Maja STANIVUKOVIĆ* 

SRPSKO MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO U VREMENU TRANZICIJE: PROMENJEN ZNAČAJ 

DRŽAVLJANSTVAI PREBIVALIŠTA 

1. UVOD 

Srbija  je  svoje  međunarodno  privatno  pravo  dobila  nedavno  (2003.godine) u nasledstvo od Savezne Republike  Jugoslavije. To se desilo usva‐janjem  Ustavne  povelje  državne  zajednice  Srbija  i  Crna  Gora,  koja  je odredila  da  ova materija  ne  spada  u  nadležnost,  odnosno  da  nije  pred‐viđena  kao  „posaoʺ  novostvorene  državne  zajednice.1  Do  tada  je među‐narodno  privatno  pravo  bilo  regulisano  saveznim  Zakonom  o  rešavanjusukoba  zakona  sa  propisima  drugih  zemalja  koji  je  SR  Jugoslavia  nasle‐dila  od  bivše  SFRJ. Prema Ustavnoj povelji,  zakoni  savezne države  izvanposlova  Srbije  i Crne Gore primenjivaće  se  kao  zakoni država  članica do donošenja  novih  propisa  od  strane  država  članica,  osim  zakona  za  kojeskupština  države  članice  odluči  da  se  ne  primenjuju.2  Na  osnovu  toga, Zakon  o  rešavanju  sukoba  zakona  postao  je  zakon  Republike  Srbije,  a takođe  i  zakon  Republike  Crne  Gore,  s  tim  da  važi  do  onog momenta dok  te  države  ne donesu  sopstvene  zakone  o međunarodnom privatnom pravu,  ili  dok  se  ne  dogovore  da  ovaj  posao  zajednički  povere  državnoj zajednici.3  Za  sada  Srbija  nije  koristila  svoju  novu  zakonodavnu  nadle‐žnost  u  oblasti međunarodnog  privatnog  prava,  osim  u  domenu  stečajasa  inostranim  elementom.4  Kada  zakonodavac  bude  odlučio  da  interve‐niše  na  ovom  polju,  stručna  javnost  treba  da mu  ponudi  dobro  promiš‐ljena  rešenja  kako  bi mogao  da  se  donese  jedan  kvalitetan  zakon  koji  bipotrajao  bar  koliko  i  raniji  savezni.  Sa  milionima  iseljenika,  stotinamahiljada  izbeglica  i  sve  većim  brojem dvojnih državljana,  Srbija  je  svakako zemlja kojoj treba savremeno međunarodno privatno pravo.

* Prof, dr Maja Stanivuković, Pravni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu. 1 Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, član 19. 2 Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, član 64. 3 To mogu udniti na osnovu člana 17. stav 2. Ustavne povelje. 4 Vidi Zakon o stečajnom postupku, član 148. („Službeni glasnik RSʺ, br. 84/2004).  

  ‐ 45 ‐

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj..     

  

  ‐ 45 ‐

Bivši savezni Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima, donet je u julu 1982. godine, a stupio je na snagu 1. januara 1983. godine. Usklađen je sa Ustavom Savezne Repu‐blike Jugoslavije u oktobru 1996. godine. Prilikom usklađivanja, izvršene su neznatne  sadržinske  izmene  i  skraćen  je naziv zakona. To  je, dakle, zakon koji nije menjan više od dvadeset godina. Izdržao  je sve političke mene koje su pratile našu  teritoriju  i primenjivan  je u praksi. Međutim, njegov prelazak sa saveznog na republički nivo  ima za posledicu da se postojeći zakonski  tekst ne može više automatski primenjivati u praksi bez dodatnih objašnjenja i tumačenja. Postoje, naime, znatne dileme oko toga kako treba shvatiti neke od njegovih odredaba u novom kontekstu ‐na primer, da li termine jugoslovensko državljanstvo i jugoslovenski dr‐žavljanin koji se u zakonu pojavljuju više od dve stotine puta, sada treba popunjavati odgovarajućim državljanstvom država članica, ili državljan‐stvom SCG.5 Slično je i sa pitanjem tumačenja izraza kao što su sud SRJ, prebivalište na teritoriji SRJ, pravo SRJ i slično. Ima argumenata za usva‐janje jednog i drugog tumačenja, ali ih ovde nećemo iznositi. Konstatuje‐mo samo da takvo stanje ne može dugo trajati i da će zakonodavac mora‐ti da interveniše da bi se izbegla različita tumačenja zakonskog teksta. 

Pored značajne transformacije našeg pravnog sistema, tokom posled‐nje decenije u zemlji i u svetu odigrale su se i druge promene koje utičuna primenu zakona i dejsrva njegovih odredaba. Uzete u celini, one sva‐kako  iziskuju da  se preispita da  li  zakonska  rešenja  i dalje odgovarajupotrebama naše države i njenih građana. Neke od tih promena direktnose  tiču državljanstva koje u  zakonu  ima prominentnu ulogu kao  tačkavezivanja. Druge, mada se ne  tiču direktno državljanstva, mogu da uti‐ču na opredeljenje zakonodavca u pogledu značaja koji će ubuduće dati ovoj tački vezivanja. Pre nego što opišemo promene o kojima je reč, pod‐setimo se kakve su okolnosti vladale u vreme kada se zakonodavac opre‐delio za postojeća rešenja. 

 2. DRŽAVLJANSTVO I PREBIVALIŠTE U VREME DONOŠENJA 

ZAKONA O REŠAVANJU SUKOBA ZAKONA 

U osnovni predmet Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisimadrugih zemalja spada određivanje merodavnog prava za građanskopra‐vne  i  trgovinskopravne  odnose  sa  inostranim  elementom,  određivanjemeđunarodne nadležnosti sudova i drugih organa koji rešavaju o takvim

5   U  novom  Zakonu  o  parničnom  postupku  RS,  u  članovima  koji  su  u  ranijem  save‐znom zakonu pominjali državljanstvo SRJ, sada se poziva na državljanstvo SCG (na primer, čl. 42,60, 82. i 130). Vidi, takođe, Zakon o parničnom postupku RCG, čl. 41. i 130. 

 

Maja Stanivuković

odnosima i određivanje uslova i postupka za priznanje i izvršenje stra- nih sudskih i arbitražnih odluka donetih u istoj materiji. Zakonodavac se rukovodio načelom najbliže veze6 pri određivanju merodavnog prava i nadležnosti, i težnjom ka ostvarivanju maksimalnog mogućeg parale-lizma između nadležnosti domaćih sudova i primene domaćeg prava.7 Jedno od osnovnih polazišta zakonodavca bilo je davanje primarnog značaja državljanstvu kao tački vezivanja za lične, porodične i nasledne odnose. Državljanstvo lica o čijem je statusu reč, odnosno zajedničko dr-žavljanstvo lica, ako ih je više (bračnih drugova, roditelja i dece, usvojeni-ka i usvojilaca) predviđeno je kao primarna tačka vezivanja za određiva-nje merodavnog prava. Takođe, domaće državljanstvo je propisano kao osnov koji može da dovede do nadležnosti domaćih sudova i da u kombi-naciji sa drugim vezama stranke sa našom zemljom isključi mogućnost priznanja stranih odluka u odredenim odnosima. Više razloga je stajalo iza takvog izbora. Prvi se sastojao u kontinentalnoj tradiciji našeg među-narodnog privatnog prava. Toj tradiciji odgovara načelo primene prava državljanstva kao personalnog prava. Oblast statusnih, porodičnih i na-slednih odnosa smatra se posebno vezanom za državnu pripadnost uče-snika u odnosu zbog toga što lični položaj pojedinca i odnosi u porodici najviše zavise od zakona, običaja i tradicije sredine iz koje je pojedinac potekao i ne menjaju se odmah sa promenom sredine. Tome treba doda- ti želju zakonodavca da domaćim državljanima obezbedi pristup doma-ćim sudovima radi rešavanja njihovih privatnopravnih problema, te da im pruži zaštitu domaćeg prava, čak i ako žive u inostranstvu. Na osnovu isključive nadležnosti domaćih sudova koja je predviđena u pojedinim statusnim i porodičnim stvarima, domaći državljani sa prebivalištem u zemlji štite se od dejstava stranih sudskih odluka u oblasti njihovih sta-tusnih i porodičnih odnosa. Navedeni interesi se zgodno poklapaju sa činjenicom da pravo državljanstva u najvećem broju slučajeva sa inostra-nim elementom koji su do sada nalazili put do domaćih sudova omogu-ćava primenu domaćeg prava, dok su slučajevi kada isti princip dovodi do primene stranog prava pred domaćim sudom, do sada bili zanemar-ljivi zbog malog broja stranaca koji su ranije imali prebivalište na doma-ćoj teritoriji. Odabir ove tačke vezivanja bio je opravdan iz ugla najbliže veze, s obzirom da su u vreme donošenja zakona stranci teško mogli ste-ći jugoslovensko državljanstvo i da ga nisu mogli steći kao drugo drža-vljanstvo. Slučajevi dvojnog državljanstva javljali su se samo kada bi do-maći državljani tokom života stekli, pored jugoslovenskog, i neko drugo

6 P. Lagarde, Le principe de proximite dans le droit interntional prive contemporain, Recueil des cours, 1986,1.1, str. 9.

7 M. de la Muela, Competence territoriale et litiges a element international, Recueil des corns, t. 135,1972, str. 63.

- 46 -

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

državljanstvo (ako je država čije  je državljanstvo stečeno dozvoljavala sti‐canje  svog državljanstva  bez  otpusta  iz  ranijeg državljanstva)  i  kada  su bila u pitanju deca naših državljana u  inostranstvu koja  su  istovremeno sticala  naše  državljanstvo  po  poreklu  i  državljanstvo  države  u  kojoj  su živeli  sa  roditeljima,  rođenjem  na  teritoriji  te  države. U  najvećem  broju slučajeva, dakle, državljanstvo  je predstavljalo pogodnu  tačku  vezivanja za naše državljane  jer  je ukazivalo samo na  jedno pravo  ‐ naše pravo. U retkim slučajevima kada  je sud morao da odlučuje o pravima lica koja su pored domaćeg  imala  još  jedno državljanstvo, problem se rešavao pravi‐lom o davanju primata domaćem državljanstvu.  Inostrano državljanstvo nije se uzimalo u obzir, čak  i ako bi predstavljalo  jedino zajedničko drža‐vljanstvo stranaka ‐ po principu isključivosti domaćeg državljanstva. 

Zakonodavac  je kao drugu tačku vezivanja koja  je trebalo da obezbe‐di primenu načela najbliže veze u našem međunarodnom privatnom pra‐vu odabrao prebivalište  fizičkih  lica. Na primer, u porodičnim odnosimakoji se ne mogu podvrgnuti pravu državljanstva zbog toga što svi učesni‐ci nisu domaći državljani, najčešće  se kao  supsidijarni element vezivanja pojavljuje  njihovo  zajedničko  prebivalište.  Pošto  se  nadležnost  domaćegsuda retko može zasnovati ako bar jedna od stranaka nema prebivalište u zemlji, primena ovog principa na određivanje merodavnog prava često ta‐kođe dovodi do primene domaćeg prava. Nadležnost domaćeg pravosuđaza sve vrste sporova sa inostranim elementom može se zasnovati na prebi‐vaJištu tuženog u našoj zemlji. Pored toga, prebivalište tuženog ima ulogudodatnog uslova u određivanju  isključive nadležnosti domaćeg pravosu‐đa u porodičnim  stvarima domaćih državljana. Stranci  su, po propisimakoji  su  važili u  vreme donošenja ZRSZ,  teško mogli  steći prebivalište unašoj zemlji, tako da je primena ove tačke vezivanja u praksi obezbeđiva‐la oba  cilja  ‐  kako  nadležnost  suda  najbliže  veze  i  primenu prava  najbliže veze, tako i primenu domaćeg prava pred domaćim sudom. 

Izbor prebivališta kao supsidijarne tačke vezivanja u odnosu na drža‐vljanstvo zasnovan  je na pretpostavci da se samo  jedno mesto može sma‐trati prebivalištem. Na osnovu ove pretpostavke, svako fizičko lice ima sa‐mo jedno prebivalište i to je ujedno ono mesto sa kojim je to lice najtešnje povezano, mesto u kome  je uspostavilo  svoje najčvršće  i najdugotrajnije životne veze  ‐ dom, porodicu  i zaposlenje. Međutim, u prethodnoj SFRJ, na samom početku primene zakona, pojam prebivališta se odvojio od real‐nosti,  jer  je domaćim državljanima koji su odlazili na rad u  inostranstvo,sud na osnovu namere povratka priznao zadržavanje kontinuiranog prebi‐vališta u zemlji, tokom celog, ponekad veoma dugotrajnog perioda borav‐ka u  inostranstvu. Prebivalište  se u  sudskoj praksi  bilo približilo pojmu državljanstva. Svaki domaći državljanin imao je prebivalište u nekom me‐stu u zemlji i nije ga u očima suda tako lako gubio, bez obzira na dužinu 

 

  ‐ 47 ‐

  

  ‐ 48 ‐

Maja Stanivuković

  odsustva. Tako smo već tada došli u situaciju da je bio moguć sukob kva‐lifikacija u pogledu ove  tačke vezivanja,  jer bi nekom  licu po našem pra‐vu bilo  i dalje priznato domaće prebivalište, mada bi po  stranom pravudržave u kojoj  je boravio stekao njeno prebivalište. Za razliku od situacijekada su postojala dva državljanstva, razrešenje ovog sukoba kvalifikacijanije bilo zakonski regulisano, već je bilo prepušteno sudskoj oceni. 

