Prof. dr Bogoljub MilosavljeviUSTAVNO PRAVOIORGANIZACIJAPRAVOSUAUSTAVNO PRAVOI. USTAV KAO OSNOVNI IZVOR USTAVNOG PRAVA1. Izvori ustavnog prava 2. Pojam ustava3. Materija i svojstva ustava4. Vrste ustava5. Promena ustava.6.Ustav RS od 2006.godine: donoenje, obeleja I sistematika.

II. NAELA I OSNOVNE INSTITUCIJE USTAVNOG PRAVA1. Pojam i obeleja Republike Srbije2. Dravna teritorija i dravni simboli Republike Srbije3. Dravljanstvo Republike Srbije4. Jezik i pismo u slubenoj upotrebi5. Naelo narodne (graanske) suverenosti6. Naelo podele vlasti7. Naelo vladavine prava, ustavnost i zakonitost8. Naelo politikog pluralizma9. Naelo zabrane sukoba interesa10. Odnos izmeu crkve i drave11. Odnos unutranjeg i meunarodnog prava12. Naelo jedinstva privrednog podruja i jedinstva trita13. Nadlenost Republike Srbije

III. LJUDSKAIMANJINSKA PRAVAI SLOBODE1. Ustavna koncepcija i podela ljudskihi manjinskih prava i sloboda2. Lina prava i slobode3. Politika prava i slobode4. Ekonomska, socijalna i kulturna p ra v a 5. Prava pripadnika nacionalnih manjina6. Ustavne dunosti7. Prava i dunosti stranaca8. Ostvarivanje i zatita ljudskih i manjinskih prava i sloboda8.1. Zatita pred domaom organima8.2. Zatita pred meunarodnim organima9. Meunarodne konvencije o ljudskim pravima i slobodama

IV. EKONOMSKO UREENjE I JAVNE FINANSIJE1. Naela ekonomskog ureenja2. Svojinski odnosi3. Javne finansijeV. ZAKONODAVNA VLAST1. Narodna skuptina1.1. Nadlenost i nain rada1.2. Sastav, izbor i mandat narodnih poslanika1.3. Konstituisanje, prestanak mandata i rasputanje1.4. Imunitet narodnih poslanika i drugih funkcionera1.5. Unutranja organizacija, radna tela i funkcioneri1.6. Postupak donoenja zakona i ratifikacijemeunarodnih ugovora2. Referendum i narodna inicijativa u Republici Srbiji

VI. IZVRNA VLAST1. Predsednik Republike1.1. Nadlenost1.2. Izbor i prestanak mandata1.3. Odgovornost predsednika Republike2. Vlada2.1. Sastav i izbor2.2. Nadlenost i akti 2.3. Odgovornost Vlade i ministara2.4. Organi dravne uprave3. Vojska Srbije

VII. USTAVNI SUD1. Poloaj i nadlenost Ustavnog suda1.1. Poloaj Ustavnog sud a 1.2. Nadlenost Ustavnog suda2. Izbor i imenovanje sudija i ureenje Ustavnog suda3. Pokretanje i tok postupka pred Ustavnim sudom4. Pravno dejstvo odluka Ustavnog suda

VIII. TERITORIJALNA AUTONOMIJA1. Pojam i jedinice teritorijalne autonomije2. Prava i dunosti autonomnih pokrajina3. Organi autonomnih pokrajina, njihove nadlenosti i akti

IX..LOKALNA SAMOUPRAVA 1. Pojam lokalne samouprave i jedinice lokalne samouprave2. Izvomi i povereni poslovi optine3. Finansiranje poslova optine4. Uee graana u obavljanju poslova lokalne samouprave5. Organizacija, nadlenost i akti optinskih organa6. Nadzor drave nad lokalnom samoupravom7. Zatita lokalne samouprave

X.USTAVNOST U VANREDNOM I RATNOM STANjU1. Pojam vanrednog i ratnog stanja2. Odstupanja od ljudskih pravaORGANIZACIJA PRAVOSUA I. SUDOVI1. Pojam suda i sudske funkcije2. Ustavna naela o sudovima i suenju3. Vrste sudova4. Nadlenost osnovnih sudova5. Nalenost viih sudova6. Nadlenost apelacionih sudova7. Nadlenost privrednih sudova8. Nadlenost Upravnog suda9. Prekrajni sudovi10. Nadlenost Vrhovnog kasacionog suda11. Sudska odeljenja i sednica svih su d ija 12. Opta sednica Vrhovnog kasacionog sud a 13. Sudska uprava14. Pravosudna uprava15. Sudski poslovnik16. Organizacija i rad sudske pisamice17. Nadzor nad sudovima u pogledu postupanja u rokovima18. Visoki savet sudstva19. Izbor sudija i sudija porotnika20. Prestanak sudijske funkcije i dunosti sudije porotnika21. Sudsko osoblje i pravosudna straa22. Odgovomost za tetu koju prouzrokuje sudija23. Obuka i struno usavravanje sudija (i tuilaca)24. ArbitraeII. JAVNO TUILATVO 1. Funkcija javnog tuilatava i nain njenog obavljanja2. Organizacijairadjavnogtuilatva3. Nadlenost i ovlaenja javnog tuilatva4. Dravno vee tuilaca5. Izborjavnih tuilaca i njihovih zamenika6. Prestanak funkcije i razreenje javnih tuilaca i zamenika javnih tuilaca7. Javnotuilako osobljeIII. ADVOKATURA1. Funkcije advokature i nain njihovog obavljanja2. Uslovi za obavljanje advokatske profesije3-Prava i dunosti advokata4. Zabrana i prestanak obavljanja advokatske profesije5. Disciplinska odgovomost advokata i advokatskih pripravnika6. Advokatski pripravnici7. Advokatska komoraIV. JAVNO PRAVOBRANILATVOV..JAVNO BELENITVOVI. SLUBE PRAVNE POMOIJEDINICA LOKALNE SAMOURPAVE

USTAVNO PRAVOI. USTAV KAO OSNOVNI IZVOR USTAVNOG PRAVA1. Izvori ustavnog prava-Poznavanje izvora ustavnog prava ima za svrhu da nam prui odgovor na pitanje o tome gde se nalaze norme ove grane prava. Misli se prvenstveno na opte pravne akte u kojima su sadrane te norme, na tzv. Formalne izvore prava.-Formalni izvori prava uopte, pa tako i izvori ustavnog prava, imaju razliitu pravnu snagu i odnosi meu njima ureeni su na naelu hijerahije. -Iz tog naela sledi da norme u aktu nie pravne snage moraju biti saglasne normama u pravnom aktu vie pravne snage, kao i da se samo aktom vie pravne snage mogu menjati akti nie pravne snage (a ne i obratno). -Pravnu snagu propisa ne treba meati sa njihovom pravnom obaveznou. Svi pravni propisi podjednako obavezuju subjekte na koje se odnose. Meutim, kada izmeu dva propisa postoji neslaganje, takva situacija razreava se pomou naela hijerarhije, pa e prednost imati onaj propis koji je vie pravne snage.- Ako se, meutim, neslaganje tie dva propisa koji su iste pravne snage i stepena optosti (na primer, dva zakona o istom predmetu), prednost e imati onaj koji je noviji (lex posterior derogate priori), -a ako je neslaganje izmeu dva propisa o istom predmetu I iste pravne snage od kojih je jedan optiji a drugi konkretniji - prednost e imati ovaj drugi (lex specialis derogat legi generali). (npr. karakter specijalnog zakona imaju zakoni o vojsci i policiji, a karakter opteg zakona ima Zakon o dravnoj upravi.-Izvore ustavnog prava, pored ustava, ine: odreeni zakoni, uredbe sa zakonskom snagom, podzakonski akti, poslovnici parlamenta i drugih dravnih organa, opti akti teritorijalnih jedinica, odluke sudova, obiaji, norme meunarodnog i komunitarnog prava.1) Ustav je osnovni i najvii izvor ustavnog prava. Ali, u ustavu se ne nalaze sve norme koje ine ustavno pravo, ve samo odreeni, vei ili manji,broj takvih normi. Upravo zato uz ustav postoje i drugi izvori ustavnog prava, pa se tek i njihovim prouavanjem moe upoznati sadrina ove grane prava. To isto moe se rei i na ovaj nain: ustav u formalnom smislu jeste jedan, a ree vie od jednog pisanog pravnog akta, dok ustav u materijalnom smislu jesu sva pravna pravila koja se tiu organizacije vlasti I ljudskih prava. Ona se nalaze ne samo u ustavu u formalnom smislu, ve I u zakonima, drugim pisanim pravnim aktima i obiajnim pravnim pravilima.Ustav u materijalnom smislu je iri pojam od ustava u formalnom smislu. Zato se i sadrina ustava (ustav u materijalnom smislu) jedino moe doznati prouavanjem svih navedenih izvora ustavnog prava. Osim to norme u drugim izvorima ustavnog prava ne mogu biti nesaglasne ustavu, ima jo neto to je potrebno uoiti. Uobiajeno je, naime, da postoji jedan izvestan krug pitanja koji se moe ureivati samo ustavom, a ne i propisima niim od njega. Taj krug pitanja ini tzv. Ustavne rezervate. Ustavotvorac je rezervisao takva pitanja za sebe i izriito utvrdio (u ustavu) da ih ne moe ureivati niko drugi (zakonodavac ili izvrna vlast). To znai da kod ustavnih rezervata nema drugih izvora ustavnog prava do samog ustava.2) Meu zakonima koji ine izvore ustavnog prava razlikuju se ustavni i organski zakoni, na jednoj, od obinih zakona, na drugoj strani. Ustavni I organski zakoni su po snazi odmah iza ustava, a pre obinih zakona.Izrazom ustavni zakon oznaavaju se razliiti akti. (l) Prvo, to mogu biti zakoni kojima se, posle donoenja ustava, ureuju odreena pitanja koja spadaju u ustavnu materiju, a koja nisu ureena ustavom ili su ureena samo naelno (na primer, takav zakon moe biti zakon o ljudskim pravima, donet posle ustava u kome ta prava nisu ureena). (2) Istim izrazom nazivani su ponekad i akti o promeni ustava (na primer, takav je bio Ustavni zakon od 1953. godine, kojim je izvrena delimina revizija Ustava FNRJ od 1946. godine). (3) Jedno vreme su i najvii pravni akti autonomnih pokrajina (1968-1974) bili unapreeni u ustavne zakone, i to u smislu kategorije koja je ispod ustava a iznad zakona. Istorija naziva tih akata je inae bila promenljiva: sve do 1968. godine nosili su naziv statuta, od 1968. do 1974. naziv ustavnih zakona, od 1974. do 1990. naziv ustava i od tada naovamo naziv statuta. (4) Konano, ustavnim zakonom se moe oznaiti i zakon donet radi sprovoenja ustava. Njime se ureuje reim prelaska sa starog na novo ustavno ureenje i donosi se istovremeno sa donoenjem ustava. Na primer, Ustavnim zakonom za sprovoenje Ustava Republike Srbije od 2006. godine ureuje se nain primene pojedinih odredaba Ustava, vaenje zateenih zakona i rokovi za njihovo usklaivanje sa Ustavom, rokovi za sprovoenje izbora i jo neka pitanja.Izraz organski zakon odnosi se na zakone kojima se, na osnovu ustava, ureuje nain izbora, nadlenost i nain rada pojedinih dravnih organa. Takvi bi bili zakoni o parlamentu, efu drave, vladi, ministarstvima, sudovima i drugim dravnim organima. U zemljama koje takvim zakonima daju poseban karakter (na primer, u Francuskoj), postoji pravilo da se oni donose u naroitom oteanom postupku i da imaju jau pravnu snagu od obinih zakona. Kod nas se organskim zakonima ne pridaje takav karakter, jer se donose na isti nain kao i drugi zakoni i imaju pravnu snagu jednaku svim zakonima. Iako nemaju poseban karakter, oni se u pravnim analizama izdvajaju kao zakoni koji dolaze u red najvanijih izvora ustavnogprava.Meu ostalim zakonima kao izvori ustavnog prava znaajni su naroito izborni zakoni, zakoni o ureenju teritorijalnih jedinica i njihovih poslova, zakoni koji ureuju ostvarivanje i zatitu pojedinih ljudskih prava, nain uea graana u vrenju vlasti i jo neka pitanja.3) Uredbe sa zakonskom snagom jesu akti izvrne vlasti kojima se primarnoureuje zakonska materija na osnovu ustava. One mogu da, najpre, postoje kao tzv. uredbe-zakoni (dekreti-zakoni), kada se donose od strane vlade na osnovu zakonodavnih ovlaenja koja joj delegira ustav ili parlament. Posebnu vrstu takvih uredbi predstavljaju tzv. Uredbe po nudi, koje se donose za vreme vanrednog i ratnog stanja i koje traju privremeno (dok traje takvo stanje), a za njihovo donoenje nadlena je vlada, ef drave ili drugi ustavom odreeni organ. Kad je i koliko je to ustavom doputeno, takvim uredbama se mogu propisati mere odstupanja od pojedinih ljudskih prava u obimu koji je neophodan, pa su u tom smislu i one izvor ustavnog prava.4) Podzakonski akti izvrne vlasti (tzv. sekundamo zakonodavstvo) retko predstavljaju izvore ustavnog prava. Donose se radi razrade i konkretizacije zakona, i to kao uredbe (spontane i izvrne uredbe), pravilnici, naredbe, uputstva i slini akti. Razliku izmeu izvrnih i spontanih uredbi ini to to je kod prvih izvrnoj vlasti potrebno izriito ovlaenje dato zakonom za svaki pojedini sluaj, a kod drugih se to ovlaenje daje ustavom kao generalno. Za razliku od njih, podzakonski akti parlamenta i centralnog organa za sprovoenje izbora (tj. dravne izborne komisije) mogu biti u izvesnoj meri izvori ustavnog prava. Svi podzakonski akti moraju biti saglasni zakonu.5) Poslovnik parlamenta predstavlja opti akt kojim parlament ureuje svoju organizaciju i porocedure za rad. Kada parlament ima dva ili vie domova, donose se i poslovnici domova. Takvi akti mogu biti znaajan izvor ustavnog prava, naroito kada ne postoji poseban zakon o parlamentu. Poslovnici vlade i drugih dravnih organa mogu biti u odreenoj meri izvori ustavnog prava.6) Opti akti teritorijalnih jedinica predstavljaju statute autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao i njihove pojedine odluke kojima se ureuju nadlenosti, organizacija i nain rada organa tih jedinica.7) Odluke redovnih sudova u zemljama kontinentalnog prava ne predstavljaju izvore ustavnog prava, dok u zemljama anglosaksonskog prava takve odluke (precedenti) mogu biti izvori ove grane prava ukoliko se tiu ustavne materije (Judge-made law). Na drugoj strani, odluke ustavnih sudova ili drugih organa za kontrolu ustavnosti redovno predstavljaju izvore ustavnog prava, jer se njima tumae pojedine ustavne norme.8) Obiaji mogu biti izvor ustavnog prava u izuzetnim sluajevima, kako u zemljama anglosaksonskog, tako i u zemljama kontinentalnog prava. Poto se tiu ustava, nazivaju se ustavnim obiajima, a nastaju u praksi dravnih organa, i to dugotrajnim ponavljanjem istog ponaanja koje je praeno sveu o obaveznosti tog ponaanja. Moe se raditi o potrebi da uoptena norma ustava bude obiajem precizirana (obiaj secundum constitutionem) ili da se obiajem dopuni pravna praznina u ustavnom tekstu (obiaj praeter constitutionem). Takoe, kada ustavi ostaju dugo na snazi dogaa se da pojedine njihove norme budu prevaziene i da se u praksi stvori obiaj koji u sutini menja odreenu normu ustava (obiaj contra constitutionem). to se tie pravne snage ustavnih obiaja, oni dolaze posle pisanih izvora.-Pored ovih tipova ustavnih obiaja, postoji i naroita vrsta njima slinih nepisanih pravila pod imenom ustavnih konvencija. Karakteristine su naroito za Veliku Britaniju, gde imaju znaaj nepisanih drutvenih pravila koja nastaju u praksi dravnih organa i koja ne uivaju sudsku zatitu, ali se veoma potuju. Primer ustavne konvencije u V. Britaniji je, recimo, obaveza monarha da pozove vou pobednike stranke da posle izbora sastavi vladu. Od takvog se ponaanja nikad ne odstupa, iako ni jedan politiar ne moe da se obrati sudu za zatitu, ukoliko bi monarh drukije postupio. Ustavnu konvenciju predstavlja isto tako obaveza ministra da odstupi i podnese ostavku onda kad je, prilikom glasanja, izgubio podrku parlamenta. Takvu obavezu ne nalae ministru nikakav zakon, ali se ova uvek potuje. Nezamislivo je da neko iju politiku radnju parlament ne odobrava ostane i dalje ministar.9) Norme meunarodnog prava - na ustav propisuje da su potvreni meunarodni ugovori i opteprihvaena pravila meunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije, odnosno da mogu biti izvori ustavnog prava, ukoliko se odnose na ustavnu materiju. Takvi su prvenstveno oni ugovori i pravila koji se tiu ljudskih prava.10) Pravo Evropske unije (EU) ili komunitarno pravo predstavlja izvor ustavnog prava u zemljama lanicama te unije. Ono je po svom karakteru nadnacionalno pravo i obuhvata tzv. primarno (ugovori o osnivanju evropskih zajednica i ugovori o EU) i sekundamo zakonodavstvo (propisi koje donose organi EU). Kao takvo, komunitamo pravo direktno ili indirektno obavezuje drave lanice.-Izvora ustavnog prava poreani po njihovoj hijerarhiji su: (1) ustav; (2) opteprihvaena pravila meunarodnog prava i potvreni meunarodni ugovori, kao i komunitarno pravo (za zemlje lanice EU); (3) zakoni (ustavni, organski i obini zakoni) i uredbe sa zakonskom snagom; (4) opti akti teritorijalnih jedinica, podzakonski akti i poslovnici o radu dravnih organa vlasti; (5) sudske odluke (u zemljama koje takvim odlukama daju karakter precedenata) i odluke ustavnih sudova ili drugih organa za kontrolu ustavnosti; i (6) ustavni obiaji i ustavne konvencije.

