STANJE SOCIJALNOGDIJALOGA U SRBIJIPOSLE DVADESETGODINA TRANZICIJE

STAN

JE S

OCIJA

LNOG

DIJA

LOGA

U S

RBIJI

POS

LE D

VADE

SET

GODI

NA T

RANZ

ICIJE

Zoran Stojiljkovi}Sre}ko Mihailovi}

Beograd, 2010.ISBN 978-86-7073-143-1

Zoran StojiljkovićSrećko Mihailović

STANJE SOCIJALNOG DIJALOGAU SRBIJI U 2010. GODINI

Zoran StojiljkovićSrećko Mihailović

STANJE SOCIJALNOGDIJALOGA U SRBIJI

U 2010. GODINI

SWISS LABOUR ASSISTANCEBoegrad, 2010.

Zoran StojiljkovićSrećko Mihailović

STANJE SOCIJALNOG DIJALOGAU SRBIJI U 2010. GODINI

Izdavač:SWISS LABOUR ASSISTANCE

Za izdavača:JELENA MIJOVIĆ

Izvršni izdavač:NIP „RADNIČKA ŠTAMPA“

Beograd, Trg Nikole Pašića 5/V

Štampa:SA-MI GRAFIKA, Beograd

Tiraž:500 primeraka

ISBN 978-86-7073-143-1

5

SADRŽAJ

prvi deoZoran StojiljkovićSOCIJALNI DIJALOG U SRBIJI – RAZLOZI (PRE)SKROMNOG DOSADAŠNJEG UČINKA . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

drugi deoSrećko MihailovićSINDIKATI SRBIJE U JAVNOMNJENSKOMOBZORJU - 20 GODINA POSLE OTPOČINJANJA TRANZICIJE IZ SOCIJALIZMA U KAPITALIZAM . . . . . . . . . . . . 41

treći deoZoran StojiljkovićBUDUĆNOST SOCIJALNOG DIJALOGA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65

dodatak 1ISTRAŽIVANJE O STANJU SOCIJALNOGDIJALOGA U SRBIJI U 2010. GODINI– NACIONALNI NIVO- STAVOVI ČLANOVAREPUBLIČKOGSOCIJALNO-EKONOMSKOG SAVETA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

dodatak 2ZAKLJUČCI I PREPORUKE SA KONFERENCIJEO SOCIJALNOM DIJALOGU U SRBIJI U VREME TRANZICIJE I GLOBALNE EKONOMSKE KRIZE. . . . . . . . . . . . 101

LITERATURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107Stavovi i mišljenja izneta u ovoj brošuri ne odgovaraju i ni u komse slučaju ne mogu tumačiti kao stavovi Švajcarske organizacije zapomoć svetu rada.

prvi deo

Zoran Stojiljković

SOCIJALNI DIJALOG U SRBIJI– RAZLOZI (PRE)SKROMNOG

DOSADAŠNJEG UČINKA1

1. Kratka istorija socijalnog dijaloga u Srbiji

U Srbiji je, avgusta 2001. godine, formiran Socijalno-ekonom-ski savet kao polazni institucionalni okvir za tripartitno pregovara-nje. Tako je, bar posredno, prihvaćen model kojim se stvara mrežainstitucija za formalan, konsultativni proces i dijalog. Prethodno is-kustvo, za vreme Miloševićevog režima, formiranog Socijalnog sa-veta kao neobaveznog, konsultativnog tela federalne vlade, imaloje pri tom tek ulogu i tretman negativnog primera i prakse koju sva-kako treba izbeći. Naime, čitava ranija praksa fingiranja socijalnogdijaloga kroz različite forme imitacije kolektivnog pregovaranja itripartitnih konsultacija, imala je „ugrađenu sistemsku grešku“ - ni-je počivala na stvarnoj slobodi ugovaranja između, od države auto-nomnih socijalnih partnera, pri čemu bi, recimo, poslodavci bili

1 Stavovi i ocene sadržani u ovom delu istraživanja, koje je SLA organizova-la u periodu jun - oktobar 2010.godine, bazirani su, pored teorijsko - istraživačkihuvoda autora, na javnomnjenskom istraživanju stavova građana i zaposlenih, in-tervjuima sa nosiocima socijalnog dijaloga na lokalnom nivou, kao i sa najodgo-vornijima za socijalni dijalog u Srbiji - članovima Kolegija i sekretarom SES-a Sr-bije i analizama službi Vlade i socijalnih partnera .

7

i nerešenih pitanja reprezentativnosti i ravnopravnog statusa uče-snika, pre svega sindikata, ostao tek institucionali kroki.

Za prve tri godine, socijalni dijalog je u velikoj meri ostao tekfasadni, institucionalno nedovršeni i od realnih problema i sadrža-ja ispražnjeni provizorij. Sporazum o radu Saveta, dopunjen i deli-mično poboljšan aprila 2002. godine, ostao je, sve do kraja 2004.godine bez zakonskog utemeljenja i ustavnog uporišta.

U drugom periodu, posle donošenja Zakona o Socijalno - eko-nomskom savetu, kao i Zakona o mirnom rešavanju radnih sporo-va (2004) i formiranja, pored SES-a i Saveta za zapošljavanje, niš-ta se u ovom pogledu nije bitnije promenilo. Ključne odluke, po-put usvajanja budžeta, razvojnih politika ili strategije privati-zacije i restrukturiranja velikih sistema se ili ne razmatraju ilise, tek manje-više formalno, „provuku” kroz SES, na putu odVlade ka parlamentu.2

stvarni predstavnici svojine i kapitala. Bal pod maskama, odnosnosocijalni dijalog u dominantnom režimu državno-društvene svojinepre je legitimni naslednik ideološkog arsenala iz doba mitologijesamoupravnog udruženog rada – njegovih kvazidijaloških formipoput »samoupravnih sporazuma, društvenih dogovora i samou-pravnih interesnih zajednica«, nego stvarni izdanak modernih in-dustrijskih odnosa.

Početak stvarnog socijalnog dijaloga stoga bi trebalo vezati za2001. godinu i formiranje Saveta. U svom dosadašnjem radu Savetje prošao, polazeći od stepena institucionalne i organizacione sta-bilnosti i uređenosti i širine tematskih sadržaja koje ima u efektiv-noj ingerenciji kao kriterija, kroz tri perioda razvoja:

Prvi, inicijalni i konstitutivni period je period od sporazumnogformiranja Saveta (2001) do njegove zakonske formalizacije i insti-tucionalizacije (2004);

Drugi period (2004 - 2008. godina) karakteriše, u velikoj merineuspešno, nastojanje da se organizaciono stabilizuju institucije so-cijalnog dijaloga i da im se obezbede bar minimalne pretpostavkeza delovanje;

Aktuelni, treći period od 2008. godine obeležava pokušaj da seu okviru ekonomske i socijalne krize planetarnih razmera dovršiinstitucionalni i organizacioni okvir i, istovremeno, socijalnom di-jalogu udahne realni život i akterima obezbedi relevantan uticajkroz proširivanje njegovog sadržajnog okvira, primereno dubinikrize, na ključna pitanja formulisanja nove razvojne strategije i pa-rarelnog procesa demokratske stabilizacije i konsolidacije društva.

Konstitutivni, prvi period je izuzetno važno razdoblje pri-hvatanja i pokušaja operacionalizacije opredeljenja za razvojsocijalnog dijaloga kao ključnog elementa evropskog socijalnogmodela i korpusa evropskih vrednosti. No, on je, pre svega zbogtendencije Vlade da sebi proširi manevarski prostor delovanja i daSavet pretvori u telo naknadne verifikacije već donetih rešenja, ali

2 Od svog formalnog, zakonskog osnivanja novembra 2004. do septembra2008. godine Savet je za tri i po godine imao ukupno 24 sednice. Uvidom u za-ključke može se konstatovati da se Savet nažalost bavio uglavnom svojim unutraš-njim problemima i odnosima između socijalnih partnera, a vrlo malo temama odznačaja za socijalni i ekonomski položaj zaposlenih zbog čega je i osnovan. Samonekoliko važnih tačaka našlo se na dnevnom redu Saveta za gotovo tri i po godi-ne postojanja:

- Redovno (šestomesečno) je utvrđivana minimalna cena rada po satu u Sr-biji

- Radna grupa Saveta uspešno se bavila i donela određene preporuke kojesu se odnosile na Zakon o izmenama i dopunama zakona o penzijskom iinvalidskom osiguranju.

- Rasprave su vođene u vezi donošenja proširenog dejstva pojedinih poseb-nih kolektivnih ugovora na nivou Srbije.

- Podržano je potpisivanje Sporazuma o saradnji u primeni mera bezbed-nosti i zdravlja na radu u građevinarstvu.

Način informisanja javnosti o radu i odlukama Saveta odvijao se na konfe-rencijama za novinare posle održanih sednica.

98

bezbednost na radu i kolektivno pregovaranje. Funkcionisanje Sa-veta odvija se na osnovu usvojenih i evaluiranih programa rada, ak-tivirana je izdavačko-informativna i inicirana istraživačka delat-nost a na petnaest održanih sednica Saveta predmet razmatranja supostala i ključna pitanja regulisanja konflikata i stvaranja delatnogantikriznog menadžmenta. No i dalje ostaju ključna ograničenja iprepreke razvoju socijalnog dijaloga. Ograničene materijalne re-surse najbolje ilustruje podatak da je budžet SES-a Srbije praktič-no zamrznut na nivou od samo oko 230 000 evra.

Ključni problem ostaje što još uvek svi nacrti zakona iz de-lokruga rada Saveta ne stižu na mišljenje Savetu. Istovremeno jei, po poslovniku Vlade, rok za davanje mišljenja na sistemske za-kone sveden na 20 dana, a za „obične“ zakone ili podzakonska ak-ta, strategije i akcione planove samo na 10 dana što krajnje limiti-ra mogućnost blagovremenog i adekvatnog reagovanja kroz slože-ni mehanizam usaglašavanja aktera socijalnog dijaloga. Dobru ilu-straciju stanja u kome se institucije tripartitnog socijalnog dijalogai dalje najčešće vide tek kao kanal naknadne demokratske legitima-cije i verifikacije već donetih rešenja predstavlja činjenica da je, re-cimo, premijer Mirko Cvetković predstavio članovima Saveta PlanVlade za ekonomsku stabilnost Srbije ali da se Savet o njemu nijeizjašnjavao u formi formulisanog mišljenja, ocena i predloga (Iz-veštaj o radu Socijalno-ekonomskog saveta i Sekretarijata u 2009.godini).

Nije izgrađena ni mreža lokalnih socijalno-ekonomskih sa-veta, niti je ova tema ikada bila na dnevnom redu Saveta. Po po-slednjem izveštaju Ministarstva za rad i socijalnu politiku, uključu-jući pokrajinski trenutno u Srbiji po Zakonu ima registrovano samo17 lokalnih saveta, bez informacije da li su oni uopšte aktivni.

Osnovni problem u radu Saveta predstavlja, međutim, či-njenica da socijalni partneri nisu uspeli da naprave ključni po-mak u procesu oživljavanja kolektivnog pregovaranja. Opštikolektivni ugovor (OKU) potpisan je tek na zajedničkoj konvenciji

Rad Saveta karakteriše odsustvo programskog i sadržajnogokvira. Savet je istovremeno (do 2005. godine) bio lišen sredstavai neophodne analitičko-istraživačke službe i infrastrukture, a nisuformirana ni tela za prevenciju i regulaciju konflikata. Tek delimič-no je formirana mreža saveta na regionalnom i lokalnom nivou ko-ja, uz retke izuzetke, uglavnom ne funkcioniše.

Treći period, posle 2008 godine, karakteriše napor, bar nanacionalnoj ravni, da se socijalni dijalog i rad Saveta i organi-zaciono uredi. Formirana su četiri stalna radna tela, zadužena zaanalizu socijalnog i ekonomskog razvoja, radno zakonodavstvo,

11

Ono što Savet nije postigao u svom radu u ovom peridu je daleko brojnije:- Sve do 2009.godine nije obezbeđen prostor za Savet, odnosno Sekretari-

jat Saveta- I dalje je nedovoljan broj zaposlenih u Savetu za kvalitetan rad (uz sekre-

tara, zaposlena je još tehnička sekretarica i pravnik).- Savet se nije suštinski i na vreme bavio osnovnim reformskim pitanjima

i zakonskim predlozima. Pojedine rasprave koje su se vodile bile su naj-češće samo simulacija socijalnog dijaloga, bez usvojenih preporuka idaljnjeg monitoringa.

Nisu zaživele komisije/odbori unutar Saveta koji je trebalo da se bave speci-fičnim pitanjima tranzicije.

- Savet, sve do 2009. godine,nije organizovao ni jednu konferenciju/nauč-ni skup, niti je izdao bilo kakvu publikaciju.

- Nije uspostavljena i razvijena međunarodna saradnja Saveta.U periodu od započinjanja kampanje za donošenje novog Ustava RS (leto

2006. godine), raspisivanja izbora za republički parlament (i njihovog održavanjau januaru 2007. godine) i formiranja Vlade nakon tromesećnih pregovora u maju2007. godine, Savet je bio gotovo u blokadi. Sednice koje su održane u tom peri-odu bile su zakazivane i pripremane preko ministarstva rada, što je bilo ne samodirektno kršenje zakona, već i omalovažavanje institucije i dodatno srozavanje ka-paciteta Sekretarijata.

I posle pada druge Koštuničine vlade, marta 2008. godine, rad SES-a jepraktično zamrznut. Prethodno su krajem 2007. godine predstavnici SSSS svojeučešće u radu Saveta uslovili prisustvom premijera do čega nije došlo do krajamandata Vlade.

10

razrešenih velikih unutrašnjih dugovanja i zbog avansne naplatePDV-a.

U vreme predsedavanja predstavnika Vlade proređene susednice Saveta, a prestalo se i sa održavanjem konferencija zaštampu posle njih, što je bio jedan od kanala da se mediji i građa-ni obaveste o njegovom radu i poziciji svakog od učesnika.

Prisutne su i intepretacije da je prekid u radu Saveta motivi-san nastojanjem da se izmeni njegov sastav, odnosno da se iz nje-ga potisnu Unija poslodavaca i UGS Nezavisnost zbog (navod-nih) problema sa reprezentativnošću. Poslodavci iz UPS-a ukazu-ju da se za jačanje novih preduzetničkih organizacija pokušavajuda koriste i resursi Privredne komore.

Sa produbljavanjem krize očito raste klima uzajamnog nepo-verenja u kojoj Vlada povremeno nastoji da izbegne SES i zame-ni ga vaninstitucionalnim dogovorima, a po mišljenju UGS Neza-visnost i da kontroliše „partnere“, „zaboravljanjem“ ili pokreta-njem sudskih procesa i hapšenja (UPS) ili dodelom imovine neza-konito izuzete iz procesa privatizacije (SSSS).

Posledično, socijalni dijalog, umesto neophodne dobre volje ipoverenja, karakteriše trenutno klima opšteg uzajamnog nepove-renja i kratkoročnih taktičkih približavanja. Nepoverenje je pret-hodno proizvedeno i lošim privatizacijama iza kojih je ostao ve-liki broj ugroženih radnika, a čiju neuspešnost, istina post festum,ne spore ni Vlada ni poslodavci.

Sve je to rezultiralo nezadovoljstvom socijalnih partnera, presvega sindikata, radom Saveta, čestim pretnjama napuštanjem Sa-veta i iznuđenim opredeljenjem da se interesi i zahtevi zaposlenihostvare kroz štrajkove i proteste.

Najzad, konsekvencu ovih procesa čini prateća tendencijasve nižeg nivoa integrisanosti pojedinaca u interesne grupe, po-sebno nizak nivo integrisanosti poslodavaca u odgovarajuće aso-cijacije, ali i pad stope sindikalizovanosti, poput prakse u svim

dva reprezentativna sindikata (SSSS i UGS Nezavisnost), održanoj29. 4. 2008. godine, dve i po godine po isteku važenja prethodnogOKU.

Svetska finansijska i ekonomska kriza i njeni multiplikovanieksterni i interni efekti u Srbiji doveli su do praktične suspenzijeOKU dajući mu karakter i domet izbornog političkog marketinga.Istovremeno ovaj ugovor ističe za šest meseci (maja 2011.) a daniko blagovremeno ne razmišlja šta posle njega. U industriji iuslugama, gde su pregovarači Unija poslodavaca Srbije (UPS) isindikati, nije potpisan ni jedan granski kolektivni ugovor iakopregovori o pojedinim traju i po četiri godine. Potpisano je neko-liko ugovora gde je poslodavac država (koji su dobili proširenodejstvo, a kod kojih je, kao u slučaju zdravstva, proces pregova-ranja trajao pet godina) ali se svakodnevno srećemo sa neispunja-vanjem pojedinih odredbi bez ikakvih sankcija.

U vreme krize težište se sa dijaloga o razvojnim politikamapomerilo na dijalog o raspodeli siromaštva, što smanjuje mane-varski prostor svim učesnicima socijalnog dijaloga, naročito sin-dikatima i poslodavcima. Najveći problem je tarifni deo ugovorakojim se utvrđuje cena rada za tipična mesta u pojedinim privred-nim granama. Akteri pregovora su se „ušančili“ na svojim pozici-jama, što je rezultiralo daljim gubitkom poverenja i uzajamnimoptužbama, pre svega na relaciji SSSS - Unija poslodavaca Srbi-je i blokadom rada (izbora novog predsedavajućeg) SES-a odstrane predstavnika SSSS-a, zvanično motivisanog pritiskom ra-di deblokiranja kolektivnog pregovaranja. Poslodavci sa svojestrane kritikuju u kriznoj situaciji neprimeren radikalizam sindi-kalnih zahteva, ali, kao uostalom i sindikati, ponašanje predstav-nika vlasti koji uglavnom ne dolaze na sednice Saveta ili na njihšalju „zamenike zamenika“ što radu SES-a daje karakter „debat-nog kluba“. Prevashodno na račun Vlade ide i primedba zbog ne-

1312

pljive podrške uspostavljanju socijalnog dijaloga. I obratno, bez efek-tivnog i ravnopravnog socijalnog dijaloga nema ni bazičnog socijalnogi političkog konsenzusa.

Efektivnog socijalnog dijaloga nema ni bez razvoja kulture dijalo-ga, međusobnog uvažavanja i tolerancije. Akteri socijalnog dijalogasu, u velikoj meri, bili i nespremni i neosposobljeni za vođenje so-cijalnog dijaloga.

Inače, obaveza Vlade i socijalnih partnera je da zajednički rade nainformisanju i osposobljavanju za učešće u socijalnom dijalogu, presvega promocijom vrednosti i stvaranjem pretpostavki za uspešan so-cijalni dijalog.

Trenutno stanje svesti većine zaposlenih možda najbolje izražavazaključak da za dijalog nema alternative ali da se od njega, bar za sa-da, ne očekuje previše.

Tri su jasne poruke i pouke za sindikate. Prva, da u daleko većojmeri informišu i mobilišu članstvo i zaposlene za učešće u tripartitnomi bipatritnom socijalnom dijalogu na svim nivoima odlučivanja. Druga,da odgovorno i realno definišu svoju pregovaračku platformu i da jezatim uporno (i jedinstveno) brane. I treća, da u pregovaračkom pro-cesu usaglašavaju svoje stavove i formulišu bar minimalnu zajedničkustrategiju (Stojiljković, 2002a: 32-34; Stojiljković, 2004: 4-8).

Limitirani učinci i rašireno nezadovoljstvo dosadašnjom praksomrezultat su upravo odsustva međusobnog poverenja i spremnosti da seu dovoljnoj meri uvaže interesi i pozicija drugih učesnika u socijalnomdijalogu.

Izgradnja poverenja i vere u spremnost partnera da, kroz ar-gumentovani dijalog, koriguju svoje stavove, kao i njihovu rešenostda realizuju preuzete obaveze – od odlučujućeg je značaja za funk-cionisanje socijalnog dijaloga.

Nalazi istraživanja vršenih između 2002. i 2006. godine pokazu-ju, međutim, da su zaposleni i građani, iako svesni značaja, nedovolj-no obavešteni (samo dve petine) o svrsi i sadržajima socijalnog dijalo-

zemljama tranzicije. Ona se danas kreće najčešće između 20-40odsto od ukupnog broja zaposlenih pri čemu je Srbija još uvek privrhu po stepenu sindikalizovanosti zaposlenih.3

Možemo konstatovati da su nezadovoljavajući učinci socijalnogdijaloga u Srbiji, osim gotovo dramatičnom raširenošću siromaštva,nezaposlenosti i podzaposlenosti, prevashodno determinisani kumula-tivnim delovanjem dve grupe internih faktora – nepostojanjem odgo-varajućeg političko-kulturnog okvira, kao i stvorenim disbalansommoći u korist „jedino legitimnih“ predstavnika Vlade.

2. Nedostajuće pretpostavke – političko-kulturni okvir

Odgovarajući društveni ambijent za institucionalizovani socijalnidijalog čine u Srbiji tek nastajući: tržišna ekonomija, aktivno civilnodruštvo, razvijen politički sistem i stabilizovane političke institucije,bazirane na legitimnom, široko prihvaćenom političkom i izbornomzakonodavstvu. Očito da, pri tome, bez autonomne pozicije medija iotvorenog najšireg civilnog i političkog dijaloga nema ni stvarne i opi-

15

3 Po nalazima istraživanja (Sindikalni barometar 1-3) vršenim u periodu2001-2006. godine udeo sindikalnog članstva u ukupnom broju zaposlenih se kre-će između trećine i dve petine, pri čemu je četiri petine sindikalno organizovanihu članstvu dve reprezentativne sindikalne centrale SSS Srbije (oko 500 hiljada) iUGS "Nezavisnost" (230 hiljada). Date brojke uključuju, pored zaposlenih i pen-zionere. Status reprezentativnog sindikata i učesnika u radu Socijalno-ekonom-skog saveta pretpostavlja organizovanje bar 10 odsto zaposlenih na određenoj te-ritoriji, odnosno 15 odsto zaposlenih u preduzeću-ustanovi. Predstavnik posloda-vaca u Savetu je Unija poslodavaca Srbije koja, po sopstvenim izvorima, ima usvom sastavu 14 strukovnih i 61 opštinsko udruženje.

U istraživanju na opštem uzorku od više od 5000 ispitanika, od kojih je bilo1348 zaposlenih, realizovanog u CESIDu za potrebe SLA iz 2010. godine brojsindikalno organizovanih zaposlenih je pao ispod trećine (31%) pri čemu je uSSSS 15,8%, u UGS Nezavisnost 4,5%, ASNS 2% a u malim "kućnim" sindika-tima i regionalnim i granskim "centralama"čak 9,4% zaposlenih, što najbolje go-vori o fragmentiranosti sindikalne scene.

14

Šta nam praktično sugeriše činjenica da se tri petine građana i za-poslenih dvoumi oko procene motiva i kapaciteta aktera socijalnog di-jaloga? Na jednoj strani, protekla je gotovo decenija od „uvođenja“ so-cijalnog dijaloga i teško je ne primetiti da je on, bar na formalno - in-stitucionalnoj i propagandnoj i retoričkoj ravni prisutan u praksi - nemože se reći da ga baš nema. Na drugoj strani, kriza, siromaštvo i padzaposlenosti pokazuju da nema pravih pozitivnih efekata dijaloga kojibi vodili izraženijoj podršci i povoljnijoj oceni njegovih aktera - presvega Vlade i poslodavaca. Interesantno je pritom da su ne-članovi sin-dikata kritičniji od sindikalnog članstva i to ne samo prema spremno-sti sindikata na socijalni dijalog (Ck=0,31), već i prema ponašanjuVlade i poslodavaca (Ck=0,24).

Razlozi neefikasnosti socijalnog dijaloga

Kada je reč o razlozima odsustva efektivnog socijalnog dijaloganadpolovična većina ispitanika ističe strah zaposlenih od gubitka poslai arbitrarno ponašanje Vlade kao osnovne razloge. Pritom, čak devetputa je veći udeo onih koji se slažu, u odnosu na broj onih koji ospo-ravaju tvrdnju da sve dok se radnici plaše od gubitka radnog mesta, ne-ma ništa od dijaloga (Ck=0,31). Gotovo pet puta je veći broj onih ko-ji se slažu sa tvrdnjom da Vlada samo priča o dijalogu, a radi po svo-me (58:12).

Ponašanje Vlade i strah zaposlenih od gubitka posla su i u2010. godini ključni razlozi neefikasnog socijalnog dijaloga. Pritom,čak je sedam puta veći udeo onih koji smatraju da kriza disciplinuje za-poslene od onih koji se ne slažu sa tom ocenom (51% : 7%), odnosnošest i po puta je više onih koji sumnjaju u namere Vlade od onih kojijoj poklanjaju poverenje (52%:8%).