 

3. PROMENE KOJE UPUĆUJU NA PREISPITIVANJE ZAKONSKIH REŠENJA 

Među mnogim promenama u  savremenom  svetu koje mogu uticati na odabir relevantne  tačke vezivanja od strane zakonodavca, posebno se ističu sledeće: 

a) promenjeni značaj državljanstva kao tačke vezivanja, b) promenjeni značaj prebivališta kao tačke vezivanja i c) povećan broj stranih lica na domaćoj teritoriji. 

 3.1. Promenjeni značaj državljanstva kao tačke vezivanja 

Državljanstvo  je pravna kategorija koja se u poslednjoj deceniji vra‐tila u žižu interesovanja pravne i političke teorije.8 Međunarodne norme o državljanstvu  i  teorijska  shvatanja  o  njegovoj  prirodi  su  se  promenile. Državljanstvo deli  sudbinu nacionalne države  i  slabljenja njenog  suvere‐niteta  u  međunarodnoj  zajednici.9 Možda  najznačajnija  promena  u  toj oblasti  jeste sve šira mogućnost sticanja  i zadržavanja dvojnog državljan‐stva.10 Raniji stav većine država, koji se reflektovao i u njihovom zakono‐davstvu, bio je da treba izbegavati slučajeve dvostrukog državljanstva i da pojedinac ne može  steći državljanstvo  jedne države  ako  se pre  toga nije odrekao svoga ranijeg državljanstva, odnosno zatražio otpust iz ranijeg 

8 Vidi,  na  primer:  T.  A.  Aleinikoff  and  D.  Klusmeyer,  Citizenship  Policies  for  anAge of  Migration,  Carnegie  Endowment  for  International  Peace:  Washington  D.C.  /Migr‐ation  Policy  Institute,  2002;  R.  Donner,  The  Regulation  of  Nationality  in  International Law (2nd Rev. Ed). Ardsley, NY, Transnational Publisher 1994; W. Kymlica, W. Norman, Return of the Citizen: A Survey of Recent Work on Citizenship Theory, Ethics, torn 104, 1994, str. 352; J. F. Rezek, Le droit international de la nationality Recueil des corns, 1986‐III, torn 198. str. 333‐400. Kod nas vidi, V. Čok, Pravo na državljanstvo, Beograd, 1999. 

9 A. Bucher, Lafamille en droit international prive, Recueil des cours, str. 32. 10 Vidi,  na  primer,  knjige:  R. Hansen,  R Weil  (ed), Dual Nationality,  Social  Rights  and  Federal 

Citizenship  in  the US  and Europe: The Reinvention  of Citizenship, New York, Oxford: Berghan Books, 2002; D. A. Martin, K. Hailbronner, Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects,  the  Hague,  Kluwer  Law  International,  2003.  Od  starijih  radova  u  ovoj  oblasti poznata je knjiga N. Bar‐Yaacov, Dual Nationality, 1961. Kod nas je o tome pisala V. Čok, op. cit. str. 73‐104. 

 

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

  

državljanstva. Taj opšteprihvaćeni stav najbolje  izražava Konvencija o  iz‐vesnim pitanjima koja se tiču sukoba zakona o državljanstvu, zaključena u Hagu  1930.  godine.11  Konvencija  počinje  sledećom  preambulom:  „Sva‐ko lice treba da ima državljanstvo, i to samo jedno državljanstvo.ʺ Isti stav potvrđuje  i  Konvencija  Saveta  Evrope  iz  1963.  godine  o  smanjivanju slučajeva  dvojnog  državljanstva  i  vojnim  obavezama  u  slučaju  višestru‐kog državljanstva. Prema toj konvenciji, državljanin jedne države ugovor‐nice automatski gubi državljanstvo ako dobrovoljno stekne državljanstvo druge  države  ugovornice  (član  1.  stav  l).12 Međutim,  stroga  rešenja  te konvencije  bila  su  tokom  vremena menjana  protokolima  koji  su  dozvo‐lili  određene  izuzetke  od  automatskog  gubitka  državljanstva. Ogromne razmere migracija13 doprinele su da se ranija shvatanja o obaveznoj jedin‐stvenosti  državljanstva,  postepeno  zamene  idejom  o  uslovnoj  prihvatlji‐vosti dvojne državne pripadnosti.14 Kada  je 1997. godine u okviru Saveta Evrope usvojena nova Konvencija o državljanstvu, ona je u članu 15. zau‐zela potpuno neutralan stav: „Konvencija ne ograničava pravo države, da u  svom  internom pravu odredi, da  li njeni državljani koji  steknu  ili koji već  imaju državljanstvo druge države mogu zadržati njeno državljanstvo ili ga gube, kao i da li  je otpust ili gubitak drugog državljanstva uslov za sticanje  ili  zadržavanje  njenog  državljanstva.ʺ  U  nacionalnom  zakono‐davstvu mnogih država u  toku poslednje decenije  izvršene  su promene koje omogućavaju lakše sticanje ili zadržavanje dvojnog državljanstva.15 

11 Stupila  na  snagu  1937.  godine.  Kraljevina  Jugoslavija  ju  je  potpisala,  ali  je  nije  ratifi‐                 

kovala. 12 To  su  Austrija,  Belgija,  Danska,  Irska,  Luksemburg,  Francuska  Holandija,  Italija,                

Norveška,  Španija  i  Ujedinjeno  Kraljevstvo.  Nemačka  i  Švedska  bile  su  članice,  ali                           su  otkazale  ovu  konvenciju  po  donošenju  novih  propisa  u  kojima  su  priznale  mo‐                    gućnost  sticanja  dvojnog  državljanstva.  Švedska  je  takav  zakon  donela  2001.  godine,  a Nemačka 1999. godine. 

13 Prema  procenama  UN,  vise  od  185  miliona  ljudi  trenutno  žive  van  zemlje  svoga  dr‐žavljanstva. Vidi D. A. Martin, Introduction, The Trend Toward Dual Nationality, u knjizi Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects, str. 5. 

14 G. de  la Pradelle, The French Citizenship Tradition, u  knjizi Dual Nationality, Social Rights  and Federal Citizenship in the US and Europe: The Reinvention of Citizenship, str. 193. 

15 Vidi D. A. Martin, op. cit, str. 3‐18. i D. A. Martin, New Rules for Dual Nationality, u knjizi Dual Nationality,  Social  Rights  and  Federal  Citizenship  in  the  US  and  Europe:  The  Reinvention  of Citizenship,  str.  34‐60.  Svoje  zakone  o  državljanstvu  u  poslednjoj  deceniji  menjale  su,  na primer, sledeće države: Belgija (2000), Danska (1999), Finska (2003), Francuska (1999), Grčka (2000), Holandija  (2000),  Island  (1998), Meksiko  (1998), Moldavija  (2000), Nemačka  (1999), Norveška  (1999), Por‐tugalija  (novi zakon  je u pripremi), Švajcarska  (2000), Švedska  (2001), Ujedinjeno Kraljevstvo (2002), itd. Vidi G.‐R. de Groot, Loss of Nationality: A Critical Inven‐tory, u knjizi Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects, str. 291. 

   

  ‐ 49 ‐

  

  ‐ 50 ‐

Maja Stanivuković

  Sa  jedne  strane, u mnogim  imigracionim državama ublažen  je  ili potpu‐no  ukinut  zahtev  da  lice  koje  stiče  državljanstvo  naturalizacijom moraprethodno dobiti otpust  iz svog prethodnog državljanstva  ili ga se odre‐ći. U  onim  zemljama  u  kojima  ovaj  zahtev  i  dalje  postoji,  liberalnije  seprimenjuju  izuzeci  ‐  na  primer:  otpust  se  ne  traži  kada  država prvobit‐nog državljanstva pravno ili finansijski znatno otežava otpust i odrica‐nje. Ovaj  princip  usvojen  je  i  u  Evropskoj  konvenciji  o  državljanstvu.16 Imigracione  zemlje  imaju  razloga  za  ublažavanje  zakonskih  ograničenjakoja  se odnose na  sticanje domaćeg državljanstva. Time one postižu bo‐lju  integraciju doseljenika, od kojih mnogi ne žele sasvim da prekinu ve‐zu  sa  prethodnom  državom, mada  rado  prihvataju  državljanstvo  novedržave. S druge strane, emigracione države su takođe napustile svoj neka‐dašnji  rigidan  stav da  sticanje  stranog državljanstva  od  strane  iseljenikapredstavlja  vid  izdaje  domovine. U  skladu  s  tim,  te  zemlje  izmenile  susvoje  zakonodavstvo  tako  što  su  ukinule  odredbe  svojih  zakona  premakojima domaći državljani koji dobrovoljno steknu neko strano državljan‐stvo  automatski gube domaće.17 Neke od njih  čak ohrabruju  svoje neka‐dašnje  državljane  koji  su  se  iselili  iz  zemlje  i  stekli  novo  državljanstvoda ponovno  zatraže  i dobiju  i prvobitno državljanstvo.18 Zemlje  emigra‐cije u  tome nalaze svoj ekonomski  i politički  interes  ‐ održavanje veze sa iseljenicima  kao  potencijalnim  posetiocima  zemlje,  investitorima,  do‐natorima,  glasačima  i  slično.  Pojedine  države,  davanjem  državljanstvapripadnicima  svog  naroda  koji  žive  kao manjina  u  susednim  zemljama,žele da ojačaju vezu sa dijasporom  i da  joj obezbede bolji pravni položajod onog koji bi ona imala na osnovu državljanstva države svog prebivališ‐ta. Konačno, uzrocima povećanja broja dvojnih državljana  treba dodati  iporast  broja međunarodnih  brakova,  praćen  činjenicom  da  oba  supru‐žnika  prema  savremenim  zakonskim  odredbama  većine  zemalja  moguzadržati svoje državljanstvo, što često automatski dovodi do toga da dete 

16   „Država  članica ne  sme  tražiti odricanje  ili gubitak drugog državljanstva kao uslov za

sticanje ili zadržavanje sopstvenog, ako su takvo odricanje ili gubitak nemogući ili se ne

mogu razumno zahtevatiʺ (član 16). 

17   Među  države  koje  imaju  ovakvu  odredbu  uz  određene  izuzetke  spadaju,  na  primer, 

Austrija,  Belgija,  Danska,  Finska,  Nemačka,  Island,  Luksemburg,  Holandija,  Nor‐

veška, Spanija, a među države koje ne predviđaju gubitak  sopstvenog državljanstva u 

slučaju  dobrovoljnog  sticanja  novog,  spadaju,  na  primer,  Kanada,  Francuska,  Grč‐

ka,  Irska, Meksiko, Moldavija,  Poljska,  Portugalija,  Švedska,  Švajcarska,  Turska,  Uje‐

dinjeno Kraljevstvo, SAD. Vidi: G.‐R. de Groot, op. cit, str. 279.  

18   Na  primer,  u  nemačkoj  štampi  je  objavljeno  da  je  predsednik  Turske  apelovao  na 

državljane  Turske  u Nemačkoj  da  se  naturalizuju  kao  Nemci  kako  bi mogli  da  uti‐

ču na nemačku politiku u skladu sa turskim stavovima. Vidi: K.‐D. Schnapauff, Bo‐sniak 

on  the Postnational Transformation of Citizenship, u knjizi Rights and Duties of Dual 

Nationals: Evolution and Prospects, str. 49.  

