamo domai pop i pijuckamo neko kvalitetno bugarsko pivo koje je Hansolopulosova majka donela sa jedne od oping tura... Eva Braun, Minstrel, Veliki prezir, Kristali... Kako je zgodan pogled na boso poslepodne odavde. Odavde???!!! Da, da, odavde... Ba alim ljude koje je sramota da se prepuste arima domaeg popa... Uivanje u melanholiji... Vojvodina!... ono malo piva nam udara u gladne stomake, odatle se odbija u umorne udove, pa u glavu iz koje nam cure pohovane rei koje ovoga puta nemaju ama ba nikakve veze sa politikom, mrzovoljom, boleu, obavezama... Van Hanstenova baba donosi opsku salatu. Jedna inija, sedam viljuaka... Paradajz, krastavci, crni luk, paprika, sir (nikako rendan, ve viljukom zgnjeen), zejtin, sire, so i prijatno vam bilo... ...Jarboli, Popcycle, Lutke, Kanal Tvid... Umaemo hlebom u onaj soc od opske. - To je onaj paradajz to si ga ti doneo - kae Hansliutin. - U, super! Znai, ipak se primio u tvojoj bati, iako je iz saksije oduevljavam se. - Koji paradajz? - bespretenciozno pita Matorry. - Stvarno. Gaji paradajz u sobi? - ciknu ile. I Gazdina dignuta obrva trai odgovor. - Ma, duga je to pria. Prole godine sedimo Mariya i ja u bati poslastiarnice na Fontani. Bio neki kraj maja, oko jedan sat po podne. Menjaju se smene u Gimnaziji i Tehnikoj, gledamo mlade narataje i

tipujemo na ivotne puteve pojedinih primeraka, branimo se od cijukavih cigania kume kume daj pedes para, i sve to uz suptilno draenje ula ukusa: tulumbe za zaslaivanje, limunada sa kuglom sladoleda od malage za odslaivanje, ampita za novi napad slatkiosti, krempita i boza za trenjenje, pa ajd jo po minjon ... Kad je uivanje preraslo u preterivanje, da platim... Kae ona poslastiarka, 47 dinara. Gurnem ja ruku u dep, izvadim pare... Prebrojim, ono tek 33 dinara. Pu, majku mu! A mogao sam da se kladim da sam imao bar jo jednu novanicu krupno od 18 i po dinara... Reko, izvinite, neto sam se preraunao. Fali mi jo 14 dinara... Nemam stvarno sad, doneu... mogu samo ovo crno ispod nokta da vam dam... - I kakve ti to sad veze ima sa ovim paradajzom iz opske? - smeka se Dudi, a iza glave mu zalazi Sunce, kao oreol neprimeren fanatizovanim skepticima, koji ne veruju ni da postoje skeptici. - ekaj, da uje do kraja... Kaem joj, onako u zezanju, mogu samo ovo crno ispod nokta da vam dam... I ona prihvati foru i stavi na jednu vatu ono malo praine da preda gazdi zbog manjka u pazaru... Sad ve moete da naslutite ta je bilo dalje... Prolo skoro godinu dana od tad i ja odem jedno jutro da kupim burek... Kad sam doao na red, uzmem jedan sa sirom, ona radnica me pogleda paljivo i kae da odem iza, hoe gazda da razgovara neto. Mislim, sad e da me ubije, zapamtio jo od prole godine, em nisam platio, em sam se rugao onim crnim ispod nokta. Stvarno sam preterao... Gazda se ljubazno pozdravi sa mnom... Znai kuler, ti su najgori, da l da pobegnem?... - ve me skoro niko i ne slua, ali nema veze - Kad on uzme jednu saksiju sa nekom biljkom i prui mi. Kae, ovo je tvoj paradajz. Ono crno je bila neka siuna semenka, ja je zasejao da vidim ba ta e da izraste. Prole godine, kae, rodilo oko pet kila. To je i vie od onog tvog duga. Jo u i da ti zapakujem neke kolae... I odem ja tako logiran od zabezeknutosti. U jednoj ruci mi saksija sa paradajzom, u drugoj kesa sa kolaima, u zubima burek... Nisam imao gde da ga zasadim, pa sam ga doneo ovde zbog bate... - Ne verujem! - kae Dudi, koji je jedini izdrao da me paljivo saslua do kraja. Don Hansinjo je zapalio jo jedan Laki. februar 1999.