Drugu grupu razloga koje prihvata (2007. godine) gotovo polovi-na zaposlenih, uz približno tri puta manje onih koji im se suprostavlja-ju i čak dve petine neodlučnih, čine faktički potezi i ponašanje Vlade,poslodavaca i predstavnika stranog kapitala.

ga. Oni sumnjaju i u ozbiljne namere učesnika, pre svega Vlade, da do-govoreno i realizuju. Rašireno uverenje polovine zaposlenih da Vladastvaranjem privida dijaloga samo kupuje vreme, dodatno je osnaženosumnjom da će na kraju sve biti urađeno u skladu sa diktatom ključ-nih međunarodnih finansijskih institucija, što jasno limitira očekivanjaod i spremnost da se učestvuje u socijalnom dijalogu.

Pojednostavljeno rečeno, među zaposlenima dominira stav rezer-visane, uslovne i „plitke“ podrške socijalnom dijalogu uslovljen neza-dovoljstvom njegovim dosadašnjim tokom i efektima, kao i nedovolj-nom edukacijom zaposlenih o njegovoj svrsi, akterima i sadržajima(Stojiljković, 2004: 16-17).

Spremnost na učešće u socijalnom dijalogu

U istraživanju SLA (zima 2007. godine) u pogledu procenespremnosti na učešće u efektivnom i ravnopravnom socijalnom dijalo-gu čak tri četvrtine zaposlenih smatra da ne postoji takvo raspoloženjei klima među poslodavcima (73%). Da ni Vlada nije spremna da uče-stvuje u socijalnom dijalogu smatra tek nešto manje – tri petine (61%)zaposlenih. Čak i u namere, sposobnost i spremnost i samih sindikatada učestvuju u, ozbiljnom i argumentovanom, socijalnom dijalogu ta-kođe sumnja gotovo dve petine (37%) zaposlenih.

Tri godine kasnije (SLA, leto 2010. godine) u spremnost posloda-vaca da učestvuju u efektivnom socijalnom dijalogu ne veruje dve pe-tine (38%) zaposlenih, dok u namere Vlade sumnja trećina (33%), a uspremnost i sposobnost sindikata nema poverenja 15% zaposlenih.

Znatno niži nivo kritičnosti nije, međutim, rezultat povećanja ude-la onih zaposlenih koji veruju u spremnost i sposobnost aktera socijal-nog dijaloga već sve raširenije skepse i apatije. Stanje duhova najboljeilustruje podatak da najveći broj ispitanika, gotovo dve petine, ne znaili ne želi da proceni kapacitete, spremnost i sposobnost aktera socijal-nog dijaloga ili pak, približna petina, procenjuje da je ta spremnost tekdelimično izražena.

1716

U istraživanju iz 2010, uz rast broja neodlučnih, i dalje jedva i po puta (36% : 15%) više onih koji smatraju da će odsu-stvo dijaloga voditi širenju sukoba od onih koji između slabog ineuspešnog dijaloga i širenja protesta ne vide, bar ne direktnu,vezu.

Jedina tvrdnja koja nema bar relativno većinsku podršku zapo-slenih je tvrdnja da u socijalnom dijalogu sindikati i zaposleni tra-že više nego što mogu da dobiju. Sa njom se slaže gotovo konstant-na petina, ne slaže gotovo polovina, a neodlučna je nezanemarljivatrećina ispitanika.

U istraživanju iz 2010. godine, uz rast broja neodlučnih, jošuvek je tri puta više onih koji ne misle da su zahtevi sindikatanerealni (40% : 14%).

Članstvo u sindikatima ne utiče u značajnijoj meri na stavoveo sadržajima, akterima i dometima socijalnog dijaloga (Ck=0,22).Nešto kritičniji od drugih u pogledu ocene ponašanja Vlade i po-slodavaca, pa i pozicije i uticaja stranog kapitala, su članovi i čla-nice UGS Nezavisnost, dok su u odnosu na realnost zahteva samihzaposlenih i sindikata skeptičnije od drugih pristalice ASNS. Škol-ska sprema i zanimanje ispitanika gotovo da uopšte nemaju nika-kav uticaj na zauzimanje zajednički deljenog, negativnog stava pre-ma efektima socijalnog dijaloga.

Ocena dometa socijalnog dijaloga

Svojevrsnu potvrdu prethodnih nalaza predstavlja i konačna,numerički iskazana, od jedan do pet, ocena dometa socijalnog dija-loga na republičkom i lokalnom nivou. Ako stavove 1202 ispitani-ka prevedemo u 100 datih ocena, onda je socijalni dijalog na naci-onalnom nivou „zaslužio“ 70 jedinica, 17 dvojki, 10 trojki i “cele“tri četvorke. Za nijansu je još gore ocenjen socijalni dijalog na lo-kalnom nivou – 74 jedinice, 16 dvojki, 8 trojki i 2 četvorke.

Dijaloga nema, jer ga po mišljenju zaposlenih, poslodavci ne želei ne daju da se u njihovim firmama organizuju sindikati. Istovremeno,i Vlada igra na kartu podela među zaposlenima i sindikatima. Najzad,sve i kada dođe do uspostavljanja socijalnog dijaloga cinično se kon-statuje da je to tek gubljenje vremena, jer će na kraju biti onako kakožele predstavnici stranog kapitala.

U istraživanju SLA 2010. godine udeo skeptika je tek nešto ma-nje izražen. Nešto manje saglasnosti, uz uspostavljanu proporciju4:4:2 - četvoro zaposlenih koji se slažu, četvoro neodlučnih i dvojeprotiv, ima oko prihvatanja tvrdnje da će, ako ne bude dijaloga, doći doprotesta i bunta koje niko neće moći da zaustavi. Moguće objašnjenjepredstavlja hipoteza da, u uslovima visoke nezaposlenosti i nesigurno-sti radnog mesta, ni odsustvo spremnosti partnera na dijalog, ne dovo-di automatski do protesta i štrajkova, pogotovo, kada ranija praksa po-kazuje da ni oni ne daju bog zna kakve efekte.

1918

rene ima kako u objektivno teškom ekonomskom i socijalnom sta-nju, koje pre svega pogađa zaposlene, tako i u neizbalansiranim re-šenjima u postojećem radnom zakonodavstvu. Bez formulisanja je-dinstvenog i celovitog kodeksa rada, kojim se na sistematičan i ko-herentan način reguliše celina odnosa u procesu rada i to na načinprihvatljiv za sve učesnike, nema ni izgradnje međusobnog povere-nja i uspešnog socijalnog dijaloga. U tom kontekstu, posebno semora, u dobroj volji i poverenju, reafirmisati i urediti praksa kolek-tivnog pregovaranja i sklapanja kolektivnih ugovora, garantovatiprava zaposlenih i radni standardi i poboljšati rad inspekcija rada.

Uspešnog rada socijalno-ekonomskih saveta i drugih organa itela za promociju i realizovanje socijalnog dijaloga nema ni bez ja-snog utvrđivanja kredibiliteta, reprezentativnosti i ravnopravne po-zicije svih učesnika.

Na drugoj strani, odsustvo sposobnosti i iskrenih namera dase u pregovaračkom procesu prvo traga za zajedničkim, stra-teškim opredeljenjima, na kojima se tek mogu graditi kompro-misne formule i rešenja, direktno vodi rastu sukoba i uzajam-nog nepoverenja. „Socijalni dijalog“ tada lako zadobije svoje kari-katuralne i deformisane vidove. Njih čine kako njegove fasadne,ukrasne forme – koje služe kao pokriće za arbitrarnost vlasti, takoi svođenje dijaloga na propagandnu tribinu za razmenu optužbi iupućivanje jeftinih demagoških poruka.

Srbija i njeni građani danas, međutim, nemaju vremena i raz-umevanja za ponavljanje već viđenih scenarija.

U svim dosadašnjim, pa i u onim retkim, ozbiljnim i argumen-tovanim, raspravama o socijalnom dijalogu, izostajala je, ne slučaj-no, analiza stanja i perspektiva razvoja socijalnog dijaloga kako nanacionalnom, tako i na lokalnom nivou. Ako se zaista želi prome-na stanja i ponašanja i kreiranje čitavog sistema i mreže za vođenjeefektivnog socijalnog dijaloga neophodno je pod kritičku lupu sta-viti i aktere i proces vođenja socijalnog dijaloga, pre svega ponaša-nje nacionalnih, ali i lokalnih vlasti.

Istraživanje iz 2010. godine pokazuje da se za tri godineprosečna ocena za socijalni dijalog sa nedovoljne „popravila“ ipodigla na nešto iznad prelazne, pri čemu čak deceniju posleinauguracija socijalnog dijaloga, tri petine anketiranih ne zna inema dovoljno informacija da proceni njegove domete. Od 100zaposlenih koji misle da imaju dovoljno znanja da mogu da proce-ne socijalni dijalog, 23 daje jedinicu, 31 dvojku, 33 trojku, 10 če-tvorku, a troje čak najvišom ocenom vrednuje domete socijalnogdijaloga u Srbiji. Pritom su ne-članovi sindikata u značajnijoj meri(Ck=0,31) kritičniji od članova sindikata. Na drugoj strani, visoko-obrazovani su pokazali tek neznatno više razumevanja za ostvare-ne loše efekte socijalnog dijaloga (Ck=0,16).

Komparacije radi ističem da se u nedavnom evropskom istraživa-nju o socijalnom dijalogu, sprovedenom među socijalnim partnerima,došlo do rezultata koji pokazuju da se o ovoj instituciji, njegovoj va-žnosti i mehanizmima zna veoma mnogo. Na primer, 87% ispitanikazna da su institucije EU u obavezi da konsultuju socijalne partnere pridonošenju odluka, kao i da inicijative socijalnih partnera mogu da re-zultiraju zakonskom regulativom. Isto istraživanje pokazalo je da ve-ćina smatra da je socijalni dijalog pozitivna stvar i da je ostvario odre-đene rezultate, te da je važno oruđe progresa. Ipak u samoproceni sop-stvenih kapaciteta rezultati su pokazali da postoje brojni problemi.Najviše kritika adresirano je na same socijalne partnere, tačnije njiho-vu nedovoljnu posvećenost socijalnom dijalogu, slabu komunikacijuizmeđu nacionalnih i evropskih organizacija, pre svega sindikata, ma-njak informacija, kao i neke tehničke barijere poput jezika i finansija(http://eesc.europa.eu/index_eu.asp).

3. Ravnoteža (ne)moći

Održiv socijalni dogovor nije dakle moguć bez uravnoteženjapozicije i pregovaračke moći učesnika u socijalnom dijalogu. Po-stojeća neravnoteža moći na štetu zaposlenih i sindikata svoje ko-

2120

nu podršku, sa UGS Nezavisnost potpisale sporazume o pokretanjuefektivnog, ravnopravnog i institucionalnog socijalnog dijaloga,koji bi, u roku od tri meseca od formiranja nove vlade, trebalo darezultira i usvajanjem socijalnog pakta o zaposlenosti i razvoju.

Ovi politički akteri su, poučeni prethodnim negativnim isku-stvima, po prvi put na ovim prostorima ušli u vremenski oročenu,jasnu obavezu prema zaposlenima. Na drugoj strani, UGS Nezavi-snost je svoju podršku oročila i uslovila ispunjenjem sporazumompreuzetih obaveza.

I po isteku mandata i ove, manjinske koalicione vlade, i formi-ranja nove, većinske vlade demokratskog bloka stvari su više-ma-nje i dalje na nivou dogovora i obećanja. U međuvremenu, 8. mar-ta 2008. godine pala je i ova vlada, a da socijalni pakt još uvek ni-je potpisan. Neki potezi vlasti, poput preuzimanja starog maniravladanja hitnom smenom miljenika prethodnika i postavljanja„svojih“ ljudi na ključna mesta ili davanja veoma kratkog vremen-skog roka za iznošenje mišljenja o ponuđenim predlozima zakona,bude sumnje u iskrenost namera. Veoma su brzo, naime, zabora-vljena izborna obećanja o konkursu kao modelu izbora nosilacaključnih javnih funkcija, kao i ona o zajedničkom radu na izradi za-konskih rešenja.

Sindikati i poslodavci su, sa svoje strane, pokazali razumeva-nje za činjenicu da, zbog kratkog roka za njegovo donošenje, nisukonsultovani prilikom izrade predloga budžeta. Vreme je i za ko-načni dogovor o principima i realizovanju konkretnog modela zautvrđivanje reprezentativnosti sindikata i poslodavačkih unija, či-me bi se rešio problem legitimnosti učesnika koji je u velikoj meriopterećivao rad tripartitnih organa. Spremnost i sposobnost Vladeda, u najkraćem roku, „stavi tačku“ i na problem raspodele sindi-kalne imovine i time dovede sindikate u ravnopravnu startnu pozi-ciju, odnosno obavi ono što je odavno završeno u zemljama u tran-ziciji, predstavljaće takođe test stvarnih namera da se socijalni di-jalog pokrene sa mrtve tačke. Raskid sa logikom očuvanja ili, pak,

Vlada

Podsećamo da je prva demokratska vlada „ostatka DOS-a“,izgubila podršku dve vodeće sindikalne centrale - UGS Nezavi-snost i SSSS, upravo zato što je iskazala odsustvo volje i sposob-nosti da pristupi rešavanju ključnih pitanja kroz ravnopravni, insti-tucionalizovani socijalni dijalog.

Suočena sa dramatičnim izazovima i istovremenim velikim,probuđenim nadama i očekivanjima zaposlenih i građana ona se, unastojanju da „kupi vreme“ i proširi manevarski prostor za svojedelovanje, opredelila za strategiju nametanja „reformskih zakona ioperativnih rešenja“, odnosno njihove tek formalne, naknadne ve-rifikacije od strane „reformski nepouzdanih“ socijalnih partnera.Posebno je Dragan Milovanović, ministar za rad i zapošljavanje ko-ji je na tu poziciju došao sa čelnog mesta Vladi lojalnom koalicio-nom ASNS-u, pokazao zavidno „umeće“ da socijalni dijalog držina sporednom koloseku, koristeći se pri tom obilato međusindikal-ne sporove oko raspodele sindikalne imovine i utvrđivanja statusareprezentativnosti. Za više od dve godine svog postojanja Socijal-no-ekonomski savet Republike Srbije je, ne uspevši da reši osnov-na prethodna organizaciona i statusna pitanja tipa – ko je ko na sin-dikalnoj i poslodavačkoj sceni, i tek incidentno se baveći ključnim,razvojnim pitanjima, ostao tek nedovršeni institucionalni kroki, li-šen pravih sadržaja. Posledično, brzo su među zaposlenima splaslaočekivanja od dijaloga i primene kooperativnih umesto konfliktnihstrategija i metoda delovanja.

Nezadovoljstvo ponašanjem „ovlašćenih reformista“, njihovimstilom i tonom arogantne ignorancije sagovornika je, uz nezadovo-ljavajuće ekonomske učinke i prateću seriju političkih afera i ko-rupcionih skandala, jedan od ključnih razloga za gubitak vlasti navanrednim parlamentarnim izborima, decembra 2003. godine.

Stranke kasnije vladajuće manjinske koalicije – DSS i G 17Plus su, u toku izborne kampanje, u nastojanju da obezbede izbor-

2322

stvarane bez dovoljno internog sklada i kontinuiteta, korišćenjemograničenih kapaciteta.

Istovremeno, kao i u većini tranzicionih zemalja, reforme suvršene pod snažnim uticajem i čvrstim imperativima Svetske ban-ke, MMF-a ili pak Saveta stranih investitora. Posledično, kakvagod bila predizborna retorika namenjena „zavođenju“ većinskog,siromašnog dela biračkog tela dolaskom na vlast uspostavljena sutvrda, realna ograničenja. U nastojanju da opstanu na vlasti vladesu, u krajnje suženom manevarskom prostoru oscilirale između že-lja birača i datih izbornih obećanja, na jednoj, i pritisaka inostranihi domaćih finansijera i kreditora, na drugoj strani. Primera radi,Đinđićeva vlada je paralelno sa radikalnim normativnim protržiš-nim reformama zadržala relativno visoku javnu potrošnju i budžet-ski deficit. Naredna Koštuničina vlada je početno usporila procesprivatizacije, zadržala relativno visoke subvencije privredi i odloži-la primenu Zakona o stečaju, kako se ne bi suočila sa novim tala-som nezaposlenosti.

Nesporan uspeh u pacifikovanju nezadovoljstva i otpora –„dr-žanju pod kontrolom“ zaposlenih i sindikata postignut je, dakle,kombinacijom postupnih promena, ustupaka i upozorenja i (retkih)pretnji sankcijama. Socijalni dijalog je javno podržavan i promovi-san a praktično marginalizovan i držan na sporednom koloseku.

Indikativna je činjenica da su svi ministri za rad dolazili iz re-dova političkih saputnika ili slabih partnera u koalicionoj vlasti, od-nosno da su bili lišeni direktne podrške ključnih igrača u vlasti.

U Srbiji su krajem 2008. godine, pred naletom svetske krizepale predizborne priče i „olako obećana brzina“ uvećanja penzija ilidavanja proširenog važenja Opštem kolektivnom ugovoru sindika-ta i poslodavaca. Pred „socijalno odgovornim“ vladama stoje mo-guća dva scenarija.

Jedan je da budu amnestirane od odgovornosti tako što će imsvetska ekonomska kriza ili ispunjenje kriterijuma i zahteva za pri-stupanje EU poslužiti kao teško oboriv argument za povlačenje

sticanja kratkoročnih prednosti za svoj sindikat, odnosno posloda-vačku organizaciju i po cenu opstruiranja rada tripartitnih organakoji, podsetimo se, stavove i odluke donose konsenzusom, može ta-kođe doprineti stvaranju efektivnih pretpostavki za njihov kvalite-tan rad.

Razdirane borbom za vlast, internim sukobima i aferama novevlasti nisu, međutim, uspele da stvore operativnu strategiju pri-vrednog i socijalnog razvoja, ali ni da izvrše efektivnu reformu dr-žavnog aparata. Izložene prethodno velikim probuđenim očekiva-njima građana one su se suočile sa brzo istanjenim početnim pove-renjem i kredibilitetom.

Relativno ograničeni i skromni učinci postoktobarskih vladaimaju u svojoj osnovi tri grupe razloga. Prvu grupu razloga činiveć konstatovano političko nejedinstvo stranaka demokratskogbloka i međusobna borba za dominaciju u vlasti koja je, već odpočetka 2002. godine, vodila ka slaboj, nesigurnoj poziciji vlada,internim trzavicama i nesuglasicama i permanentnom izbornomizazovu.

Vlade su u proseku trajale tek nešto više od dve godine, a do-govori oko konstituisanja njihovog koalicionog sastava sve duže.Posledično su periodi „tehničkih“ ili vlada u ostavci, zajedno sa pe-riodima izbornih kampanja, trajali nedopustivo dugo da bi uopštebio moguć kontinuirani napor i efektivan učinak u pogledu uspo-stavljanja neophodnog socijalnog i političkog dijaloga i konsenzu-sa.

Naredni, drugi razlog predstavljaju nerešeni problemi od-ređenja državnog okvira i identiteta zbog kojih su pitanja pri-vrednog i socijalnog razvoja ostajala na političkoj agendi u sen-ci saradnje sa Haškim tribunalom, kao pretpostavkom otvaranjaputa ka evropskim integracijama, ili pak pitanja regulisanja odnosasa Crnom Gorom, statusa Kosova ili poželjnog obima decentraliza-cije i regionalizacije Srbije. Razvojne strategije su, posledično,

2524

razloga akter najmanje senzibilizovan i zainteresovan za njegovoefektivno funkcionisanje. Naime, samo zaista demokratski profi-lirane i interesima razvoja zajednice i javnog dobra rukovođe-ne vlasti mogu pristati da se kroz praksu razvijenog socijalnogdijaloga izlože dodatnoj demokratskoj kontroli, uticaju i verifi-kaciji.

Iako, sa izuzetkom Beograda i drugih gradskih samouprava, isame lišene značajnijih sredstava i autonomnih prostora odlučiva-nja, lokalne vlasti su i jedini akter koji raspolaže kakvim-takvimkadrovskim, prostornim i materijalnim sredstvima neophodnim zafunkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta (SES-a), kao i Save-ta za zapošljavanje i drugih, stalnih ili povremenih, konsultativnihoblika uključivanja civilnog društva u proces odlučivanja. Ako, ikad god, lokalne vlasti ne pokažu maksimum volje da obezbedeodgovarajući radni prostor, minimalna finansijska sredstva zaaktivnosti i bar sa delom vremena angažuju nekog od zaposle-nih iz svog stručnog i administrativnog aparata u radu Saveta,tripartitni socijalni dijalog se gotovo zakonomerno svede nasvoje povremene, tek ritualne i manifestacione forme.

Narednu prepreku razvoju socijalnog dijaloga predstavlja isam izbor predstavnika lokalne samouprave u SES. Dalja ključnapretpostavka je naime da, „reprezentaciju lokalne vlasti“, ako sezaista želi efektivan socijalni dijalog, pored profesionalaca iz odre-đenih službi i resora, čini i neko iz najuže strukture vlasti ko ras-polaže dovoljnim političkim autoritetom da obezbedi razmatranje irešavanje pitanja pokrenutih od strane socijalnih partnera. Čak ikad ta volja postoji, pa kao u slučaju Kragujevca gradonačelnikimenuje svog savetnika za odnose sa sindikatima a poslodavci, od-nosno jedno od dva poslodavačka udruženja, imaju pristup izvrš-nom organu vlasti, ostaje otvoreno pitanje prirode i efikasnosti sa-me lokalne vlasti. Pre svega, posle usvajanja Zakona o lokalnoj sa-moupravi iz 2002. godine i održanih lokalnih izbora iz 2004. godi-ne, lokalna vlast je postala bicefalna („dvoglava“), podeljena izme-

prethodno datih obećanja. Praktično, ovaj nepoželjni scenario se re-alizuje sklapanjem "socijalnog braka iz računa". Socijalni mir sekupuje odlaganjem rešenja problema novim zaduživanjem, pri če-mu će dugove vraćati neke druge vlade i generacije koje sada ne-maju glasačko pravo. Istu svrhu i domet ima i nastojanje da se in-stitucije i mehanizmi socijalnog dijaloga zamene povremenim, me-dijskom pompom praćenim, okupljanjima političke i ekonomskeelite na koja se "pripuste" i predstavnici sindikata i javnosti i čijepreporuke se ne mogu kritički analizirati. Istovremeno, time se de-rogira ideja socijalnog dijaloga i participativne demokratije.

Drugi scenario, put kojim se „ređe ide“, jeste strpljiv i argu-mentovan dijalog u kome će se korisnici budžeta svesno odreći po-jedinih zahteva, ali će se i Vlada obavezati da zatvori brojne korup-tivne kanale i smanji svoje troškove, učini transparentnim upravlja-nje javnim preduzećima i imovinom i smanji preglomazni državniaparat.

Trajni izlaz je u potpisivanju socijalnog pakta o razvoju i za-pošljavanju u kojim će vlast garantovati rast proizvodnje i kretanjecena i investicija, a sa sindikatima dogovarati uslove privređivanjai kretanje zaposlenosti, zarada, penzija i socijalnih davanja. Kadgod neko ne ispunjava svoj deo obaveza palila bi se crvena lampi-ca koja opominje da u kolima ponestaje goriva ili da vozimo u po-grešnom smeru.

Jedino se argumentovanim i kritičkim dijalogom dolazi do od-govornih građana i odgovorne, kompetentne i nekorumpirane vla-sti.

Lokalne vlasti

Lokalne vlasti su, kao i republička Vlada na nacionalnom ni-vou, upravo zato što raspolažu kakvim-takvim ovlašćenjima i in-strumentima i resursima moći, akter najodgovorniji za razvoj i sud-binu socijalnog dijaloga. Istovremeno, one su, po pravilu, iz istih

2726

kalne vlasti će ostati, nedovoljno osposobljene i opremljene, na po-litičkoj milosti ili nemilosti njima (ne)sklonih viših nivoa vlasti.

Daleko direktnije, institucionalizacija socijalnog dijaloga iosnivanje i funkcionisanje SES-a na lokalnom nivou, zavise od re-šenja datih Zakonom o Socijalno-ekonomskom savetu i Zakonom oradu. Visoko određeni cenzusi reprezentativnosti od 10% za terito-riju i 15% za preduzeća i ustanove i potreba njihovog dokazivanjai na lokalnoj ravni, postavljaju se, na terenu, posebno za poslodav-ce, kao značajna prepreka. Rešenje o registraciji SES-a koje se do-bija od resornog republičkog Ministarstva za rad, i socijalnu poli-tiku dovodi do daljeg nepotrebnog čekanja i administriranja.