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

pri rođenju dobija dva, pa čak i tri državljanstva (ako se rodi u trećoj dr‐žavi). Ranije su ovakvi slučajevi bili retki jer su zakonodavci insistirali na promeni  državljanstva  bračnog  druga  (obično  žene)  u  slučaju  udaje  za sopstvenog  državljanina.  Tako  su  članovi  nekadašnje  međunarodne porodice, po pravilu, bili podvrgnuti  jednom zakonu državljanstva, dok su  članovi  savremene međunarodne porodice najčešće podvrgnuti  razli‐čitim  i  pri  tome,  višestrukim  državljanstvima. Možemo  zaključiti  da  u situacijama za koje  je međunarodno privatno pravo najviše zainteresova‐no, dvojno državljanstvo postaje pravilo.19 

3.1.1. Promena domaćeg zakonodavstva o državljanstvu ‐ olakšano sticanje dvojnog državljanstva 

Opisani  trend  nije  zaobišao  ni  našu  zemlju  i  njeno  najbliže  okru‐ženje.20 Već  su  izmene Zakona  o  jugoslovenskom državljanstvu  iz mar‐             ta 2001. godine (naročito novi čl. 47. i 48) nagoveštavali da se klatno i kod nas  okreće  na  drugu  stranu  u  pogledu  dvojnog  državljanstva.  Me‐            đutim,  puni  zamah  ono  je  dobilo  tek  donošenjem  Zakona  o  državljan‐ stvu  Republike  Srbije,  u  decembru  2004.  godine,  koji  sadrži  brojne  od‐redbe koje olakšavaju  sticanje  srpskog državljanstva. Zakon ne  samo da toleriše  slučajeve  kada  domaći  državljanin  dobrovoljno  ili  rođenjem stekne državljanstvo  strane države pored našeg,  što  je, uostalom,  i pret‐hodni  jugoslovenski  zakon  činio,  već predviđa  niz  odredaba na osnovu kojih  se državljanstvo Republike Srbije može  steći,  iako podnosilac  zah‐teva  već  ima drugo državljanstvo. Navešćemo ukratko  koji  su  to  sluča‐jevi.  Bez  gubitka  stranog  državljanstva,  državljanstvo  Republike  Srbije može steći: 

a. punoletno  lice koje  je rođeno na teritoriji Srbije, ako pre podnoše‐ nja zahteva neprekidno boravi na njenoj teritoriji 2 godine;21 

b. stranac koji  je najmanje 3 godine u braku sa državljaninom Srbije i ima odobrenje za stalno nastanjenje;22 

c.  punoletni  iseljenik  i  njegov  potomak,  kao  i  bračni  drugovi  ovih lica;23 

d. stranac čiji bi prijem predstavljao  interes za Republiku Srbiju, kao i bračni drug ovog lica;24 

 

19 A. Bucher, op. cit, str. 33. 20 O zakonodavstvu novih država nastalih na prostoru bivše SFRJ, vidi V. Čok, op. cit, str. 

95‐103. 21 ZDRS, član 16. Mada zakon ne kaže izričito da  je reč o punoletnom lieu, to proisti‐če  iz 

zahteva da to lice da izjavu da Srbiju smatra svojom državom. 22 ZDRS, član 17. 23 ZDRS, član 18. 24 ZDRS, član 19. 

  

  ‐ 51 ‐

   

Maja Stanivuković

  e.  deca  roditelja  koji  su  prijemom  stekli  državljanstvo  Republike

Srbije;25 f.  punoletno  lice koje  je pripadnik srpskog  ili nekog drugog naroda

ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije, koji nema prebi‐valište u Srbiji;26 

g.   lice rođeno u drugoj republici ranije SFRJ koje  je  imalo državljan‐stvo  druge  republike  ili  sada  ima  državljanstvo  druge  državenasta‐ le na  teritoriji SFRJ, ako  je  izbeglica, prognano  ili  raseljeno  lice uSrbiji ili inostranstvu;27 

h.    državljanin SFRJ koji  je  imao državljanstvo druge republike rani‐je SFRJ, odnosno  ima državljanstvo druge države nastale na  teri‐toriji  ranije  SFRJ  i  prijavljeno  prebivalište  na  teritoriji  RepublikeSrbije od najmanje 9 godina, ako podnese zahtev za upis u knjigudržavljana;28 i 

i.    lice koje je ranije otpušteno iz državljanstva Republike Srbije i ste‐klo  je strano državljanstvo, ako podnese zahtev za ponovno stica‐nje.29 

Navedenim  odredbama,  koje  same  po  sebi  već  predstavljaju  bogatizbor osnova za nastanak dvojnih državljana, treba dodati i odredbe o sti‐canju državljanstva po poreklu,  sadržane u  čl. 7‐10. Zakona o državljan‐stvu, koje u principu omogućavaju da dete rođenjem  istovremeno steknevise državljanstava. 

Srbija  i  Crna Gora  je  2002.  godine  zaključila  sa  Bosnom  i Hercego‐vinom Ugovor  o  dvojnom  državljanstvu,  koji  pod  određenim  uslovimadaje mogućnost  državljanima  jedne  države  ugovornice  da  steknu  drža‐vljanstvo druge države ugovornice, bez gubitka prvog državljanstva.30 

3.1.2. Povećan broj emigranata koji suprestali biti                           domaći državljani ili su postali                                          

dvojni državljani 

Kao  što  smo  rekli,  jedan od osnovnih  ciljeva usvajanja državljanstvakao  tačke  vezivanja  sastojao  se  u  tome  da  se  na  privremene  iseljenikeiz  naše  zemlje  produži  ruka  zaštite  domaćih  sudova  i  domaćeg  prava.U vreme donošenja zakona, najveći broj iseljenika odlazio je na tzv. 

25 ZDRS, član 20. 26 ZDRS, član 23. stavl. 27 ZDRS, član 23. stav 2. 28 ZDRS, član 51. 29 ZDRS, član 34. 30 Vidi  Zakon  o  potvrđivanju  Ugovora  o  dvojnom  državljanstvu  između  SRJ  i  BiH,

„Službeni list SRJʺ, Međunarodni ugovori, br. 2/2003, str. 55. 

  ‐ 52 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

privremeni  rad  u  inostranstvo  i  nije menjao  državljanstvo  tokom  svog boravka u  stranoj  zemlji. Naša  emigracija  se u  to  vreme uglavnom  kre‐             tala  u  pravcu  evropskih  zemalja, Austrije,  Francuske, Nemačke,  Belgije, Švajcarske,  Velike  Britanije  i  Švedske.  Geografska  blizina  omogućavala             je  našim  državljanima  čest  fizički  kontakt  sa  domaćom  zemljom,  tako             da državljanska povezanost nije bila samo formalna, nego se stalno obna‐vljala redovnim posetama  i boravkom na  teritoriji domaće države. Pored patriotskih razloga, za duže zadržavanje domaćeg državljanstva ovih lica bila  je  zaslužna  i  činjenica  da mnoge  od  navedenih  zapadnoevropskih država u  svom  zakonodavstvu nisu predviđale  laku mogućnost  sticanja svog državljanstva za  imigrante, niti su dozvoljavale sticanje  sopstvenog kao drugog državljanstva. 

U  poslednje  dve  decenije  situacija  se  znatno  izmenila.  Prvo,  većina domaćih  iseljenika u ovom periodu  iselila  se na druge kontinente  ‐ pre‐težno  australijski  i  američki.  Sticanje  novog državljanstva  bilo  je  znatno brže i češće nego u prethodnoj generaciji emigranata,  jer zemlje u koje su se novi emigranti odselili imaju mnogo  liberalnije zakonodavstvo o drža‐vljanstvu  ‐ omogućavaju  sticanje  sopstvenog državljanstva  za kraće vre‐me, a mnoge od njih se ne protive tome da lice koje stiče njihovo, zadrži i svoje  prethodno  državljanstvo  (na  primer,  Kanada,  Australija,  SAD).31 Paralelno  sa  tim,  iz  razloga  koje  smo  prethodno  opisali,  u mnogim  za‐padnoevropskim  državama  izvršena  je  liberalizacija  zakonodavstva  o državljanstvu,  tako  da  su  nasi  iseljenici  i  u  ovim  zemljama mogli  lakše steći njihovo državljanstvo (na primer, u Finskoj, Švajcarskoj, Švedskoj, a donekle  i Nemačkoj).32 Neke od  tih zemalja zadržale su uslov da natura‐lizovani stranac mora da dobije otpust  iz svog prethodnog državljanstva (na primer, Austrija, Nemačka), dok su mnoge potpuno promenile politi‐ku i dozvolile imigrantima da zadrže i svoje prethodno državljanstvo (na primer, Švajcarska, Švedska  i Finska, a Francuska  je odranije  tako postu‐pala). Olakšano  je  i  sticanje državljanstva prema mestu  rođenja  za decu useljenika da bi se ona što brže integrisala u sredinu u kojoj su odrasla. Pri torm  se  u  nekim  zemljama  traži,  a  u  drugim  ne  traži,  da  se  potomci useljenika odreknu svog državljanstva po poreklu prilikom naturalizacije 

  31 Mada  u  SAD  postoji  obaveza  odricanja  od  ranijeg  državljanstva  prilikom  prijema  u 

američko, ovaj propis se u praksi ne sprovodi. 32 U  Nemačkoj  je  izmenama  Zakona  o  državljansrvu  od  1999.  godine  period  boravka                           

koji  se  traži  za  sticanje  državljanstva  skraćen  sa  15  na  osam  godina.  U  predlogu                   zakona  bilo  je  predviđeno  da  sticalac  može  zadržati  svoje  ranije  državljanstvo,  ali                     je  pod  pritiskom  javnosti  ovaj  predlog  kasnije  povučen,  tako  da  se  sada  sticalac  ne‐mačkog  državljanstva  po  ovom  osnovu  mora  prethodno  odreći  svog  ranijeg  drža‐vljanstva. Vidi M. Wiedermann, Development od Dual Nationality under German Law, u knjizi Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects, str. 341. 

 

  ‐ 53 ‐

   

Maja Stanivuković

 u državljanstvo zemlje domaćina.33 Navedene olakšice dovode do toga da naši državljani u nekima od  tih zemalja postaju dvojni državljani, dok u drugima prestaju biti nasi državljani i postaju stranci. 

S  druge  strane,  današnji  iseljenici  imaju  na  raspolaganju  veće  teh‐ničke mogućnosti  nego  nekadašnje  generacije  da  zadrže  trajne  veze  sa domovinom.  Čak  i  ako  su  se  odrekli  domaćeg  državljanstva,  nije  uvek sasvim  izvesno da  će njihova odluka o  integrisanju u drugu  sredinu biti konačna. Mnogi  od  njih  ostaju  i dalje  veoma povezani  sa domaćom  ze‐mljom,  i  ta povezanost može  tokom dužeg perioda paralelno postojati sa vezama koje se stvaraju sa novom državom. 

3.1.3. Povećan broj stranih lica na domaćoj teritoriji 

Osamdesetih  godina  dvadesetog  veka  Jugoslavia  nije  imala mnogo dodira  sa  stranim  rezidentima.  Relativno  retki  stranci  koji  su  živeli  na našoj  teritoriji  bili  su  diplomatski  ili  privredni  predstavnici  svojih  drža‐va,  strani  studenti  i pojedinci koji bi  sklopili brak  sa domaćim državlja‐nima. U međuvremenu, Srbija  je postala domaćin određenom broju eko‐nomskih  imigranata.  Istina,  većina  imigranata  nemaju  nameru  trajnog nastanjenja u Srbiji, već su tu samo privremeno, dok ih interesi trgovine i rada  ne  odvedu  dalje.34 Međutim,  njihov  privremeni  boravak može  po‐trajati  i po nekoliko godina,  što  je dovoljan period  za  zasnivanje  redov‐nog boravišta. Tokom privremenog boravka, u vezi sa tim licima mogu da iskrsnu  pitanja  statusnog,  porodičnog  ili  naslednog  prava  (na  primer, zaključenje  ili  razvod braka,  rođenje deteta, usvojenje,  smrt), koja  će po‐nekad morati da  se  rešavaju pred našim  sudovima  ili organima uprave. Pored ove kategorije lica, postepenom povećanju broja stranaca koji tokom dužeg  vremena  borave  na  domaćoj  teritoriji  doprinosi  i  proces  pri‐vatizacije domaćih privrednih društava  i osnivanja novih u kome u znat‐noj  meri  učestvuju  i  stranci  ‐ radnici  i  funkcioneri  stranih  investitora. Ponekad su  ti „stranciʺ, u stvari bivši emigranti  ili njihovi potomci, bivši domaći  državljani  koji  su  u međuvremenu  stekli  strano  državljanstvo  i zaposlili  se u  stranim  firmama  koje  investiraju u našu privredu. Konač‐no, tu su i predstavnici raznih vladinih i nevladinih stranih i međunarod‐nih organizacija koji privremeno borave u našoj zemlji. Posledica  toga  je da će domaći sudovi biti češće u prilici da primenjuju strano pravo 

33 Tako,  prema  nemačkom  Zakonu  o  državljanstvu  od  1999.  godine,  deca  stranacarođena  na  teritoriji  Nemačke  mogu  steći  nemačko  državljanstvo  ako  je  bar  jedanroditelj  imao  osam  godina  redovno  boravište  u  Nemačkoj,  s  tim  da  nakon  što  po‐stanu  punoletni  do  svoje  23.  godine moraju  da  se  opredele  da  li  će  zadržati  nemač‐ko ili drugo državljanstvo. Ibidem, str. 340. 