Prie o Milenku iz pivnicePRVA Milenko zove telefonom. Neko se javlja i on po disanju shvata da taj neko ima blagi lik. - Dobar dan. Molim vas nekog koga traim. - Pogrean broj. Ovde neko blagog lika. - A, nita onda. Oprostite. Do vienja. DRUGA - Ima nekih petnaestak dana kako nisam izlazio u grad - kae Milenko - ne mogu, odvratno mi. Depresija. Odem tamo, blejim. I ode Milenko na livadu da gaca po blatu. TREA - Ej, srao sam danas tri puta - kae Milenko - razboleo sam se, lea me bole. Gledaj! Skroz dovde. Kolena me bole. Imam temperaturu. Kaljem. Suv kaalj. Poginuo sam totalno. Izuo sam se. Eto, a mlad ovek! ETVRTA - Oooovaj. Ne, nego mnogo mi smeno kad ste vas dvojica... PETA - Kae on meni: Milenko, ti si jedna kontraverzna linost. Dodue, to i ima smisla. ESTA - Ha-ha-hA-HA - smeju se Milenko i HahahaHans. - Ej, danas sam se mnogo iznerviro. Nigde nisam mogo da naem tolike patike za mene - kae Milenko i ita Zabavnik od korice do korice - i na kraju sam nao. A i nisu skupe. SEDMA - ...I odem ja te noi u hitnu, isto da vidim ta mi je. Kad u ekaonici, molim te, jedan pijani ludak. Gleda me, gleda. Pa me pita, onako odvrat

nim glasom: Jael, sa ti iz Albanije?!... NE, nisam iz Albanije. Kako me iznervirao! Pita: Adakle si? Ja kaem, odavde. ta on ima da zna. Ba i nisam hteo da kaem da sam iz pivnice. SEDMA I PO - Kuka, jo to me boli noga. A ja mu kaem, a ta to mene briga to te boli noga. I to to kae, ree, pa se uuta. OSMA - ALI NE I POSLEDNJA - ...A neki se tu neto logirao, pa mu doli i ena, i erka, i zet, i sin i unuka. Dere se ona ena: Ijuu aeeno, a samo je tako sedeo, ko i uvek, glaedo onu dramu to bila, i samo odjednom, tek tko... A i ovo vreeme, bree!, kae jedna druga. A meni... pao neki mrak na oi, u se onesvestim, srce mi preskae, ne mogu da diem, u se uguim. A onaj pijani pored mene samo uzdie glasno: gronf, groaanf, grrompff! Pa ustao da ode, a kako su ona staklena vrata na hitnoj, a on - bam! kroz ono staklo, pa opet - tras!, ono lupa!... misiiim stvaaarno!... zima 1998-99.

0

NovogodinjaKasno prolee. Moja prijateljica i ja sedimo na brdu iznad grada. Vidimo maketu Smedereva, minijaturne zgrade, ljude - mrave, automobile igrakice, Dunav i pola Vojvodine. Posle podne je, i kao jedno, uivamo u toplom vazduhu, mirisu pokoene trave i ostalim privilegijama, u stvarnosti divnim, a u ovakvim priama - patetinim kiericama. Bubice nam sleu na glavu i odelo. Ne ubijamo ih. Atmosfera nema nikakve veze sa hladnim novogodinjim danima kada shvatimo da nas niko ne voli jer nas niko ne zove na doek, kada hladna koava prolazi kroz nas kao fin pesak kroz zidarsko sito, kada je sneg blatnjav, kada osnovci u pismenim zadacima nazivaju to agregatno stanje lapavicom, kada sve funkcije organizma smanjujemo na najnii nivo, kada sa svima moramo da se valavimo pri estitanju, kada smo melanholini, kad se ne zaljubljujemo, kad nita nije kao u kasno prolee na brdu iznad grada. - Zna onu foru - pria mi ona dok razmiljam kako mi se svia nain na koji sedi na travi - skoro mi je burazer ispriao. Kae, bio neki kralj i imao tri sina. Klasika, zna. I taj kralj imao jednu utu ovcu koju je mnogo, mnogo voleo. I desi se tako da ta uta ovca negde pobegne. Uzalud su svi iz njegovog kraljevstva pokuavali da je nau... I odlui kralj da poalje najstarijeg sina u beli svet da pronae tu utu ovcu. Kae mu da ima dve nedelje da je nae, a ako ne uspe, neka se ni ne vraa kui... I ovaj ode. Proe dve nedelje i on se ne vrati... Ne, ne, nemoj da me prekida!... Pozove kralj srednjeg sina, da mu tri nedelje da nae njegovu omiljenu utu ovcu, ali se ni on ne vrati... Samo sad mi ne upadaj u re, molim te!... Pozove on najmlaeg sina i da mu mesec dana da nae ovcu. eka kralj, eka, ali ni posle dva meseca, ni posle tri godine, nikada vie nijedan sin mu se nije vratio... A i nije neka fora, a?... - Paaa, da - kaem ja i razmiljam o tome kako mi se svia to joj kosa ba pod tim uglom pada u oi. - Sino sam se napila... - nastavlja ona - ...a nisam se napila, ali meni malo treba. Nisam pila od Nove godine nita. Popila sam dva piva, i to Jelen. A ono mi mnogo jako. Imam ja i listu omiljenih piva. Domaih. Prvo mi je Nikiko, drugo Peko, a tree Jelen. To mi je prva liga piva. A posle ide Zrenjaninsko, pa Jagodinsko... njega neto ne vole mnogi, a meni ba ima neki ukus ananasa... Onda Vrako, a ono ide ko voda, a brzo ti udari u