Zakonskim izmenama kojim bi se pojednostavio postupak re-gistracije SES-a, odnosno praktično sveo na akt međusobnog pri-znanja reprezentativnosti između socijalnih partnera i njihovogsporazumnog uređenja odnosa sa predstavnicima lokalne vlasti,kao i odredbom kojom bi se obaveze dokazivanja reprezentativno-sti oslobodili sindikati i poslodavačke unije koji su ih već utvrdilina nivou države bio bi znatno ubrzan proces konstituisanja i pospe-šen rad Saveta. Praksa u Vojvodini gde, bar formalno, deluje višeod 20 lokalnih SES-ova pokazuje da je to moguće. Na drugoj stra-ni, u centralnoj Srbiji pokazuje se da posle dugog perioda konstituisa-nja za koje, po pravilu, inicijativu pokreću sindikati, sledi višemesečnočekanje na registraciju. Naoko paradoksalno, danas saveti ne postoje niu opštinama i gradovima gde su pre donošenja Zakona o Socijalno-ekonomskom savetu, bili formirani i radili godinama na osnovu tripar-titnog sporazuma. Preporuka je da se do zakonskih izmena osnaži i po-speši praksa saradnje socijalnih partnera i lokalnih vlasti na bazi me-đusobnog priznavanja, dobre volje i poverenja, pri čemu se principi,procedure i način delovanja SES-a uređuju privremenim sporazumimakoji se naknadno mogu verifikovati.

U međuvremenu, Zakonom o zapošljavanju i osiguranju u slu-čaju nezaposlenosti, stvorena je i zakonska obaveza da se na lokal-nom nivou formiraju i saveti za zapošljavanje. Predmet i sadržaji

đu predsednika i skupštine i zbog političkih tenzija i sukoba kraj-nje nestabilna. Cenzus od samo 3% za ulazak u lokalne parlamen-te omogućio je da u njima bude u proseku 6-10 odborničkih grupa,uključujući i politički nedovoljno profilirane grupe građana, i stvo-rio ozbiljan problem aranžiranja dovoljno stabilne većine i vođenjakoherentne i prepoznatljive politike. Duh nagodbi, cenkanja i uce-na obeležava atmosferu u brojnim lokalnim parlamentima, u koji-ma neretko i minorne političke opcije i interesne grupacije imajuzavidan ucenjivački i koalicioni potencijal. Dodatno, nizak cenzus(10%) za pokretanje opoziva neposredno biranih gradonačelnika,stvara atmosferu permanentnih pretnji opozivom i čestog organizo-vanja vanrednih izbora. Čini se da dodatnu, širu pretpostavku zarazvoj socijalnog dijaloga na lokalnom nivou predstavlja i izmenazakonske regulative kojom se uređuje pozicija lokalne samouprave,posebno u delu kojim se regulišu izbori za organe lokalne vlasti, dočega je (delimično) i došlo pred izbore maja 2008. godine.

Normativna regulativa, odnosno prateća praksa i primena od-ređenih rešenja, značajno utiču na karakter i domete socijalnog di-jaloga na lokalnom nivou u još dva veoma značajna domena.

Prvo i pre svega reč je o (ograničenom) krugu nadležnosti lo-kalne, ali i gradske i regionalne (pokrajinske) samouprave i auto-nomije, kao i o raspoloživim sredstvima da se njihove originalne iprenesene nadležnosti i prava i realizuju. Realizovanje specifičnih,konkretnim okolnostima, primera radi, depopulizovanih i dein-dustrijalizovanih područja, primerenih razvojnih strategija ipratećih planova zapošljavanja i smanjenja siromaštva, zahtevadecentralizaciju odlučivanja i značajnija raspoloživa sredstva.Istovremeno, to podrazumeva i obuku, akcioni trening i sticanjeodgovarajućih znanja i razmenu iskustava ne samo za ključneljude iz lokalne (samo)uprave, već i za predstavnike socijalnihpartnera, kako bi zajedno bili u stanju da konkurišu za razvojneprojekte stranih donatora i uspešno ih realizuju. U suprotnom, lo-

2928

- registracija saveta i dobijanje statusa pravnog lica omogu-ćava socijalnim partnerima da zajednički konkurišu za projektnasredstva kod stranih i domaćih donatora;

- socijalni dijalog na lokalu mora obuhvatiti ključna pitanja lo-kalnog ekonomskog i socijalnog razvoja, a ne da se iscrpljuje na te-me koje nisu u nadležnosti lokalnih(i regionalnih) samouprava;

- socijalni partneri mogu pararelno da preko svojih krovnih or-ganizacija uzmu učešće u pitanjima od nacionalnog značaja;

- kroz primere dobre prakse i angažovanje lokalnih medijakontinuirano promovišu primere dobre prakse u uspostavljanju ifunkcionisanju socijalnog dijaloga;

- jačaju međusobno poverenje pre svega kroz akcije i projekteod zajedničkog interesa;

konstantno informišu i podižu kapacitete aktera za kompetent-no učešće u socijalnom dijalogu;

- umrežavaju svoje aktivnosti sa NVO, obrazovnim institucija-ma, državnim službama i agencijama, kao i donatorskim organiza-cijama i medijima, posebno onim od značaja za jačanje kapacitetasocijalnih partnera na lokalu, kao i da

- bar jednom godišnje na konferenciji razmene mišljenja i is-kustva, uz prisustvo, saradnju i razmenu stavova i informacija i sapredstavnicima saveta na nacionalnom (i regionalnom) nivou.

Socijalni partneri

Pored politički nestabilnih vlada i ingerencijama i sredstvimaograničenih lokalnih vlasti i samog normativnog dizajna koji odli-kuje krutost procedura i institucionalna preglomaznost, dalju pre-preku razvoju čine i potrebi vođenja decentralizovanog socijalnogdijaloga neprimereni organizacioni kapaciteti i strukture sindikal-nih i poslodavačkih organizacija. Minijaturne lokalne organizacijei udruženja su previše slaba i sektorski rascepkana da bi mogla po-kriti celinu dijaloga i biti ravnopravan partner lokalnim vlastima.

rada, učesnici i akteri ova dva saveta se veoma preklapaju. Postojirealna opasnost da ranije stanje neregulisanosti bude zamenjenostanjem preregulisanosti, odnosno institucionalnog paralelizma igigantizma. U najmanju ruku, morao bi se ozbiljno povezivati i ko-ordinirati rad ova dva saveta.

Snažan impuls iniciranju i razvoju socijalnog dijaloga, poseb-no na lokalnom nivou dala je Švajcarska organizacija za pomoćsvetu rada (SLA) pokrećući, juna 2005. godine, projekat „Podrškasocijalnom dijalogu u Srbiji“. Strateški cilj projekta je unapređenjesocijalnog dijaloga na lokalnom nivou, podizanjem kapaciteta ak-tera socijalnog dijaloga i promovisanjem ideje socijalnog dijalogau javnosti i koristi koja proističe iz procesa pregovaranja i usagla-šavanja stavova i pozicija.

U organizaciji SLA, pored istraživanja i rasprava na nacional-noj ravni,kao i podrke akterima i akcionih treninga na lokalu, spro-vedeno je, 2006. godine, i istraživanje „Stanje socijalnog dijalogana lokalnom nivou u Srbiji - kapaciteti socijalnog dijaloga u 10opština Srbije“. Jedna od preporuka baziranih na nalazima istraži-vanja je da se mora uspostaviti veza, barem na nivou razmene in-formacija, između lokalnih i republičkog SES-a. Neku vrstu kruneovih aktivnosti predstavlja Konferencija o socijalnom dijalogu nalokalnom nivou, odžana 4. decembra 2009.godine u Kragujevcu uorganizaciji SLA .

U 14 operativno formulisanih zaključaka i preporuka posebnose apostrofira da :

- lokalne samouprave bi trebalo da ispune zakonsku obavezu iobezbede materijalno-tehničke uslove za rad saveta, uključujući isredstva neophodna za konkretne aktivnosti, ali i za rad sekretara istručnih lica;

- posle potpisivanja sporazuma i usvajanja poslovnika o radu,saveti bi morali doneti planove rada i odrediti konkretne aktivnosti,vremenske okvire i planirana sredstva, ali i odgovornosti za njiho-vu realizaciju;

3130

oba njegova prethodna saziva (2001-2003. i 2004-2008), nikada kaopredmet analize i razmatranja na dnevnom redu nije našla praksa for-miranja, načina i sadržaja rada i ostvarenih efekata lokalnih SES-ova.Paralelno, predmet analize i posebnih studija slučaja nikada nijebila ni koordinacija rada i podela nadležnosti između saveta orga-nizovanih na različitim nivoima političkog organizovanja. Delimi-čan izuzetak predstavlja uspostavljena komunikacija između pokrajin-skog SES-a i lokalnih saveta formiranih na teritoriji Vojvodine,madaje i u Vojvodini praksa akcionog povezivanja saveta, kao i opredeljiva-nja budžetskih sredstava za njihov rad i profesionalizacije stručnih slu-žbi tek u začetku .

Istovremeno, veliki praktični značaj, unutar predstojeće druge, od-lučujuće faze restrukturiranja i privatizacije velikih sistema, ali i pred-uzeća u javnom i komunalnom sektoru, imaće koordinacija rada izme-đu različitih nivoa organizovanja vlasti i socijalnih partnera.

Posledično, nepostojanje celovite mreže i institucionalnog okviraza vođenje koordiniranog socijalnog dijaloga na centralnoj, regional-noj, sektorskoj i lokalnoj ravni, slabi pregovaračku poziciju i uticaj so-cijalnih partnera, pre svega zaposlenih i sindikata.

Pored organizacione strukture, nedovoljno razvijene i prilago-đene potrebi paralelnog vođenja bipartitnog i tripartitnog socijal-nog dijaloga na više ravni organizovanja, osnovni problem u odno-sima socijalnih partnera predstavlja asimetrija resursa, moći i or-ganizovanja poslodavaca i sindikata. Naime, tamo gde ima „pravih“privatnih poslodavaca – u malim i srednjim preduzećima, po pravilu,nema organizovanih sindikata. I obratno, „sindikalne tvrđave“ - pred-uzeća i ustanove u kojima je još uvek više od polovine zaposlenih u ne-kom od sindikata, čine javni i preostali društveni sektor, kao i velikaprivatizovana preduzeća gde je novi vlasnik zatekao ranije formiranesindikalne strukture. Zaposlenima koji su sindikalno organizovani, po-slodavac je najčešće država, lokalna samouprava ili predstavnici stra-nog kapitala. Na drugoj strani, u firmama čiji su vlasnici članovi poslo-davačkih unija najčešće (i ne slučajno) nema sindikata sa kojima bi se

Na drugoj strani, lokalna povereništva i organizacije sindikata(SSSS i UGS Nezavisnost) i Unija poslodavaca Srbije (UPS) kojesu reprezentativne na nivou Republike, takođe nisu na zadovoljava-jući način osposobljene i organizovane za vođenje uspešnog soci-jalnog dijaloga. Unija poslodavaca Srbije još uvek nema razvijenukapilarnu organizacijsku mrežu koja pokriva celinu teritorije Srbi-je, niti dovoljno čvrstu i organizacijski dosledno izvedenu sektor-sku (gransku) strukturu i pretežno okuplja domaće privatne vlasni-ke malih i srednjih preduzeća, uz prisutne povremene organizacio-ne i kadrovske sukobe i promene. Izvan njenih redova se, po pravi-lu, još uvek nalaze direktori javnih i komunalnih preduzeća, kao imenadžeri koji predstavljaju strane vlasnike, ali i znatan broj zana-tlija i malih vlasnika. Veoma korisnu, informativnu i koordiniraju-ću ulogu, uz konsultativni status u radu SES-a, mogle bi da odigra-ju regionalne privredne komore. One bi logističku podršku i pomoćmogle da pruže ne samo poslodavcima već i sindikatima i pred-stavnicima lokalne vlasti.

Organizaciona struktura i obrazac UGS Nezavisnost građen jena dominaciji granskog principa organizovanja. Posledično, nedo-voljno je razvijana, podržavana i finansirana lokalna teritorijalnamreža koja može da odgovara i obavezama vođenja socijalnog di-jaloga i pratećeg političkog lobiranja i šireg javnog zastupanja po-zicije i interesa zaposlenih i sindikata na lokalnom nivou.

Na drugoj strani, strukturu SSSS odlikuje još uvek preteranooslanjanje na teritorijalni osnov organizovanja – nasleđe iz periodamonopolske pozicije ovog sindikata koja je delom zadržana u po-gledu raspolaganja sindikalnom imovinom. Gotovo da postoji pot-puni organizacioni paralelizam i dualizam vlasti između centrale iorganizaciono i finansijski autonomnih opštinskih i gradskih veća.Istovremeno, u međuvremenu je osnaživan i razvijan granski osnovorganizovanja.

U ovom pogledu krajnje indikativna je činjenica da se za gotovodeceniju od formiranja SES-a Republike Srbije, i u sadašnjem, kao i u

3332

ko je zaključiti kakve to razorne posledice ima po raspoložive resursei moć sindikata.

Posledično, poverenje u sindikate u Srbiji, u istraživanju efekatatranzicionih promena (SLA 2010; FES, 2010. godine) je blizu istorijskinajnižeg nivoa - u sindikate u značajnoj meri veruje tek 15% građana.Na drugoj strani, tri puta je više onih koji u sindikate uglavnom ili uopštenemaju poverenje. - Gotovo dve petine onih koji se dvoume i veruju i neveruju sindikatima predstavljaju svakako bar potencijalnu osnovu za re-forme u sindikatima i rezultirajući rast njihovog kredibiliteta.

Poverenje u sindikate

Za nizak rejting sindikata postoje četiri grupe razloga.Prvi razlog, po nesporno značaju, jeste objektivno stanje, od-

nosno odsustvo pozitivnih razvojnih efekata. Ako sindikati nisu us-peli da zaustave, naravno u saradnji sa drugim demokratskim akteri-ma, sunovrat privrede u okruženju rata i izolacije, ali ni da spreče datroškove tranzicionih promena plate samo ljudi sa dna socijalne pira-mide, što za posledicu ima da je BDP na nivou od tri četvrtine onogaiz daleke 1988. godine, a udeo onih koji izjavljuju da žive nepodnoš-ljivo ili teško podnošljivo konstantno oko dve petine svih građana, on-da ovako rašireno nepoverenje ne treba nikoga da čudi.

sklapali kolektivni ugovori. Problem građenja novih organizacionihstruktura i prisustva u malom i srednjem, privatnom sektoru urgentnose otvara pred sindikatima i praktično će odrediti njihovu pregovarač-ku moć i sudbinu. U tom kontekstu, neraščišćena otvorena pitanja, tr-zavice i sukobi između sindikata, pre svega onih reprezentativnih –SSSS i UGS Nezavisnost, dodatno slabe njihovu poziciju. Pri tome usredinama koje karakteriše odsustvo konstruktivnog dijaloga i sarad-nje između sindikata, poput situacije u Kraljevu ili Užicu, po pravilusu ograničeni efekti bipartitnog i tripartitnog socijalnog dijaloga.

U celini gledano, može se zaključiti da samo ozbiljno i odgovor-no uvažavanje pozicije i realnih interesa partnera i njihovo strpljivo iargumentovano usaglašavanje može voditi uspostavljanju poverenja iformulisanju zajedničkih interesa. Do socijalne kohezije može se doćisamo društvenom koncertacijom – napredovanjem ka kompromisukroz otvoren i ravnopravni dijalog (Fajertag, 2000:33).

Sindikati i zaposleni u vrtlogu krize

U metodskim pristupima razvijanim unutar „političke ekonomijesindikata“ konstatuje se da su sindikati uspešni u meri u kojoj uspe-vaju da uvećaju realne zarade i poboljšaju uslove rada i to u uslo-vima očuvane ili čak uvećane ukupne zaposlenosti, odnosno ostva-re, unutar koncesionog pregovaranja, bar jedan od ova dva stra-teška cilja. Ukoliko nema ni jednog ni drugog, a to je sa retkim izuze-cima, slučaj u dve decenije tranzicionog tumaranja u Srbiji, onda se -bez obzira na namere i pokušaje, kao i naš rašireni manir „da smo naj-bolje rezultate postigli u izveštajima o radu“, ne može govoriti o uti-cajnim i kredibilnim sindikatima.

I zaista stopa sindikalizovanosti - udeo članova sindikata u ukup-nom broju zaposlenih je za nešto više od decenije pala sa polovine(1998) na manje od trećine (2010). Uz istovremeni pad broja zaposle-nih samo u poslednjoj deceniji za pola miliona ili faktičku četvrtinu, la-

3534

Dobitnici ili gubitnici tranzicije

Drugi treba potražiti u procesu privatizacije koji je, uz barsrednjoročnu redukciju broja zaposlenih i njihovih prava, bio u ve-likoj meri netransparentan, koruptivan i, bar u četvrtini slučajeva,razvojno nedelotvoran.

Šta mislite o dosadašnjem toku privatizacije

Drugi razlog je vezan za nedovoljnu spremnosti građana i za-poslenih na angažovanje, za strah od gubitka posla, za nedovoljnu so-lidarnost...

Treći razlog je vezan za same sindikate. Raširen je naime, u ve-likoj meri opravdan, utisak da lideri sindikata zbog strateških, ali u jošviše i taktičkih, političkih, razloga, kao i ličnih sujeta i animoziteta, ni-su pokazali dovoljnu spremnost za međusobnu saradnju.

Četvrti razlog je vezan za antisindikalizam u političkom iuopšte u javnom životu. Naime, u znatnom delu establišmenta, kao iintelektualne javnosti postoji, na neoliberalnoj paradigmi raširena anti-sindikalna (gotovo) histerija jer su, kao, baš sindikati kočničari, reme-tilački faktor reformi...

Pokazalo se, međutim, da su koruptivna privatizacija, odsustvodovoljne konkurencije i privatni i partijski monopoli i vlasništvonad preduzećima i ustanovama - "politički kapitalizam" (Veber),uz odsustvo koherentne razvojne strategije, pravi uzrok naših ne-volja.

Temeljne uzroke društvene nemoći zaposlenih i nepoverenja usindikate treba potražiti i u dva međusobno tesno isprepletana proce-sa:

Prvi čini, po oceni samih građana, daleko (tri i po puta) veći brojonih koji sebe smatraju gubitnicima tranzicije u odnosu na broj tranzi-cionih dobitnika čiji je udeo, unutar aktuelne krize pao na manje od de-setine građana Srbije.

Subjektivni osećaj gubitništva gotovo trećine građana, u kulturi ukojoj se siromaštvo i gubitništvo prikrivaju, govore o razmerama pro-blema. I podatak da u Srbiji ima oko dva miliona ljudi koji žive ispodili tik iznad granice siromaštva, odnosno spadaju u grupe siromašnihili materijalno nedovoljno obezbeđenih lica potvrđuje težinu situacije.Svakodnevno suočavanje sa preživljavanjem otežano je prisutnim se-ćanjem na sigurnost i standard iz vremena Titovog socijalizma što ži-votnu svakodnevicu dovodi u vezu sa poznatom kletvom „Dabogdaimao pa nemao“.

3736

Mišljenja građana o najboljem načinu ostvarivanja izbornog i političkog uticaja sindikata

Analizirajući mišljenja građana o najboljem načinu ostvariva-nja izbornog i političkog uticaja sindikata, tek relativno značajnuali ne i većinsku podršku, i to samo među polovinom ispitanika ko-ja ima bilo kakvo mišljenje o relaciji sindikata i politike, 30% (a uodnosu na celinu uzorka 15%) smatra da sindikati (i njihovo član-stvo) ne treba da se mešaju u politiku. Treba primetiti da je izvesnoda se ovde politika shvata i intepretira tek kao tehnologija borbe zapozicije vlasti, a da se u podtekstu zalaže za zajednički stav da sin-dikati budu opozicija svakoj vlasti, pa i onoj koju su, prethodnoprocenivši da se određena partija/koalicija zalaže za interesezaposlenih, podržali.

U odnosu na mali broj (14%) onih koji misle da sindikati tre-ba da učestvuju na izborima - bilo kroz okrilje delovanja i podrškuodređenoj partiji ili koaliciji(9%) - bilo, zbog indiferentnog, čak ci-ničnog odnosa velikih partija prema zaposlenima i sindikatima, for-miranjem sopstvene sindikalne izborne liste (5%) - relativno zna-

Zvuči u najmanju ruku alarmantno da istovremeno konstantnoraste, od 2002 -2003. godine, broj onih koji između privatizacije ipljačke stavljaju znak jednakosti i da se on približio polovini ispitani-ka. Na drugoj strani, udeo onih koji smatraju da je privatizacija nužanreformski proces koji se uglavnom uspešno sprovodi pao je na goto-vo simboličnih 3%. Između ovih polarnih grupa su oni koji, istina dr-že da je privatizacija nužna, ali da se sprovodi na uveliko pogrešan (ineuspešan) način, kao i oni koji ne mogu da ocene njene efekte – jed-nih i drugih je približno po četvrtina. Očito, dve decenije eksperimen-tisanja sa različitim modelima privatizacije zadovoljne njenim tokomi efektima čini samo uzak krug njenih kreatora i beneficijara.

Logično se otvara pitanje postoji li u ovakvoj situaciji izlaznastrategija za sindikate? Iz stanja neravnoteže moći zaposleni i sindi-kati mogu izaći samo ako uspešno rekombinuju šest raspoloživih stra-tegija delovanja:

- prvu, internu, čini intenzivan proces socijalnog učenja i uveća-nja socijalnog kapitala, kao i preko potrebno modernizovanje, prime-reno konfliktnom partnerstvu sa državom i poslodavcima, i pratećeredizajniranje imidža sindikata;

- drugu, spremnost sindikata na uvođenje fer pravila igre u me-đusobnoj kompeticiji za podršku zaposlenih i građana, kao i akcionuefektivnu saradnju oko vitalnih zajedničkih interesa;

- treće, optimalno i „isplativo“ korišćenje (minimum troškova -maksimum koristi) štrajkova, protesta i drugih oblika građanske ne-poslušnosti;

- četvrto, organizovanje prosindikalnih kampanja u medijima ijavnosti;

- peto, kontinuirano učešće u kolektivnom pregovaranju i tripar-titnom socijalnom dijalogu;

- šesta strategija (kao dopunska i korektivna strateška opcija)sastoji se iz različitih oblika političkog lobiranja i učešća sindikatau politici, oko kojih, inače, nema saglasnosti među građanima i za-poslenima.

3938

drugi deo

Srećko Mihailović

SINDIKATI SRBIJE U JAVNOMNJENSKOMOBZORJU4 - 20 GODINA POSLEOTPOČINJANJA TRANZICIJE

IZ SOCIJALIZMA U KAPITALIZAM

1. Obaveštenost o radu sindikata

Na pitanje „Da li ste i koliko obavešteni o radu radničkih sin-dikata?“ postavljeno svim ispitanicima i zaposlenim i nezaposle-nim, 65% je odgovorilo „nimalo“, 21% „malo“, 12% „osrednje“, a2% „mnogo“. Kad posmatramo one koji nisu u radnom odnosu,onda nalazimo da o radu sindikata ne zna ništa 71% ispitanika,19% je malo obavešteno, 9% osrednje, a tek svaki stoti smatra daje mnogo obavešten.

Na isto pitanje 47% zaposlenih ispitanika je odgovorilo „nima-lo“, 30% „malo“, 19% „osrednje“, a tek 4% je reklo – „mnogo“.Faktički možemo govoriti o nepunoj četvrtini zaposlenih kao obarem osrednje obaveštenim o onome što rade sindikati.

čajnu podršku može imati jednokratna, ugovorna saradnja po mo-delu: glasovi za podršku zahtevima zaposlenih i sindikata.

Najzad, jedan broj ispitanika (7%)se opredeljuje za sindikali-zaciju moći zaposlenih, odnosno za autonomno organizovanje pro-testa i štrajkova protiv poslodavaca i mera vlasti usmerenih protivinteresa zaposlenih, ali i penzionera i, loše i nekvalitetno, samoza-poslenih. Naravno, prinudno izjašnjenje za jedan od ponuđenih od-govora ima svoja jasna ograničenja, jer, na primer, autonomne pro-testne akcije moraju biti sastavni deo svake razvijene, nužno slože-ne i „lepezaste“ strategije sindikalnog nastupa.

Na kraju treba reći da umeće formulisanja sopstvene pregova-račke platforme unutar novog modela razvoja Srbije do 2020. godi-ne i sposobnost korišćenja svih raspoloživih sredstava sindikalneborbe od odlučujućeg su značaja za samu sudbinu sindikata.

4 Preliminarni nalazi javnomnjenskog istraživanja na opštem uzorku od5.096 građana Srbije i poduzorku stalno zaposlenih lica od ukupno 1.348 ispita-nika, obavljenom u junu 2010. godine. Terensku fazu istraživanja obavio je Ce-SID.

4140

strankama (SNS, DSS, NS...). Pokazalo se da najviše obaveštenih(„osrednje“ + „mnogo“) nalazimo među radnicima koji preferi-raju opozicione stranke – 36%, a potom među onima koji pre-feriraju Demokratsku stranku – 27%, dok najmanju obavešte-nost pokazuju radnici koji preferiraju ostale stranke vladajućekoalacije.