34 Vidi članak „Balkanska migraciona gibanjaʺ, NIN, 9. juna 2005, str. 30‐31. 

 

  ‐ 54 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

na osnovu  relevantnih odredaba zakona nego  što  su  to  ranije bili. Para‐lelizam  između nadležnosti  i merodavnog prava više neće biti tako česta pojava kao nekad. 

Treba  dodati  da  najbrojniju  kategoriju  „stranacaʺ  koji  žive  u  Srbiji trenutno čine  izbeglice,35 ali se kod ovih  lica ne pojavljuje potreba za pri‐menom  stranog  prava,  bez  obzira  na  to  čiji  su  državljani,  jer  je  pitanje merodavnog prava za lični status regulisano članom 12. Konvencije o sta‐tusu izbeglica iz 1951. godine, kojim je predviđena primena prava drža‐ve prebivališta, a u nedostatku prebivališta, prava države boravišta. 

 3.2. Promenjen značaj prebivališta 

U  uvodnom  delu  istakli  smo  problem  koji  se  od  početka  primene Zakona  o  rešavanju  sukoba  zakona  javljao  prilikom  kvalifikacije  prebi‐vališta domaćih državljana koji su otišli u inostranstvo u potrazi za zapo‐slenjem. Dvadeset godina kasnije problem  je  još uočljiviji. Raniji pristup prebivalištu  građana  nije  se mnogo  promenio  ‐  oni  i  dalje  imaju  prebi‐valište u zemlji  i  teško ga gube, bez obzira na  to što mogu biti upisani u registre prebivališta  i u  stranim  zemljama. Ako  sami ne odjave prebiva‐lište  u  našoj  zemlji,  oni  ostaju  upisani  u  evidenciju  organa  unutrašnjih poslova  bez  vremenskog  ograničenja.  Prilikom  odlučivanja  o  njihovim odnosima, sud polazi od podataka  iz evidencije  i ne upušta se u stvarno činjenično  stanje.36 Pored  toga, polazeći od  ranijeg principa da  svaki do‐maći državljanin treba da ima prebivalište u nekom mestu u zemlji, orga‐ni  unutrašnjih  poslova  bez  prave  provere  činjeničnog  stanja  prihvataju prijave prebivališta od dvojnih državljana koji  imaju državljanstvo neke od susednih država. Ovi naši državljani, međutim, nemaju uvek stvarnu nameru da se nastane na domaćoj teritoriji ili nisu sasvim sigurni da li će se  nastaniti  na  teritoriji  naše  ili  susedne  države,  ili  radi  ostvarenja  sop‐stvenih  interesa  žele  da  imaju  prebivalište  na  oba mesta.  Bez  obzira  na nameru, oni mnogo  lakše od stranaca dobijaju potvrdu o prijavi prebiva‐lišta  i  ličnu kartu. Na  taj način postupaju ne  samo organi u Srbiji nego, izgleda,  i oni u susednim državama koje su nekad  činile bivšu SFRJ. Ta‐          ko  smo,  paralelno  sa multiplikacijom  državljanstava,  odjednom  suočeni                 i sa pojavom multiplikacije domicila. Mada nema statističkih podataka o 

 

35 U Srbiji i Crnoj Gori još ih ima vise od 280.000 prema podacima UNHCR. 36 „Cinjenica postojanja prebivališta... ne može  se utvrđivati...  službenom proverom. Ova 

okolnost  može  se  dokazivati  isključivo  na  osnovu  podataka  iz  evidencije  nad‐                  ležnog  organa  unutrašnjih  poslova,  što  proizilazi  iz  odredbe  člana  20.  Zakona  o prebivalištu  i  boravištu,  ako  tužilac  tvrdi  da  svoje  prebivalište  nije  promenio  poziva‐            jući se upravo na evidenciju organa unutrašnjih poslova.ʺ Odluka Vrhovnog suda Srbije, U. 2281/93 od 8. septembra 1993. godine, Izbor sudske prakse, br. 6/1994. 

 

  ‐ 55 ‐

   

Maja Stanivuković

 raširenosti ove pojave, empirija nam govori da neki domaći državljani ko‐ja su ujedno i državljani susednih država (naročito Hrvatske i Bosne i Her‐cegovine), pored našeg, imaju prijavljeno prebivalište i u tim zemljama. 

 

4. PITANJA KOJA PROISTIČUIZ OPISANIH PROMENA 

Usled  izloženih promena, zakonodavac u Srbiji  treba sebi da postavi dva pitanja: 

- da  li prilikom donošenja  novog Zakona  o međunarodnom privat‐nom  pravu,  ili  prilagođavanja  ranijeg  saveznog  zakona  treba  apsolutno ostati pri pravilu da domaće državljanstvo isključuje sva ostala? 

- da  li  treba menjati osnovnu koncepciju zakona  i veći značaj pridati nekoj novoj tački vezivanja, pored ili umesto državljanstva i prebivališta? 

Odgovore  ćemo  potražiti,  uzimajući  kao  primer  neka  rešenja  belgij‐skog Zakona o međunarodnom privatnom pravu, koji nam je pogodan za upoređivanje  zbog  toga  što  je  Belgija  država  koja  tradicionalno  pripa‐da krugu država koje su se opredelile za državljanstvo kao tačku veziva‐nja  i zato što  je ovaj zakon donet 2004. godine, pa su njegovi tvorci  imali mogućnost da uzmu u obzir relativno skore promene uporednog zakono‐davstva o državljanstvu o kojima smo govorili. 

5. PREDLOŽENA REŠENJA 

 5.1. Isključivi karakter domaćeg državljanstva 

Odredba  o  isključivosti domaćeg državljanstva  sadržana u  članu  11.stav  1.  Zakona  o  rešavanju  sukoba  zakona,  uvek  daje  prednost  drža‐vljanstvu SRJ37 nad eventualnim drugim državljanstvom koje  to  lice  ima:„Ako  lice  koje  je  državljanin  Savezne Republike  Jugoslavije  ima  i  drža‐vljanstvo neke druge države, za primenjivanje ovog zakona smatra se daima  samo državljanstvo  Savezne Republike  Jugoslavijeʺ.38 U  takvim  slu‐čajevima ne postavlja se pitanje postojanja efektivne veze, kao kada su upitanju  dvojni  državljani  koji  nemaju  domaće  državljanstvo  ‐ nije,  naprimer, bitno što  to  lice živi  i radi u drugoj zemlji  čiji  je  takođe državlja‐nin. Da li se, onda, primenom ovog rešenja u promenjenim okolnostima, 

37 U  ovom  radu nećemo  zauzimati  stav  oko pitanja da  li  termine  „jugoslovenskiʺ  i  ,,Sa‐vezna  Republika  Jugoslavijaʺ  treba  prilikom  primene  u  Srbiji  zameniti  terminima „srpskiʺ  i  „Republika  Srbijaʺ  ili  pak  terminom  „Srbija  i  Crna  Goraʺ.  Sve  zakonske odredbe  u  daljem  tekstu  navedene  su  u  obliku  koji  su  imale  dok  je Zakon  o  rešava‐nju sukoba zakona bio savezni zakon. 

38 U  Zakonu  o  državljanstvu  Republike  Srbije,  prednost  se  daje  domaćem  državljan‐stvu kada se dvojni državljanin „nalazi na teritoriji Republike Srbijeʺ (član 5). 

 

 

  ‐ 56 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

kada imamo sve više dvojnih državljana, suviše odstupa od principa naj‐bliže veze? Treba li ga u određenim slučajevima korigovati? 

Naše zakonsko  rešenje zasnovano  je na  članu 3. Haške konvencije o izvesnim pitanjima koja  se  tiču  sukoba zakona o državljanstvu od 1930. godine.  Ako  se  osvrnemo  na  uporedno međunarodno  privatno  pravo, videćemo  da  većina  država  danas  u  svom  međunarodnom  privatnom pravu prihvata  isto pravilo.39 Retke  su države koje od njega odstupaju  i koje  kod  dvojnih  državljana  dosledno  utvrđuju  efektivno  državljanstvo čak  i  kada  je  reč  o  njihovim  sopstvenim  državljanima.40  Primer  još  jed‐             nog mogućeg  rešenja  pruža  nam  holandski  Zakon  o  sukobu  zakona  u materiji porekla.41 U normama koje određuju merodavno pravo za utvr‐đivanje porekla deteta  rođenog u braku  (član 1), za utvrđivanje porekla deteta rođenog van braka, tužbom za utvrđivanje očinstva  (član 6), kao  i za sadržinu veze porekla (član 8), predviđena je lestvica tačaka vezivanja ‐ prvo  se  primenjuje  pravo  zajedničkog  državljanstva  bračnih  drugova, odnosno majke  i oca, zatim, ako nemaju zajedničko državljanstvo, pravo njihovog redovnog boravišta  i konačno, ako nemaju ni zajedničko redov‐no boravište, pravo redovnog boravišta deteta. Ako muž i žena, odnosno majka i otac imaju vise od jednog zajedničkog državljanstva, smatra se da nemaju  zajedničko  državljanstvo.  To  znači  da  se  kod  bračnih  parova dvojnih državljana koji  su ujedno  i državljani neke druge države, odlu‐čujućom vezom  smatra  redovno boravište, bez obzira na  to da  li bračni drugovi imaju državljanstvo države redovnog boravišta. 

Evropska konvencija o državljanstvu iz 1997. godine predviđa da sva‐ka država svojim državljanima koji imaju i drugo državljanstvo a borave na  njenoj  teritoriji daje  ista prava  i dužnosti  kao  i  ostalim  svojim drža‐vljanima. Međutim,  primena  ovog  pravila  ne  utiče  na  primenu  pravila međunarodnog privatnog prava svake države članice koja su predviđena za slučaj dvojnog državljanstva (član 17). 

Ako se  izvrši analiza konkretnih  rezultata primene  člana 11. stav 1. bivšeg saveznog zakona, mora se zaključiti da u kombinaciji sa normama 

 

 39 Na primer, Španija (član 9. stav 9. GZ), Austrija (član 9. stav 1. ZMPP), Nemačka (član 5. 

stav 1. Uvodnog zakona za GZ), Italija (član 19. stav 2. Zakona o reformi MPP), Poljska (član  2.  stav  1. ZMPP), Mađarska  (član  11.  stav  2. ZMPP), Rumunija  (član  12.  stav  2. ZMPP), Turska (član 4. pod b. ZMPP), Tunis (član 39. stav 3. ZMPP), Japan (član 28. stav 1. Zakona Horei), Francuska (na osnovu odluka Kasacionog suda). Novi belgijski ZMPP iz 2004. godine usvaja isto rešenje u članu 3. par. 2. pod 1. 

40 To  su  Švajcarska  (član  23.  stav  2.  ZMPP), Uzbekistan  [clan  1168.  stav  2. GZ  (1997)], Belorusija [član 1103, stav 1 GZ (1999)], Holandija kada je u pitanju razvod ‐ član 1. stav 1. Zakona od 25. marta 1971. 

41 Prevod  zakona na  francuski objavljen  je u Revue  critique  de  droit  international  prive, br. 2/2002, str. 389‐393. 

  ‐ 57 ‐

 

Maja Stanvuković

o nadležnosti, pravilo o  isključivosti domaćeg državljanstva u većini slu‐čajeva  ne  dovede  do  rezultata  koji  odstupaju  od  principa  najbliže  veze. Naime,  za  postojanje  nadležnosti  domaćeg  pravosuđa  u  većini  porodič‐nopravnih sporova zakon zahteva da postoji odgovarajuća dodatna veze, pored državljanstva stranaka. Ta veza  je najčešće prebivalište ili boravište jedne od  strana u  sporu na  teritoriji naše države,  a ponekad  i nalaženje imovine  stranaka  na  našoj  teritoriji.  Shodno  tome,  domaći  sud  u  većini slučajeva neće moći da odlučuje  i primenjuje domaće pravo ako  je  reč o licu  ili  porodici  koji  su  samo  formalno  naši  državljani,  a  nemaju  nika‐               kvog drugog kontakta sa našom teritorijom. 