2. Pojam ustava1) Postanak ustava. - Do pred kraj 18. veka nema pisanih ustava, ustava u formalnom smislu. Ustavnost je, dakle, jedno od velikih dostignua modernog doba. To, meutim, ne znai da pre tog vremena nisu postojale ideje o ustavu, kao ni to da u pojedinim zemljama nisu postojali obiaji i izvesni pisani akti koji su delom ureivali organizaciju vlasti i ograniavali vlast putem utvrivanja garantija odreenih prava i sloboda podanika. Jo u staroj Grkoj bilo je pokuaja da se ustanove naroita pravila koja bi se odnosila na dravno ureenje i vrenje vlasti, a za njih je korien pojam politeia. Aristotel i njegov uitelj Platon dali su osnovne pojmove o upravljanju dravom, zakonima, oblicima vladavine, pravinosti, pravdi i slobodi. U starom Rimu inila se razlika izmeu zakona koji se odnose na dravu i ostalih, obinih zakona. Iz rimskog prava potie i termin constitutio, kojim su ozna avani akti imperatora. Od tog izraza vodi poreklo dananja re za ustav u engleskom i romanskim jezicima. Rimski pravnici su sebavili pojedinim funkcijama drave, naroito nosiocima upravne funkcije. Ureenje rimske drave u doba republike bilo je najpriblinije poimanju ustavne drave, ali se ni ovde nije znalo za pojam ustava. Tokom srednjeg veka donose se prvi akti koji ureuju neka od pitanja za koja se moe rei da ine ustavnu materiju, ustav u materijalnom smislu. Takvi su akti najee nastajali kao rezultat borbe plemstva za ograniavanje vladarske vlasti i dobijanje izvesnih prava i sloboda. Danas su nam najvie poznati takvi akti koji su doneti u Engleskoj (Velika povelja 0 slobodama od 1215. godine, na primer), poto oni i dalje ine glavne izvore ustavnog prava te zemlje. Takvih akata je bilo i u drugim zemljama u srednjem veku (paniji, Ugarskoj, Francuskoj i nemakim zemljama), ali su oni kasnije potisnuti u zaborav, jer su u tim zemljama, za razliku od Engleske, doneti pisani ustavi. Postojali su i statuti srednjovekovnih gradova, koji imaju najvie slinosti sa modernim ustavima, jer ureuju organizaciju vlasti u gradovima i prava stanovnika grada. Postojala su i dva pisana ustava veoma starog datuma (sicilijanski Ustav iz Melfija od 1231. godine I Kromvelov Instrument vladavine od 1653. godine), ali su oni veoma kratko vaili i nisu imali trajniji odraz na razvoj ustavnosti. Srednjovekovna Srbija je takoe imala propise ustavnog karaktera, od kojih se po znaaju izdvaja Duanov zakonik (1349. i 1354. godine). U njemu postoje odredbe kojima se ureuje sudstvo, odnosi meu staleima I delatnost uprave. esto je citirana odredba lana 172. tog zakonika, koja propisuje obavezu sudijama da sude po zakonu, a ne po volji cara: Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako pie u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi. Time se ograniava vladar, a zakon stavlja iznad njegove volje. Uz to, lanom 171. tog zakonika sudije su izriito ovlaene da odbace carsku naredbu suprotnu zakonu: Ako pie pismo carstvo mi, ili iz srdbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo razara zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako pie zakonik, sudije tome pismu da ne veruju, nego da sude i vre kako je po pravdi. Ve u 15. veku, a naroito u dva naredna veka, dolazi do jaanja prakse apsolutistike monarhije i njoj odgovarajuih shvatanja o dravi kao apsolutnoj vlasti (Makijaveli, Boden, Hobs). Kao reakcija na tu praksu, prodire i hvata duboke korene uenje o drutvenom ugovoru i prirodnom pravu na otpor tiranskoj vladavini. Ubrzo se uobliavaju ideje o konstitucionalizmu,naroito u delima Loka, Monteskjea i Rusoa. Oni utiru put ideji o ustavu kao osnovnom i najviem zakonu u kome se postavljaju granice vladalakoj vlasti i garantuju prava pojedincima kao njihova prirodna prava. Te ideje su bile upravo one koje je mlada buroazija pretvorila u svoje revolucionarne ciljeve i zatim ih uobliila u prve ustavne tekstove.2) Termin ustav. - Termin ustav (constitutio) u dananjem znaenju, prema nekim tvrdnjama, prvi je upotrebio De Vatel sredinom 18. veka u svome udbeniku meunarodnog prava, kada je napisao da je ustav drave (la constitution de l'Etat) ono to odreuje nain vrenja javne vlasti. Amerika i Velika francuska revolucija, krajem 18. veka, prihvataju pisani ustav kao ideju vodilju svoje borbe i pretpostavku moderne drave. U srpskom jeziku je za pojam konstitucije skovan sopstveni izraz - ustav, a tvorcem te rei smatra se pisac naeg prvog ustava, Sretenjskog od 1835. godine, Dimitrije Davidovi. On je u ustavu video branu, prepreku ili ustavu, koja vlast spreava da ini to hoe. Etimoloki posmatrano, ustav bi dakle, bio ono to zaustavlja samovolju vlasti.3) Politiki, socioloki i pravni pojam ustava. - Sve to je reeno do sada ukazuje na prethodni pojam ustava kao akta ili sredstva ograniavanja politike vlasti. Taj pojam je, zapravo, izraz politikog ili, bolje, politikolokog shvatanja ustava. Ovo shvatanje u ustavu vidi jedan od glavnih naina za ograniavanje vlasti. Utakmica za osvajanje vlasti biva pomou ustava podvrgnuta pravu (juridizacija politike), a oni koji osvoje vlast ne mogu da je vre samovoljno i zloupotrebljavaju. Ipak, ustav nije jedini nain, niti jedino sredstvo ograniavanja nosilaca vlasti. U modernome drutvu tome slue i sredstva javnog obavetavanja (mediji), udruivanje graana u politike stranke, spontano delovanje raznih drutvenih grupa (protesti, kampanje), delovanje nevladinih organizacija i drugi oblici angaovanja tzv. civilnog sektora.-Socioloko shvatanje vidi u ustavu skup normi o ureenju drutva, pravila koja daju drutvu ustrojstvo i dre njegove lanove na okupu. Kao to je govorio Ciceron, svako drutvo uvek ima neke norme po kojima se upravlja (Ubi societas ibi ius). Te norme ne moraju biti u pisanom ustavu, niti ono to pie u ustavu mora odgovarati realnom stanju. Pisani ustav moe biti tek list hartije, a stvarni je ustav skup onih pravila po kojima se drutvo upravlja. To je svojevremeno izrekao F. Lasal, a na svoj nain I francuski predsednik, general De Gol, koji je kazao kako ustav nije drugo do ,,duh ustanova (i) jedna praksa".-Pravni pojam ustava najpre u ustavu vidi jedan zakon, ali zakon naroit i razliit od drugih. Ustav je osnovni i najvii zakon, razliit od drugih zakona po nainu donoenja, po nainu promene i po sadrini. Razlikovanje ustava od drugih zakona po nainu donoenja i promene vodi nas pojmu ustava u formalnom smislu, a razlikovanje po sadrini pojmu ustava u materijalnom smislu.Ustav u formalnom smislu predstavlja osnovni i najvii pravni akt zemlje koji se donosi i menja od strane naroitog organa i po naroitom postupku. U najveem broju drava nema podvajanja ustavotvornog i zakonodavnog organa. Parlament donosi zakone I istovremeno je ovlaen da donese ustav, ali se tada za donoenje ustava koristi drugaiji postupak i zahteva naroita veina. Kada se radi o nainu promene ustava, vano je uoiti da se on ne moe menjati kao i obian zakon, ve na poseban nain koji se po pravilu predvia u samom ustavu.Ustav u materijalnom smislu predstavlja pravni akt zemlje u kome se ureuju organizacija vlasti i granice njenog vrenja, odnosno ljudska prava. Sadrina ustava je, dakle, ono to ga odlikuje od drugih zakona, ono to ustav ini ustavom. Idealna je situacija ona u kojoj se pojmovi ustava u materijalnom i formalnom smislu poklapaju. Tada postoji formalni pravni akt nazvan ustavom i donet po naroitoj proceduri u kome se ureuju organizacija vlasti I ljudska prava u jednoj zemlji. Mogue je, meutim, da se ustav u materijalnom i ustav u formalnom smislu razlikuju. Tako, dogaa se da se u aktu koji predstavlja ustav u formalnom smislu nau i norme koje se ne odnose ni na organizaciju vlasti, ni na ljudska prava. Te norme su onda, s formalnog stanovita, ustavne norme, ali sa materijalnog stanovita to nisu (na primer, norme o poloaju preduzea u jugoslovenskim ustavima od 1963. I 1974. godine). Na drugoj strani, Velika Britanija, kao postojbina moderne ustavnosti, predstavlja zemlju koja nema pisani kodifikovani ustav u formalnom smislu, ali itekako ima ustav u materijalnom smislu.