glavu... Pa tu je onda Panevako, pa Novosadsko... A njega sam pila samo jednom, na ekskurziji u treoj godini, pa i ne znam ba... To je druga liga... A onda idu piva za odvikavanje od pia... Beton liga... Prvo na toj listi, znai najgore pivo je Stork, to je ono iz Rodia, na drugom je Zajearsko. Ono vodi ogorenu borbu sa Valjevskim. Onda je BIP pivo. To je ko voda. Mogu tri da popijem, a da ne osetim nita. I na poslednjem mestu najgorih piva je Lav. Ono ima anse da ue i u drugu ligu u sledeoj sezoni, ha... A ima i Niko. To nikad nisam pila, a moj ale je bio u vojsci u Niu. Kae da je to ba najbolje za odvikavanje od piva. A ula sam i za Temerinsko i, i... i jo ima neko vojvoansko, znam da ima neka dobra grupa iz tog grada, a ne mogu da se setim koje bee... Mmmmm... Ma nije ni bitno... - Dobro, nema veze - kaem ja i razmiljam kako se simpatino mrti dok pokuava da se seti. - U sutini, lista i nije ba savrena, poto su to samo glavna piva tih pivara. A ima ti, na primer Zajearsko - Pils plus, koje moe da konkurie i za neko od boljih mesta u drugoj ligi. Onda, Panevaki Weifert, strava vopi... Zanimljivo je to. Da, da. udni su putevi mokrani, to ree onaj... A imam ja i listu omiljenih kiselih voda. Ali ta lista nije ba neto. Nisam sve pila. Na prvom je... u stvari, na prvom su Vrnjci. Na drugom Knjaz Milo, pa Heba... To su super kisele vode. Karaore je tu i tamo, i nema neki ukus, ni dobar ni lo, a malo loije su Mivela... Dobro, ona je malo loija. A najgora je Rosa. Od nje mi je nekako muka. Ba mi se nimalo ne svia, a nekima je ba super. Ali nisam, kaem, sve pila. Ne znam kakve su ona Milan Toplica i one dve, kako bee... Prohor i Prolom... Te nisam pila... Ba mi je prijatno ovde. Lep je ovaj Dunav. Jedva ekam da jo malo otopli pa da idemo na kupanje. Ja sam oduvek elela da treniram vaterpolo, ali to nigde nema za devojke. ula sam na Radio Indexu, dok je jo postojao, jedan aforizam, u onoj emisiji Oblak u bermudama. Kae da ene ne treniraju vaterpolo zato to bi bilo previe lopti u bazenu... Pazi ono. Gledam sve ove ljude to idu gradom. Samo neto priaju, samo brbljaju. Samo da neto priaju. Samo da ne ute. Ne znam stvarno to bi rasipali toliku energiju. Kad mnogo brblja rasipa ogromne koliine energije koje bi mogao da usmeri na ostvarivanje nekog pametnijeg cilja. ta ti ljudi samo neto drobe? Melju ko prazna vodenica. Stvarno bez veze. Svako bi da kae neto drugo to misli, neto najdublje to osea ili hoe, ali uvek priamo neke nebitne stvari... bez veze! Svako u toku

ivota izgovori odreen broj rei. Kada istroi sve svoje rei, doe do samog kraja ivota, zar ne?! I tako dok brblja sve si blii svojoj poslednjoj reenici, sve si blii smrti... Kad bi znala koliko mi je jo reenica ostalo do kraja, ja bih stala na pretposlednjoj i utala bih dok mi ivot ne dosadi, a onda bih rekla: do vienja, sve vas volim, ajde zdravo, vidimo se u sledeem ivotu... - Pa to ti ba i nije jedna re - kaem ja i uivam u tome kako se ona igra prstima i travom - a ta bi bilo kada bi ti ostala poslednja re, a mora nekog da upozori, da mu spasi ivot?... - E, to si dosadan. ta me pita takve glupos