Ipak,  ima  izuzetaka.  Jedan od njih  tiče  se mešovitih brakova, odno‐     sno brakova koje naši državljani sklapaju sa državljanima drugih država. Može  se, naime, desiti da  je naš državljanin koji  istovremeno  ima drža‐vljanstvo neke druge države u braku sa državljaninom te države i da živi na  teritoriji  te  druge  države. Ako  u  tom  braku  ima  i  dece,  ona  će,  po pravilu,  takođe  imati  državljanstvo  obe  države.  Doslednom  primenom člana  11.  prilikom  određivanja merodavnog  prava,  doći  ćemo  uvek  do rezultata da ova  lica nemaju zajedničko državljanstvo,  jer  će domaće dr‐žavljanstvo  onog  bračnog druga  koji  je  naš  državljanin  isključiti  uzima‐                nje  u  obzir  stranog  državljanstva.  S  obzirom  da  je  za  zasnivanje  nadle‐žnosti domaćeg  pravosuđa u  sporovima  o  razvodu  braka dovoljno pre‐bivalište tužioca koji je domaći državljanin na domaćoj teritoriji,42 može se iz  mnogih  razloga  pretpostaviti  da  ta  odredba  otvara  vrata  za  forum šoping. Naime, povratkom na domaću teritoriju, naš državljanin može da izdejstvuje  nadležnost  našeg  suda  u  svom  sporu  sa  bračnim  drugom stranim državljaninom, sa kojim je inače živeo, a možda i zaključio brak, u stranoj  zemlji.  Prilikom  određivanja merodavnog  prava  za  njihove  od‐nose, naročito  za njihove  odnose prema deci, može  se desiti da  sud  za‐ključi  da  nema  ni  zajedničkog  državljanstva  ni  prebivališta.  Sud  u  torn slučaju  ne  bi  primenio  pravo  strane  države  na  koje  ukazuju  primarna  i prva  supsidijarna  tačka  vezivanja  (zajedničko državljanstvo  i  zajedničko prebivalište), već bi umesto  toga primenio domaće pravo,  s pozivom na drugu  supsidijarnu  tačku  vezivanja  (domaće državljanstvo  bar  jedne  od stranaka u  sporu).43 Takav  ishod  je  lako moguć u kombinaciji  sa  subjek‐tivnim  shvatanjem  prebivališta  domaćih  državljana,  koje  još  egzistira  u domaćim  sudovima  ‐  odmah  po  povratku  u  zemlju,  prebivalište  doma‐ ćeg  državljanina  u  zemlji  automatski  „oživljavaʺ  kao  da  nikada  nije  ni prestalo.  Primena  domaćeg  prava  na  pitanja  povere  deteta  na  čuvanje  i vaspitanje u ovom  slučaju, kada  su  sve  stranke  istovremeno  i državljani  

  42 ZRSZ,član61. stav 1. tačka2. 43                ZRSZ,član40. 

  

  ‐ 58 ‐

 

 Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

druge države u kojoj  je dete odraslo  i čije državljanstvo  ima, mogla bi da bude  sporna.  Stoga,  de  lege  ferenda,  u  slučajevima  kada  postoji  zajednič‐               ko strano državljanstvo, ne bi trebalo utvrđivati državljanstvo zasebno za supružnika koji je domaći državljanin. 

Slična odsutnost  stvarne povezanosti  spora našom  teritorijom mogla bi se  javiti  i u brakorazvodnim sporovima u kojima su oba bračna druga domaći  državljani  i  ujedno  državljani  strane  države  u  kojoj  imaju  i prebivalište. Naš  sud  je  tada nadležan na osnovu  člana  61.  i primenjuje domaće pravo na pitanja razvoda i povere deteta na osnovu člana 11. stav 1. i čl. 35. i 40. Zakona o rešavanju sukoba zakona, bez obzira na to koliko dugo već bračni drugovi i njihovo dete žive na teritoriji strane države, i što je  državljanska  veza  sa  našom  državom  postala  ili  čak  od  početka  bila samo formalna. 

Treći slučaj tiče se situacije kada dvojni državljanin ima istovremeno i dvojno  prebivalište  u  obe  države  čiji  je  državljanin,  o  čemu  smo  ranije govorili. Tada se  takođe otvara mogućnost da naši sudovi  ili drugi orga‐           ni odlučuju u  sporovima pokrenutim protiv njega, ponekad  i primenom domaćeg prava, mada  je konkretan spor ili predmet  jače povezan sa dru‐gom državom. 

Ovi primeri pokazuju da primena  člana 11.  stav 1. može da bude u suprotnosti sa principom najbliže veze. Druga zamerka koja se može sta‐viti rešenju iz člana 11. stav 1, jeste da ono suviše značaja pridaje suvereni‐tetu države,  a  zanemaruje  eventualne drugačije  interese  samih  stranaka. Naime, dvojni državljani  će biti u  situaciji da  rešenje njihovih  statusnih, porodičnih  i naslednih odnosa zavisi od  toga koji  sud  (sud koje države) rešava u konkretnom slučaju. Sud u prvoj državi njihovog državljanstva zaključiće da su oni samo državljani te države i da njihovi odnosi treba da se rešavaju po pravu  te države, dok  će sud u drugoj državi njihovog dr‐žavljanstva zaključiti isto tako da su oni samo državljani te druge države i primeniće  sopstveno  pravo.  Stoga  bi  u  interesu  međunarodne  pravič‐           nosti  de  lege  ferenda  trebalo dozvoliti domaćim državljanima koji  imaju  i državljanstvo  druge  države  da  sami  izaberu  između  ta  dva  pravna  re‐žima  za one  svoje odnose koji potpadaju pod primenu prava državljan‐stva. Konačno, može se postaviti pitanje da  li  je u domenu priznanja od‐luka stranih sudova potrebno napraviti odredene izuzetke kada su u pita‐nju dvojni državljani.  Isključiva nadležnost domaćeg  suda u porodičnim stvarima  (poništaj  i  razvod  braka,  utvrđivanje  i  osporavanje  očinstva  i materinstva,  povera  dece  na  staranje)  zasniva  se  na  principu  da  tuženi      ima državljanstvo Srbije  i Crne Gore  i prebivalište  ili boravište u Srbiji.44 Ako je odluku doneo sud druge države čije državljanstvo naš državljanin 

 

44 ZRSZ, član 61. stav 2, član 64. stav 2, član 66. stav 2.

 

  ‐ 59 ‐

 

Maja Stanvuković

takode ima (na primer, sud BiH ili Hrvatske), a tuženi ima prebivalište ili boravište u Srbiji, priznanje će biti uskraćeno (pri torn, kao što smo rekli, tuženi  ponekad  paralelno  ima  prijavljeno  prebivalište  i  u  drugoj  državi svog državljanstva). Problem bi  se mogao  rešiti zaključenjem dvostranih sporazuma o priznanju i izvršenju odluka sa onim državama sa kojima su slučajevi dvojnog državljanstva najčešći. Međutim, ostaje  činjenica da  se kod dvojnih državljana mora  izvršiti bolja raspodela nadležnosti, koja bi ostavila mogućnost obema državama da deluju u  interesu ovih  lica, ali  i omogućila  da  odluke  donete  u  jednoj  državi  imaju  dejstvo  i  u  drugoj. Princip  isključivosti  domaćeg  državljanstva  omogućava  ostvarivanje  pr‐vog, ali ne i drugog cilja. 

Dobru  ilustraciju  pomenutog  nesklada  između  interesa  stranaka  i države predstavlja jedan slučaj koji je rešavao Evropski sud pravde, u ko‐jem  je postavljeno pitanje merodavnosti prava državljanstva za određiva‐nje prezimena dece koja su bila državljani Belgije  i Španije.45 Deca su ro‐đena u Belgiji  od  oca državljanina  Španije  i majke, Belgijanke. Prilikom upisa  rođenja deca  su  dobila prezime  svog  oca  ‐ Garsija Abeljo  (Garcia Avello).  Deca  su  takođe  registrovana  u  španskom  konzulatu  u  Briselu     pod  prezimenom  Garsija  Veber  (Garcia Weber),  u  skladu  sa  španskim pravom  i  običajima  (Garsija  je  bilo  prvo  prezime  oca,  a Veber  devojač‐             ko  prezime majke).  Prezime  se,  naime,  po  španskom  pravu  i  običajima sastoji od dva elementa: prvog elementa koji čini prvo prezime oca i dru‐gog  elementa  koji  dni  prvo  prezime majke.  Kasnije  su  bračni  drugovi podneli zahtev belgijskim organima za promenu dečjeg prezimena u pre‐zime Garsija Veber da bi ga doveli u sklad sa španskim običajima. Obra‐zložili  su  da  nosed  prezime  Garsija  Abeljo,  koje  ima  njihov  otac,  deca imaju  prezime  koje  bi  nosila  njegova  braća.  Zahtev  roditelja  je  odbijen           kao  suprotan belgijskoj praksi. Predloženo  im  je da  se opredele za  solu‐               ciju  da  deca  uzmu  samo  prvo  prezime  oca  ‐ Garcia,  što  su  oni  odbili. Predmet  je  stigao do belgijskog Državnog  saveta  ‐ Conseil dʹEtat  ‐ koji  je uputio  pitanje  Evropskom  sudu:  da  li  je  odluka  da  se  odbije  prome‐                  na prezimena dece  suprotna  načelima  komunitarnog prava. Posebno  su apostrofirana sledeća načela komunitarnog prava: zabrana diskriminaci‐je po  osnovu  državljanstva,  sloboda  kretanja  lica  i  pravilo  o  evropskom državljanstvu  (građanstvu).  Po  belgijskom  i  španskom međunarodnom privatnom pravu, za pitanja imena merodavno je pravo državljanstva. Obe države  takođe  imaju  pravilo  o  iskljudvosti  domaćeg  državljanstva.  To znači  da  je  u  Belgiji  za  pitanje  imena  dvojnih  belgijsko‐španskih  dr‐žavljana merodavno  belgijsko,  a  u  Španiji  špansko  pravo.  Evropski  sud

 

45   Carlos Garcia Avello  v. Estat Beige, presuda Evropskog  suda pravde u predmetu br. C‐148/02 od 2. oktobra 2003. godine. 

 

  

  ‐ 60 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

je  presudio  da  dete  ima  pravo  na  promenu  prezimena  ako  je  svrha  te promene da dete dobije prezime na koje  ima pravo po pravu druge dr‐žave članice. Sud je ocenio da deca imaju interes da im prezime bude isto i u  Belgiji  i  u  Španiji.  Ako  belgijske  vlasti  odbiju  taj  zahtev,  to  bi  bilo protivno čl. 12. i 17. Ugovora o osnivanju EZ (pravila o zabrani diskrimi‐nacije po osnovu državljanstva i o građanstvu Unije). Iz odluke u slučaju Garsija Abeljo vidimo da pravilo o isključivosti domaćeg državljanstva ne može  poslužiti  državi  za  potpuno  ignorisanje  drugog  državljanstva, pogotovo ako  je  to u suprotnosti sa  interesima dvojnog državljanina koji se poziva na prava koja mu pravo drugog državljanstva pruža. Odluka se mora  posmatrati  u  kontekstu Unije  i  zabrane  diskriminacije  po  osnovu državljanstva, koja vlada unutar Unije, ali ukazuje na nužnostsdiferenci‐ranog pristupa kada je u pitanju određivanje merodavnog prava za status dvojnih državljana. 

Nakon ove odluke, Belgija nije odustala od principa  isključivosti do‐maćeg državljanstva,  ali  je u Zakonu  o međunarodnom privatnom pra‐           vu  (2004) predvidela  izuzetak kada  je u pitanju priznanje stranih odluka vezanih za  ime  i prezime. Naime, u Belgiji se ne priznaju sudske  i admi‐nistrativne odluke koje se tiču određivanja ili promene imena i prezimena ako  se  tiču  belgijskih  državljana.  Izuzetak  je  predviđen  u  slučaju  da  je           ime i prezime koje je lice dobilo na osnovu dobrovoljne promene, prome‐njeno  u  skladu  sa  pravilima  o  odredivanju  imena  koja  se  primenjuju  u drugoj državi članici Evropske unije čije državljanstvo  to  lice  takođe  ima (član 39. stav 1. tačka 1). 