3. Materija i svojstva ustavaSadrinu ili materiju ustava (materiae constitutionis), tj. ono to ustav ureuje, ine ljudska prava i organizacija vlasti. To su dve velike grane ustavne materije. -Ljudska prava su prava koja svaki pojedinac uiva samim tim to je ljudsko bie i ona danas predstavljaju taku susreta meunarodnoga prava s ustavnim. Ona su postala redovan i obavezan element sadrine ustava, ali i ustanova meunarodnog prava, kako bi se, ak i nasuprot volji pojedinih drava, obezbedilo njihovo potovanje.-Organizacija vlasti obuhvata odreivanje naina formiranja dravnih organa i granica njihove vlasti. Ustav rasporeuje dravnu vlast (zakonodavnu, izvrnu i sudsku) meu dravnim organima. Nain na koji se to ini u pojedinim dravama daje razliite obrasce poele vlasti, od kojih su najpoznatiji parlamentarni i predseniki obrazac, a uz njih polupredsedniki i tzv. konsocijativni obrazac (power sharing). Uz takve obrasce, opstaje I obrazac demokratskog jedinstva vlasti (tzv. skuptinski sistem). Pored takve, horinzontalne podele vlasti, ustav odreuje i uspravnu podelu vlasti u dravi, odnosno udele razliitih teritorijalnih jedinica u vlasti. Na ovaj drugi nain dolazimo do razliitih oblika dravnog ureenja i decentralizacije.-Ustavu se pripisuju pravna i politika svojstva. Prvima se podvlai da je on opti pravni akt, a drugima da je ideoloko-politiki i programski dokument. Kao opti pravni akt, ustav je osnovni i najvii zakon. Osnovni je po tome to ustanovljava organizaciju vlasti i njena ogranienja, razdvajajui tako sferu dravne vlasti od sfere line slobode. Najvii je po tome to iz njega proizlazi pravni sistem zemlje i to stoji na vrhu lestvice optih pravnih akata. Svi drugi opti pravni akti moraju biti u saglasnosti sa ustavom, a u njemu se odreuje pravna snaga svih drugih pravnih akata. Akti koji nisu saglasni ustavu liavaju se pravne snage i uklanjaju iz pravnog poretka. Iako je ustav prevashodno pravni akt, u njemu se nalaze i odreeni sadraji koji ga ine ideoloko-politikim i programskim dokumentom.Tvorci ustava, obino u preambuli, istiu odreene ideoloke i politike stavove o karakteru i ulozi drave i navode ciljeve koji se ele postii stvaranjem ustava i njegovim funkcionisanjem (na primer, privrenost demokratiji, miru u svetu, pravima i slobodama oveka, federalizmu, socijalnoj pravdi i slinim idealima). Problem nastaje kada se ideoloko-politiki I programski sadraji unose u normativni deo ustava (umesto u preambulu, gde im je mesto). Tada u normativnom delu ustava postoje dve vrste odredaba: programske (neprave) i propisujue (prave pravne norme). Samo ove druge su podobne da budu dosledno potovane i da im se pribavi sudska zatita.Iz dva navedena svojstva ustava proistiu i njegove dve najvanije funkcije. -Ustav, najpre, ima funkciju da ogranii dravnu vlast i zatiti line slobode, tako to definie organizaciju vlasti i njenu nadlenost, na jednoj strani, i slobode graana, na drugoj. Odreujui nadlenost dravne vlasti, ustav odreuje sferu u kojoj je dravna vlast suverena. Izvan nje ostaje sfera line slobode, sfera u kojoj se graanima i nedravnim subjektima garantuje sloboda od meanja dravne vlasti. U tom smislu, ustav je instrument koji ograniava dravnu vlast i iskljuuje njenu samovolju, jer titi pojedince i nedravne subjekte od samovoljnog zadiranja dravne vlasti u njihovu slobodu. -Druga funkcija ustava stoji u vezi sa njegovim ideoloko-politikim I programskim svojstvom. Kao dokument koji izraava odreene politike vrednosti i ciljeve drutva, ustav slui kao skup nacionalnih ideala ijem ostvarenju treba da tee svi organi vlasti, politike snage i svi lanovi drutva. U tom smislu, ustav ima funkciju nacionalnog politikog programa oko kog se okuplja nacija i integriu njeni napori. On je neka vrsta racionalnog plana za budunost jedne nacije ili, kako kae italijanski autor ovani Sartori, ustavi su kao trase, oni su kao saobraajnice. Pored dve navedene, ustavu se pripisuju i druge funkcije, od kojih izdvajamo tri. Prvo, ustavu se pripisuje simbolika funkcija, on simbolizuje nezavisnost drave i nacionalno jedinstvo. Ustav moe doneti samo nezavisna drava i in donoenja prvog ustava smatran je u mnogim sluajevima zavrnim inom borbe za nezavisnost (ameriki ustav, indijski ustav I ustavi mnogih drugih bivih kolonija). Takoe, ustav simbolizuje jedinstvo zemlje, kao zastava, grb, himna ili valuta. Drugo, ustav potpomae legitimisanju vlasti, jer se samo vlast koja se uspostavlja prema pravilima ustava moe smatrati elementamo legitimnom. Tu funkciju ustav ima i prema meunarodnoj zajednici, jer je postojanje ustava u jednoj zemlji preduslov da ona bude priznata od drugih drava. Zato i diktatorski reimi, koji mnogo nemare za ustav, tee da imaju i ouvaju ustav, svejedno to ga smatraju samo fasadom za neogranienu vlast. Tree, ustav ima fimkciju da obezbeuje stabilnost vlasti, jer on utvruje odnose meu organima vlasti, njihova ovlaenja i mehanizme za prevazilaenje sukoba meu njima.

4. Vrste ustavaUstavi mogu razvrstati po nainu donoenja, po nainu promene i obliku, kao i po drugim merilima.Po nainu donoenja, odnosno organu koji donosi ustav, ini se razlika izmeu ustava koji donosi monarh (oktroisani ustav), ustava koji usvaja narodno predstavnitvo (narodni ustav) i ustava koji u sadejstvu donose monarh i narodno predstavnitvo (ustavni pakt). Ovo je razlikovanje mahom istorijskog znaaja, jer moderne ustavne monarhije retko daju ustavotvomu vlast monarhu.Po nainu promene, odnosno po tome da li se teko ili lako menjaju, ustavi se razlikuju na vrste i gipke. Prvi su, na primer, na vaei Ustav I onaj prethodni od 1990. godine, zatim ustavi Crne Gore od 1992. i 2007. godine i Ustav SAD od 1787. godine. Postupak promene tih ustava je veoma otean i takvi ustavi danas preovlauju u svetu, a teina njihove promene smatra se garantijom ustavnosti. Nasuprot vrstim ustavima, gipki ustavi se mogu menjati nainom koji nije preterano teak i koji se obino svodi na kvalifikovanu veinu u parlamentu ili na proceduru jednaku onoj za donoenje zakona. (O ovoj podeli govori se detaljnije u okviru narednog pitanja).Po obliku razlikuju se najpre pisani i nepisani ustavi. Prvi su danas pravilo, a itava ova podela se zadrava zbog sluaja Velike Britanije. Ustav u toj zemlji ine vie pisanih dokumenata, ali i splet nepisanih obiajnih odredaba (ustavne konvencije) koje su nastale u engleskoj ustavnoj povesnici i potom proirene na celu zemlju. Iako ne uivaju nikakvu sudsku zatitu, ustavni konvencije smatraju se obaveznim i upravo menjaju smisao nekih starih pisanih odredaba, koje su se, kao puka forma, do danas odrale. Zbog vrlo velike uloge obiaja u ustavnom pravu te zemlje kae se da je britanski ustav nepisan, za razliku od ostalih koji su, po pravilu, pisani.Po obliku razlikuju se jo kodifikovani i nekodifikovani ustavi. Prvi su oni ije su norme sakupljene u jedan dokument i takve ustave ima veina savremenih drava. Nekodifikovani ustav je ustav sadran u vie razliitih zakonskih akata. U 19. veku je takav ustav imala francuska Trea republika, a danas ga ima Izrael. Takav ustav imala je i dravna zajednica Srbija i Crna Gora, sastavljen od dve ustavne povelje.-Pored navedenih, mogue su i druge podele ustava, kao to su, na primer, podele po ideolokim kriterijumima (na ustave kapitalistikih i komunistikih zemalja, na ustave liberalnih i neslobodnih zemalja i slino). Uzimajui kao kriterijum odnos ustava prema drutvenoj stvarnosti, neki dele ustave na normativne (realne ili ustave-bilanse) i nominalne (nerealne ili ustave-programe).-Konano, prema kriterijumu trajnosti, ustavi se mogu podeliti na stabilne i nepostojane. Pored naih ustava u doba socijalizma, koji su se menjali na otprilike desetak godina, navodi se slina praksa zemalja Latinske Amerike. Tamonjih dvadesetak drava je od sticanja nezavisnosti do kraja 20. veka donelo oko 260 ustava, od ega je Brazil imao osam, a Venecuela ak 25 ustava.S tim u vezi, a imajui u vidu i podelu ustava na vrste i meke, moe se postaviti pitanje kakvi treba da budu ustavi da se ne bi esto menjali? Naelno, ustav ne treba da bude toliko teko promenljiv da koi razvoj drutva. Tvorci francuske Deklaracije prava oveka i graanina, koja je usvojena kao prvi deo Ustava od 1793. godine, zapisali su u njenom lanu 28. sledee:Narod uvek ima pravo da pregleda, popravlja i menja svoj ustav. Ni jedno pokoljenje ne moe potiniti svojim zakonima budua pokoljenja. S druge strane, ustav ne treba da bude ni takav da ga je mogue menjati kao obian zakon, zavisno od promenljive volje i potreba trenutnih nosilaca vlasti. Takav ustav i ne bi bio ustav, jer ne bi ograniavao nosioce vlasti. Dobar ustav treba da bude okrenut budunosti (da omoguuje drutveni razvoj), ali i istovremeno da bude realan a ne neki dalekoseni program za utopijsku budunost (kakvi su bili, na primer, socijalistiki ustavi).Upravo nerealnost i utopijski karakter ustava mogu biti razlog za njegovo esto menjanje (i krenje). Uspenost ustava, dakle, podrazumeva ispunjenje dva zahteva koja nije lako pomiriti. S jedne strane, oni treba da budu dovoljno fleksibilni da bi se u okviru ireg obrasca koji daju mogle odvijati promene i napredak drutva. S druge strane, ta fleksibilnost mora da podrazumeva oteani postupak za menjanje ustava, jer, kako jedan ameriki autor (Endiju Hejvud) s pravom primeuje, ustavi koji su beskonano fleksibilni, uopte nisu ustavi."