Obaveštenost o radu sindikata, kao što je i očekivano, poveza-na je sa obrazovanjem ispitanika. Fakultetski obrazovani radnici u40% slučajeva svoje poznavanje sindikalnog rada ocenjuju kaoosrednje ili kao veliko, taj postotak kod onih sa višom školom iz-nosi 30%, kod zaposlenih sa četvorogodišnjom srednjoškolskomspremom 23%, kod onih bez škole ili samo sa osnovnom – 20%, anajmanju obaveštenost o sindikatima imaju oni zaposleni koji suzavršili dvogodišnje ili trogodišnje srednje škole.

2. Sindikalno članstvo

U sindikate je, sredinom 2010. godine, učlanjeno oko 30% za-poslenih – znači, ni svaki treći radnik. Međutim, kada razdvojimoone koji su u stalnom radnom odnosu od onih koji su zaposleni naodređeno vreme, onda nalazimo da je u članstvu sindikata 33% odukupnog broja stalno zaposlenih, dok je od ukupnog broja zaposle-nih na određeno vreme u članstvu nekog od sindikata, tek 8%.

Kad posmatramo samo ispitanike koji su učlanjeni u nekiod sindikata nalazimo da je u Savezu samostalnih sindikata Sr-bije 50%, u UGS „Nezavisnost“ 14%, u Asocijaciji slobodnih inezavisnih sindikata – 6% i u ostalim sindikatima – 30%.

Zanimljivo je da se žene češće nalaze u sindikatima nego muš-karci – od ukupnog broja zaposlenih žena u sindikalnom članstvuje 35%, a od ukupnog broja zaposlenih muškaraca u sindikatima je28%.

Kada se pitanje o obaveštenosti postavi samo onim ispitanici-ma koji su zaposleni i koji su rekli da su članovi sindikata, onda na-lazimo da je potpuno neobavešteno 12%, da je malo obavešteno38%, osrednje – 42%, dok 8% tvrdi da je mnogo obavešteno o sin-dikalnim aktivnostima.

Iz navedenih podataka je već jasno da najviše upliva na oba-veštenost o radu sindikata ima članstvo u sindikatima – polovinačlanova poznaje rad sindikata barem osrednje. Među drugom polo-vinom članova svaki četvrti je potpuno neobavešten, a ostali su po-malo obavešteni. – Korelacija između obaveštenosti i članstva usindikatima je prilično visoka i iznosi 0,45.

Najveću obaveštenost iskazuju članovi UGS „Nezavisnost“ –nešto više od dve trećine je osrednje ili dobro obavešteno (69%), apotpuno je neobavešteno samo 4% članova. Članovi svih ostalihsindikata imaju slične stepene obaveštenosti, odnosno neobavešte-nosti. Tako je 44% osrednje ili mnogo obavešteno, dok je oko dvepetine njihovih članova malo obavešteno a oko 15% potpuno neo-bavešteno.

Pažnju zaslužuju još dve varijable koje su povezane sa pozna-vanjem rada sindikata, izborno i stranačko opredeljenje (Ck=0,35)i školska sprema ispitanika (Ck=0,26).

Nepuna trećina stranački opredeljenih radnika pokazuje neštomalo bolje poznavanje sindikalnog rada u odnosu na one radnikekoji barem u ovom trenutku imaju distancu prema političkim stran-kama. Konkretno, osrednje i bolje poznavanje sindikalnog radnikaiskazuje 22% stranački neopredeljenih i 29% onih koji navode ne-ke stranke prema kojima imaju afinitet. Zanimljivo je međutim vi-deti kako su obavešteni zaposleni radnici zavisno od partijske pre-ferencije. Zbog relativno malog broja partijski opredeljenih radni-ka u našem uzorku, stranačke pripadnosti smo klasifikovali na pri-padnost Demokratskoj stranci, pripadnost ostalim partijama vlada-juće koalicije (uključujući tu i LDP) i na preferencije opozicionim

4342

veoma je teško da sindikalna vođstva naprave veliki potez u ovoli-kom odsustvu poverenja, ali šta je tu je!

Najteže je revitalizovati poverenje javnosti, ono dolazi na kra-ju, kao rezultat uspešnog sindikalnog rada. Stoga se može početisamo od vraćanja poverenja postojećeg sindikalnog članstva, a po-tom i samih radnika koji nisu u sindikalnom članstvu. Očekivanjaod sindikata a i bezizlaz onih radnika kojima je “dogorelo do nok-tiju” jesu činioci koji mogu povoljno da deluju na poverenje ukoli-ko se sindikati pokažu kao onaj socijalni činilac koji može da radina ostvarivanju tih očekivanja i ako može da pomogne onima koji-ma je sindikat jedina nada. Naravno, sve je drukčije ako su očeki-vanja velika, a sindikati i dalje pasivni. Ako sindikati ne daju zna-ke života (a u te znake ne treba računati „galamu“ nekih sindikal-nih vođa) onda kada su radnicima najpotrebniji, onda ne mogu ra-čunati ni na šta, pa ni na svoje postojanje.

U Ujedinjene granske sindikate “Nezavisnost” poverenjeima 75% onih koji su članovi tog sindikata, 3% onih koji su člano-vi ostalih sindikata5, 2% radnika koji nisu članovi sindikata i istotoliko onih građana Srbije koji nisu u radnom odnosu. Među člano-vima UGS „Nezavisnost“ koji nemaju poverenja u svoj sindikat na-lazimo 4% neobaveštenih o radu sindikata, 8% neodlučnih, tj. onihkoji ne mogu da se opredele između poverenja i nepoverenja i 13%onih koji nemaju poverenje u sopstveni sindikat.

Kod građana izvan radnog odnosa (66%) i kod zaposlenih ko-ji nisu u članstvu nekog sindikata (60%), dominira nepoznavanjerada UGS „Nezavisnost“ i nemogućnost ocene poverenja. Kod rad-nika koji su članovi nekih drugih sindikata a ne UGS, dominira od-sustvo poverenja (49%), iako ni nepoznavanje rada UGS nije zane-marljivo (29%).

Mlađi se ređe učlanjuju u sindikate, pa tako među zaposlenimakoji imaju 30 i manje godina nalazimo 15% članova sindikata, me-đu onima koji su u četvrtoj deceniji života (30-39 godina) – 25%,a najviše među onima u petoj deceniji (40-49 godina) – 41%, a unarednoj deceniji života stopa sindikalizovanosti opada na 36%.

Kad gledamo grupe zanimanja zaposlenih, najveću stopu sin-dikalizovanosti nalazimo kod nekvalifikovanih i polukvalifikova-nih radnika (37%) i među srednjeobrazovanim službenicima(36%), potom kod tehničara (34%), a onda slede visokoobrazova-ni stručnjaci (29%) i kvalifikovani i visokokvalifikovani radnici(28%).

3. Poverenje u sindikate

Poverenje u sindikate je ključni pokazatelj njihovog statusa ali iugleda kako u opštoj populaciji, tako i među zaposlenima i u samomsindikalnom članstvu. Nesumnjivo je nisko poverenje pokazatelj ni-skog statusa i malog ugleda, dok je trend opadanja poverenja pokaza-telj istog trenda i kada je reč o ugledu i statusu sindikata.

Poverenje je, kao i ugled, u stvari, drugo lice socijalne i poli-tičke snage sindikata. Nema poverenja u nemoćne sindikate, u sin-dikate koji ne mogu da učine ono što treba i što su napisali u svo-jim programima, u sindikate koji nisu onakvi kakvi se predstavlja-ju, u sindikate koji ne mogu da urade ono što obećavaju…

Sa druge strane, sindikati ne mogu računati na oporavak i ja-čanje ukoliko ne raste poverenje radnika u sindikate. Stoga je i ve-oma teško pokretanje sa mrtve tačke ili zaustavljanje trenda propa-danja i urušavanja i kretanje ka napretku. Sindikalna vođstva prvotreba da učine mnogo, a to bi u sadašnjim uslovima tek za malo po-diglo poverenje. Ali samo je tako moguće pokrenuti točkiće sindi-kalne mašinerije u suprotnom pravcu od sunovrata na kojem su sa-da sindikati. Samo tako je moguć sindikalni oporavak. Naravno,

5 Samo 1% članova Saveza samostalnih sindikata ima poverenja u UGS “Ne-zavisnost“, a u slučaju ostalih sindikata postotak je 5%.

4544

Tabela 2: Poverenje u Asocijaciju slobodnihi nezavisnih sindikata (u %)

* Članovi bilo kojeg sindikata osim onih koji su u ASNS.

** Ove podatke treba uzeti sa potpunom rezervom s obzirom da smo među 1.119zaposlenih našli samo 21 radnika koji su rekli da su u članstvu ASNS, a to či-ni 2% od ukupnog broja radnika. Broj članova ASNS je toliko mali da se nemože statistički gledano uključiti u analizu (zato smo ih u daljem radu pripo-jili grupi „ostalih sindikata“).

U Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata poverenjeima 40% onih koji su članovi ASNS (sa svim ranije navedenim re-zervama), 3% onih koji su članovi ostalih sindikata6 i 1% građanaSrbije koji nisu u radnom odnosu. Nismo našli nijednog radnikakoji nije član sindikata a da ima poverenje u ASNS. Među članovi-ma ASNS koji nemaju poverenja u svoj sindikat nismo našli neo-baveštene o radu svog sindikata; međutim, 25% je neodlučnih, tj.

Tabela 1: Poverenje u Ujedinjene granske sindikate“Nezavisnost” (u %)

* Članovi bilo kojeg sindikata osim onih koji su u UGS „Nezavisnost“.

Sa stanovišta školske spreme zaposlenih, onih koji imaju pove-renje u UGS „Nezavisnost“ ima najviše među onima bez škole ilisamo sa osnovnom (7%), potom među fakultetski obrazovanimradnicima (6%), među onima sa srednjom školom (5%) i među oni-ma sa višom školskom spremom (4%). Kada je reč o ukupnoj ispi-tivanoj populaciji najviše poverenja imaju fakultetski obrazovanigrađani (5%), a potom oni sa četvorogodišnjom srednjom školom(3%) i oni sa osnovnom školom (3%).

Zanimljiva je i korelacija između stranačko/izbornog opre-deljenja i poverenja u UGS „Nezavisnost“. Najmanje poverenjaimaju pristalice koalicionih partnera Demokratske stranke(1%), potom pristalice Demokratske stranke (3%), pristaliceopozicionih političkih stranaka (4%), a najviše poverenja nala-zimo među onima koji imaju distancu prema političkim stranka-ma (6%).

6 U ASNS poverenje ima 2% članova UGS „Nezavisnost” i 3% članovaSaveza samostalnog sindikata Srbije.

4746

za samostalnih sindikata Srbije koji nemaju poverenja u svoj sin-dikat nalazimo 7% neobaveštenih o radu sindikata, čak 25% neo-dlučnih, tj. onih koji ne mogu da se opredele između poverenja inepoverenja i 39% onih koji nemaju poverenje u sopstveni sindi-kat. Ovde treba skrenuti pažnju na ovaj veoma upozoravajući na-laz – da od 10 članova ovog sindikata u proseku 4 člana nemajupoverenja u svoj sindikat. Nema sumnje da će činjenica da je višečlanova Samostalnog sindikata koji nemaju poverenje u svoj sin-dikat (39%), nego onih koji imaju poverenje (29%), dovesti doopadanja broja članova ovog sada najvećeg sindikata u Srbiji.

Kod građana izvan radnog odnosa (66%) i kod zaposlenih ko-ji nisu u članstvu nekog sindikata (59%), dominira nepoznavanjerada Samostalnog sindikata i nemogućnost ocene poverenja. Kodradnika koji su članovi nekih drugih sindikata a ne Samostalnogsindikata, dominira odsustvo poverenja (37%), a prilično je velikoi nepoznavanje rada ovog sindikata (34%).

Sa stanovišta školske spreme zaposlenih, onih koji imaju pove-renje u Samostalni sindikat ima najviše među fakultetski obrazova-nim radnicima (9%) i među onima sa četvorogodišnjom srednjomškolom (takođe 9%), dok manje ima među onima sa višom školskomspremom (6%) i onima sa osnovnom školom (5%); kod radnika bezosnovne škole nismo našli one koji imaju poverenja u ovaj sindikat.Kada je reč o ukupno ispitivanoj populaciji poverenje u Samostalnisindikat nešto više od ostalih (po 5%) imaju oni sa četiri razredasrednje škole, kao i oni sa višim i visokim obrazovanjem.

Zanimljiva je i korelacija između stranačko/izbornog oprede-ljenja i poverenja u Savez samostalnih sindikata Srbije (Ck=0,36).Najmanje poverenja imaju pristalice koalicionih partnera Demo-kratske stranke (4%), dok su odmah za njima pristalice Demokrat-ske stranke i oni koji imaju distancu prema političkim strankama(po 7%), a najviše poverenja (8%) imaju pristalice opozicionih po-litičkih stranaka.

onih koji ne mogu da se opredele između poverenja i nepoverenja i35% onih koji nemaju poverenje u sopstveni sindikat.

Kod građana izvan radnog odnosa (67%) i kod zaposlenih ko-ji nisu u članstvu nekog sindikata (60%), dominira nepoznavanjerada ASNS i nemogućnost ocene poverenja. Kod radnika koji sučlanovi nekih drugih sindikata a ne ASNS, dominira odsustvo po-verenja (45%), ali je veliko i nepoznavanje rada ASNS (32%).

Sa stanovišta školske spreme zaposlenih, onih koji imaju po-verenje u ASNS ima najviše među onima sa višom školskom spre-mom (6%), potom među fakultetski obrazovanim radnicima (3%)i među onima sa četvorogodišnjom srednjom školom (2%). UASNS nema poverenja među onima bez škole ili samo sa osnov-nom i među onima sa dvogodišnjom ili trogodišnjom srednjomškolom. Kada je reč o ukupnoj ispitivanoj populaciji najviše pove-renja imaju ispitanici sa višom školskom spremom (3%), a potomoni koji su fakultetski obrazovani (2%), u ostalim grupama nalazi-mo po 1% onih koji imaju poverenje u ASNS.

Kada je u pitanju korelacija između stranačko/izbornog opre-deljenja i poverenja u ASNS (Ck=0,44) , najmanje je poverenjameđu onima koji imaju distancu prema političkim strankama(1%); pristalice koalicionih partnera Demokratske stranke i prista-lice opozicionih političkih stranaka imaju podjednako malo pove-renje u ASNS (po 4%); dok najviše poverenja nalazimo kod pri-stalica Demokratske stranke (5%).

U Savez samostalnih sindikata Srbije poverenje ima 29%onih koji su članovi Samostalnih sindikata, 9% onih koji su člano-vi ostalih sindikata7, 1% radnika koji nisu članovi sindikata i 2%građana Srbije koji nisu u radnom odnosu. Među članovima Save-

49

7 U Samostalni sindika-t poverenje ima 7% članova UGS „Nezavisnost” i 11% članova ostalih sindikata.

48

Mali broj članova Konfederacije slobodnih sidnikata u na-šem uzorku, onemogućava nam odgovor o poverenju članova ovogsindikata u sopstveni sindikat, zato ćemo govoriti o poverenju dru-gih u ovu sindikalnu konfederaciju. Našli smo, u stvari, da je veo-ma malo tih „drugih“ koji imaju poverenje u ovaj sindikat - u svetri kategorije: građani izvan radnog odnosa, radnici izvan sindika-ta i članovi sindikata SSSS, UGS „Nezavisnost“ i ASNS – našlismo po 1% onih koji imaju poverenje u Konfederaciju sindikata.

Dve trećine građana koji su izvan radnog odnosa i tri petinezaposlenih koji nisu u sindikatima – nisu upoznati sa radom sindi-kalne Konfederacije. Gotovo polovina članova Samostalnih sindi-kata, UGS „Nezavisnost“ i ASNS, pak, nema poverenja u Konfede-raciju, a nepuna trećina kaže da ne poznaje rad ovih sindikata.

Zbog niskog poverenja u ove sindikate, a ono se po pravilukreće do 2%, bilo bi statistički neopravdano iznositi bilo kakve za-ključke o povezanosti poverenja u Konfederaciju slobodnih sindi-kata i nezavisnih varijabli.

4. Sindikati i politika

Složeni odnosi između sindikalne i političke sfere, odnosno iz-među sindikata i političkih stranaka, u praksi su veoma šarenoliki,od sindikata koji su faktički u vlasništvu jedne političke partije(sindikat kao transmisioni točkić u jednopartijskom sistemu), dosindikata koji u svom vlasništvu ima političku partiju (jedno vremeje ASNS bio primer za to). No, u nas u poslednjoj deceniji ipak pre-vladavaju od političkih stranaka nezavisni sindikati i to je odnos zakoji se javno zalažu sindikalna rukovodstva. U vreme izbornihkampanja stvari se menjaju i sindikati pokušavaju da sa nekimstrankama naprave dogovore i izmame obećanja za poboljšanjeradničke pozicije, a za uzvrat daju izbornu podršku. S druge stra-ne, političke stranke obećavaju svašta, a po pravilu kada dođu navlast malo šta učine na ostvarivanju datih obećanja. Sve u svemu,

Tabela 3: Poverenje u Savez samostalnih sindikata Srbije (u %)

* Članovi bilo kojeg sindikata osim onih koji su u Savezu samostalnih sindika-ta Srbije.

Tabela 4: Poverenje u Konfederaciju slobodnih sindikata (u %)

* Članovi Konfederacije su zbog malobrojnosti uključeni u članstvo „ostalihsindikata“.

5150

ta i stranačkih pristalica, motivisala nas je za ispitivanje percepcijeodnosa sindikata i politike, odnosno sindikata i političkih stranaka.

Pojednostavljeno rečeno članovi sindikata se zalažu za sledećačetiri „pravila“ u odnosu sindikata i politike:

Zanimljivo je pogledati kako se članovi dva najznačajnija sin-dikata izjašnjavaju o relaciji sindikata i politike:

Podjednak postotak članova Samostalnog sindikata i UGS„Nezavisnost“ se slaže da se sindikati ne mešaju u politiku (po78%), dok članovi ostalih sindikata imaju nešto blaži stav (54% jeprotiv a 21% za mešanje), a radnici koji nisu u sindikatima još bla-ži (37% je za nemešanje a 16% za mešanje, ostali su neodlučni).

Da sindikati treba da budu opozicija svakoj vlasti misli 72%članova UGS „Nezavisnost“, 63% članova Samostalnog sindikata,46% članova ostalih sindikata i 29% radnika koji nisu u sindikati-ma.

Za saradnju sindikata sa partijama koje štite interese radnikazalaže se 63% članova ostalih sindikata, 61% članova UGS „Neza-visnost“, 55% članova Samostalnog sindikata i 32% radnika izvansindikata.

Sa tvrdnjom „Dobro je za sindikat da bude pod okriljem ne-ke jake političke partije“ ne slaže se 66% članova Samostalnog sin-dikata, 47% članova ostalih sindikata, 46% članova UGS „Nezavi-snost“ i 37% radnika koji nisu u sindikalnom članstvu.

Odnos stranačkih pristalica prema relaciji sindikati – politika,najbolje indikuje slaganje i neslaganje sa tvrdnjom „Sindikat ne tre-ba da se meša u politiku“. Kod pristalica vladajuće Demokratske

a pogotovu izvan vremena kampanja, sindikati se bore za svojuautonomiju, a političke stranke se ponašaju patronatski i utilitarno,uvek nastupajući sa pozicije moćnog partnera od čije duševnostizavisi šta će udeliti sindikatu (sindikatima).

Ipak, u poslednje vreme sve se češće govori o direktnom poli-tičkom angažmanu sindikata, bilo da sindikat(i) osnuje svoju parti-ju ili da neku od partija „prisvoji“. Upravo ovakve naracije su nas imotivisale za nešto podrobnije ispitivanje stavova i mišljenje pre-ma relaciji sindikati – politika, odnosno sindikati – političke stran-ke.

Tabela 5: Ne/slaganje članova sindikata sa tvrdnjamao odnosu sindikata i politike (u%)

Nesumnjivo je za odnose sindikata i političkih stranaka od bit-ne važnosti politika koju vode partijska i sindikalna rukovodstva injihove vrednosne i utilitarne aspiracije. Međutim, treba pretposta-viti da u tome udela ima i ono što misle članovi sindikata, odnosnostranačke pristalice. Vođstva jednih i drugih organizacija o tome(koliko-toliko) vode računa i u slučaju disparantnih orijentacija, na-stoje da članstvo i pristalice „prevedu“ na svoje viđenje stvari! –Ova, barem relativna, važnost mišljenja i stavova članova sindika-

5352

radnika koji su u nekom od sindikata. U sve tri grupe veći je posto-tak onih koji loše ocenjuju sindikalnu fragmentaciju nego onih ko-ji se o njoj pohvalno izražavaju. Kod građana izvan procesa radaodnos između pokude i pohvale te sindikalne rascepkanosti iznosi18% prema 11%; kod radnika izvan sindikata 16% prema 11% ikod članova sindikata 32% prema 26%.

Zanimljivo je da smo u razgovorima (kolektivni intervjui) ko-je smo u okviru ovog istraživanja imali sa sindikalnim aktivistimai lokalnim sindikalnim prvacima, nailazili na negaciju sukoba me-đusobnu toleranciju, korektan dijalog... Međutim, po pravilu, na-kon zajedničkog sastanka, u pojedinačnim razgovorima („u četirioka“) često smo čuli nešto što je gotovo sasvim suprotno!

Nepoznavanje sindikane fragmentacije obeležava 16% člano-va sindikata; njihov udeo u ukupnom broja članova Samostalnogsindikata iznosi 11%, kod UGS „Nezavisnost“ to je 18%, a kod čla-nova ostalih sindikata – 20%.

Tabela 6: Mnjenje o sindikalnoj fragmentaciji (u %)

Neodlučnost u oceni sindikalne fragmentacije najčešća je međučlanovima UGS „Nezavisnost“ (35%), zatim kod članova ostalih sin-dikata (28%), a najmanja kod članova samostalnog sindikata (23%).

Kod članova sindikata, u stvari, blago dominira mišljenje dasu sindikalne podele loše – tako misli gotovo trećina svih članovasindikata. Loše mišljenje o sindikalnoj fragmentaciji češće od ostalih

stranke dominira neodlučnost, gotovo polovina pristalica ove stran-ke (48%) nije u stanju da se izjasni ni za mešanje ni protiv meša-nja sindikata u politiku, dok kod onih koji imaju stav, 39% je pro-tiv mešanja a 13% za mešanje. Kod pristalica koalicionih partneraDS (uključujući i LDP) dominira stav protiv mešanja – 67%, dokje 21% neodlučno, a 12% za mešanje sindikata u politiku. Kod pri-stalica opozicionih stranaka takođe dominira stav protiv mešanja –59%, četvrtina je neutralna, a 16% je za mešanje. Na kraju, oni ko-ji su stranački neopredeljeni, pretežno su protiv mešanja sindikatau politiku (44%), ali je mnogo i onih koji su neodlučni – 39%, a zamešanje sindikata u politiku zalaže se 17% stranački neopredelje-nih radnika.

Na opštem uzorku posmatrano, prihvatanje stava o nemešanjusindikata u politiku, kao i kod zaposlenih radnika, raste sa pora-stom obrazovanja: 17% – 27% – 35% - 37% - 49%, a onda kod vi-sokoobrazovanih blago opada – 42%. U istom pravcu ide i obaveš-tenost o radu sindikata. Zanimljivo je i da su stalno zaposleni višeopredeljeni za nemešanje u politiku, nego, na primer, oni nezapo-sleni koji ne traže posao (21%) pa i oni koji traže posao (26%) –oni su u stvari nedovoljno obavešteni da bi mogli da iskažu stav orelaciji sindikata i politike. – Ove „male pravilnosti“ ispoljavaju sei u odnosu prema drugim tvrdnjama o relaciji sindikata i politike.

5. Mišljenje o sindikalnom pluralizmu

U svim odgovorima na pitanje da li je dobro ili loše to što ima-mo više sindikata, dominiraju (zbirno gledano) oni koji ne znaju daodgovore na ovo pitanje i oni koji ne mogu da se odluče za određe-nu ocenu (neodlučni). Takvih je među građanima izvan radnog od-nosa čak 71%, među zaposlenima koji nisu članovi sindikata 73%i među članovima sindikata 42%.

Loše mišljenje o sindikalnim podelama ima 18% građana iz-van radnog odnosa, 16% radnika koji nisu članovi sindikata i 32%

5554

kod onih sa višom školskom spremom i 26% prema 16% kod fakultet-ski obrazovanih radnika). Kada je reč o neobaveštenosti, u ravni pro-seka (dve petine neobaveštenih) su oni bez škole ili samo sa osnovnomškolom i oni sa srednjom školom, manje je neobaveštenih kod onih savišom i visokom školskom spremom (30%, odnosno 28%), dok je ve-ći od proseka postotak neobaveštenih među ispitanicima sa dvogodiš-njim ili trogodišnjim radničkim školama (54%).