 

5.2. Izbor tačke vezivanja 

Promenjeni karakter državljanstva  i prebivališta,  kao  i povećan broj stranih  lica na domaćoj  teritoriji, nužno pred nas postavlja  i pitanje da  li prilikom  određivanja međunarodne  nadležnosti  i merodavnog prava  za status, porodične i naslednopravne odnose treba veći značaj pridati nekoj drugoj tački vezivanja umesto državljanstva i prebivališta. Drugim rečima, da  li  je  potrebno  dirati  u  osnovno  koncepcijsko  opredeljenje  za‐konodavca?  Po  prirodi  stvari  nameće  se  da  bi  ta  alternativna  tačka  ve‐zivanja mogla  biti  redovno  boravište.  U međunarodnim  konvencijama, kao  i u uporednom međunarodnom privatnom pravu,  značaj državljan‐stva kao  tačke vezivanja osetno opada,  i  to u korist  redovnog boravišta.  To  je  naročito  izraženo  u  Evropskoj  uniji,  u  kojoj  clan  12.  Ugovora  o osnivanju  EZ  zabranjuje  svaku  diskriminaciju  po  osnovu  državljanstva. Tamo  je ova  tačka vezivanja  sve  češće  stavljena pod znak pitanja, mada mnoge  države  članice  u  svom  nacionalnom međunarodnom  privatnom   

  ‐ 61 ‐

 

Maja Stanvuković

pravu  i dalje primenjuju princip  lex nationalis.46 Evropski sud pravde  je u jednoj  svojoj odluci47  raspravljao o  tom pitanju  i zaključio da Ugovor o osnivanju  ne  zabranjuje  upotrebu  državljanstva  kao  tačke  vezivanja  za određivanje merodavnog prava u porodičnim odnosima, s obzirom da ni međunarodno privatno pravo ni nacionalne odredbe građanskog prava o kojima  je  reč  ne  spadaju  u  polje  primene  Ugovora  o  osnivanju  EZ. Međutim, od vremena donošenja ove odluke situacija se promenila,  jer  je na  osnovu  Ugovora  iz  Amsterdama,  materija  međunarodnog  privat‐                nog prava (odnosno sudska saradnja u građanskim stvarima) prebačena u nadležnost Zajednice.48 U budućnosti mogu  se  očekivati dalji  izazovi  za princip  lex  nationalis,  s  pozivom  na  zabranu  diskriminacije  po  osnovu državljanstva. 

Prema  našem mišljenju,  državljanstvo  i  prebivalište  još  su  pogodne tačke vezivanja za određivanje merodavnog prava, a donekle  i nadležno‐sti  u  statusnim,  porodičnim  i  naslednim  stvarima. Ove  tačke  vezivanja treba i dalje zadržati, ali u čitav sistem treba uvesti nešto više fleksibilno‐sti,  i  to  upravo  uz  pomoć  redovnog  boravišta.  Pored  toga,  fleksibilnija rešenja mogu  se  postići  davanjem  većeg  značaja  autonomiji  volje  u  po‐rodičnim  i naslednim odnosima  i uvođenjem  opšte klauzule odstupanja koja  bi  se mogla  primeniti  prilikom  određivanja merodavnog  prava. U završnom delu ovog rada pokušaćemo da obrazložimo taj stav ilustracija‐ma domaćih rešenja i rešenja iz belgijskog zakona. 

Opšta  nadležnost  jugoslovenskog  pravosuđa  u  sporovima  sa  me‐đunarodnim  elementom  zasniva  se  na  prebivalištu  tuženog  na  teritoriji SRJ ili na njegovom boravištu u SRJ, ako su obe stranke jugoslovenski dr‐žavljani  ili  ako  tuženi uopšte nema prebivalište  (član  46.  stav  1). Prema novom  belgijskom  zakonu,  opšta  nadležnost  zasniva  se  na  činjenici  da tuženi  ima bilo prebivalište, bilo  redovno boravište u Belgiji u momentu podnošenja tužbe (član 5. stav 1). Prednost belgijskog rešenja u odnosu na naše  je  u  tome  što  tužbom  pred  domaćim  sudovima  mogu  biti  obu‐hvaćena  i  lica  koja  imaju  (formalno  ili  stvarno)  prebivalište  u  inostran‐stvu,  ako  im  je  redovno  boravište  u  Belgiji.  Kod  nas  takva mogućnost  

 

46 H.  van Loon, Global  and Regional Cooperation  in  the  Field  of Private  International  Law: A Challenge  for  the  Hague  Conference,  International  Symposium  on  the  Hague  Securities Convention,  Tokio,  Oktobar  2004.  godine,  http://law.rikkyo.ac.jp/ribls/ symposium/2004hague/hague.htm,  str.  3:  „There  also  arises  a  question  as  to  the  na‐tionality principle as a connecting factor within the EU.ʺ 

47 Johannes v. Johannes presuda Evropskog suda pravde u predmetu br. C‐430/97 od 10. juna 1999. godine. 

48 Vidi o tome opširnije M. Bogdan, The European Community Lawʹs Point of View on the Use of Citizenship as a Connecting Factor in International Family Law, Likums un Tiesibas, januar 2005, br. 65. 

   

  ‐ 62 ‐

 

 Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

ne postoji, pa  su  tako od opšte nadležnosti našeg pravosuđa  izuzeti oni strand koji duži period borave kod nas, ali nemaju kod nas prebivalište (to mogu biti čak i bivši domaći državljani). 

Sledeći primer takođe se tiče nadležnosti. Prema našem zakonu, da bi izričita  prorogacija  nadležnosti  jugoslovenskog  pravosuđa  bila  puno‐važna, potrebno  je da bar  jedna od stranaka bude državljanin Jugoslavije ili pravno  lice sa sedištem u Jugoslaviji (član 49. stav 2). To znači da naši bivši državljani ne bi mogli da ugovore nadležnost domaćeg pravosuđa ako bi to i želeli. Ta mogućnost im ne stoji na raspolaganju, bez obzira na to što su se eventualno u međuvremenu vratili u zemlju da bi ponovo u njoj privremeno  ili stalno živeli (pri tom, domaće državljanstvo, mada ga mogu ponovo dobiti, mnogi od njih neće zatražiti  iz  straha da  će u  tom slučaju  izgubiti  strano  državljanstvo  koje  su  u međuvremenu  stekli).  S druge  strane,  ako  su  obe domaći državljani,  stranke  se  ne mogu  spora‐zumeti  o  nadležnosti  stranog  suda  ‐  derogacija  nadležnosti  jugosloven‐skog pravosuđa (član 49. stav 1). Pri tome, nema nikakvog značaja što su one, eventualno, istovremeno i državljani one države čije su sudstvo želele da  predvide  kao  nadležno  ‐  naš  zakon  se  ne  obazire  na  njihovo  drugo državljanstvo  i  ne  obezbeđuje  derogaciono  dejstvo  takvom  spora                zumu pred našim sudom. Belgijski zakon takođe posvećuje pažnju ovom pitanju  ‐  član  6.  reguliše  prorogaciju,  a  član  7.  derogaciju  nadležnosti belgijskog  pravosuđa.  Prema  članu  6,  ako  stranke  po  belgijskom  pravu slobodno  raspolažu svojim pravima u nekoj materiji, one mogu ugovori‐           ti nadležnost belgijskih sudova za sporove koji su nastali ili mogu nastati iz  takvih  pravnih  odnosa  i  u  torn  slučaju,  nadležnost  belgijskih  sudova biće  isključiva. Prema  članu 7, ako su stranke u nekoj materiji u kojoj po belgijskim  pravu  slobodno  raspolažu  svojim  pravima  ugovorile  nad‐ležnost stranog suda za spor iz takvog pravnog odnosa, belgijiki sud će se oglasiti nenadležnim, osim ako se može predvideti da strana odluka neće biti  priznata  ili  izvršena  u  Belgiji,  ili  ako  se  postupak  u  inostranstvu pokazuje kao nemoguć ili bi bilo nerazumno tražiti da se tužba podnese u inostranstvu,  a postoji uska veza  slučaja  sa Belgijom koja daje osnov da belgijski  sudovi  postupaju  po  osnovu  člana  ll.49  Dakle,  po  belgijskom pravu, državljanstvo stranaka ne postavlja se kao uslov ni za prorogaciju, niti za derogaciju nadležnosti belgijskog pravosuda. 

Slične razlike mogu se uočiti u domenu posebne nadležnosti. U više slučajeva  naš  zakonodavac  predviđa  nadležnost  samo  ako  su  u  pitanju nasi državljani, dok  belgijski  ima  širi pristup, uključujući u  taj  krug pr‐venstveno  lica koja  imaju redovno boravište u Belgiji, ali ne  izostavljajući  

 

49   Član  11.  reguliše  forum  necessitatis  ‐  nadležnost  po  osnovu  nedostatka  drugog odgovarajućeg foruma. 

 

  ‐ 63 ‐

 

Maja Stanvuković

ni  belgijske  državljane. Na  primer,  nadležnost  našeg  suda  za  oglašenje nestalog  lica umrlim po  našem pravu postoji  ako  je  on  bio državljanin Jugoslavije  (član 78. stav 1). Belgijski sud  je nadležan u slučaju da  je  lice koje  je nestalo bilo belgijski državljanin  ili  je  imalo  redovno boravište u Belgiji u vreme nestanka,  ili  ako  se  zahtev  tiče  imovine nestalog koja  se nalazi u Belgiji u vreme podnošenja zahteva  (član 40). U bračnim odno‐sima,  razlika  je  još očiglednija. Kod nas za  različite vrste bračnih  sporo‐             va postoje različite, posebne nadležnosti. U sporovima za razvod  i poniš‐taj  braka,  pored  opšte  nadležnosti  po  prebivalištu  tuženog,  nadležnost domaćeg  suda može  da  postoji  i  po  drugim  osnovima. Dovoljno  je,  na primer, da su oba supružnika domaći državljani, bez obzira na prebivališ‐te, ili da je tužilac domaći državljanin i da ima prebivalište u Srbiji, ili da je poslednje prebivalište  supružnika bilo u Srbiji, a  tužilac  ima boravište u Srbiji u momentu podnošenja tužbe, ili da tužilac ima prebivalište u Srbiji, a  tuženi  pristaje  da  sudi  naš  sud,  ili  da  su  supružnici  imali  poslednje prebivalište  u  Srbiji,  a  tuženi  pristaje  da  sudi  naš  sud,  ili  da  je  tužilac državljanin Srbije i Crne Gore, a pravo države čiji bi sud bio nadležan ne predviđa ustanovu  razvoda braka.50 U  sporovima o  imovinskim odnosi‐ma  supružnika,  međutim,  pristup  je  mnogo  restriktivniji  ‐  nadležnost postoji  ako  se  imovina nalazi u  Srbiji,  a  tužilac u vreme podnošenja  tu‐           žbe  ima prebivalište  ili  boravište u  Srbiji. U  takvim  sporovima može  se odlučivati  i  o  imovini  u  inostranstvu  ako  tuženi  pristaje  na  nadležnost domaćeg suda  i ako ta  imovina nije veća od  imovine u zemlji.51 Belgijsko pravo  je znatno konciznije  i praktičnije  ‐ pored opšte nadležnosti, nadle‐žnost belgijskog suda za sve sporove koji se  tiču braka  i njegovih dejsta‐  va,  razvoda  i bračno‐imovinskog  režima, postoji: a) u  slučaju  sporazum‐nog zahteva ukoliko  jedan od bračnih drugova  ima  redovno boravište u Belgiji u momentu podnošenja zahteva, b) ako  je poslednje zajedničko re‐dovno boravište bračnih drugova bilo u Belgiji,  i  to najviše dvanaest me‐seci pre podnošenja  tužbe, c) ako bračni drug koji  je  tužilac  ima redovno boravište  u  Belgiji  najmanje  dvanaest meseci  u momentu  kada  podnosi tužbu,  i d) ako su oba bračna druga belgijski državljani u momentu pod‐nošenja tužbe (član 42). Nadležnost takođe postoji za tužbe koje pokre‐ne nadležni ministar ako je u pitanju punovažnost braka sklopljenog u Belgiji ili  braka  između  lica  od  kojih  je  bar  jedno  belgijski  državljanin  ili  ima redovno  boravište  u  Belgiji  u  momentu  podnošenja  tužbe  (član  43). Prednost belgijskog rešenja u odnosu na naše je u tome što omogućava da se  i  lica  koja  imaju  redovno  boravište  u  zemlji  (a  nemaju  prebivališ‐                   te) obuhvate nadležnošću suda u ovim stvarima, a da se  istovremeno ne  

  

50 ZRSZ, čl. 61,62. i 63. 51 ZRSZ, član 59. 

 

  ‐ 64 ‐

 

 Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

odbaci  ni  nadležnost  na  osnovu  zajedničkog  domaćeg  državljanstva. U materiji  utvrđivanja  očinstva  i materinstva,  nadležnost  jugoslovenskog suda  postoji:  a)  ako  su  tužilac  i  tuženi  državljani  Jugoslavije,  b)  ako  je tužilac državljanin Jugoslavije i ima prebivalište u Jugoslaviji, c) ako tuži‐lac  ima prebivalište u  Jugoslaviji, a  tuženi pristaje da  sudi  jugoslovenski sud  (član  64).  Belgijski  sud  je  nadležan  u  ovoj materiji  a)  ako  dete  ima redovno  boravište u  Belgiji u  vreme podnošenja  tužbe,  b)  ako  lice  o  či‐             jem  se  očinsrvu  ili materinstvu  radi  ima  redovno  boravište  u  Belgiji  u vreme podnošenja tužbe i c) ako su dete ili lice o čijem se očinstvu ili ma‐terinstvu radi belgijski državljani u vreme podnošenja tužbe (član 61). I u ovom  slučaju  očigledno  je  da  belgijsko  rešenje  ima  prednosti,  jer  pru‐          ža  veće mogućnosti  zainteresovanim  strankama  u  pogledu  dostupnosti belgijskih sudova, u odnosu na naše koje je suviše restriktivno i ispušta iz vida  interese  lica  čije  je  redovno  boravište  na  našoj  teritoriji.  Ta  lica  ta‐  kođe mogu  imati  interes da podnesu  tužbeni zahtev za utvrđivanje očin‐stva ili materinstva protiv lica koje takođe ima redovno boravište, ali ne i prebivalište  na  našoj  teritoriji.  Za  pitanja  roditeljskog  staranja,  staratelj‐stva  nad maloletnicima  i  zaštite  punoletnih  poslovno  nesposobnih  lica, nadležnost naših organa reguliše opet vise normi, dok  je u Belgiji za ova pitanja nadležnost jedinstveno regulisana. Kada je u pitanju povera deteta jednom  od  roditelja  na  staranje,  kod  nas  važe  sledeći  principi  za utvrđivanje  nadležnosti:  svi  osnovi  koji  su  navedeni  za  bračne  odnose važe i ovde (zato što je sud dužan da prilikom razvoda ili poništaja braka odluči  i ko  će se starati o detetu). Za razliku od belgijskog zakona o me‐đunarodnom privatnom pravu koji  izričito predviđa proširenje međuna‐rodne nadležnosti  za  razvod  i poništaj  braka  i na  odlučivanje  o  vršenju roditeljskog prava,52 kod nas to nije izričito predviđeno u ZRSZ, ali prois‐tiče  iz  imperativnih odredaba porodičnog zakonodavstva. Ako se pitanje povere deteta postavlja van brakorazvodnog postupka, domaći sud i dru‐gi  organ nadležan  je  ako  su  oba  roditelja državljani  Jugoslavije. U  osta‐          lim pitanjima  roditeljskog  staranja, nadležnost postoji  ako  su podnosilac zahteva  i  lice  prema  kome  se  podnosi  zahtev  jugoslovenski  državljani. (član  69). Kada  je u pitanju  starateljstvo,  bez  obzira da  li  je  reč  o malo‐letnicima ili punoletnim licima, nadležnost naših organa postoji ako su ta lica domaći državljani,  s  tim da  se u  slučaju da  je njihovo prebivalište u inostranstvu,  prednost  daje  nadležnosti  organa  države  u  kojoj  imaju prebivalište  (čl. 75.  i 76). Obratno, postoji nadležnost domaćih organa za odlučivanje  o  starateljstvu  stranih  državljana  koji  imaju  prebivalište  u našoj zemlji ako  i sve dok organi države državljanstva ne preduzmu po‐trebne mere za zaštitu njihove  ličnosti, prava  i  interesa (clan 77). Takođe,  

 52   ZMPP Belgije, član 33. stav 3. 

 

  ‐ 65 ‐

 

Maja Stanvuković

postoji  nadležnost  za  preduzimanje  hitnih  privremenih mera  za  zaštitu ličnosti, prava i interesa stranih državljana koji se nalaze u našoj zemlji ili imaju  imovinu  u  našoj  zemlji.  Belgijsko  pravo  u  materiji  roditeljskog staranja i starateljstva jedinstveno reguliše da je belgijsko pravosuđe nad‐ležno na osnovu opšte nadležnosti i u svakom slučaju kada lice o čijem je staranju  reč  ima  redovno boravište u Belgiji  ili belgijsko driavljanstvo u momentu  pokretanja  postupka  (član  33.  stav  1).  Belgijsko  pravosuđe nadležno  je  i za druge zahteve koji se tiču upravljanja  imovinom poslov‐no nesposobnog lica, koja se nalazi u Belgiji i za preduzimanje hitnih mera što se tiču lica koje se nalazi u Belgiji (član 33. st. 2. i 4). 

U materiji nasleđivanja čini se da razlika opet ide u korist belgijskog zakona. Dok  naš  zakonodavac  bazira  nadležnost prvenstveno  na mestu nalaženja  imovine  (čl. 71‐73), belgijski zakonodavac, pored  imovine, kao alternativni  osnov  nadležnosti  uzima  i  činjenicu  da  je  ostavilac  imao redovno boravište u Belgiji u momentu smrti (član 77). 

Kada  je  u  pitanju  određivanje merodavnog  prava,  državljanstvo  u nekim  slučajevima  nepotrebno  dovodi  do  primene  stranog  prava  pred domaćim  sudom  ‐  na  primer,  kod  stranih  državljana  domaćeg  porekla    koji su se vratili u bivšu domovinu ili imaju imovinu na domaćoj teritori‐            ji i u nekim sporovima između stranih državljana koji imaju redovno bo‐ravište  i  imovinu na domaćoj  teritoriji. Uporedimo ponovo naša  i belgij‐ska  rešenja  kako  bismo  bolje  razumeli  na  koji  način  bi  se  rešenja  našeg zakona mogla korigovati, uz zadržavanje osnovnih opredeljenja, kako bi bolje odgovarala potrebama savremene prakse. 

Za pitanje  roditeljskog staranja  i starateljstva nad poslovno nespo‐sobnim licima naše pravo  ima dve posebne norme  ‐ za roditeljsko pravo merodavno  je pravo zajedničkog državljanstva, a ako stranke nemaju isto državljanstvo, pravo njihovog zajedničkogprebivališta. Ukoliko u momen‐tu odlučivanja roditelji i deca nemaju prebivalište u istoj državi, primenju‐je se jugoslovensko pravo ako je bar jedan od njih jugoslovenski državlja‐nin (član 40). Kada je reč o starateljstvu, primenjuje se pravo državljanstva štićenika  (član 15. stav 1). Za privremene zaštitne mere, medutim, mero‐davno  je domaće pravo  (član 15.  stav 2). Naprotiv, belgijsko pravo ovde odstupa od državljanstva kao osnovne tačke vezivanja i predviđa da se na pitanja roditeljskog prava, starateljstva, odredivanja poslovne sposobnosti punoletnog  lica  i zaštite  lica  i  imovine poslovno nesposobnog  lica prime‐njuje pravo države u kojoj to lice ima redovno boravište u momentu kada se desila činjenica koja daje povod za odlučivanje. U slučaju promene re‐dovnog boravišta tog lica, na odlučivanje o tome da li neko ima u odnosu na njega roditeljsko pravo ili pravo starateljstva, ako nije već ranije imao ta prava, primenjuje  se pravo države novog  redovnog  boravišta.  Samo  vr‐šenje roditeljskog prava i prava starateljstva podvrgnuto je pravu države u 

 

  ‐ 66 ‐

 

 Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj...

kojoj se nalazi redovno boravište deteta, odnosno lica pod starateljstvom u momentu kada se neko poziva na vršenje tog prava (član 35. stav 1). Tek ako  pravo  određeno  na  opisani  način  ne  obezbeđuje  zaštitu  koja  je potrebna tom  licu  ili njegovoj  imovini, primenjuje se pravo državljanstva (član 35. stav 2). Konačno, belgijsko pravo je merodavno ako se pokaže da je  nemoguće  iz  pravnih  ili  stvarnih  razloga  da  se  preduzmu mere  koje predviđa  strano merodavno  pravo  (član  35.  stav  2).  Belgijsko  rešenje  je              u  skladu  sa  trendom  u  uporednom međunarodnom  privatnom  pravu  i             u medunarodnim  konvencijama da  se  kada  je u pitanju  zaštita malolet‐nika  i  punoletnih  fizičkih  lica  kojima  je  oduzeta  poslovna  sposobnost, prednost da pravu  redovnog boravišta.53 Primena prava državljanstva u ovakvim  slučajevima dovodi do primene  različitih  režima zaštite na  lica koja borave na domaćoj  teritoriji, što  je nepoželjno za državu koja pruža zaštitu. Interes države u kojoj se nalazi redovno boravište lica kome treba pružiti  zaštitu da postupa po  sopstvenom pravu priznat  je  još davno, u odluci  Međunarodnog  suda  pravde  u  slučaju  Bol  (Bolt),  i  od  tada  je usvojen u mnogobrojnim Haškim konvencijama koje regulišu ova pitanja. 

Merodavno pravo za proglašenje nestalog  lica umrlim po Zakonu o rešavanju sukoba zakona jeste pravo države čiji je državljanin bilo to lice u vreme  nestanka  (clan  16).  U  Belgiji,  rešenje  je  isto,  s  tim  da  se  na privremeno  upravljanje  imovinom  tog  lica  primenjuje  pravo  države  na čijoj je teritoriji ono imalo redovno boravište u momentu nestanka, ili ako to pravo ne dozvoljava da se organizuje upravljanje  imovinom, belgijsko pravo (član 41). 

Kada  je reč o merodavnom pravu za zaključenje braka, prema Zako‐nu o rešavanju sukoba zakona, na materijalne uslove distributivno se pri‐menjuje  pravo  državljanstva  svakog  od  budućih  supružnika  i  određeni imperativni zahtevi  jugoslovenskog prava (clan 32), dok se na formu pri‐menjuje pravo mesta zaključenja braka  (član 33). Belgijsko pravo predvi‐đa  isto  rešenje.  Jedina  razlika  je u  imperativnim  zahtevima  ‐ prema  čla‐            nu 32. jugoslovenskog zakona, to su slobodno bračno stanje, sposobnost za rasudivanje  i  odsustvo  srodstva  ‐  dok  je  u  belgijskom  zakonu  kao  je‐             dini  imperativni zahtev  istaknuto da se mora dozvoliti zaključenje braka izmedu lica istog pola, ako je bar jedno lice državljanin države koja to do‐zvoljava  ili  ima  redovno  boravište u  takvoj državi  (član  46). Na dejstva braka, uključujući  i  bračno‐imovinski  režim, prema Zakonu  o  rešavanju sukoba  zakona,  primenjuje  se  pravo  zajedničkog  državljanstva,  a  zatim slede pravo zajedničkog prebivališta  i pravo poslednjeg zajedničkog pre‐bivališta  i konačno,  jugoslovensko pravo  ‐ svaka supsidijarna  tačka vezi‐vanja primenjuje  se  samo ako prethodna ne postoji  (clan 36). Ako pravo  

 53   A. Bucher, op. cit. 

 

  ‐ 67 ‐

 

Maja Stanvuković

određeno na  taj način predviđa mogućnost  izbora merodavnog prava za bračno‐imovinski  ugovor,  strankama  se  priznaje  pravo  izbora  (član  37. stav 2). Belgijski zakonodavac za dejstva braka predviđa primenu prava zajedničkog redovnog boravišta bračnih drugova u momentu kada se po‐stavlja  pitanje  dejstava,  ili,  ako  u  torn momentu  nemaju  zajedničko  re‐dovno boravište, pravo zajedničkog državljanstva. U ostalim slučajevima merodavno  je belgijsko pravo  (član 48. stav 1). Od primene merodavnog prava  određenog  na  opisani  način,  izuzeta  je  nekretnina  koja  služi  kao glavno mesto stanovanja porodice  ‐ u pogledu prava bračnih drugova na toj  nekretnini  i  na  nameštaju  koji  se  u  njoj  nalazi,  primenjuje  se  pravo mesta nalaženja nekretnine (član 48. stav 3). Posebna norma predviđena je u  belgijskom  zakonu  za  režim  imovine  stečene  u  braku. U  tom  sluča‐                ju primenjuje se primarno pravo koje su bračni drugovi izabrali, ali  je nji‐hova  autonomija  ograničena  na  sledeća  prava:  pravo  zemlje  na  čijoj  su teritoriji  prvi  put  zasnovali  zajedničko  redovno  boravište  nakon  zaklju‐čenja  braka,  pravo  države  na  čijoj  teritoriji  jedno  od  njih  ima  redovno boravište  u momentu  izbora  i pravo  države  čije  državljanstvo  jedno  od njih  ima  u momentu  izbora  (član  49). U  odsustvu  izbora,  primenjuje  se sledeće pravo: a) pravo države u kojoj su bračni drugovi zasnovali svoje prvo zajedničko redovno boravište nakon zaključenja braka, b) u odsustvu ovoga,  pravo  zajedničkog  državljanstva  bračnih  drugova  u  momentu zaključenja  braka  i  c)  u  odsustvu  ovog,  pravo  države  u  kojoj  je  brak zaključen.  Razvod  braka  je  po  jugoslovenskom  zakonu  podvrgnut  ku‐mulativnoj primeni prava državljanstva bračnih drugova, s tim da posto‐           ji mogućnost odbacivanja stranog i primene domaćeg prava ako se brak ne bi mogao  razvesti  po  torn  pravu,  a  postoji  odgovarajuća  veza  sa  našim pravnim  sistemom  (državljanstvo  ili prebivalište  jednog od bračnih dru‐gova) član 35. Po belgijskom zakonu, bračni drugovi mogu izabrati mero‐davno pravo za razvod  ili za rastavu od stola  i postelje,  i  to mogu birati između prava zajedničkog državljanstva u momentu podnošenja  tužbe  i belgijskog prava (član 55. stav 2). U odsustvu  izbora, na razvod  i rastavu od stola i postelje primenjuje se, prema hijerarhijskoj lestvici: a) pravo za‐jedničkog  redovnog  boravišta  bračnih  drugova  u momentu  podnošenja tužbe, b) pravo poslednjeg zajedničkog  redovnog boravišta bračnih dru‐gova ako  jedan od njih  još ima redovno boravište na teritoriji te države u momentu podnošenja  tužbe,  c) pravo  zajedničkog državljanstva  bračnih drugova u momentu podnošenja  tužbe, d) belgijsko pravo  (svaka  supsi‐dijarna  tačka vezivanja primenjuje  se ako prethodna ne postoji),  član 55. stav  1. Vidimo da  se  i prilikom  razvoda,  kao  i prilikom dejstava  braka, primarni  značaj  u  belgijskom  pravu  pridaje  zajedničkom  redovnom  bo‐ravištu, a zajedničko državljanstvo služi za određivanje merodavnog pra‐va tek supsidijarno ili na osnovu autonomije volje. 