5. Promena ustavaZa donoenje prvog ustava u nekoj zemlji ne postoje unapred propisana pravila, jer takvih pravila prosto nema. Ona se jedino mogu propisati ustavom. U tom smislu, ustavotvorac koji donosi prvi ustav slobodan je da originerno uredi ustavni poredak. Njegova je vlast tada u punoj meri neograniena i po tome suverena. Izvan navedenog sluaja, donoenje svakog narednog ustava i njegova delimina promena potpadaju pod unapred propisana pravila. Ta pravila se propisuju u samom ustavu, obino u posebnom delu koji se nalazi na kraju ustavnog teksta. Svrha je tih pravila da obezbede stabilnost ustavnog poretka i zatite ustav od estih promena koje bi mogle biti potaknute dnevno-politikim interesima nosilaca vlasti. S tim u vezi, treba se podsetiti podele ustava na vrste i gipke, koja se izvodi prema nainu njihove promene.Ve je reeno da se ustav odlikuje i time to njegovo donoenje i promena potpadaju pod naroita pravila koja propisuju jednu drugaiju I teu proceduru od one koja vredi za donoenje i menjanje zakona. Ta pravila pretpostavljaju da se ustav moe potpuno izmeniti i umesto njega doneti novi ustav (to je sluaj potpune ustavne revizije) ili izvriti promena pojedinih delova, odnosno odredaba ustava (to je delimina revizija), ali samo od strane u ustavu oznaenog organa i u postupku koji je propisan ustavna revizija potpadaju pod ista pravila. Svaka promena ustava se mora, dakle, izvesti u naroitom postupku, koji sam ustav predvia i to je ono to ga odlikuje i odvaja od obinog zakona. U naelu, postupak delimine ili potpune promene ustava moe da bude manje ili vie otean (u odnosu na zakonodavni postupak). Ustavna praksa poznaje itavu lepezu reenja o tom pitanju. Postupak promene ustava ne mora se poklopiti s onim postupkom koji je vaio za donoenje ustava. Na primer, Ustav Austrije je donela ustavotvorna skuptina, ali sam ustav ne predvia nov saziv tog organa za sopstvenu promenu. Redovna skuptina je ovlaena da menja ustav, ali u posebnom postupku. Slino je i u SAD. Ustavotvorna skuptina je 1787. godine donela ustav, ijim se promenama pristupilo vie puta, ali ni jednom uz pomo sazivanja davnanjeg ustavotvornog organa. Po pravilu, vlast menjanja ustava (reviziona vlast) daje se zakonodavnom organu (parlamentu), a u nekim sluajevima zahteva se i uee narodne volje (obavezni ili fakultativni referendum) ili se reviziona vlast daje naroitom ustavotvomom organu. Kada se reviziona vlast daje iskljuivo parlamentu, obino se zahteva da odluku o promeni ustava parlament donese na jedan od sledeih naina: kvalifikovanom veinom (na primer, dvotreinskom veinom), putem dva uzastopna glasanja (u odreenom vremenskom razmaku) ili u dva razliita saziva.Uee narodne volje u reviziji ustava mogue je u obliku fakultativnog ili obaveznog referenduma. U prvom sluaju, parlament usvaja akt o promeni ustava i potom ima pravo da taj akt, ako tako odlui, iznese na potvrdu birakom telu. U drugom sluaju, akt o promeni ustava koji je usvojio parlament mora se izneti na referendum, jer tu fazu u donoenju akta 0promeni ustava kao obaveznu predvia sam ustav.Kao naroiti ustavotvomi organ, koji se obrazuje iskljuivo za donoenje odluke o promeni ustava, ima se u vidu ustavotvorna skuptina ili konstituanta. Ona se bira samo za tu svrhu i po donoenju akta o promeni ustava njena funkcija prestaje.Postupak za promenu naeg Ustava ureen je u posebnom, devetom delu Ustava (l. 203. do 205). Postupak se sastoji od: (1) podnoenja predloga za promenu Ustava i (2) odluivanja o samom aktu o promeni Ustava.1) Predlog za promenu Ustava mogu podneti - najmanje 1/3 od ukupnog broja narodnih poslanika, - predsednik Republike, - Vlada ili - najmanje 150.000 biraa (ovlaeni predlagai). O predlogu odluuje Narodna skuptina 2/3 veinom. Ako NS usvoji predlog, pristupa se izradi akta o promeni Ustava ili njegovom razmatranju (u zavisnosti od toga da li je predlaga ve podneo takav akt ili nije).2) U drugoj fazi odluuje se o samom aktu o promeni Ustava, a donoenje takve odluke predviena su dva razliita puta. Koji e se put koristiti, zavisi od toga na koje se delove Ustava promene odnose. Ako se promena odnosi na preambulu Ustava, naela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, ureenje vlasti, proglaavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili na sam postupak za promenu Ustava, onda je za usvajanje akta o promeniUstava potrebno da taj akt najpre usvoji Narodna skuptina dvotreinskom veinom i da zatim on bude potvren na republikom referendumu. Za razliku od toga, promene koje se odnose na ostale delove Ustava usvaja Narodna skuptina dvotreinskom veinom, s tim to i ovde ona moe odluiti da usvojeni akt o promeni Ustava iznese radi potvrde na republiki referendum. U prvom je sluaju referendum obavezan, a u drugom fakultativni.U oba sluaja, promena Ustava smatra se potvrenom na referendum ako za akt o promeni Ustava glasa veina izalih biraa. Potom, Narodnoj skuptini ostaje jo da proglasi usvojenu promenu Ustava. Pored toga, u lanu 204. izriito je propisano da Ustav ne moe biti promenjen za vreme ratnog ili vanrednog stanja. Svrha je ove zabrane da se ouva ustavnost od autokratskih izazova kojih moe biti vie u neredovnim nego u redovnim vremenima.Opisani postupci za promenu ustava, ma koliko teki, najee se potuju i kada je to sluaj govorimo o pravnoj ili formalnoj reviziji ustava. Dogaa se ipak da ustav bude menjan i bez potovanja propisane procedure i tada govorimo o faktikoj reviziji ustava ili o revolucionarnoj promeni ustava.1) Kod faktike revizije ustava radi se o promeni pojedinih odredaba ustava putem ustavnih obiaja, sudske prakse ili zakona. Ustavnim obiajima se menjaju pojedina reenja ustava tako to se u praksi formiraju ponaanja drugaija od onih u ustavu. Slino tome, kada sudovi imaju ovlaenje da tumae ustav, oni mogu da svojim odlukama izmene pojedine odredbe ustava. Konano, promena ustava putem zakona mogua je u onim sistemima koji ne poznaju ocenu ustavnosti zakona, pa se dogaa da zakon odstupa od ustava.2) Kod revolucionarne promene ustava novi posednici vlasti, koju su osvojili revolucijom ili dravnim udarom, donose ustav ne drei se procedure propisane ranijim ustavom. Time se prekida ustavni kontinuitet, a takav je sluaj, na primer, bio sa Ustavom FNRJ od 1946. godine.