Korelacija između mnjenja o sindikalnoj fragmentaciji i stranač-kih opredeljenja je osrednjeg intenziteta i iznosi 0,32. Negativne oce-ne najčešće daju pristalice opozicionih stranaka (32%), slede pristali-ce koalicionih partnera DS (25%), zatim oni koji su stranački neopre-deljeni (20%), a najmanje je kod pristalica Demokratske stranke(10%). U svim slučajevima je više negativnih nego pozitivnih ocenasindikalne fragmentacije osim u slučaju pristalica DS, gde je gotovodvostruko više pozitivnih ocena sindikalnih podela (10% negativnihocena a 17% pozitivnih ocena). Iznenađuje što su pristalice DS u go-tovo istom postotku „neobavešteni“ kao i oni koji imaju distancu pre-ma političkim strankama (43% odnosno 44%), za razliku od pristalicakoalicionih partnera DS i pristalica opozicionih stranaka kod kojih sebroj neobaveštenih kreće oko jedne četvrtine. U istom smeru ide i na-laz po kojem je broj opredeljenih u odnosu na pitanje sindikalnih po-dela (bilo da je reč o pozitivnim ili o negativnim ocenama sindikalnihpodela) – najmanji upravo kod pristalica DS (27%), zatim kod stranač-ki neopredeljenih radnika (33%), dok je kod pristalica koalicionih part-nera DS i pristalica opozicionih stranaka broj opredeljenih natpolovi-čan, tj. iznosi 52% odnosno 53%.

Pitanje puteva za prevazilaženje sindikalne podeljenosti („pa isukoba“) ima odgovor kod naših ispitanika koji su članovi sindikata,ali se to ne bi reklo za građane koji su izvan radnog odnosa ali i za za-poslene koji nisu članovi sindikata. Rešenje za podeljenost sindikata,oni koji su članovi nekog od sindikata, najčešće vide u zajedničkim sin-dikalnim akcijama na najtežim zajedničkim pitanjima (62%), zatim jetu nepuna četvrtina koja rešenje vidi u objedinjavanju svih sindikata u

imaju članovi Samostalnog sindikata (36%), dok je među članovimasvoh ostalih sindikata ona manje prisutno (po 29%). U proseku, pro-porcija između onih koji misle da su sindikalne promene dobre i onihkoji misle da su one loše iznosi 10 prema 13 (na deset onih koji dajuocenu „dobre“ su podele, dolazi 13 onih koji kažu podele su loše); kodčlanova Samostalnog sindikata odnos je 10 prema 12, kod članovaostalih sindikata, 10 prema 13 i kod članova UGS „Nezavisnost“ 10prema 16. - Korelacija između ocene sindikalne fragmentacije i član-stva u pojedinim sidnikatima je prilično visoka i iznosi 0,37.

Na nivou opšteg uzorka mala je korelacija između školske spremei mišljenja o sindikalnim podelama (iznosi 0,24). Ipak se i tu javlja jed-na mala pravilnost, sa rastom nivoa obrazovanja raste i postotak onihkoji podele sindikata smatraju, ocenjuju kao nešto što je loše: 8% -15% - 18% - 29% - 30%, da bi zatim kod onih sa najvišim nivoomobrazovanja opao postotak loših ocena na 22%. U svim slučajevimaimamo manju ili veću prevagu loših ocena sindikalne fragmentacije(8% prema 5%, 15% prema 9%, 18% prema 10%, 19% prema 11% i30% prema 15%), osim u slučaju fakultetski obrazovanih ispitanikagde je odnos gotovo izjednačen - 22% prema 23%. Zanimljivo je, iakoje inače uobičajeno, da je postotak obaveštenih o sindikalnim podela-ma obrnuto proporcionalan obrazovnom nivou, pa tako sa rastom ni-voa obrazovanja opada broj neobaveštenih: 85% - 63% - 56% - 48% -36%, da bi opet u slučaju najobrazovanijih postotak blago porastao na40%.

Nešto je drukčije kada se posmatraju samo zaposleni radnici. Uslučaju višeg i visokog obrazovanja nalazimo da je po četvrtina ispita-nika dala lošu ocenu sindikalnoj fragmentaciji, a kod svih nižih nivoaobrazovanja loše ocene karakterišu blizu petinu ispitanika (18-19%).Inače, samo u slučaju radnika bez škole ili samo sa osnovnom veći jebroj pozitivnih nego negativnih ocena sindikalnih podela (24% prema18%), dok je u svim ostalim slučajevima veći broj negativnih ocena,barem za malo (19% prema 14% kod onih sa radničkim školama, 18%prema 13% kod srednješkolski obrazovanih radnika, 25% prema 24%

5756

cije. Takvo zalaganje je najčešće među članovima Samostalnog sindika-ta – 67%, zatim među članovima UGS Nezavisnost – 62%, a onda sle-de članovi ostalih sindikata – 57%. Za organizaciono jedinstvo kao reše-nje najviše se zalažu članovi Samostalnog i članovi ostalih sindikata(24%, odnosno 23%), a nešto manje članovi UGS Nezavisnost. Inače, oovoj temi najviše su obavešteni članovi Samostalnog sindikata – 93%, azatim svi drugi – oko 82-83%. U ovom kontekstu treba pomenuti viso-ku korelaciju (0,39) između mišljenja o rešavanju problema sindikalnefragmentacije i članstva u sindikatima koja u prvom redu potiče iz raz-like u obaveštenosti članova i onih koji nisu članovi sindikata.

Niska je, ali statistički značajna, korelacija između školske spremei mišljenja o prevazilaženju loših posledica sindikalnih podela, kako uslučaju opšteg uzorka (0,26), tako i u slučaju poduzorka zaposlenih(0,25). Kao i u drugim slučajevima povezanost potiče iz velikih razlikau stepenu obaveštenosti o ovim pitanjima. Tako je, na primer, na nivouopšteg uzorka o ovim pitanjima obavešteno 24% onih bez ikakve ško-le, 31% onih sa osnovnom školom, 41% onih sa nekom od radničkihškola, 52% onih sa srednjom školom, 64% onih sa višom i 62% onih savisokom školskom spremom. Velike su razlike u obaveštenosti, zavisnood stepena obrazovanja, i u okviru zaposlenih, s tim što ovde ne dolazido izražaja proporcionalni rast obaveštenosti sa rastom nivoa obrazova-nja. Najobavešteniji su zaposleni koji imaju višu školu (77%), slede vi-sokoobrazovani (70%), zatim oni bez škole ili sa osnovnom (63%), paoni sa srednjom (61%), a najmanje obaveštenih je među ispitanicima sanekom od radničkih škola (44%). Kad je reč o zalaganju za organizaci-ono jedinstvo svih sidnikata ono je najčešće među zaposlenima sa vi-šom školskom spremom (svaki četvrti) dok je kod svih ostalih neštomanje (16% do 19%). Za akciono jedinstvo zalaže se natpolovičan brojispitanika sa višom ili visokom školskom spremom (52% odnosno53%), za 10% manje onih sa srednjom školskom spremom (42%) ionih bez škole ili samo sa osnovnom (44%), a znatno manje onih sa ne-kom od radničkih škola (25%).

jednu sindikalnu organizaciju (23%), a tu je i 2% onih koji misle datreba sve da ostane isto kao što je sada i 12% ispitanika koji nisu oba-vešteni o ovoj temi. Za zaposlene radnike koji nisu učlanjeni ni u jedansindikat, prvo treba reći da su neobavešteni (svaki drugi), a da jednatrećina rešenje vidi u akcionom jedinstvu, a 16% u organizacionom je-dinstvu. Građane izvan radnog odnosa najviše karakteriše neobavešte-nost (čak 60%), a zatim je tu 25% onih koji rešenje vide u akcionomjedinstvu i 15% onih koji se zalažu za organizaciono jedinstvo.

Ovi podaci mogu se posmatrati i u kontekstu najnovije akcije petsindikalnih centrala (UGS Nezavisnost se drži po strani) u vezi sa Za-konom o penzijama. Pregovori sa Vladom (izvan institucionalnog so-cijalnog dijaloga) i potpisivanje zahteva za ostavkom Vlade bi moglida rezultiraju barem međusobnom sindikalnom zbližavanju (iluzornoje očekivati bilo šta drugo ukoliko sindikalna inicijativa ne bude podr-žana od strane najmoćnije partije vladajuće koalicije, što bi valjalo oče-kivati s obzirom na neka opredeljenja na poslednjoj sednici glavnogodbora te stranke).

Tabela 7: Putevi prevazilaženja sindikalne fragmentacije (u %)

Kao što je rečeno, među članovima sindikata natpolovično domini-ra stav o akcionom sindikalnom jedinstvu kao načinu privazilaženja me-đusindikalnih trvenja i sukoba, tj. loših posledica sindikalne fragmenta-

5958

Eventualni međusindikalni dogovor češće od ostalih podržava-ju članovi Samostalnog sindikata (87%), a nešto ređe članovi UGSNezavisnost (77%) i članovi ostalih sindikata (77%). Inače korela-cija između članstva u sindikatima i stava o međusindikalnom do-govoru iznosi 0,32.

Korelacija između školske spreme i stava o međusindikalnomdogovoru je 0,26. Eventualni dogovor češće od ostalih podržavajudve kategorije najobrazovanijih (po tri četvrtine), bezmalo tri peti-ne srednjeobrazovanih i onih sa najmanjim obrazovanjem, a najma-nju podršku dogovor ima među ispitanicima sa nekom od radničkihškola- dve petine (43%).

Kao i kod drugih sindikalnih pitanja i u ovom slučaju je viso-ka korelacija (0,38) između podrške međusindikalnom dogovoru istranačkog opredeljenja ispitanika. Velike su razlike u stepenune/obaveštenosti, a nisu zanemarljive ni razlike u stepenu podrške.Najobaveštenije su pristalice opozicionih stranaka (85%), slede pri-stalice koalicionih partnera DS (73%), dok je postotak obaveštenihkod stranački neopredeljenih ispitanika i pristalica DS, jedva neštoiznad polovine (57% odnosno 55%).

Trećina članova sindikata misli da je međusindikalni dogo-vor moguć, četvrtina da nije moguć, a dve petine nije u stanjuda proceni ostvarivost jednog takvog dogovora. Procenu češćeod ostalih izbegavaju članovi UGS Nezavisnost (čak 57%), dok jeujednačen postotak kod članova Samostalnog sindikata i kod čla-nova „ostalih sindikata“ (po dve petine). Pozitivno mišljenje o mo-gućnosti dogovora je i kod Samostalnog i kod Nezavisnog sindika-ta malo ređe od negativnog mišljenja – 28% prema 31% kod Sa-mostalaca i 20% prema 23% kod Nezavisnih – za razliku od člano-va „ostalih sindikata“ kod kojih znatnu prevagu ima pozitivno miš-ljenje, 43% prema 18%.

Činjenica da među članovima sindikata blago i relativno domi-nira neobaveštenost upozorava na to da pitanje sindikalnog dogo-varanja unutar sopstvenih redova nije postalo sindikalna tema, a

Povezanost između mišljenja o načinima prevazilaženja sindi-kalnih podela i stranačke opredeljenosti je osrednjeg intenziteta – ko-eficijent kontigencije iznosi 0,33. I ovde povezanost potiče iz razlikau nivou obaveštenosti o mogućim putevima prevazilaženja sindikal-ne krize. Najobaveštenije su izborne pristalice opozicionih stranaka –81%, potom pristalice koalicionih partnera DS – 72%, a prilično ma-nje pristalice DS – 60% (što zaista začuđuje!) i stranački neoprede-ljeni građani – 57%. Stranački opredeljeni građani se u sličnom po-stotku zalažu za akciono jedinstvo (46-48%), a u različitoj meri zaorganizaciono jedinstvo, od 33% pristalica opozicionih stranaka, pre-ko 25% pristalica koalicionih partnera DS, do svega 8% pristalicaDS (stranački neopredeljeni građani se u 16% slučajeva zalažu za or-ganizaciono a u 40% slučajeva za akciono jedinstvo).

Velika većina članova sindikata podržava eventualni međusin-dikalni dogovor o saradnji i zajedničkim akcijama – čak četiri pe-tine (82%), a samo dvoje od 100 odbija da podrži takav dogovor (osta-li su neobavešteni). Kada je reč o zaposlenim, onda je polovina za po-menuti dogovor, a druga polovina izjavljuje da ne zna i da nije obaveš-tena o takvim mogućnostima. Građani izvan radnog odnosa su prven-stveno neobavešteni (55%), a oni koji su obavešteni, podržavaju među-sindikalni dogovor.

Tabela 8: Stav prema mogućem sindikalnom dogovoruo saradnji i jedinstvu u akcijama (u %)

6160

Zanimljivo je inače da je u 85% firmi u kojima rade oni koji suučlanjeni u UGS bilo štrajkova; štrajkova je bilo i u 76% firmi u ko-jima rade oni koji su u članstvu ostalih sindikata, kao i u 65% fir-mi u kojima rade oni koji su članovi Samostalnog sindikata.

Reč je, evidentno, o prilično niskim mobilizacijskim kapacite-tima svih sindikata u Srbiji, a to je svakako jedan od ključnih po-kazatelja sindikalne (ne)moći. I njega je teško prikriti. Uostalom,sindikati to i ne čine. Naprotiv! Kao da im je stalo da neuspešnimmobilizacijama radništva učine svoju nemoć što vidljivijom.

teško je očekivati da će sindikalna rukovodstva, bez pritiska „odo-zdo“ učiniti nešto ozbiljnije na međusobnom približavanju. Time,jedan od retkih, relativno lako dostupnih resursa, za povećanje sin-dikalne moći i poboljšanje pregovaračke pozicije, ostaje marginali-zovan!

6. Učešće u štrajkovima i sindikalnim protestima

Gledano u celini, u poslednje tri godine, u štrajkovima i prote-stima učestvovalo je oko 8% građana Srbije. Nešto malo ispodovog proseka su zaposleni koji nisu članovi sindikata (6%) i građa-ni koji sada nisu u radnom odnosu (7%), dok su zaposleni koji susindikalno organizovani znatno ispred – u štrajkovima i protestimaučestvovalo je 16%. Prosek za zaposlene, bez obzira na članstvo usindikatima je 10%.

Tabela 9: Učešće u štrajkovima i sindikalnim protestima (u %)

Povezanost između učešća u štrajkovima i protestima na jed-noj strani i članstva u sindikatima, na drugoj, osrednjeg je intenzi-teta i iznosi 0,32. U štrajkovima i protestima najčešće su učestvo-vali članovi UGS „Nezavisnost“ – 23%, potom članovi „ostalih sin-dikata“ – 17%, a najmanje članovi Samostalnog sindikata – 14%.

6362

treći deo

Zoran Stojiljković

BUDUĆNOST SOCIJALNOG DIJALOGA

Srbija je, posle promena 5. oktobra 2000 godine, konačno kre-nula putem političkih i ekonomskih reformi. Za deset godina izvr-šene su ključne zakonske reforme i stvoren institucionalni okvir zarazvoj tržišne ekonomije i pravne, demokratske i socijalno odgo-vorne države i otvorenog, pluralističkog društva. Time je otvorenput i ka širim, evropskim integracijama. Sastavni deo promena su ireforme privrednog, poreskog i finansijskog sistema, uključujući isvojinsku transformaciju, odnosno ukidanje neefikasne društvenesvojine i proces restrukturiranja i privatizacije.

Rast investicija može, međutim, biti ostvaren samo uz paralel-no smanjivanje udela javne potrošnje. Istovremeno, ostvareni druš-tveni bruto proizvod po stanovniku, izražen u paritetnoj kupovnojmoći, tek je na nivou trećine proseka za proširenu EU sa 27 člani-ca. Na drugoj strani, stopa nezaposlenosti je tri puta veća od prose-ka za EU (9%). Privredni oporavak i početna faza tranzicionih pro-mena praćeni su rastom nezaposlenosti i društvenih nejednakosti aregionalne razlike u nivou (ne)razvijenosti idu čak do 1:8 (Strate-gija privrednog razvoja Srbije 2006-2012, str.15-16). Preko potreb-ni socijalni i politički dijalog i konsenzus suočeni sa ogromnim iza-zovima.

U Srbiji danas postoji goruća potreba za pokretanje – ne bilokakvog, već trajnog, institucionalnog i ravnopravnog socijalnog di-

65

već gotovo poluvekovna praksa utemeljena na preporukama(113,152) i konvencijama (144) MOR-a, koja potvrdu ima i u revi-diranom tekstu Evropske socijalne povelje iz 2005. godine.

Institucionalizacija socijalnog dijaloga predstavlja, međutim, ijasnu obavezu koja se postavlja pred svaku zemlju kandidata začlanstvo u međunarodnim integracijama, da stvori zakonski i insti-tucionalni okvir za olakšavanje i sprovođenje socijalnog dijaloga.Socijalni dijalog mora, pored nacionalne, posedovati i jasnu i raz-vijenu regionalnu i međunarodnu (MOR, pregovori sa MMF i Svet-skom bankom) dimenziju.

1. Kakav socijalni dijalog?

Polazeći od prethodno definisanih principa i pretpostavki iimajući u vidu činjenicu da se država i njeni organi javljaju u više-strukoj ulozi najvećeg poslodavca, kao i regulatora socijalnog dija-loga – posebnu ulogu i odgovornost za razvoj socijalnog dijalogaima Vlada Srbije. U tom kontekstu, neophodno je, kroz dijalog sasocijalnim partnerima, institucionalizovati rad socijalno-ekonom-skih saveta (SES). Posebno je važna stručna, administrativna i fi-nansijska podrška radu saveta na lokalu kroz formiranje sekretari-jata i analitičko-istraživačke službe, kao i otvorenost njihovog radakritičkom uvidu javnosti.

Zaokružen, institucionalni problemski okvir tripartitnog dija-loga podrazumeva i sistematsko bavljenje prevencijom i regulaci-jom konflikata, odnosno postojanje mreže mirovnih i arbitrarnihveća i postojeće Agencije za posredovanje i mirno rešavanje sporo-va,u većoj meri odgovorne socijalnim partnerima.

Kada je o socijalnim partnerima, pre svega sindikatima, reč -utvrđivanje reprezentativnosti na svim nivoima organizovanja i de-finisanje njihove ravnopravne pozicije od ključnog je interesa zauspostavljanje međusobnog poverenja i saradnje sindikata. Od te

jaloga. U prilog ovoj tvrdnji mogu se navesti bar četiri ključna raz-loga:

Pre svega, u stanju ruinirane ekonomije i razorenog i osiroma-šenog društva, socijalni dijalog je najbolji način da zemlja izađe izzone visokog socijalnog i političkog rizika i konačno čvrsto zako-rači na put koji vodi ka demokratiji i prosperitetu.

Socijalni dijalog, posebno u osiromašenim društvima suoče-nim sa brojnim izazovima tranzicionih promena, nema alternativu.Odsustvo socijalnog dijaloga i iskrene spremnosti da se on vodina ravnopravnim osnovama, može da generiše nekontrolisanueksploziju socijalnog nezadovoljstva, razmah socijalne demago-gije i populizma i poraz demokratskih, reformskih snaga. To jedovoljan razlog i za ne preterano dogmatične liberale, sve one kojinisu „boljševici neoliberalizma“ da, barem na kraći rok, prihvatenužnost čvrstog, institucionalizovanog socijalnog dijaloga.

Otvoreni i široki socijalni dijalog je najbolji mogući put dase dođe do više nego potrebnog sporazuma o pravcu, tempu iuravnoteženoj raspodeli troškova i dobiti od tranzicionih pro-mena. Pakt ne bi bio vezan za mandat jedne vlade (sklapao bi se,recimo, na period od tri godine) i predvideo bi mogućnost spora-zumne revizije jednom godišnje. U suprotnom, u teškoj socijalnoj iekonomskoj situaciji, veoma je izvestan konfliktni scenario u komeposlodavci i vlada, pozivajući se na diktat međunarodnih finansij-skih institucija, insistiraju samo na socijalnom miru, restrukturira-nju tržišta rada i oslobađanju od viška zaposlenih, a zaposleni, sin-dikati i deo opozicije na rastu zarada i socijalnih davanja (Fajertag,2000a:11-18).

Najzad, neophodno je da Srbija svoje radno, sindikalno isocijalno zakonodavstvo prilagodi i harmonizuje sa normativ-no-institucionalnim okvirom i praksom socijalnog dijaloga uzemljama Evropske unije. Institucije socijalnog dijaloga nisu ni-kakav »relikt samoupravne svesti« i demagoška parola sindikata,

6766

jućeg – sporog sadržajno neoperativnog i posledično neefika-snog delovanja, kao i primene ultimativne i ucenjivačke taktikeod strane pojedinih učesnika je veliki, ali samo opredeljenje zasocijalni konsenzus izražava smisao i suštinu socijalnog dijalo-ga.

U red elementarnih proceduralnih pretpostavki za demokrat-sko uređenje rada Saveta zato idu i prethodno uzajamno informisa-nje partnera, kao i osnaživanje pozicije predsednika Saveta, kao injegovog kolegija i sekretarijata, uz njihova veća ovlašćenja i pro-duženje mandata, na period duži od političkog izbornog ciklusa.

Praksa je naime pokazala da je rotacija socijalnih partnera iVlade na mestu predsedavajućeg Saveta svake godine neefikasna.Potrebno je uvesti institut predsednika Saveta koji bi se birao na petgodina i ne bi bio (nužno) iz redova članova Saveta već bi se biraona osnovu ugleda, stručnosti i iskustva. Sekretarijat Saveta treba dadobije obavljanje i stručnih poslova, a ne samo kako sada zakon de-finiše organizacionih i administrativno-tehničkih. Njime bi rukovo-dio izvršni sekretar, koji bi se starao i da se sprovodi politika Save-ta. Sve ovo naravno podrazumeva znatno veća finansijska sredstvaod onih koja sada Savetu pripadaju, a koja se iz godine u godinusmanjuju.

U instrumente za vođenje socijalnog dijaloga svakako spadajui saveti za zapošljavanje, kao i tripartitni organi odlučivanja i upra-vljanja, poput upravnih odbora fondova za penzijsko, invalidsko izdravstveno osiguranje i institucija i agencija tržišta rada i zaštitena radu.

Specifični oblik multipartitnog socijalnog dijaloga predstavljai širok konsultativni proces, poput rasprava oko donošenja Strate-gije za smanjenje siromaštva, odnosno uvećanje socijalne kohezije,kao i uključenost predstavnika socijalnih partnera u rad odgovara-jućih skupštinskih odbora.

saradnje dugoročno koristi mogu imati svi učesnici u socijalnomdijalogu. U red principa na osnovu kojih se utvrđuje reprezentativ-nost, pored kvantitativnog - udela članstva pojedinih sindikata uukupnom broju zaposlenih, spadaju i kvalitativni kriteriji poput or-ganizacione, programske i materijalne i akcione nezavisnosti, pove-renja zaposlenih i međunarodne priznatosti.

2. Nivoi, način vođenjai učesnici u socijalnom dijalogu

Okvir i praksa socijalnog dijaloga se ne mogu ograničiti na po-stojanje SES-a na nivou Republike, svedenog na povremenu kon-sultativnu ulogu i pretežno manifestacioni status. Socijalni dijalogtraži čitavu mrežu organa i na granskoj ravni i na nivou jedini-ca teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, da bi seuopšte moglo govoriti o uređenom, sistemskom konceptu ipraksi.

Razvijena vertikalna i horizontalna mreža saveta i njihovihstalnih i povremenih programskih odbora i radnih tela su, među-tim, samo zadovoljavajući institucionalni okvir i nužna pretpostav-ka za kvalitetan i efektivan socijalni dijalog.

Saveti moraju, ukoliko se ne radi tek o formi lišenoj realnih sa-držaja, odnosno praksi fingiranja socijalnog dijaloga, u krugu svo-jih ovlašćenja imati moć donošenja zaključaka i preporuka i pokre-tanje inicijativa vezanih za uređenje »pluralističkih industrijskihodnosa«, ali i pravo da iznošenjem meritornih stavova i mišljenjautiču na ukupnu ekonomsku i socijalnu politiku i razvoj.