 

  ‐ 68 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj

Po  Zakonu  o  rešavanju  sukoba  zakona,  za  uslove  zasnivanja  i  pre‐stanka  usvojenja  kumulativno  je  merodavno  pravo  zajedničkog  drža‐vljanstva usvojilaca  i usvojenika, a za  formu pravo mesta usvojenja  (član 44). Za dejstva usvojenja merodavno se određuje na  isti način kao pravo koje  se primenjuje u odnosima  između  roditelja  i dece  (član 45). Po bel‐gijskom  zakonu,  naprotiv,  na  uslove  zasnivanja  usvojenja  primenjuje  se pravo državljanstva usvojenika  ili pravo zajedničkog državljanstva usvo‐jilaca, odnosno ako usvojioci nemaju zajedničko državljanstvo, pravo nji‐hovog zajedničkog redovnog boravišta ili u odsustvu ovog, belgijsko pra‐vo. Međutim,  ako  sudija  smatra da bi primena  stranog prava očigledno škodila  interesima  usvojenika,  a  bar  jedan  od  usvojilaca  ima  očigledno bliske veze sa Belgijom, sud može primeniti belgijsko pravo (član 67). Na pristanak  usvojenika  i  njegovih  prirodnih  roditelja  ili  zakonskih  za‐stupnika primenjuje se pravo redovnog boravišta usvojenika u momenta koji neposredno prethodi preseljenju usvojenika  radi usvojenja  (član 68). Na prirodu veze koja se srvara usvojenjem primenjuje se isto pravo koje se primenjuje i na uslove zasnivanja usvojenja, na osnovu člana 67. (član 70). Na formu usvojenja u Belgiji primenjuje se belgijsko pravo (član 69). 

Merodavno  pravo  za  obavezu  izdržavanja  prema  jugoslovenskom zakonu  zavisi od  toga  između kojih  lica  se  zahtev postavlja  ‐ ne postoji posebna norma za merodavno pravo za alimentacione zahteve, već  je  to bilo pravo koje je merodavno za odnose bračnih drugova, bilo za odno‐se između  roditelja  i  dece,  usvojilaca  i  usvojenika  itd.  Jedino  kada  su  u pitanju drugi krvni srodnici, zakon predviđa posebnu normu ‐ primenjuje se pravo države čiji je državljanin lice od koga se traži izdržavanje ‐ dakle, pravo  državljanstva  dužnika  izdržavanja  (član  41).  Belgijsko  pravo predviđa  na  sve  alimentacione  obaveze  primenu  prava  države  na  čijoj teritoriji  poverilac  izdržavanja  ima  redovno  boravište  u momentu  pod‐nošenja  zahteva. Odstupanje  je moguće  pod  uslovom  da  su  poverilac  i dužnik državljani  iste države u momentu podnošenja  tužbe  i da dužnik ima  redovno boravište u  toj državi u datom momentu  (član  74.  stav  1). Ako pravo odredeno na taj način ne daje poveriocu pravo na izdržava‐nje, na pravo  izdržavanja  između  bračnih drugova  i pravo  izdržavanja  koje ima  maloletno  dete  primenjuje  se  pravo  zajedničkog  državljanstva poverioca  i dužnika  izdržavanja  ili ako ni  to pravo ne daje pravo na  iz‐državanje,  belgijsko  pravo  (član  74.  stav  2).  Predviđeno  je  i merodavno pravo  za  ugovor  koji  se  odnosi  na  izdržavanje  između  roditelja  i  dece, bračnih drugova ili srodnika ‐ po njihovom izboru, to  je pravo državljan‐stva  jednog od  tih  lica  ili pravo  redovnog boravišta  jednog od  tih  lica u momentu izbora. U odsustvu izbora, primenjuje se pravo redovnog bora‐višta poverioca izdržavanja u momentu zaključenja ugovora (član 75). 

 

  ‐ 69 ‐

 

Maja Stanvuković

Na nasleđivanje  se, prema Zakonu o  rešavanju  sukoba  zakona, pri‐menjuje  pravo  državljanstva  ostavioca  u  momentu  smrti  (član  30).  U Belgiji,  predviđen  je  princip  podeljene  zaostavštine:  na  pokretne  stvari primeniuje  se  pravo  redovnog  boravišta  ostavioca  u momentu  smrti,  a            na  nepokretne  pravo mesta  nalaženja  nepokretnosti  (član  78). Moguć  je              i  izbor merodavnog prava  za  nasleđivanje  ‐  jedno  lice može podvrgnu‐            ti celokupno svoje nasleđivanje određenom pravu,  i  to pravu svog drža‐vljanstva  ili pravu  svog  redovnog boravišta u momentu  izbora  ili u mo‐mentu  smrti.  Ipak,  takav  izbor ne može  lišiti naslednike prava na nužni deo koji bi  im davalo pravo merodavno na osnovu  člana 78. Ako pravo države na čijoj se  teritoriji nalazi  imovina zahteva učešće vlasti  te države  u upravljanju  zaostavštinom  ili prenosu  zaostavštine  na  naslednike,  on‐          da  se pitanje upravljanja  i prenosa  rešava po pravu  te države  (član  82). Pravo države na  čijoj se  teritoriji nalazi  imovina  takođe  je merodavno za način podele zaostavštine (član 81). 

Iz navedenog sumarnog uporednog prikaza vidimo da belgijski zako‐nodavac, mada  nije  sasvim  napustio  državljanstvo  kao  tačku  vezivanja, mnogo  veći  značaj  pridaje  redovnom  boravištu  stranaka.  Istovremeno, primećujemo  da  je  prebivalište  zadržalo  određenu  ulogu  u  zasnivanju nadležnosti,  ali  da  je  potpuno  izgubilo  značaj  u  domenu  određivanja merodavnog prava. Uopšteno govoreći, belgijska rešenja daju mnogo širi opseg  nadležnosti  belgijskim  sudovima  i  mnogo  veće  mogućnosti  za primenu domaćeg prava od  rešenja usvojenih u bivšem  jugoslovenskom zakonu. 

  

6. ZAKLJUČAK  

Koncept  državljanstva  u  našem  i  uporednom  pravu  promenio  se  i                ova  promena  se  reflektuje  na  dejstvo  usvojenih  pravila međunarodnog privatnog prava. Potrebno  je posvetiti pažnju  funkcionisanju  normi me‐đunarodnog  privatnog  prava  u  promenjenim  uslovima,  te  razmotriti potrebu njihovog modernizovanja i prilagodavanja novim okolnostima. To je  zadatak  koji  predstoji  novoj  generaciji  teoretičara  međunarodnog privatnog prava u  Srbiji. Najbolji  način da  se  to učini  jeste pojedinačno razmatranje  svake norme našeg međunarodnog privatnog prava  koja  se oslanja na državljanstvo kao  tačku vezivanja  ‐ bila ona norma o određi‐vanju merodavnog prava, o određivanju nadležnosti domaćeg pravosuđa ili o priznanju stranih odluka ‐ i njeno kritičko procenjivanje s obzirom na rezultate  koje  daje  u  primeni  na  tipične  slučajeve. Mada  je  Srbija  i  da‐               lje zemlja emigracije, uvereni smo da će se nakon ove analize pokazati da neke  od  normi  međunarodnog  privatnog  prava  koje  se  oslanjaju  na državljanstvo vise ne odgovaraju potrebama i interesima njenih građana i potrebama međunarodne saradnje. 

 

  ‐ 70 ‐

 

Srpsko međunarodno privatno pravo u vremenu tranzicije: promenjen značaj...

ABSTRACT 

SERBIAN PRIVATE INTERNATIONAL LAW IN TRANSITION: THE CHANGED MEANING OF NATIONALITY AND DOMICILE 

 

Serbia has acquired legislative competence in the field of PIL after the enactment  of  the  Constitutional  Charter  of  Serbia  and  Montenegro                     in  2003. Although  the  former  federal  PIL Code  (1982)  still  applies  pro‐visionally,  it  is  to be expected  that  it will be replaced soon by a new co‐                  de. Many changes have  taken place since  the enactment of  the PIL Code               by  the  former  SFRY.  Some  of  them  deeply  affect  its  rules  today.  These                   are primarily concerned with nationality and domicile, used as principal connecting  factors  for  status,  family  and  succession matters  in  the  PIL Code.  The  paper  starts with  the  analysis  of  the  character  of  nationality         and domicile  in  the  eighties,  at  the  time  of  enactment  of  the  PIL Code.        This  is  followed by a discussion of  the changes  that occurred during  the nineties,  that may  influence  the  legislator  s  choice  of  connecting  factors                 in  the  future  codification.  In  particular,  the meaning  of  nationality  has changed due  to expanded possibility of acquisition and retention of dual nationality. Such possibility arises both  from domestic and  from  compa‐rative  law of nationality. The Law on Nationality of the Republic of Ser  ‐bia, enacted in 2004 contains a number of provisions that allow the acqu‐isition  of  the  Serbian  nationality,  although  the  applicant  already  holds another  nationality.  Furthermore,  Serbian  nationals  who  emigrate  to           other  countries  acquire, within  a  relatively  short  period,  the  nationality             of  another  state, while  retaining  their Serbian nationality, or  cease  to be Serbian  nationals,  although  they  continue  to  be  strongly  connected  to            this  country. Parallel  to multiplication of nationality,  the domestic PIL  is confronted with  the multiplication of domicile. Some domestic nationals who are also nationals of neighboring countries  (Croatia and Bosnia and Herzegovina  in  particular)  have  a  registered  domicile  in  both  countries            of their nationality. In  these circumstances,  the  legislator should consider the  following questions: whether  the new PIL Code  should preserve  the old  rule  that domestic nationality  excludes  any  other nationality  for  the purposes  of  interpretation  of  conflict  and  jurisdiction  rules  (Art.  11  pa‐             ra.  1), whether  the  effective nationality of  foreign dual nationals  should continue  to be determined on  the basis of domicile  (Art. 11 para 2), and whether  the basic  statutory  approach  should be  changed, by  attributing more  relevance  to  another  connecting  factor,  such  as habitual  residence,             in addition  to or  instead of nationality and domicile. The  final section of the paper  is devoted to search for answers to the questions that were po‐sed. The solutions of the domestic law are compared to the rules found in the  new  Belgian  PIL  Code  (2004).  Two  topics  are  accorded  special  

  ‐ 71 ‐

 

Maja Stanvuković

attention:  the  principle  of  exclusivity  of  domestic  nationality  and  possi‐                 ble exceptions  to  the principle, and  the  selection of an adequate  connec‐ting  factor. After summary comparison of  the Belgian and domestic con‐flict  and  jurisdiction  rules  in  the  field  of  status,  family  and  succession matters,  it  is  concluded  that  some  of  the  domestic  rules  that  are  based               on  nationality  and  domicile  are  no more  suitable  to  the  needs  of  this country  and  its  citizens,  notwithstanding  the  fact  that  Serbia  is  still  the country  of  emigration.  Some  of  these  rules may  also  be  contrary  to  the requirements of  international  cooperation.  It  is,  therefore,  suggested  that domestic  PIL  rules  relying  on  nationality  and/or  domicile  before  they                       are readopted in the future legislation should be subjected to careful scru‐tiny, considering the results they yield in typical cases. 

Keywords: domicile, nationality, dual nationality, connecting  factors, PIL Code (1982). 

 

  ‐ 72 ‐