6. Ustav Republike Srbije od 2006. godine: donoenje, obeleja i sistematikaDo novembra 2006. godine u Srbiji je bio na snazi Ustav donet septembra 1990. godine. Taj ustavje donela ondanja jednopartijska skuptina - Skuptina Socijalistike Republike Srbije, u vreme nasilnog rasturanja drave SFRJ. U odnosu na ranije ustave starog poretka, taj ustav je sadrao mnoge novine i poboljanja, ali je imao i brojne slabosti i nedostatke.Jamio je drutvenu svojinu kao oblik jednak drugim svojinskim oblicima, slabo je ureivao materiju ljudskih prava i sadrao je odredbe o svom odnosu prema Ustavu SFRJ.Te slabosti i okolnost da drave SFRJ i njenog ustava vie nema bile su povod neuspenim brojnim pokuajima opozicije da izdejstvuje ustavnu reviziju pod reimom Miloevia. Meutim, tek posle demokratskih promena od oktobra 2000. godine ustavna revizija je uvrena u dnevni red srpskog parlamenta. Uprkos tome, od tada pa sve do septembra 2006. godine izgledalo je kao da je Srbija jo uvek daleko od novog ustava.Tom zastoju bilo je vie uzroka. Izboma koalicija nazvana Demokratskom opozicijom Srbije (skraeno DOS), koja je odnela ubedljivu pobedu na izborima u Srbiji decembra 2000. godine, bila je sastavljena od 18 stranaka.Neminovno raslojavanje te koalicije, koje je usledilo relativno brzo, uinilo je gotovo nemoguim da u parlamentu bude postignuta dvotreinska veina za predlog novog ustava. Ustav od 1990. godine je, naime, predviao dva teko ostvariva uslova za svoju promenu. Akt 0 promeni ustava trebalo je da bude najpre usvojen glasovima dve treine poslanika, a zatim potvren na referedumu i to veinom glasova od ukupnog broja upisanih biraa.U nameri da zaobie navedene teke uslove, veina u Narodnoj skuptini koja je podravala vladu usvojila je aprila 2003. godine zakon po kome je za usvajanje akta o promeni ustava dovoljna veina od ukupnog broja poslanika umesto dvotreinske veine. Ublaen je i uslov za potvrivanje akta na referendumu, tako to je predvieno kao dovoljno da na referendum izae vie od polovine biraa i veina od njih glasa za ustav. Legitimnost tog zakona bila je dvostruko spoma. Donet u vreme vanrednog stanja, koje je uvedeno posle ubistva premijera Zorana inia (12. marta 2003), zakon je predstavljao oigledan pokuaj uzurpacije ustavotvorne vlasti od strane zakonodavne. Iz tih razloga je ovaj zakon stavljen ad acta. Potom je Vlada izala u javnost sa svojim nacrtom ustava (2004), a uskoro je javnosti bio predstavljen i model ustava koji je, na poziv predsednika Republike Srbije, izradila jedna ekspertska grupa. U tom momentu ve je postojalo desetak drugih modela koje su izradile pojedine politike stranke, nevladine organizacije i pojedinci. Na tekstu novog ustava radila je i Ustavna komisija Narodne skuptine, ali se u njenom radu nije napredovalo. Referendum o nezavisnosti Crne Gore od 21. maja 2006. godine I injenica da je Srbija postala samostalna drava, a zatim i intenziviranje pregovora o konanom statusu Kosova i Metohije, uticali su na ubrzanje priprema za donoenje ustava. Po ,,dobrom srpskom obiaju, tekst ustava je posle skoro est godina oklevanja skrojen na brzinu i takorei bez valjane pravne redakcije dospeo u skuptinu gde je odmah usvojen. Narodna skuptina je 30. septembra usvojila dvotreinskom veinom Ustav, a zatim je on konano bio usvojen na republikom referendumu 28. i 29. oktobra. Prema zvaninim podacima, za novi ustav glasalo je 53,04% od ukupnog broja graana Srbije sa birakim pravom. Na osnovu takve odluke graana, Narodna skuptina je sveano proglasila Ustav 8. Novembra 2006. godine. U toku referendumske kampanje, kao kvaliteti novog Ustava isticana su u prvi plan sledea dva: 1) unoenje u ustavni tekst nedvosmislenog opredeljenja o tome da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije i 2) ustavnopravno zaokruivanje Srbije kao suverene i samostalne drave i njeno jasno opredeljivanje za pripadnost evropskim principima i vrednostima. esto je isticano i da ovim ustavom Srbija posle 103 godine (tj. raunajui od Ustava donetog 1903. godine) konano dobija ustav kao samostalna drava i okonava gotovo devet decenija dugi period razliitih oblika dravnog suivota sa drugim narodima na ovim prostorima. Nezavisno od izvesnih pravnotehnikih mana, pa i velike slinosti najveeg broja reenja o organizaciji vlasti sa prethodnim ustavom, injenica je da Ustav od 2006. godine predstavlja jedan moderan ustav koji je po nizu svojih reenja (ne i svih!) na visini zadatka. To, ipak, ne znai da nisu mogua i potrebna njegova poboljanja. Prema obimu, kao formalnom obeleju, ovaj Ustav sa svojih 206 lanova dolazi meu ustave srednje duine. S tim u vezi, obino se navodi da je Ustav SAD jedan od najkraih na svetu (sa svega sedam lanova i 27 amandmana, pri emu su lanovi tog ustava prilino opirni i podeljeni u 21 odeljak), a na drugoj strani za najdue ustave na svetu smatraju se ustavi Indije od 1949. godine (395 lanova) i Brazila od 1988. godine (245 lanova plus 200 prelaznih odredaba), ali je dui od njih bio Ustav SFRJ od 1974. godine, sa svojih 406 lanova. Novi ustavi pojedinih latinskoamerikih zemalja su jo dui: Ustav Bolivije ima 411 lanova, a Ustav Ekvadora 444 lana.Prema sadrinskom merilu, Ustav od 2006. godine ukazuje se kao standardan, jer se zadrava na ureivanju svih onih pitanja koja ine ustavnu materiju. On, dakle, ureuje sve bitne principe o organizaciji vlasti i ljudskim pravima, s tim to su neka od pitanja ostala nedovoljno, a druga preterano detaljno ureena. Pisci ovog akta izgleda da nisu u tome uspeli da nau pravu meru.to se tie rasporeda ustavne materije u odgovarajue celine (sistematike ustava), Ustav potuje uobiajene standarde u tome. On ima krau preambulu i normativni deo rasporeen u 10 delova. U preambuli se podvlai da graani Republike Srbije donose Ustav polazei od: 1) dravne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih graana i etnikih zajednica u Srbiji i 2) ,,od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima poloaj sutinske autonomije u okviru suverene drave Srbije i da iz takvog poloaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih dravnih organa da zastupaju i tite dravne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutranjim i spoljnim politikim odnosima".Preambula inae predstavlja deo ustava koji prethodi normativnom delu. Ona je neka vrsta kratkog uvoda u ustav (re praeambulum u latinskom znai predgovor, uvod) i predstavlja sveanu izjavu politiko-programske prirode. Preambule obino sadre pozivanje na ciljeve koji se ele postii donoenjem ustava, istiu glavne principe na kojima se zasniva ustavno ureenje i imenuju donosioca ustava, kao i istiu posebne okolnosti u kojima se donosi ustav. U njima se esto mogu nai isticanje privrenosti miru u svetu i ljudskim pravima i sline vrednosne orijentacije, kao I pozivanja na nacionalnu istoriju i tradiciju.Po pozivanju na istoriju je preambula Ustava Republike Hrvatske od 1991. godine meu najduima na svetu, jer se u njoj na itave dve stranice teksta reaju, poev od VII stolea na ovamo, povijesna zbivanja" koja bi graanima Hrvatske i svima u svetu trebalo da potvrde tisuljetnu nacionalnu samobitnost i dravnu opstojnost hrvatskoga naroda". to se tie pravne prirode preambule, postoje ustavi u kojima se izriito utvruje da ona ini sastavni deo ustava, ime se odreuje njen obavezujui karakter. Kada to nije sluaj, postavlja se pitanje njene pravne prirode. Po jednom miljenju, ona je samo politika izjava a ne pravna norma, pa i nema pravno obavezujui karakter. To miljenje polazi od programskog, svearskog i ideolokog karaktera preambule, kao i injenice da ona fiziki prethodi normativnom delu ustava. Na drugoj strani, smatra se da preambula ima pravno obavezujui karakter, jer se nalazi na poetku ustava I njegov je najvaniji deo. Tree miljenje, koje smatramo najprihvatljivijim, podvlai da u svakom pojedinom sluaju treba ispitati karakter preambule. Ona moe da sadri jasno pravilo ponaanja, kao to je to sluaj sa drugimstavom u preambuli naeg Ustava (koji utvruje obavezu svih dravnih organa da zastupaju i tite dravne interese Srbije na Kosovu i Metohiji), pa bi tada imala i pravno obavezujui karakter. Za razliku od toga, u preambuli ne moraju biti formulisana pravila ponaanja, pa bi ona tada bila samo politika izjava (neka vrsta tzv. mekog prava - soft law). Njena uloga je utom sluaju da slui prilikom utvrivanja smisla pojedinih normi ustava, da predstavlja orijentir prilikom tumaenja normativnog dela ustava (kao vrstog prava - hard law).Normativni deo ustava predstavlja glavni i obavezni deo svakog ustava. U tom delu ustava sadrane su pravne norme o organizaciji vlasti i ljudskim pravima, o onome to ini ustavnu materiju. Pravne norme se formuliu u lanovima, koji mogu da sadre jednu ili vie pravnih normi. Kada se u jednom lanu formulie dve ili vie normi, kao i kada se jedna norma razrauje, onda se u takvom lanu nalaze dva ili vie stavova, a stavovi se mogu dalje deliti u take i alineje. lanovi mogu da budu oznaeni naslovima, koji kratko izraavaju njihovu sadrinu i takav se naslov naziva rubrum. Vie lanova koji ureuju jedno ili slina pitanja grupiu se u glave, odeljke i delove ustava.Na Ustav ima sledee delove: l. Naela Ustava, 2. Ljudska i manjinska prava i slobode, 3. Ekonomsko ureenje i javne finansije, 4. Nadlenost Republike Srbije, 5. Ureenje vlasti, 6. Ustavni sud, 7. Teritorijalno ureenje, 8. Ustavnost i zakonitost, 9. Promena Ustava, i 10. Zavrna odredba.Posle normativnog dela ustava mogu postojati dodaci i prilozi ustavu, u kojima se detaljnije razrauju pojedine odredbe ustava i oni imaju istu pravnu snagu kao i normativni deo ustava. Izdvajaju se radi rastereenja ustavnog teksta, a u njima mogu biti, na primer, precizirane nadlenosti savezne drave i drava lanica, sastav domova parlamenta, opisi teritorije drava lanica i slina pitanja (dodaci i prilozi se ee sreu u ustavima bivih britanskih kolonija). Amandmani predstavljaju sastavne delove ustava u sluaju kada su prihvaeni kao posebna tehnika za dopunjavanje ili izmene pojedinih delova ustava. Njima se, dakle, mogu ureivati pitanja koja uopte nisu u ustavu ureena (dopuna ustava) ili vriti izmena pojedinih ustavnih normi (izmena ustava). Poto se donose naknadno, tj. posle donoenja ustava, dodaju se na kraju ustavnog teksta i ine sastavni deo ustava. Imaju istu pravnu snagu kao i norme ustava i donose se po postupku predvienom za promenu ustava. Ve je pomenuto da je Ustav SAD dopunjen i menjan sa 27 amandmana u toku vie od dva veka njegovog vaenja. Kao negativan primer za preterano intervenisanje putem amandmana u prvobitni ustavni tekst moe se navesti sluaj kratkotrajnih Ustava SFRJ od 1963. i 1974. godine (na prvi je bilo doneto 42, a na drugi 48 amandmana, kojima se uveliko naruavala prvobitna koncepcija ustava).

II. NAELA I OSNOVNE INSTITUCIJE USTAVNOG PRAVA

1. Pojam i obeleja Republike SrbijeRepublika Srbija je lanom l. Ustava definisana kao drava srpskog naroda i svih graana koji u njoj ive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, naelima graanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Iz ove definicije mogu se izvesti kao osnovna sledea tri obeleja Republike Srbije: prvo, ona je drava sa republikanskim oblikom vladavine; drugo, titular suverenosti u Srbiji jeste srpski narod zajedno sa svim graanima drugih nacionalnosti koji u njoj ive; i, tree, osnovne vrednosti na kojima se ona zasniva i kojima se njeni organi imaju da rukovode jesu vladavina prava i socijalna pravda, naela graanske demokratije, ljudska i manjinska prava i slobode i pripadnost evropskira principima i vrednostima. Navedena obeleja zasluuju krai komentar.1) Republikanski oblik vladavine podrazumeva biranog predsednika kao efa drave. Na odgovarajuem mestu bie rei o nainu njegovog izbora, ovlaenjima i odgovornostima. Napomenimo ovde da ovakvo reenje odraava kontinuitet sa oblikom vladavine uspostavljenim neposredno posle Drugog svetskog rata. Mada je u Srbiji sve do stvaranja prve jugoslovenske drave (1918), kao i u toj prvoj jugoslovenskoj dravi, postojao monarhijski oblik vladavine, ideja o eventualnom ponovnom uspostavljanju monarhije umesto republike nije u ovoj i protekloj deceniji imala relevantanbroj pristalica.2) Odreenje Republike Srbije kao drave srpskog naroda i svih graana koji u njoj ive saglasno je tradiciji poimanja narodne suverenosti. Takva je definicija rezultat uspene i ne ba lako postignute kompromisne formule izmeu dve varijante koje su bile postavljene kao oprene i gorljivo branjene tokom pripremanja ustava: dok su jedni smatrali da Srbiju treba definisati kao dravu srpskog naroda, drugi su iskljuivo bili za definiciju Srbije kao drave njenih graana. Prva je definicija loe primana od graana Srbije koji ne pripadaju srpskom narodu, a druga formulacija koriena je u naem ranijem ustavu (iz 1990. godine), ijim je lanom 1. Republika Srbija bila definisana kao demokratska drava svih graana koji u njoj ive, zasnovana na slobodama i pravima oveka i graanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi". Ta formulacija, meutim, ne kazuje nita, jer drava inae ne moe pripadati bilo kome drugom do njenim graanima.3) Osnovne vrednosti na kojima se drava zasniva kao sastavni deo definicije Republike Srbije (vladavina prava, socijalna pravda, naela graanske demokratije, ljudska i manjinska prava i slobode i pripadnost evropskim principima i vrednostima), kao to se moe videti, predstavljaju skup onih vrednosti kojima tei veina modernih demokratskih drava. Smisaonjihovog nabrajanja u definiciji drave jeste u tome da ona obavezuju kao temeljna naela i usmerenja za voenje politike i delovanje zakonodavca I drugih dravnih organa. Kao takva, ona su uoptena i pre mogu ostati sa politikom nego pravnom sadrinom, naroito kad ih ustavotvorac blie ne razrauje u samom ustavu. Ovo je drugo inae teko uiniti sa promenljivim skupom evropskih principa i vrednosti", za koja nije uvek jasno ta tano obuhvataju i koji smisao imaju, uprkos nespornoj potrebi i faktikoj nunosti da se Srbija izgrauje kao moderna demokratija evropskog prostora kome jedino i pripada.

2. Dravna teritorija i dravni simboli Republike SrbijeTeritorija Republike Srbije je Ustavom odreena kao jedinstvena I nedeljiva, a granica Republike Srbije kao nepovrediva (lan 8. st. 1. i 2).Takvo oreenje je u skladu sa iroko prihvaenim ustavnim nainom odreenja dravne teritorije (naelo integriteta i nepovredivosti dravne teritorije). Dodatno i dosledno tome, utvreno je da se granica Republike Srbije moe promeniti samo po postupku predvienom za promenu Ustava. Mogunost menjanja dravne granice na taj nain upravo osnauje stav o njenoj nepovredivosti bilo kojim drugim putem. Republika Srbija je unitarno ureena drava, u ijem teritorijalnom ureenju postoje autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (optine,gradovi i grad Beograd) kao teritorijalne zajednice i oblici teritorijalne decentralizacije. Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave izraz su prava graana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu, koje im Ustav garantuje i kojim je, uz to, ograniena dravna vlast (lan 12). To pravo graana podlee samo nadzoru ustavnosti i zakonitosti. Teritorijalnom ureenju je posveen i poseban deo Ustava (sedmi deo, l. 176. do 193), u kome se detaljnije razrauje naelo pokrajinske autonomije I lokalne samouprave. Poto se ta pitanja izlau detaljno na drugom mestu, napomenimo ovde samo jo to da se teritorija autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave odreuje zakonom, s tim to se teritorija autonomnih pokrajina ne moe menjati bez saglasnosti njenih graana izraene na referendumu, dok promeni teritorije jedinice lokalne samouprave prethodi savetodavni referendum na teritoriji te jedinice (lan 182. stav 4. i lan 188. stav 3. Ustava).Kao i druge drave, Republika Srbija ima svoje dravne simbole (insignije): grb, zastavu i himnu (lan 7. Ustava). Za dravni grb je u Ustavu reeno da se koristi kao Veliki grb i kao Mali grb, za zastavu da postoji i da se koristi kao Narodna zastava i kao Dravna zastava, a za himnu da ona jeste sveana pesma Boe pravde". Izgled i upotreba grba, zastave i himne, ureuju se zakonom. Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije donet je 2009. godine. U posebnom lanu Ustava (lan 9) utvreno je da je Beograd glavni grad Republike Srbije, iz ega sledi da su u njemu sedita dravnih organa, izuzev onih koji su detairani ili iji su delovi detairani u druga mesta (dekoncentracija). Poloaj grada Beograda, kao glavnog grada i kao jedinice lokalne samouprave, ureuje se zakonom o glavnom gradu i njegovim statutom (lan 189. stav 5).