Pri tom, garanciju punog demokratskog kapaciteta tripartitnogdijaloga nosi opredeljenje učesnika za što širu i dosledniju prime-nu principa odlučivanja konsenzusom. Sva ključna pitanja, stavovii odluke se moraju, uz strpljivo argumentovanje, iznošenje i usagla-šavanje pozicija, donositi konsenzusom. Rizik od nezadovoljava-

6968

razvoja. Izabrani model razvoja, mora, primenjenim merama i in-strumentarijem, voditi računa o nužnoj a krajnje osetljivoj i teškoostvarivoj ravnoteži ekonomske efikasnosnosti i socijalne izdržlji-vosti, ako ne već i socijalne pravičnosti, tranzicionih reformi. Samotako moguće je održati, na duži rok, proreformsku socijalnu i poli-tičku koaliciju i obezbediti bar pasivnu podršku ili makar izbeći ak-tivno suprostavljanje značajnog dela tranzicionih gubitnika. Izlaz izpostojeće situacije moguće je, dakle, naći samo građenjem celovitestrategije društvenog i privrednog razvoja oslonjene na odgovara-juću ekonomsku politiku i strategiju socijalnog razvoja i redukova-nja siromaštva. Jedinstven koncept tranzicionih reformi mora ima-ti, izazovima globalizacije ekonomskih i finansijskih tokova, ali iprocesa političkog odlučivanja, adekvatnu reakciju i primeren od-govor. Jedino moguće rešenje predstavlja zato racionalno kombino-vanje socijalne zaštite – urgentnih kratkoročnih mera usmerenih napodršku i pomoć najugroženijim i razvojne politike – dugoročnihmera oslonjenih pre svega na investicije, razmah preduzetništva irezultirajući rast i razvoj.

Do najboljih konkretnih rešenja moguće je, pri tom, doći samokroz Partnerstvo za demokratske promene i razvoj u kome bi senašli državni organi i agencije, regionalna i lokalna samouprava,asocijacije preduzetnika, zaposleni i sindikati, ali i svi drugi soci-jalni i politički akteri – profesionalna udruženja, naučne ustanove,NVO i različiti oblici građanskih inicijativa, uključujuću i asocija-cije nezaposlenih i samih korisnika socijalne pomoći.

Nosilac uspešnih socijalnih promena i politike, naime, nemogu pojedinačno biti ni državni organi i organi lokalne samo-uprave, ni autonomno uređeni odnosi socijalnih partnera ili sa-mo obrazovne, kulturne i zdravstvene organizacije, kao ni izo-lovani civilno-društveni volontarijat i humanitarne aktivnosti.Svako ima svoje prednosti i ograničenja, svoju zonu odgovorno-sti i svako mora dati pun doprinos, kroz učešće u delovanju raz-

No, nezamenljivu, bazičnu ulogu ima socijalni dijalog na nivoupreduzeća i ustanova – različite forme vođenja bipartitnog dijalogaposlodavaca i sindikata poput kolektivnog pregovaranja i participa-cije u odlučivanju, putem saveta zaposlenih.

Erozija prava zaposlenih i sindikata na ovom, osnovnom nivou,može potkopati temelj i srušiti čitavu konstrukciju socijalnog dija-loga.

Socijalni dijalog je, pre svega, stvar socijalnih partnera. No, unjega se na odgovarajući način – kroz odbore i šire socijalne foru-me, mogu uključiti i predstavnici NVO, ekspertskih grupa, profesi-onalnih udruženja, kao i organizacije nezaposlenih, samouposlenih,udruženja potrošača – svih onih koji imaju interesa i znanja da pro-ces tranzicije učine efikasnim, transparentnim i što pravednijim.

3. Dijalogom do promena

Svaka relevantna, kritička procena aktera i polja ekonomije ipolitike u zemljama u tranziciji mora, pre svega, odgovoriti na pi-tanje o postojanju volje i dovoljnom kapacitetu i moći demokrat-skih aktera da odlučujuće doprinesu prvo formulisanju, a zatim iusvajanju i efektuiranju celovite strategije demokratskih reformi.

Posebno, ako pod strategijom mislimo na celovito, koherentnojedinstvo čitave skale međusobno skladno uvezanih ciljeva, objedi-njenih u jedinstven model razvoja i realizovanih kroz upotrebu me-toda i taktika primerenih socijalnom kontekstu.

Prvi element strategije čini formulisanje seta međusobno tesnopovezanih etapnih i finalnih ciljeva, koji za efekat imaju da za de-setak godina Srbiju iz stanja siromašenja i (samo)izolacije uvedu usvet i članstvo u evropskim integracijama.

Odabrani ciljevi moraju biti bazirani na skrupuloznoj analizikonteksta – realnom viđenju internih i eksternih prednosti i pogod-nosti ali i prepreka, ograničenja i otpora formulisanim pravcima

7170

Portugalski Sporazum o socijalnoj konsultaciji i usaglašava-nju, iz 1996. godine, predviđa, recimo, da – u okviru preglednihmera za promociju zapošljavanja, obrazovanja i zanatske obuke,kao i polike dohodaka – dođe i do skraćivanja trajanja radne nede-lje.

Povećanje kompetitivnosti radne snage kroz doobuku, kombi-novano sa skraćivanjem radnog vremena i (bolnim) raspravamaoko ciljeva budžetske politike i reformi penzionog sistema je i uosnovi Ugovora solidarnosti i paktova o zapošljavanju, potpisivanihu Italiji nakon 1993. godine. Interesantno je da italijanska praksapredviđa, u okviru donošenja i realizacije Socijalnog pakta, dverunde sastanaka socijalnih partnera godišnje. Prolećna runda sadr-ži razgovore o prognoziranoj stopi kretanja BDP-a, inflacije, zapo-slenosti, a jesenja konsultacije o ciljevima i merama budžetske po-litike (Hoffmann, 1998:33-37).

Očito da uz sve krize i dileme za razvijen socijalni dijalog, barunutar evropskog socijalnog modela, nema na duži rok održive al-ternative.

vojnih koalicija na svim ravnima organizovanja, kreiranju i re-alizovanju razvojne strategije koja, istovremeno, sadrži i jasnusocijalnu komponentu.

Efektivan socijalni dijalog i dogovor na svim ravnima odluči-vanja i partnerstvo organa socijalno odgovorne države i civilnogsektora u formulisanju i primeni socijalnih programa podrazumevanaime i koncipiranje specifičnih, pojedinim regijama i korisnicimasocijalnih transfera primerenih, konkretnih projekata i rešenja. De-centralizacija je i način da se izbegnu preterano administriranje irealizuje minimaks strategija, odnosno da se uz minimalne troško-ve ostvare maksimalni mogući efekti.

Uzor-model u ovom pogledu predstavljalo je svojevremeno„irsko privredno čudo“, odnosno snažni privredni rast Irske do ko-ga je došlo kombinovanjem tri elementa: socijalnim sporazumomuređenog kretanja plata i troškova rada, kontrole javnih rashoda i,pratećeg, otvaranja privrede i stranih ulaganja. Po ugledu na irskimodel (Program za nacionalni oporavak iz 1987. godine kome su,na svakih 3-5 godina sledili novi nacionalni programi i sporazumi)ovi ugovori nastoje da unutar liberalizacije ekonomije zbrinu neza-poslene i stvore nova radna mesta, uz paralelno kontrolisanu infla-ciju i očuvanje realnih zarada. Akcenat je na promovisanju novihinfrastrukturalnih investicija i istovremenom jačanju ljudskog ka-pitala – preko programa permanentne obuke zaposlenih razvijanih,pre svega, na lokalnom nivou i u okviru partnerske saradnje na rad-nom mestu. Reformu i stimulativne mere poreske politike prate rastproizvodnje i očuvanje realnog nivoa socijalnih davanja.

Primera radi, Sporazum o kompetitivnosti i zaposlenosti, pot-pisan 1993. godine u Nemačkoj, je takođe (pre)ambiciozno predvi-đao da se, na osnovu stručne obuke i mera za povećanje zaposleno-sti, do kraja veka prepolovi broj registrovanih nezaposlenih i obez-bedi posao svakom mladom.

7372

dodatak 1

ISTRAŽIVANJE O STANJU SOCIJALNOGDIJALOGA U SRBIJI U 2010. GODINI

– NACIONALNI NIVO

UPITNIK ZA ČLANOVE KOLEGIJUMAREPUBLIČKOG SOCIJALNO-EKONOMSKOG SAVETA

Sa ciljem da se i na nacionalnom nivou ostvari sumarni uvid ustanje socijalnog dijaloga u Srbiji, glavni akteri socijalnog dijalogana republičkom nivou, odgovarali su na sledeća pitanja u okviru is-traživanja:

(1) Ocenite socijalni dijalog na republičkom nivou – kako na pla-nu procedure, tako pre svega, na planu rezultata;

(2) Da li ima promena - a ako ima, koje su - u funkcionisanju so-cijalnog dijaloga u poslednje tri godine? O kojem smeru pro-mena (na bolje ili na gore) se može govoriti. Opišite promeneonako kako ih vi vidite, u čemu se one ogledaju?

(3) Koje su prepreke na putu socijalnog dijaloga – gde se mogu lo-cirati: u državi, u poslodavačkim organizacijama i/ili u sindi-katima? Opišite prepreke i njihov uticaj na socijalni dijalog?Da li je i šta preduzimano na planu njihovog otklanjanja?

(4) Šta se može i šta treba učiniti da bi socijalni dijalog bio efika-sniji, odnosno da bi zaživeo ako ga nema? Ko su potencijalninosioci takvih akcija; procena mogućnosti partnera da pristu-pe takvim akcijama?

75

vijen kada je reč o kolektivnom pregovaranju u oblastima javnihslužbi, državnih organa i javnih preduzeća. Učesnici u ovom prego-varanju su reprezentativni sindikati i Vlada kao osnivač. U gotovosvim javnim službama su zaključeni kolektivni ugovori, i to: za za-poslene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, insti-tucijama visokog obrazovanja, državnih organa, za zaposlene u or-ganima lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, za zaposleneu ustanovama studentskog standarda, za zaposlene u ustanovamakulture čiji je osnivač Republika, socijalne zaštite, zdravstvenihustanove čiji je osnivač Republika Srbija. U toku je rad na novomkolektivnom ugovoru za socijalnu zaštitu. Pored toga, po prvi putse razgovara o kolektivnom ugovoru za policijske službenike i utom smislu su započeli pregovori radi zaključivanja istog.

Međutim, problemi postoje kada je reč o kolektivnom prego-varanju u granama privrede u kojima su učesnici reprezentativnisindikati i reprezenativno udruženje poslodavaca. Postojala su dvakolektivna ugovora u ovoj oblasti i to za: ugostiteljstvo i turizam iza radno angažovanje estradno-muzičkih umetnika i izvođača uugostiteljstvu, diskografiji i koncertnoj delatnosti. Oba ugovora suprestala da važe zbog isteka roka od tri godine.

U toku su pregovori radi zaključivanja koletkivnih ugovora ugranama: građevinarstvo i industrija građevinskog materijala; po-ljoprivreda i proizvodnja prehrambenih proizvoda; hemija i neme-tali i metalska industrija. Postoje problemi u ovim pregovorima, presvega oko formulisanja odredbi finansijske prirode oko kojih sindi-kati i udruženja poslodavaca još uvek nisu uspela da postignu do-govor.

U pogledu rada Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbi-je, rezultati su promenljivi. I dalje je prisutan problem u radu Soci-jalno-ekonomskog saveta jer se u punoj meri ne realizuje zakonskaobaveza blagovremenog dostavljanja na razmatranje nacrta zakonai drugih akata značajnih za materijalni i socijalni položaj zaposle-nih i poslodavaca. Takođe, postoji problem u postizanju konsenzu-

(5) Šta mislite o uticaju globalne krize na tokove socijalnog dija-loga? Da li se može govoriti isključivo o negativnom uticaju?Ili je, možda, kriza naterala partnere da, suočeni sa ogromnimproblemima, bolje sagledaju i svoje interese i interese partne-ra?

(6) Ocenite doprinos svakog partnera (pojedinačno) socijalnomdijalogu.

(7) Kako vidite ulogu političkih partija u odnosu na socijalni dija-log?

(8) Kako vidite moguću ulogu organizacija civilnog društva u raz-vijanju i funkcionisanju socijalnog dijaloga?

(9) Ima mišljenja da socijalni dijalog treba proširiti i na druge ak-tere društvenog razvoja i uopšte na što širi krug društvenihagenasa (npr. nevladine organizacije, političke stranke, ugled-ne javne ličnosti i dr.). Šta mislite o tome?

ODGOVORI ČLANOVA KOLEGIJUMAREPUBLIČKOG SOCIJALNO-EKONOMSKOG SAVETA

I PARTNERA U SOCIJALNOM DIJALOGU

Ministar Rasim Ljajić, predsedavajući Socijalno-ekonomskog saveta

Republike Srbije do 02. novembra 2010, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja:

1. Ocenite socijalni dijalog na republičkom nivou – kako na pla-nu procedure, tako pre svega, na planu rezultata?

Kada je reč o socijalnom dijalogu na republičkom nivou možese reći da stepen razvoja tog dijaloga zavisi od učesnika u prego-vorima. S tim u vezi može se oceniti da je isti u značajnoj meri raz-

7776

osiguranju za slučaj nezaposlenosti. U toku je rad na pripremi no-vog Zakona o štrajku.

Takođe, treba pomenuti ulogu Međunarodne organizacije ra-da, Saveta Evrope i drugih međunarodnih organizacija koje su zna-čajno doprinele razvoju kapaciteta socijalnih partnera kroz njihoveobuke i stručno usavršavanje i time doprinele unapređenju njihovihsposobnosti kada je reč o učešću u socijalnom dijalogu. Tu trebanaročito pomenuti i pomoć Fondacije Fridrih Ebert, Swiss LabourAssistance, Fondacije Konrad Adenauer, GTZ i dr.

3./4. Koje su prepreke na putu socijalnog dijaloga – gde se mo-gu locirati: u državi, u poslodavačkim organizacijama i/ili usindikatima? Opišite prepreke i njihov uticaj na socijalni dija-log? Da li je i šta preduzimano na planu njihovog otklanjanja?Šta se može i šta treba učiniti da bi socijalni dijalog bio efika-sniji, odnosno da bi zaživeo ako ga nema? Ko su potencijalninosioci takvih akcija; procena mogućnosti partnera da pristu-pe takvim akcijama?

U pogledu prepreka na putu socijalnog dijaloga iste postoje nastrani svih učesnika u socijalnom dijalogu. Naime, za uspešnije re-šavanje problema neophodan je socijalni dogovor, uspostavljanjemeđusobnog poverenja i razumevanja između socijalnih partnera ipoštovanje dogovora i ispunjavanje preuzetih obaveza od stranesvakog od učesnika u socijalnom dijalogu, što u velikoj meri nedo-staje kada je reč o socijalnom dijalogu u Republici Srbiji. Svesnismo činjenice da nosilac uspešnih promena ne mogu biti pojedinač-no ni državni organi, ni socijalni partneri, niti drugi akteri civilnogdruštva. Stoga je opredeljenje države da najznačajnije probleme sakojima se susreće ili sa kojima će se susretati u budućnosti rešavaputem dijaloga. To opredeljenje je pre svega potvrđeno odredbamanovog Ustava koji predviđa da će se uticaj tržišne privrede na soci-jalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađivati kroz socijalni di-jalog između sindikata i poslodavaca.

sa u pogledu utvrđivanja minimalne zarade od strane Socijalno-ekonomskog saveta, koji je pre svega opterećen problemom razli-čitih zahteva sindikata i udruženja poslodavaca, a takođe i visinomraspoloživih sredstava u budžetu.

Razvoj socijalnog dijaloga koji je bio intenziviran u periodu2005-2008. godine je u velikoj meri zaustavljen usled uticaja svet-ske ekonomske krize koja je dovela do zaustavljanja privrednog ra-sta i smanjenja broja novih radnih mesta, a samim tim zaustavljenje i socijalni dijalog koji bi se zasnivao na ravnomernom uticajusvakog pojedinačnog socijalnog partnera. U uslovima krize, učešćedržave je jače, a uticaj socijalnih partnera je slabiji.

2. Da li ima promena - a ako ima, koje su - u funkcionisanju so-cijalnog dijaloga u poslednje tri godine? O kojem smeru prome-na (na bolje ili na gore) se može govoriti? Opišite promene ona-ko kako ih vi vidite, u čemu se one ogledaju?

U poslednje tri godine postignuti su pozitivni pomaci u pogle-du prethodno navedenog kolektivnog pregovaranja na nivou javnihslužbi, državnih organa i javnih preduzeća i tu ne postoje značajni-ji problemi. Negativni rezultati postoje u pogledu bipartitnog soci-jalnog dijaloga u granama privrede. Pored toga, izvršene su izme-ne Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova kojima je data većanadležnost Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporo-va, što bi u narednom periodu trebalo da doprinese jačanju socijal-nog dijaloga imajući u vidu da su kolektivni radni sporovi veomačesto prepreka uspešnijem razvoju socijalnog dijaloga.

Pozitivni rezultati postoje i u daljem unapređenju radnog za-konodavstva. Doprinos poboljšanju zakonodavnog okvira dali su isocijalni partneri kroz svoje učešće u radnim grupama za pripremuovih propisa. U tom smislu, socijalni partneri su učestvovali u pri-premi već pomenutog Zakona o izmenama i dopunama zakona omirnom rešavanju radnih sporova, Zakona o sprečavanju zlosta-vljanja na radu, Zakona o volontiranju i Zakona o zapošljavanju i

7978

tencijal u pogledu socijalnog dijaloga. To nameće potrebu racional-nijeg i objektivnijeg pristupa socijalnom dijalogu. Država je prepo-znala značaj socijalnog dijaloga i kroz donošenje odluka o prošire-nom dejstvu kolektivnih ugovora (Opšti kolektivni ugovor; zazdravstvene ustanove, institucije socijalne zaštite, za ustanove kul-ture) obezbeđena su jednaka prava zaposlenih u ovim delatnostima,kao i očuvanje radnih mesta u uslovima svetske ekonomske krize.

Kada je reč o uticaju udruženja poslodavaca na socijalni dija-log, danas u Srbiji postoji jedna organizacija poslodavaca koja jereprezentativna - Unija poslodavaca Srbije. Na strani sindikata po-stoje dva reprezentativna sindikata: Savez samostalnih sindikataSrbije i Ujedinjeni granski sindikati «Nezavisnost». Sve tri organi-zacije su od svog osnivanja do danas doživele određene reforme upogledu svoje organizacije, članstva i ciljeva radi kojih su osnova-ne i deluju, a u skladu sa privrednom reformom i uticajem privati-zacije.

U multinacionalnim i stranim kompanijama postoje jasna pra-vila kada je u pitanju sindikalno organizovanje, dok u privatizova-nim preduzećima gde nema sredstava za investicije nema ni ade-kvatne zastupljenosti sindikata. Danas, može da se oceni da dolazinova faza u kojoj svi socijalni partneri kroz sopstvene reforme tre-ba da zauzmu nove pozicije u razvoju socijalnog dijaloga i ostvari-vanju zajedničkih interesa.

7./8. /9. Kako vidite ulogu političkih partija u odnosu na soci-jalni dijalog? Kako vidite moguću ulogu organizacija civilnogdruštva u razvijanju i funkcionisanju socijalnog dijaloga? Imamišljenja da socijalni dijalog treba proširiti i na druge akteredruštvenog razvoja i uopšte na što širi krug društvenih agena-sa (npr. nevladine organizacije, političke stranke, ugledne javneličnosti i dr.). Šta mislite o tome?

Kako bi sindikati i udruženja poslodavaca mogla da ostvaresvoju ulogu, a to je pre svega unapređenje i zaštita svojih profesio-

Takođe, svesni smo činjenice da se učesnici socijalnog dijalo-ga nalaze u suprostavljenim pozicijima i ulaze u socijalni dijalog saciljem da zaštite sopstvene interese. Međutim, u tom procesu po-trebno je pronaći minimum zajedničkih interesa kao neophodanuslov da socijalni dijalog opstane i uspešno funkcioniše. Prema to-me, konstruktivan i iskren dijalog socijalnih partnera uz najvećudržavnu podršku, za Republiku Srbiju nema alternative.

Naročito treba razvijati socijalni dijalog na nivou lokalne za-jednice, gde se on razvija dosta sporo, ad hoc i bez sistemskih re-šenja. U proteklom periodu formirano je samo 17 lokalnih socijal-no-ekonomskih saveta, ali i njihova uloga je bila više formalne pri-rode. U uslovima ekonomske krize javlja se potreba za aktivnijimsocijalnim dijalogom na lokalnom nivou i uključivanjem svih zain-teresovanih strana koje mogu doprineti tom dijalogu.

5. Šta mislite o uticaju globalne krize na tokove socijalnog dija-loga? Da li se može govoriti isključivo o negativnom uticaju? Ilije, možda, kriza naterala partnere da, suočeni sa ogromnimproblemima, bolje sagledaju i svoje interese i interese partnera?

Svetska ekonomska kriza je od velikog uticaja na socijalni di-jalog. Jedan od razloga za to što su slabi rezultati u pogledu zaklju-čivanja kolektivnih ugovora jeste taj što su poslodavci dovedeni ufinansijske probleme izazvane ekonomskom krizom, nisu spremnida preuzimaju obaveze zaključivanjem kolektivnih ugovora, te jenajveći problem kada je reč o granskim kolektivnim ugovorimaupravo taj «tarifni deo» kojim bi se utvrdila cena rada za tipičnaradna mesta u pojedinim granama privrede. Pored krize, velike pro-bleme su izazvale loše privatizacije društvenih preduzeća i radnicisu naročito ugroženi u tim preduzećima. Mnogi su ostali bez poslaili bez zarade. U privatizovanim preduzećima teže se obezbeđujeuticaj sindikata kao jednog od socijalnih partnera u odnosu na po-slodavce, a sa druge strane poslodavci su slabi, nemaju dovoljnosredstava za investiranje, što ukazuje na njihov obostrani slabiji po-

8180

vane zbog krize. Istovremeno ovaj ugovor ističe za šest meseci, a daniko ne radi na tome šta posle. U industriji i uslugama nije potpisan nijedan granski kolektivni ugovor iako pregovori o pojedinim traju i početiri godine. Potpisano je nekoliko ugovora gde je poslodavac država( i koji su dobili prošireno dejstvo, a kod kojih je kao u slučaju zdrav-stva proces pregovaranja trajao pet godina) ali se svakodnevno sreće-mo sa neispunjavanjem pojedinih odredbi bez ikakvih sankcija. Soci-jalno-ekonomski savet Republike Srbije je nakon velike pauze u raduotpočeo sa redovnim zasedanjima u septembru 2008. godine, ali je većkrajem 2009. godine počeo da gubi dah. Dobro je što je Savet prestaoda se bavi sobom, odnosno članovima i okrenuo se tada suštinskim pi-tanjima, formirana su stalna radna tela, usvojeni planovi rada, raspra-vljalo se o jednom broju zakonskih rešenja, uspostavljena je izdavačkadelatnost, počelo se sa umrežavanjem sa ostalim instutucijama i uspo-stavljena je saradnja sa relevantnim međunarodnim organizacijama.Međutim, vrlo brzo se pokazalo da je lakše urušiti jednu instituciju ne-go je podići. Krenuli su procesi mimo institucije, nacrti zakona su po-čeli ponovo da zaobilaze Savet ili da na Savet stižu kada su već otišlina Vladu, izvršna vlast je ponovo počela češće samo da informiše, a neda konsultuje socijalne partnere, a učešće ministara u radu Saveta jesvedeno na minimum kod većine, a ponovo smo i u fazi međusobnogprozivanja socijalnih partnera po pitanju reprezentativnosti, te mogu-će blokade rada Saveta. Vreme je da se govori i o neophodnim izme-nama Zakona o Socijalno-ekonomskom savetu. Praksa je pokazala daje rotacija socijalnih partnera i Vlade na mestu predsedavajućeg Save-ta svake godine neefikasna. Potrebno je uvesti institut predsednika Sa-veta koji bi se birao na četiri godine i ne bi bio iz redova članova Sa-veta već bi se birao po drugim kriterijumima. Sekretarijat Saveta trebada dobije obavljanje i stručnih poslova, a ne samo kako sada zakon de-finiše, organizacionih i administrativno-tehničkih. Njime bi rukovodioizvršni sekretar, koji bi se starao i da se sprovodi politika Saveta. Sveovo naravno podrazumeva znatno veća finansijska sredstva od onihkoja sada Savetu pripadaju, a koja se iz godine u godinu smanjuju. Ta-

nalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedi-načnih i kolektivnih interesa, potrebno je da budu nezavisne i sa-mostalne, što je i osnovni uslov predviđen standardima Međuna-rodne organizacije rada. Zbog navedenog, uticaj političkih strana-ka na ove organizacije treba da bude što manji. Kada je reč o orga-nizacijama civilnog društva i učešću uglednih javnih ličnosti, nji-hov doprinos može da bude od koristi za razvoj socijalnog dijalo-ga, naročito na lokalnom nivou, gde on proizilazi iz neposrednihpotreba lokalne zajednice, preduzeća, privredne grane ili delatnosti.U takav socijalni dijalog potrebno je da se uključe svi zaintereso-vani i relevantni akteri civilnog društva.

To znači da organizacije civilnog društva, tj. nevladine organi-zacije i političke stranke, kao i ugledne javne ličnosti, svako sa sta-novišta svojih interesa treba da ima izazov da učestvuje u razvojusocijalnog dijaloga, ali ostaje jasno da su direktni učesnici u soci-jalnom dijalogu sindikati, udruženja poslodavaca i Vlada.

Čedanka Andrić,sekretar Socijalno-ekonomskog

saveta Republike Srbije

1.Ocenite socijalni dijalog na republičkom nivou – kako na planuprocedure, tako pre svega, na planu rezultata? Da li ima promena- a ako ima, koje su - u funkcionisanju socijalnog dijaloga u posled-nje tri godine? O kojem smeru promena (na bolje ili na gore) semože govoriti? Opišite promene onako kako ih Vi vidite, u čemu seone ogledaju?

Ocena je veoma niska i za to postoje konkretni pokazatelji. Akogovorimo o socijalnom dijalogu na republičkom nivou, govorimo o ba-rem dva pojavna oblika. Imamo potpisan Opšti kolektivni ugovor čijesu odredbe, koje se tiču finansijskih izdvajanja poslodavaca suspendo-

8382

njenicama potkrepljen argument, onda niste učesnik socijalnog dijalo-ga već manipulator.

5. Šta mislite o uticaju globalne krize na tokove socijalnog dijalo-ga? Da li se može govoriti isključivo o negativnom uticaju? Ili je,možda, kriza naterala partnere da, suočeni sa ogromnim proble-mima, bolje sagledaju i svoje interese i interese partnera?

Svetska ekonomska kriza je proizvela negativne efekte svuda pa iu Srbiji, pre svega velikim gubitkom radnih mesta, a onda i značajnimsmanjenjem investicija. Kriza je često bila i nastavak, odnosno finaleprethodnih loših politika. Ono što se desilo u Srbiji, (ali ne i samo u Sr-biji) jeste da se težište sa dijaloga o razvojnim politikama pomerilo nadijalog o raspodeli siromaštva, a to smanjuje manevarske sposobnostisvim učesnicima socijalnog dijaloga naročito sindikatima i poslodav-cima. Apsolutno je netačna tvrdnja koja se čuje kako smo „svi u istomčamcu“ i kako sada svi podjednako moramo da „zapnemo“ kako ne bipotonuli. Kriza je upravo pokazala da nikada nismo bili svi u istomčamcu, uvek je bilo onih koji su imali jahte i glisere i onih koji su ve-slali u čamcima, ali ne bi bilo loše da oni koji imaju bolji pogled iz jah-ti nađu pravi put plovidbe pa će i „veslači“ da stignu na odredište ume-sto što veslaju u krug.

6. Ocenite doprinos svakog partnera (pojedinačno) socijalnom di-jalogu.

Neka budu iskreni pa se ocene sami i u skladu sa tim koriguju ko-liko treba. Ocenjivanje jedino tako ima smisla jer oni su odgovorni oni-ma koje predstavljaju pre nego bilo kome drugom.

7./8./9. Kako vidite ulogu političkih partija u odnosu na socijalnidijalog? Kako vidite moguću ulogu organizacija civilnog društva urazvijanju i funkcionisanju socijalnog dijaloga? Ima mišljenja dasocijalni dijalog treba proširiti i na druge aktere društvenog raz-

kođe treba znati da Savet nije ni izvršna, ni zakonodavna, ni sudskavlast (nigde u svetu, pa ni u Srbiji), već savetodavni organ. Ako neko-me date dobar savet, a on ga ne usvoji već tera po svome i dovede dološih rezultata, nemojte da „jurite“ savetodavca već prozivajte onog koje doneo pogrešnu odluku i iskoristite prvu priliku da ga za to kaznite.

3. Koje su prepreke na putu socijalnog dijaloga – gde se mogu lo-cirati: u državi, u poslodavačkim organizacijama i/ili u sindikati-ma? Opišite prepreke i njihov uticaj na socijalni dijalog? Da li je išta preduzimano na planu njihovog otklanjanja?

Odgovor na ovo pitanje nalazi se u odgovorima na sva ostala pita-nja.

4. Šta se može i šta treba učiniti da bi socijalni dijalog bio efikasni-ji, odnosno da bi zaživeo ako ga nema? Ko su potencijalni nosiocitakvih akcija; procena mogućnosti partnera da pristupe takvimakcijama?

Da svi akteri socijalnom dijalogu pristupe iskreno i u dobroj na-meri, ostali preduslovi kao što su pojedinačni kapaciteti, pravni okvir islično mogu biti kroz proces ojačani i korigovani. Ali, ako nema iskre-ne dobre volje kod svih učesnika onda će rezultati biti slabi i onaj koima najveću moć će biti najveštiji u manipulisanju procesima socijal-nog dijaloga i njegovim rezultatima, odnosno neuspesima. Konkretno,ako sednete za sto da pregovarate o npr. granskom kolektivnom ugo-voru a unapred ste odlučili da ga ne potpišete onda vi niste učesnik usocijalnom dijalogu već samo kompromitujete taj institut. Ako pišetezakone iz delokruga rada Socijalno-ekonomskog saveta a nacrt tog za-kona, iako imate zakonsku obeavezu, ne podnesete na mišljenje Save-tu onda niste učesnik socijalnog dijaloga već ga izbegavate, ako pak uizradi zakonskih rešenja socijalne partnere uključite u radne grupe dabi samo bili dekor, a unapred odlučite da ne uvažite ni jedan njihov, či-

8584

Treba biti pošten i reći da u uslovima gde je gotovo milion ljudinezaposleno, isto toliko siromašno, kao i angažovano u sivoj/crnoj eko-nomiji, gde je ogromna unutrašnja nelikvidnost i veliki broj privrednihsubjekata u blokadi, mala proizvodnja, minimalan privredni rast, pri-lična zaduženost, prosek plata najniži u regionu, gde Fond penzijskogi invalidskog osiguranja 50 odsto sredstava za isplatu penzija dobija izbudžeta zbog katastrofalno loše stope naplate doprinosa, socijalni dija-log jeste preko potreban da ne bi svako vukao na svoju stranu i takopokidao i ono malo što imamo, ali i težak zadatak. Radeći i živeći u ze-mlji u kojoj se postizanje konsenzusa doživljava kao poraz, a rad zaopšti interes tumači kao naivnost i manjak lične ambicije ne može sebiti optimista kada je sudbina socijalnog dijaloga u pitanju. S drugestrane, pogledajmo sve ključne institucije u zemlji (i efekte njihovograda) koje imaju mnogo dužu tradiciju od institucije Socijalno-eko-nomskog saveta, pa ćemo možda i naći malo kredita za učesnike soci-jalnog dijaloga i skromne dosadašnje efekte njihovog rada. Međutim,ne treba preterivati jer veliki broj tranzicionih gubitnika (a tranzicijanam traje dvadeset godina) baš briga za realne prepreke, oni bi samoda već jednom iz gubitnika pređu u dobitnike, a na onima koji su reklida znaju kako to da izvedu je i da taj posao urade.

Branislav Čanak,član Kolegijuma Socijalno-ekonomskog saveta

i predsednik UGS „Nezavisnost“

Osnovne napomene:Socijalni dijalog zahteva dve osnovne pretpostavke: materijal-

nu – razvijenu i stabilnu tržišnu ekonomiju i nematerijalnu – razvi-jen, stabilan, otvoren, demokratski politički sistem. Manjak samojedne od ovih pretpostavki, bilo koje, isključuje mogućnost uspo-stavljanja i razvoja socijalnog dijaloga. U Srbiji nema ni jedne, nidruge. Dakle, svaki razgovor o socijalnom dijalogu sa pretenzijom

voja i uopšte na što širi krug društvenih agenasa (npr. nevladineorganizacije, političke stranke, ugledne javne ličnosti i dr.). Šta mi-slite o tome?

Nevladine organizacije, nezavisni eksperti, univerzitetski profeso-ri mogu da učestvuju u socijalnom dijalogu kroz partnerske odnose sasocijalnim partnerima zavisno od oblasti kojima se bave i za to ni sadane postoje formalne prepreke samo je praksa oskudna, a iskustva soci-jalnih partnera u umrežavanju sa ostalima različita. Zakon o Socijalno-ekonomskom savetu takođe predviđa mogućnost da se stručnjaci zapojedine oblasti uključe u rad stalnih radnih tela koja daju stručna miš-ljenja Savetu. Naravno da bi Savet, kada bi imao sredstva za istraži-vačke i obrazovne projekte, u njih uključivao i eksperte sa strane, začiji rad treba obezbediti nadoknadu jer niko svoje znanje ne daje zadžabe. Sve u svemu, pomenute organizacije i pojedince više vidim kaologističku i stručnu podršku nego kao aktere socijalnog dijaloga. Poli-tičke partije ne vidim uopšte kao aktere socijalnog dijaloga, osim akonisu u vlasti. Postoji praksa gde socijalni partneri preko parlamentar-nih političkih partija lobiraju za određena zakonska rešenja ali se premože reći da partije glasaju taktički u odnosu na svoje koalicione part-nere odnosno opoziciju nego što se može reći da zaista zagovaraju in-terese socijalnih partnera. S druge strane ne vidim šta to pozitivno, od-nosno koji demokratski kapacitet političke partije mogu da unesu kaoulog u proces socijalnog dijaloga. Iako višepartizam ima dužu tradici-ju u Srbiji nego socijalni dijalog, partijska borba ima nasleđe izrazitenetolerancije, ideološke neprofilisanosti i „neprirodnih koalicija“; do-duše zavidno iskustvo imaju u praksi zapošljavanja kadrova tako da bimožda mogli učestvovati u dijalogu o politici zapošljavanja, uvažava-jući činjenicu da u Srbiji nikad nije radilo manje ljudi nego danas. Par-tije koje se i formalno kroz svoje programe izjašnjavaju kao partije ko-je socijalni dijalog vide kao važan instrument u razvoju društva, čestoto rade iz čistog formalizma, ne bi li ostavile dobar utisak i ne bi li toopravdalo njihovo članstvo u međunarodnim udruženjima.

8786

Poslednja napomena – dobar deo onoga što se zove socijalnidijalog počiva na temeljima filozofije i normi Međunarodne orga-nizacije rada. Srbija je većinu tih normi ratifikovala, ali ne poštujeni jednu jedinu, ili tako što ignoriše njihovo postojanje u svompravnom poretku, ili ih u primeni izvrće u njihovu suprotnost.Evropski model je otišao korak dalje od MOR-ove platforme. Iz-gradnjom zajednice, od faze do faze, Evropa je nadograđivala svojsocijalni model energijom socijalnog dijaloga koji je sada neraz-gradivi stub evropskog identiteta. Srbija, navodno, hrli u zagrljajEvropi, pažljivo se čuvajući da na tom putu ne preuzme ništa od te-orije i prakse socijalnog dijaloga. Naprotiv, on je u Srbiji u odnosuprema Evropi, isto što je serijal FARMA prema nekoj premijeri umilanskoj Skali, vulgarizovan do tačke gubljenja svakog smisla.

1. Ocenite socijalni dijalog na republičkom nivou – kako naplanu procedure, tako pre svega, na planu rezultata?

Jeftina predstava vlasti kojom hoće da stvori najmanje dvaprivida – da je demokratična i, drugi, da je probala da oplemenisvoj rad participacijom socijalnih partnera, ali, eto, i sami vidite,oni po svemu daleko zaostaju za političkom elitom i, stoga, nemarezultata. Ponekad to izgleda kao, iako jeftina, ali ipak uigranapredstava, ali, najčešće, to je ogoljeni prezir prema svima onimakoji nisu njihovi poslušnici. To je u mandatu aktuelne Vlade po-sebno došlo do izražaja, jer se, recimo, desilo da je resorni mini-star Ljajić, uz svesrdnu pomoć SSSS, doveo Socijalno-ekonomskisavet do pravnog gašenja.

2. Da li ima promena - a ako ima, koje su - u funkcionisanjusocijalnog dijaloga u poslednje tri godine? O kojem smerupromena (na bolje ili na gore) se može govoriti. Opišite prome-ne onako kako ih vi vidite, u čemu se one ogledaju?

Mislim da sam na ovo odgovorio kroz prethodan odgovor.

da ga ima, ali samo treba da se pozabavimo u kakvom je stanju,u polazu je besmislen. Tako, na primer, pitanje broj 5 je apsolut-no besmisleno, jer mi nemamo otvorenu tržišnu ekonomiju, većzatvorenu, arhaično autohtonu, sa visokim nivoom mešanja drža-ve i političkih stranaka u tokove privrede. Zato, uticaj globalnekrize na bilo šta u Srbiji je zanemarljiv, jer, recimo, ako bi se ti-me mogao objasniti drastičan pad stranih ulaganja, to bi automat-ski značilo da stranim ulagačima smeta globalna kriza, ali da će,sutra kada ona prođe, početi da ulažu u zatvorenu, arhaičnoautohtonu i od politike strogo kontrolisanu privredu. A, da li je ta-ko?

Ako socijalni dijalog služi da se u materijalnoj sferi uvedekonsultativno-participativno učešće sveta rada u usmeravanju iosnovnim pravilima kretanja kapitala u privrednim tokovima, kaoi makro i mikro redistribucija ostvarenog rasta, onda se sukoblja-vamo sa nezaobilaznom činjenicom da je kapital najvećim delomotuđen, kroz divlju privatizaciju, pre svega, od svake javne kon-trole i uticaja. Kako glasanjem doneti odluku koja bi, recimo, pre-usmerila deo kapitala ka javnom interesu, a kamoli, do toga doćitako prefinjenim sredstvom - konsenzusom, odnosno, socijalnimdijalogom?

Ako socijalni dijalog predstavlja ključnu magistralu za stra-tešku dopunu demokratskog uređenja, dajući mu participativnunotu i u sferi privrede, ako socijalni dijalog predstavlja najpou-zdaniji i dugoročno vrlo održiv put za socijalno uključivanje, akosocijalni dijalog zagovara i pretpostavlja snažnu dimenziju soci-jalne komponente u filozofiji vlasti i kapitala, da li on to može daostvari u sferi nadgradnje – politici? Kada je vlast sama sebi svr-ha, a to je već dve decenije slučaj u Srbiji, onda jedan minorni po-litički partner, sa samo jednim, ali odlučujućim glasom u parla-mentu, zauzima sav prostor u kojem bi trebalo da suvereno vlada-ju socijalni partneri. Oni, međutim, postaju potpuno nepotrebni,njihov „proizvod“ je opterećenje, a ne podsticaj.

8988

5. Šta mislite o uticaju globalne krize na tokove socijalnog dija-loga? Da li se može govoriti isključivo o negativnom uticaju? Ilije, možda, kriza naterala partnere da, suočeni sa ogromnimproblemima, bolje sagledaju i svoje interese i interese partnera?

Već odgovoreno.

6. Ocenite doprinos svakog partnera (pojedinačno) socijalnomdijalogu.

Pogledati odgovor na pitanje br. 3.

7. Kako vidite ulogu političkih partija u odnosu na socijalni di-jalog?

Partije ne mogu da imaju nikakvu ulogu u socijalnom dijalo-gu, sem da ga dozvole (mada je onda pitanje kakav je to dijalog ko-ji je dozvoljen, odnosno svaki dijalog koji je dozvoljen podložan jemogućnosti i da ne bude dozvoljen), i da ga servisiraju onako kakoto predviđaju domaće i međunarodne norme i principi elementarnegrađanske pristojnosti.

8. Kako vidite moguću ulogu organizacija civilnog društva urazvijanju i funkcionisanju socijalnog dijaloga?

Ako bazični socijalni dijalog koji, kako mu i ime kaže, vodesocijalni partneri međusobno i zajedno sa državom, i to ne funkci-oniše, kako bi to moglo ako se u proces uvede još neko, ma ko tobio. Ako je čorba previše zapaprena, teško da će se naći neko da jepokusa, ali ako se još doda i grumen soli, tek je onda niko neće je-sti. Na stranu to što i u razvijenim sistemima socijalnog dijalogapostoji stalna tenzija između socijalnih partnera i drugih organiza-cija civilnog društva. Naime, socijalni partneri postoje i funkcioni-šu na osnovu principa reprezentativnosti, oni predstavljaju, zastu-paju konkretne ljude pred kojima su odgovorni jer ih upravo ti lju-di svojom članarinom finansiraju za ostvarivanje konkretnih intere-

3. Koje su prepreke na putu socijalnog dijaloga – gde se mogulocirati: u državi, u poslodavačkim organizacijama i/ili u sindi-katima? Opišite prepreke i njihov uticaj na socijalni dijalog?Da li je i šta preduzimano na planu njihovog otklanjanja?

Prepreke su pre svega u državi. Ona, prvo, ne želi nikakav di-jalog, a kamoli socijalni, onda, kaže država, ako baš mora da budedijaloga, biće onako kako mi kažemo. Od tri socijalna partnera –Unije poslodavaca Srbije, Saveza samostalnih sindikata Srbije iUjedinjenih granskih sindikata NEZAVISNOST, dva su pod pot-punom kontrolom države, UPS i SSSS, a treći, NEZAVISNOST,raznim merama vlasti se uporno pridavljuje, kako bi ili nestao ilibar bio dovoljno ošamućen da ne može da se bori. Kontrola nad po-menuta dva socijalna partnera, samo ona koju može svako, ko ho-će, da vidi, postiže se u slučaju SSSS tako što im je dodeljenaogromna imovina koja je nezakonito izuzeta od privatizacije (imamdokaze za ovo), a u slučaju UPS, tako što im je „zaboravljena“ mi-lionska (u evrima) pljačka, (dokazi dostupni svakome ko ih želi) ta-da samostalnog Penzijskog fonda samostalnih delatnosti čiji je pr-vi čovek tada bio i prvi čovek UPS-a. Kada i pored toga malo dig-nu glavu, policija nedavno uhapsi aktuelnog predsednika UPS-a, iza 29 provedenih dana u istražnom zatvoru niko mu nije predočioniti jedno delo zbog kojeg je uhapšen. Za svih tih 29 dana niko, pačak ni UPS, nije se javno oglasio da ili osudi uhapšenog predsedni-ka ili da stane u njegovu odbranu. Takvo reagovanje je tipično zasituacije kada je neko uhapšen radi zastrašivanja i drugi to znaju.

4. Šta se može i šta treba učiniti da bi socijalni dijalog bio efi-kasniji, odnosno da bi zaživeo ako ga nema? Ko su potencijalninosioci takvih akcija; procena mogućnosti partnera da pristu-pe takvim akcijama?

Otkloniti sve iz br. 3, za početak.

9190

Nebojša Atanacković,član Kolegijume Socijalno-ekonomskog saveta

Republike Srbije i predsednik Unije poslodavaca Srbije

1. Ocenite socijalni dijalog na republičkom nivou – kako na pla-nu procedure, tako pre svega, na planu rezultata? Da li imapromena - a ako ima, koje su - u funkcionisanju socijalnog di-jaloga u poslednje tri godine? O kojem smeru promena (na bo-lje ili na gore) se može govoriti. Opišite promene onako kako ihvi vidite, u čemu se one ogledaju?

Naša ocena funkcionisanja socijalnog dijaloga na republič-kom nivou je u suštini negativna, a razlozi su i proceduralni isuštinski. Smatramo da sama kancelarija, odnosno sekretarijatSocijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije radi dobro i daima korektne uslove za rad. Međutim, velika je razlika u efika-snosti, a samim tim i u rezultatima rada SES-a u prethodnom isadašnjem periodu. To je uvek usko povezano sa brojem održa-nih sednica. Dok je radom SES-a predsedavala UPS bilo je mno-go više sednica. Postojao je i dogovor, koji se i poštovao, da sesednice održavaju jednom mesečno. Pri tome, kada ima više sed-nica, veći broj pitanja i tema se može staviti na dnevni red i o to-me uopšte voditi socijalni dijalog.

Apsolutno ne možemo biti zadovoljni ni nivoom zastupljenihčlanova u SES-u: SES je formiran na nivou 6-6-6 predstavnikasvakog socijalnog partnera, gde su prvenstveno predviđeni čelni-ci organizacija – u Vladi su to ministri. Međutim, od resornihministara su samo dvojica ili trojica dolazila relativno redovno.Ostali su slali svoje pomoćnike, odnosno zamenike članova SES-a, a nekad ni njih nego neka druga lica. Takođe se često dešava-lo da pojedina ministarstva nisu slala nikoga. Takav odnos poje-dinih ministarstava govori koliko ona uvažavaju rad SES-a. Ima-mo i zakon kojim je predviđeno uspostavljanje SES-ova na lo-

sa, dok organizacije civilnog društva ne predstavljaju nikoga kon-kretno, one nemaju konkretan mandat, one, naime, zagovaraju, pro-movišu, određene ideje i projekte od opšteg interesa. Dakle, nesa-glasje između sadržaja predstavljanja i zagovaranja, i vrlo različitifinansijski izvori i odgovornosti koje nastaju po tom osnovu, oteža-vaju postizanje konsenzusa između ove dve društvene interesnegrupacije. Ipak, pošto demokratska država ne zloupotrebljava tanesaglasja već bona fides moderira između njih, onda se dobijajurezultati koji su upotrebljivi za obe grupacije i mogu se doterivatiprema njihovim specifičnostima. To, dakle, u Evropi funkcioniše.

9. Ima mišljenja da socijalni dijalog treba proširiti i na drugeaktere društvenog razvoja i uopšte na što širi krug društvenihagenasa (npr. nevladine organizacije, političke stranke, uglednejavne ličnosti i dr.). Šta mislite o tome?

Srećan sam što do sada nisam čuo za takve sulude ideje, prostozato što svi oni imaju i sredstva i mesta da namire svoje potrebe, a so-cijalni partneri ne. Kao što socijalne partnere ne zovu u Akademiju na-uka ili Pen klub, tako ni oni nemaju razloge da zovu u svoje redoveovakav profil predstavnika društvenih snaga. To, apsolutno, ne znači,naprotiv, da u projektima koje bi pokretao, recimo, Socijalno-ekonom-ski savet, onaj isti koji Rasim Ljajić hoće da ugasi, ne angažuje, profe-sionalno ili kao donaciju, najuglednije ljude raznih profesija, koji bi da-li taj bitan i poseban pečat kvalitetu socijalnog dijaloga. To je sasvimuobičajena praksa u Evropi, ali tamo Saveti imaju godišnji budžet od50 miliona evra pa naviše, dok ovaj naš sirotinjski nema ni stoti deo to-ga. Dakle, ima li svrhe pričati o socijalnom dijalogu u Srbiji, ako ga jesrpska Vlada, odvajajući novac za njegovo funkcionisanje, vrednovalakao sto puta manje važnu stvar nego što je to, recimo u Fransuskoj. Ka-da bi toj istoj Vladi neko rekao da vredi sto puta manje od, recimo,francuske vlade, odmah bi ga uhapsili zbog vređanja ugleda države. A,ugled socijalnog dijaloga, ili, ne daj Bože, socijalnih partnera ? Kakavugled, takav i dijalog.

9392

saopštenje ili informaciju, uglavnom niti vidi niti čuje aktere di-rektno, niti može dobiti dodatne odgovore na pitanja koja ostajunejasna. Da bi SES ispunjavao ulogu potrebno mu je dati značaj.SES ima savetodavnu ulogu, zaključci nisu obavezujući, ali bi sdruge strane mnogo više doprineo kvalitetnom i efektnom socijal-nom dijalogu, ako bi mu se makar javno dao veći značaj.

4. Šta se može i šta treba učiniti da bi socijalni dijalog bio efi-kasniji, odnosno da bi zaživeo ako ga nema? Ko su potencijal-ni nosioci takvih akcija; procena mogućnosti partnera da pri-stupe takvim akcijama?

Odgovor smo već dali u prethodnom delu. Naime, treba uči-niti sve da zaživi javnost u radu SES-a. Na taj način se javnost in-formiše posebno o tome koje su tačke dnevnog reda ostale otvo-rene i zašto, ko je na koji način pristupio određenim problemima.Ovo bi sigurno dovelo do veće efikasnosti i uticaja SES-a. Jedanod problema koji su potezani je pitanje reprezentativnosti člano-va SES-a, poslodavaca i sindikata. Kada su ovakva, trenutno va-žeća, rešenja postavljena i data u Zakonu o radu, mi nemamo mo-gućnosti da napravimo drugačiji izgled sastava SES-a. Moguće jeda treba snižavati kvantitativne i kvalitativne kriterijume za to koće predstavljati odgovarajuće strane u socijalnom dijalogu, što jejedno od rešenja koja se pominju.

5. Šta mislite o uticaju globalne krize na tokove socijalnog di-jaloga? Da li se može govoriti isključivo o negativnom uticaju?Ili je, možda, kriza naterala partnere da, suočeni sa ogromnimproblemima, bolje sagledaju i svoje interese i interese partne-ra?

Na našu, već postojeću krizu, došla je i svetska ekonomskakriza kao dodatna otežavajuća okolnost. Kriza je negativno utica-la na odnose u SES-u pre svega zato što su socijalni partneri, sva-

kalnom nivou. Međutim, tek to nije zaživelo. Ima tek nekolikolokalnih SES-ova koji funkcionišu i daju predviđene rezultatezbog kojih su i osnovani.