3. Dravljanstvo Republike SrbijeKao jedno od osnovnih prava svakog oveka, pravo na dravljanstvo garantovano je najvanijim meunarodnim dokumentima. lanom 15. Univerzalne deklaracije 0 pravima oveka (1948) utvreno je da svako ima pravo na jedno dravljanstvo i da niko ne sme biti samovoljno lien dravljanstva niti prava da promeni dravljanstvo. U lanu 24. Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima (1966) utvreno je, kao jedno od prava deteta, i pravo svakog deteta na dravljanstvo. Svrha je ovih garantija u izbegavanju situacija apatridije i bipatridije kao nepoeljnih i neredovnih.Dravljanstvo predstavlja poseban pravni odnos javnopravnog karaktera koji se uspostavlja kao lina veza izmeu fizikog lica i drave. U pitanju je dvostrani odnos, jer iz njega proizlaze meusobna prava i obaveze, tj. prava i obaveze graana prema dravi i prava i obaveze drave prema njima. Za dravljanstvo se esto kae da predstavlja odnos redovnog i trajnog karaktera. Redovan je po tome to se odsustvo dravljanstva (apatridija) i posedovanje vie od jednog dravljanstva (bipatridija) pojavljajuju kao izuzeci, a trajan po tome to se obino zasniva roenjem i retko se kasnije menja. Inae, pravni poredak jedne zemlje je u celini vaei za domae dravljane, dok za strance (tj. strane dravljane) i lica bez dravljanstva (apatride) mogu da vae odreena ogranienja u pravima, kao i u pogledu utvrivanja odreenih obaveza (koje se mogu nametnuti samo domaim dravljanima). Postoje i odreena prava koja se garantuju samo strancima (npr. pravo na azil). Na izloenim postavkama bazirana su i reenja naeg Ustava. U njegovom lanu 38. najpre se utvruje da sticanje i prestanak dravljanstva Republike Srbije ureuje zakon. Zatim se dravljanima Republike Srbije garantuje da ne mogu biti proterani, ni lieni dravljanstva ili prava da ga promene. Konano, posebnim stavom navedenog lana priznaje se princip ius soli, prema kome dete roeno u Republici Srbiji ima pravo na dravljanstvo Republike Srbije, ako nisu ispunjeni uslovi da stekne dravljanstvo druge drave. (O materiji dravljanstva, ukljuujui naine sticanja i prestanka dravljanstva, izlae se detaljnije u upravnom pravu). Novi Ustav, za razliku od onog iz 1990. godine, ne izjanjava se o izruenju (ekstradiciji) domaih dravljana drugim dravama. Iz toga sledi da je izruenje mogue, oigledno u skladu sa meunarodnim obavezama zemlje. Novi Ustav Crne Gore (2007) sadri o tom pitanju sledeu odredbu: Crnogorski dravljanin ne moe biti prognan niti izruen drugoj dravi,,osim u skladu sa meunarodnim obavezama Crne Gore (lan 12. stav 3). Kao jednu od novina, Ustav izriito ustanovljava naelo zatite domaih dravljana i Srba u inostranstvu (lan 13). S jedne strane, Republika Srbija ima obavezu da titi prava i interese svojih dravljana u inostranstvu. S druge strane, kada se radi o onom delu srpske dijaspore koji ne poseduje dravljanstvo Republike Srbije, reeno je da Republika Srbija ima obavezu da razvija i unapreuje odnose Srba koji ive u inostranstvu sa matinom dravom. U red posebnih naela Ustava uvreno je i naelo o poloaju stranaca (lan 17). Oni, u skladu sa meunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po vu i zakonu imaju samo dravljani Republike Srbije. Svojinska prava stranaca (tj. stranih fizikih i pravnih lica) i njihov poloaj na tritu ureuju se u delu Ustava o ekonomskom ureenju.

4. Jezik i pismo u slubenoj upotrebiU Republici Srbiji u slubenoj upotrebi su srpski jezik i iriliko pismo, a slubena upotreba drugih jezika i pisama ureuje se zakonom, na osnovu Ustava (lan 10). Ovo praktino znai da se zakonom moe urediti da na pojedinim podrujima Srbije (na kojima ive nacionalne manjine u znatnijem broju) bude u slubenoj upotrebi i drugi jezik i pismo, pored srpskog jezika i irilikog pisma. Naime, lanom 79. Ustava, kao jedno od prava pripadnika nacionalnih manjina, utvreno je njihovo pravo na to ,,da u sredinama gde ine znaajnu populaciju postupak pred dravnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlaenja, organima autonomnih pokrajina i lokalne samouprave bude voen i na njihovom jeziku. To je reenje u skladu sa Okvirnom konvencijom za zatitu nacionalnih manjina, koju je Srbija ratifikovala.Pod slubenom upotrebom jezika i pisama smatra se upotreba jezika i pisama u radu dravnih organa, organa autonomnih pokrajina, optina I gradova, kao i javnih slubi i drugih organizacija koje vre javna ovlaenja. To se odnosi na voenje sudskih, upravnih i drugih postupaka u kojima se ostvaruju prava, dunosti i odgovornosti graana i pravnih lica, na meusobno komuniciranje organa i organizacija, voenje propisanih evidencija i izdavanje javnih isprava, na ispisivanje naziva mesta, ulica, firmi i drugih javnih natpisa, na ispisivanje obavetenja i upozorenja za javnost i slino. injenica da se sudski i upravni postupci vode samo na slubenom jeziku (jezik postupka) ne moe da stoji u suprotnosti sa pravima onih koji ne poznaju jezik postupka. U tom cilju su lanom 199. Ustava utvrene dve posebne garantije: (1) da svako ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred sudom, drugim dravnim organom ili organizacijom koja vri javna ovlaenja, kada se reava o njegovom pravu ili obavezi; i (2) da neznanje jezika na kome se postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje i zatitu ljudskih i manjinskih prava. Ovome treba dodati i posebne garantije prava lica lienog slobode, meu kojima je i obaveza dravnog organa koji sprovodi lienje slobode da takvo lice odmah, i to na jeziku koji ono razume, obavesti o razlozima lienja slobode, optubi koja mu se stavlja na teret i njegovim pravima (lan 27. stav 2. Ustava).

5. Naelo narodne (graanske) suverenostiIdeja narodne suverenosti esto se vezuje uz ime ana aka Rusoa, mada je ona postepeno razvijana jo u okviru kole prirodnog prava i po tora u delima Dona Loka, arla Monteskjea i drugih pisaca. Ona je znaila odbacivanje starog mita o suverenosti kao pojma u kome se identifikuju drava i nosilac suverene vlasti. Suverenost, dakle, lei u narodu, pa od naroda mora poticati sva vlast u dravi. Narodu stoga pripada pravo da neposredno vri vlast ili da izabere svoje predstavnike koji e vladati u skladu sa dobijenim mandatom, a u oba sluaja narodna suverenost ne znai nita drugo do zahtev za demokratskom vladavinom i potovanjem prava i sloboda oveka. Upravo na tim idejama zasnivaju se amerika Deklaracija o nezavisnosti (1776) i francuska Deklaracija prava oveka i graanina (1789), kao dokumenti koji su prethodili prvim pisanim ustavima. Narod je nosilac suverenosti u tom smislu to od njega potie vlast u dravi i to on tu vlast ree vri neposredno, a ee preko svojih predstavnika. Narod u oba sluaja znai birako telo - graane sa birakim pravom, a narodnoj suverenosti logino odgovaraju opte i jednako pravo glasa I demokratski reim vladavine. Veina modernih ustava i polazi od ideje narodne suverenosti, odreujui narod, naciju ili graane kao nosioce suverenosti. U naem Ustavu utvruje se da suverenost potie od graana koji je vre referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika, kao i da nijedan dravni organ, politika organizacija, grupa ili pojedinac ne moe prisvojiti suverenost od graana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izraene volje graana (lan 2). Kao to se moe videti, Ustav jasno podvlai da se pravo graana na uee u vrenju vlasti ostvaruje na dva osnovna naina: neposredno (putem referenduma i narodne inicijative) i posredno (preko izabranih predstavnika). Prvi nain daje neposrednu, drugi posrednu, a njihova kombinacija poluneposrednu demokratiju.Puna neposredna demokratija postoji kada svi graani vre zakonodavnu vlast, bez obrazovanja posebnog zakonodavnog organa. Takav oblik demokratije postojao je u staroj Atini u V i IV veku pre nove ere. U savremeno doba, meutim, tako neto je teko zamislivo i u tehnikom smislu je neizvodljivo, ne samo na dravnom nivou, ve i u lokalnim zajednicama koje su postale mnogoljudnije. Zbog toga su isti oblici neposredne demokratije ouvani u dananje vreme kao istorijski kurioziteti" jedino u malim vajcarskim kantonima i seoskim optinama vajcarske, SAD i jo nekih zemalja.Kao jedan od modaliteta za prevazilaenje tehnike strane ovog problema (tj. nemogunosti okupljanja velikog broja graana na jednom mestu), nudi se izlaz u elektronskim debatama i elektronskom glasanju. Takva vrsta debate I glasanja mogla bi, prema izvesnim vienjima, da bude supstitucija klasinim okupljanjima graana na skuptine i da osnai neposrednu demokratiju. Na takvim idejama sprovode se eksperimenti u vajcarskim kantonima eneva, Cirih i Nojatel od 2003. godine. Elektronsko glasanje se odvija posle debate, putem elektronskih glasakih listia, koje birai alju izbornim komisijama, a primeuje se da glavnu brigu izaziva problem obezbeenja sigurnosti procedure (tj. zatite tajnosti glasanja i spreavanja zloupotreba).Posredna ili predstavnika deomokratija je u novovekovnoj dravi postala glavni oblik demokratije. Ona svodi graane na birae, jer je njihovo uee u vrenju vlasti vidljivo jedino u inu glasanja, u imenovanju onih koji e u njihovo ime da vre vlast. Pri tom, birai nemaju dovoljna sredstva za efektivnu kontrolu rada predstavnikih organa. Jo je Ruso nalazio da predstavnici naroda iskrivljuju narodnu volju (volju biraa) I da vladaju u ime aristokratije (danas bi rekli u ime politikih partija i interesnih grupa), a ne u ime svojih biraa i njihovih interesa. Time se otuuje suverenitet od naroda. Rusoove kritike ponovo su postale aktuelne u prolom veku, naroito zbog uoavanja izvesnih problema predstavnike demokratije, kakvi su pasivnost birakog tela i tekoe u obezbeenju legitimiteta. Stoga se nanovo pristupilo izgradnji ustanova poluneposredne demokratije u mnogim zemljama sveta.Poluneposredna demokratija postoji onda kada se u okviru predstavnike demokratije uvedu ustanove neposredne demokratije. Tim ustanovama se graanima omoguuje da neposredno uestvuju u vrenju vlasti, tako to se jedan broj najvanijih pitanja rezervie za njihovo neposredno odluivanje (referendum) i, uz to, prua im se mogunost da budu aktivniu predlaganju odluka i utvrivanju politike (narodna inicijativa). Predstavniki organ tada ne moe uopte ili ne moe bez uea graana doneti odluke o onim pitanjima koja su rezervisana za graane. Uz to, graani dobijaju pravo da predlau donoenje zakona i drugih odluka, da pokreu reavanje pojedinih pitanja i uestvuju u realizaciji pojedinih odluka. Vlasttada mora da informie graane o svom radu i odlukama koje namerava da donese i omogui im da postanu njeni partneri i kritiari. Osnovni i pravno najvaniji oblici uea graana u vrenju vlasti jesu referendum i narodna inicijativa. Pored tih oblika, graani imaju pravo na peticiju i javnu kritiku, pravo da budu konsultovani o namerama organa vlasti, kao i pravo da budu informisani o radu tih organa i da kontroliu njihov rad.

6. Naelo podele vlastiPrihvatajui naelo podele vlasti kao jedno od osnovnih, na Ustav u lanu 4. utvruje da ureenje vlasti poiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvrnu i sudsku, zatim da se odnos izmeu tri grane vlasti zasniva na ravnotei i meusobnoj kontroli, kao i da je sudska vlast nezavisna.Mada je podela vlasti jedno od starih demokratskih naela, moda nije suvino da se ovde ukratko podsetimo nekih od njegovih elemenata, jer je ono kod nas uvedeno 1990. godine, posle poluvekovne primene njemu su protnog naela jedinstva vlasti. Najoptije odreeno, podela vlasti je takvo naelo za ureenje vlasti koje prvenstveno znai to da svaka grana dravne vlasti treba da ima sopstvenog nosioca. Prema preovlaujuoj trijalistikoj (trojnoj) koncepciji o podeli vlasti, koju je utemeljio Monteskje, postoje tri dravne funkcije, odnosno vlasti (zakonodavna, izvrna i sudska) i svaku od njih treba da vre razliiti organi vlasti. Zakonodavna vlast formulie opte pravna pravila i nju vri parlament, uz eventualno uee graana. Izvrna vlast ostvaruje konkretne i neposredne interese i ciljeve drave I svojim aktima izvrava zakon, a nju vre ef drave i vlada sa upravom. Konano, sudska vlast reava sporove o primeni prava i nju vre sudovi. Upravo takve uloge organa vlasti, uz dodatno apostrofiranje nosioca ustavotvorne vlasti i funkcije zatite ustavnosti, bile su naznaene u pet stavova lana 9. Ustava od 1990. godine: (1) Ustavotvorna i zakonodavna vlast pripada Narodnoj skuptini; (2) Republiku Srbiju predstavlja i njeno dravno jedinstvo izraava predsednik Republike; (3) Izvrna vlast pripada Vladi; (4) Sudska vlast pripada sudovima; (5) Zatita ustavnosti, kao i zatita zakonitosti u skladu s Ustavom, pripada Ustavnom sudu. U pogledu znaaja naela podele vlasti vredi pomenuti da su jo autori francuske Deklaracije prava oveka i graanina (1789) izrekli stav da drutvo u kome nije sprovedena podela vlasti uopte nema ustava, pa je podela vlasti po tome jedan od glavnih sastojaka svakog ustava. Zapravo, u iznetom stavu se, polazei od Monteskjeove tvrdnje da poveravanje istom nosiocu zakonodavne i izvrne vlasti vodi despotizmu, insistira na podeli vlasti kao uslovu slobode. Bez podele vlasti nema, dakle, ni line slobode, pa su ustav i podela vlasti nerazdvojni. Na tim idejama ureena je podela vlasti u Ustavu SAD od 1787. godine, a zatim i u nizu drugih ustava. Moe se rei da je podela vlasti danas, uz manji broj izuzetaka, dominantna pojava u svetu. U primeni naela podele vlasti nastalo je vie varijanti, koje se nazivaju sistemima organizacije vlasti. Pre kratkog osvrta na te sisteme, potrebno je dati dve napomene.Prvo, sredino pitanje tih sistema jeste pitanje o odnosu izmeu izvrne I zakonodavne vlasti i taj se odnos moe razliito uspostaviti. Kada se radi 0 sudskoj vlasti, njoj se u svim sistemima priznaje svojstvo samostalne I nezavisne vlasti, a njeno se vrenje organizuje tako da ona bude pod zakonom, ali da ostane nezavisna od zakonodavne i izvrne vlasti. Drugo, podela vlasti ne znai mogunost apsolutnog podvajanja nosilaca pojedinih funkcija vlasti, jer bi to opet moglo da vodi despotizmu i drugim loim ishodima. Stoga podela vlasti uvek podrazumeva to da organi jedne vlasti u izvesnoj manjoj meri zalaze u poslove drugih, ali i jo neto vanije od toga: da postoje instrumenti za meusobno uravnoteavanje, ograniavanje i kontrolu organa vlasti (checks and. balances).Parlamentarni sistem organizacije vlasti jeste sistem koji preovlauje u svetu i koji se sree u vie podvrsta (dvostranaki i viestranaki, moni stiki i dualistiki, nepojaani i pojaani). Njegovu glavnu odliku predstavlja odnos izmeu vlade i parlamenta: vlada je nosilac izvrne vlasti, bira je parlament i ona opstaje dok uiva poverenje veine u parlamentu. S druge strane, vlada ima pravo rasputanja parlementa, koje obino vri zajedno sa efom drave. U parlamentarnom sistemu postoji i ef drave, koji ima manji udeo u izvrnoj vlasti, pa se kae da je izvrna vlast dvoglava (bicefalna), jer je vre dva organa.Na drugoj strani, predsedniki sistem, naroito u njegovoj amerikoj varijanti, poiva na krutoj podeli zakonodavne i izvrne vlasti, a ovu drugu u celini vri predsednik kao inokosni organ biran od graana. Zbog toga se kae da je izvrna vlast u predsednikom sistemu jednoglava ili monocefalna. Postoji i mogunost ukrtanja predsednikog i parlamentarnog sistema: takav je sluaj bio u Vajmarskoj republici, a danas postoji i sa uspehom funkcionie u Francuskoj (tzv. polupredsedniki sistem). U novije vreme polupredsedniki sistem je primenjen u veem broju zemalja, meu kojima su Rusija, Ukrajina, Poljska, Portugal i Rumunija. Ovaj se sistem odlikuje irim ovlaenjima predsednika u polju izvrne vlasti i njegovim izborom od strane graana.U krilu parlamentarnog sistema nastao je i jedan specifian system organizacije vlasti, koji se naziva konsocijativnim sistemom ili sistemom udeone vladavine (power sharing). Ovde se tei jednom paljivijem deljenju vlasti meu razliitim drutvenim i politikim iniocima i takvi se sistemi grade za nehomogena drutva. Razlog tome je u uvianju da demokratsko naelo, shvaeno kao bukvalna vladavina veine (51%), moe u takvim drutvima biti tetno po poloaj manjina.Pomenuti manji broj izuzetaka od naela podele vlasti tie se zadravanja suprotnog naela - naela jedinstva vlasti. I kod jedinstva vlasti se zakonodavna i izvrna vlast poveravaju razliitim organima, ali ovde zakonodavni organ ima punu nadmo nad izvrnim i radnju ovog drugog podreuje svojoj punoj volji, jer je on predstavnitvo graana. To je skuptinski sistem organizacije vlasti, ije poreklo nalazimo jo u Velikoj francuskoj revoluciji (1789) i njenom Ustavu od 1795. godine. Takav sistem ve dugo vremena uspeno funkcionie u vajcarskoj (od 1848. godine), dok su se pokuaji primene skuptinskog sistema u drugim zemljama pokazivali manje uspenim, ukljuujui tu i na sluaj (1946-1990). Postoje, meutim, ozbiljno utemeljene tvrdnje prema kojima u vajcarskom sistemu prevlast ipak ima izvrna vlast, a ne skuptina. Podela vlasti u naem Ustavu izvedena je u u okvirima obrasca parlamentarnog sistema. Nema elemenata za miljenje da taj obrazac naginje polupredsednikom. Postoje ipak nekoliko slabih reenja ili odstupanja od obrasca parlamentarnog sistema, koja bi trebalo otkloniti zakonima, odnosno potovanjem zakona, ili promenama Ustava, a koja se tiu prvenstveno vlasnitva nad poslanikim mandatom, nedostatka kontrole nad finansiranjem politikih stranaka, nedovoljne meusobne kontrole i ravnotee meu organima vlasti, nedovoljne sudske nezavisnosti, slabe budetske kontrole, naputanja merit sistema u upravi (u korist sistema plena), nepotovanja sudskih odluka od strane organa vlasti, slabosti izbornog sistema i slino. Iste slabosti su istovremeno indikatori nedostataka u vladavini prava i utemeljenju ustavne drave.Napomenimo na kraju i to da je upotreba izraza podela vlasti na izloeni nain uobiajena, ali da se isti izraz koristi u jo jednom znaenju. Naime, osim njene podele na zakonodavnu, izvrnu i sudsku, vlast se moe deliti na jo jedan nain - izmeu razliitih nivoa. Podela vlasti izmeu razliitih nivoa na kojima se ona vri naziva se uspravnom ili vertikalnom podelom vlasti, a njena podela na zakonodavnu, izvrnu i sudsku naziva se horinzontalnom ili vodoravnom podelom vlasti. Vertikalna podela vlasti u ustavnom pravu obuhvata se pojmovima oblika dravnog ureenja i teritorijalne decentralizacije.

7. Naelo vladavine prava, ustavnost i zakonitostPored toga to je u definiciji Republike Srbije (lan 1. Ustava) reeno da je ona drava koja se zasniva na vladavini prava (i drugim u tom lanu navedenim vrednostima), naelu vladavine prava posveen je i poseban lan Ustava. To je lan 3, u ijem se prvom stavu kae da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da poiva na neotuivim ljudskim pravima. Drugi stav tog lana glasi: Vladavina prava se ostvaruje slobodnim I neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlau i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.Navedeno ustavno odreenje vladavine prava je znatno ire nego ono u Ustavu od 1990. godine, koji je vladavinu prava svodio na vladavinu ustava i zakona, tj. na vezanost vlasti (i svih drugih) ustavom i zakonom. Tu istu misao sadri i citirana formulacija u lanu 3. stav 2. in fine, kada utvruje da se vladavina prava ostvaruje povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu. Taj ui pristup naelu vladavine prava bio je ispoljen i u tzv. abljakim ustavimaod 1992. godine: Ustavu SRJ i Ustavu Republike Crne Gore. Upravo je taj smisao vladavini prava bio i najpre dat u zemlji porekla - Engleskoj, gde se jo u 17. veku tvrdilo da je kraljevska vlast potinjena pravu (sudija Edvard Kouk). Istu je ideju podrazumevao i koncept pravne drave u kontinentalnoj Evropi, koji je naroito insistirao na vezivanju uprave pravom. Pored povinovanja vlasti pravu koje treba da iskljui arbitrerno vrenje vlasti, vladavina prava znai jo barem dve bitne stvari: pravnu jednakost svih i sudsku zatitu ljudskih prava koju prua nezavisno sudstvo. Vladavina prava (Rule o f Law) vremenom je postala bitna odlika pojma ustavne drave i ona danas poiva na vie posebnih naela i ustav nih garantija. U teoriji i uporednoj ustavnoj praksi, kao i u naem Ustavu, meu naelima i garantijama vladavine prava istiu se: legitirrmost vlasti (zahtev da vlast bude izabrana ustavnim putem na slobodnim i demokratskim izborima i da nain njenog vrenja odobrava veina graana), podela vlasti, nezavisnost sudske vlasti, ustavna jemstva Ijudskih prava, ustavnost i zakonitost, jednakost svih pred zakonom, sloboda privreivanja i slina naela i garantije. Poto je o znaenju veine tih naela i garantija bilo ili e biti posebno rei, ostaje nam da ovde pod okrilje sadraja vladavine prava jasno podvedemo one garantije tog naela koje se nalaze u okviru osmog dela Ustava (l. 194. do 202), posveenog ustavnosti i zakonitosti.Ustavnost i zakonitost izraava formalnu stranu vladavine prava, jer ona prvenstveno znai saglasnost svih ponaanja i niih pravnih akata sa ustavom i zakonom (naelo legaliteta). Kao to je reeno, vladavina prava podrazumeva znatno vie od toga: da pozitivnopravni poredak poseduje odreene kvalitete, tj. da bude saglasan odreenim naelima i da prua odreene garantije od zloupotreba vlasti.Prema Ustavu (l. 194. do 197), ustavnost i zakonitost ukljuuje vie vanih elemenata. Najpre, pravni poredak Republike Srbije je jedinstven, a Ustav je najvii pravi akt (suprematija ustava). Svi zakoni i drugi opti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom i ne smeju biti u suprotnosti sa potvrenim meunarodnim ugovorima i opteprihvaenim pravilima meunarodnog prava. Ti meunarodni ugovori i pravila takoe su deo domaeg pravnog poretka, a za meunarodne ugovore se jo utvruje da ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom. (O odnosu izmeu unutranjeg i meunarodnog prava govori se posebno).Dalje, Ustav utvruje princip zakonitosti, izrekom da svi opti akti nii od zakona moraju biti saglasni zakonu (podzakonski akti dravnih organa, opti akti organizacija koje vre javna ovlaenja, politikih stranaka, sindikata i udruenja graana, kolektivni ugovori, statuti, odluke i svi drugi opti akti pokrajina, optina i gradova). Da bi se hijerarhija domaih optih pravnih akata potpuno utvrdila, Ustav posebno sadri i zahtev da svi opti akti pokrajina, optina i gradova moraju biti saglasni njihovim statutima (tzv. princip statutarnosti).Objavljivanje zakona i drugih optih akata pre njihovog stupanja na snagu takoe je podignuto na rang ustavne obaveze, s tim to je utvreno da se Ustav, zakoni i podzakonski opti akti Republike Srbije objavljuju u republikom slubenom glasilu (Slubeni glasnik Republike Srbije), a statuti i opti akti pokrajinskih i lokalnih organa u pokrajinskom, odnosnolokalnom slubenom glasilu. Svi opti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja (vacatio legis - vreme u kome se subjekti mogu da upoznaju sa aktom). Po izuzetku, opti akti mogu da stupe na snagu ranije (tj. u periodu kraem od osam dana, obino danom objavljivanja) samo ako za to postoje naroito opravdani razlozi, utvreni prilikom njihovog donoenja.Zabrana retroaktivnosti jedan je od poznatih, ali ne uvek i potovanih principa vladavine prava. Prema lanu 197, zakoni i svi drugi opti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a izuzetno to mogu samo pojedine odredbe zakona ako to nalae opti interes utvren pri donoenju zakona. Za razliku od toga, odredba krivinog zakona moe imati povratno dejstvo samo ako je blaa za uinioca krivinog dela.Poseban lan u ovom delu Ustava posveen je principu zakonitosti uprave (lan 198), koji se izraava najpre u zahtevu da svi pojedinani akti i radnje uprave moraju biti zasnovani na zakonu, a zatim i u utvrivanju pravila da su konani upravni akti podloni preispitivanju njihove zakonitosti pred sudom u upravnom sporu. Izuzetak od ovog pravila (tj. Iskljuenje upravnog spora) mogu je samo kad je u odreenom sluaju zakonom predviena drugaija sudska zatita.Konano, u delu Ustava o ustavnosti i zakonitosti sadrana su i naroita pravila o proglaavanju vanrednog i ratnog stanja i propisivanju mera odstupanja od Ustavom zajemenih ljudskih i manjinskih prava (l. 200. do 202). O tome e biti posebno rei.