2.Da li ima promena - a ako ima, koje su - u funkcionisanju so-cijalnog dijaloga u poslednje tri godine? O kojem smeru pro-mena (na bolje ili na gore) se može govoriti. Opišite promeneonako kako ih vi vidite, u čemu se one ogledaju?

Generalno gledano nema promene, iako se može govoriti opromenama na gore. U mnogim pitanjima umesto da dođe do pri-bližavanja stavova, pojedini učesnici socijalnog dijaloga u SES-usu čvrsto ostali na svojim stavovima, bez pokušaja da se izađe sazajedničkim rešenjem. Takođe, verovatno zbog prevelike zauze-tosti predsedavajućeg, u proteklom periodu su ređe održavanesednice SESa.

3. Koje su prepreke na putu socijalnog dijaloga – gde se mogulocirati: u državi, u poslodavačkim organizacijama i/ili u sin-dikatima? Opišite prepreke i njihov uticaj na socijalni dija-log? Da li je i šta preduzimano na planu njihovog otklanjanja?

Prepreke su pre svega u predstavnicima Vlade - nedovoljnouvažavanje samog instituta SES-a. Često su sindikati i poslodav-ci bili na vrlo približnim pozicijama kada je reč o pojedinoj pro-blematici, ali to na žalost nije dalo nikakvog rezultata.

Vlada je mogla više da učini na afirmaciji SES-a u javnosti.Ranije je bio običaj da se posle sednice održi konferencija za no-vinare. Tako su novinari mogli da čuju direktne komentare na za-ključke usvojene po dnevnom redu i postave pitanja. Time je bilomoguće kakvo-takvo javno predstavljanje rada SES-a u celosti irazmišljanja i stavova pojedinih članova. Međutim, obraćanja jav-nosti su prestala što je rad SES-a u smislu javne afirmacije još vi-še marginalizovalo. Tako javnost, osim ako ponekad dobije neko

9594

7. Kako vidite ulogu političkih partija u odnosu na socijalnidijalog?

Uglavnom kao jedno ignorisanje - ignorišu postojanje i rad SES-a.Kod nas političke partije, u odnosu na članove SES-ova, imaju po-pulistički stav, odnosno bliže su tome da podrže neke zahteve sin-dikata u periodu pred izbore. Tada gotovo u potpunosti ignorišuzahteve poslodavaca da se poboljša privredni ambijent, a primetnoje da se posle izbora političke partije više približavaju, sklonije suda podrže neke zahteve poslodavaca. U osnovi zajedničko usagla-šavanje stavova, zajedničku logiku tripartitnog dogovora praktičnoignorišu. Nema trajne zainteresovanosti za rad SES-a.

8. Kako vidite moguću ulogu organizacija civilnog društva urazvijanju i funkcionisanju socijalnog dijaloga?

Uloga organizacija civilnog društva je značajna i one mogudoprineti kvalitetu socijalnog dijaloga i doprineti značaju SES-a.Dijalog treba proširivati, pa bi se moglo uvrstiti i omogućiti delo-vanje nekih drugih organizacija kao što su "zeleni", organizacijeza zaštitu potrošača i sl. Te primere učešća NVO imamo u mno-gim stranim SES-ovima. Moguće je da će njihovo učešće poveća-ti značaj, ulogu, transparentnost, uticaj... ali sve zajedno, poštoSES niko ništa ne pita, pitanje je da li će ga više pitati u "prošire-nom" sastavu...

9. Ima mišljenja da socijalni dijalog treba proširiti i na drugeaktere društvenog razvoja i uopšte na što širi krug društvenihagenasa (npr. nevladine organizacije, političke stranke, ugled-ne javne ličnosti i dr.). Šta mislite o tome?

Sam naziv tripartitno znači tri učesnika, odnosno socijalni di-jalog je u krajnjoj liniji dijalog između osnovnih učesnika: poslo-davaca, sindikata i Vlade. Ali, kao u prethodnom odgovoru, mo-že im se naći mesto delovanja u socijalnom dijalogu.

ko iz svog ugla, želeli da poprave neki svoj - pre svega materijal-ni položaj. U datim uslovima, to je bilo nemoguće uraditi. Za nekestvari su rešenja bila već vidljiva (poput granskih kolektivnih ugo-vora). Međutim, dolaskom svetske krize rešenja su postala nemo-guća u onom formatu kako je to bilo moguće pre nastanka svetskekrize. A kriza je produbila i intenzivirala probleme: otpuštanja rad-nika, značajno smanjenje privredne aktivnosti itd. Ta situacija jeumesto približavanja stavova i zajedničkog nalaženja rešenja pro-blema, rezultirala u tome da su se strane ušančile u nekim svojimzahtevima. Izostao je dogovor, a umesto toga svaka strana traži is-punjenje svojih zahteva, ne uvažavajući realnu situaciju u kojoj sesvi nalazimo.

6. Ocenite doprinos svakog partnera (pojedinačno) socijalnomdijalogu.

Smatram da se ne može ništa naći kao doprinos radu SES-a.Socijalni partneri su isticali svoje zahteve, ali oni nisu bili realizo-vani. Poslodavci su isticali probleme u kojima se nalaze i potenci-rali su da je potrebno da se nešto više učini kod nekih očiglednihnedostataka u sistemu kao što su: naplata PDV-a (kada se potraži-vanje naplati, a ne avansno), velika unutrašnja dugovanja, nedosta-ci u Zakonu o radu, i slično. Za to vreme, sindikati su iznosili ne-realne zahteve u odnosu na poslodavce, i to ne samo na poslodav-ce u realnom, privrednom sektoru, nego i na Vladu kao poslodav-ca, a koje očigledno nije moguće ispuniti s obzirom na situaciju ukojoj se nalazimo.

Vlada nije imala neke posebne inicijative koje bi iznosila predSES. Neki zakoni, uostalom poput budžeta, nisu uopšte bili temeniti su razmatrani na sednicama SES-a. Ni primedbe koje su dava-ne po pojedinim zakonskim rešenjima – predlozima zakona koji je-su razmatrani na sednicama SES-a - nisu uvažavane.

9796

5. Stanovište SSSS nije kritizersko već izuzetno kritično kadje u pitanju socijalni dijalog u Srbiji i ono se proaktivnoogleda u traženju rešenja za izlazak iz ovakvog stanja. Tose ogleda u stavu da se pod hitno mora naći rešenje za ne-postojanje reprezentativne asocijacije poslodavaca kroz ak-tivniji angažman državnih mehanizama kojim će se poslo-davci motivisati a ne primoravati za partnerstvo i socijalnidijalog.

6. Postoje očigledne sumnje za odlaganjem rešavanja ovihproblema jer se pripremaju izmene Zakona o radu a u okvi-ru tih izmena i promena uslova za sticanje reprezentativno-sti i poslodavačkih i sindikalnih organizacija. Naš stav jesuprotan bilo kakvom smanjenju uslova za sticanje repre-zentativnosti i tome ćemo se odlučno suprotstaviti.

99

Duško Vuković,potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije:

Nivo socijalnog dijaloga u Srbiji po mišljenju SSSS je krajnjenezadovoljavajući. Problemi koji su doveli do takvog stanja su sle-deći:

1. Unija poslodavaca Srbije nije uspela da dokaže stvarnu repre-zentativnost, i pri tome uporno blokira kolektivno pregovara-nje i potpisivanje kolektivnih ugovora u realnom sektoru.

2. Članovi Socijalno- ekonomskog saveta Republike Srbije is-pred Vlade Srbije izuzev ministra rada i socijalne politike,retko, a pojedini nikada ne prisustvuju sednicama SES-a.

3. Najvažniji zakonski projekti nisu na dnevnom redu sednicaSES-a i ne usaglašavaju se shodno zakonu o SES-u, nego semimo mišljenja socijalnih partnera po hitnom postupku uvidu predloga prosledjuju Skupštini Republike Srbije (pri-mer Zakon o izmenama i dopunama zakona o PIO, budže-tu i drugi). Sindikati su prinuđeni da na zakonske projekteintervenišu predlaganjem amandmana, ali po pravilu oni sene usvajaju jer preovlađuju partijski interesi, interesi koali-cionih partnera ili drugih domaćih i stranih institucija.

4. Ono što posebno brine, kad je reč o socijalnom dijalogu uSrbiji, je nepoštovanje dogovorenog i potpisanog o čemu jenajbolji primer Opšti kolektivni ugovor. Potpisan posle vi-šegodišnjih napora, suspendovan je, odnosno zamrznute sunjegove finansijske odredbe, i pre nego što je počeo da de-luje. I Sporazum o daljem razvoju socijalnog dijaloga ko-jim je trebalo da se razreši konflikt oko Opšteg kolektivnogugovora, potpisan 30. januara 2009. godine, ne primenjujese jer od tada do danas nije potpisan nijedan kolektivni ugo-vor u realnom sektoru, kako je Sporazumom regulisano.

98

dodatak 2

ZAKLJUČCI I PREPORUKESA KONFERENCIJE O SOCIJALNOM DIJALOGU

U SRBIJI U VREME TRANZICIJEI GLOBALNE EKONOMSKE KRIZE

Beograd, 19. novembar 2010.

Švajcarska organizacija za pomoć svetu rada (SLA), Kancelarija uSrbiji, organizovala je konferenciju "Socijalni dijalog u Srbiji uvreme tranzicije i globalne ekonomske krize." Cilj konferencije bioje analiza trenutne situacije i pronalaženje potencijalnih rešenja zapoboljšanje socijalnog dijaloga, iz perspektive partnera u socijal-nom dijalogu - sindikata, poslodavaca i predstavnika vlasti. U na-stavku su priloženi usvojeni zaključci i preporuke.

ZAKLJUČCI I PREPORUKE

1. Socijalni dijalog sindikata, poslodavaca i države procenjuje sekao loš, sa manjkom poverenja među socijalnim partnerima,održavan u uskom manevarskom prostoru, u kojem svaka strana lo-bira za svoje interese bez spremnosti da saslušaju i čuju zahtevedrugih strana.

Veoma je važno da svi socijalni partneri pokažu više strpljenja,tolerancije i iznad svega spremnost da saslušaju ono što drugi part-neri imaju da kažu, što bi postepeno dovelo do većeg poštovanja i

101

strateških ciljeva. Ukoliko se ovo pak, smatra previše idealističkim,onda bi bar trebalo uložiti napore u to da SVI sindikati budu sprem-ni da naprave konsenzus o najvažnijim i gorućim pitanjima za svetrada.

3. Poslodavačka scena je procenjena kao razjedinjena, pri čemusvaka od poslodavačkih organizacija ’igra po sopstvenim pravili-ma’, tako da je teško ispratiti i steći uvid u neku strategiju poslo-davaca. Jačanje kapaciteta poslodavačkih udruženja i moguće za-jedničke strategije delovanja mogu dovesti do kvalitetnijeg predsta-vljanja interesa poslodavaca u socijalnom dijalogu na svim nivoi-ma.

4. Pitanje statusa reprezentativnosti socijalnih partnera je istaknu-to kao jedna od glavnih prepreka za funkcionisanje socijalnog dija-loga i njegovih institucija. Ovo je naročito važno kada je reč o ra-du republičkog Socijalno-ekonomskog saveta jer je upravo to ime-novano kao razlog za činjenicu da je predsednik Saveza samostal-nih sindikata Srbije odbio da preuzme predsedavanje Savetom (dokse ne preispita reprezentativnost Unije poslodavaca Srbije), što jedovelo do blokade u funkcionisanju ove institucije. Način utvrđiva-nja reprezentativnosti socijalnih partnera definisan je Zakonom oradu Republike Srbije i njegove odredbe su na snazi, ono što je poinformacijama predstavnika Ministarstva rada i socijalne politiketrenutno u planu jeste da se učine napori kako bi se došlo do real-nog broja zaposlenih u Srbiji na osnovu kojeg se utvrđuje reprezen-tativnost, naročito imajući u vidu utvrđivanje reprezentativnostiposlodavačkih udruženja. Naime, nerealno je računati zaposlene udržavnom sektoru u ukupan broj zaposlenih kada je u pitanju jedanod zakonskih kriterijuma za poslodavce, s obzirom da se tu poslo-davci ne mogu ni organizovati jer nije reč o privatnom kapitalu.

103

uzimanja u obzir argumenata drugih strana – partnera u socijalnomdijalogu.

Opšti je utisak da Vlada u određenoj meri zanemaruje processocijalnog dijaloga. Kako bi se obezbedio potreban okvir za održa-vanje uspešnog socijalnog dijaloga kao osnovnog instrumenta zarešavanje problema među socijalnim partnerima i konsultacije uslučaju donošenja novih zakonodavnih akata u ovoj oblasti, potreb-no je da Vlada bude osetljivija na mišljenja i rezultate rada Socijal-no-ekonomskog saveta na republičkom nivou tako što će obezbedi-ti odgovarajuća sredstva za njegov rad i obezbediti više vremena zadonošenje mišljenja i konsultacije o gorućim pitanjima iz nadle-žnosti Saveta, a pre svega tako što će insistirati na tome da mini-starstva ispunjavaju zakonsku obavezu dostavljanja nacrta zakonana mišljenje Savetu.

Postoje, međutim i dobri rezultati kada je reč o socijalnom di-jalogu na nižem nivou, tj. kod poslodavaca, naročito u javnim pred-uzećima koja imaju zaključene kolektivne ugovore ili su u toku pre-govori (npr. zaključeni su kolektivni ugovori za JP „Elektroprivre-da Srbije“, JP „Elektromreža“, JP „Srbijagas“, JP “Službeni gla-snik“, JP „Transnafta“ i dr.). Značaj socijalnog dijaloga između sin-dikata, poslodavaca i Vlade kao osnivača javnih preduzeća znača-jan je u trenutku kada se mogu očekivati reforme u tim javnimpreduzećima.

2. Sindikati su razjedinjeni i odnos između najbrojnijih sindikata,SSSS i UGS Nezavisnost su zategnuti. Jedan od razloga je i ozbi-ljan manjak komunikacije među sindikatima.

Veoma je važno da lideri sindikata izraze volju za zajedničkomakcijom, tj. da se, kao prvo, sastanu, a onda da pokažu spremnostda saslušaju jedni druge, kao i da pri tom pokažu veći nivo toleran-cije. Jedna od najvažnijih preporuka je da se sindikati akcionoudruže i deluju jedinstveno, bar što se tiče ostvarivanja osnovnih

102

Savet razmatra nacrte zakona i predloge drugih propisa od zna-čaja za ekonomski i socijalni položaj zaposlenih i poslodavaca i o nji-ma daje mišljenje. U toku prvih šest meseci 2010. godine SkupštinaRepublike Srbije razmatrala je 86 zakona među kojima i zakone iznadležnosti Socijalno-ekonomskog saveta, kao što su Zakon o izme-nama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti,Predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO i dr.

U prvih šest meseci 2010. godine, Savetu nije prosleđen nije-dan nacrt iz njegove nadležnosti na razmatranje i davanje mišljenja.Osim što ministarstva ne ispunjavaju svoju zakonsku obavezu, čestje i primer da se nacrti zakona dostavljaju kasno, odnosno ostavljase veoma kratak rok za davanje mišljenja čime se onemogućavakvalitetna rasprava o zakonskim rešenjima, kao i potreba da soci-jalni partneri za određena zakonska rešenja dobiju i stavove svojihorgana.

Kada se govori o efektima socijalnog dijaloga neophodno je is-taći i Opšti kolektivni ugovor potpisan u aprilu 2008. godine. Ne-dugo nakon šta je dobio prošireno dejstvo izgubio je bitno na svomznačaju kada su zbog efekata svetske finansijske krize suspendova-ne odredbe koje regulišu finansijske obaveze poslodavaca premazaposlenima. Potpisan je i Sporazum o daljem razvoju socijalnogdijaloga koji je trebalo da pospeši kolektivno pregovaranje na gran-skom nivou ali su efekti Sporazuma ostali veoma ograničeni ima-jući u vidu da nijedan granski kolektivni ugovor nije potpisan u re-alnom sektoru gde je pregovarač Unija poslodavaca Srbije. Potpi-sani su samo u delatnostima finansiranim iz budžeta, kod kojih je,kao u slučaju ustanova kulture i zdravstva, dejstvo prošireno i naprivatne poslodavce.

Socijalni dijalog na lokalnom nivou i dalje je veoma nerazvi-jen. Registrovano je šesnaest lokalnih saveta, od kojih je tek neko-liko povremeno aktivno. Oko desetak novih saveta je formiranosporazumima ali nisu u mogućnosti da se registruju, jer nije mogu-

105

Predstavnici Ministarstva za rad i socijalnu politiku naveli suda se trenutno radi na utvrđivanju realnog broja za utvrđivanje re-prezentativnosti poslodavaca kada je u pitanju kriterijum da poslo-davci moraju u svojim firmama (učlanjenim u Uniju imati članstvou procentu od najmanje 10 odsto).

Od najveće je važnosti da se problem statusa reprezentativno-sti reši što je pre moguće, jer prag za sticanje reprezentativnosti ni-je realno postavljen u slučaju sindikata i poslodavaca.

5. Problemi koji utiču na slab napredak socijalnog dijaloga su i ne-uspele privatizacije, nedostatak antimonopolskog zakonodavstva,kao i nedostatak direktnih investicija i nedostatak mogućnosti zaotvaranje novih radnih mesta. Ekonomska situacija i okolnosti kri-ze stvaraju ambijent u kojem poslodavci ne mogu da ponude nea-dekvatan rast plata koji nije zasnovan na realnim ekonomskim po-kazateljima, niti sindikati mogu da odustanu od svojih zahteva zapovećanje plata u uslovima rasta troškova života.

6. Preduzeća su pomenuta kao jezgro socijalnog dijaloga pa je sto-ga jako važno jačati pregovaračke kapacitete, odnosno razvijati bi-partitni socijalni dijalog na nivou preduzeća.

7. Na osnovu Zakona o Socijalno-ekonomskom savetu Republi-ke Srbije, Socijalno –ekonomski savet treba da razmatra pitanja:razvoja i unapređivanja kolektivnog pregovaranja, uticaja eko-nomske politike i mera za njeno sprovođenje, uticaja na socijal-ni razvoj i stabilnost, politike zapošljavanja, politike zarada i ce-na, konkurencije i produktivnosti, privatizacije i druga pitanjastrukturnog prilagođavanja, zaštite radne i životne sredine, obra-zovanja i profesionalne obuke, zdravstvene zaštite i sigurnosti idruga pitanja.

104

LITERATURA

Arandarenko, Mihail, (2003), Razvoj socijalne politike u Srbiji i CrnojGori, SCEPP, Beograd

Arandarenko, Mihail, (2010), Razvodnjavanje novog modela rasta ,Eko-nom-east, br. 534-535

Burdije, Pjer, (1999), Signalna svetla, Zavod za udžbenike i nastavna sred-stva, Beograd

Crnobrnja, Mihailo, (2007) Ekonomija tranzicije, FEFA, Beograd

European Commission, (2006) Industrial Relation in Europe, Report fromDG-Employment and Social Affairs of the European Commission

Fajertag, Guiseppe, (2000) (ed), Collective Bargaining in Europe, ETUI,Brussels

Fajertag, Guiseppe and Potched, Philippe (eds), 2000., Social Pacts inEurope – New dynamics, ETUI – Brussels

FES, (2006), Evropski privredni i socijalni modeli: Geografska karta raz-ličitih interesa, Beograd, Sarajevo, Zagreb

Hayek, Fridrich, (1998), Poredak slobode, Global Book, Novi Sad

Hoffman, Reiner, (1998), Employment Pacts in Europe, in: National So-cial Pacts: Assessment and future prospects, ETUI, Brussels

Ili, Džef, (2007), Kovanje demokratije – Istorija levice u Evropi, 1850-2000, Beograd

Izveštaj o radu SES-a Srbije i Sekretarijata za 2009.godinu

107

će dokazati reprezentativnost poslodavaca u skladu sa Zakonom oradu. Velika prepreka razvoju saveta na lokalu je i nedostatak poli-tičke volje kod predstavnika lokalnih vlasti.

8. Posebno je preporučljivo da se najugroženijoj strani u kolektiv-nom pregovaranju, radnicima, obezbedi što više pomoći u izgrad-nji kapaciteta za učešće u kolektivnom pregovaranju, tako daasimetrija moći bude izbegnuta u najvećoj mogućoj meri.

9. S obzirom na činjenicu da je uspostavljanje produktivnog so-cijalnog dijaloga jedan od preduslova za integraciju u EU, vrloje preporučljivo da se hitno ostvari brz napredak u ovoj oblasti i tobi svi socijalni partneri trebalo stalno da imaju na umu kao jedanod ključnih podsticaja za postizanje napretka u ovoj oblasti.

10. Izuzetno je važno da se održavaju redovni koordinacioni sa-stanci donatorskih organizacija koje kroz svoje programe pomoćipomažu razvoj kapaciteta socijalnih partnera za razvijanje produk-tivnog socijalnog dijaloga, kako bi se programi uskladili, odnosnoizbeglo preklapanje aktivnosti, a sa ciljem pružanja što svrsishod-nije i delotvornije pomoći razvoju socijalnog dijaloga u Srbiji i to-me shodno, što praktičnije i brže pomoći svetu rada. Dobijene sunaznake od predstavnika OEBS-a o tome da će se svojim angažo-vanjem, projektima usmerenim na jačanje kapaciteta socijalninhpartnera za uspešan socijalni dijalog, pridružiti ostalim organizaci-jama u naporima da se ostvari napredak u ovoj oblasti.

Konferenciji je prisustvovalo 38 učesnika, predstavnika orga-nizacija sve tri strane u socijalnom dijalogu, univerzitetskih profe-sora i istraživača, predstavnika slovenačkog SES-a, italijanskogCGIL-a, i međunarodnih organizacija, Delegacije Evropske unije uSrbiji, Misije OEBS-a u Srbiji i međunarodnih organizacija aktiv-nih u ovoj oblasti, FES, MOR i Progetto Sviluppo.

106

Vatta, Aleissa, (2001) The Enlargement of European Union and the SocialDialogue in Central and Eastern Europe, Perspectives on EuropeanSocial Politics ad Society 2:1, The Netherlands

Vuković, Drenka (2005), Socijalna sigurnost i socijalna prava, FPN, Či-goja štampa, Beograd

Wahl, Asbjorn, European Labor: Social Dialogue, Social Pacts, or a So-cial Europe?(2002), Monthly Review: An independent Socialist Ma-gazine, Vol 54, Issue 2

109

Kohl, Heribert,(2009), Sloboda udruživanja, prava zaposlenih i socijalnidijalog u srednjeistočnoj Evropi i na zapadnom Balkanu, FES, Beo-grad

Kolin, Marija, Petrušić, Nevena, (2008), Socijalna preduzeća i uloga alter-nativne ekonomije u procesima evropskih integracija, Evropski po-kret za Srbiju

Lajphart, Arent, (2003), Modeli demokratije, Službeni list SCG, Beograd– CID Podgorica

Matković, Gordana (2009) Penzije i socijalna zaštita zaposlenih, u: Insti-tucionalne reforme u 2009. godini, CLDS, Beograd

Mihailović, Srećko, Stojiljković, Zoran, Ivanić, Grada – Sindikalni baro-metar 2 (2003), 3 (2004) i 4(2007)

Mihailović, Srećko, Vuković, Đorđe, Mojsilović, Miloš, Stojiljković, Zo-ran, Političke podele i jačanje demokratskih kapaciteta u Srbiji 1-4(2005-2007), Cesid, Beograd

Mihailović, Srećko, Mojsilović, Miloš, (2009) Društvena uključenost, Ce-sid, Beograd

Mijatović, Boško (2005) Reforma radnih odnosa i tržišta rada, u: Četirigodine tranzicije u Srbiji, CLDS

Nemanjić, Miloš; Spasić, Ivana, (2006) Nasleđe Pjera Burdijea: pouke inadahnuća, Institut za filozofiju i društvenu teoriju i Zavod za prou-čavanje kulturnog razvoja, Beograd

Ofe, Klaus, (1999), Modernost i država: istok, zapad, Beograd, Filip Viš-njić

Programska deklaracija UGS Nezavisnost, (2006), Beograd

Stojiljković, Zoran, Luković, Slavoljub (2004) Socijalni dijalog, Nezavi-snost, Beograd

Stojiljković, Zoran, (2008) Konflikt i/ili dijalog, FPN, SLA, Beograd

108

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

316.647.5 : 331. 1(497.11) "2010"

СТОЈИЉКОВИЋ, ЗоранStanje socijalnog dijaloga u Srbiji u 2010. godini / Zoran Stojiljković, SrećkoMihailović. - Beograd: Swiss LabourAssistance: Radnička štampa, 2010 (Beograd:Sa-mi grafika). - 109 str. : graf. prikazi; 21 cm

Tiraž 500. - Bibliografija: str. 107-109.

ISBN 978-86-7073-143-1 (RŠ)1. Михаиловић, Срећко, 1944- (aутор)a) Социјални дијалог - Србија - 2010-12-07COBISS. SR-ID 180255244