8. Naelo politikog pluralizmaPoev od 1990. godine i raspada SKJ, kada je u Srbiji naputen dotadanji jednostranaki komunistiki sistem, naelo stranakog ili politikog pluralizma postaje sastavni deo naeg ustavnog ureenja. Ono je u samoj logici stvari, jer je vlast jedne partije uvek tiranija manjine nad veinom naroda (partija je tekjedan deo naroda i njeno ime se izvodi od latinske reiparskoja upravo znai deo celine). Pluralizam omoguuje konkurentsku ulogu politikih stranaka i njihovo nadmetanje za glasove graana, koji u ulozi biraa periodino vre izbor izmeu vie ponuenih politikih programa.Inae, praksa da se u ustavima izriito utvruje uloga politikih stranaka vezana je za novije vreme, tj. za vreme posle Drugog svetskog rata. Stariji ustavi, za razliku od toga, ne sadre posebne odredbe o politikim strankama (u njima se garantuje ira i optija sloboda graana na udruivanje, koja obuhvata politiko, sindikalno i drugo udruivanje). Uz to, u nizu zemalja postoje posebni zakoni o politikim strankama ili samo o njihovom finansiranju, dok se njihovo uee na izborima ureuje izbornim propisima.Prema naem Ustavu, najpre se ,jami i priznaje uloga politikih stranaka u demokratskom oblikovanju politike volje graana" (lan 5. Stav 1). Kada se radi o ueu stranaka u oblikovanju politike volje graana, moda je potrebno napomenuti da se to njihovo uee, barem teorijski gledano, ostvaruje na taj nain to one: (a) formuliu ciljeve razvoja drutva, (b) pomau u artikulaciji i objedinjavanju razliitih interesa u drutvu, i (v) doprinose politikom obrazovanju i mobilizaciji birakog tela.Uz navedenu ulogu, stranke se nalaze u ulozi predstavnika volje graana i uestvuju u organizovanju i vrenju vlasti. Takoe, one regrutuju I obuavaju budue politiare. Njihova je uloga, dakle, trojaka. to se tie uea stranaka u organizovanju i vrenju vlasti, to je injenica koju su prihvatila sva savremena demokratska drutva. Istovremeno, to je i glavni cilj osnivanja stranaka. One su, posle biraa, najvaniji inilac izbornog procesa i njihovi predstavnici ine parlament, a stranke koje imaju veinu u parlamentu obrazuju vladu. Stranke u manjini obrazuju parlamentarnu opoziciju i imaju vanu ulogu da ogranie volju veine, koriguju i kritikuju njene poteze. U tom smislu se i kae da su stranke prave maine za osvajanje vlasti. S tim u vezi, na ustavotvorac je utvrdio da politike stranke ne mogu neposredno vriti vlast, niti je potiniti sebi (lan 5. stav 4. Ustava). Time se oigledno elelo da stane na put mogunosti srastanja stranaka I drave i pretvaranju drave u instrument potinjen ostvarivanju stranakih ciljeva, tj. u partijsku dravu.Sledea stvar koja se u Ustavu ureuje jeste ta da je osnivanje politikih stranaka slobodno (lan 5. stav 2), a ta sloboda inae proizlazi iz ireg prava na udruivanje, zajemenog u lanu 55. stav 1. Ustava. Prema toj odredbi, jami se sloboda politikog, sindikalnog i svakog drugog udruivanja, kao i pravo da se ostane izvan svakog udruenja. Na osnovu tog prava, graani mogu da slobodno osnivaju politike stranke, sindikalne organizacije i druge vrste udruenja koja nemaju politike i sindikalne, ve neke druge ciljeve, kakvi su, na primer, humanitarni ciljevi, zatita prirode i drugi ciljevi. Pravo na udruivanje spada u politika prava i garantovano je najvanijim meunarodnim dokumentima o ljudskim pravima (Univerzalnom deklaracijom o pravima oveka, Meunarodnim paktom o graanskim i politikim pravima i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima). Zbog razliite prirode i uloge politikih stranaka i udruenja graana, njihovo osnivanje se ureuje posebnim zakonima (Zakon o politikim strankama i Zakon o udruenjima, oba iz 2009. godine). Pravo na udruivanje u politike stranke je ire od prava njihovog osnivanja, jer obuhvata dva povezana prava: pravo da se organizuje politika stranka i pravo da se pripada takvoj stranci. Socijalistiki ustavi priznavalisu samo drugo pravo, dok je prvo bilo izriito uskraeno da bi se ouvao poloaj jedine - komunistike stranke.Osnivanje politikih stranaka mogue je po dva sistema: sistemu prijave i sistemu odobrenja. Na Ustav je prihvatio liberalniji sistem system prijave. Prema tom sistemu, politika stranka se osniva bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar stranaka koji vodi nadleni dravni organ (lan 55. stav 3). Suprotnost tom sistemu predstavlja sistem odobrenja, koji podrazumeva prethodnu dozvolu za osnivanje stranke. Loa strana tog sistema ogleda se u diskrecionoj moi dravnih organa da uskrate odobrenje za osnivanje politike stranke, odnosno u ostavljanju prostora slobodne ocene u rukama dravnih organa i mogunosti njihovog uticaja na izged politike scene.Stranaki sistem u Srbiji odlikovao se do nedavno mnotvom stranaka, od kojih je veina bila minorna, a dobar deo pasivan. Da bi se preistio ogromni spisak stranaka, Zakonom o politikim strankama (2009) propisano je da stranku moe osnovati najmanje 10.000, a stranku nacionalne manjine najmanje 1.000 punoletnih i poslovno sposobnih graana.Postojee stranke su bile obavezne da se preregistruju, pa je tako spisak od preko 600 stranaka sveden na neto preko 70. Osnivanje politikih stranaka u demokratskom drutvu moe biti ogranieno u pogledu ciljeva njihovog osnivanja. Prema naem Ustavu, politike stranke se ne mogu osnivati kao tajna i paravojna udruenja, ve kao javna i nenaoruana udruenja sa politikim ciljevima (javnost bi podrazumevala i transparentnost koje uglavnom nema). Osim toga, Ustavom je zabranjeno osnivanje i delovanje stranaka koje je usmereno na nasilno ruenje ustavnog poretka, krenje zajemenih ljudskih i manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mrnje. Zabranu politike stranke koja bi tako delovala moe izrei Ustavni sud (lan 5. stav 3. i lan 55. Stav 4). Posebnim zakonom od 2009. godine su kod nas zabranjene manifestacije neonacistikih ili faistikih organizacija i udruenja i upotreba neonacistikih ili faistikih simbola i obeleja.Razlozi za zabranu stranaka mogu biti u pojedinim zemljama jo obuhvatniji. Na primer, Ustavom Poljske zabranjuje se osnivanje politikih stranaka iji su programi zasnovani na totalitarnim metodama i nacistikim, faistikim ili komunistikim nainima delovanja. Slino tome, Osnovnim zakonom (Ustavom) SR Nemake kao protivustavne kvalifikovane su stranke koje su po ciljevima i ponaanju svojih pristalica usmerene na podrivanje ili ruenje temelja slobodnog demokratskog poretka ili ugroavanje opstanka zemlje. I pravo da se bude lan politike stranke moe se po izuzetku ograniiti.To se ini u pogledu graana koji zauzimaju odreene dravne funkcije ili obavljaju odreene poslove u dravnom aparatu. Takva ogranienja nisu nesaglasna meunarodnim dokumentima o ljudskim pravima, a njihova je svrha u ouvanju politike neutralnosti nosilaca odreenih dravnih funkcija. Prema lanu 55. stav 5. Ustava, ne mogu biti lanovi politikih stranaka sudije Ustavnog suda, sudije, javni tuioci, Zatitnik graana, pripadnici policije i vojske. Uz to je Zakonom o osnovama ureenja slubi bezbednosti Republike Srbije (2007) i pripadnicima tih slubi zabranjeno lanstvo u politikim strankama.Pored izloenih elemenata, pojedini ustavi sadre naela o finansiranju stranaka, njihovoj organizaciji i jo nekim pitanjima. Tako, portuglaski, maarski i grki ustavi predviaju da e se finansiranje stranaka urediti zakonom, a nemaki Ustav obavezuje stranke da javno polau raun o poreklu svojih sredstava i imovine. Na drugoj strani, panski Ustav propisujeda unutranje ureenje i delovanje stranaka mora biti demokratsko, a portugalski Ustav da niko ne moe istovremeno biti lan vie od jedne politike stranke, kao i da se strankama mora upravljati na naelima transparentnosti, demokratskog ureenja i uestvovanja svih lanova.

9. Naelo zabrane sukoba interesaUnoenju naela zabrane sukoba interesa u Osnovna naela Ustava prethodilo je donoenje Zakona o spreavanju sukoba interesa pri vrenju javnih funkcija od 2004. godine, kao jednog od pravnih akata koje do tada nismo imali. (U meuvremenu je ovaj zakon prestao da vai, jer su njegove odredbe preuzete u Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije od 2008. godine).Naelo zabrane sukoba interesa predstavlja, dakle, ustavnu novinu, poto su nai raniji ustavi poznavali jedino naelo nespojivosti (inkompatibiliteta) izmeu odreenih funkcija i poslova, koje je ueg znaenja. Naime, inkompatibilitet podrazumeva zabranu istovremenog obavljanja vie funkcija koje su tano utvrene. Zabrana sukoba interesa, pored toga, podrazumeva onemoguavanje korienja poloaja, tj. dravne i javne funkcije, radi ostvarivanja sopstvenih linih i drugih privatnih interesa, kao I odreene druge obaveze nosilaca funkcija, koje su utvrene zakonom (davanje podataka o imovini, prijavljivanje mogueg sukoba interesa i drugo).Moe se rei da je naelo zabrane sukoba interesa takvo da u sebi konzumira naelo nespojivosti izmeu odreenih funkcija i poslova, ali da podrazumeva i odreene druge sadraje, odnosno ogranienja i odgovomosti pri obavljanju dravnih i javnih funkcija.Ustavna formulacija naela zabrane sukoba interesa data je u dva stave lana 6, od kojih se prvim stavom utvruje da niko ne moe vriti dravnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima, a drugim stavom upuuje na to da se postojanje sukoba interesa i odgovornost u vezi s tim odreuju Ustavom I zakonom.U delu Ustava o organizaciji vlasti blie je ureeno koje su funkcije i poslovi nespojivi sa odreenim funkcijama, odnosno utvreno ovlaenje za zakonodavca da uredi koje su funkcije, poslovi ili privatni interesi u sukobu sa odreenim funkcijama. Tako, lanom 102. stav 3. ureeno je to pitanje u odnosu na narodne poslanike, lanom 115. u odnosu na predsednika Republike, lanom 126. u odnosu na lanove Vlade, lanom 152. U odnosu na nosioce sudijske funkcije i lanom 163. u odnosu na nosioce tuilake funkcije. Na isti nain je postupljeno i u odnosu na sudije Ustavnog suda (lan 173). Nespojivost pojedinih funkcija utvrena je i u pojedinim zakonima (npr. u Zakonu o lokalnoj samoupravi).

10. Odnos izmeu crkve i draveOdnos izmeu crkve i drave postavljen je u Ustavu Republike Srbije na naelu svetovnosti drave. Po tom naelu, crkva i verske zajednice su odvojene od drave, a u dravi nema religije koja bi se mogla smatrati dravnom ili obaveznom.Upravo nam te elemente ustavnog ureenja saoptava lan 11. Ustava, ija tri stava glase: (1) Republika Srbija je svetovna drava; (2) Crkve I verske zajednice su odvojene od drave; i (3) Nijedna religija ne moe se uspostaviti kao dravna ili obavezna.Sagalasno ovom naelu, u lanu 44. Ustava (st. 1. i 2) u